VOJISLAV J.

ILIĆ

Pojava Vojislava Ilića u srpskoj knjizevnosti pada u ono doba, koje smo do sada vec nekoliko
puta u ovoj knjizi obelezili kao doba preloma, zavrsetka cistog romanticno-nacionalnog
pravca i pocetka vremena u kome druge ideje vrse svoj mocni i ako ne uvek svoj dosledni
uticaj. S kraja sedamdesetih i u pocetku osamdesetih godina 19. veka stupio je u drustvo
srpskih pesnika, skromno i u pocetku manje vidjen, i Vojislav Ilic, koji je u tom drustvu ostao
jedva petnaest godina, zamenivsi trnovitu stazu svoga zivota boljim svetom. Ali je za to
kratko doba postao ne samo vidjen i cenjen, slavljen i na prvo mesto stavljen — na prvo
mesto u istoriji nase poezije umetnicke novijeg perioda. Ako knjizevni poslenici uopste tome
teze, Vojislav je metu dostigao, ali je za to morao dati veliku otkupnu cenu: nikakvog drugog
dobra zemaljskog nije video ni blagostekao!

Pesme su Vojislava Ilica izlazile u razlicitim knjizevnim — nesto i politickim — listovima

srpskim 1879.—1894. godine. U jedno doba, 1887, pesnik je sredio i nastampao zbirku svoga
pevanja, ali je izdanje, tehnicki neugledno, odmah unistio. Stoga za pravo, i do danas jedino,
izdanje treba smatrati uglednu zbirku koja je 1884. godine izisla u Beogradu pod imenom  P e
s m e   V o j i s l a v a   J.   I l i c a. Potonji rad pesnikov jos stoji rasut i nepribran.
 
Osim pesama Vojislav je stampao odlomak od tragedije Radoslav i nekolike baletristicke i
knjizevne radove u prozi, a 1891. pokrenuo je kratkovremeni knjizevni list  P r e o d n i c u.
Ali je pesma proslavila i u literarnu istoriju unela ime njegovo.

Vojislav Ilic imadjase prilike za zivota da cuje i cita mnoge ocene svoga pesnickoga dara i
rada. A kao opsti, najcistiji i najtemeljitiji sud njegovih savremenika moze se, s razlogom,
smatrati ocena d-ra Lj. Nedica. Po toj oceni "on je od sviju nasih pesnika najvise umetnik-
pesnik, umetnik u prvom i najlepsem znacenju ovog lepog imena. Time, umetnoscu svojom,
on stoji usamljen medju pesnicima nasim. U tome mu je snaga, a u tome mu je, u isto vreme, i
slabost njegova.

...Pevajuci ono sto i drugi pevaju, on na to gleda drugim ocima, ocima umetnika, koji u svemu
trazi lepo; on na stvari gleda kao umetnikonako kao sto bi slikar na njih gledao, koji u njima
trazi efekte koje bi one mogle imati, kada bi se prenele na platno. Sve sto on oseca i peva, on
ne peva da mu da izraza, no da ga predstavi, kao sto bi ga osecao glumac, koji treba da nam
sto prikaze. I on nam stvari prikazuje, daje nam sliku njihovu, mesto njih samih. On je slikar-
pesnik, njegove su pesme slike, i u tome je smislu on umetnik-pesnik... Ali ove slike u pesmi,
to nisu samo prosti opisi, u njima ima vada i necega subjektivnoga, osecanja, koje pesnik u
njih unosi. Ovaj subjektivni elemenat, osecanje pesnikovo, obicno je svuda i u svima
pesmama isti; njegove su pesme pune tuge, ali tuge koja se prebolela i od koje je ostao samo
spomen. Kroza sve pevanje Vojislavljevo veje isti elegicni ton rastuzenog srca koje je mnogo
prepatilo i koje sad samo trazi jos pokoja, da moze ziveti u uspomenama proslosti, milim i
tuznim... Ovaj elegican ton daje pesmama Vojislavljevim neobicnu neznost, a pesnik ga ume
tako vesto varirati da nam, ma kako se cesto ponavlajo, nikada nije dosadno osluskivati zvuke
njegove pune sete. Ali Vojislav nije samo setan i elegican; on ume, u pesmama svojim, isto
tako vesto, udarati i u druge, vedrije, veselije zice. Cudna je, i psiholoski vrlo interesantna
pojava da su, mahom, svi pesnici sto su pevali tugu i setu voleli padati u lak i bezbrizan, cesto
i frivolan ton, - kao da su hteli potvrditi onu rec da se krajnosti dodiruju, ili kao da su time
mislili odsmejati svoju tugu. Tako je bilo sa Bajronom; tako je bilo s Hajne-om. Tako je i s
Vojislavom, koji je ovu crtu, rekao bih, od njih i primio... No i onaj vedri i nestasni, i onaj
zajedljivi satiricni ton, redji su u poeziji Vojislavljevoj; ona je, najcesce i po pravilu, setna i
elegicna. Ovaj subjektivni elemenat, ma koliko se on isticao u poeziji Vojislavljevoj, zaostao
je, medjutim, po vaznosti svojoj, iza one artisticne zice njezine, koja cini njeno artisticno
obelezje. Sa ovom artisticnom crtom u tesnoj je vezi i sve ostalo sto cini dalju karakteristiku
njegovog pevanja; ona je, upravo, opredeljeno ovim opstim obelezjem i ovo ga sobom odnosi.
Otuda dolazi pesmama Vojislavljevim ona mirnoca njihova; otuda im je razmer kojim su,
mahom, ispevane; otuda oni mnogobrojni motivi iz mitologije, grcke i slovenske, iz istorije i
iz knjizevnosti; otuda ona cistoca i pravilnost forme, i ona otmenost u izrazu; otuda, jednom
reci, sve ostalo." (Dr. Lj. Nedic: Iz novije srpske lirike.) Obracajuci, dalje, paznju vaznu
osobinu pesama Vojislavljevih — na formu njihovu — ovaj kriticar veli: "Pravilnost i cistoca
forme i odabran izraz cine vrlo vidnu crtu poezije Vojislavljeve, kojom je on vrlo pohvalno
odvojio od sviju pesnika nasih, koji se, obicno, vrlo malo osvrcu i na jedno i na drugo...
Koliko Vojislav polaze na formu, u onome smislu u kojem ona znaci pravilnost razmera i
cistocu slika, toliko on, i jos vise polaze i na formu i u jednom drugom, i najznacajnijem
smislu, u kojem je ona identicna sa izrazom. Formu u pesmi najvise cine reci; ona je poglavito
u vestom slozaju reci." A u tome je Vojislav bio pravi umetnik.

Oblik stihova i poetski razmer koji je Vijislav mahom upotrebljavao olaksali su mnogim
mladjima pesnicima ugledanje na nj, tako da je on vec i samim tim stvorio citavu skolu u
umetnickoj poeziji nasoj, skolu u kojoj ima i darovitih pesnika i slabih ucenika. —

Vojislav J. Ilic rodio se aprila 1862. godine u Beogradu u pesnickoj porodici, za koju je Lj.
Nedic, pocinjuci raspravu o poeziji njegovoj, lepo kazao imitovanjem tona bibliskoga: "I Jovo
Ilic bijase pjesnik i pjevase u narodu srpskom; i pjesme njegove omilise Srbima. — I Gospod
ga blagoslovi u sjemenu njegovu, i on izrodi sinove Milutina, Dragutina i Vojislava. I svi oni
bijahu pjesnici u narodu srpskom. — Ali Gospod izli blagoslov svoj najvise na Vojislava, i on
bi medju bracom sto pjevahu."

Vojislav se skolovao u Beogradu. Skolovanje je prekinuo u visim razredima gimnazijskim. U

jedno doba pokusao da kao vanredni slusalac uci pravne nauke u Velikoj Skoli. Da bi taj
nedostatak nadoknadio, on je mnogo citao i radio na svom literarnom obrazovanju. Citajuci
vredno i mnogo rusku literaturu, oridjinalnu i prevodnu, on je podlegao uticaju svoje lektire,
tak oda je neke prve radove i pisao "po ruskoj pesmi". Docnije se otrgao i stvarao je vlastita
dela, u kojima je imao uspeha.

U drzavnoj je sluzbi imao, od 1887. razlicite, nize, polozaje, a preminuo je 21. januara 1894.
godine u Beogradu kao srpski vice-konzul u Pristini.

Po smrti njegovoj sklopljen je u Beogradu Odbor za podizanje spomenika ovom srpskom

pesniku. Taj Odbor izdao je 1895. veliku  V o j i s l a v lj e v u  S p o m e n i c u  u  kojoj su
sastavi od pedeset i dva srpska knjizevnika. Misao, pak, o podizanju, vidnoga spomenika
prihvatile su devojke Srpkinje u Beogradu i 1904. beogradski je Kalimegdan okicen i tim
spomenikom.
Porodica je njegova dobila, po odluci Narodne Skupstine, pristojnu pomoc, a buduci zivot
njegov medju Srbima proglasio je Lj. P. Nenadovic ovim stihovima:

Za pesnikom suze ne ronite,

on je pev'o i vi mu pevajte;
od pesama venac mu stvorite,
u pesmi se vi njega sećajte.
               *
Nije umro, niti će umreti
čije pesme žive među nama;
ni smrt sama ne može uzeti
lepi život besmrtnim pesmama.

Izvor: Andra Gavrilović u „Znameniti Srbi XX veka“, Beograd, 1008. godina

ZADATAK:
IZABRATI JEDNU PESMU VOJISLAVA ILIĆA I ANALIZIRATI JE. OBRATITI
PAŽNJU NA SIMBOLE I NAPISATI TUMAČENJE ISTIH. DOMAĆI ZADATAK
POSLATI DO PONEDELJKA, 04.05.