LEGENDA O POTOPU

Legenda o Potopu, jedna je od najstarijih legendi i shodno tome zauzima posebno

mesto biblijskim knjigama. Nalazi se u okviru Starog zaveta, a konkretno je u
pitanju Prva knjiga Mojsijeva, odnosno Knjiga postanja. U ovom delu Biblije, fokus je
na stvaranju sveta, na Bogu kao tvorcu svega živog, ljudskoj sudbini i poreklu, kao i na
čovekovom odnosu naspram Dobra i Zla. Knjiga Postanja u drugom delu govori o
Božjim praocima, izabranom narodu, Izraelcima i najzad o prvim ljudima koje je Bog
spasao i sa kojim počinje spasavanje čitavog sveta.
Legenda o Potopu priča je o čoveku pod imenom Noje, poštenom i neiskvarenom
biću, koji živi u svetu osuđenom na propast. Taj svet je duboko zaglibio u greh, nakon
što su se ljudi dovoljno razmnožili na zemlji. Bog nije mogao da posmatra kako sve što
je stvorio se međusobno uništava, te je doneo odluku da pošalje potop kako bi
uništio sve živo na zemlji.
Nojeva barka je možda i najpoznatija priča iz Biblije u koju su upoznati kako hrišćani,
tako i ljudi drugih veroispovesti. Da je Legenda o Potopu Biblija iznedrila je poznata
činjenica, međutim ovaj mit se pominje i u predanjima mnogih narodima, između ostalog
u grčkom Deukalionu, indijskom spisu Mahabharata i u sumerskom Epu o Gilgamešu.
Kako je Biblija, a samim tim i Stari zavet Legenda o Potopu, kompleksno i arhaično
napisano i predstavljeno, pred vama se nalazi Legenda o Potopu prepričano delo sa
analizom i poukom, koji će vam umnogome olakšati razumevanje ove priče.

Nojeva barka – priča o gnevu i milosti

Legenda o Potopu je još poznata i kao Nojeva barka. Legendu, koju vezujemo za vreme
oko 3246. godine pre nove ere po biblijskim izvorima govori o Božijem razočaranju u
njegovu najbitniju kreaciju – čoveka. Gospod je bio toliko gnevan da je isprva želeo da
uništi sve na zemlji, međutim On se smiliovao nad sudbinom jedinog poštenog čoveka
koji je opstao takav, iako u rđavom svetu. Dovoljan je bio samo Noje da spasi čitavo
čovečanstvo, a njegovi sinovi su nastavili da ponovo osvajaju zemlju, zajedno sa svim
živim bićima u svojoj vlasti.
Osim Božijeg gneva koji je nastao usled bezakonja na zemlji, drugi najznačajniji motiv je
i Njegovo pomilovanje. Božiji bes, iako u prvi mah veliki, bio je jednokratan: On je
nakon toga dao zakletvu čoveku da više nikada neće da pošalje vodu na
njega. Sklopljen je savez između Gospoda i čoveka, koji je predstavljen dugom, dok
duga i danas  predstavlja simbol mira između nebesa i zemlje.

Legenda o Potopu analiza i sadržaj

Kada su ljudi počeli da se množe na zemlji, božiji sinovi su zapazili lepe ćerke

čovečije, pa su počeli da ih i uzimaju kako su želeli. U ovo vreme su živeli i divovi, a
žene bi rađale dugovečne i silne ljude u kojima je preovladavalo telesno u odnosu na
Duha Božijeg. Tada je Bog zapazio da su ljudi postali nevaljali i grešni, te se odmah
zatim i pokajao što ih je stvorio. Legenda o Potopu govori kako je Bog, videvši šta se na
zemlji dešava, poželio da istrebi sve, počevši od ljudi, preko životinja, pa do najmanjeg
živog stvora.
Ipak, među svim pokvarenim ljudima, živeo je i Noje, pravedan i pošten čovek koji
je imao tri sina Šima, Hama i Jafeta. Bog je pogledao zemlju u kojoj vlada bezakonje i
poruči Noji da će takvu zemlju da zatre. Zbog toga mu je i rekao da sačini kovčeg od
drveta gofera, da napravi pregrade u njemu i sve unutra i vani da zalije smolom.
Knjiga postanja zatim objašanjava kako je Bog rekao da će pustiti veliki potop na
zemlju koji će da zatre svako telo koje dušu ima, ali će sa Nojem da napravi novi zavet.
Nojeva barka je bila predviđena za njegovu ženu, sinove i sinovljeve žene. Bog je
takođe rekao da se u kovčegu nađe sve što je za jelo, da bi bilo hrane i za njih i za
životinje, a Noje to i učini.

Nastaje veliki potop

Prva knjiga Mojsijeva dalje opisuje veliki potop. Gospod tada naredi Noji da uđe u
kovčeg sa svima svojima. Takođe, kaže mu da uzme životinje, od čistih po sedam, sve
mužjake i jednu jednu ženku, od nečistih po dvoje – mužjaka i ženku i po sedam ptica.
Za sedam dana će Gospod pustiti kišu na zemlju, a za četredeset dana i četrdeset
noći, pusitće dažd koji će sve potopiti.
Noje, koji je tada imao 600 godina, uđe u kovčeg onako kako mu Bog naredi. Nakon
četrdeset dana, voda je podigla kovčeg sa zemlje. Voda je navalila svuda po zemlji,
prekrila je i najviša brda i sa vremenom se digla i petnaest lakata iznad najvišeg
uzvišenja. Tada je svako telo na zemlji izginulo i ostao je samo Noje sa svojom
porodicom. Ta voda je nad zemljom stajala čitavih sto i pedest dana.
Nojeva barka i kraj potopa
Legenda o Potopu govori dalje o vetru, poslatom od Boga, koji je trebalo da odnese
vodu sa zemlje. Tada se zatvore svi izvori na zemlji i na nebu, pa je voda opadala sto i
pedeset dana. Tačno sedamnaesti dan, sedmog meseca se zaustavi kovčeg na
planini Ararat. Prvog dana desetog meseca su se pokazali najviši vrhovi brda, a nakon
četredeset dana Noje otvori vrata svog kovčega.
Pustio je gavrane da provere da li se sasušila voda, međutim, oni su se stalno vraćali.
Kasnije, Noje pusti golubicu, ali se ona nije vratila jer nije imala kuda da se spusti.
Nakon sedmog dana, on je opet pustio golubicu, a ona mu se više nije vratila. Prvi dan,
prvog meseca, prve godine Nojeve, usaknula je voda na zemlji i tada pravednik otvori
vrata kovčega i ugleda suvu zemlju. Tada mu se javi i Gospod koji ga ohrabri da
napusti kovčeg zajedno da porodicom i svim životinjama.
Prvo što je Noje uradio kako Stari zavet Legenda o Potopu kaže, bilo je pravljenje
žrtvenika za Gospoda. Prineo je žrtvu od svake čiste životinje i Bog tada oseti ugodni
miris zbog kog je odlučio da više neće da proklinje zemlju, kao što je to tada učinio.
Svevišnji je onda rekao da u novom svetu neće da nedostaju ni setve, ni žetve, ni dani
ni noći, ni leta, ni zime.
Legenda o Potopu i zakoni za novi svet
Bog je blagoslovio Noja i njegove sinove i naredi im da se množe i napune zemlju.
Gospod odluči da predaje sve životinje i da će one od tada biti u čovečijoj vlasti. On
dade životinje da se čovek njima hrani, ali im zabrani da jedu išta sa dušom, tj. krvi jer
će im u suprotnom on tražiti i njihovu krv. Tada Bog postavi znak zaveta koji je sklopio s
ljudima i svim životinjama, a to simbolično beše duga.
Knjiga postanja dalje opisuje kako se od trojice Nojevih sinova naselila cela zemlja.
Noje je počeo da obrađuje zemlju, napio se od svog vina i otkrio nasred šatora. Nojinu
obnaženost je video sin Han, pa je to rekao i braći na polju. Tada Sim i Jafet ogrnuše
oca haljama, obraćajući pažnju da ne vide oca nagog. Nakon što se Noje probudio,
otkrio je šta mu je učinio najmlađi sin. On je zato prokleo Hana i rekao mu da će on da
bude sluga svojoj braći. Noje je nakon velikog potopa živeo još 350 godina.

PESMA NAD PESMAMA

Pesma nad pesmama nalazi se u sastavu Poučnih (mudronosnih) knjiga Starog

zaveta. Zbog svoje svetovne sadržine, ljubavi momka i devojke, kao i znatne doze
čulnosti koja je opisana u delu, ova pesma je oduvek izazivala veliko interesovanje
brojnih istraživača i tumača Biblije. Samim tim podsticala je veoma oprečne
zaključke kada je u pitanju smisao i značenje same pesme.
Pesma nad pesmama je sačuvana u hebrejskoj Bibliji i Starom zavetu i svrstava se
među Spise, gde su još i Psalmi, Knjiga o Jovu, Priče Solomonove, Knjiga
propovednika itd. Pesma nad pesmama ili Pesma Solomonova, kako se još naziva,
predstavlja zbirku ljubavnih pesama. Pretpostavlja se da je na početku ovo delo bila
zbirka vereničkih ili svatovskih pesama.

Pisac: Solomon (skup narodnih, svadbenih pesama naroda Istoka)

Književni rod: lirika
Književna vrsta: ljubavna pesma
Vreme radnje: oko 1000 god. p.n.e
Mesto radnje: Jerusalim
Likovi: Verenik, verenica, hor – kćeri Jerusalimske
Tema: Opis ljubavi dvoje mladih ljudi i njihova međusobna čežnja

Pesma nad pesmama tumačenje dela

Kao što smo već naveli, postoje različita tumačenja kada je Pesma nad pesmama
jerusalimska u pitanju. Do 18. veka se tumačilo da pesma veliča i uznosi ljubav boga
Jahve i izabranog, izraelskog, naroda. Po Novom zavetu verovalo se da je u pitanju
ljubav Hrista i Crkve. Ovakvo alegorijsko tumačenje temeljilo se na činjenicama iz
drugih biblijskih knjiga. Primera radi, Hrist sebe naziva verenikom, Crkva je verenica, a
njemu otac priprema svadbu.
Posle 18. veka Pesma nad pesmama se sve više tumači kao pesma o ljubavi mladića
i devojke, odnosno verenika i verenice. Ta tvrdnja ima potporu činjenice da se u
pesmi Bog nigde ne spominje. Da je ovo tačno, potvrđuje i rečnik same pesme,
odnosno opis nekih sasvim čulnih slika, pa se postavlja pitanje kako se jedna ovakva
pesma mogla naći u religioznoj knjigi.
Ipak, smatra se da je ovo najlirskija, najlepša, najljupkija i najuzvišenija pesma svih
vremena – otuda i naziv Pesma nad pesmama. Mnogi teoretičari književnosti veruju da
pred jednom takvom lepotom sve teorije i hipoteze postaju nevažne i bespredmetne.
Pesma nad pesmama analiza dela
Pesma nad pesmama je sastavljena iz osam posebnih pesama:
  Ljubav verenika i verenice
 Čežnja verenice za verenikom
 Vernost verenice i slava prijateljstva
 Miline vereničine
 Verenice sluša glas verenika, tuguje zbog rastanka i slavi lepotu prijateljstva
 Radovanje povratku verenice
 Razgovor između verenika i verenice
 Vernost večno sjedinjenih

Ovaj niz pesama ima hronološki redosled u strukturi lirske priče. Ona obuhvata
ceo lirski roman dvoje mladih ljudi koje je sila rastavila, ali ih je vernost, čežnja i snaga
ljubavi opet sastavila.
Svaka pesma je sastavljena od različitog broja strofa i stihova. Ono što je
karaktersitično za ovu pesmu jeste da se veliki broj strofa ponavlja iz pesme u
pesmu. To ponavljanje strofa, nedovršenost, pa čak i neusklađenost završne pesme sa
sadržinom prethodnih pesama upućuju na usmeno poreklo pesme. Pored toga tu je
još i jezički izraz i dominacija nekih stilskih sredstava, a najviše poređenje, antiteza i
hiperbola.
Svi segmenti Pesme nad pesmama imaju dijaloški oblik. U dijalogu najviše učestvuju
verenik, verenica i hor devojaka. Najviše je razgovora između verenika i verenice, a
učestalost njihovih replika varira od pesme do pesme.
Negde postoji potpuna ravnoteža u učestalosti govora između momka i devojke, ali je
najviše pesama gde dominira govor jednog od njih. Mladićeve i devojčine replike su
pune izraza ljubavi, ljubavne čežnje i bola, dok horski segmenti imaju sasvim
drugačiju funkciju – oni deluju kao podsticaj za ljubavnu ispovest, doprinose ritmizaciji
lirskog kazivanja, ostvaraju retoričke efekte i razbijaju monotoniju dijaloške forme.

Pesma nad pesmama Biblija – prepričana

Pesma nad pesmama jerusalimska govori o pravoj ljubavi između muškarca i

žene. Opisana je romantična strast, zaljubljenost, ljubomora, tuga, čežnja, očaj i
na kraju srećno ostvarenje, tj. ljubav. Pesma govori i o braku, odnosno sugeriše da je
strpljenje važno u ljubavi tačnije da telesna ljubav ne bi smela da bude konzumirana pre
braka.
Radnja pesme započinje pre venčanja dvoje mladih ljudi, u momentima kada verenici
najviše žude jedno za drugim. Oni se tada međusobno veličaju, bezrezervno hvale
vrline jedno drugog, ali pre svega, oni čeznu jedno za drugim kao nikada do tada, ali i
posle toga.
Nakon što su ljubavnici stupili u brak, pesma počinje da prikazuje neke probleme koje
imaju u okviru takve zajednice. Verenica odbije muža, a on odlazi od nje. Ona tada
pokušava da ga nađe, ali niko u tome ne želi da joj pomogne. Ipak, nju najviše muči
griža savesti. Ali na kraju se ipak sve srećno završi. Verenici se pomire, i puni su
ljubavi i poverenja jedno prema drugome.
Pesma nad pesmama – analiza likova
Na samom početku pesme spominje se Solomon, kralj Izraela, kojem neki tumači i
pripisuju autorstvo ove pesme. Dalje u pesmi, sledi prikaz verenice i verenika, kroz
međusobni dijalog i iskazivanje naklonosti koju imaju jedno prema drugome. Tu je i hor
– kćeri Jerusalimske, koje imaju funkciju vereničinih savetnica.

Opis verenice

Verenica je lepa devojka, a o njenoj lepoti i karakteristika najviše saznajemo iz

verenikovih hvalospeva. Ona nije samo lepa već je i dražesna, a oči su joj poput
golubica. Veoma je zaljubljena u svog verenika, pastira, i stalno ga doziva i
pokušava da ga pronađe. Ipak, njena ljubav stavljena je na iskušenje kada joj kralj
Salomon dođe u posetu i nudi joj bogatstva ako pristane da bude njegova.
Ona se nalazi na njegovom dvoru i sluša njegova udvaranja, ali ipak ostaje verna svom
vereniku i svojoj pravoj ljubavi. S jednakim zanosom priča o vereniku, kao što i on priča
o njoj.

Opis verenika

Verenik je mlad momak koji je veoma zaljubljen u svoju verenicu. Hvali njen izgleda, ali i
njenu ličnost i karakteristike, pa u stvarnoj i čvrstoj ljubavi uspevaju da odole svim
iskušenjima. Verenik je pastir i veoma je naočit. Jak je i ima lep stas, čvrsto telo i
lepe zubi.
Zato je veoma popularan kod mnogih devojaka, ali ni jednu od njih on ne želi. Ostaje
do kraja veran svojoj verenici. Jedino ga ona dovodi u pravo iskušenje, ali on
svejedno odoleva njihovoj obostranoj čežnji. Savladava se i čeka da se ljubav sama
probudi, odnosno da stupe u brak.

Pesma nad pesmama je na najbolji način predstavila ljubavno osećanje između

dvoje ljudi koje je uzvišeno, čisto i plemenito. U pesmi je ostvaren narativni ritam, koji
je lagan i miran. Ton pevanja je smiren i svečan, u skladu sa osnovnom temom i
porukom pesme – to je snaga ljubavi i nepobedivost istinske privrženosti i ljubavi.