NA KRUNAŠU

Jovo i Božo su lepog i sunčanog proletnog dana izašli na Krunaš. Prostrli su

svoje koparane ispod smreke, a u blizini jedne visoke jelke. Posmatrali su svoje
selo, polje i okolne planine. Najviše su se divili čudu prirode kako je mogla
svake godine da ponovlja svoja četiri godišnja doba a da priroda i gora ozeleni
svakog proleća,ljeto donese plodove,jesen sve to sasuši a zima obili, a ljude i
stoku satera u dvene kuće i pojate. Nakon dugog osmatranja i dugog raygovora
obojici se prispalo.Pod glave su stavili svoje šarpelje i ubrzo su zaspali.
Nakon dubokog sna i opuštanja prvi se prob udio Jovo. Nije hteo da budi druga
Božu. Sam se divio cvetnom polju,izvoru Stublu i rečici Jarugi, Milaču i
Mrtvici,gorskim očima jezera Turjača, Uzuru, a Kukavičko jezero nije vidio, ali
je njegovo plavetnilo zamišljao iza brda Mala i šume Javorak. U tom pravcu su
im bile košare, a put je preko Gvozda i Javorka vodio do košara. Kad su stada
ovaca i goveda počela izbijati sa čobanima iz ispaše, a sunce se primaklo
zalasku iza Malovana, Jovo je probudio Božu. Obojica su lule napunili duvanom
iz duvankesa i sa čakmakom upalili trud i zapalili duvan u lulama. Dok su
ispušili lule počeo je padati sumrak i niz Krunaš su se spustili u Marića zaseok
kod bunara u selu Rilić.
Ovakvih izlazaka je bilo često i oni su Jovi i Boži odmarali i telo i dušu.Ovo
blagostanje su pripisivali Bogu i njegovom stvaranju nema i zemlje. Jednoga
izletničkog dana na Krunas Jovo je iz svog kaputa – kaparana - izvadio staru
knjigu uokvirenu učinjenom jagnjecom kožom i počeo čitati:
"Hvalite Gospoda svi narodi, slavite Ga sva plemena jer je velika milost
Njegova ka nama i istina Gospodnja traje dovjeka. Aliluja!" Šta to čitaš Jovane?
- pita Božo. Čitam ti stare zavetne istine iz ove knjige i nastavlja čitati: "
Hvalite sluge Gospodnje. Da bude ime Gospodnje blagosloveno od sad i
dovjeka. Od istoka sunčanog do zapada da se slavi ime Gospodnje. Uzvišen je
nad svim narodima Gospod, svrh nebesa slava Njegova. Ne nama, Gospode, ne
nama, nego imenu svojemu daj slavu, po milosti svojoj i istini svojoj." Jovo je
stavio knjigu na zemlju i predložio Boži da prošetaju po šumi da malo naberu
mašće i naseku luča za potpalu vatre na ognjištu. Taman kad su obavili ovaj
posao sunce je zalazilo za Malovan, a oni su se niz Krunaš spustili u svoje selo.
Nevista je pomuzla krave i vereniku stavila u ogromni lonac koji je zakačila za
verige iznad ognjišća da se vari.Kad je verenika uzvarila, zakačila je za verige
veliki bronzin od tuča
(lonac) i pristavila puru za večeru. Kad su se svi ukućani okupili oko sofre i
Jovo je, kao starešina familije, prvi ustao i prekrstio se . To su učinili svi ostali, a
bilo ih je dvadeset.Samo su mala dica ostala u bešikama (kolevkama) , a bilo ih
je troje.
"Oče naš, koji si na nebesima,da se sveti ime Tvoje,da dodje carstvo Tvoje, da
bude volja Tvoja i na zemlji kao na nebu,hleb nasušni daj nam danas i oprosti
nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim, i ne uvedi nas u
iskušenja, no izbavi nas od zloga." Svi su se prekrstili i seli da večeraju. Ovaj
hrišćanski obred su činili i za doručak i za ručak. Stara patrijahalna familija je
obavljala sve pravoslavne običaje i obrede, iako su svi bili nepismeni, a Jovo je
bio samouk, ali cenjen domaćin u celom selu i na celoj Kupreškoj visoravni.
Uveče je Jovo rasporedjivao šta će ko od ukućana sutra raditi, a onda bi svi
otišli na počinak. Isti običaj je bio i u Božinoj familiji samo se oko njegove sofre
okupilo tridesetpetoro isana, sem čobana, koji su bili kod košara i tora sa
ovcama. Košare su se nalazile u Javorku. Tor i čobanska koliba bi se svakih
sedam dana premeštali. Tako bi se livade ili njive na jednostavan način gnojile i
pripremale za oranje ili koševinu, a rod bi bio duplo veći i viši nego kad se njive
ne pognoje sa stajnjakom ili ovčijim naporom. U košari bi se odvijao posao maja
i mlikarica, pravio bi se sir, kajmak i maslo. Domaćica bi spremala kruv i kuvala
za čobane i težake kad bi orali ili kosili blizu košara. Čobani bi za kravama i
ovcama išli na ispašu samo u pašnjak, napajali stoku na lokvi u Javorku, a kad
ona presuši terali bi je na Uzur ispod Uzurske glavice ili na Turjaču. Kad se
završi koševina sijena onda bi se stoka napasala po polju i napajala na Jarugama
ili na Milaču. Ovaj čobanski posao se svake godine ponavljao od prošarice u
proljeće do prvih snegova.
Sa Krunaša su se mogli posmatrati svi poslovi prolećni, ljetnji, jesenji i zimski.
Rano jutrom je Stana zahvatila u rašeto žito iz koša što se nalazio na tavanu.
Sišla je niz listve i otišla do divane da uzme šest kokošijih jaja koja je smestila u
rašeto. Jovanka je pripremala kruv i pitu za pečenje na ognjištu pod sačem.
Božo je pripremao plug i jarmove za volove, a Nikola i Riste su iz košare
izvodili volove do pluga. Kada je Božo stavio jaram Šaronji i Brizonji i teljige
oko vrata Stana je prišla i razbila im na čelu medju rogovima jaje. Božo je
nastavio da upreže u jaram Jablana i Rudonju i kada je stavio teljige zašpičo ih
oko vrata, Stana je i njima razbila po jaje medju rogovima. Božo je,zatim,
uprezao posavce Zekonju i Dikonju u jaram, Stana je opet prisla i razbila peto i
šesto jaje medju rogovima posavaca. Šestopreg sparenih volova je povukao
plug i počelo je oranje ledine ispod košara Marića u Javorku.
Stana je zasula težake,volove i plug sa žitom iz rašeta da bi oranje bilo uspešno i
berićetno. To je bio obred gorštaka pri svakom oranju u stara i dobra vremena,
kad su se poštovali i zemlja, vazduh, sunce i ljudi kod starih Slovena koji su
prihvatili hrišćanstvo pravoslavnog obreda odnosno kod Srba na Kupreškoj
visoravni. Božo je ceo dan orao ledinu sa sinovima, a volovi su se
naprezali,škripali su jarmovi i teljizi. Božo je u sebi stalno molio Boga i Svetog
Djordja da drveni plug izdrži do kraja dana. Plug je bio od drveta, a samo su
lemeš i crtalo bili od gvoždja. U podne je Bosiljka donela pitu u zavijačima
pošto je tepsija još bila topla. U torbi je donila kiselo mliko, čančić masla,čančić
sira i bucać hladne vode sa čatrnje. Težaci su razastrli mutap na ledini a maja je
poredjala jela po mutapu. Risto i Pero su pred volove položili mekotu. Kad su
dobro ručali napili su se mlaćenice i sklonili u lad ispod jelike na vrh ledine,
koja je pred njihovim očima postajala uzoranja njiva. Volove su ispregli i odveli
ih na pojilo na korito kod donjeg rimskog bunara u Marića zaseoku ispod Kose
i Krunaša. Ponovo su upregli šestopreg volova i nastavili oranje. Do male
ićindije (sumrak) ledina bila skoro sva uzorana , ali tad se lemeš zaglavio za
jedan poveći kamen koji se nije vidio. Volovi su silno povukli i plug se polomio.
Težaci su bili napeti i preki ko pravi gorštaci, ali Božo je bio pribran i obustavio
je , za taj dan, oranje, a sutra će nastaviti oranje sa novim plugom. On je uvjek
imao tri pluga, tri lemeša a i tri crtala. Sve je to sam pravio, a gvozdene lemeše i
crtala je naručivao kod kovača Crnotrbića u Stržanju. Noć je prošla u blaženom
miru i snu kako za ukućane tako i za marvu u štali, košari i toru. Sva čeljad su
uveče pred večeru i spavanje se molila Bogu a to isto su činili pred doručak i
ručak. Sutradan je nastavljeno oranje ledine. Ledina je uzorana oko podneva.
Božo je sa Perom sijao žito iz bisaga. Volovi i ostali težaci su se odmarali. Kad
je cela podvornica bila zasijana upregli su odnosno ujarmili dva najlakša vola da
vuku branu. Na branu od bukovog pruća su stavili dva teška panja na kojima su
sidila dičurlija. Dica su u toku oranja brala riške koje su pronalazili u sveže
uzoranim brazdama. Tako je Božo za dva dana uzoro i posijo svoju njivu –
ledinu ispod košara u Javorku.
Bila je sveta nedilja i neradni dan. Komšije Savo,Dušan,Petar,
Jovo i Stanko su došli od Bože da čuju kako se polomio plug kojeg su vukli
volovi.Svi su se čudili i krstili kako je to moglo da se desi, ali su se složili da je
to zbog razorane ledine,jakih volova i čvrste ruke plugonoše. Božo je naredio
maji Spremuši da nariže sira,pastrme i kruva i da iznese na sofru pred ljude. On
je donio flašu rakije i mogla je da počne komšijska iglena. Svak je pričao svoju
priču o oranju njiva,vrtlova i podvornica,a Božo o svojoj uzoranoj ledini.
U jednom trenu Dušan ih sve prekinu i zapita: "Znate li vi kako je posto ovaj
svit?" "Ponešto znamo ali ne znamo čelnu istinu" reče Petar. Dušan je nastavio
svoju besidu o Stvoritelju svita. "U početku stvori Bog nebo i zemlju i reče Bog:
"neka bude svitlost – i bi svitlosti" i rastavi Bog svitlost od tame, i svitlost Bog
nazva dan a tamu nazva noć. Potom reče Bog: neka bude svod posred vode da
rastavlja vodu od vode! i stvori Bog svod i rastavi vodu pod svodom od vode
nad svodom. A svod Bog nazva nebo. I bi veče i bi jutro, dan drugi. Potom reče
Bog: neka se sabere voda što je pod nebom na jedno misto i neka se pokaže
suvo! I bi tako. I suvo Bog nazva zemlja, zborišta vodena nazva more. I vidje
Bog da je dobro. Opet reče Bog: neka pusti zemlja iz sebe travu, bilje što nosi
sime i drvo rodno koje radja rod po svojim vrstama, u kojem će biti sime
njegovo na zemlji! i bi tako. i bi veče. i bi jutro. Dan treći. Potom reče Bog:
neka budu vidjela na svodu nebeskom, da dijele dan i noć, da budu znaci
vremena i danima i godinama. I neka svitle na svodu nebeskom da obasjavaju
zemlju. I stvori bog dva vidjela velika: vidjelo veće da upravlja danom i vidjelo
manje da upravlja noću i zvijezde.I postavi ih. Bog na svodu nebeskom da
obasjavaju zemlju. I bi veče i bi jutro. Dan četvrti. Potom reče Bog:
Neka vrve po vodi žive duše i ptice neka lete iznad zemlje pod svodom
nebeskim! Blagoslovi ih Bog govoreći: radjajte se i množite se, i napunite vodu
po morima i ptice neka se množe na zemlji. I bi veče i bi jutro – dan peti. Potom
reče Bog: Neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovijem, stoku i
sitne životinje i zvjeri zemaljske po vrstama njihovijem. I bi tako. Potom reče
Bog: Da načinimo čovjeka po svojemu obličju kao što smo mi koji će biti
gospodari od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cjele zemlje i od
svijeh životinja što se miču po zemlji. I stvori Bog čovjeka po obliku svome,
stvori muško i žensko. I reče im Bog: radjajte se i množite se i napunite zemlju i
vladajte njom. Još reče Bog: Evo dao sam vam sve bilje što nosi sjeme po svoj
zemlji i sva drveća rodna koja nose sjeme, to će vam biti za hranu. Tada
pogleda Bog sve što je stvorio i gle dobro,dobro bijaše veoma. Bi veče i bi jutro
– dan šesti. Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova. I svrši Bog do
sedmoga dana djela svoja koja učini i počini u sedmi dan. Blagoslovi Bog sedmi
dan i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih djela svojih. To je postanje neba i
zemlje, kad Gospod Bog stvori nebo i zemlju.

Dok je Dušan besjedio o postojanju svita ispred Božine kuće se okupilo dosta
seljana i svi su ovo slušali netremice. Savo zapita besednika odkud da tako
dobro navidaš? kao da si učenjak , a nisi svi znamo". On odgovori " to je u
svetim knjigama zapisano i ko je pismen može pročitati". Pošto se sunce dobro
izdiglo iznad sela bilo je doba ručku , svit se razidje i svako ode svojoj kući.
Jovo je ostao kod Bože na ručku.
Sledeće efte sve njive, vrtlovi i podvornice su uzorane i zasejane žitom. U
vrtlovima je posadjen krompir, luk i kupus.Knez Jovo , Petar i Savo su izabrali
seoske poljare Simu i Dušana i sa njima zabusili polja i livade. Tako su ozva
ničili zabranu ispaše seoskog polja i livada sve do okončanja koševine trave
odnosno spremanja sijena za zimu. Poljari Simo i Dušan su svaki dan na
konjima a ponekad i pešice pazili na zabran i bili su strah i trepet za čobane. Čije
se stado ovaca ili goveda uhvati u zabranu, taj čoban i domaćin se kaž-njavaju
na javnom seoskom zboru i izriče im se novčana kazna. Stoka se napasa samo
na seoskom pašnjaku u Brdima,
Paljikama, Krivoj strani , Pilipovića polju, Martića brdu, Pivčijim dočićima i
Medvid docu. Stoka se poji na Turjači i Uzuru. Ovce i goveda planduju u
gušćaru kod Turjače i košarama u Molitvišću. Kad se goveda napoje na Uzuru
onda se istiraju na Uzursku glavicu i tu planduju dok ne prodje letnja jara. Kad
se goveda ne mogu odbraniti od obada i muva, onda se razobadaju i podignu
repove i beže u Uzursko jezerao i tu se nogataju i mašu repovima kako bi se
odbranile od obada. Muzne krave sa nabreklim vimenima često dobiju ispucale
sise. Kad ih domaćice muzu znaju da se nogatnu i prospu mliko iz kabla ili
kante. Čobanima se skrene pažnja na ovaj problem i oni ne smiju dozvoliti
plandovanje u Uzuru ili Turjači. Kad stoku pritisne obad onda se ona razobada i
zna pobjeći u zijan ' u žito, zob ili zabranjene livade. Tad su Simi i Dušanu pune
ruke posla od ispisivanja poljarskih kazni i prijava Knezu Jovi ili vlastima u
gradu. Čobani su se dosetili da onda stoku izgone na uzvišice Malu i Martića
brdo gde stalno pirka blagi povetarac koji razgoni obade i muve, a repovi stoke
se stalno vrte u kovitlac, a glave se njišu gore-dole. Ovce se ostrižu, a vuna se
pere na perilu sa prakljačom i suši na granama smrika,borića,jelki i borava ili se
runo , jednostavno, prostre po travi
U proleće seoski glavni posao je oranje,sejanje i sadnja. Svaki dan se radi u
polju, toru, štali ili na njivi od svanuća pa do mrklog mraka. Odmor je samo u
nedelju, za slavu i za svece.
Jovina slava je Sveti Djordje, a Božina je Sveti Nikola. Na slavu dolaze kršnjaci,
a to su rodbina koja se udala u druge familije, kojima je slava neki drugi svetac,
kumovi i prijatelji.Najmladji kršnjak je koji sjedi dole uz skute domaćina. Uoči
Djurdjevdana se nastavi bronzin pun kupusa sa suvim mesom i krčka celu noć
na tihoj vatri zakačen za verige iznad ognjišta. Maja, uveče, umesi čurek-
slavski kruv i koljivo. Peče se pečenica, obično ovca dvizica i malo veće prase
ili pomanje krme. Peku se uštipci, pite i slatki kolači. Slava traje najčešće tri
dana a može i više ako je kršnjak iz nekog jako udaljenog sela ili grada. Velika
soba se pripremi za slavu. U sredini je sofra, oko nje tronošci, a uz duvar i
zidove se prostire slama prekrivene sa ponjavama, biljcima ili mutapo. Jovo
postavlja na sofru sito sa žitom i sveću koju pali. Spremuša maja postavlja
koljivo i čurek-slavski kruv na sofru. Jovo seda sa desne strane mu je dole Ilija,
sa leve kum Vlade, prijatelji Savo i Božo i ostali kršnjaci i Jovina čeljad. Maja i
najmladja nevista dvore i poslužuju. Jovo ustaje i krsti se, ustaju i svi ostali i
krste se i u sebi govore moltvu Gospodnju:
"Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime Tvoje, da dodje carstvo Tvoje, da
bude volja Tvoja i na zemlji kao i na nebu , hleb naš nasušni daj nam danas i
oprosti nam dugove naše kao što i mi opraštamo dužnicima svojim i n e uvedi
nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga". Jovo je upalio kandilo ispred ikone sv.
Djordja koja se nalazi na istočnom zidu sobe i okadio sviću, čurek i koljivo,
odnosno sofru i kršnjake. Kadionicu je dodao Stani da nastavi dalje kaditi
prostorije u kući,magazi i divani. Ona je okadila i kočake u magazi sa mladom
teladi i jagnjadima. Okadila je i armen i okolinu kuće pa se vratila do ognjišta u
kući.
Jovo uzima čurek-slavski kruv iznosi ga i govori: "Gospode Bože naš ako Ti
prinosimo u slavu i čast Svetog Djordja, čijim molitvama primi svemilosrdni
žrtvu ovu u nadnebeski Tvoj žrtvenik". Posle toga reže čurek i lomi na svojoj
glavi, preliva ga rujnim vinom a zatim ga okreće sa kršnjacima i svim
članovima roda familije sem čobana. Kada ovo završi lomi čurek i u trenutku
sastavljanja obe polovine donjom stranom jedne preme drugoj celiva ga i
govori:"Hristos medju nama" našta kum Vladimir takodje celiva čurek i
odgovara: " I jeste i biće". Ovo se ponavlja tri puta. "Slava ocu i sinu i svetome
duhu. Molitvama Svetoga Djordja Milostivi očisti mnoštvo sagrešenja naših".
Jovo polovinu čureka što mu je u desnoj ruci daje Stani, a ona ga iznosi kod
ognjišta i stavlja na sofru na kojoj ce se poslužiti dica,neviste i čobani kad uveče
dotjeraju stoku sa ispaše. Deo čureka u levoj ruci sa kumom i dolom(najmladjim
svečarom) odnosno unukom, spušta na sofru pored koljiva, sita sa žitom i
svićom. Blagoslov svetog duha danas nas sabra i svi uzevši krst Tvoj govorimo:
"Blagosloven koji ide u ime gospodnje o.... na visini. Pomiluj nas Bože po
velikoj milosti svojoj,molimo Ti se, usliši i pomiluj, molimo se za sve
blagočestive i pravoslavne hrišćane. Molimo se presvetog Patrijarha, našeg
Vladiku i našeg popa Marka. Molimo se za svu braću i za sve pravoslavne
hrišćane. Molimo se za ovaj dom i za njegov rod Marića, za milost, život, mir,
zdravlje i spasenje njihovo".
Zatim starešina Jovo uzima sa sofre čašu rujnog vina i na plafonu sobe oslikava
znamenje krsta i počinje da izgovara slavaricu i svi ustaju i izgovaraju na
njegove riči "u slavu i čast"
Slavarica

"Molitvama svetih otaca naših Gospoda Isusa Hrista, bože naš pomiluj nas. amin
. Care nebeski, učitelju duše istine,koji si svuda i sve ispunjavaš, Riznico dobra,
Davače života, dodji i useli se u nas i očisti nas od svake nečistote i spasi Blagi
duše naše. Sveti Bože, sveti Krepki, sveti Besmrtni, pomiluj nas. Slava Ocu i
Sinu i Svetom Duhu i sada i uvjek i u vjekove vjekova. Amin. Presveta
Trojice,pomiluj nas Gospode, očisti grijehe naše, Vladiko oprosti bezakonja
naša, Sveti Djordje poseti i isceli nemoći naše imena Tvoga radi. Slava Ocu i
Sinu i Svetome Duhu i sada i uvjek i u vjekove vjekova. Amn.

U SLAVU I ČAST ( ovo izgovaraju i kršnjaci za domaćinom)

Svete Jednosušne,Životvorne i Nerazdeljive Trojice: Oca i
Sina i Svetoga Duha.
U SLAVU I ČAST
Presvete, prečiste, preblagoslovene, slavne vladike naše Bogorodice i
prisnodjeve Marije
U SLAVU I ČAST
Časnog i životvornog Krsta Gospodnjeg, čija nas sila čuva i spasava od svih
vidljivih i nevidljivih neprijatelja.
U SLAVU I ČAST
Časnih nebeskih sila bestjelesnih: šestokrilnih Serafima, mnogookih heruvima i
bogonosnih presvetla gospodstava,sila i vlasti, načala, arhangela i angela i
načalnika njihovih Mihajla i Gavrila, Rafajila i Urila, Salatila i Jerudila,
Varahila i Jeremila i ostalih svetih andjela.
U SLAVU I ČAST
Časnog i slavnog Proroka, Preteče i Krstitelja Jovana , Sveti slavih proroka
Mojsija i Arona, Ilije i Jeliseja, Davida i Jeseja,Samuila, Isaije,Jeremije,
Jezekilja, Danila i ostalih svetih proroka
U SLAVU I ČAST
Svetih slavnih i svehvalnih Apostola Petra i Pavla i četiri Sveta evandjelista
Mateja,Marka, Luku i Jovana, dvanaestorice i sedamdesetorice i svih svetih
apostola
U SLAVU I ČAST
Sveti i bogonosni Otaca koji prihvatiše i potvrdiše svetih sedam vaseljenskih
sabora sabranih radi očuvanja pravoslavnog učenja Crkve.
U SLAVU I ČAST
Svetih Otaca naših velikih vaseljenskih učitelja: Vasilija Velikog, Grigorija
Bogoslova i Jovana Zlatoustog, Atanasija i Kirila patrijarha aleksandrijskih,
Grigorija Čudotvorca i Nikolaja Mirilijskog, Spiridona trimitunskog, Simeona
Bogoprimca i Lazara Četverodnog.
U SLAVU I ČAST
Svetog Prvomučenika i Arhidjakona Stefana, Svetih velikih Mučenika: Djordjija
pobedonosca, Dimitrija Solunskog Mirotočivog, Teodora Tirona, Teodora
Stratilata, Svetih sveštenomučenika: Ignatija Bogonosca,Haralampija i Irineja
Lionskog, Sveih mučenika: Prokopija, Markurija,Nestora, Lavrentija, Langina,
Artemija i Trifuna, svete braće Makarija i svetih četrdeset Mučenika
sevastijskih, sveti Mučenica Tekle i V arvare, Nedenje i Efimije, Paraskeve i
Katarine, Fotine i Marine i svih svetih mučenika i mučenica.
U SLAVU I ČAST
Prepodobnih i bogonosnih Otaca naših:
Antonija,Pahomija,Makarija,Teodosija,Jaftimija,MaksimaIspovednika, Jovana
Damaskina, Simeona Novog Bogoslova,Petra i Atanasija Atanaskih, Sisoja i
Kirijaka Otšečnika, Sergija Radoneškoga, Serafima Sarovskog i Prepodobnih
Matera: Pelagije, Teodosije, Anastasije, Evpraksije, Fevronije, Teodile,
Efrosinije, Mafije Egipćanke i svih Prepodobnih Otaca i Matera.
U SLAVU I ČAST
Svetih i čudotvoraca Besrebrenika Kozme i Damjana, Kira i Jovana,
Pantelejimona i Ermogaja i svih svetih Bessrebrenika
U SLAVU I ČAST
Svih pravoslavnih Srba, Partijarha našeg, episkopa, sveštenstva, monaštva i
pravovjernog naroda. Najpre ovog našeg dobrog domaćina i doma njegovog,
koji slaveći Krsno ime, Boga proslavljaju. Neka ih Gospod Bog čuva i brani od
svakog zla, upućujući ih na vršenje svih vrlina i ispunjavanje svetih Hristovih
zapovesti i da im podari zdravlje i dug život na zemlji, a u večnosti carstvo
Nebesko. Amin.
ŽIVJELI!

Svi svečari su se prekrstili, a Jovo je poljubio krst na slavarici i odložio je na

policu pored ikone Svetog Djordja. Nazdravio kumu, doli, maji, nevistama,
kršnjacima i ostalim svečarima. Seo za sofru i svečarski ručak je počeo sa
parčetom čureka i koljiva. Svi su bili razdragani,veseli a ponajviše Stana i
Vasilija jer su im sinovi gardisti Riste i Mirko dobili dopust od vojske i pristigli
za slavu Svetog Djordja. Slavilo se duboko u noć uz sveće i upaljene lućure i
fenjere, a na ognjištu je tinjala vatra i upaljen luč.Čobani su doterali ovce i
goveda pa su i oni mogli da se primaknu sofri i blagosiljaju Svetom Djordji za
sve ono što ih okružuje na pašnjacima i gori gde napasaju svoja stada. U selu
slave Svetog Djordja Marići, Velemiri i Šešumi. Rodovi Maleši slave Sv.
Nikolu, a Rudići slave Svetog Jovana. Kršnjaci iz sela su po mraku otišli svojim
kućama a kršnjaci iz Blagaja, Malovana, Vukovska i
Ravnog su ostali da konače kod svečara. Svi su blaženo spavali a u zoru je
počela da rominja djurdjevdanska kiša i da natapa uzorane njive,vrtlove i livade.
Kad je osvanuo dan nebo se izvedrilo i svečari su nastavili da slave slavu Svetog
Djordja. Taj dan su stariji ljudi i žene oterali ovce i goveda na ispašu , a mladji
čobani su ostali da sa prispelim kršnjacima slave Slavu. Omladina iz celog sela
se okupila na livadi kod bunara i zasvirala je usna harmonika a razvilo se kolo
"sremica", "moravac", "trojka" i "šesterac". Momci su skakali u dalj iz mesta i
bacali kamena sa ramena. Divojke su dolazile na bunar u svečanom ruvu i
zahvatale vodu iz bunara i nalivale je u fučije i bucaće. Fučije su uprtama
vezivale za ledja i nosile hladnu vodu kršnjacima Marića, Velemira i Šešuma.
Kad je sunce odskočilo u najveće visine, bilo je doba ručka i mladjarija se
razišla od bunara ali je i dalje nastavila da slavi slavu Sv. Djordja i drugi dan.
Pošto je bio lijep i sunčan dan Jovo je zapovidio da se posle ručka sofra iznese
na armen i da djakonijama na njoj može da prilazi svako, dakle oni koji slave
Svetog Djordja i oni koji slave nekog drugog sveca. Na armen su izneti tronošci
na koje su posidali stariji kršnjaci a po travi su prostrti mutapi i ponjave na
kojima su sidili momci i divojke. Kršnjaci koji su bili iz drugih sela su se divili
ovom adetu i svečaru Jovi kako je to sve načinio za Slavu. Dušan Vučić i Luka
su iz svojih šarpelja izvadili svoje duvankese,lule, trut, kamen kremen i čakmake
odnosno ocila i započeli svoj ritual paljenja duvana u luli. Najprije su čibuke
očistili od zifta, a lule od pepela i punili ih sa žutim, kao dukat, duvanom
hercegovcem. David je ocilom udarao od kremen a uz njega je čvrsto držao trut
koji se upalio a sa njim je zapalio duvan u luli i povukao prvi dim. I tako je
počelo pućkanje lula. Luka i Vučic nisu uspeli zapaliti trut čakmakom jer im je
trut bio sirov, a nevista je mašicama donila žar i oni su pripalili svoje lule.

ŽIVOT SVETOG SLAVNOGA VELIKOMUČENIKA I POBEDONOSCA

DJORDJIJA

U vreme kada je idolopoklonstvo kao zlokobni oblak prekrivao svu vaseljenu,

Rimskim carstvom vladaše bezbožni car Dioklecijan. On je bio naklonjen
demonskim naznabožnim običajima i navikama više nego ijedan njegov
prthodnik. Preko svojih savetnika ........ tumača "poruka" lažnih bogova Car
sazna da su pravedni hrišćani najveća smetnja za demonsko proricanje
budućnosti od strane "boga" Apolona. To rasrdi Dikokleciana te razasla po
svome carstvu naredjenje da se hrišćani ubijaju i na strašne muke stavljaju, ne bi
li se odrekli svog Boga i privoleli mnogobožačkoj vjeri. Ali ubrzo do njega
stigoše glasovi kako hrišćani, kojih je veoma mnogo, ne mare za carsku naredbu
te se prema njima mora odlučnije postupiti. Car Dioklecijan sazva u Nikomidiji
sve svoje velikaše i sav Senat na savjetovanje. Tu oni jednoglasno odlučiše da se
hrišćani imaju istrebljivati širom Carstva jer svojim učenjem narušavaju čast
drevnih otačkih bogova. Tako započe krvavi progon. Najveći broj hrišćanskih
mučenika potiče iz ovog perioda. U ta zlokobna vremena u vojnoj službi Cara
Dioklecijana nalazio se Djordjije, sin pobožnih hrišćanskih roditelja. Rodio se u
Kapadokiji, gde je proveo djetinjstvo a kada mu otac mučenički postrada za
Hrista on sa majkom otide u Palestinu , odkle je ona bila rodom i gde je imala
veliko imanje. Krepljen Hristovom blagošću izrastao je Djordje u lepog, kako
telesno tako i duhovno. Ukrašen svim bogougodnim vrlinama bi uzet u vojsku,
gdje već u dvadesetoj godini dospije do čina tribuna.Ubrzo pokazavši u bitkama
neuobičajenu hrabrost, bi od Cara Dioklecijana proizveden za komita. Iako je
bio udostojen mnogih zemaljskih počasti, Djordjiju po probislu Božijem bi
namenjen pečat nad pečatima, da bude nepokolebljivi vojnih Hristov i da ratuje
za vječno Carstvo Nebesko.Takva žudnja plamsala je u čistom i plemenitom
srcu mladog Djordjija, kad neznabošci po Carevoj odluci i zapovjesti odpočeše
strahovito da muče hrišćane. Uverivši se da je Careva odluka čvrsta i
nepromenljiva Djordje nije ni časa časio i razdeli sve bogastvo nasledjeno od
majke i krenu putem na koji mu je ljubljeni Gospod ukazao, a njegovo
plemenito srce sa radošću se odazvalo. Obukavši se u sveoružje Božije, Djordje
se odlučno probi kroz mnoštvo prisutnog naroda, okupljenog na bezbožno
sećanje i stupivši pravo pred Cara javno ispovjedi da je i on hrišćanin i da je
Hristos jedini Bog. Izobličivši Cara i senatore što donose bezbožne zakone i
izriču nepravedne kazne nepravednim hrišćanima, pozva ih da se pokaju i obrate
Jednom i Istinitom Bogu , a odreknu se svojih lažnih bogova. Velika zbunjenost
zavlada pred prisutnim. Smelost Djordjijevih reči ih je , čak, zadivila, a čas
podsticala na negodovanje. U nedoumici oni upirahu pogled u Cara i isčekivahu
Njegovu rječ, a Car, sasvim izbezumljen, zatečen kao gromom pogodjen,
sedjaše bez rječi. Samo mahnu rukom, davši znak svom prijatelju Antipotu
Magneciju, da ovaj odgovori. To za Djordja bijaše nova prilika da ispovedi
svoju vjeru i posvjedoči istinu. Sabravši se malo, Car Dioklecijan mu se obradi
blago, skoro očinski i stade ga savetovati da se ne lišava vojničke slave i časti i
da svoju mladost ne izlaže mukama već da prinese Bogovima žrtvu i time
zasluži još veća odlikovanja. Ništa više nije moglo pokolebati um Hristovog
vojnika, nikakve muke ni prijetnje zaplašiti Njegovu dušu raspaljenu ljubavlju
Hristovom. On smelo pozva Cara da prinese žrtvu hvale Bogu živome, Gospodu
Isusu Hristu, čime bi bio udostojen boljeg basmrtnog carstva, jer je ovo carstvo
ništavno i prokazano.
A Car Dioklecijan razjaren Djordjivim postupkom naredi vojnicima da ga
kopljima izguraju iz Vjećnice i bace u tamnicu. Vojnici jedva dočekaše ovu
naredbu. Koplja su im nestrpljivo poigravala u rukama. Ali, za čudo, pri
svakom dodiru tela Mučenika vrhovi kopalja se nemoćno povijahu pred
molitvom koju je Hristov vojnik upućivao svevišnjem:
"Hvala Ti Vladiko i Bože moj, što me ovim putem udostojavaš nebeskih blaga".
Bacivši ga u tamnicu mučitelji mu staviše noge u klade, a prsa mu pritisnuše
ogromnim kamenom. Moljaše se Sveti Djordje da mu teret kamena ne slomi no
učvrsti srce da bude kamen – temeljac njegovog svjedočanstva. Svu noć uznosio
je on blagodarenje Bogu.
Sledećeg jutra prignječenih grudi mučenik izadje pred Cara koji se nadaše da će
muke oslabiti Djordjijevu upornost. Ali gle! Djordje jedva čujnim glasom izjavi
da će pre Car iznemoći smišljajući muke nego li on, kome su muke pružile
umiljenje i duševnu nasladu.
Ponižen, sujetni Car smisli kaznu dostojnu njegove ohole demonizovane duše.
Naredi da se donese veliki točak postavljen na dasku u koju behu zabodeni
ogromni ekseri po obliku slični noževima ili kratkim mačevima. Na takvu
spravu za mučenje dželati konopcima utegnuše nago telo Svetitelja. A onda
zavrtiše točak. I dok se oštrica mačeva do kostiju zarivahu u telo, kidajući ga,
Svetitelj se usrdno moljaše Gospodu.
Za to vrijeme Dioklecijan , vjerujući da je mjučenik podlegao mukama, slavljaše
pobjedu. "Kuda je otišao tvoj Bog Djordjije?" povika pobedonosno. "što ne
dodje da te izbavi od muka?". Rekavši to on naredi da odnesu mrtvo tjelo
Mučenikovo a sam otide u hram da se zahvali Apolonu. U taj čas prolomi se
strahovita grmljavina. Nastalu tamu ispuni neobična svjetlost, prisutni ugledaše
u njoj preljepog mladića. To bejaše andjeo Gospodnji koji sidjaše do točka na
kome jos uvjek visješe iskidano Djordjijevo tjelo. S lakoćom mu zbaci okove sa
nogu i iscjeli mu rane. Ukrepljen milošću Božjom, baz traga mučenja, uspravi
se Djordjije i zablagodari Jedinome Istinskom Bogu.
Videvši ovo natprirodno zbivanje, mnogi od priajtnih idolopoklonika padeša na
kolena sa strahom Božjim . Medju prvim pokajnicima bijahu Anatolije i
Proteleon, koji od ranije potajno vjerovahu u Boga. Sada, utvrdjeni u vjeri,
zaboraviše na strah i ispovjediše Boga hrišćanskoga. Dotle mnogi drugi oko
Djordja, samo iz straha, prikrivaše svoju vjeru i naklonost prema Hrišćanima.
Tako je u svojoj duši osjećala i Carica Aleksandra, koja bijaše medju prisutnima,
kada se dogodi čudesno iscjeljenje Djordjijevo. Ona poželi da javno ispovjedi
vjeru u Hrista, tako mrsku njenom mužu, no Eparh je odvuče u dvor, spreči je u
njenoj namjeri. Nezaustavljena bijaše mržnja i okrutnost Dioklecijana. Bezbožni
Car naredi da Djordja bace u jamu sa negašenim krečom i da ga u njoj drže tri
dana. Dovedoše mučenika pred jamu, a on se pre ulaska u krečanu pomoli Bogu
i ogradivši se krsnim znamenjem, hrabro sidje rov. Trećeg dana mučitelji
odkopaše jamu i , na svoje veliko iznenadjenje, ugledaše Djordja živa i čitava
kako stoji ruku uzdignutih ka nebu. Ne znajući bogomrzac Dioklecijan da je
Svemogućem Bogu sve moguće i da On daruje blagodatnu silu onima koji se u
Njega uzdaju. Dioklecijan je vjerovao u u magije i naredi da Djordja obuju u
gvozdene usijane čizme i da ga stave u tamnicu. Sledećeg jutra Dikoklecijan,
ponovo, pozva Djordja da prinese žrtvu bogovima i odabere život i to ugodan u
izobilju, ali, Sveti Djordje odgovori: " Zar ti Care madjijama nazivaš Silu
Božju?, zar ti nisu dovoljno posvedočena djela Njegova? O kakva djavolska
obmana zapljeni um tvoj i zatrova dušu tvoju?" Ne podnoseći takve rječi
Dioklecijan naredi da mučenika biju volovskim žilama sve dok se zemlja ne
natopi krvlju od njegovih rana. Videvši da se Svetitelj telesnim mukama neda
slomiti, Carevi savjetnici predložiše Atanasija poznatog po magijskim
vještinama. Sačini Atanasije smrtonosni napitak. Ali Djordje , ispivši napitak i
dalje uspravno stajaše pred Carem. Djordje sa neuništivom ljubavlju,
začudjenom skupu propovede nesavladivu silu Hristovu. Govori im o
besmrtnosti duše. Oni koji u Gospoda vjeruju, Hristova djela čine nečiste
duhove izgone, gluvima sluh vraćaju, mrtve vaskrsavaju. Ali mnogobošci ne
vjerovaša da je Hristos činio takva djela. Da bi se opravdao pred Carem
madjioničar Atanasije predloži da Djordje vaskrsne mrtvaca koji se skoro
upokojio.
Svetitelj sa strahopoštovanjem pade na koljena i dugo se moljaše Gospodu.
Zatrese se zemlja i nastade silna huka, te se svi prisutni uplašiše. Zatim ugledaše
mrtvaca kako iz groba izlazi i prolazi kroz gradsku kapiju idući mu u susret.
Nasta graja izmješana sa strahom i radošću. Oni ,što povjerovaše, hvališe Hrista
kao Jedinog Boga. Atanasije, poznavši istinu,pripade nogama Sveca moleći ga
da mu oprosti nepravdu učinjenu u neznanju.
Dioklecijan naredi da se ova euforija smesta prekine i ukori narod. Naredi da se
Atanasiji i vaskrsnutom čovjeku odrubi glava, a da se Djordje ponovo vrati u
tamnicu dok ne smisli šta će dalje s njim činiti.
U tamnici Djordje zahvali Bogu što njega, nedostojnog, ukrepi blagodaću
svojom . Brzo se proču slava Djordjijeva. Mnogi poverovaše u Hrista. Senatori
predložiše da se još jednom, posljednji put, Djordje izvede pred sud kod
Apolonovog svetilišta, i da se , odmah, osudu na smrt, ako se ne pokaje i ne
pokloni njihovim bogovima.
Te iste noći svetitelj, moleći se, zaspa lakim snom i tada mu se javi sam Gospod,
koji ga svojom rukom prihvataša i cjeljivaše ga, vjenac mu na glavu stavljaše,
bodreći ga da u podvigu istraje, jer će uskoro biti udostojen da u večnosti sa
Njim caruje.
Probudivši se , Sveti Djordje, radosna srca zablagodari Bogu, pa zamoli stražare
da mu pozovu njegovog vernog slugu. Sluga je sve vreme mučeničkog
tamnovanja, strpljivo stajao kraj tamičkih zidina, zapisujući sva djela i rječi svog
gospodara. Kad sunce granu , pozvaše Djordja pred Cara. Ovaj ka lukava lisica
pokuša da "urazumi" Djordja, ponovo ga podsetivši na njegovu mladost i časti
koje ga očekuju ukoliko se odrekne hrišćanske vjere. Za divno čudo, Djordje
smjesta pristade da udje u idolsko svetilište. Dioklecijan,poverovavši da se
Djordje pokajao, s radošću pozva okupljeni narod u Senat, svi klicajući Caru što
Bogovima i ovog puta pribavi čast, pobedivši tvrdoglavog Djordja. Žrtva bi
pripremljena i svi uprše pogled u Djordja, očekujući da je on prinese Bogu
Apolonu. Djordje načini krsni znak prema idolu i obrati mu se kao živom: "Ti li
hoćeš da ti prinesem žrtvu kao Bogu?" Uplaši se nečisti duh koji je bitisao u
Apolonovom kipu i progovori :"Nisam Bog, ni ja , ni oni koji obitavaju u hramu.
Jedan je samo Bog. Mi smo otpadnici iz redova andjela. Nekada služimo Bogu ,
a sada varamo ljude."
" Kako se, onda, usudjujete da ostajete ovdje kada sam došao ja služitelj
Istinitog Boga?"
Na te rječi Svetiteljeve začuše se neobični šumovi. Na očigled sviju idolski
kipovi popadaše na zemlji i razbiše. Razjareno mnoštvo u besu nasrnu na
Svetitelja udarajući ga nemilosrdno i zahtjevajući da se odmah pogubi. Jer veliki
strah ovlada dušama idolopoklonika. Baš u tom trenutku u hram pristiže Carica
Aleksandra. Videvši kako biju i okivaju Djordja, s namerom da ga pogube, Ona
iz sveg glasa priziva Boga Djordjijevog i svih pravednih, Boga koji potajno i
Njoj bijaše uzdanica. Pade pred mučenikove noge izražavajući, pri tom,
poštivanje njegovim mukama. Neopisivo bejaše Dioklecijanovo zaprepašćenje ,
kad ugleda Caricu i ču njene rječi. Bez dvoumljenja,izbezumljen gordošću,
izreče im oboma smrtnu presudu da budu posečeni mačem. Vojnici povukoše
okovanog Djordja put gradskih zidina gdje se imalo izvršiti pogubljenje. U stopu
za njim podje Carica, neprestano se moleći i upirući pogled prema nebu. Ubrzo
malaksa njeno krhko tjelo te ona zamoli vojnike da joj dopuste da malo
predahne. I kad se spusti na kamen, Carica Aleksandra , predade duh svoj
Gospodu. Videći to Djordje zablagodari Gospodu, što tako veličanstvenom
smrću nagradjuju one koji mu za života verno služe. Zamoli Ga, da i u ovom
posljednjem času, bude uz njega , i da onima koji ga toliko mučiše sagrešivši
ljuto pred milosrdjem Njegovim, to ne uračuna u grehe nego da im uzvrati
ljubavlju Svojom, kako bi i oni, pokajavši se, poznali milost Njegovu i postali
zajedničari Carstva nebeskog. Još moljaše Djordje Boga svoga da mu oprosti
sve što sagreši za života, svesno ili nesvesno, a da ne zaboravi ni sve one vjerne
ljude, znane i neznane , koji priznaju veličanstveno ime Gospodnje
"Blagosloven si Bože, i sveproslavljen vavek, amin".Pomolivši se tako, Djordje
prikloni pod mač glavu svoju i bi posječen 23. aprila 303. godine. Tako su
mlado i staro od Marića, Velemira i Šešuma svake godine za slavu Sv.Djordja,
slušali Njegovo žitije i bili ponosni pravoslavni hrišćani u selu Rilić na
Kupreškoj vetrometivoj visoravni sve do današnjih dana.

O današnjim danima drugom prilikom.

Trećeg dana Slave se okupilo najviše mladjarije, da vide gardiste Kraljeve
vojske Ristu i Mirka. Tako je započelo i kolo uz zvuke ćurlika. Nikola je znao
sve melodije kola da izvede na čurliku. Božo je predložio omladini da , za svoj
ćeif, ispeku dvoje janjaca u maloj rivini sa kamenim zidićem ispod Gabrića
bandira. Oni su to sa guštom prihvatili i , dok su okretali ražnjeve, pjevali su
vesele čobanske pjesme, stare krajiške narodne pjesme i gange. Odjedanput se
začula pjesma srpskoj slavi. Pridružili su im se i svi svečari – kršnjaci iz sela.

Kad Srbin Slavu slavi,

on uz kolač sveću stavi,
pa preliva kolač vinom
i sve sveti svetim činom.

Kolač mu je slika Oca,

svakog dobra davaoca,
sveća mu je slika Sina,
slika Duha, slika vina.

Pred Trojicu Srbin stane,

pa skrušeno on uzdane
Care večni blagoslovi
svi su Tvoji dari ovi.

Narod složi i umnoži,

nek svi ljudi budu Božji
nek svi slave ime Tvoje
Tvoga suda nek se boje.

Ko hleb nek su srcem blagi,

kao sveća dušom pravi,
kao vino nek su jaki
blagi, pravi,jaki-zdravi.

Čisti kolač – vera čista

sveća – nada, što nam blista,
a vino je ljubav krasna,
istina je i tu jasna.

O Trojice Bože jaki,

šta Ti dajem ja nejaki,
sve je ovo Tvoja slika
bleda slika Tvoga lika.

Neka Svetac moj Te moli,

On do Tebe bliže stoji,
zato Njemu palim sveću,
daj nam Bože dobru sreću.

Sva je moja bogomolja,

neka bude Tvoja volja,
svakom živom ti pomozi
pa i meni ne odmozi
Amin

Slavsko veselje i pjesma su se nastavili duboko u noć. Ognjište je obasjavale

sobu, lićura je upaljena na divani, a lampa u velikoj sobi, gdje su svečari pjevali
i gostili se raznim djakonijama i pili rujno vino. Svečari (kršnjaci) iz sela su
otišli u Maleše, Rudiće, Sore, Zelene, Ivankoviće i Spreme. Na konaku su ostali
kršnjaci iz Blagaja, Malovana, Vukovska, Ravnog i iz Begovog sela. Oni su
,sutradan poslje doručka, otišli svojim kućama.
Posle slave svi ukućani su se vratili svojim svakodnevnim poslovima, a Božo i
Pero su razmišljali o poslovima koji dolaze poslje Djurdjevdana. A to su
ljetnji,jesenji i zimski poslovi.
Vojnici Riste i Mirko su imali još jednu eftu do povratka u kasarnu. Svaki dan
su obilazili drugove u selu a jednu veče su otišli na silo u Maleše. Bila je subota
a preldžija puna kuća Savića.Tu su vojnici zabegenisali , u potaji, svoje cure
Bosiljku i Vukosavu. U nedelju su Stana i Vasilija pekle ušćipke i pite, a Jovo je
ispekao janje na ražnju da spakuje u vojničke torbe sinovcima Risti i Mirku.
Sutradan su ,ranom
zorom , vojnici ustali i spremili se za put. Pratile su ih majke Stana i Vasilija.
Išli su putem do Mašeta i pošli uz Skopanjski put. Tu su u dočićima Bosiljka i
Vukosava napasale stado ovaca. One su se zagledale u momke i stidljivo se
priključile ispraćaju, a rumenilo gorskih djevojaka im udarilo u lica. Svi su išli
do vrha Skopanjskog puta, stim što su Riste i Mirko sa curama išli naprijed a
Stana i Vasilija malo na odstojanju. Kad su vojnici zamakli u Mali dočić,
pogledali su jedan drugog i , kao po dogovoru, su dotakli usnama rumena lica
svojih djevojaka, a od njih se žurno uputili prema Gajevinama. Bosiljka i
Vukosava su se vratile svome bjelom stadu i zapivale staru kajdu divojačkih
ljubavnih melodija. Majke Stana i Vukosava su još dugo pogledima pratile
sinove, dok oni nisu iza Kridikobile zašli u Kamenitu dolinu put Gajevina. Božo
i Petar su dugo odali po armenu i dogovarali i premeravali mesto gdje će
ugraditi stožinu za vršaj kad dodje vrime, da se žito vrše.
Tri neviste Blagajke beru bazgu za čaj, i dogovaraju se kako će za Dove ići u
rod. To su Rista, Jekatarina i Ružica, odnosno Matića, Žderuša i Zubuša. One su
udate u Marićima kod bunara, a iz roda su Matića, Ždera i Zubića iz Blagaja.
Tih Djurdjevdanskih dana su završeni svi proljetni radovi i počele su pripreme
za najbitniji i najteži poso na Kupreškoj visoravni a to je kosidba. Moraju se
dobro poklepati kose "varcajke"a najbolje se kuju u Mrkonjiću.
Božo je prostro koparn ispod sebe, a bavku je zabio u zemlju na armenu.
Podlaktio se na livu ruku, a desnim kolinom je držao kosišće i sa klepcem je
započeo da izvlači tanku nit na kosi. Bila je mala ćindija i ubrzo su se začuli
zvonki zvuci klepanja kosa od strane zaseoka Velemira, Šešuma, Malovančića i
Rudića. Ti zvonki zvuci su znak da se primakla koševina mekota, armena a u
livade će se sići tek iza Vidovdana, odnosno kad se proslavi Dan kosidbe na
Streljanici.

Jovo je sa Petrom na tavanu praznio žito iz koša i spremao ga u vriće. Sutradan

su poranili u mlin u Mračaju. Tamo su ostali dva dana i sve samlili i nabavili
nove vile, grablje i kosišća.Konji su na samarima nosili vriće brašna a sve je bilo
pokriveno mutapima. Dok su oni polako išli za konjima Dorat je počeo da frkće
nozdrvama i da zastajkuje. Jovo i Petar su bacali poglede livo i desno i ništa nisu
primjetili. Kad su izašli iz Mračajske udoline na jednu zaravan primetili su da
preko puta iza njih medvidica pretrčava sa dvoje mečića. Oni su za ulare čvrsto
držali konje, a kosa im se digla na glavi. Samo su se prekrstili i nastavili su put
prema Vukovsku, a onda Medvidovcem kroz šumu do Javorka i niz Gvozd ....
sišli do Krunaša, a pred njima je puklo u cvatu Rilićko polje, a žita su se zelenila
u njivama i podvornicama ispred kuća.

Maja Ikonija je , povascili dan, bila oko ognjista i u mličaku. U mličaku je

razlivala vereniku u škipovima i stavljala ih na police da se hvata kajmak.Uveče
bi, ili ujutru, skidala kajmak i slagala ga u kačice veće i manje i poneki čanjak ili
čančić za težake i čobane. Tako iz dana u dan. Sir je sirila u okruglim kolutima
sa cidilom i pritiskala ga sa kamenom preko okrugle daščice i redjala na police
ispod škipova sa kajmakom. Tako su nastajali nadaleko čuveni sirac i kajmak iz
Rilića. Pročulo se o njima kao i o jagnjetini sve do Trsta i Viene jer su ih trgovci
tamo nosili da bi nabavili najčuvenije brusove za oštrenje kosa , pošto je
klepanje i oštrenje varcajki najveća viština za jednog kosca. Koševina je najteži
posao kod gorštaka i traje oko dva mjeseca. Kosac u toku koševine prolije
mnogo znoja a izgubi na težini oko petnaest do dvadeset kilograma od svoje
tjelesne težine u toku koševine. Ljudi su za dobru kosu i brus davali po june ili
po ovna. Kod kovača Crnotrbića su usluge plaćali sa sircem, kajmakom ili
maslom. Kod njega su dolazili ljuci koji prodaju kose i bruseve a najviše su
dolazili za dan kosidbe na Streljanici.
Oko ognjišta kod košara najviše je boravila Stoja i Boja . One su na ognjištu
pekle kruv, pitu, užljevaču i pokvu. Varile vereniku i kiselile mliko a u stapu
pravile maslo. Na separatu su odvajale slaku od verenike. Stalno su im na
ognjištu bili žar zatrpan u lug. Na verigama su visili bronciri u kojima su kuvale
čorbu ili varile pasulj.
Ispod sača je bio kruv. Ako bi pekle pitu ili užljevaču ispod tepsije je bio sadžak
a na saču obruč, a iznad njega žar sa lugom. Maša i mašice stalno su bile u
rukama maja a uzimači i uprtača za nošenje tople tepsije sa pitom ili užljevačom
do ratara ili do kosaca u polju.U divanji se nalazilo veliko bure u kome su maje
parile veš i belile platno i bošču. U bure su slagale veš , posipale ga hladnim i
čistim pepelom i zalivale toplom vodom. To bi stajalo par dana , a onda bi veš
vadile i stavljale u perila. Perila sa isparenim vešom tovarile na samare i odlazile
na Turjaču ili Milač i tamo bjelile platno. Kraću nogu perila bi stavljale u vodu a
po platnu koje je na perilu udarale sa prakljačom i tako prale veš ili platno i
ispirale u bistroj hladnoj vodi. Zatim su veš prostirale po rakitama ili travi da se
suši. Uveče bi osušen i čist veš stavili u perilo, tovarile na samare i odlazile kući.
One žene koje nisu imale konje perilo bi sa uprtama stavile na svoja ledja i
nosile od Milača ili Turjače do svoje kuće. Domaćice su od luga i vode pravile
zonu za pranje kose u lavoru ili velikom buretu u kome bi se ukućšani kupali.

KOSIDBA

Još za rose su Božo i Jovo naoštrili svoje kose, koje su sinoć pred veliku ćindiju
poklepali. Jedan za drugim su brijali armen a odkosi su bili jedri i pravi kao
strijela. U vodirima su brusovi nabavljeni iz Trsta uz posredstvo kovača iz
Stržanja, a mazalice su tek nove. Dok je sunce odskočilo iznad Oštrog vra,
armen je bio pokošen. Natrpali su sepet pokošene mlade trave i odnili je u
magazu i položili teocima i mladoj ždrebadi, a Stana im je pripremila sofru sa
čimburom i vrćom varenikom, a pokva je tek ispod sača izvadjena . Joka je
otišla sa fučijom na ledjima da donese hladne vode sa gornjeg bunara. Fučiju je
sa uprtom stavila na ledja, a u desnoj ruci je nosila bucać. Kada se rosa podigla
sa otkosa, onda su vilama prevrnuli otkose da se trava suši.Sutrada su pred
sumrak svo sijeno sa armena utrpali u pojatu. Armen su dobro osmotrili i u
centru ukopali stožinu, povremeno je zalivali i oko nje nabijali maljem zemlju
da se dobro stvrdne. Kad krene vršidba stožina izgleda kao da je iz zemlje
izrasla a na sredini od zemlje do vrha je zakucan klin koji će usrmeravati konop
ili lanac od vršaja tj. smjer kretanja konja u vršaju. Nakon osvita dana pokosili
su okrajak i mekotu. Sve što se više približavao Vidovdan u selu i široj okolini
počelo je spremanje za novi sabor na Strljanici. Čobani su napasali stoku na
seoskom pašnjaku , a cjelo polje i livade su bile u zabranu. Poljari Dušan i Simo
su imali pune ruke posla , a stalno se pomjerali sa uzvišenja na uzvišenje i sa
volovskim rogom trubili i upozoravali čobane da sa stadom budu podalje o d
livada i njiva sa žitom i zobi . Glasom bi vikali:" Odbi od livade, vidiš da je ona
zabranjena".
Pola sela je svoja stada ovaca, čelepe krava i volova, kao i alašu konja napasalo
u Paljikama, Ciganskom dočiću, Medvidocu, Omaru, Poljcu i Martića brdo. Tu
su se miješala stada i čobani iz Rilića i Vukovska, a ponekad iz Zanogline i
Ravnog.

Plandište je bilo na Martića brdu i u Molitvišću. Stoka se pojila na Turjači.

Drugi dio sela svoja stada je napasalo iznad Košara, Javorka,Pivčijim
dočićima,Kradikobili i Kamenitoj dolini. Niz Panića pod je bio progon do
Uzura, gdje se stoka napajala. Plandovala je na Uzurskoj glavici i Milanovića
podu. Kad se stoka razobada čobani su je teško kontrolisali i ona bi brzo zašla u
zabran a poljari Dušan i Simo su se brzo našli i procjenjivali štetu odmah.
Mladji čobani su često to odplakali a stariji su se samo smijali.
Kad se primakao Dan kosidbe poljari su tražili pomoć od Kneza da rasporedi još
seljana koji će upućivati narod samo na put koji vodi na Strljanicu. Strljanica je
ispod Gornjeg Malovana kraj Milača, a na putu prema Perinoj i Uzurskoj
glavici. Narod pristiže iz svih pravaca pješice, na konjima ili zaprežnim kolima.
Dolaze iz Rilića, Malovana, Vukovska, Ravnog, Mračaja, Brda, Blagaja,
Zijameta, Janja, Pljeve i Mrkonjića. Dolaze iz okolnih sela i gradova iz
Glamoča, Mokronoga, Crnog Luga, Peulja i Obljaja.
Cjelo polje na Strljanici je zaposeo silni narod. Tako započinje Sabor posvećen
kosidbi trave i to je izmješano raznim vještinama gorštaka.
Takmičenjem upravlja Knez poljar i pobjednik svake vještine iz prethodne
godine. Započinje prvanje bez saplitanja sa nogama zvano "u kosti". Momci se
nose zamahujući jedan sa drugim. Pobjednik je omaleni a plećati Relja. On je
nagradjen ploskom koja je izrezbarena raznim šarama.
Započinje potezanje klipa. Tu ima takmičara iz raznih krajeva i pobjednik je
Nikola. Njemu pripada živo jagnje.
Započinje bacanje kamena sa ramena. Bacači taktiziraju i prebacuju jedan
drugog za prst ili podlanicu . To nadmudrivanje je dugo trajalo i jedan iz Peulja
je rješio da pobjedi i svima je odbacio za pedalj. Kada je narod mislio da je sve
gotovo dolazi Spasan i kleče na biljeg odakle se baca, prebaci onog iz Peulja za
ukop.Svi su bili u nedoumici i traže ima li ko da baci bar blizu. Niko se nije ni
usudio. Spasanu je pripao načinjeni džomadan.
Skakanje bosim nogama je bilo mnogo zanimljivo,pošto su takmičari padali na
glave, bok i zadnjicu. Niko nije probio miješinu jareću, a nagrada je ostala za
dogodine. To je bilo jare a ono će dogodine pobjedniku biti uručeno kao jarac.
Trka momaka je krenula od Perine glavice. Bilo je dosta trkača, a poljar Simo je
duno u rog i trka je popčela. Prvi je stigao Vojko i dobio je navezenu košulju. D
rugi je bio Marko iz Crnog luga i on je dobio vezene terluke. Treći je bio Luka
iz Glamoča i on je osvojio bile čore.
Penjanje uz drvo namazano lojem je dugo trajalo. Na vrhu je bila šunka.
Prkosila je takmičarima sve dok se jedno cigansko derle nije četveronoške
popelo do vrha.
Najuzbudljivije takmičenje je kosidba. Na livadi Strljanica, a na najravnijem
dijelu polja je najgušća trava u pravcu Šarića magaze. Odredjene su livade za
kosce. Bilo ih je sedam. Svi su u narodnoj nošnji a iza njih su kupilice , takodje,
u narodnoj nošnji. One drže bucaće i drvene bukare da koscima , kad zatraže,
daju vodu. Knez sa prošlogodišnjim kozbašom i poljarom Dušanom pregleda
sve kosce. Kad je utvrdio da je sve u redu, poljar je dunuo u rog i kosidba na
Strljanici je počela. Kad su svi kosci iskosili svoju parcelu , komisija na čelu saq
prošlogodišnjim kozbašom, knezom, poljarom i još dvojicom ljudi s a strane je
započela svoj teški posao. Treba odrediti ko je najbolje odsecao travu , da ispod
otkosa nema neodsječene trave, čiji je otkos najširi i ko je prvi pokosio svoju
parcelu. Kosci i kupilice su bili na kraju parcela. Narod je naglas govorio
kosaca koji je najbolji , a u glavnom su izgovarali ime kosca iz svog sela. Nakon
dugog vjećanja, neutralni član je počeo čitati: Prvi kosac i kozbaša za ovu
godinu je Djuro i on dobija kosu varcajku, brus i Viene i vodir. Drugi je Niketić
Dušan i on dobija brus iz Trsta. Treći je Petar iz Janja i on dobija vodir. Nastala
je opšta graja i vriska. Započelo je narodno veselje. Ostala je konjska trka , a
binjedžije su svoje konje odjahali do Uzurske glavice. Bilo ih je deset. Kad je
Simo dunuo u rog trka je puštena. Prvi je dotrčao binjedžija na Putku, i on je
dobio ždrijebe. Drugi je bio binjedžija na Vrancu i on je dobio sedlo. Treći je
bio binjedžija na Alatu i on je dobio dizgine i kamdžiju.
Narodno veselje širilo se sve više. Kola su igrana uz gajde, frulu i ćurlik. Jedno
čobanče je izmedju dlanova duvalo u piriku i izvodilo zvuke za "moravac",
"čačak" i "šesterac". Pored mnogih instrumenata najviše se igrala "sremica" i
"biraće kolo". U biraćem kolu se nadpivavaju ženski i muški glasovi. Počinju
zadirkivanja i šale a bogme i ozbiljna zagledanja i begenisanja. Mnogi momci i
devojke zajedno šetaju i drže se za maramu. Odlaze u pravcu Studenca ili Stubla
da se napiju hladne vode i tamo ašikuju. Starijim i roditeljima donose vodu u
bocunima. Masa sveta se kreće u haotičnim pravcima, a pošto je žega, mnogi se
umivaju i osvežavaju hladnom vodom ih Milača kraj Strljanice ispod Malovana.
Polako se pripremaju guslari za guslanje i pjevanje.
Mladjarija je za svoj ćef organizovala skakanje iz mjesta i uvis izmjesta.Dugo
su se momci nadmetali dok se nisu izdvojila trojica. Jedan iz Popova polja, drugi
iz Bekijskog polja i treći iz Šemanovaca. U skoku u dalj pobjedio je Mihajlo iz
Popovog polja. Kad su podigli momci šćap za preskok do pojasa u igru se
uključio i Milan iz Runja. Kad je šćap podignjut na ramena svi su obarali sem
Milana. Započeo je skok iz trka. Trebalo je preskočiti rjeku Milač sa jedne obale
na drugu. Veliki vir je obrastao u rakite i on se nije mogao preskakati. Malo
uzvodno bio je manji vir gdje brina nije bila u rakitama, a druga pjeskovita
strana je bila urasla u šašu i blade rakite. Mnogi su se zalićali, ali nisu mogli
preskočiti vir. Kad se zaletiko Momčilo on je odmah preskočio vir i postao
pobjednik.
Kupilice u narodnim nošnjema , što su pratile kosce, počele su vilama skupljati
otkose u naviljke i sa grabljama grabiti pokošenu travu. Prva je ograbila svoju
parcelu Milica iz Donjeg Malovana i ona je dobila načinjenu haljinu. Druga je
bila Stoja iz Rilića i njoj je pripala pregača. Treća Joka iz Blagaja i ona je dobila
bošču. Stariji ljudi su preko velikog vira i rakida prebacili konac i moglo je
početi navlačenje konopca. Snažni ljudi, po sedmorica, su vukli za svoje selo.
Pobjednik je onaj koji protivnika uvucče u Milač ili ostane zavaljen kad druga
grupa pusti konom pa pobjednici sidnu na zadnjicu. Na kraju su ostali blagajčani
i vukovljani da podijele megdan u navlačenju konopca. Dugo je konop, onako
zategnut, titrao kao napet damar kod ljudi iznad velikog vira dok ljudi iz
Vukovska nisu mogli dulje držati konom, a na drugoj strani su blagajčani
popadali po livadi. Pobjednicima je pripao pečeni ovan. Obe ekipe su u slast i
pjesmu pojeli pečenje i zalivali rujnim vinom. Bilo je pjesme i vriske na sve
strane. Trgovci sa Visoravni kao i oni od Krke, Zrmanje, Cetine, Rame i iz
Uskoplja su prodavali razne stvari. Na više mjesta od ranog jutra su se pekli
janjci, pila se rakija šljivka i loza, a jelo se zalivalo vinom. Najvještiji trgovci su
bile Spreme iz Begova sela i Matići iz Blagaja. Za njima nisu zaostajali Marići ,
Maleši i Sore iz Rilića.Višti su bili Markovići i Popovići iz Vukovska, kao i
Kontići i Bojanići iz Ravnog. Najvištiji su bili hercegovci i dalmatinci jer su
svoju rakiju i vino trampili za sjeno ili sir. Kaurnovke nosalice su na strljanici su
prodavale boje za bošče, češljeve, platno za modre i kiklje.One su nudile šudare
sa cvićem i bošče. Iz Rame i Uskoplja su nudili sepete i ašlame u bukari za
bukaru žita. Najbolje amove, komaće,ljulare, sedla, samare, dizgine i kandžije je
pravio sarač Sergije iz Čipuljića. Sve što treba se moglo nabaviti na Strljanici.
Za ognjište se nudio sač, sadžak, maša, mašice, verige. Mogle su se kupiti
naćve, škip, stap, fučija, bucać , kabo, kablić, bukara, bukarica, dižva, uzimači,
uprte, uprtače, torbe, torbice, pregače, načinjene haljine, vezene košulje. Kape sa
pletama. bošče i pašaice su najviše zagledale cure za udaju sa svojim majkama.
Samare, sedla, zobnice, bisage, vriće su zagledali domaćini i buduće binjadžije
za sledeće trke na Strljanici.
Ipak za Dan kosidbe na Strljanici se najviše proda kosa varcajki, brusova, vodira
, kosišća i grabalja.
Ljudi su sjedili u grupama i pomalo pili. Jovo je sio na svoj koparan na jednoj
uzvišici i pričao sa svojom sinovicom Bosiljkom i njenim mužem Brankom iz
Donjeg Malovana. Tu je bila i ostala rodbina i prijatelji Spreme iz Begovog sela,
Savo sa svojim Markovićima iz Vukovska i prijatelj Matići iz Blagaja. Tu je i
Jovina tazbina od Despinića iz Gornjeg Malovana. Svi su oni, kao i ostali na
Saboru, očekivali da krenu guslari i gusle sa svojom pjesmom.
Marko Malovančića je u vojsci , koju je služio u Kraljevu, upoznao Veselina
srbina iz Crne Gore. Oni su bili nerazdvojni drugovi. Veselin je iz jednog sela
Crna Bara kod Plužina iz Pivskog kraja. Njegovi pretci, djed, otac i drugi su
pravi majstori za izradu gusala, a bili su i vrsni guslari. To je nasledio i V
eselin. Marko mu je u vojsci pričao o svom zavičaju a najviše o običajima i
najvećem saboru oko Vidovdana na Strljanici. Zajedno su uočili da su običaji u
Pivskom i Durmitorskom kraju kao na visoravni ispod Malovan, odnosno Riliću,
Vukovsku, Ravnom, Blagaju i oba Malovana . Veselin je , po izlasku iz vojske,
svake godine dolazio kod Marka za Strljanicu i donosio mu po gusle svojeručno
ukrašene. Ove godine je donio dvoje gusle , obe u prekrasnom duborezu na
guslama sa srpskim grbom Nemanjića i likom Vožda Karadjordja. One su
namenjene ovogodišnjem guslaru na Strljanici. Marko je svake godine za
Djurdjevdan išao u Pivski kraj i sa Veselinom slavio njegovu Krsnu slavu i bio
mu glavni kršnjak. Zajedno su išli na liturgiju na Pivski manastir.
Prijavilo se podosta guslara i na kraju su ostala tri najbolja: Dušan, Vukan i
Šebez. Vukan je gusle podesio i sa grlom upario i odpočeo pjesmu:

Car Lazar i Carica Milica

Car Murate u Kosovo pade,

kako pade sitnu knjigu piše,
te je šalje ka Kruševcu gradu
na koljenu srpskom Knezu Lazaru
"Oj Lazare od Srbije glavo
nit je bilo niti može biti
jedna zemlja a dva gospodara
jedna raja dva harača daje
Carevati oba ne možemo
već mi pošlji ključe i harače
zlatne ključe od svijeh gradova
i harače od sedam godina
ako li mi to poslati nečeš
a ti hajde u Polje Kosovo
da sabljama zemlju dijelimo".

Kad Lazaru sitna knjiga dodje

knjigu gleda grozne suze lije
da je kome poslušati bilo
kako ljuto Kneže proklinjaše
"Ko ne dodje na boj na Kosovo
od ruke mu ništa ne rodilo
ni u polju pšenica bjelica
ni u brdu vinova lozica".

Car Lazar sjede za večeru

pokraj njega Carica Milica
veli njemu Carica Milica
"Car Lazare srpska kruno zlatna
ti polaziš sutra u Kosovo
sa sobom vodiš sluge i vojvode
a kod dvora nikog ne ostavljaš
Care Lazo od muškije glav a
da ti može knjigu odnijeti
u Kosovo i natrag vratiti
odvodiš mi devet mile braće
devet braće , devet Jugovića
ostavi mi brata bar jednoga
Jednog brata sestri od zakletve".
Njoj govori Srpski Knez Lazare
"Gospo moja Carice Milice
koga bi ti brata najvoljela
da ti ostavim u bijelu dvoru?"
"Ostavi mi Boška Jugovića"
Tada reče srpski Knez Lazare
"Gospo moja Carice Milice
kada sutra bijel dan osvane
dan osvane i ograne sunce
i vrata se otvore na gradu
ti išetaj gradu na kapiju
tud će proći vojska na alaje
sve konjici pod bojnim kopljima
pred njima je Boško Jugović
i on nosi krstata barjaka
kaži njemu od mene blagoslov
neg da barjak kome njemu drago
pa nek stobom kod dvora ostane".

Kad ujutro jutro osvanulo

i gradska se otvoriše vrata
tad išeta Carica Milica
ona stade gradu kod kapije
al etoti vojske na alaje
sve konjici pod bojnim kopljima
pred njima je Boško Jugovića
na alatu vas u čistom zlatu
Krstaš ga je barjak poklopio
na barjaku od zlata jabuka
iz jabukie od zlata krstovi
od krstova zlatne kite vise
te kucaju Boška po plećima.

Primače se Carica Milica

pa uvati za uzdu Alata
ruke sklopi bratu oko vrata
pak mu poče tiho govoriti
" o moj brate Boško Jugoviću
Car je tebe mene poklonio
da ne ideš na boj na Kosovo
i tebe je blagoslov kazao
da daš barjak kome tebi drago
da ostaneš samnom u Kruševcu
da imadem brata od zakletve"
Al govori Boško Jugoviću
"Idi sestro na bijelu kulu
a ja ti se ne bi povratio
ni iz ruke krstaš barjak dao
da mi Care pokloni Kruševac
da mi reče družina ostala
gle strašivca Boška Jugovića
on ne smjede poći u Kosovo
za Krst časni krvcu proljevati
i za svoju vjeru umrijeti".
Pa proćera konja na kapiju.
Al eto ti Starog Jug-Bogdana
i za njime sedam Jugovića
Sve je sedam ustavljala redom
al ni jedan ni gledati neće.
Malo vrijeme zatim postojalo
al eto ti Jugović Vojina
i on vodi careve jedeke
pokrivene sa suvijem zlatom
Ona pod njim uvati kulaša
i sklopi mu ruke oko vrata
pa i njemu stade govoriti:
"o moj brate Jugović Vojine
Car je tebe mene poklonio
i tebe je blagoslov kazao
da daš jedek kome tebe drago
da ostaneš samnom u Kruševcu
da imadem brata od zakletve".
Veli njozi Jugović Vojine:
"Idi sestro na bijelu kulu
ne bih ti se junak povratio
ni Careve jedeke pustio
da bih znao da bih poginuo
Idem sejo u Kosovo ravno
za krst časti krvcu proljevati
i za vjeru s braćom umrijeti."
Pak proćera konja na kapiju.
Kad to vidje Carica Milica
ona pade na kamen studeni
ona pade pa se obeznani.
Al eto ti slavnog Lazara
kada vide gospodju Milicu
udriše mu suze niz obraze
On s obzire s desna na lijevo
te doziva slugu Golubana:
"Golubane moja vjerna slugo
ti odjaši od konja Labuda
uzmi Gospu na bijele ruke
Pa je nosi na tananu kulu
od mene ti prosto bilo
nemoj ići na boj na Kosovo
već ostani u bijelu dvoru".

Kad to začu sluga Golubane

proli suze niz bijelo lice
pa odsjede od konja Labuda
uze Gospu na bijele ruke
odnese je na tananu kulu
al svom srcu odoljet ne može
da ne ide na boj na Kosovo
već se vrati do konja Labuda
posjede ga ode u Kosovo

Vukan je uvis digao gusle i gudalo i skemliju tronožac ustupio sledećem

guslaru. Narod na Strljanici je dugo pljeskao, tražio još guslareve pjesme.
a sva igra i svirka su utihnuli. Stariji ljudi i žene su sedeli po livadi i otkosima
pokošene trave i po naviljcima. Omladina je ašikovala i šetala uz Strljanice i niz
Strljanice. Dušan je podesio svoje gusle i bijelo grlo i zapjevao:

STARI NOVAK I DELI- RADIVOJE

Vino pije Starina Novače

u zelenoj gori Romaniji
i s njim pije brate Radivoje
s Radivojem dijete Grujica
sa Grujicom deli-Tatomire
i još više trideset hajduka
Kad se hajduci vina napojiše
a u vinu ćeif zadobiše
vako reče deli- Radivoje:
"Čuješ mene moj brate Novače
hoću tebe brate ostaviti
jer si brate ostario teško
pa ne možeš više da četuješ
nit hoćeš na drum da idemo
da čekamo pomorce trgovce."
To izreče deli-Radivoje
pa se skoči od zemlje na noge
a dovati brešku posrijedi
za njim skoči trideset hajduka.
Ode Rade preko gore čarne
Novak osta pod jelom zelenom
a sa svoja dva nejaka sina
no da vidiš deli-Radivoja
kad izadje drumu na raskršće
loša mu je sreća priskočila
susrete ga Mehmet arapine
sa njegovih trideset delija
Turčin ćera tri tovara blaga
pa kad vidje trideset hajduka
a on viknu na svoje delije
te uvriško sablje povadiše
u hajduke juriš učiniše
ne daše im puške isturiti
no trideset glava odsjekoše
Radivoja živa uvatiše
vezaše mu ruke naopako
vezana ga vode kroz planinu
a nagone te im popijevava
Ode pjevat deli Radiovje:
"Bog t ubio goro Romanijo
ne raniš li u sebi sokola?
Prolećeše jato golubova
i pred njima ptica golovrane
provedoše bijela labuda
i proneše pod krilima blago".
Tako Rade drugom popjevaše
a začu ga dijete Grujica
pa kazuje starini Novaku:

" O moj babo Starina Novače

neko pjeva drumom širokijem
a pominje goru Romaniju
i u gori sivoga sokola
baš ka da je čiča Radivoje
Ja je čiča zadobio blago
Ja li nam je muke dotenuo
pa hajdemo da mu pomognemo".
Pa dovati laka dževerdana
podje pravo drumu u busiju
a za njime mladi Tatomire
a za djecom Novak pristajaše
kad dodjoše drumu širokom
Novak stade drumu u busiju
oko njega dva nejaka sina
al eto ti jeke niz planinu
pomoli se trideset delija
svaki nosi čidu na ramenu
a na čidu od hajduka glavu
a pred njima Mehmed arapine
Radivoja vodi savezana
i on ćera tri tovara blaga
pravo ide drumom niz planinu
doke pade u busiju tvrdu
al poviknu starina Novače
a na svoja dva nejaka sina
pa opali laka dževerdana
te pogodi Mehmet arapina
posred pasa ukide ga zglasa
ni zemlja ga živa ne dočeka
Arap pade u zelenu travu
a dopade starina Novače
sabljom manu odsječe mu glavu
pa dopade deli-Radivoju
presječe mu tenef na rukama
i dade mu sablju arapovu

Mili bože na svemu ti vala

kad u turke juriš učiniše
razdvojiše turke u buljuke
pa nagoni jedan na drugoga
što propusti deli-Radivoje
dočekuje mladi Tatomire
što uteče mladu Tatomiru
dočekuje dijete Grujica
što propusti dijete Grujica
to dočeka starina Novače
Isjekoše trideset delija
od turaka šićar pokupiše
tri tovara blaga zadobiše
pa sjedoše piti rujno vino.

Ali veli starina Novače:

"O moj brate deli-Radivoje
što te pitam pravo da mi kažeš
al je bolje trideset hajduka
ali starat starina Novače"?

Njemu veli deli-Radivoje

"o moj brate Starina Novače
bolje biješe trideset dobrih druga
ali tvoje sreće ne bijaše".
Teško onom svakome junaku
što ne sluša svoga starijega.

Na tronožac je sjeo najmladji guslar od deset godina i započeo, uz gusle, svoju

pjesmu:

BOJ NA MIŠARU

Polećeše dva vrana gavrana

sa Mišara polja širokoga
a od Šapca grada bijeloga
krvavijeh kljuna do očiju
i krvavih nogu do koljena
Preljećeše svu bogatu Mačvu
valovitu Drinu prebrodiše
i čestitu Bosnu prejezdiše
te padoše na Krajinu ljutu
baš u Vakup prokletu planinu
a na kulu Kulin –kapetana
Kako paše oba zagraktaše.
Tu izlazi kada Kulinova
izlazila te je govorila
"ja dva vrana dva po bogu brata
jeste li skoro od ravne krajine
od Mišara polja širokoga
a od Šapca grada bijeloga?
Jestel vidli mnogu tursku vojsku
oko Šapca grada bijeloga
i u vojsci turske poglavice?
Jestel vidli moga gospodara
gospodara Kulin-kapetana
koj je glava nad stohiljad vojske
i koji se Caru zarekao
da ć Srbiju zemlju umiriti
i od raje pokupit harače
da će Ćrnog Djordja uvatiti
i živa ga Caru opremiti
i da ć isjeći srpske poglavice
koj su kavgu najpre zametnuli?
Jeli Djordja Cara opravio?
Jel Jakova na kolac nabio?
Jel Luku živa ogulio?
Jel Cincara na vatri ispeko?
Jel Čupića sabljom posjekao?
Jel Miloša s konjma istrgao?
Jel Srbiju zemlju umirio?
Ide li mi Kulin-kapetane?
Vodi l vojsku od Bosne ponosne?
Ide li mi hoće l skoro doći?
Ne goni li mačvanskije krava?
Ne vodi li srpskijeh robinja?
Koje bi me vjerno poslužile.
Kažte mene kad će Kulin doći?
Kad će doći da se njemu nadam?"

Al besjede dvije tice vrane:

" Oj gospodjo Kulinova ljubo
radi bi smo dobra kazati glasa
ne možemo već kakono jeste
Mi smo skoro od Donje Krajine
a od Šapca grada bijeloga
sa Mišara polja širokoga
vidjeli smo mlogu tursku vojsku
oko Šapca grada bijeloga
i u vojsci turske poglavice
i vidli smo tvoga gospodara
gospodara Kulin-kapetana
i vidli smo Crnoga Djordjija
U Mišaru polju širokome.

U Djordjije petnaest hiljad Srba

a u tvoga Kulin-kapetana
u njeg biješe sto hiljad Turaka
Tu smo bili očima gledali
kad se dvije sudariše vojske
u Mišaru polju širokome
jedno srpska a drugo je turska
Pred turskom je Kulin-kapetane
a pred srpskom je Petroviću Djordje.
Srpska vojska tursku nadvladala
poginu ti Kulin-kapetane
pogubi ga Petroviću Djordje.
Snjim pogibe tridesethiljada turaka
izgiboše turske poglavice
po izboru bolji od boljega
od čestite Bosne kamenite.
Niti ide Kulin-kapetane
niti ide niti će ti doći
nit se nadaj niti ga pogledaj
rani sina pak šalji na vojsku
Srbija se umirit ne može!"

Mladi guslar je podigao gusle i gudalo i zahvaljiva okupljenom narodu na

Strljanici , a sunce se približavalo svom zalasku iza Malovana.
Svi guslari sem ove trojice, su vjećali ko je pobjednik. Marko Malovančića
kao prošlogodišnji najbolji guslar i Veselin kao gost, su proglasili Vukana za
najboljeg guslara na ovogodišnjoj Strljanici i on je dobio gusle, guslarsku odoru
od glave do pete. Drugi je najmladji , i on je dobio gusle i crnogorsku kapu.
Dušan je dobio gusle i plosku za rakiju. Narod se razilazio svojim kućama, a
Strljanica je ostala sa guslarima oko vatre i ražnja jagnjećih od trgovaca Matića i
Sprema. Sve do zore je trajalo veselje a sa njima je bio i knez Jovo. Tako se
završila ovogodišnja Strljanica.
Nakon dva dana od proslave pokošeno seno su kupilice ponovo sadile u
naviljke.Marko i Veselin su sve naviljke sa sjenskim kocima snijeli na jedno
mjesto i sadenuli plast. Knez Jovo je odredio da ovaj plast pripada udovi
Trivuni.Njen mjuž Trivun je mobilisan ka vojnik Austro-ugarske u prvom
svetskom ratu , ali je prišao Srpskoj vojski sa Arčibaldom Rajsom . Njegove
kosti počivaju u kosturnici na Kajmakčalanu a tu je i Rajsovo srce. Trivuna je
zahvalila Knezu, kao i kupilicama, koje su sa Markom i Veselinom sadenula
plast.
Božo je najprije pokosio okrajak kod podvornice, a onda Barice. Sutradan je
sazvao kosce koji su kosili Smiljevaču i Rudopolje. Do Ilindana je pokosio sve
svoje livade kao i mnogi seljani a za Svetog Iliju su išli u Ravno crkvi.
Polje je bilo prepuno naviljaka i plastova a kad se sa Skopanjskog puta pogleda
polje u njemu vrvi od vrednih kosaca i kupilica. Vodonoše vodu nose sa Stubla
kod Jaruga, sa Studenca ispod Gajevina ili sa bunara iz Marića zaseoka u Riliću.
Sve livade su pokošene do polovine avgusta a mnogi domaćini sa volovskim
kolima i zapregom progone do košara i do pojata
Poljarima Dušanu i Simi je sad malo lakše pošto su stada iz Javorka, Martića
brda i šumske ispaše sišla sve do Milača i Jaruga. Sada su morali sa više pažnje
čuvati žita i vrtlove, koji su bili ogradjeni sa vrljikama. Stada su plandovala u
Rakitama na Strljanici , a čobani su se kupali u virovima i jezeru Šarića magaza.
I polje i gora su poceli menjati svoju šarenicu, a njive su bile zlatno-žute i
polako se približavala Valika gospojina.
Medvidolac, Martića brdo, Omar i Poljce su dobili crvenu šarenicu od jagoda i
malina a zreli su bili i runjavci i kupine. Stožer, Brda, Kradikobila i Betoglav su
se plavili od vrsinja. Sva stada ovaca, goveda, alaše su nabrekla od proletnje i
ljetnje ispaše. Najbolja paša i tov stoke je u Rbinama iza Malovana, a kad se
posmatra sa Krunaša, a Božo i Jovo baš u tom pravcu bacaju svoj pogled.

VRŠIDBA

Njive sa žitom se žute kao dukat, a klasje se posavilo i jedro je kao zreo šipurak.
Božo je pogledao u pravcu Krunaša i Javorka a potom u pravcu Malovana i
zaključio da će kosidba biti uspešna.Došao je do armena i prekrstio se, prostro je
koparan, a bavku je zabio u ledinu da bi poklepao kosu. Bacio je pogled prema
nebu i seo na koparan. Sve oko mene je božija nafaka i priča sastavljena od
bezbroj priča. Prolazan je ovaj svijet i sve što je na svijetu. Moj duh u moje srcu
je trajan i usmeren ka nebesima i Bogu.Priče su i sve stvari što postoje, kao i svi
dogadjaji što se zbivaju. Čovijek je postavljen u moru mudrosti Božijih,
iskazanih u pričama. Okom se ne da vidjeti srž prirode, niti se uhom da čuti
smisao njen. Duh pronalazi duh, smislenost gleda smisao, razum susreće razum,
ljubav oseća ljubav. Svijet je ovaj bedan i žalostan po svojoj prolaznosti, a ko se
za njega uhvati kao za nešto bitno samo po sebi moraće pasti i zajaukati od bola
i stida. Svijet je ovaj bogata riznica pouka u pričama, a ko tako bude shvatio
svijet i u tom smislu koristio se svijetom, neće ni pasti ni osramiti se. Sam naš
spasitelj Gospod Isus Hrist se koristio pričama iz prirode odnosno stvarima i
dogadjajima iz ovoga svijeta. Često je uzimao za pouku obične stvari i obične
dogadjaje, da bi pokazao kako se hranjljiva jezgra i kako se duboki sadržaji
skrivaju u svima njima. Obični ljudi u neobičnim i retkim dogadjajima, traže
neki duhovni značaj, tako i Božo misli o padanju zvezda, o zemljotresu, o
ratovima i drugim neobičnim dešavanjima. Neobični ljudi traže duhovni smisao
u običnim i svakodnevnim dogadjajima. Najneobičniji medju svima neobičnim
koji su po ovoj zemlji ikada hodali je Gospod Isus, uzima najobičnije stvari iz
ovoga života da bi otkrio ljudima tajnu večitog života. Šta ima običnije od soli,
od kvasca, od drveta gorušičina, od sunca, od vrabaca, od trave i krinova
poljskih, od pšenice i kukolja, od kamena i peska!?!
Niko od onih koji svakodnevno gledaju ove predmete ne bi ni pomislili da u
njima potraže skrivene tajne Carstva Božijega. Isus je zastao kod ovih predmeta
i obratio pažnju ljudi na njih otkrivši neizmirene nebeske tajne , skrivene pod
spoljašnjim izgledom njihovim. Isto su tako prosti i obični dogadjaji kojima se
objašnjava duhovni život čovjekov. Vjekovima su ljudi gledali obične dogadjaje
slične one kakvi su u pričama o sejaču i semenu , o pšenici i kukolju, o
talantima, o bludnom sinu, o nepravednim vinogradarima, no niko ni sanjao nije
da se pod tim dogadjajima skriva jezgra za duh čovječiji, dok Isus nije te priče
sam ispričao, njihovo značenje protumačio i njihovu suštinu pokazao. Priča o
sejaču iskazuje jedan običan dogadjaj a koja , u suštini, skriva samog Gospoda
Isusa i ljudske duše, i jevandjeosku nauku i uzrok propasti i put spasenja
ljudskih duša.
Izadje sejač da seje seme svoje. To jest dodje vreme sejanju, mrazevi, snegovi su
prigotovili zemlju, orači su uzorali , proleće je nastupilo i sejač izidje da seje.
Izidje sejač iz doma svoga na svoju zemlju. Unutrašnja dubina je sam Hristos,
seme je jevandjelska životvorna nauka. I kad sejaše jedno seme pade kraj puta i
pogazi se i ptice nebeske pozobaše ga. Drugo pade na kamen i iznikavši osuši se
jer nemaše vlage. I drugo pade u trnje i uzraste trnje i uguši ga. A drugo pade na
zemlju dobru , iznikavši donese rod sto puta onoliko. Govoreći ovo povika:" ko
ima uši da čuje, neka čuje". Ove posljednje reči imaju skriven smisao, jer svi
ljudi imaju uši i mogu lako čuti glas i reči ove priče, no svi nemaju sluh
duhovni, da bi čuli duh koji diše u ovoj priči. Cela ova priča jasna je istinita je
čak i kada se u njoj vidi samo opis jednog običnog dogadjaja. Svaki težak je
može potvrditi iz svog sopstvenog iskustva, da sve ovo ovako zaista biva sa
posejanim semenom na njivi. Svaki će vam težak, pa i Božo, ispričati svoje
trudove i muke oko njive. Božo je sprečio puteve preko njive, otrebio je
kamenje iz nje, trnje je počupao i spalio i tako njivu – podvornicu učinio
dobrom zemljom. Zato iz duhovnog smisla Gospod veli: " ko ima uši da čuje
neka čuje". Božino seosko biće i duša su to razumeli, i on se sprema da njive
kosi i da žito vrše, ako Bog da – a daće.
Armen je dobro pokosio, a stožinu proverio da li je dobro učvršćena i sutra se
žito dovozi na armen. Najpre se podvornica kosi i kupilice diju žito u naviljke, a
momci ih nose na armen. Kada je podvornica grabljama pokupljena i svo žito
donešeno na armen, počinje da se dije plast žito , jedan momak je na podini
plasta a drugi vilama bacaju snoplje žita i plast izrasta visok kao kuća.Vešt
momak se ljulja na plastu i traži da mu dobace kolje da prebaci preko vrha
plasta.Dva momka drže listve i momka polako spuštaju do zemlje na armen.
Sutradan se kose i ostale njive sa žitom koje se kolima dovlači na armen i dije u
plastove. Kada je svo žito preterano na obod armena, Božo i Jovo gledaju u nebo
i mole boga da ne bude padavina bar nedelju dana, kako bi mogli da ovrše svoju
letinu bez zastoja. Jos moraju konjima poskidati grifove i ploče, a turpijom im
obraditi kopite da u vršaju ne drobe i lome žito u klasu.
Rano zorom se nadeva vršaj sve u krug oko stožine, a Stana o stožinu razbija
kokošije jaje da vršidba prodje u dobrom izvršaju i u redu. Troje konja se uvodi
u vršaj. Lanac je namotan na stožinu i kukom se veže za oglav prvog konja do
stožine. Mladi momak Branko pucne kandžijom u vazduhu i konji laganim
korakom gaye žito koji im je do pojasa. Kad se lanac odmota po obodu vršaja se
konji teraju par krugova a onda binjedžija lanac nabacuje na klin na stožini i
tako se dužina lanca smanjuje namotavajući se na stožinu, a konji se približavaju
stožini i vršidba se ubrzava. Pod kopitama konja se stabljika žita predvara u
slamu a iz klasja žita se izdvaja zrnevlje. Taj ritam približavanja i udaljavanja
konja od stožine dovodi do potpunog odvajanja zrnevlja od klasa i stvaranja
slame i pleve. Kada se debljina vršaja smanji na pola od početne visine mlade
žene vešto grabljama odvajaju slamu sa površine vršaja i grabe je ka periferiji
armena, a momci je vilama nose u pojatu, ili započinju podinu plasta od slame.
Binjedžija stalno tera konje u krug oko stožine a oni se čas približavaju ili
udaljavaju od stožine. Kada se sva slama izdvoji ih vršaja, a ostane samo slama i
pleva, tad se konji izvode iz vršaja. Binjadžija ih istimari i nahrani a posle vodi
na donji bunar da ih napoji hladnom vodom. Svi učesnici u vršidbi tad prave
pauzu i ručaju. Kad se završi ručak stariji ljudi daju uputstva šta treba raditi.
Jovo zapovida da se lopatama drvenim zgrće žito i pleva u hrpu. Devojke
grabljama okrenutim na ledja guraju žito ka hrpi, a momci sa lopatama. Mladji
ljudi i snaše sa bukovim ili ljeskovim metlama metu armen ka hrpi od pleve i
žita. Kad je armen potpuno ometen, domaćin uzima drvenu lopatu i baca u
vazduh prvu lopatu da odredi kako duva povetarac i koju će stranu da razvijava
žito. Onda dva snažnija čovjeka uzimaju lopate i počinje prebacivanje sa hrpe i
tako se odvaja žito od pleva i trine. Žene stavljaju vriću kao kapuljaču a bošču
preko usta i nosa, da ih pleva ne uguši, i sa laganim drvenim metlama odvajaju
ostatke slame, čičkova i ostale nečistoće iz žita.Tako se stvara kamara od žita, a
pored nje je pleva. Kad se cela hrpa (gomila) prebaci posao sa vršidbom jednog
vršaja je završen. Žene uzimaju rešeta i sita u koja stavljaju novo ovršeno žito i
na ponjave ga provejavaju i tako ga još jednom čiste od pleve i prašine. Sa
ponjave se žito stavlja u vriće i nose u koš na tavan ili u ambar. Božo i Jovo su
za evtu dana povrli svoje žito. Sledeće nedelje su pomagali u vršidbi svojim
kumovima i prijateljima. Kada se u celom selu ispod Krunaša završi vršidba,
počinje priprema žita za meljavu u mlinovima u Mračaju i Stržanju. Nebo je u
boji kupine, a potpuno vedro. Sunce svojim zracima obasjava cjelu visoravan , a
blago ljudima koji na njoj žive, svoj biljnoj i životinjskoj vrsti, jer nigde nema
takvog divnog šara.Usto je Bog i rasterao neprijatelje njegove, a beže od lica
Njegova svi koji ga mrze. Tako su pričali i Bogu se molili Jovo i Božo dok su
pripremali četiri vriće za mlin. Počeli su navidati o junaštvu. Junaštvo je zlo cara
svakojega.Strah životu kalja obraz često – veli veliki srpski pesnik. Kako je kod
nas? Da li je u našem životu junaštvo car nad zlom ili je zlo car nad junaštvom.
dok su se njih dvojica oko ovoga preganjali, Stana ih zove na ručak! Ostatak
dana su proveli na timarenju kona, pripremi samara, vrića i bisaga. Mutape su
dobro otresli od prašine i njih pripremili za sutra. Uljari su novi a kupljeni na
Strljanici ovog ljeta. Ranom zorom su Božo i Stanko krenuli uz Krunaš, preko
Javorka za Mračaj. Stigli su kod mlina, a sunce je pokupilo rosu a njegovi Zraci
se teško probijaju do mlina. Vriće su uneli u mlin, a samare su sa konja stavili
ispod strije mlina a konje sputili i pustili da pasu travu izmedju divljih voćšnjaka
od krušaka i šljiva. Mlin su pripremili za meljavu i zasuli žito i tek su tad seli i
doručkovali masla i kruva. Posmatrali su okomite plećine iznad mlina i uglas
prozborili: " Ne zove se džabe Mračaj Mračajem, kad i u podne jedva vidiš
sunce". Zdravlje je jedno veliko dobro i ono je neprijatelj zla, nije dovoljno biti
telom zdrav mora se biti zdrav i dušom.Verom u sebe i nadom u Boga zaštitimo
duše naše a našoj službi zlu – biće kraj i junaštvo će se zacariti u dušama našim.
Tako se rodila naša slobodna zemlja i mi danas slobodno oremo i sejemo ,
žanjemo, kosimo i mlijemo u ovom mlinu u Mračaju. Naša zemlja trpi od ljudi
koji su postali robovi svoga stada i svoje kese. Bogati seljani iz ovog mjesta,
koji su pre sto godina rešili se zuluma turskog, a bili su zasićeni verom u sebe i
nadom u Boga. Takvi uvek caruju nad zlom. Srbi od pre sto godina nisu bili
pismeni kao danas i borili su se protiv zla. Naši ljudi su veliko ognjišće bez
vatre, zato je bolji i jedan ugarak od gomile drva u snigu koja je hladna kao sam
snig. Šta pomažu nezapaljena drva ozeblom? Ništa!. Dok su Božo i Stanko
ovako razmišljali o prošlosti i sadašnjosti u mlinu i oko mlina se smračilo. Celu
noć je mlin mlio a oni su zasipali koš uz svetlost luča kojeg su palili da bi videli
koš i kakvo je mlivo. Sutradan su otišli u Mračajske pećine i nabrali pune bisage
krušaka divljakuša. Sišli su niz strmu stranu do mlina i bisage sa kruškama
obisili na drvene kuke. Seli su ispod jednog bora sa suprotne strane mlina da im
se uši ne zamaraju od jednoličnog rada mlina, a mogu i normalno pričati. Ne ko
u mlinu kad se priča svodi na deranje. Stanko zapita Božu: " Da li se sjećaš onog
Mračajca koji nam je došao kad smo podizali naš mlin?" "Kako da se ne
sjećam!" Imao on njivu koju nije nikad mogao dovoljno iskrčiti od trnja i
kamenja. "dokle ću se ja boriti sa tim prokletim trnjem?" reče on i zamrzi svoju
njivu. Od dosade , jednog dana, Mračajac uze motiku da kopa jedan žbun trnja u
njivi. Posle par zamaha motika zveknu i odskoči od stene. Srdžba Mračajca
prema nemiloj njivi još više poraste. No kad je saznao da je ispod stene ćup sa
srebrom i zlatnim novčićima prodje ga i srdžba i dosada. Poče Mračajac ceniti
tgrnovitu njivu više nego sve ostale njive. Tako i jedan čovjek izgledati sebi kao
njiva pod trnjem. Čovjek treba da ume poštovati sebe i poštovati prijatelje svoje.
Ne može čovjek poštovati zlo u sebi a i razbojnik zna da je samo dobro za
poštovanje. Ne može čovjek poštovati dobro u sebi ako nije saznao šta je i gdje
u njemu dobro . Poznanje je osnov i poštovanju. Tako i ljubav prema
prijateljima, ako nije zasnovana na poštovanju i poznanju, brzo se okreće u
preziranje i odvratnost. Sad su Božo i Stanko preko brvna prešli preko
Mračajske rijeke, koja je puna brzaka i malih virova. Ušli su u mlin da zaspu
poslednju – osmu vriću žita, kojeg pretvaraju u brašno. Posle dva dana i dve
noći žito je bilo samliveno. Žlibu su sa jaza usmerili pored lopatica za mlin i
kamenje je stalo i nastao je tajac. Konje su doveli do mlina i osamarili ih , a
ljulare im povezali za okolno drvekće i otišli su na počinak. Ranom zorom su
ustali i počeli na samare tovariti vriće sa brašnom . Uprtače sa samara su
pdupirali sa rašljastim sojama i na njih dizali zajednički vriće i pričvršćivali ih
za samar. Kad su konje potovarili na samare su prebacili bisage sa divljim
kruškama. Sve su pokrili sa mutapom i čvrsto vezali za samar. Karavan je
krenuo prema Gvozdu, a ne prema Volovskoj dolini kojom su došli. Kad su bili
na vrh strane iznad mlina, pogled im je odlutao na suprotnu stranu gde su brali
kruške. Na jednom krivom stablu su ugledali mečku a ispod stabla dvoje
mečića. Konji su stalno frktali na nozdrve i tek je sad Boži i Stanku bilo jasno
zašto su se tako ponašali. Kad su se uskom stazom popeli na Gvozd Mračaj je
ostao u velikoj udolini a sunce je obasjavalo nepreglednu šumu borova, smrča,
jela i bukava. Na obrisu su se nazirali vrhovi Sivera, Raduše, Stožera,
Šemešnice, Vitoroga i Malovana. Sa Gvozda su sišli na Javorak preko Točka na
Krunašu a već je sunce visoko odskočilo na kupinastom nebu iznad sela i cele
kupreške visoravni.
Kad su rastovarili svoj karavan i vriće unijeli u divanu, a bisage i zobnice istresli
u plevu da divlje kruške u njoj dozrevaju i omekšaju. Stana je postavila sofru za
jelo. Polako su jeli i razgovarali i Božo zapita Stanka: " Znaš li ti kakvi smo mi
srbi?" On odgovori da nešto zna i da nešto i ne zna. Mi smo ti nekovrat narod pa
se lako poklanjamo idolima evropskim, koji nas stalno tiranišu, a narodi evrope
nas ponižavaju i pokoravaju kao nekad što su činili azijati, pod čijim smo
jarmom bili skoro petstotina godina. Dok su jevreji , naspram nas, tvrdovrat
narod, ali zbog grehova prema Bogu, nemaju svoju državu i svuda su raseljeni
po svijetu. Kod naših vrhovnika su Papa i Muhamed ispred samog Boga, i tad
Srbi pate. Kad su Srbi sa Bogom tad im je kroz istoriju bilo dobro, a kad su bez
Boga , tad im je bilo rdjavo. Nama je loše kad je škola bez vere. Loše nam je
kad je politika bez poštenja, kad je brak bez vernosti, vojska bez jedinstva i
duha. Još ima mnogo drugih stvari kad Srbima ne ide dobro, kao kad starci
postanu razvratni, a mladići lakomisleni u braku. Kad su ljudi gramežljivi, kad
im je jezik prljav i bogohulan, kad vredjaju roditelje, kad ismijavaju učitelje i
popove, kad se nadmudruju mesto bracki da se pomažu. Nama Srbima ne može
biti dobro kad smo pred skupštinu stavili spomenik konjima a ne ljudima. Nismo
stavili krst na spomenik neznanom junaku na Avali. Bog kažnjava ili nagradjuje
svaki narod prema njegovom odnosu prema Bogu. Tako Bog Srbe kažnjava ili
nagradjuje kakvi su oni prema Svevišnjem Hristu Bogu. Isus je govorio : "Nebo
i zemlja će proći ali riječi moje neće proći". Kad se čovjek ne boji Boga niti
ljudi stidi onda nije čovjek, započe svoju priču Stanko. U naše vreme narodi
Zapadne Evrope se ne boje Boga niti se ljudi stide. Zašto se mnogi Evropejci
niti Boga boje niti ljudi stide? Zbog toga što je pokvaren pojam o Bogu i pojam
o čovjeku. Kada ljudi pokvare pojam o Bogu, prema svojoj pokvarenosti, onda
se ne boje Boga, a kad pokvare pojam o čovjeku onda se ne stide ljudi. U
Zapadnoj
savremenoj Evropi , omalovažen je bog i svetac, zato evropejci niti se Boga boje
niti se ljudi ne stide.
Univerzitetska zapadna Evropa je svoga Boga istucala u stup i razbila u
bezbrojne atome, protone i elektrone. Mesto svetaca stavili su u prve redove u
novine, na televiziju, interne, film, pozorište, sport, dvorane, knjiga, bankare,
političare, književnike, friseje i sadikeje. Nigde sveca, već radja velikane pred
kojima se niko ne mora stideti. Pad zapadne Evrope do ništavila je u tome jer je
izgubila pojam o strašnome Bogu i svetom čovjeku. Ovakva Evropa kakva je
danas u red idolnih ljudi će pre staviti Faraona, Amalika, Navukodonosara,
Aleksandra, Avgusta, Tiborija i Iroda, nego li Svetog Avrama, Isaka, Jakova i
Josifa ili Isaila, Jeremiju, Danila ili Matiju, Marka, Luku, Jovana i Pavla .
Evropa je zagrlila gradomaniju. Ko će je izlečiti? Niko, jer niko se ne nameće za
lekara – onome ko misli da je zdrav. Evropa zapada nema ni leka ni lekara, zato
što ona sebe smatra zdravom iako svi kontinenti bruje o njenoj teškoj bolesti.
Srbi gde ste? Milioni Srba se boje Boga i stide se svetaca Božijih. Gde se
nalazite vas nekoliko stotina političara ispred naroda srpskoga: " da li ste sa
Evropom ili sa svojim narodom?" Ako kažete da ste sa Evropom onda se brzo
lečite da ne bi zarazili svoj narod. Ako li kažete da ste sa svojim narodom pazite
da se ne uhvatite u laži. Nije lak put narodni. To je uzan put posta, molitve i
milostinje. Al to je jedini put spasenja srpstva i srba. Tako su razgovarali Božo i
Stanko kad su se vratili iz mlina u Mračaju u svoje selo a već je duboko pala
zvezdana noć nad Rilićom i Rilićkim planinama i polju.

SVADBA

Božo i Jovo su sagradili novu kuću sa četiri sobe, ajatom, divanom i magazom.
Novo ognjište i u velikoj sobi špored od ilovače sa lončicima u zidu. Kada je
Risto došao iz vojske bilo je useljenje u novu kuću. Jesen je na veliko nadolazila
i sve je bilo spremljeno za zimu. Seno za blago je bilo u košari i plastovima. Mrs
se digao na tavan da se suši a mličak je bio prepun masla, kajmaka, sira i
kolutova punomasnih sireva. Drva su dovežena i složena u kamare a dosta ima
iscepanih drva ispod divane. Počeo je da pada prvi sneg. Joka je namestila i
zasnovala stan i počela da tka biljac. Noću su krenulua prela i sila. Momci su
odlazili na ašikovanje u Kudilje a neki u Zanoglinu ili Malovan, a bogami,
stizali su i do Ravnog. Negde pred Božić i Mirko je stigao iz vojske. Sad su
Stana i Vasilija bile najsretnije majke u selu.
Upriličeno je prelo u Trivnunovoj kući. Došli su momci i divojke iz sela i
okolnih zaseoka. U velikoj sobi su osvetljenje davali lampa i lućura, a u divani
je visio fenjer koji je osveljavao ognjište i ulaz u kuću. Ženski domaćini su na
ognjištu zapretali u žar krompir neoljušten. Spretne ruke su prele vunu sa
preslica i namotavale je na vreteno. Pletilje su plele čore i terluke. Vezilje su
ukrašavale košulje i bošče. Momci su posmatrali devojke i koristili slabu
vidljivost i sćipali ih neprimetno od starije čeljadi. Trivun je krojio ovčiju kožu i
spretno je pretvarao u oputu. Od govedje kože je krojio opanke. Male parčice
kože je pretvarao u igračke oblika jarića, teladi i jagnjića sa kojima su se djeca
igrala. Na jednoj štokrilji bila je izrezana kozljka na kojoj su momci i divojke
igrali kozaljku sa piljcima. Oni su bili podmladak divojački i momački. Mrak je
sve dublje ponirao a snjeg je sve gušći padao, a svaki pridošlica koji je dolazio
odmah je sa vrata nazvao Boga, zatim rekao: "Kako snijek krupan pada, a
napadao je iznad kolina". Tražili su svoje mjesto na gomili slame koja je bila
pokrivena biljcem ili ponjavom. Neko je povikao: "Čeljadi moja, ajmo zaigrati
prstena". Svi su prihvatili ovo i počelo je sakupljanje po kući čora, terluka,
rukavica, bozavaca, kapa, čorapa i igra je počela.Dok se igrao prsten neko je od
momaka započeo bećarac i gangu i krajiške pjesme su se redjale jedna za
drugom , a i vriska. Iz sela su razbudjeni ljudi počeli pristizati sa upaljenim
fenjerima, a svi su bili po glavi i plećima pokriveni snigom kojeg su na
basamacima otresali ispred Trivunove kuće. Pristigao je Dušan sa guslama. Igra
prstena i kozaljki je prestala. Dušen je sio do Trivuna i žmirkanjem posmatrao u
polumraku puno momaka i divojaka, neke je znao a neke nije. Omladina
zakazala silo i ja ih nisam mogao suzbiti ' reče Trivun. Mara mu potvrdi a
bogami, mnogi od njih i ašikuju i Dušan se nasmija "pa i mi smo u mladosti
ašikovali, nek i oni to rade Bog ih blagodario i veselio". Jedan momak, iz
budžaka krupnim glasom povika: "de ti nama Dušane zaguslaj i zapivaj, a mi
ćemo slušati i ašikovati". Tanane strune sa gusala i gudala su zatitrale a
prodoran glas Dušanov se razlegao u Trivunovoj kući, a ispunio je i seoski mir u
zimskoj rilićkoj noci. Kada su se gusle primirile i zaćutale tišina je pritisla svu
čeljad i seosku, zimsku idilu prela i preldžija. Stoja je postavila sofru na sred
sobe, a na nju punu tefsiju vrućih, neoljuštenih krompira,a u čančićima je bio
sitni punomasni sir i maslo. U tri kruga oko sofre omladina je uzimala krompir i
mrs. Stariji su samo zamišljali ko je kome momak i divojka, ali nisu mogli
odgonetnuti. Počelo se prelo osipati, a napolju je padao snig lapavac, momačka
pjesma se orila u pravcu Malovana i Zanogline. Milica je po sobi razastrila
slamu i po njoj prostrla ponjave, legli su da spavaju, a pokrili su se biljcem.
Trivun je oputu išao da na srgu zategne i izdigne je na najdužoj vrljici i prisloni
uz najveći plast da tu stoji i kad krenu mrazevi da se dobro izbjeli. Sam se vratio
u malu sobicu u svoj krevet i zaspao. Bosiljka se dugo vrpoljila u postelji a
majka Savica je pita: " Bona ćeri što ne spavaš" . "ne mogu – prelo i kršni Risto
su mi stalno pred očima". Kad je nju savladao san i ona je slatko zaspala. Kad je
jutro granulo cela visoravan je osvanula u nepreglednoj bjelini. Zimska
planinska idila je sve više izazivala mladost i vodila je iz zaseoka u zaseoke i
sela na prela i ašikovanje. Razne kajde su se noću orile a igre i svirke na
gajdama su noge mladosti zaplitali u moravac i sremicu do biraćeg kola. Pjesma
se orila : "sad se vidi, sad se zna, ko se kome dopada ". Risto je Bosiljku otpratio
do Malovančića kuća i dobio amanet pašajicu.Došao je kući i tiho se smjestio u
srednju sobu, a amanet je stavio pod jastuk. Kad je sunce visoko odskočilo na
vedrom nebu, Božo veli Stani:"Idi bona vidi što nam sin ne ustaje, a još za zeru
dana biće vrijeme i za ručak". Stana je tiho odškrinula vrata, a sin joj i dalje
utonuo u san. Ona je tiho zatvorila vrata i vratila se kod Bože i veli mu:" Bogme
junak spava i čini mi se da u snu priča o silu i nekakvim curama". "Ajde ženo
nemoj manitati kako znaš da sanja a nisi ništa čula?" "Zna majka svoje dite i kad
spava". Tako su se njih dvoje prigovarali a banu Jovo i Joka. Joka odma
reče:"Vi ništa ne kazujete, a cilo selo priča da se Risto ženi"." Iz tvojih usta u
Božije uši". U tom trenu banu Risto iz svoje sobe i dade majci Stani pašajicu i
veli:" Ovo je amanet od moje cure i to čuvaj sve do proševine". Svi su se
zgledali i veselo nasmijali: " Neka je sretno i berićetno sve u našoj kući i buduća
nevista, ako Bog da". Ručali su i svako je poslovao u kući svoje poslove. Jovo i
Joka su prve nedilje otišli u proševinu Savića kući kod Malovanjčića. Sve je u
najlepšem redu i po pravoslavnim adetima prošlo. Kad su se vraćali u selo Jovo
je pjevao svatovsku kajdu i na taj način najavio svadbu. Sve je upriličeno za
veselje a svatovi zakazani za Svetog Savu. Stric Jovo i sinovac Andjuka su sa
plaskama krenuli kroz selo i pozivali rodbinu i prijatelje u svatove. Kranuli su
od kućša Šešuma, Velemira, Tanasića, Marića, Maleša, Rudića, Sora i Franića.
Ciča zima je odredila da se po mladu ide sa saonicama. Za barjaktara je odredjen
Mirko, stari svat je knez Jovo, diver – brat Andjuka, jenjga je sestra Bosa,
komordžija je Petar. Iće se sa troja saona u koje će upregnuti najbolje konje, a
barjektar će sa srpskom trobojkom i Kraljevom krunom biti na čelu i jašiće ata
Ždralina. Mirko zamoli Trivuna da mu na sedlo prišije kožnu fišekliju od
volovske kože za koplje od barjaka. Risto je nalio rakije u plosku i otišao u
Velemirovu dolinu da zove Vladimira za kuma. Tako su odredjene sve počasti
za svadbu. Zima je bila sa puno mrazeva i pušancija a i vejavice su pravile
visoke namete snega. Nije se moglo do grada, ali su putevi kroz selo i ispod sela
bili utabani. Krupna goveda su se gonila na pojilo (vodu) na bunar Turjaču i
Vodjenicu, snig je bio iznad pleća goveda i za vrh ljudi. Sve živo se kretalo kroz
snežne progone kao kroz budžake guste gore od smrekovine.
Saone su bile jedino prevozno sredstvo, a utabani putevi su dozvoljavali da
svatovi krenu po mladu. Barjektar na Ždralinu sa barjakom sa crvenom
kabanicom, a za njim troje saone. Petar komordžija i stari svat su sve proverili i
da li su konjma grive upletene u pletenice i repovi uvezani. Joka zapita Petra
"što je to važno" a on odgovori" Bona nevista u svatovima ima mlogo šala, a
jedna od njih je da se griva i repovi ostrižu, kako bi se svatovi ponizili kao da su
svi bili pijani". Stari svat zapovidi polazak. Stana je za svatovima prolila kabo
verenike za srećan put.
Stigli su pred dom novog prijatelja Save. Skupilo se cilo Malovančića selo i svi
su , kobojagi, tužni što će od njih odvesti lijepu Bosiljku. Jedan zapita" Što ste
vi došli?" Stari svat odgovara "po cviće i diku našu". Mladjani Ljupko upri prst
na vrh kuće i pokaza na crvenu jabuku pored badže. "Ono treba ušicati, pa da
vas pustimo u kuću". Šumar Stojan dade mladoženji Risti karabin i on nanišani i
jabuka pade s onu stranu kuće. Svatovi su ušli i posjedali oko dvije sofre. Pred
kućom je započela svirka i krenulo je kolo. Malo se popilo i zamezilo raznih
djakonija, a stari svat kaže Savici i Savi da svati nisu došli na jiće i piće i
zapovedi diveru Andjuki da dovede mladu. Dva momka i Ikonija mu nedaju da
udje u divojačku sobu.Tetka Milica i Mara uglas: "mi ne damo naše cviće tek
tako". Jedan šaljivdžija poče izvoditi pogurene babe i prikazivati ih sa puno
dosetki i šala. Sve tri babe stoje pred vratima prekrivene sa boščama. Diver
otkriva jednu po jednu, a ono sve mladi naočiti gorštaci sa brkovima. Nastade
smjeh kod svatova i glasno zanovetanje. To bi se oteglo u nedogled da nije stari
svat i kum pokazao tekulin. Sad su se svi uozbiljili i Ljupko i Marko su stali na
vrata i rekli"sad može" . Ušli su u sobi i izveli prelepu sestru. Na glavi joj kapa
sa pletama i bošča sa paunovim perjem. Na prsima tri reda dukata. Haljina
srmom opšivena, a na lektovima i po rubu crvena čoja. Napred šarena pregača, a
na nogama bile čore i opanci oputnjaci. Diver i jenjga su od braće preuzeli
mladu. Ona se sa svim svojim ukućanima izljubi i onda je kum izvede napolje i
pokaza okupljenom narodu. Petar i Joka su nadgledali utovar mladinog ruva u
treće saone. Tu su bila dva kovčega u duborezu i jedna baula. Preko njih
prebačeni ćilimi, šarenice, jastuci, ponjave i dva ćebeta od bijelog runa. Mlada,
diver, jenjga i kum su odigrali kolo sa mladinim drugaricama. Ostali svatovi su
se izljubili sa novim prijateljima i posjedali u saone, a sa njima su sila i dva
mladina rodjaka kao pratioci. Stari svat Jovo zapovidi:"Krećemo". Barjaktar
napred a za njikm ostali svatovi su tek sad zapjevali i zagraktali svatovsku
kajdu. Savica, Savo, Milica, Ikonija, Ljupko i Marko su stajali na pragu svoje
kuće sa suznim očima. Svatovi su brzo stigli kod crkve u Kudiljima. U crkvi je
pop Marko venčao Ristu i Bosiljku i na prst im stavio vitice za večnu životnu
ljubav i slogu. Svatovi su se preko polja uputili prema Omaru i Poljcu. Saone su
klizile po utabanom putu, a Ždralin je stalno poigravao ispod barjaka i Mirka.
Kad su prošli Omar i spustili se u Veliku dolinu sa gustom šumom začuo se zov
tetreba. Jovo je zapovidio "stoj" . Svi su stali i posmatrali prizor tetreba i
njegove drage. Sve je bilo ispunjeno božanstvenom belinom i baskrajom
planinske tišine samo je on pjevao svoje kajde na vrhu najviše jelike po čijim
granama je bila snežna belina. Šišarke i male ledenice su kitile stabla jelika , a
sunčevi zraci stvarali nestvarnu bajku. Svi su upirali pogled ka najvišoj jeliki, a
on se šepurio skakutao sa grane na granu i ispuštao svoj zov i kajdu. Odjedanput
se spusto kod jedne smreke i oko nje igrao čarobni ples. Na smreci je bila kruna
od snijega a plave bobice su sačinjavale prsten oko cele smreke. Posle tri
čarobna plesa tetreb se uzvio na prvu jeliku do smreke i nastavio svoju kajdu.
Taman da svatovi krenu, a tetreb se obruši kod smreke i otplesa samo jedan krug
oko smreke. Pod belom smrekovom krunom se nešto pomeri. Tetreb se polako i
besčujno uvuče pod smreku i slegnu sa svojom dragom. Svatovi su nastavili svoj
put, dugo su ćutali i razmišljali o tetrebovom ..... , samo su praporci na konjima
remetili gorsku belu idilu. Prošli su kraj Turjače i ušli u Dočić ispod Visa. Kad
su izašli u ravan tu su ih sačekali sritači na konjima. Trka je počela. Ždralin je
samo cupkao sa noge na nogu i propinjao se na zadnje noge. Mirko je jedva
uspio da ga smiri. On je pobedjivao na mnogim svatovskim trkama a i na
Strljanici. Njegovi damari i damari konja u saonama su zaigrali, i oni su kasom
hitali Ristinoj kući. Svatovi su iz sveg grla pjevali svatovske kajde i vriskali i
potresali. Ispred mladoženjine kuće od ranog jutra je pristizao svijet u kolo kod
bunara u Riliću.Iako je bio dubok snijeg na armenu je on dobro utaban i na
podvornici. Tako su se na dva mjesta ispred kuće mladoženje viorila dva kola.
Kako su se svati približavali sve je više bivalo pjesama i igara. Kad su pristigli
pred kuću mlada je okrenula dijete Momira tri puta ispred sebe. Zatim je uzela
sito i tri puta okružila žito u situ i bacila ga po narodu. Svekrva Stana joj je u
ruku dala drvenu kašiku sa medom da je prebaci preko kuće. Tek tada je sišla sa
saona i stupila na prag svog novog doma. Mladino ruvo je unešeno u kuću i
onda su svi svatovi ušli u kuću. Prvi sritač na konjskoj trci je dobio nove dizgine
za svoga ata, drugi sritač je dobio mutap, a treći zobnicu. Sad se priprema trka
za momke i ispred kuće na prvi kolac se stavlja koparan, na drugi čakšire, a na
treći košulja. Starter odbrojava oko hiljadupetsto koračaj i tu u snegu povlači
crtu iza koje su poredjani momci trkači. On crvenim šalom daje znak da trkači
krenu.
Posle muške trke se organizuje trka za devojke. Na prvi kolac se postavlja
pregača, na drugi, košulja a na treći pojas. Starter odbrojava petstotina koračaja i
u snegu povlači crtu iza koje su devojke trkačice. Maramom daje znak da trka
počne. Dečija trka se organizuje tako što na prvi kočić se postavlja kaputić, na
drugi čakširice, a na treći košuljica. Starter odbrojava dvjesta koračaja i povuče
crtu u snijegu iza koje su dječaci trkači. Kad plesne dlan o dlan trka se pusti.
Od ranoga jutra pa do mraka igralo se i pjevalo.
Za svadbu ljudi iz drugih zaseoka i sela kažu "idemo u kolo" . Tako je kolo mali
sabor kod srba. Velike Sabore organizuju kod svojih bogomolja posvećene
svecima.Za Duhove je sabor kod Blagajske crkve, za Svetog Iliju kod Ravanjske
crkve a za Veliku gospoinu kod Vukovske crkve. Najveći sabor je za Vidovdan
na Strljanici. Iste i slične sabore organizuju i srbi katoličke i muslimanske
veroispovjesti, samo su druge kajde.

Uveče na srpskoj svadbi počinje pir i traje tri dana. Svekrva i svekar su darivali
snaju i kuma. Snaja je darivala svekrvu, svekra, kuma , devera i jenjgu. Svi
prisutni svatovi na piru iznose pečene prasiće ili ovnove, dvizice i ostale
djakonije. Kad se pir primakao ponoći odvode mladu i mladoženju na sliganje.
Tad mladi momci i djeca počinju zavijati kao vukovi oko kuće mladoženje.
Starešina Božo i diver Andjuka vukove" vode u kuću a domaćica stavlja na
sofru pečenje, pitu, ušćipke i hleb. Kad se "vukovi" najedu domaćica im daruje
komade pečenja i oni odlaze svojim kućama. Pir traje tri dana a trećeg dana
mladoženja i snaja su kuma Vladimira ispratili do njegove kuće i dako se
završava svadba.

Te godine bio je veliki kijamet i belina se dugo zadržavala na Kupreškoj

visoravni. Često su se smenjivali bura i jugovina, a smetovi snijega su postajali
sve tanji. Kad se pojavila porošarica i pojavio prvi kukurik, stada se izgone na
prvu ispašu. Sunce se sve više penje na plavetnilu neba, a osjeni u podne postaju
najkraći. Polje se zazeleni i procveta a gora propupi i stiglo je proljeće u svoj
svojoj ljepoti. Polje je prepuno blaga, stada ovaca, krda goveda, alaše konja, a
čobani uživaju u ugranju šike, klisa i ćuškape.
Pazarni je dan u Gradu i Jovo sa Božom tera junca i dva ovde na pazar. Kad ih
prodaju idu u opštinu i plaćaju porez. Ostatkom novca kupuju petrulje,so , šećer,
zejtin, rakiju i duvan. Na derneku su susreli mnoge prijatelje i poznanike. Sa
njima su proiglenisali o porodicama, dugoj zimi, proljetnim radovima i pripremi
za koševinu. Kada su napustili Grad brzo su stigli do Poganca. Na ledjima su im
bile torbe uprtače sa kupljenom nafakom. Skrenuli su preko polja , a tad se iz
pravca Kukavica začu ptica kukavica, sa svojom pjesmom "kukavicom". Njena
kuknjava preko Poganca dopirala je do Zlosela. Njih dva su se približavali ka
Milaču i više nisu čuli kukavicu. Preko jednog brvna su prešli Milač i uputili se
ka Studencu. Sjeli su na vrh vrtače u kojoj je Studenac izvirao a na njenom dnu
je uvirao. Znali su da je to najstudenija voda od svih izvora ispod Stožera.
Studenija i od Stubla i vode iz Rimskog bunara kod Marića kuća u Riliću. Kad
su sišli do Studenca pili su vodu koja je iz izvora tekla drvenom žlibom. Zubi su
im trnuli od ledene vode. Uputili su se uzanim puteljkom uz Gajevine. Popeli su
se na vrh Gajevina, a pred njima je pucao široki vidokrug Kupreške visoravni, a
ispod visokih planina su se nazirala sva sela , a pod Plazaricom je treperio Grad.
Sjedili su na kamenju, a iz pravca Studenca su im se približavala dva čovjeka.
Sve što su se više približavali likovi su im postajali sve poznatiji. To su bili
Lukijan Popović i pop Marko. Kad su im se približili nazvali su jedni drugima
Boga, i srdačno se rukovali. Kad su se počeli spuštati u Kamenitu dolinu od
pravca Milanovića košara začuo se lavež psa. Sva četvorica su zastala i
posmatrali prizora kad psi Grivo i Šarov kidišu na vuka. Oni ga teraju preko
Kradikobile, prema gustoj šumi u pravcu Molitvišća i Martića brda. Kad su psi i
vuk nestali iz vidokruga oni su se spustilu u Kamenitu dolinu i putem stigli na
vrh Skopanjskog puta. Tu su na zemlju prostrli koparane i na njih sjeli, a torbe
uprtače stavili kraj sebe. Tu su započeli iglenu i posmatrali polje prepuno blaga i
mladalačkog života i prisećali se svoje mladosti. Pred njima su se vidjele visoke
planine Javorka, Oštrog vrha, Javorni vrh i Pakline, Siver, Gvozd i Raduša.
Ispod ovih planina su Vukovsko, Ravno, Omar, Zanoglina i Rilić. Prvi je
Lukijan zapitao Božu o ženidbi sina ove zime, a on mu je odgovorio da je
svadba bila prava naša srpska a nevista je čestita i radna. Kneza Jovu je
zapitkivao o stanu o kneževini sela. On mu je odgovorio da ljudi imaju sve više
mala i da su morali povećat zabran za livade kako bi ovog ljeta bio bolji ukos
sijena. Sad imamo četiri poljara a zabusili smo u livadu Želvodić, Smiljevaču,
Pivčije i Zečije dočiće, sve mekote oko košara i ispod sela. Spramamo se za
Streljanicu o Vidovdanu. Božo će ti:"Bolan Luka šta ima u skupćini, pošto si ti
naš poslanik?" Lukijan je zapalio cigaru sa muštiklom i povukao prvi dim
duvana. " U skupštini se svašta navida. Oni učeniji poslanici pričaju o velikoj
politici, stanju u Jevropi, a mi seljaci o nama seljacima, selu i da nam porez bude
manji. Ja sam stalno govorio da mi seljaci – stočari najviše pomažemo
Otadžbini, ako imamo što više blaga i da će svima biti bolje. A vidite ove
planine pune šume i drva a to nema na daleko". Tako su oni ljudikali o svemu i
svačemu. Jovo zapita popa Marka "Šta ima novog kod tebe sveti Oče i koje su
novine u Kudiljima?" "Sve ovo što mi vidimo oko nas je Božije, a tek onda
naše. Kad se molite Bogu izgovarate "oče naš". Oče naš koji si na nebesima.
Ovim se potvrdjuje najtešnje srodstvo izmedju čovjeka i Tvorca, kao i srodstvo
čovjeka i čovjeka. Sveto očinstvo i sveto bratstvo. Iz tog srodstva radja se ljubav
prema Bogu i ljubav prema bližnjima. Tako se ostvaruju dvije najveće
zapovjesti Božije. Približi se nama i približi nas sebi Oče naš svevišnji. Da se
sveti ime Tvoje iznad svakog drugog imena na Nebu i na Zemlji. Da nam ne
bude ni jedno ime drugo svetije, milije ni slavnije. Ljubav naša prema Bogu i
bližnjem dobija najveću svetlost. Neblagosloveni su oni koji uzdižu imena
ljudska a ime Božje hule. Da dodje carstvo tvoje. Carstvo svete istine i svete
ljubavi u kojoj nema laži, ni nasilja ni smrti. Večna istina, večna ljubav i večni
život neka se useli u nas od Hrista kroz Duha svetoga. Da se Hristos zacari u
srcima našim i da dišemo Duhom Njegovim, Duhom Svetim, Care naš i Oče
naš. Da bude volja tvoja i na zemlji kao na nebu. Ono što Ti voliš, da volimo i
mi. Ono što Ti zapovjedaš da izvršavamo bez sumnji i roptanja, brzo i radosno
kao što čine andjeli Tvoji na nebesima. Tvoja volja je pravedna i spasonosna.
Hleb naš nasušni daj nam danas. Hleb nebeski i hleb zemaljski za dušu i tijelo.
Riječ je tvoja hleb nebeski koji si nam dao kroz Sina Tvog Isusa Hrista.
I oprosti nam dugove naše kao što mi opraštamo dužnicima našim. Ti kao otac
djeci svojoj, a mi kao braća braći svojoj. I još više Ti oprosti nama, molimo Ti
se i zastidi nas nezamernom milošću Tvojom , da bi mi postidjeni brisali dugove
braće naše. Da vide neznabošci dobra djela naša i proslave Tebe. I ne uvedi nas
u iskušenja , nego nas izbavi od lukavog.
Iskušao je Lukavi Sina Tvog jednorodnog Isusa Hrista i bio je pobjedjen.
Iskušao je Lukavi nekada pravednog Jova i bio je od Jova postidjen. Iskušao je
Lukavi i Svetoga Pavla, a Pavle ga je nadjačao. Ne dopusti Lukavom da nas
nemoćne iskušava. Da ne posrnemo i ne postanemo plijen njegov. Nego postavi
andjela s mačem izmenju njega i nas da nas brani i odbrani. Jer Tebi je sve
moguće Oče naš svemogući. Jer Tvoje je carstvo i sila i slava. Oče naš
sveslavni.Amin".

Dok je pop Marko istumačio "Oče naš" njih trojica su slušali baz treptaja i
otvorenih usta i ušiju. Ko zna koliko puta su u svom životu su izgovorili "oče
naš" a tek sad su shvatili suštinu i zašto smo mi srbi nebeski narod i zašto se
Strljanica održava za Vidovdan. Lukijan je pogledao na svoj džepni sat i rekao
"ljudi ajdemo kući . Ti Jovo i Božo ste blizu kuće a pop Marko i ja imamo još
podosta hoda do Omara i Kudilja". Još jednom su stisnuli ruke medju sobom i
nazvali Boga i svako je otišao svojoj kući.

Brzo je prošlo prolječe i Djurdjevdan , a približio se Vidovdan i Strljanica.

Bosiljka, Risto, Vukosava u Mirko su obukli crkvenu odeću i preko Mašeta se
uputili na Srljanicu. Mnoštvo naroda se sjatilo za Dan kosidbe na Vidovdan na
ćilimu šarenih boja i zelenom potkom. Kad su se popeli na tulum Uzurske
glavice u Ševinom polju bezbroj ševa se od svojih gnezda uzdizalo vertikalno u
plavetnilo neba i opet spuštalo na svoja gnezda, i tako ceo bogovetni dan dok je
bilo sunca ševe su pjevale svoju pjesmu. Na Strljanici se namotavalo klupko
ljubavi u koje su ušli Risto sa Bosiljkom a Mirko sa Vukosavom. Na vrh Gore
beličast oblak u obliku prstena je skrivao tetreba koji je pjevao svoju svadbenu
pjesmu a ona je dopirala svuda naokolo pa i do Strljanice.

ADJELKO MARIĆ

AUTOR

BIOGRAFIJA

Andjelko R. Marić rodjen u selu Rilić, Bosna i Hercegovina 1942. godine, od

majke Bosiljke i oca Riste. Osnovnu školu završio u Riliću. Osmogodišnju školu
završio u Bosanskom Grahovu. Gimnaziju učio u Bugojnu i Lištici. Odrastao i
vaspitavan u domovima za ratnu siročad u Bugojnu, Bosanskom Grahovu i
Lištici. Studirao na Beogradskom univerzitetu i diplomirao na Mašinskom
fakultetu a stanovao u studenskim domovima. Radio i stvarao u Somboru,
Apatinu i Novom Sadu. Sad živi kao penzioner u Novom Sadu.

Andjelko Marić

TETREBOV LET

SVAKO IMA SVOJU SUDBU I ZAVIČAJ

POSVECENO MOJIM POTOMCIMA