Uvod u savromene teorije društva

Uvad u savremene teorije društva

(Skripta - 0 . Samardžlć)
 Entoni

Giaens
^ ■ i— i i i v / 1 i i

$ * V

< •>
CEMTAR Z f l IJ O flV flftK U DELATNOBT

Sociologija
Teorijsko mišljenje
u sociologiji
M a k s Veber: p rotestan tsk a etika
Teorijske dileme
Prva dilem a: struktura i delanje
D ru g a dilem a: konsenzus i konflikt
T reća dilem a: problem rod a
C etvrta dilem a: oblikovanje m odern og sveta
Novije teorije
P ostm odern istička teorija
M išel F uko
O sta la gledišta
Jirgen H ab erm as: d em o kratija i javn a sfera
U lrih B ek : rizično društvo
M an u el K astels: m režna ekon om ija
En ton i G id en s: društvena refleksivnost
Zaključak
Rezim e
P itanja z a dalje razm atranje
Sira literatura
Internet linkovi
Poglavlje 21: Teorijsko mišljenje u sociologiji
Procenjivanje teorijskih stanovišta u socio-
logiji izazovan je i težak zadatak. Teorijske
rasprave su po svojoj prirodi apstraktnije od
kontroverzi koje se tiču više empirijskih
pitanja. Cinjenica da ne postoji jedan teorij-
ski pristup koji je dominantan u sociološkoj
nauci, mogla bi da bude znak njene slabosti.
Ali, nije tako. Naprotiv, postojanje oprečnih
pristupa i teorija odražava vitalnost sociolo-
gije kao nauke. Raznolikost teorijskih pri-
stupa u proučavanju Ijudskih bića - nas sa-
mih - sprečava nas da razmišljamo na dog-
matski način. Ljudsko ponašanje kompliko-
vano je i raznoliko, pa je malo verovatno da
bi jedan teorijski pristup mogao da obuhva-
ti sve njegove aspekte. Raznolikost teorij-
skog mišljenja obezbeđuje bogat izvor ideja
do kojih se dolazi tokom istraživanja i sti-
muliše sposobnost stvaralačkog mišljenja,
koje je od suštinske važnosti za napredak u
sociološkoj delatnosti.
U mnogim istraživačkim oblastima socio-
logije razvijene su brojne teorije, od kojih su
neke iznete precizno, ponekad čak u mate-
matičkom obliku - mada se to češće dešava
u nekim drugim društvenim naukama (na-
ročito ekonomiji).
Neke teorije pojcušavaju da pruže mnogo
više objašnjenja od drugih, pa među sociolo-
zima vladaju oprečna mišljenja u pogledu ši-
rine teorijskog pristupa. Američki sociolog
Robert K. Merton, na primer, smatra da so-
ciolozi svoju pažnju treba da usmere na teo-
rije srednjeg obima (1957), što je, po njego-
vom mišljenju, mnogo korisnije nego stva-
ranje grandioznih teorijskih šema.
Teorije srednjeg obima dovoljno su odre-
đene da bi se mogle empirijski proveriti, a
istovremeno, dovoljno opšte da obuhvate
širok spektar različitih pojava. Primer za to
jeste teorija relativnog siromaštva. Po ovoj
teoriji, to kako će ljudi proceniti uslove u
kojima žive, zavisi od toga sa kim se porede.
Stoga se osećaj nemaštine ne povezuje di-
rektno sa nivoom materijalnog siromaštva
koje ljudi neposredno osećaju. Porodica ko-
ja stanuje u siromašnoj četvrti, gde, manje-
više, svi stanuju u sličnim uslovima, manje
oseća svoje siromaštvo od porodice koja sta-
nuje u sličnoj kući, ali u kraju gde je većina
kuća veća, a njihovi stanovnici imućniji.
Mišljenje da se, što je teorija sveobuhvat-
nija i ambicioznija, ona teže empirijski pro-
verava, jeste ispravno, ali ne postoji očigle-
dan razlog zašto bi teorijske poglede trebalo
ograničiti na „srednji obim“ . Da bismo to
dokazali, uzećemo kao primer teoriju koju
je Maks Veber postavio u svojoj studiji Pro-
testantska etika i dub kapitalizma (1976;
prvi put objavljena 1904-5).
M a k s Veber: p ro testan tsk a etika
U Protestantskoj etici Veber se bavi funda-
mentalnim problemom: zašto se kapitalizam
razvio samo na Zapadu? Trideset vekova
nakon propasti Rimskog carstva, mnoge
druge civilizacije zauzimale su daleko zna-
čajnije mesto u istoriji sveta od 'zapadne.
Evropa je, u stvari, predstavljala relativno
nevažnu oblast, dok su glavne svetske sile
bile Indija, Kina i Otomansko carstvo na
Bliskom Istoku. Naročito su Kinezi bili da-
leko ispred Zapada po stepenu tehnološkog
napretka i ekonomskog razvoja. Kako je,
onda, došlo do naglog ekonomskog razvoja
u Evropi od sedamnaestog veka naovamo?
Da bismo odgovorili na ovo pitanje, kako
je smatrao Veber, treba najpre da uvidimo
po čemu se moderna industrija razlikuje od
ranijih oblika privredne aktivnosti. Želja za
akumuliranjem bogatstva prisutna je u mno-
gim civilizacijama, što nije teško objasniti:
ljudi cene bogatstvo jer im ono obezbeđuje
komfor, sigurnost, moć i uživanje. Oni žele
da zadovolje sve svoje potrebe, pa, pomoću
akumuliranog bogatstva, to i čine.
Ekonomski razvoj Zapada, smatra Veber,
odlikuje stav prema bogatstvu koji je do ta-
da bio nepoznat u istoriji. Takav stav Veber
naziva duh kapitalizma i definiše ga kao
skup uverenja i vrednosti koji su bili svoj-
stveni prvim kapitalističkim trgovcima i in-
dustrijalcima. Ovi Ijudi imali su vrlo izraže-
nu želju za gomilanjem Iičnog bogatstva. Pa
ipak, za razliku od drugih bogatih ljudi, oni
nisu koristili nagomilano bogatstvo za upra-
žnjavanje luksuznog načina života. Vodili su
veoma miran i skroman život pun odrican-
ja, bez preteranog pokazivanja svog bogat-
stva pred drugima. Veber je pokušao da do-
kaže da su lične karakteristike ovih ljudi od-
igrale ključnu ulogu u ranom ekonomskom
razvoju Zapada. Jer, za razliku od bogatih
ljudi u drugim kulturama i ranijem periodu,
ove grupacije nisu rasipale svoje bogatstvo,
nego su ga ponovo ulagale u dalje širenje
preduzeća na čijem čelu su bili.
Jezgro Veberove teorije jeste da su stavovi
koji čine duh kapitalizma izvedeni iz religije
U formiranju takvog pogleda na svet izves-
nu ulogu je igralo hrišćanstvo uopšte, ali
osnovnu motivacijsku silu obezbedio je
protestanizam - naročito jedan njegov vari-
jetet, puritanizam. Prvi kapitalisti bili su,
uglavnom, puritanci, privrženi gledištima
kalvinizma. Veber je smatrao da su određe-
ni aspekti kalvinističkog učenja bili glavni
izvor iz kojeg se napajao duh kapitalizma.
Jedan se ticao ideje da su ljudske jedinke in-
strumenti Boga na zemlji od kojih Svemoćni
zahteva da se posvete pozivu - svom zani-
manju koje će slaviti Boga.
Drugi važan aspekt kalvinizma odnosio se
na pojam predestinacije, prema kojem se
među ,,izabranima“ koji će, nakon smrti,
otići u raj, nalaze samo za to predodređeni
pojedinci. Po Kalvinovom originalnom
učenju, ništa što čovek čini na zemlji ne mo-
že da promeni njegovo predodređenje - da Ii
će biti među ,,izabranima“ ili ne - to je u
stanju da učini isključivo Bog. Međutim,
ovakvo Kalvinovo gledište izazvalo je uzne-
mirenost kod njegovih sledbenika, pa je ovo
unekoliko promenjeno, u smislu da je omo-
gućilo vernicima da, još na zemlji, prepo-
znaju izvesne znake ,,izabranosti“ .
Postignuti uspeh u pozivu ili profesiji, ko-
ji se merio materijalnim bogatstvom, postao
je glavni znak da je neka osoba zaista jedna
od izabranih. Grupe koje su bile pod jakim
uticajem ovakvih ideja, svom snagom su te-
žile ekonomskom uspehu. S druge strane,
vernici su imali potrebu da žive skromno i
umereno. Puritanci su verovali da je luksuz
zlo, pa se želja za gomilanjem bogatstva
udružila sa odricanjem u privatnom životu.
Prvi preduzetnici nisu imali svest da svo-
jim delovanjem izazivaju ogromne promene
u društvu, jer su njihovi motivi, iznad svega,
bili religioznog karaktera. Asketski način ži-
vota puritanaca kasnije je postao bitan deo
moderne civilizacije. Ili, kao što je Veber re-
kao:
P uritanac je želeo da se posveti svom pozivu;
mi sm o na to prinuđeni. K ad je asketizam iz
m onaških ćelija prešao u svakodnevni život i
počeo d a dom inira u svetovnom životu, odi-
g rao je važnu ulogu u građenju ogrom n og ko-
sm osa m odernog ekonom skog poretka... Po-
što je asketizam im ao za cilj da preoblikuje
svet i u njemu ostvari svoje ideale, m aterijalna
d o b ra postajala su sve veća, a na kraju i neu-
m oljiva sila, koja vlada nad ljudskim životim a,
k ao nikada ranije u istoriji... Ideja dužnosti da
se posvetim o svom pozivu šunja se kroz naše
živote p op u t duha mrtvih religioznih verovan-
ja. K ad se posvećen ost pozivu ne m ože dovesti
u neposrednu vezu sa najvišim duhovnim i
 kultum im vrednostim a, ili k ad , s druge strane,
ne m ora da se oseća kao p ro sta ekonom ska
prinuda, jedinka obično odbacuje potrebu da
poziv uopšte opravdava. T am o gde je dostigla
najviši stepen, u SA D, trka za bogatstvom , li-
šena bilo kakve religiozne ili etičke dim ezije,
počinje d a se povezuje isključivo sa svetovnim
strastim a... (1 9 7 7 : 181-2).
Veberova teorija kritikovana je iz više
uglova. Neki autori, na primer, smatrali su
da je ono što Veber naziva „duhom kapitali-
zma“ postojalo još u dvanaestom veku, u pr-
vim italijanskim gradovima sa razvijenom
trgovinom, mnogo pre nego što se uopšte
pojavio kalvinizam. Drugi su, pak, tvrdili,
da je ključni pojam, ,,poziv“, koji je Veber
dovodio u vezu sa protestanizmomn, već
postojao u katolicizmu. Ipak, suštinski deo
Veberove teorije nailazi na podršku znatnog
broja autora, a njegove teze još se smatraju
smelim i inspirativnim. Ako je Veberova te-
za ispravna, onda je na ekonomski i društve-
ni razvoj odlučujući uticaj imalo nešto što,
na prvi pogled, deluje jako udaljeno od ove
materije - skup religijskih ideala.
Veberova teorija zadovoljava nekoliko
kriterija, koji su od značaja za teorijsko mi-
šljenje u oblasti sociologije.
1 Ona je kontraintuitivna, što znači da nudi
tumačenje koje se razlikuje od uobičaje-
nog, zdravorazumskog objašnjenja. N a taj
način, teorija uspeva da ponudi novi, ori-
ginalni pogled na problem koji razmatra.
Većina autora pre Vebera nije pokazivala
veliko interesovanje za mogućnost da su
religiozne ideje bitno uticale na poreklo
kapitalizma.
2 Ova teorija pruža objašnjenje za nešto što
je inače zbunjujuće: zašto bi ljudi želeli da
žive skromno, a da, istovremeno, ulažu
ogroman trud da bi gomilali bogatstvo.
3 Ova teorija u stanju je da rasvetli i druge
okolnosti, osim onih koje su bile predmet
njenih istraživanja. Veber je naglasio da je
pokušao da objasni samo rano poreklo
modernog kapitalizma. I pored toga, ra-
zumno je pretpostaviti da vrednosti slične
onima koje su nametnuli puritanci, mogu
da se primene i na druge situacije koje su
u vezi sa uspešnim razvojem kapitalizma.
4 Dobra teorija nije samo ona za koju se do-
kaže ispravnost. Dobra je i ona koja je
plodonosna, u smislu da rađa nove ideje i
inspiriše dalji istraživački rad. Veberova
teorija je, u pogledu, nesumnjivo uspešna,
jer je poslužila kao odskočna daska za
ogroman broj potonjih istraživanja i teo-
rijskih analiza.
Teorijske dileme
Rasprave o Protestantskoj etici i ostalim
aspektima Veberovog dela i danas traju. Te-
orije klasičnih mislilaca, kao i kasnija teorij-
ska gledišta, i dalje izazivaju neslaganja me-
đu sociolozima.
Postoji nekoliko osnovnih teorijskih dile-
ma, odnosno pitanja oko kojih se vodi stal-
na polemika - neka od tih pitanja odnose se
na veoma opštu materiju u vezi s tumačen-
jem čovekovih aktivnosti i društvenih insti-
tucija. Cetiri ovakve dileme sada ćemo i mi
razmotriti.
(1)Prva dilema odnosi se na Ijudsko delanje
i društvenu strukturu. Ona se sastoji u slede-
ćem: u kojoj meri smo mi kreativni ljudski
delatnici, koji aktivno kontrolišu uslove
svojih života? Ili je, pak, ono što činimo, sa-
mo rezultat opštih društvenih sila izvan na-
še kontrole? Oko ovog pitanja oduvek su
postojale podele među sociolozima - i još
postoje. Veber i predstavnici simboličkog in-
terakcionizma, na primer, naglašavaju aktiv-
nu, kreativnu komponentu u ljudskom po-
našanju. Neki drugi pristupi, poput Dirke-
movog, naglašavaju ograničavajuću prirodu
društvenih uticaja na naše postupke.
(2) Drugo teorijsko pitanje tiče se postojan-
ja konsenzusa i konflikta u društvu. Neka
gledišta u sociologiji, kao što smo videli
(uključujući funkcionalizam), naglašavaju
inherentan poredak i harmoniju koji vlada-
ju u ljudskim društvima. Zastupnici ova-
kvog gledišta smatraju da su kontinuitet i
konsenzus najočiglednije karakteristike dru-
štva, koliko god se one menjale tokom vre-
mena. Drugi sociolozi, pak, naglašavaju sve-
prisutnost društvenog konflikta. Oni vide
ljudska društva kao sfere u kojima haraju
podele, napetosti i borbe. Za njih je iluzor-
no tvrđenje da ljudi sve vreme teže da žive u
prijateljskim odnosima. Cak i kada nema
otvorenih konfrontacija, smatraju oni, i dal-
je postoje duboke podele interesa, koje, u
jednom trenutku, mogu prerasti u otvorene
sukobe.
(3) Postoji i treća teorijska dilema koja kod
tradicionalnih sociologa jedva da je bila
predmet rasprave, ali koja se ne može igno-
risati. Ona se odnosi na problem roda\ kako
da, u okviru sociološke analize, pružimo za-
dovoljavajuće objašnjenje roda. Svi veliki te-
oretičari u oblasti sociologije bili su muškar-
ci i u svojim radovima skoro da nisu obraća-
li pažnju na činjenicu da između ljudskih bi-
ća postoje rodne razlike (Sydie, 1987). U
njihovim radovima, pojedinci se pojavljuju
kao da su „srednjeg roda“ - kao apstraktni
„d elatn iđ ", a ne žene i muškarci sa
različitim obeležjima. Pošto tradicionalni
oblici teorijskog mišljenja u sociologiji pru-
žaju malo materijala za dalju raspravu o toj
temi, može se reći da je pitanje roda možda
najteži problem od sva četiri pomenuta, s
kojim bi se trebalo uhvatiti u koštac.
Jedna od najvažnijih terijskih dilema u ve-
zi s pitanjem roda jeste sledeća: da li „rod“
treba kao opštu kategoriju ugraditi u socio-
loško mišljenje? Odnosno, treba li pitanje
roda analizirati tako što ćemo ga podeliti na
specifične uticaje koji deluju na ponašanje
žena i muškaraca u različitim kontekstima?
Drugim rečima: da li u svim kulturama po-
stoje karakteristike na osnovu kojih se mu-
škarci i žene razlikuju u smislu njihovog
identiteta i društvenog ponašanja? Ili rodne
razlike uvek treba objašnjavati na osnovu
ostalih razlika koje deie cela društva (reci-
mo, klasne razlike)?
(4) Cetvrti problem tiče se, ne u tolikoj me-
ri opštih karakteristika čovekovog ponašan-
ja ili društva u celini, nego pre nekih speci-
fičnih odlika modemog društvenog razvoja.
Taj problem odnosi se na odlučujuće uticaje
koji se tiču porekla i prirode modernih
društava, proizlazi iz razlike između
nemarksističkih i marksističkih pristupa. Di-
lema se koncentriše na sledeće pitanje: u ko-
joj se meri moderni svet oblikovao dejstvom
ekonomskih činilaca koje je Marks isticao, a
posebno dejstvom mehanizama kapitalistič-
kog ekonomskog preduzetništva? Koliko su,
pak, drugi činioci (poput društvenih, poli-
tičkih ili kulturnih) određivali društveni raz-
voj u epohi modernosti? Ovo su fundamen-
talni problemi koji se postavljaju pred soci-
ološku nauku, pa ćemo detaljnije razmotriti
ideje koje su u vezi s njima nastale.
Prva dilem a: stru k tu ra i delanje
Glavna tema kojom su se bavili Dirkem i so-
ciolozi posle njega jeste da društva čiji smo
pripadnici vrše društvenu prisilu nad našim
delanjima. Dirkem je smatrao da društvo
ima primat u odnosu na pojedinca. Društvo
je mnogo više od zbira individualnih činova;
ono poseduje „čvrstinu“ i „solidnost“ sličnu
strukturama materijalnog okruženja. Zami-
slimo osobu koja stoji u sobi sa nekoliko
vrata. Struktura sobe ograničava izbor mo-
gućih aktivnosti te osobe, pa tako, recimo,
raspored zidova i vrata određuje kuda ona
može ući ili izaći iz sobe. Društvena struktu-
ra, smatra Dirkem, ograničava naše aktivno-
sti na istovetan način, postavljajući granice
onome što kao pojedinci možemo da
činimo. U odnosu na nas, struktura je nešto
što je „spolja" nametnuto - baš kao i zidovi
u sobi.
Ovakvo gledište, Dirkem je obrazložio u
svojoj čuvenoj izjavi:
D ok obavljam svoje dužnosti brata, su pruga ili
građanina i izvršavam obaveze koje sam na se-
be preuzeo, ja ispunjavam dužnosti koje su de-
finisane zakonom ili običajim a, a koje su, u
odnosu na m ene i m oje postupk e, nešto što
dolazi spolja... Slično tom e, vernik, odm ah po
rođenju, preuzim a već definisana verovanja i
obrede religije koje će upražnjavati; ako su po-
stojali i pre njega, sledi d a p ostoje izvan njega.
Sistem znakova kojim se koristim da bih izra-
zio svoje m isli, m onetarni sistem koji koristim
kad plaćam dugove, kreditni instrum enti koje
koristim u kom ercijalnim poslovim a, ono što
obavljam na svom radn om m estu, itd. - sve to
funcioniše nezavisno od toga d a li ih ja kori-
stim ili ne. T o isto važi i za svakog d ru gog čla-
na društva. (1 9 8 2 : 50-1).
Ovakvo Dirkemovo gledište ima mnogo pri-
stalica, ali i protivnika. Sta je ,,društvo“ , pi-
taju se kritičari, ako ne složena celina sa-
stavljena od mnogih pojedinačnih delanja?
Kad proučavamo grupu, mi ne vidimo ko-
lektivni entitet, već pojedince koji, na razli-
čite načine, stupaju u međusobnu interakci-
ju. ,,Društvo“ je samo veliki broj pojedinaca
koji se jedni prema drugima ponašaju na
regularan način. Prema mišljenju mnogih
kritičara (od kojih su najbrojniji predstavni-
ci simboličkog interakcionizma), mi, kao
ljudska bića, imamo svoje razloge za ono što
činimo, i živimo u svetu prožetom kultur-
nim značenjima. Društveni fenomeni, kako
oni tvrde, baš zato nisu „stvari“, jer zavise
od simboličkih značenja koja imaju naši po-
stupci. Mi nismo kreature društva, nego nje-
govi kreatori.
Evaluacija
Malo je verovatno da će ovo sporno pitanje
ikad biti do kraja razrešeno, pošto ono po-
stoji otkad su moderni mislioci počeli siste-
matičnije da tumače ljudsko ponašanje. Sta-
više, to je rasprava koja nije ograničena sa-
mo na sociologiju, već okupira pažnju misli-
laca i u oblasti ostalih društvenih nauka. Sa-
mi morate da odlučite, nakon svega što ćete
pročitati, koji je stav ispravniji.
Razlike između ova dva gledišta, ipak,
mogu biti preterane. Iako oba ne mogu biti
u potpunosti ispravna, moguće je bar uvide-
ti neke zajedničke crte. Jasno je da je Dirke-
movo gledište, bar u nekim aspektima, is-
pravno. Društvene institucije zaista pretho-
de postojanju bilo kojeg pojedinca; očigled-
no je i da one nameću izvesna ograničenja.
Tako, na primer, ja nisam izumeo monetar-
ni sistem koji postoji u Velikoj Britaniji, niti
mogu da biram da li ću da ga koristim ako
želim da kupim robu ili usluge. Sistem nov-
ca, kao i druge etablirane institucije, posto-
je nezavisno od bilo kojeg pojedinačnog čla-
na društva i ograničavaju njegove aktivno-
sti.
S duge strane, očigledno je pogrešno pret-
postaviti da je društvo nešto što je, u odno-
su na nas, ,,spoljašnje“, na isti način kao fi-
zički svet, jer bi fizički svet nastavio da po-
stoji bez obzira da li postoje ljudska bića ili
ne, dok bi to za društvo bilo besmisleno tvr-
diti. M ada je društvo nešto „spoljašnje“ u
odnosu na svakog pojedinca posebno, ono
po definiciji ne može biti ,,spoljašnje“ u od-
nosu na sve pojedince.
Osim toga, mada ono što Dirkem naziva
„društvene činjenice" može da nametne
ograničenja u pogledu onoga što činimo,
one, to jest društvene činjenice ne određuju
šta činimo. Ja bih mogao da odlučim da ži-
vim bez korišćenja novca, mada bi to moglo
da mi ugrozi egzistenciju. Kao ljudska bića,
mi imamo izbor, i nismo pasivno prepušteni

događajima oko sebe. Jedan od najboljih na-
čina da se premosti jaz između „struktural-
nog“ i „delatnog“ pristupa, bio bi prihva-
tanje činjenice da mi aktivno gradimo i ob-
navljamo društvenu strukturu svojim svako-
dnevnim aktivnostima. Na primer, to što ja
koristim monetarni sistem, predstavlja mali,
ali neophodan, doprinos postojanju tog si-
stema. Kada bi svi, ili čak samo većina ljudi,
u nekom trenutku doneli odluku da ne ko-
riste novac, monetarni sistem bi se raspao.
Pojam koji može biti koristan pri analizi
procesa aktivnog građenja i obnove društve^
ne strukture jeste struktuiranje. Ovaj pojam
u sociologiju je uveo Entoni Gidens, pre ne-
koliko godina. „Struktura“ i „delanje“ nu-
žno su međusobno povezani. Društva, za-
jednice ili grupe imaju „strukturu“ samo
ukoliko se ljudi ponašaju na regularan i pri-
lično predvidijiv način. S druge strane,
„delanje“ je moguća jer svako od nas, kao
pojedinac, poseduje ogromnu količinu dru-
štveno struktuiranog znanja. Ovo ćemo naj-
bolje ilustrovati na primeru jezika. Da bi
uopšte postojao, jezik mora biti društveno
struktuiran - jezik poseduje svojstva sa koji-
ma svaki govornik mora biti upoznat. Ono
što se izgovori u određenom kontekstu, na
primer, bilo bi besmisleno ukoliko se ne bi
poštovala gramatička pravila. Ipak, struktu-
ralna svojstva jezika postoje samo utoliko
što govornici poštuju ta pravila u praksi. Je-
zik neprestano prolazi kroz proces struktui-
ranja.
Erving Gofman, i ostali autori koji su se
bavili društvenom interakcijom, potpuno su
u pravu kad tvrde da su svi ljudski delatnici
veoma upućeni u ono što čine; drugim
rečima, ljudski delatnici su sposobni za saz-
navanje. Ono što nas čini ljudskim bićima
jeste to što sledimo skup konvencija - reci-
mo, rituale koje stranci zapažaju kada idu
ulicom. S druge strane, kada tu svoju
sposobnost da saznajemo primenjujemo u
svom delanju, mi pravilima i konvencijama
na koje se oslanjamo, dajemo smisao i sadr-
žaj. Struktuiranje uvek podrazumeva ono
što Gidens naziva „dvojnost strukture“ . To
znači da svako društveno delanje podrazu-
meva postojanje strukture, ali, istovremeno,
i struktura podrazumeva delanje, jer „struk-
tura“ zavisi od regularnosti ljudskog pona-
šanja.
D ru g a dilem a: konsenzus i konflikt
Pri poređenju konsenzusa i konflikta, opet
je korisno je započeti s Dirkemom. Ovaj au-
tor shvata društvo kao skup međusobno za-
visnih delova. Može se reći da većina pred-
stavnika funkcionalizma, društvo shvata kao
integrisanu celinu, sastavljenu od međusob-
no isprepletanih struktura. To je sasvim u
skladu s Dirkemovim naglašavanjem ograni-
čavajućeg, prisilnog i ,,spoljnjeg“ karaktera
„društvenih činjenica“ . Međutim, analogija
koja sledi, ne odnosi se na zidove zgrade,
nego na fiziologiju tela.
 Telo se sastoji iz različitih specijalizovanih
organa (mozak, srce, pluća, jetra, i dr.), a
svaki od njih doprinosi održanju organizma
u životu. Organi nužno funkcionišu u uza-
jamnom skladu, jer ako to ne bi bio slučaj,
život organizma bio bi doveden u pitanje.
Prema Dirkemu, to je slučaj i sa društvom.
Da bi društvo postojalo, njegove specijalizo-
vane institucije (politički sistem, religija, po-
rodica, obrazovni sistem) moraju da funkci-
onišu harmonično. Kontinuitet društva, sto-
ga, zavisi od saradnje, koja, opet, podrazu-
meva opšti konsenzus ili saglasnost njegovih
članova u pogledu osnovnih vrednosti u
društvu.
Autori koji pažnju usredsređuju, uglav-
nom, na konflikt, imaju sasvim različito mi-
šljenje. Njihove glavne pretpostavke mogu
se predstaviti uz pomoć Marksove koncep-
cije klasnog sukoba. Po Marksu, društva su
podeljena na klase koje raspolažu nejedna-
kim resursima. S obzirom na tako upadljive
nejednakosti, podele interesa ,,ugrađene“ su
u društveni sistem. Ti konflikti interesa u
jednom trenutku dovode do promene. Svi
koji zastupaju ovakvo giedište ne smatraju,
poput Marksa, da su klasne podele jedini
uzrok konflikta, već i druge podele smatra-
ju podjednako važnim - na primer, podele
između rasnih grupa ili političkih stranaka.
Bez obzira na to koja se konfliktna grupa
uzima kao odlučujuća, smatra se da je dru-
štvo, u suštini, puno napetosti - čak i najsta-
bilniji društveni sistemi predstavljaju lako
narušivu ravnotežu između antagonističkih
grupacija.
Evaluacija
Kao i u slučaju strukture i delanja, nije vero-
vatno ni da će se ova rasprava u potpunosti
privesti kraju. Ipak, razlike između koncep-
cija konflikta i konsenzusa izgledaju veće
nego što zaista jesu. Ova dva gledišta nipo-
što se međusobno ne isključuju. Sva društva
verovatno u sebe uključuju postojanje neke
vrste opšte saglasnosti u pogledu osnovnih
vrednosti, i u svima svakako postoje sukobi.
Osim toga, na osnovu opšteg pravila soci-
ološke analize, uvek moramo da razmotri-
mo veze između konsenzusa i konflikta u
okviru društvenih sistema. Vrednosti kojih
se različite grupe pridržavaju i ciljevi kojima
teže njihovi članovi, često odražavaju meša-
vinu zajedničkih i suprotstavljenih interesa,
što je, po Marksu, slučaj i sa različitim kla-
sama - nekad su im interesi zajednički, ne-
kad suprotstavljeni. Na primer, kapitalista
zavisi od radne snage koju upošljava, dok
radnici zavise od kapitaliste jer im on daje
nadnice. U takvim okolnostima, otvoreni
konflikt nije stalan - ponekad, naime, obe-
ma stranama više odgovara da prevaziđu
postojeće razlike, dok to u drugim situacija-
ma nije slučaj.
Koristan pojam u analizi međusobnog od-
nosa između konflikta i konsenzusa jeste
ideologija, to jest skup verovanja i vrednosti
kojima se obezbeđuje pozicija moćnijih gru-
pacija na štetu manje moćnih. Moć, ideolo-
gija i konflikt uvek su blisko povezani.
Mnogi sukobi su oko moći, zbog poviastica
koje ona nosi sa sobom. Oni koji imaju moć,
često se oslanjaju na uticaj ideologije kako
bi zadržali dominaciju, ali su obično u stan-
ju, ako je to neophodno, da upotrebe i silu.
Na primer, u feudalno doba, aristokratska
vlast opstajala je zahvaljujući ideji da je
manjina ljudi „rođena da vlada“ , ali su vla-
dari aristokrate često koristili silu protiv
onih koji su se usudili da se suprotstave nji-
hovoj vlasti.
Treća dilem a: problem ro d a
Pitanje roda retko se razmatra u delima teo-
retičara koji se smatraju glavnim osnivačima
moderne sociologije. Onih nekoliko pasusa
koje su posvetili tom pitanju, omogućuje
nam, ipak, da, bar u kratkim crtama, iznese-
mo osnovnu teorijsku dilemu - čak i ako je
u njihovim radovima malo toga što bi mo-
glo biti od pomoći u njenom rešavanju. Ovu
dilemu najbolje ćemo objasniti ako uporedi-
mo temu koja se povremeno javlja kod Dir-
kema sa onom koja se javlja u Marksovim
delima. Naime, u svojoj raspravi o samoubi-
stvu, Dirkem na jednom mestu kaže da je
muškarac „skoro u potpunosti proizvod
društva“, dok je žena „u daleko većoj meri
proizvod prirode“ . U daljem razmatranju,
on kaže da su „ukus, težnje i smisao za hu-
mor kod muškarca u velikoj meri kolektiv-
nog porekla, dok su te odlike kod njegove
družbenice uglavnom pod uticajem njenog
organizma. Stoga su njegove potrebe sasvim
drugačije od njenih...“ (1952: 385). Drugim
rečima, žene i muškarci imaju različit iden-
titet, ukus i sklonosti, jer su žene manje so-
cijalizovane, i „bliže su prirodi“ nego mu-
škarci.
Danas niko ne bi u potpunosti prihvatio
ovakav stav. Socijalizacija u istoj meri obli-
kuje ženski identitet kao i muški. Pa ipak,
Dirkemovo shvatanje, ako se malo modifi-
kuje, može da posluži kao ilustracija jednog
od mogućih gledišta na nastanak i prirodu
roda. Po njemu se, dakle, rodne razlike za-
snivaju prvenstveno na postojećim biolo-
škim razlikama između žene i muškarca.
Ovakvo gledište ne mora nužno da znači da
su rodne razlike, uglavnom, urođene. To
pre znači da se društvena pozicija žene i
njen identitet, uglavnom, određuju na osno-
vu njenog angažovanja u rađanju i podizan-
ju dece. Ako je ovakvo gledište ispravno,
onda su rodne razlike duboko ukorenjene u
svim društvima. Razlike u moći između že-
ne i muškarca odražavaju činjenicu da žene
rađaju decu i najviše se o njima staraju, dok
muškarci uzimaju aktivno učešće u ,,javnim“
sferama, kao što su politika, rad i rat.
Potpuno drugačije mišljenje zastupa Marks,
za koga su rodne razlike u pogledu moći i sta-
tusa u društvu, uglavnom odraz drugih pode-
la - pogotovo klasnih. On tvrdi da u najrani-
D žudit Batler
jim oblicima ljudskog društva nisu postojale
ni klasne, ni rodne razlike. Nadmoć muškara-
ca nad ženama pojavila se tek uvođenjem kla-
snih podela. Kroz instituciju braka, žene su
tretirane kao deo muškarčevog „privatnog
vlasništva“. Zene će se, po Marksu, oslobodi-
ti okova, tek kad se prevaziđu klasne razlike.
Sa današnjeg stanovišta, ovakva analiza nije
prihvatljiva, ali je daljim uopštavanjem može-
mo učiniti prihvatljivijom. Klasa ne predstav-
Ija jedini činilac koji stvara društvene podele,
a koji utiče na ponašanje muškaraca i žena.
Ostali činioci obuhvataju etničku pripadnost i
kulturni milje iz kojeg potiču. Na primer, mo-
že se reći da žene pripadnice manjinske grupe
(recimo, crnkinje u SAD), imaju više zajednič-
kog s muškarcima te manjinske grupe, nego
sa ženama iz većinskih grupa (u ovom slučaju,
s belkinjama). Ili, možda, žena pripadnica od-
ređene kulture (recimo, kulture društva koje
se bavilo lovom i sakupljanjem plodova) ima
više zajedničkih karakteristika sa muškarcima
iz te kulture, nego sa ženama industrijskog
društva.
Uspon ženskih pokreta u poslednjih ne-
koliko decenija izazvao je radikalne prome-
ne u oblasti sociologije i drugih disciplina.
Feminizam je napao neobjektivno muško
stanovište, kako u oblasti sociološke teorije
i metodologije, tako i u samom predmetu

proučavanja sociologije. Ne samo da je do-
vedena u pitanje muška dominacija u socio-
logiji, nego je zahtevana sveobuhvatna re-
konstrukcija same discipline - pitanja koje
čine njenu suštinu i rasprava koje izazivaju.
Feminističko stanovište u sociologiji na-
glašava važnost pitanja roda u analizi dru-
štvenog sveta. Iako je nemoguće generalizo-
vati različita feministička stanovišta, može-
mo sa sigurnošću reći da sva naglašavaju in-
tegralnu povezanost znanja s pitanjima pola
i roda. Pošto muškarci i žene imaju različita
iskustva i svet posmatraju iz različitih per-
spektiva, i njihovo shvatanje sveta ne može
biti identično. Feministkinje često optužuju
tradicionalnu sociološku teoriju da je negi-
rala ili ignorisala ,,rodnu“ prirodu znanja, i
da je projektovala koncepcije društvenog
sveta mahom stvorene od strane muškaraca.
Prema mišljenju feministkinja, muškarci u
društvu tradicionalno zauzimaju pozicije
moći i vlasti, i čine sve da zadrže svoju pri-
vilegovanu ulogu. Pod takvim okolnostima,
znanje postaje moćna sila uz čiju se pomoć
održava tradicionalno društveno uređenje i
legitimiše muška dominacija.
Pojedine autorke feministkinje smatraju
pogrešnom pretpostavku da su ,,žene“ ili
„muškarci" grupacije sa sopstvenim interesi-
ma ili karakteristikama. Nekoliko autorki,
uključujući i Džudit Batler (1999), pišu pod
uticajem postmodernističke misli. Prema nje-
nom mišljenju, rod nije nepromenljiva već
fluidna kategorija, koja se ispoljava kroz ono
što ljudi čine a ne kroz ono što oni jesu.
Sličnim temama bavila se i Suzan Faludi,
koja u svojoj nedavnoj studiji o muškosti
(1999), pokazuje da je stav po kojem mu-
škarci dominiraju u svim oblastima, samo
mit. Ona zastupa potpuno suprotan stav: da
u svetu koji, navodno, poseduju i vode mu-
škarci, vlada kriza muškosti. Pojedini mu-
škarci i dalje su samouvereni i imaju utisak
da drže situaciju pod svojom kontrolom;
drugi se, pak, osećaju marginalizovanim i
imaju manjak samopoštovanja. Jedan od
razloga za ovo jeste uspeh koji su žene po-
stigle, bar izvestan broj njih, ali i promene u
prirodi posla. Uticaj informacijske tehnolo-
gije, na primer, doveo je do toga da su
mnogi manje kvalifikovani muškarci danas
suvišni.
Evaluacija
Pitanja koja se tiču treće dileme veoma su
značajna, i direktno se odnose na stav femi-
nistkinja koji predstavlja pravi izazov za so-
ciologiji. Niko, zbilja, ne može da opovrgne
činjenicu da je najveći broj dosadašnjih soci-
oloških analiza ili ignorisao žensko pitanje,
ili tumačio ženski identitet i ponašanje na
potpuno neodgovarajući način. Uprkos
mnogim sociološkim istraživanjima o žena-
ma sprovedenim poslednjih dvadesetak go-
dina, još postoje oblasti u kojima pitanja od
značaja za žene nisu dovoljno proučena.
Međutim, „uvođenje proučavanja ženskog
pitanja u sociologiju" ne znači, samo po se-
bi, da je rešen problem roda, jer se rod tiče
odnosa između identiteta i ponašanja žena i
muškaraca. U ovom trenutku ostaje otvore-
no pitanje u kojoj meri je moguće rasvetliti
rodne razlike na osnovu drugih socioloških
pojmova (klase, etniciteta, kulturnog miljea,
i dr.). Ili, obratno, u kojoj meri je društvene
podele moguće objasniti na osnovu roda. Si-
gurno je da će ostvarenje velikih zadataka
sociologije u budućnosti zavisiti upravo od
uspešnog razrešenja ove dileme.
C etvrta dilem a: oblikovanje
m od ern og sveta
Marksistička perspektiva
Marksovi radovi su bili veliki izazov za
sociološku analizu; izazov koji nije bilo
moguće ignorisati. Još od njegovog vreme-
na, pa sve do danas, traju rasprave o Mark-
sovim idejama o razvoju modernih društa-
va. Kao što je već rečeno, Marks moderna
društva vidi kao kapitalistička. Pokretački
impuis za društvenu promenu u moderno
doba predstavlja pritisak u pravcu stalnih
ekonomskih promena, što je integralni deo
kapitaiističke proizvodnje. Za razliku od
ranijih ekonomskih sistema, kapitalizam je
mnogo dinamičniji. Kapitalisti se takmiče
jedan sa drugim kako bi svoju robu prodali
potrošačima, a da bi opstaii na konkurent-
skom tržištu, proizvodnja mora da im bude
što jeftinija i efikasnija. To dovodi do stal-
nih tehnoloških inovacija, jer samo pove-
ćanje tehnološke efikasnosti u proizvod-
nom procesu omogućava prednost nad
konkurentima.
Postoji i snažna motivacija za nalaženje
novih tržišta na kojima će prodati robu, ku-
piti jeftine sirovine i uposiiti jeftinu radnu
snagu. Stoga je kapitalizam, prema Markso-
vom shvatanju, sistem koji se neprestano ši-
ri po celom svetu. N a taj način Marks obja-
šnjava globalnu rasprostranjenost zapadne
industrije.
Marksovo tumačenje uticaja kapitaiizma
našlo je mnoge pristalice, a kasniji autori u
značajnoj meri su pojasnili Marksovu kon-
cepciju. S druge strane, brojni kritičari, po-
bijajući Marksovo gledište, ponudili su niz
drugih analiza uticaja koji oblikuju moderni
svet. Gotovo svi prihvataju mišljenje da je
kapitalizam zaista odigrao značajnu ulogu u
stvaranju sveta u kome danas živimo. Me-
đutim, drugi sociolozi smatraju da Marks
preterano insistira na ekonomskim činioci-
ma, kao isključivom uzroku promena, i tvr-
de da kapitalizam nije najvazniji uzrok raz-
voja modernog društva. Većina takvih auto-
ra je skeptična i u pogledu Marksovog uve-
renja da će socijalistički sistem vremenom
zameniti kapitalizam. Taj skepticizam naro-
čito je izražen nakon događaja u istočnoj
Evropi od 1989. godine.
Veberovo gledište
Jedan od Marksovih najranijih i najistaknuti-
jih kritičara bio je Maks Veber. Veberova de-
la često se opisuju kao dugotrajna i uporna
borba protiv „Marksovog duha“ , to jest inte-
lektualnog nasleđa koje je Marks ostavio iza
sebe. Drukčija pozicija, koju je izgradio Ve-
ber, značajna je i danas. Prema njegovom mi-
šljenju, u razvoju modernog društva, ključnu
ulogu odigrali su neekonomski činioci. Ovaj
stav predstavlja jednu od glavnih teza Vebe-
rove Protestantske etike. Religijske vrednosti,
pogotovo one koje odlikuju puritanizam, bi-
le su od fundamentainog značaja za formi-
ranje kapitalističkog pogleda na svet, koga
nisu, nasuprot Marksovom tvrđenju, stvorile
ekonomske promene kao takve.
Veberovo shvatanje prirode modernih
društava i razlozi širenja zapadnog načina
života u celom svetu, u znatnoj meri razliku-
je se od Marksovog. Prema Veberu, kapita-
lizam - specifičan način organizovanja
privrede - samo je jedan od činilaca koji su
uticali na oblikovanje društvenog razvoja u
modernoj epohi. U osnovi kapitalističkih
Poređenje Marksa i Vebera
Opšte Marksove ideje
Glavni pokretač m odernog razvoja jeste
ekspanzija kapitalističkog ekonomskog
mehanizma.
Savremena društva o b ilu ju klasnim
nejednakostima, koje su glavna odlika
njihove prirode.
Raspodela moći, koja, recimo, utiće na
različit položaj muškarca i žene, potiće,
uglavnom, iz nejednakosti u ekonom-
skom položaju.
Savremena društva kakva danas pozna-
jem o (kapitalistička društva) prelaznog
su tip a - možemo očekivati njihovu
radikalnu transform aciju u budućnosti.
Socijalizam ovog ili onog tipa, zameniće
kapitalizam.
Širenje uticaja Zapada u celom svetu
uglavnom je rezultat ekspanzionističkih
težnji kapitalističkog preduzetništva.
ekonomskih mehanizama, i na neki način
još važniji od njih, nalazi se uticaj nauke i bi-
rokratije. Nauka je uticala na razvoj tehno-
logije, što će, najverovatnije, biti slučaj i u
svakom budućem socijalističkom društvu.
Birokratija predstavlja jedini način za uspe-
šno organizovanje velikog broja ljudi, pa se,
stoga, neizbežno širi, uporedo sa ekonom-
skim i političkim rastom. Razvoj nauke, mo-
derne tehnologije i birokratije Veber naziva
zajedničkim imenom: racionalizacija. Racio-
nalizacija podrazumeva organizaciju dru-
štvenog i ekonomskog života u skladu s na-
čelima efikasnosti, a na bazi tehnološkog
znanja.
Opšte Veberove ideje
Glavni pokretač m odernog razvoja jeste
racionalizacija proizvodnje.
Klasne razlike predstavljaju samo jednu
među mnogim drugim razlikama - reci-
mo, između muškaraca i žena - u savre-
menim društvima.
Moć u ekonom skom sistemu treba
o d vo jiti od ostalih izvora moći. Na
primer, nejednakost između muškaraca
i žena ne može se objasniti samo
ekonomskim činiocima.
Racionalizacija će se u budućnosti zasig-
urno proširiti na sve oblasti društvenog
života. Sva savremena društva zavise od
istovetnih osnovnih načina društvene i
ekonomske organizacije.
Globalni uticaj Zapada posledica je kon-
trole nad industrijskim resursima, kao i
posedovanja ogrom ne vojne moći.
Evaluacija
Koje je tumačenje modernih društava is-
pravno, Marksovo ili Veberovo? Teoretičari
su i s tim u vezi podeljeni. U prethodnom
okviru navedene su neke razlike između ova
dva tumačenja. (Mora se imati na umu da u
okviru svakog tumačenja postoje varijacije i
da se ne bi svi teoretičari složili sa svim stav-
kama.)
Razlike u mišljenju između marksista i ve-
berijanaca prožimaju mnoge oblasti sociolo-
gije. One utiču ne samo na to kako analizi-
ramo prirodu industrijskih društava, već i
na naše gledište o zemljama u razvoju. Po-
red toga, ova dva gledišta povezana su s raz-
 balo da se bavi pitanjem na koji način de-
mokratija sprečava potpunije učešće žena u
društvenom životu. U većini parlamenata,
na primer, samo je mali broj žena. Isto ta-
ko, mnoge političke debate zanemaruju pi-
tanja od značaja za žene. U svom najznačaj-
nijem delu, Teorija komunikativnog delanja
(1986-8), Habermas skoro da i ne spomin-
je pitanje roda. Nensi Frejzer (1989) ističe
da u svojoj raspravi o demokratiji, Haberm-
as tretira građanstvo kao da je radno neu-
tralno. A, zapravo, građanstvo je razvijano
na način koji je mnogo više favorizovao
muškarce nego žene. Pozicija žene u okviru
porodice, na primer, i dalje je podređena
muškarcu. Stoga je nejednakost u porodici
direktno povezana s demokratijom u javnoj
sferi.

U lrih B ek : rizično dru štvo

Jirgen Habermas
Bek takođe odbacuje postmodernizam i tvrdi
da ne živimo u svetu „iza modernog“, nego
da se krećemo ka fazi koju on naziva „druga
đuju dovoljno čvrstu osnovu za kolektivno modernost“. Druga modernost se odnosi na
odlučivanje, Javna sfera može se oživeti činjenicu da moderne institucije postaju glo-
kroz reformu demokratskih procedura i
kroz konzistentnije lokalnih grupacija i
udruženja građana u poiitički život.
Moderni mediji komunikacije zaista izazi-
vaju neke od posledica koje opisuju Bodri-
jar i drugi. Ipak, u stanju i da daju svoj do-
prinos unapređenju demokratije. Ako se te-
levizija i novine rukovode komercijalnim
interesima, one ne mogu predstavljati fo-
rum za demokratsku raspravu. Ipak, javna
televizija i radio, zajedno s internetom, pru-
žaju velike mogućnosti za razvoj otvorenog
dijaloga i rasprave.
Habermasa su kritikovali feministički
orijentisani autori, jer, prema njihovom mi-
šljenju, nije posvećivao dovoljno pažnje pi-
tanju povezanosti roda i demokratije. De-
mokratija se, uglavnom, smatra muškim
Ulrih Bek
domenom, ističu kritičari. Habermas je tre-
ličitim političkim stavovima, pa su autori
koji naginju levici usvojili Marksovo tuma-
čenje, dok se liberali i konzervativci zalažu
za Veberovo. Ipak, činioci kojima se bavi
ova dilema neposrednije su empirijske pri-
rode od onih kojima se bave neke druge di-
leme. Zato nam istraživanja evolucije mod-
ernih društava i zemalja u razvoju, zasnova-
na na činjenicama, pomažu da procenimo u
kojoj meri se stvarne promene uklapaju u
jedno ili drugo stanovište.
Novije teorije
Pitanja kojima se bavi četvtta dilema jesu
značajna, ali su kasniji teoretičari pokušali
da odu dalje i od Marksa i od Vebera. Na-
kon pada komunizma u istočnoj Evropi,
1989. godine, Marksovi ideali izgledaju
manje relevantni za savremeni svet nego što
se to nekada smatralo.
Mnogi autori, uključujući i one koji su pr-
vobitno bili marksisti, sada potpuno odba-
cuju Marksove ideje. Oni smatraju da je
Marksov pokušaj da pronađe opšte obrasce
istorije bio neizbežno osuđen na propast.
Prema takvim misliocima, koji se napajaju
idejama postmodernizma, sociolozi ne bi
trebalo uopšte da se bave teorijama koje su
Marks i Veber želeli da razviju - pogotovo
ne tumačenjima društvenih promena.
Postm odernistička teorija
Zastupnici ideje postmodernosti tvrde da su
klasični mislioci inspirađju nalazili u stavu
po kojem istorija ima svoj oblik - ona „ne-
kuda ide“ i vodi ka napretku - i da je taj po-
jam danas potpuno prevaziđen. Više ne po-
stoje i nemaju smisla „velike naracije“ ili
metanaracije - sveobuhvatne koncepcije
istorije ili društva (Lyotard, 1985). Prema
postmodernistima, ne samo da ne postoji
opšti pojam napretka koji može da se odbra-
ni, nego ne postoji ni istorija. Postmoderni
svet nije predodređen, kako se nadao
Marks, da bude socijalistički. Umesto toga,
to je svet kojim dominiraju novi mediji, ko-
ji „nas izvode" iz prošlosti. Postmoderno
društvo je veoma pluralističko i raznoliko.
Svetom kruže prizori iz bezbroj filmova, vi-
dea, televizijskih programa i veb-sajtova.
Dolazimo u dodir s mnogim idejama i vred-
nostima, ali one imaju malo veze s istorijom
oblasti u kojima živimo, kao i sa našom lič-
nom istorijom. Sve se tako brzo menja da
nismo sigurni ni kako će izgledati sutrašnji
dan. Jedna grupa autora na sledeći način je
objasnila ovakav stav:
Svet u kom e živim o iznova se stvara. M asovn a
p ro izv o d n ja, m asovn i p o tro ša č , o g ro m an
grad, država „velikog brata“ , bezlični blokovi
zgrada i nacionalna država - sve polako propa-
d a: fleksibilnost, različitost, diferencijacija i
m obilnost, kom unikacije, decentralizacija i in-
ternacionalizacija su u porastu. U tom proce-
su, naš lični identitet, naš osećaj sopstvenog
bića, naša subjektivnost - sve se to m enja. N a-
lazim o se na prelasku u novo doba. (S. H all et
al. 1988)
Jedan od najznačajnijih teoretičara postmo-
dernosti jeste francuski autor Zan Bodrijar,
koji takođe smatra da su elektronski mediji
uništili naš odnos prema sopstvenoj prošlo-
sti i stvorili haotičan, prazan svet. N a Bo-
drijara su jak uticaj izvršili rani Marksovi
radovi. Međutim, smatra on, širenje elek-
tronske komunikacije i masovni mediji izo-
krenuli su marksističku teoremu po kojoj
ekonomske sile oblikuju društvo. Umesto
njih, na društveni život najviše utiču znaci i
slike. U ovome se Bodrijar rukovodi ideja-
ma strukturalizma, naročito Sosirovim sta-
vom da se značenja stvaraju vezana između
reči, pre nego pod uticajem spoljašnje real-
nosti.
U doba dominacije medija, kaže Bodrijar,
značenje se stvara kroz niz slika, kao na te-
levizijskom programu. Najveći deo sveta u
kojem živimo postao je neka vrsta privid-
nog univerzuma u kojem reagujemo na sli-
ke sa medija, a ne na stvarne ličnosti ili me-
sta. Tako, na primer, kad je Dajana, prince-
za od Velsa, poginula 1997. godine, Ijudi iz
celog sveta osećali su tugu zbog njene smr-
ti, ne samo oni iz Velike Britanije. Ipak, da
li su ljudi oplakivali realnu osobu? Bodrijar
bi rekao da nisu, jer je za većinu ona posto-
jala samo putem medija. Dajanina smrt bila
je više nalik na epizodu neke ,,sapunice“ ne-
go na stvarni događaj, prema onome kako
su je ljudi doživeli. Bodrijar zato govori o
„rastvaranju života u TV “.

M išel Fuko

M ada je odbijao da se nazove postmoderni-

stom, Mišel Fuko (1926-1984) u velikoj
meri se inspirisao postmodernističkom mi-
šlju. U svojim radovima, pokušao je da ilu-
struje promene u shvatanjima koje razdva-
jaju mišljenje u našem modernom svetu od
onog iz ranijih epoha. Baveći se temama
zločina, tela, ludila i seksualnosti, Fuko je
analizirao pojavu modernih institucija, po-
put zatvora, bolnica i škola, koje igraju sve
značajniju ulogu u kontrolisanju i nadgle-
danju društvene populacije. Zeleo je da po-
kaže da postoji i „druga strana“
prosvetiteljskih ideja o ličnim slobodama -
strana koja se tiče discipline i nadzora. Fu-
ko je izneo važne ideje o odnosu između
moći, ideologije i diskursa u vezi s moder-
nim sistemima organizacije.
Proučavanje moći - kako pojedinci ili
grupe postižu svoje ciljeve na štetu drugih -
ima za sociologiju fundamentalni značaj.
Marks i Veber su, među klasičnim socioloz-
ima, posebno isticali pitanje moći; Fuko je
nastavio da razmišlja na sličan način. U Fu-
koovom razmatranju moći i kontrole u dru-
štvu, diskurs zauzima središnje mesto. Taj
izraz on je koristio da bi označio načine
Mišel Fuko
govora ili mišljenja o određenom predme-
tu, koji suujedinjeni zajedničkim pret-
postavkama. Ukazao je, na primer, na dra-
matične promene koje su se dogodile u
diskursima ludila od srednjeg veka do da-
nas. U srednjem veku, umobolni ljudi sma-
trani su bezopasnim, a postojalo je i vero-
vanje da poseduju i naročit ,,dar“ opažanja.
U modernim društvima, međutim, poiman-
je „ludila“ oblikovalo se kroz uticaj medi-
kalizovanog diskursa, koji naglašava dijag-
nozu bolesti i njeno lečenje. Taj medikalizo-
vani diskurs stalno se podstiče kroz razvije-
nu mrežu lekara, medicinskih stručnjaka,
bolnica, profesionalnih udruženja i medi-
cinskih časopisa.
Po mišljenju Fukoa, moć deluje kroz dis-
kurs u oblikovanju popularnog mišljenja o
pojavama poput zločina, ludila ili seksual-
nosti. Stručnim diskursima, koje formiraju
oni koji imaju moć ili vlast, mogu da se su-
protstave samo drugi stručni diskursi. Na
taj način diskursi se mogu upotrebiti kao
moćno sredstvo za suzbijanje alternativnih
načina mišljenja ili govora. Znanje, tako,
postaje sredstvo sticanja kontrole nad ljudi-
ma. U Fukoovim radovima, proučavanje
načina na koji moć i znanje utiču na tehno-
logiju nadzora, prisile i discipline, zauzima
istaknuto mesto.
Fukoov radikalno novi pristup društve-
noj teoriji u suprotnosti je sa opštim kon-
senzusom u vezi s prirodom naučnog znan-
ja. Ovaj pristup, koji karakteriše mnoge
njegove rane radove, postao je poznat kao
Fukoova „arheologija". Za razliku od osta-
lih sociologa koji teže rasvetijavanju nepo-
znatog takošto prave analogije sa onim što
je poznato, Fuko je sebi postavio obrnuti
zadatak: da rasvetli poznato, zadiranjem u
prošlost. Fuko je žestoko napao sadašnjost,
to jest verovanja i strukture koji se uzimaju
zdravo za gotovo, i koji su u znatnoj meri
nevidljivi, upravo zato što su poznati. Na
primer, pojam ,,seksualnost“ nije oduvek
postojao, nego se stvarao uporedo s proce-
som društvenog razvoja. Slične primedbe
mogle bi se uputiti i na moderna shvatanja
normalnog i devijantnog ponašanja, dušev-
nog zdravlja i ludila, itd. Fuko je pokušao
da razotkrije pretpostavke na kojima poči-
vaju naša verovanja i ponašanje, kao i da sa-
dašnjost učini ,,vidljivom“ tako što će joj
pristupiti iz prošlosti. Međutim, mi ne
možemo imati opšte teorije o društvu, dru-
štvenom razvoju ili modernosti; u stanju
smo samo da razumemo njihove fragmente.
O sta la gledišta
Fuko je uticao na mnoge druge mislioce.
Nadzor - vođenje evidencije o ljudima kako
bi se nad njima vršila kontrola - predstavlja
sveprisutni fenomen u društvu koje obele-
žava uspon masovnih medija. Većina savre-
menih specijalnih teoretičara slaže se da
informacijska tehnologija i novi komunika-
cioni sistemi, udruženi sa drugim tehnolo-
škim izumima, dovode do radikalnih dru-
štvenih transformacija. Međutim, većina ih
se ne slaže sa ključnim idejama Fukoa i dru-
gih postmodernista, koji smatraju da mi ni-
smo u stanju da razumemo opšte procese u
društvenom svetu, kao ni da svet promeni-
mo nabolje. Autori poput Spanca Manuela
Kastelsa, nemačkih mislilaca Jirgena Ha-
bermasa i Ulriha Beka, među koje spada i
autor ove knjige, tvrde da su nam neophod-
ne opšte teorije o društvenom svetu, jer
nam mogu pomoći da u njega unesemo po-
zitivne promene. Srušili su se Marksovi
snovi o socijalizmu koji će doći posle kapi-
talizma. Ali, neke vrednosti koje bi karakte-
risale socijalizam - pre svega, društvena za-
jednica, jednakost i briga za slabe i nemoć-
ne - još uvek vrlo žive.
Jirgen H ab e rm as: d e m o k ratija i jav n a
sfera
Habermas priznaje da su mnoge Marksove
ideje danas zastarele, pa u Veberovim rado-
vima traži izvor alternativnih ideja. Ipak,
on smatra da treba zadržati neke osnovne
principe koji su bili inspiracija Marksovim
delima. Nem a alternative za kapitalizam,
niti je treba biti: kapitalizam se pokazao
sposobnim za stvaranje bogatstva. Među-
tim, neki fundamentalni problemi kapitali-
stičke ekonomije na koje je Marks ukazao,
još su aktuelni - recimo, njena tendencija ka
izazivanju ekonomskih depresija ili kriza.
Potrebno je da ponovo uspostavimo kon-
trolu nad ekonomskim procesima koji više
kontrolišu nas, nego mi njih.
Jedan od načina da se uspostavi veća
kontrola jeste, kako predlaže Habermas,
oživljavanje onoga što on naziva „javnom
sferom“ . Javna sfera je u suštini okvir
demokratije. Prema Habermasu, opšteprih-
vaćene demokratske procedure koje u sebe
uključuju parlamente i partije, ne obezbe-
balne, dok se svakodnevni život oslobađa
okova običaja i tradicije. Staro industrijsko
društvo nestaje i zamenjuje ga „rizično dru-
štvo“ . Ono što postmodernisti vide kao haos
ili nepostojanje obrasca, Bek vidi kao rizik ili
neizvesnost. Upravljanje rizikom osnovno je
obeležje globalnog poretka.
Rizik se našao u središtu pažnje iz neko-
liko razloga. Sa napretkom nauke i tehno-
logije, stvorene su nove rizične situacije
koje se razlikuju od onih iz ranijih epoha.
Očigledno je da od naučnih i tehnoloških
dostignuća imamo mnogo koristi, aii ona,
istovremeno, za nas predstavljaju neizmerni
rizik. Tako niko nije potpuno siguran kakav
rizik uključuje proizvodnja genetski modifi-
kovane hrane.
M noge odluke u svakodnevnom životu
takođe su ispunjene rizikom. Rizik i rodni
odnosi stoje u bliskoj vezi. Veze između
dva pola karakterišu mnoge neizvesnosti.
Uzmimo za primer ljubav i brak. Z a gene-
raciju naših roditelja, u razvijenim društvi-
ma, brak je predstavljao prilično jednosta-
van proces tranzicije - osoba bi prešla iz
stanja neoženjen/neudata u stanje
oženjen/udata i to se smatralo postojanom
situacijom. Danas, međutim, mnogi žive
zajedno van institucije braka, a stope raz-
voda sve su više. Svako ko razmišlja o stu-
panju u intimnu vezu sa drugom osobom,
mora ove činjenice uzeti u obzir, pa, stoga,
nužno razmatra rizike koje ta veza sobom
nosi. U svetlu ovakvih činjenica, svaki po-
jedinac, kad stupa u neku vezu, mora da
proceni verovatnoću ostvarenja sreće i si-
gurnosti u njoj.
Bek ne smatra da je svet danas rizičniji
nego ranije, već da je priroda rizika druga-
čija. Rizik, u današnje vreme, manje podče
od prirodnih opasnosti, a mnogo više od
neizvesnosti do koje je doveo društveni raz-
voj i razvoj nauke i tehnike.
Bek se slaže s Habermasom da novo dru-
štvo ne znači i kraj pokušaja da se izvrše
društvene i političke reforme. Naprotiv,
pojavljuju se novi oblici aktivnosti. Svedoci
smo pojave novog područja kojeg Bek nazi-
va ,,subpolitika“ . Ovaj pojam odnosi se na
aktivnosti grupa i udruženja koji deluju iz-
van formalnih mehanizama demokratske
politike - kao što su grupe za zaštitu život-
ne sredine, ljudskih prava ili prava potroša-
ča. Odgovornost za upravljanje rizikom ne
može biti prepuštena samo političarima i
naučnicima: trebalo bi uključiti i ostale gru-
pe građana. Grupe i pokreti koji deluju u
oblasti subpolitike, međutim, mogu imati
velilci uticaj na uobičajene političke meha-
nizme. N a primer, odgovornost za životnu
sredinu, koja je ranije bila u nadležnosti ak-
tivista ekoloških pokreta, sada je prihvaće-
na kao deo konvencionalnog političkog
okvira.
M an u el K astels: m režna ek on om ija
Manuel Kastels svoju karijeru započeo je
kao marksista. Kao stručnjak za urbane
probleme, pokušao je da primeni Markso-
ve ideje na proučavanje gradova. Posled-
njih se godina, međutim, Kastels udaljio od
Marksa. Poput Bodrijara, počeo je da se
bavi uticajem medija i tehnologijom komu-
nikacija. Informacijsko društvo, smatra Ka-
stels, odlikuje uspon mreža i mrežne eko-
nomije. Nova ekonomija zavisi od veza ko-
je se uspostavljaju globalnom komunikaci-
jom, i ona je definitivno kapitalistička. Me-
đutim, današnja kapitalistička ekonomija i
kapitalističko društvo u znatnoj meri se
razlikuju od onih iz ranijih vremena, Eks-
panzija kapitalizma ne zasniva se prven-
stveno, kako je predviđao Marks, niti na
radničkoj klasi, niti na proizvodnji materi-
jalnih dobara. Umesto njih, osnova proiz-
vodnje postale su telekomunikacije i kom-
pjuteri.
Kastels ne objašnjava kako se ove pro-
mene odražavaju na rodne odnose. On,

međutim, govori o njihovom uticaju na
čovekov lični identitet i svakodnevni ži-
vot. U mrežnom društvu, postaje otvoreno
pitanje. Svoj identitet više ne crpimo iz
prošlosti, nego ga stvaramo u interakciji s
drugima. To neposredno utiče da sferu po-
rodice, a na uopšteniji način, i na struktu-
iranje identiteta muškaraca i žena, koji
svoj identitet više ne pronalaze u tradicio-
nalnih ulogama. Tako je ,,m esto“ žene ne-
kad bilo kod kuće, dok je muškarac ,,mo-
rao da zaraduje“ . Ta podela danas više ne
postoji.
Novu globalnu ekonomiju Kastels nazi-
va ,,automatom“ - poput Haberm asa, on
smatra da više nemamo potpunu kontrolu
nad svetom koji smo stvorili. Ova Kastel-
sova tvrdnja veoma podseća na Veberov
stav od pre jednog veka, da će nas porast
birokratije sve zatvoriti u „gvozdeni ka-
vez“ . Ili, kao što kaže Kastels, „strah čove-
čanstva da će doživeti da mašine preuzmu
kontrolu nad svetom, na ivici je da posta-
ne realnost - ne u smislu da će roboti uki-
nuti radna mesta ili da će nam vladini
kompjuteri početi da kontrolišu život kao
policajci, nego u smislu da će se stvoriti
elektronski sistem finansijskih transakcija“
(2000: 56).
Ipak, Kastels nije u potpunosti zaboravio
svoje marksističke korene. On smatra da je
moguće ostvariti ponovnu kontrolu nad
globalnim tržištem, ali ne nekakvom rev-
olucijom, nego kroz zajedničke napore me-
đunarodnih organizacija i zemalja, u čijem
je zajedničkom interesu da međunarodni
kapitalizam bude regulisan na pravi način.
Informacijska tehnologija, zaključuje Ka-
stels, često može biti sredstvo obnove za-
jednice i prenosa vlasti na lokalni nivo, i
navodi primer Finske, koja predstavlja dru-
štvo sa najrazvijenijom informacijskom teh-
nologijom na svetu. Svi obrazovani građani
imaju pristup internetu i skoro svi stanovni-
ci znaju da rukuju kompjuterom. U isto vre-
me, Finska je država sa izvanredno organi-
zovanom socijalnom zaštitom, prilagođena
potrebama nove ekonomije.
Entoni G id en s: d ru štven a refleksivn ost
U svojim radovima, izneo sam teorijski po-
gled na promene koje se dešavaju u dana-
šnjem svetu. Danas živimo u onome što ja
nazivam „razulareni svet“, u svetu prepu-
nom novih rizika i neizvesnosti, kako ga je
Bek dijgnostikovao. Međutim, neophodno
je da, uz pojam rizika, koristimo i pojam
poverenja, koji se odnosi na poverenje koje
imamo u pojedince ili institucije.
U svetu brzih promena, tradicionalni ob-
lici poverenja počinju da nestaju. Poverenje
u druge ljude nekad je poticalo iz lokalne
zajednice. Kako živimo u globalizovanom
svetu, na naše živote utiču ljudi koje nikad
ne sretnemo i upoznamo, i koji mogu da ži-
ve na potpuno suprotnoj strani planete. Po-
verenje znači da verujemo „apstraktnim sis-
temima“ - na primer, moramo imati pove-
renja u organizacije koje se bave propisima
0 zdravstvenoj ispravnosti namirnica, preči-
šćavanjem vode ili efikasnošću bankarskog
sistema. Poverenje i rizik u bliskoj su među-
sobnoj vezi. M oramo imati poverenja u ta-
kve institucije ako želimo da se suprotstavi-
mo rizicima koji nas okružuju i reagujemo
na njih na pravi način.
Zivot u informacijsko doba, po mom mi-
šljenju, dovodi do porasta društvene reflek-
sivnosti. Ovaj pojam odnosi se na činjenicu
da moramo neprestano da promišljamo
okolnosti u kojima se odvija naš život. U
vreme kad su se društva više oslanjala na
običaje i tradiciju, ljudi su mogli da slede
ustaljen red događaja, bez potrebe da se ba-
ve razmišljanjima o svom životu. Za nas su
mnogi aspekti života, koje je prethodna ge-
neracija uzimala zdravo za gotovo, postali
predmet otvorenog odlučivanja. Na primer,
ljudi stotinama godina nisu znali kako da
regulišu veličinu svoje porodice. Danas,
kad postoje razni načini kontracepcije, kao
1drugi oblici kontrole rađanja, roditelji mo-
gu da odluče ne samo koliko će dece imati,
Entoni Gidens
nego i kojeg pola će ona biti. Te nove mo-
gućnosti, svakako da rađaju i nove edčke
dileme.
Nismo zauvek izgubili kontrolu nad sop-
stvenom budućnošću. U globalnoj epohi,
nacije su sigurno izgubile deo moći koju su
nekada imale. Međutim, vlade su i dalje za-
držale dobar deo moći. Kroz aktivnu sarad-
nju, nacije mogu ponovo da uspostave kon-
trolu nad razuzdanim svetom. Grupacije na
koje ukazuje Bek - udruženja i pokreti koji
deluju van formalnog političkog okvira -
mogu imati odlučujuću ulogu u tom proce-
su. To ne znači da će one u potpunosti za-
meniti uobičajene oblike demokratske poli-
tike. Demokratija zadržava svoj suštinski
značaj, jer grupacije u oblasti ,,subpolitike“
imaju različite interese i teže ostvarenju raz-
ličitih ciljeva, pa uključuju, recimo, grupe
koje se bore za legalizovanje abortusa, ali i
grupe koje se tome protive. Demokratska
vlast mora da izvrši procenu različitih pi-
tanja i na njih pravilno reaguje.
Demokratija ne može da se ograniči na
javnu sferu, onakvu kako ju je definisao
Habermas. U svakodnevnom životu pojav-
ljuje se i „demokratija emocija“, koja se od-
nosi na pojavu novih oblika porodičnog ži-
vota, u kojima žene i muškarci ravnoprav-
no učestvuju. Praktično svi oblici dosada-
šnjeg života u porodici zasnivali su se na
muškoj dominaciji nad ženama, što je
obično bilo pravno sankcionisano. Sve veća
jednakost među polovima ne može da se
ograniči samo na pravo glasa, već mora da
uključi i sferu ličnog i intimnog. Demokra-
tizacija ličnog života dostiže stepen na ko-
jem se intimne veze između muškaraca i že-
na zasnivaju na uzajamnom poštovanju,
međusobnoj komunikaciji i toleranciji.
Zaključak
Da li se danas, možda, nalazimo na počet-
ku veoma važne, nove faze razvoja sociolo-
ške teorije? Ideje klasičnih mislilaca -
Marksa, Dirkema i Vebera - formirale su se
u vreme velikih društvenih i ekonomskih
promena. U današnje vreme prolazimo
kroz period promena koje su, možda, isto
tako korenite - i osećaju se u celom svetu.
Potrebno je da razvijemo nove teorije da
bismo razumeli događaje koji transformišu
društva u kojima danas živimo. Teorije ko-
je smo upravo analizirali, najvažniji su do-
prinos tom poduhvatu.

1 U okviru sociologije postoje različiti teorijski pristupi (kao, uostalom,

i u ostalim društvenim naukama). To ne treba da čudi: teorijska ne-
slaganja teško je razrešiti čak i u prirodnim naukama, a u sociologiji
nailazimo na posebne teškoće zbog kompleksnih problema koje so-
bom nosi podvrgavanje sopstvenog ponašanja naučnoj analizi.
2 Veberoba teza o uticaju puritanizma na savremeni ekonomski razvoj
predstavlja dobar primer kriterija koje teorija treba da zadovolji da bi
bila vredna pažnje. Veberove ideje su i danas kontroverzne, ali je nje-
gova teorija utrla put mnogim daljim istraživanjima.
3 Oprečna mišljenja u sociologiji ukazuju na nekoliko osnovnih teorij-
skih dilema. Prva se odnosi na pitanje na koji je način ljudsko delan-
je povezano sa društvenom strukturom. Da li smo mi kreatori dru-
štva, ili ono kreira nas? Razlike između ova dva mišljenja nisu tako
velike kao što na prvi pogled izgleda, i glavni problem jeste kako da
međusobno povežemo ova dva aspekta društvenog života.
4 Druga dilema tiče se pitanja da li društva treba shvatiti kao harmonič-
na i uređena, ili kao bremenita stalnim sukobima. Ni ova dva gledi-
šta nisu potpuno su suprotna, i potrebno je da pokažemo u kakvom
se međusobnom odnosu nalaze konsenzus i konflikt. Ideologija i moć
su korisni pojmovi za rešavanje tog zadatka.
5 Treća osnovna dilema tiče se roda, a naročito toga da li ga treba ugra-
diti kao opštu kategoriju u sociološko mišljenje. Ovaj problem skoro
da nije ni bio tema razmatranja u delima tradicionalne sociologije, ali
su feminističke teorije unele promenu ne samo u to o čemu razmišlja-
ju sociolozi, nego i u način na koji to čine.
6 Cetvrti razlog stalne debate u sociologiji tiče se anaiize modernog
društvenog razvoja. Da li su procesi promene u modernom svetu
uglavnom rezultat razvoja modernog kapitalizma, ili i nekih drugih
činilaca, posebno neekonomskih? Na pozicije koje u ovoj raspravi za-
uzimaju sociolozi, u izvesnoj meri, utiču i njihova politička uverenja
i stavovi.
7 U proučavanju pitanja društvenog razvoja, novije teorije pokušale su
da odu dalje od Marksa i Vebera. Postmodernistički mislioci smatra-
ju da nije moguće razviti opštu teoriju istorije ili društva. Bodtijar ve-
ruje da su elektronski mediji uništili naš odnos prema prošlosti i stvo-
rili svet u kojem se značenje formira na osnovu protoka slika, a ne na
osnovu stabilne realnosti.
8 Drugi teoretičari kritikuju postmodernizam, smatrajući da je još mo-
guće postaviti opšte teorije o društvenom svetu, koje bi nam na neki
način omogućile da ga promenimo nabolje. Među takve teoretičare
spadaju Habermas sa svojom koncepcijom „javne sfere“ , Bek sa
„rizičnim društvom“ , Kastels sa „mrežnom ekonomijom“ i Gidens,
koji razvija koncepciju „društvene refleksivnosti“ i njenih implikacija
na naš život i na način na koji o njemu razmišljamo.

1 Zašto se sociologija u tolikoj meri oslanja na teorijsko mišljenje?

2 Da li Veberova teorija o protestantskoj etici predstavlja jednu teoriju,
RAZMATRANJE
ili niz teorija srednjeg obima?
3 Sta nam proučavanje jezika govori o proučavanju društva?
4 Da li problem roda zaista može da postane deo postojećih teorijskih
gledišta?
5 Da li je različite „dileme“ u okviru sociološke teorije zaista teško re-
šiti, ili se samo čine takvima?
6 U kojoj meri su se novije sociološke teorije napajale idejama Marksa,
Vebera i Dirkema?

Patrick Baert, Social Theory in the Tiventieth Centurj (Cambridge:

Polity, 1998)
LITERATURA

Anthony Giddens, The Condition of Postmodernitj (Oxford: Blackvvell,

1989)

Charles Wright Mills, The Sociological Imagination (Harmondsvvorth:

Penguin, 1979)
 GEORGE RITZER

SUVREMENA
SOCIOLOGIJSKA
TEORIJA

NAKLADNI ZAVOD GLOBUS

ČETVRTO POGLAVLJE:
Varijante neomarksističke
sociologijske teorije

EKONOMSKI DETERMINIZAM

HEGELIJANSKI MARKSIZAM
GYORGYLUKACS
A N TO N IO GRAMSCI

KRITIČKA TEORIJA
GLAVNE KRITIKE
GLAVNI DOPRINOSI
KRITIKA KRITIČKE TEO RIJE
IDEJE JU RG EN A HABERMASA

STRUKTURALNI MARKSIZAM
KRITIKA OSTALIH M ARKSISTIČKIH TEORIJA
PRINCIPI STRUKTURALNO G MARKSIZMA
PONOVNA ANALIZA MARXA: DJELO LOUISA ALTHUSSERA
N IC O S POULANTZAS: PRIVREDA, POLITIKA IID EO LO G IJA
KRITIČKE REAKCIJE NA STRUKTURALNI MARKSIZAM

NEOMARKSISTIČKA EKONOMSKA SOCIOLOGIJA

MONOPOLISTIČKIKAPTTAL
RAD IMONOPOLISTIČKIKAPTTAL
SUVREM ENIJI PRIMJERI M ARKSISTIČKE EKO N O M SKE SO CIO LO G IJE

HISTORIJSKI USMJEREN MARKSIZAM

MODERNISVJETSKISISTEM
DRŽAVE ISOCIJALNE REVOLUCIJE

NAJNOVIJI OBLICI RAZVOJA: MARKSISTIČKA TEORIJA IGARA

SAŽETAK

U 3 . sm o p o g lav lju rasp rav ili širenje kon fliktn e teo riji k ao reak cije n a neke
p ro b lem e stru k tu raln o g fu n kcion alizm a. O sn ovn i n ag lasa k u to m p o g lav lju osn i-
v a o se n a tvrdn ji d a, iak o se kon flik tn a te o rija m ože p o v ezati s m ark sističk o m
trad icijo m , o n a p red stav lja p riličn o siro m ašn u verziju te teorije. U o v o m ćem o
p o g lav lju razm o triti različite varijacije so cio lo gijsk ih te o rija k o je bo lje o d raž av a ju
M a rx o v e id eje. K ak o će se u sk o ro u stan oviti, M a rx o v utjecaj nije b io jed n o zn a-
čan. B u d u ći d a je n jegov a teo rija sveo bu h vatn a, razni su te o re tič ari m o g li tvrditi
d a rad e u sk lad u s u sm jeren jim a k o ja nalaze u n jegov om rad u . U biti, iak o sv atk o
o d njih tvrd i d a je p ravi n asljed n ik M a rx o v e teorije, m eđu n jim a o sta je i n ad alje
m n o g o n ep rem ostivih razlika.

Karl Marx: biografska skica

Karl Marx je rođen u Trieru, u Pruskoj, 5. svibnja 1818

godine. Njegov otac, odvjetnik, osigurao je obitelji solidnu
egzistenciju predstavnika srednje klase. I otac i majka
potjecali su iz rabinskih obitelji, no iz poslovnih razloga
otac je prešao na luteranstvo.
1841. godine Marx postiže doktorat iz filozofije na Sve-
učilištu u Berlinu, koje je bilo pod velikim utjecajem Hegela
i mladohegelijanaca koji su podržavali, ali i kritizirali svoga
učitelja. Marxov doktorat bio je suha filozofska rasprava
koja ima vrlo malo sličnosti s njegovim kasnijim mnogo
radikalnijim i mnogo pragmatičnijim radom. Po završetku
studija, Marx postaje suradnik liberalno-radikalnih novina f
nakon deset mjeseci njihov glavni urednik. Međutim, zbog
izraženih političkih stavova, vlada je vrlo brzo zabranila
izlaženje novina. Najraniji članci koje je Marx u ovom periodu objavljivao u novinama
odražavaju velik broj stavova koji će upravljati njegovim cjelokupnim životom. Oni su
predstavljali liberalnu mješavinu demokratskih principa humanizma i idealizma. Marx je
odbacio apstraktnost hegelijanske filozofije, naivne snove utopijskih komunista i onih
aktivista koji su inzistirali na nečemu što je držao preuranjenom političkom akcijom
Odbacujući takve aktivnosti, Marx postavlja osnovicu za svoj vlastiti život i rad:
"Na praktične akcije, pa čak i one masovne, u trenutku kada postanu opasne, vlada može
odgovoriti topovima, ali ideje koje preplavljuju naš um i pobjeđuju posredstvom naših uvjere-
nja, ideje prema kojima je um usmjerio našu svijest, predstavljaju lance koji se ne mog_
prekinuti ukoliko netko ne želi slomiti vlastito srce; oni su demoni koji mogu biti prevladan
jedino ako im se čovjek podvrgne"
(Marx, 1842,/1977.:20.

Marx se oženio 1843. godine i ubrzo napustio Njemačku, zamijenivši je mnogc

liberalnijom atmosferom Pariza. Tamo se nastavio boriti s idejama Hegela i mladohe-
gelijanaca, no uskoro se susreće s novom cjelinom ideja - francuskim socijalizmom
engleskom političkom ekonomijom. M arxje na jedinstven način kombinirao hegelijani-
zam, socijalizam i političku ekonomiju koji su oblikovali njegovo intelektualno usmjere-
nje. Od velike je važnosti bio i susret s čovjekom koji će postati njegov doživotr*
prijatelj, njegov dobrotvor i suradnik - Friedrich Engels (Carver, 1983.). Sin vlasnika
tekstilne tvornice, Engels postaje socijalistički kritičar uvjeta u kojima živi radnička
klasa. Može se reći da veliki dio Marxovog suosjećanja sa stradanjima i uvjetima života
radničke klase potječe od Engelsa i njegovih ideja. 1844. godine Engels i Marx imali s«.
dugotrajnu raspravu u poznatoj pariškoj kavani, i tu su uspostavili temelje povezanosi
koja je trajala cijeli život. O tom je razgovoru Engels rekao: "Potpuno slaganje n aš*
pogleda u svim teorijskim područjima postalo je očigledno ... i od tog trenutka započinje
naš zajednički rad" (McLellan, 1973.: 131). Tijekom navednog perioda, Marx je uglav-
nom pisao akademske radove (mnogi su ostali neobjavljeni za njegova života) koji su.
se uglavnom odnosili na njegove veze s hegelijanskom tradicijom (na primjer, Svefii
 In teresan tn o je zapaziti da, u n ato č velikoj p ažn ji k o ja se p o sljed n jih g o d in a u
so c io lo g iji p osveću je n eo m ark sističk im teo rijam a, udžben ici iz so c io lo g ijsk e teori-
je u g lav n o m tak v im teo rijam a p osveću ju v eo m a m alu ili g o to v o n ik ak vu p ažn ju .

porodica i Njemačka ideologija). Međutim, Marx je također napisao i Ekonom ske i

filozofske rukopise iz 1844. godine, koji su mnogo bolje integrirali sveukupnu intelektu-
alnu tradiciju što ju je naslijedio i koji su nagovijestili njegov sve veći interes za
ekonomsko područje.
Dok su Marx i Engels dijelili teorijsku orijentaciju, ipak su među njima postojale
mnoge razlike. Marx je nastojao biti apstraktan mislilac, buntovni intelektualac, i vrlo
predan svojoj obitelji. Engels je pak bio praktičan mislilac, uredan biznismen i Ijubitelj
žena. Usprkos tome, Marx i Engels su tvorili čvrsto jedinstvo u kojem su surađivali na
knjigama i člancima, radeći zajedno u radikalnim organizacijama, a Engels je čak i
potpomagao Marxa do kraja života, tako da se Marx mogao posvetiti svojim intelektu-
alnim i političkim aktivnostima.
Usprkos tako čvrstoj povezanosti, Engels je vrlo jasno istaknuo da je bio uvijek
mlađi partner:
“Marx je sve mogao učiniti i bez mene. Ono što je on učinio, ja ne bih mogao postići. Marx je
stajao više, vidio dalje i imao širi i brži pogled nego li mi ostali. Marx je bio genij."
(McLellan, 1973.: 131-132).

U biti, mnogi vjeruju da Engels nije uspio razumjeti sve suptilnosti Marxovog rada.
Poslije Marxove smrti, Engels je postao vodeći glasnogovornik marksističke teorije i na
mnogo načina je iskrivio i pretjerano pojednostavio.
Budući da su neki od Marxovih radova uznemirili prusku vladu, francuska je vlada
(na zahtjev pruske vlade) protjerala Marxa 1845. godine, i on se preselio u Bruxelles.
Njegov radikalizam raste, te on postaje aktivni član internacionalnog revolucionarnog
pokreta. Također se povezuje i s Ligom komunista i uskoro biva zamoljen da napiše
dokument (s Engelsom) u kome bi izložio ciljeve organizacije. Rezultat je bio Kom uni-
stički m a n ife sf\ 848. godine, rad pun zvučnih političkih parola (na primjer, "Radnici svih
zemalja, ujedinite se!").
1849. godine, Marx odlazi u London i, poslije propasti političkih revolucija iz 1848.
godine, počinje se povlačiti iz aktivne revolucionarne djelatnosti i okretati se ozbiljnom
i detaljnom istraživanju funkcioniranja kapitalističkog sistema. 1852. godine započinje
u Britanskom muzeju u Londonu svoja čuvena proučavanja radnih uvjeta u kapitalizmu.
Rezultat njegovih proučavanja bio je Kapital u 3 sveska, od kojih je prvi objavljen 1867.
godine; druga dva sveska izdana su poslije njegove smrti. Tih godina živio je u
siromaštvu, jedva osiguravajući preživljavanje malim prihodom koji je priskrbljivao
pisanjem i uz Engelsovu pomoć. 1863. Marx se ponovno uključuje u političku aktivnost,
priklanjajući se Internacionali, međunarodnom radničkom pokretu. Uskoro je postao
najvažniji lik toga pokreta i posvetio mu mnoge godine rada. Bivao je sve poznatiji i kao
vođa internacionale i kao autor Kapitala. Međutim, raspad Internacionale 1876. godine,
neuspjeh raznih revolucionarnih pokreta i bolest obrušili su se na Marxa. Njegova žena
umire 1881., kćerka 1882., a sam Marx umro je 14. ožujka 1883. godine.
N a p rim jer, u trećem izd an ju knjige The Structure o f Sociological Theory (Struktu-
ra sociologijske teorije), J . T u rn er p osveću je sam o n ek o lik o stran ica k ritičkoj
teo riji, p a ip a k o sjeć a ob avezu d o d ati u bilješci: "N isam p re tje ran o sk lo n ovoj šk o li
m išljenja" (1 9 8 2 .:4 1 7 ). V ažn o je, m eđutim , u očiti d a u d žben ici u o v o m p o d ru č ju
sa sim p atijo m rasp rav ljaju o n ajn ovijim ob licim a razv o ja u p o d ru č ju so c io lo šk ih
teo rija, u o v o m slučaju o p o ra stu različitih u sm jeren ja n e o m ark sističk ih te o r ija .1
P osvetit ćem o p o seb n u p ažn ju so cio lo šk im elem en tim a u m ark sističk im teo rija-
m a o k o jim a ćem o rasp rav ljati. P arafraziraju ći k o m en tar H en ri L e fe b v re a o M a r-
x u (1 9 6 8 .), p o n o v it ćem o d a u n eo m ark sizm u p o sto ji so c io lo g ijsk a te o rija, n o svi
tip o v i n eo m ark siza m a nisu isto d o b n o i so c io lo g ijsk a teorija.
U o v o m p o g lav lju slijed it ćem o skicu koju je u p o trije b io B en A g g er ( 1 9 7 8 .; vidi
ta k o đ e r i B o tto m o re , 1 9 8 3 .) u svojoj knjizi o m o d ern o m m ark sizm u . N a š je cilj
d ati p regled razn o lik o sti ra d o v a nastalih u okviru n eo m ark sističk e so c io lo g ijsk e
teo rije. P rvo, u k ratk o ćem o rasp rav iti o ek o n o m sk im d eterm in istim a. N jih o v se
rad ne o d n o si d irek tn o na so cio lo g iju , već ilu strira stavove k oje za stu p a ju m n o g i
n eo m ark sističk i so c io lo zi razvijaju ći svoje o so b n e o rijen tacije. D ru g o , raz m o trit
ć em o neke p rim jere ran o g h egelijan sk o g m ark sizm a, o so b ito d je la G y o rg y a Lu-
k ac sa i A n ton ija G ram scija. N jih o v a važn o st je u tom e što su p o k u šali in tegrirati
su bjektivn u dim enziju s trad icio n aln im m ark sističk im in teresom za o b jektivn e,
m aterijaln e stru kture. T reće, razm o trit ćem o kritičku ili F ran k fu rtsk u šk o lu , k o ja
je ran o h eg elijan sk u kritiku p reo k ren u la u p o tp u n u reviziju m ark sističk e teo rije . U
vezi s iznijetim , k o m en tirat ćem o d jela on ih koji su se tru d ili p ro širiti trad icio n al-
ne m arksističke in terese n a isp itivan je in dividu aln ih fen o m en a. Pažnju će m o po-
sebn o p o sv etiti d jelu su vrem en o g k ritičara Jiirg e n a H ab e rm asa. C e tv rto , rasp rav it
ć em o o stru k tu raln o m m ark sizm u k oji p red stav lja reak ciju n a h egelijan sk e revizio-
niste i p o v ra tak on o m e što n av ed en i teo retičari nazivaju M a rx o v im "stvarn im "
in tereso m za p o d sv jesn e struktu re. Peto, u n astavku ćem o razm o triti neke o d
ra d o v a n astale u in stitu cion aln o j n eo m ark sističk o j ek o n o m iji k oji su relevan tn i za
so c io lo g iju (na prim jer, B aran i Sw eezy, 1 9 6 6 .; B raverm an , 1 9 7 4 .; B u raw oy ,
1 9 7 9 .). S esto , rasp rav it ćem o tak o đ er i neke rad o v e n astale u o k v iru h isto rijsk i
u sm jeren o g m ark sizm a (na prim jer, W allerstein , 1 9 7 4 .; 1 9 8 0 .). N a p o slje tk u , d o-
tak n u t ćem o jed an o d najn ovijih razvoja u n eo m ark sističk o j teo riji. T ije k o m
iz lag an ja n av est ćem o i važnije kritike ovih m arksističkih teorija.

EKONOMSKI DETERMINIZAM
M a rx se n a m n o g o m jesta u svo jim rad o v im a o g lašav ao k ao e k o n o m sk i d eterm i-
nist; čin ilo se d a sm atra ek o n o m sk i sistem izvan red n o zn ačajn im i d a on d eterm i-
n ira sve d ru ge sek to re u d ru štvu - p olitik u , religiju , sistem e id e ja itd. Iak o je M a r x
u v iđ ao d a je ek o n o m sk i sek to r stvarn o najbitniji, barem u k ap italističk o m d ru štvu ,
k ao d ijalek tičar nije m o g ao im ati u p o tp u n o sti d eterm in istički stav, jer je d ijalek -
tik a sh vaćan je k oje tvrdi d a p o sto ji k on tin u iran i p o vratn i tijek i u zajam n a in terak-
cija izm eđ u različitih sek to ra d ru štva. P olitika, religija i slični fen o m en i ne m o g u

1 Z an im ljivo je zabilježiti da u najnovijem izdanju knjige, J. T u rn er (1 9 8 6 .) ipak m n og o više

pažnje posveću je neom arksističkoj teoriji.
se red u cirati sam o na ep ifen om en e k oje d eterm in ira ek o n o m ija, bu d u ći d a on i
u tječu i n a ek on om iju , k ao što i o n a utječe na njih. U sp rk o s p riro d i d ijalek tik e,
M a r x se jo š uvijek in terp retira k ao ek on om sk i d eterm in ist. Iak o bi neki asp ek ti
n je g o v o g ra d a m ogli d o v esti d o tak v o g zak lju čka, p rih vatiti tak av stav zn ačilo bi
ig n o rirati u k u p n u d ijalektičku sn agu njegove teorije.
A g g er (1 9 7 8 .) sm atra d a je ek o n o m sk i d eterm in izam d o stig a o svoj vrh un ac kao
in te rp retacija m arksističke teorije za vrijem e D ru ge k om u n ističke in tern acio n ale,
izm eđu 1 8 8 9 . i 1 9 1 4 . god in e. T a j h istorijski p erio d često se d o živ ljav a o k ao
vrh u n ac ra n o g tržišn o g k ap italizm a i n jegov i su u sp jesi i u činci n av eli m n o g e d a
p retp o stav e n jeg o v sk o ri kraj. M ark sisti k oji su vjero vali u ek o n o m sk i d eterm in i-
zam , sm atrali su p ro p a st k ap italizm a neizbježnom . P rem a n jih o v o m stajalištu ,
m ark sizam je m o g ao stvo riti zn anstvenu teoriju o p ro p a sti k ap italizm a (k ao i
dru gih asp e k a ta k ap italističk o g dru štva), s m o g u ćn o šću p re d v iđ an ja k ak v a p o sje-
duju fizik a i p riro d n e zn an osti. A n alitičaru p reo sta je isp itivan je stru k tu ra k ap ita-
lizm a, n aro č ito ek on om sk ih stru ktu ra. U njim a su u građ en e serije p ro c e sa koji će
neizbježn o d o v esti d o p ro p asti k ap italizm a te je, p rem a tom e, ek o n o m sk i d eterm i-
nist sam o tre b a o otk riti na k oji način fun kcion iraju sp o m en u ti m eh anizm i.
F ried rich E n gels, M a rx o v su rad n ik i d o b ro tv o r, p re d v o d io je tak v o in terp reti-
ran je m arksističke teo rije,a tak o đ er i K arl K au tsk y i E d u ard B ern stein . K au tsk y , na
prim jer, rasp rav lja o neizbježn om p ad u k ap italizm a k ao o:
"... /nečemu/ neizbježnom u tom smislu kao š t o će inovatori neizbježno unaprijediti
tehniku, a kapitalisti svoju želju za profitom, kao š t o će se unaprijediti cjelokupan
ekonomski život, kao što je neizbježna i radnička želja za skraćivanjem dužine radnog
dana i višim plaćama, njihovo organiziranje i borba s kapitalističkom klasom i državom;
a neizbježan je i njihov zahtjev za preuzimanjem političke moći i rušenjem kapitali-
stičkog sistema. Socijalizam je neizbježan zato š t o su klasna borba i pobjeda proletarijata
neizbježne".
(Kautsky, citirano u Agger, 1 9 7 9 .:94).

O v d je je n ajzan im ljivija p re d o d žb a o ak terim a k oje stru k tu re k ap italizm a po-

tiču u serije akcija.
T o je b ila p re d o d žb a k o ja je d o v ela d o g lav n o g p rig o v o ra zn an stv en o u sm jere-
n o g ek o n o m sk o g d eterm in izm a, tvrdeći d a je n av ed en o n eistin ito s o b ziro m na
d ijalek tičk i k arak ter M a rx o v e teorije. C in i se d a je e k o n o m sk i d eterm in izam
u zro k o v a o kratki sp oj u d ijalektici, sm atraju ći d a su in dividu aln a ak cija i m isao
b ezn ačajn i. E k o n o m sk e stru k tu re k ap italizm a koje uvjetuju in d ivid u aln u m isao i
ak ciju , p red stav ljale su ključni elem ent. O v a in terp retacije v o d ila je i d o p o litič k o g
kvijetizm a te je sto g a bila n ekon zisten tn a s M a rx o v im razm išljan jim a. Z a što bi
p o jed in ci treb ali d jelo v ati, k a d a će se k ap italističk i sistem zb og vlastitih stru k tu ral-
nih k o n trad ik cija sam o d sebe u ru šiti? Sasvim je jasn o d a u o k v iru M a r x o v e želje
za in tegriran jem teorije i p rak se, p ersp ek tiv a k o ja izb jegava akciju , red u ciraju ći je
d o bezn ačajn o sti, ne bi bila u trad iciji n jegov og razm išljan ja.

HEGELIJANSKIMARKSIZAM
E k o n o m sk i d eterm in izam je, uslijed m n o go b ro jn ih k ritik a k oje sm o u p rav o naveli,
p o stu p n o p o č e o gubiti zn ačaj, a m n ogi teo retičari razvijaju d ru g e varijan te m arksi-
stičke teo rije. Je d n a g ru p a m ark sista u p o tra zi za su bjek tivn im o rije n tac ija m a
v ra ća se h egelijan sk im k orijen im a M a rx o v e teorije, želeći n ad o p u n iti sn agu ranih
m ark sista s ob jektivn im , m aterijaln im n ivoom . R an i h egelijan sk i m ark sisti težili su
o b n av ljan ju d ijalek tik e izm eđu subjektivnih i objektivn ih a sp e k ata d ru štv e n o g
živo ta. N jih o v in teres za subjektivne činioce p o stav io je osn o v icu za k asn iji razvoj
kritičke teorije k o ja se g o to v o u p o tp u n o sti u sm jerila na su bjektivn e čin ioce.
T a k a v tip h e gelijan sk o g m ark sizm a m ogu ilu strirati m n o g o b ro jn i m islio c i (na
p rim jer, K arl K o rsch ), n o m i ćem o se u sred o to čiti na rad je d n o g k oji je im ao vrlo
veliki zn ačaj - n a rad G y o rg y a L u k acsa, a p o se b n o n a n jegov u k n jigu Povijest i
klasna svijest (1 9 2 2 ./1 9 6 8 ., p rijev o d 1 9 7 2 .). T a k o đ e r ćem o se u k ratk o o sv rn u ti i
n a id eje A n ton ija G ram scija.

Gyorgy Lukacs
U ran o m 2 0 . sto ljeću p ažn ja m arksističkih m islilaca bila je o g ra n ič e n a p retežn o na
M a rx o v e k asn ije, p rije svega, ek on om sk e rad o v e kak av je, n a p rim jer, K apital
( 1 8 6 7 ./1 9 6 7 ., p rijevo d u raznim izd an jim a). R an i rad M a r x a Ekonom ski i filozof-
ski rukopisi iz 1844. (1 9 3 2 ./1 9 6 4 .) k o ji su m n ogo više bili p o d u tjecajem hegeli-
jan sk o g su bjektivizm a, m ark sističk im m isliocim a u glavn o m su bili n ep o zn ati. O t-
krivan je ru k o p isa i n jih ovo ob javljivan je 1 9 3 2 . g o d in e p re d stav ljalo je velik p reo-
kret. M e đ u tim , u 1 9 2 0 -im g o d in am a, L u k acs je već bio n ap isao svoj g lavn i rad u
k o jem je n ag lasio subjektivnu stran u M a rx o v e teorije. M artin J a y n ag laša v a to na
slje d eći n ačin : "P ovijest i k lasn a svijest je na n ek o lik o fu n d am en taln ih n ačin a
an tic ip irala filo zo fsk e im p likacije M a rx o v ih Rukopisa 1844., k o ji su ob jav lje n i tek
jed n u d ecen iju kasn ije" ( 1 9 8 4 .:1 0 2 ).
O sn o v n i d o p rin o s L u k ac sa m arksističkoj teo riji leži u razvijanju dviju osn ovn ih
id e ja - ideje reifikacije i ideje o klasn oj svijesti. O d sam o g p o č e tk a sv o g a ra d a
L u k ac s v eo m a jasn o tvrdi d a ne o d b acu je u p o tp u n o sti rad o v e e k o n o m sk ih m ar-
k sista o reifik aciji, n ego sam o p o k u šav a p ro širiti i p ro d u b iti njih ove id eje. L u k ac s
zap o čin je s m ark sističk im k o n cep to m o ro b am a, koji ozn ačav a "o sn ovn im , struk-
tu raln im p ro b lem o m k ap italističk o g d ruštva" (1 9 2 2 ./1 9 6 8 .:8 3 ). R oba je u o sn ovi
o d n o sa m eđu Ijudim a koji p o stu p n o p očin ju vjero vati d a o n a p o staje stvar k o ja
im a ob jektivn u d ato st. U k ap italističk o m d ru štvu lju d i u in terak ciji s p riro d o m
p ro izv o d e različite p ro izv o d e ili rob e (na prim jer, kruh, au to m o b ile , film ove).
M e đ u tim , lju d i p o stu p n o gube sp o zn aju o tom e d a on i sam i p ro izv o d e sp o m en u te
ro b e te im zap o čin ju p rid av ati n eku p o seb n u vrijedn ost. V rijed n o st se p očin je
sh vaćati k ao d a je p ro izv ed en a na tržištu koje je n eo visn o o ak terim a. F etišizam
ro b a je p ro c es kroz k oji ro b a i tržište zad o b iv aju n eo visn o ob jek tiv n o p o sto ja n je
k o je im p rid aju ak teri u k ap italističk o m d ruštvu . M a rx o v k o n ce p t fetišizm a ro b a
p o staje o sn o v L u k ac sev o g k o n cep ta reifikacije.
O sn o v n a razlik a izm eđu fetišizm a robe i reifik acije je u širini d vaju k o c e p ata .
D o k se p rvi k o n cep t o gran ičav a na ek on om sk e in stitucije, d ru g i k o n ce p t L u k ac s
p rim jen ju je n a sve nivoe d ru štv a - na državu, zak on i na e k o n o m sk o p o d ru č je . Ista
se d in am ik a p rim jen juje na sve ostale sektore k ap italističk o g d ru štv a: lju d i jed n o-
stav n o p očin ju v jero v ati d a socijaln e stru kture im aju svoj nezavisni život te im
zb o g to g a p rid aju objektivn i k arak ter. L u k acs na sljedeći način o b ja šn jav a taj
p ro ces:
 "U kapitalističkom društvu, čovjek se konfrontira s realnošću ’izgrađenom’ od njega
sam oga (kao član klase) koja mu se prikazuje kao prirodni fenomen, njemu stran; on je
u potpunosti podređen tim ’zakonima’; njegova aktivnost podvrgnuta je eksploataciji
nezaustavljivog zadovoljavanja određenih individualnih zakona za njegove osobne (ego-
istične) interese. Međutim, dok ’djeluje’, on, po prirodi stvari, ostaje objekt, a ne
subjekt događanja"
(Lukacs, 1922./1968.: 135).

R azvijaju ći svoje ideje o reifikaciji, L u k acs in tegrira razm išljan ja W eb era i

Sim m ela. M e d u tim , bu d u ći d a je reifik acija bila u g rađ e n a u M a rx o v u teo riju ,
sh vaćen a je sam o k ao p ro b lem k ap italizm a, a ne, k ak o su to vid jeli W eber i
Sim m el, k ao n eizbježn a su d b in a lju d sk o g rod a.
D ru g i bitni L u k acsev d o p rin o s je n jegov rad o klasnoj svijesti, k o ja p re d stav lja
sistem e v jero v an ja što ih dijele on i koji zauzim aju iste k lasn e p o lo ža je u d ru štvu .
K lasn a svijest p rem a L u k acsu ne p red stav lja ni zbroj ni p ro sje k in dividu aln ih
sv ijesti; o n a je o so b in a lju d i k oji u p ro izv o d n o m sistem u zau zim aju isto m jesto.
T a k a v stav d o v o d i d o u sred o to čen ja n a k lasn u svijest b u ržoazije i, p o se b n o ,
p ro letarijata. U L u k acsev o m rad u p o sto ji jasn a veza izm eđu o b je k tiv n o g ek on om -
sk o g p o lo ž a ja , k lasn e svijesti i "stvarnih, p sih o lo šk ih stav o v a lju d i o n jih ovim
životim a" (L u k acs, 1 9 2 2 ./1 9 6 8 .:5 1 ).
K o n c ep t klasn e svijesti nužno uključu je, b arem u k ap italizm u , p o sto ja n je pre-
th o d n o g stan ja lažne svijesti. K lase u kap italizm u ob ičn o n em aju jasn u p re d o d žb u
o sv o jim izvorn im k lasn im in teresim a. N a prim jer, sve d o k ne d o đ e d o revo lu cio-
n arn o g gib an ja, p rip ad n ici p ro le tarijata ne sh vaćaju u p u n oj m jeri p riro d u i
stu p an j vlastite ek sp lo atiran o sti u k ap italizm u . L ažn o st klasn e svijesti d eriv ira se iz
k lasn o g p o lo ž a ja u ek o n o m sk o j stru kturi d ru štva: "K lasn a svijest im p licira k lasn u
u v jeto v an o st nesvjesnosti o nečijim vlastitim socijaln im i h istorijsk im u vjetim a. ...
’L a ž n o st’, iluzija, k o ja je im p licitn a ovoj situaciji, ni u k ojem slu čaju nije arb itrar-
na" (L u k acs, 1 9 2 2 ./1 9 6 8 .:5 2 ). U povijesn oj m ijeni, većina socijaln ih k lasa nije bila
u stan ju p rev lad ati lažnu svijest i p o stići stu p an j klasn e svijesti. S tru k tu raln i
p o lo ža j p ro le ta rija ta u n utar k ap italizm a daje m u, m edu tim , p o se b n u p o g o d n o st
d a p o stig n e klasnu svijest.
T a k v a sp o so b n o st p o stizan ja klasne svjesti p o seb n o vrijed i za k ap italističk a
d ru štva. U p retk ap italističk im d ru štvim a, različiti činioci sp rje čav ali su razvoj
klasn e svijesti. D ržava, n eo visn o o ekon om iji, utječe na socijaln e slo je v e ; s d ru g e
stran e, statu sn a (prestižn a) svijest je u glav n o m bila sk lo n a m ask irati k lasn u (eko-
n o m sk u ) svijest. K a o rezultat, L u k ac s zaključuje: "Prem a to m e , ne p o sto ji n ik ak av
m o g u ći p o lo ža j u tak v om d ruštvu iz k o jeg bi e k o n o m sk a o sn o v ica svih d ru štven ih
o d n o sa m o g la p o stati jasn a" (1 9 2 2 ./1 9 6 8 .:5 7 ). N a su p r o t to m e , e k o n o m sk a osn o -
vica k ap italizm a m n o go je jasn ija i jed n ostavn ija. L ju d i ne m o raju biti svjesn i
njenih u čin aka, no on i su ih barem nesvjesn o svjesni. K a o rezu ltat, "k lasn a svijest
d o stiže d o to čk e u k ojoj postaje svjesna" (L u kacs, 1 9 2 2 ./1 9 6 8 .:5 9 ) . N a to m
stad iju , d ru štv o se p retv ara u id e o lo šk o b o jn o p o lje u k o jem se o n i k o ji teže
sp rječav an ju p rizn avan ja k lasn o g k ara k tera d ruštva nalaze u su k o b u s on im a k oji
teže d a se on jasn ije izloži.
L u k ac s k o m p arira razne klase u k ap italizm u u o d n o su na k lasn u svijest. T v rd io
je d a sitn a b u ržo azija i seljaci ne m o g u razviti klasnu svijest z b o g n ejasn oće
njihovih stru ktu raln ih p o lo ž a ja u k ap italizm u . B u d ući d a su te dvije klase o staci
d ru štav a iz feu d aln o g p erio d a , on e nisu u m o g u ćn o sti razviti jasn u slik u o p riro d i
kap italizm a. B u rž o az ija m ože razviti klasnu svijest, no u n ajb o ljem slu čaju o n a
razu m ijevan je k ap italizm a sh vaća k ao neku vanjsku silu k o jo m u p rav ljaju objek-
tivni zak on i što se tek p asiv n o m ogu iskusiti.
Je d in o p ro le tarijat m ože razviti istinsku k lasn u svijest, i o n d a , k a d a se to
d o g o d i, b u ržo azija se n alazi u defan zivn oj p oziciji. L u k acs ne sm atra d a je p ro le ta-
rijat v o đ en sam o nekim van jskim silam a, n ego g a in terp eretira k ao ak tivn o g
k re ato ra vlastite sud bin e. U su kob u izm eđu bu ržoazije i p ro le tarijata, b u ržo azija
p o sje d u je sv a in telek tu aln a i organ izacijsk a oru žja, d o k p ro le tarijat rasp o laž e sp o-
so b n o stim a d a, k ao prvi, uvid i stvarnu stran u d ru štva. K ak o se su k o b p ro d u b ljav a,
p ro le tarijat se kreće iz p o lo ž a ja "klase p o sebi", što o zn ačav a stru k tu raln o k reiran u
cjelinu, p rem a p o lo ža ju "klase za sebe", o d n o sn o , klase svjesne sv o g a p o lo ž a ja i
m isije. R ečen o d ru gim riječim a, "k lasn a b o rb a se m o ra p o m ać i s je d n o sta v n o g
p o lja e k o n o m sk e n u žn osti k nivou svjesnih zah tjeva i efektivn e k lasn e svijesti"
(L u k acs, 1 9 2 2 ./1 9 6 8 .:7 6 ) . K a d a b o rb a d o segn e tu točk u , p ro le tarijat je u stan ju
p o d u ze ti akcije k oje će srušiti kap italističk i sistem .
L u k ac sev a so c io lo šk a teo rija v eo m a je b o ga ta i čvrsto je u k o rijen jen a u m arksi-
stičkim p o jm o v im a. O n se in teresirao za d ijalek tičk i o d n o s izm eđ u stru k tu ra
(p rim arn o ekon om skih ) k ap italizm a, i sistem a id e ja (posebn e k lasn e svijesti), za
in dividu aln e m isli, te p rem a tom e i in d ividualn u akciju . N je g o v o te o rijsk o d jelo
zn ačajan je m o st izm eđu ek o n o m sk o g d eterm in izm a i m od ern ijih m ark sista.

Antonio Gramsci
T alijan sk i m ark sist A n ton io G ram sci tak o đ er je im ao zn ačajn u u lo g u u p rijelazu
o d p ozicije e k o n o m sk o g d eterm in izm a p rem a m od ern ijim m ark sističk im staja-
lištim a, iak o n jegov a teo rija nije tak o b o g a ta k ao L u k acse v a (Salam in i, 1 9 8 1 .).
G ra m sc i k ritizira m arksiste tvrdeći d a su "d eterm in isti, fatalisti i m eh anisti"
( 1 9 7 1 .:3 3 6 ). N a p isa o je esej "R ev olu cija p rotiv K apitala" (1 9 1 7 ./1 9 7 7 .) u k o jem
slavi "p o n o v n o buđ en je p olitičke volje usm jeren e p rotiv e k o n o m sk o g determ in iz-
m a onih koji su red u cirali m arksizam sam o na h istorijsk e zak on e izvučene iz
M a rx o v o g n ajp o z n atijeg d jela [K apitala\ (Jay, 1 9 8 4 .: 15 5 ). Iak o G ra m sc i p rizn aje
d jelo van je h istorijsk ih p rav iln o sti, o d b acio je id eju a u to m a tsk o g ili n eizb ježn o g
h isto rijsk o g razvoja. U to m sm islu, m ase se m o raju aktivno an g ažirati u k o lik o žele
o stv ariti so cijaln u revo luciju. M e d u tim , d a bi d jelo v ale, m o raju biti svjesne svo je
o so b n e situacije i p riro d e sistem a u kojem žive. P rem a tom e, iak o G ra m sc i p rizn a-
je zn ačaj stru ktu raln ih čin ilaca, p o seb n o ek on om ije, on ne vjeru je d a će sam o
d jelo v an je tih strukturaln ih čin ilaca d o v esti m ase d o p obu n e. M a se m o raju razviti
rev o lu cio n arn u id eo lo giju , no on e to ne m o gu u činiti sam e. V id ljiv o je d a G ra m sc i
d jeluje sa stan o v ito g elitističk o g stajališta, sm atraju ći d a će sp o m en u te id eje gene-
rirati in telek tu alci, k oji će ih zatim p ro širiti m eđu m ase i tim e d o v e sti d o svrsis-
h od n ih ak cija. M ase nisu u stan ju sam e gen erirati takve id eje, on e ih jed in o m o g u
isk u siti u p rak si. N ije d o v o ljn o d a m ase im aju svijest o svojim o so b n im ciljevim a;
on e treb aju p o m o ć socijaln ih elita. M e đ u tim , o n d a k ad a p ad n u p o d u tjecaj tih
id eja, p reu zet će akcije k oje će ih d ovesti d o socijaln e revolu cije. G ra m sc i je, k a o i
L u k acs, n asto jao p ro u čav ati kolektivn e id eje, više n egoli so cijaln e stru k tu ra, ka-
k va je, n a p rim jer, ek on om ija, a o b a su m islio ca d jelo v ala u ok v iru trad icio n aln e
m ark sističk e teorije.
 O sn ovn i G ram scijev k o n cep t k o ji reflektira n jegov h egelijan izam je k o n cep t
h egem o n ije. P rem a njem u, "..n ajbitn iji d o p rin o s n ajv ećeg d ijela m o d ern e filo zo fije
p raxisa /po v eziv an je m isli i akcije/ je h isto rijsk o -filo zo fsk i k o n cep t ’h eg e m o n ije ’"
(1 9 3 2 ./1 9 7 5 .:2 3 5 ). G ram sci d efin ira hegemoniju k ao k u ltu rn o v o d stv o k oje vrši
k lasa na vlasti. O n razlikuje h egem on iju od p risile k o ja p re d stav lja "p rim jen u
zak o n o d av n e ili izvršne vlasti ili p olicijsk u in tervenciju" (G ram sci,
1 9 3 2 ./1 9 7 5 .:2 3 5 ) . E k o n o m ističk i m arksisti p ren aglašav ali su e k o n o m iju i p risiln e
asp e k te d ržavn e d om in acije. N a su p r o t njim a, G ram sci n ag laša v a "’h e g e m o n iju ’ i
ku ltu rn o v o d stv o " (1 9 3 2 ./1 9 7 5 .:2 3 5 ). A n alizirajući k ap italizam , G ram sci želi po-
kazati k ak o neki in telek tualci, rad eći za d o b ro b it k ap italista, p o stižu ku ltu rn o
v o d stv o i p rista n ak m asa.
K o n c ep t h egem on ije p om aže n am ne sam o d a razu m ijem o p o jam d o m in acije,
tj. vlasti u k ap italizm u , n ego nas tak o đ e r m ože orijen tirati i u G ram scijev im
razm išljan jim a o revoluciji. U revoluciji nije d o v o ljn o o stv ariti k o n tro lu sam o n ad
ek o n o m ijo m i državnim a p a ra to m ; p o treb n o je tak o đ e r o stv ariti k u ltu rn o v o d stv o
nad o sta tk o m d ruštva. U tom e G ram sci vid i najvažn iju u lo g u kom u n ističk ih
in telek tu alaca i kom u n ističke p artije.
U n astavk u ćem o p o sv etitit pažn ju kritičkoj teoriji, k o ja je n astala iz ra d a
h egelijan sk ih m ark sista, na p rim jer, L u k ac sa i G ram scija, i k o ja je o tišla jo š d alje
o d trad icio n aln ih m arksističkih k orijen a e k o n o m sk o g d eterm in izm a.
STRUKTURALNI MARKSIZAM
S tru k tu raln i m ark sizam se n ajčešće p ovezuje s g ru p o m fran cu sk ih m ark sista (na
p rim jer, L o u is A lth usser, N ic o s P oulan tzas i M a u ric e G o d elier) p a se sto g a često
n aziva fran cu sk im stru k tu ralizm om . M eđ u tim , k ak o ovaj p ristu p im a m n o g o
p rista lic a i izvan Fran cu ske, m i ćem o ovu šk o lu zvati šk o lo m stru k tu ra ln o g m ar-
ksizm a.
K ak o sam o im e su gerira, strukturalni m arksizam p re d stav lja sp ajan je dviju
šk o la - m ark sizm a i stru ktu ralizm a. Stru k tu ralizam p ro u č av a skrivene, d u bin sk e
stru k tu re d ru štv en o g života. K asnije ćem o vidjeti d a on o b u h v aća širo k i rasp o n
vrlo ko m p liciran ih id eja. U 9. p oglavlju , uz d etaljn u rasp rav u o stru k tu ralizm u ,
raz m o trit ćem o i o d n o se izm ed u stru ktu ralizm a o p će n ito i stru k tu ra ln o g m arksiz-
m a. V id jet ćem o d a, iako ove dvije orijen tacije im aju m n o g o to g a zaje d n ičk o g ,
p o sto je i zn ačajn e razlike. N a š je in teres ovdje usm jeren na p ro u čav an je on e vrste
m ark sizm a k oji p red stav lja stru k tu raln i m ark sizam ; kasn ije ćem o rasp rav lja ti o
ovoj o rijen taciji k ao o vrsti struktu ralizm a.

Kritika drugih marksističkih teorija

D o b a r način d a se p rib ližim o stru k tu raln om m arksizm u je taj d a rasp rav im o o
n jeg o v o j kritici drugih m arksističkih teorija. O p ćen ito se m ože reći d a stru k tu raln i
m ark sisti sam i sebe vide k ao najiskrenije n astavljače M a rx o v o g rad a, o so b ito
n jegov ih kasn ijih rad o v a. O sim što ispituju čisto ću drugih m ark sističk ih teoretiča-
ra, stru k tu raln i m ark sisti up u ću ju i niz m n ogo sp ecifičn ijih n a p a d a (B u rris,
1 9 7 9 .).
Prvo, stru k tu raln i m arksisti kritiziraju ten den ciju m nogih m ark sista k o ji u
svo jim an alizam a p ren aglašav aju značaj em pirijskih p o d a ta k a . Slijed eći tak av pu t,
stru k tu raln i m ark sisti, kakav je, na prim jer, G o d e lie r (1 9 7 2 a .), istražu ju stvarn o
važne k arak teristik e k ap italističk o g života koje se m o raju p o tra žiti u n jegov im
d u bin sk im skriven im stru k tu ram a, a ne u u očljivim čin jen icam a k oje m n o g o p u ta
p rik rivaju p ravu p riro d u ove strukture.
D ru g o , stru k tu raln i m ark sisti tak o đ er od b acu ju sk lo n o st m n ogih m ark sista
p re m a h istorijsk im istraživan jim a, budući d a h istoricizam tak o d e r d o živ ljav aju
k ao p rav ac p reviše o sn ovan na em pirijskim p o d ac im a, čim e se n eg iraju skrivene
stru k tu re. T a k o đ e r, oni od b acu ju h istoricizam jer vjeruju d a je p rim arn i za d a tak
m ark sizm a izučavanje suvrem ene strukture. T e k n ak on što u zm o g n em o razu m jeti
osn o v n e stru k tu re su vrem en o g svijeta, m o žem o zap o če ti p ro u č av ati h istorijsk e
p ro ce se . In teresan tn o je d a je o v a tvrdn ja rem in escen cija na stajalište g lav n o g
k ritič ara m arksističke teorije - T alc o tta P arso n sa - k oji je tak o đ e r sm atrao d a je
p ro u čav an je strukture p retp o stav k a za teoriju p ovijesti i socijaln e p rom jen e.
T re ć e , stru ktu raln i m arksisti o štro kritiziraju red u k cion ističk i ek o n o m sk i de-
term in izam k oji je k arak terističan za neke m arksističk e teorije. Iak o stru k tu raln i
m ark sisti u v iđ aju važn ost ek on om ije, p a je čak vide k ao d eterm in an tn u "u p o sljed -
noj in stan ci", slažu se o v ažn o sti i drugih sek to ra d ru štv en o g života, n aro čito
političk ih i id eo lo šk ih struktu ra. P o u lan tzas, na prim jer, o d b acu je id eju d a d ržav a
sam o o d ra ž a v a ek o n o m iju ; o n a m ože biti sh vaćen a k ao d a p o sje d u je "relativn u
au to n o m iju ". I sp ecifičn ije, P oulan tzas se su k o b ljav a s on im d eterm in istim a koji
sm atraju d a će ek o n o m sk i razvoj slijediti n eo visn o o tom e kak av tip d ržav e
p o sto ji. D ru g im riječim a, on kritizira one koji tvrde da n em a n ikak ve razlike
im am o li fašizam ili d em o k raciju . P oulan tzas zaklju ču je: "O vd je, k ao i d ru g d je,
ob lici te b u ržo ask e d om in acije d alek o su o d to g a d a bi izazivali in d iferen tn ost"
( 1 9 7 6 .:2 1 ).
P o u lan tzas se izd vaja m edu kritičarim a p asiv n o g o d n o sa on ih m ark sističk ih
te o re tič ara k oji tvrde d a bi se fašizam na neki način sam o d sebe u ru šio kao
razu ltat vlastitih unutarnjih ekon om skih k o n trad ik cija, te d a, p re m a to m e , nije
bilo p o tre b n o p o d u zim ati p ro tiv njega bilo kakve akcije. P o u lan tzas tak o đ e r
k ritizira on e k oji drže d a je im p erijalizam sam o ek on om sk i fen o m en . P rem a
njem u, rad i se o m n ogo kom p lek sn ijem p ro cesu k oji uključuje p o litičk e, id e o lo šk e
i ek o n o m sk e asp ek te. la k o P oulan tzas (i d ru gi stru k tu raln i m ark sisti) p rizn aje
v ažn o st ek o n o m ije, on tak o đ er tvrdi d a u bilo k ojem trenutku, neke d ru ge socijal-
ne stru k ture m ogu zauzeti d om in an tan p oložaj.
 K o n ač n o , stru k tu raln i m ark sisti kritiziraju ten den ciju većeg b ro ja d ru g ih m ar-
k sista (p o seb n o kritičkih teo retičara) k oji su bjek tiviziraju i h u m an iziraju p o d ru čje.
J a y m isli d a su stru k tu raln i m ark sisti "u p o tp u n o sti od b acili h u m an istički i subjek-
tivistički k o n cep t m arksizm a" ( 1 9 8 4 .:3 8 8 ). Z a stru k tu raliste, cen tar p ažn je m o ra
biti u sred o to čen na objektivn e strukture d ruštva - ek on om iju , p o litik u , id e o lo g iju
- a ne na aktere u tim stru k tu ram a. N a taj način stru k tu ralisti o d b acu ju h um ani-
stičku in terp retaciju M a rx o v e teo rije; n ap o r d a se p o n o v n o p o tak n u M a rx o v i
h isto rijsk i in teresi; u sred o to čen je na M a rx o v e hum anističke rad o v e (na p rim jer,
Rukopise iz 1844. godine)-, n aglask e na h egelijan sk e korijene m ark sističk e te o rije ;
k ao i orijen taciju na vo lu n tarističke aktere, in terp erson aln e o d n o se, p a č ak i
svjesne n ap o re u sm jeren e sam o o rg an izaciji (A p p elb au m , 1 9 7 9 .). N a p rim jer,
u m jesto d a socijaln e klase vide k ao d a se sasto je od v o lu n tarističk ih ak tera,
stru k tu ralisti ih o p isu ju k ao "objektivn o an tagon ističk e o d n o se " (B u rris, 1 9 7 9 .: 1).
A lth u sser stav lja n ag lasa k na struktu re i činjen icu d a su ak teri d eterm in iran i
n av ed en im stru k tu ram a:
"Struktura odnosa proizvodnje determinira mjesta i funkcije koje zauzimaju i prihvaćaju
agenti proizvodnje i koji nikada nisu ništa više od toga, dok djeluju kao ’podržavatelji’
... funkcija. Pravi ’subjekti’ (u smislu konstitutivnih subjekata procesa) nisu, prema
tome, ovi koji zauzimaju položaje ili su funkcioneri... nego odnosi proizvodnje (i
politički i ideologijski društveni odnosi)'1
(Althusser, citirano u: Burris, 1 9 7 9 .:8).

Su m iraju ći, m ožem o u tvrd iti d a su, od b acu ju ći h u m an ističk i m ark sizam , struk-
tu ralisti jasn o izrazili in teres za strukture k ap italističk o g d ru štva. U n astavk u ćem o
izložiti osn o v n e p o stav k e stru k tu raln o g m ark sizm a u p ozitivn ijem svijetlu.

Principi strukturalnog marksizma

Stru k tu raln i m ark sisti p ro u čav aju dubin ske, nevidljive stru ktu re k ap italističk o g
d ru štva. Iak o njihov o sn ovn i in teres nisu "stvarne" stru k tu re, on i vjeru ju d a u
svijetu p o sto je stvarne stru kture koje ogran ičav aju ili o d re đ u ju što ak teri m isle i
čine. S tru k tu raln i m arksisti prih v aćaju značaj ek on om ije, no tak o đ e r u v ažav aju i
d ru ge stru k tu re, n aro čito p olitičke i id eo lo gijsk e. S tov iše, iak o p rih v aćaju ideju
ek on om ije k ao d eterm in an te u p o sljed n jo j in stanci, dru ge stru ktu re ne red u ciraju
sam o na jed n o stav an o d raz ek on om ije. U biti, stru ktu raln i m ark sisti ne sa m o d a
p rih v aćaju v ažn o st p olitik e i id eo lo gije, nego sm atraju d a on e p o sje d u ju "relativn u
au to n o m iju ". N a v e d e n e stru ktu re m ogu slijed iti d o sta neovisn e pu teve raz v o ja i u
b ilo k o jem tren u tk u m ogu p o stati d o m in an tn a sn aga u društvu.
N e o v isn o o tom e na kakve se stru ktu re orijen tiraju , za stru k tu raln e m ark siste
akteri sam o p op u n javaju m jesta u navedenim stru k tu ram a; o d n o sn o , njih te struk-
ture ogran ičav aju . U sp rk o s pasivnih im plikacija tak v og stajališta, stru ktu ralisti, kao
p raktičn i m arksisti, ne prih vaćaju stajalište d a ljudi trebaju sam o sjed iti i ček ati d a
n ap o k o n d o đ e d o k o n ačn og slom a strukturaln og sistem a. T o P ou lan tzas izlaže na
sljedeći način: "A ko se o su d im o na čekanje, m i n ik ad a n ećem o d o ček ati ’veliki d a n ’,
n ego ten kove u ran im jutarnjim satim a" (1 9 7 6 .:1 3 3 ).
Id eja ru šen ja stru k tu ra d ru štv a im p licira i jed an d ru gi in teres stru k tu raln ih
m ark sista - in teres za kon trad ik cije u n utar sistem a. O n i se u sred o to ču ju na p rotu r-
ječja u sistem u , a ne na p ro tu rječja s k ojim a je ak ter k o n fron tiran .
 S tru k tu raln i m ark sisti više n aglašav aju značenje te o rijsk o g n e g o li e m p irijsk o g
istraživan ja. B u d u ći d a su strukture nevidljive, p retp o stav lja se d a su ob jašn jiv e
je d in o te o rijsk i; sto g a ih n ik ak av tip em p irijsk o g istraživan ja ne m ože otk riti.
D je lo m ičn o iz isto g raz lo g a, stru k tu raln i m ark sisti p ro u č av aju suvremeno
d ru štv o . V rlo m alo pažn je p osveću ju h istorijskim p o d ac im a ili istraživan ju . O n i
v jeru ju d a p rio rite t m o raju im ati p ro u čav an ja statičkih stru k tu ra, a ne h istorijsk ih
p ro c e sa ; h isto rija se m ože sp o zn ati tek o n d a k a d a d o b ro p o zn aje m o su vrem en u
stru ktu ru .

Ponovna analiza Marxa: rad Louisa Althussera

R a d L o u isa A lth u ssera u najvećoj je m jeri d efin iran p riro d o m n je g o v o g in teresa za
M a rx o v rad . A lth usser sm atra d a većina m ark sista nije na p rav i način in terp retira-
la M a rx o v rad ; d ap ače, on sm atra d a su učinili velik o nasilje n ad n jeg o v im rad o m .
S am je težio razriješiti n aved en i p roblem , razvijaju ći on o što je d ržao d a p red stav-
lja "k o rek tn o " čitanje M a rx o v o g rad a. A lth u sserov rad m ože biti n ajb o lje isp itan u
k o n tek stu rasp rav a i d e b ata k oje ok ružuju M a rx o v rad.
Je d n a o d sp orn ih to č a k a u sp om en u toj d eb ati je pitan je d a li je M a rx im ao
k on zisten tan in telek tu aln i stav tijek om cijelo g živo ta (V eltm eyer, 1 9 7 8 .). T o se
o d n o si na pitan je je li M a rx bio stru ktu ralistički i d eterm in istički, ili h u m an ističk i
i d ijalek tičk i m islilac. O n i m ark sisti koji g a sm atraju stru k tu ralisto m , u sre d o to ču ju
se n a n jego v e kasn ije rad o v e, p o seb n o n a K apital (1 8 6 7 ./1 9 6 7 .). O n i, p ak , k o ji ga
d o živ ljav aju k ao h u m an ističk og m islioca, p rven stv en o n ag lašav aju p o sto ja n je bit-
n o g k o n tin u iteta izm eđ u K apitala i Ekonom skih i filozofskih rukopisa iz 1844.
g o d in e (1 9 3 2 ./1 9 6 4 .). Z a p ra v o , u M a rx o v o m rad u p o sto ji m n o g o d o k u m en tacije
k o ja m ože p o d rža ti i jed n u i d ru gu in terp retaciju .4
Je d n o o d najuvjerljivijih m jesta u M a rx o v o m rad u za one k oji tvrde d a je o n bio
stru k tu raln i ili ek o n o m sk i d eterm in ist, ili o b o je, p re d stav lja p re d g o v o r Kritici
političke ekonomije:
"U društvenoj proizvodnji svoje egzistencije, ljudi stupaju neizbježno u odnose neovisne
o njihovoj volji, u odnose proizvodnje koji odgovaraju datom stadiju razvijenosti
proizvodnih snaga. Ukupnost proizvodnih odnosa čini ekonomsku strukturu društva,
stvarnu osnovicu na kojoj izrasta pravna i politička nadgradnja kojoj korespondiraju
određeni oblici društvene svijesti. Način proizvodnje materijalnog života uvjetuje uku-
pan proces društvenog, političkog i intelektualnog života. Nije svijest ljudi ona koja
određuje njihovo postojanje, nego njihov društveni život određuje njihovu svijest. N a
određenom stupnju razvoja, materijalne proizvodne snage društva dolaze u konflikt s
postojećim odnosima proizvodnje ili - izražavajući isto pravnim riječnikom - s odnosima
vlasništva u okviru kojeg su do tada postojali. Iz oblika razvoja proizvodnih snaga, ti se
odnosi preokreću u svoju suprotnost. Tada započinje era socijalnih revolucija. Promje-
na u ekonomskoj osnovi, prije ili kasnije vodi k promjenama u cijelokupnoj nadgradnji"
(Marx, 1859./1970.:21).

4 M eđu onim a koji uočavaju kontinuitet u M arx o v o m radu su M esz aro s (1 9 7 0 .), O llm an (1 9 7 6 .)
i W allim an (1 9 8 1 .), a oni koji sm atraju da u M arxovu radu p ostoji diskontinuitet uključuju M cM u rtyja
(1 9 7 8 .) i G an d y ja (1 9 7 9 .). Zanim ljivu srednju poziciju razvija B arbalet, koji drži d a, iak o u M arxo v im
osn ovnim kon cep tim a p o sto ji kontinuitet, te iako rani rado vi stvarno predstavljaju osn ovicu kasnijih
rad o v a, isti se k on cep ti "razum ijevaju u raznim teorijskim okvirim a u raznim stad ijim a M a rx o v o g
razvoja" ( 1 9 8 3 .:2).
 K a k o sm o vidjeli, najran iji i n ajo pćen itiji o d g o v o r na ovu tem u bio je d a je
M a r x sm atran ekonomskim d eterm in istom , što je stav koji p o sto ji u m n ogim
k ru go v im a sve d o d an ašn jeg d an a. M e đ u tim , n ajn ovije in terp retacije M a r x a , k oje
su izrad ili kritički teo retičari, ali i d ru gi, n egiraju d a je M a rx bio ili čak i m o g ao
biti ek o n o m sk i determ in ist. Prvo, m ože se zastu p ati stajalište d a, iak o je M a rx
velik d io svoje pažn je u sm jerio na ek on om sk u dim enziju k ap italizm a, to ne znači
d a će isti fak to r biti d o m in iraju ći i u d ru gim socijaln im sistem im a. S to g a se m ože
tvrditi d a je M a rx o v o u sred o to čen je na ek on om iju sp ecifičn o za k ap italiza m zb og
o g ro m n o g so c ija ln o g zn ačenja koji ek o n o m ija im a u to m p o se b n o m so c ija ln o m
sistem u.
D ru g o , u p itn o je d a li je M a rx stvarn o p o sv etio tolik o m n o g o p ažn je ek on om -
skim d im en zijam a k ao što m nogi m isle. K a d a M a rx piše o p ro izv o d n o j ak tivn o sti,

Louis Althusser: biografska skica (1918-1990)

16. studenog 1980. godine, Louis Althusser, slavni fran-

cuski strukturalni marksist, istrčao je u pidžami u dvorište
zgrade fakulteta gdje je niz godina bio profesor, uzviku-
jući da je upravo ubio svoju ženu. Oni koji su se popeli u
stan, našli su njegovu ženu Helenu, također poznatu
znanstvenicu - sociologa, zadavljenu. Althusser, koji je
bolovao od ozbiljnih napada depresije (Benton, 1984.),
proveo je u bolnici četiri mjeseca nedugo prije ubojstva.
Umjesto u zatvor, Althusser je ponovno smješten u bol-
nicu. Sudac koji ga je posjetio u bolnici kako bi mu
objasnio da će biti optužen za ubojstvo, našao ga je u
tako teškoj depresiji da nije bio u stanju shvatiti informa-
ciju, niti je mogao biti ispitan o samom događaju.
Althusser nije bio samo veoma poznat znanstvenik,
nego islavni javni likFrancuske. Najpoznatiji je kao aktivni član i oštar kritičar
francuske Komunističke partije. Vjerovao je da je u svojim kasnijim ekonomskim
radovima Marx razvio novu i krajnje rigoroznu znanost te da su se članovi i lideri
francuske Komunističke partije značajno udaljili od njegovih osnovnih ideja.
Althusser je rođen u Alžiru, 16. listopada 1918., a bio je pet godina zatvoren za
vrijeme II. svjetskog rata. Studije je poslije rata završio na Ecole Normale Superieure.
Kasnije je na istom Sveučilištu postao profesor filozofije.
Prije izbijanja rata, Althusser je bio politički konzervativan mislilac i aktivni katolik,
no poslije rata okreće se idejama i praksi komunizma. Formalno je pristupio francu-
skoj Komunističkoj partiji 1984. godine. Od tada Althusser postaje i značajna politička
ličnost, ali i najznačajniji interpretator ideja Karla Marxa. U svom najpoznatijem radu
Za Marxa (prijevod 1971.) i Kako čita ti Kapital (prijevod 1975.) ustvrdio je da u
Marxovim radovima postoji osnovni diskontinuitet. Dok je rani Marx je bio humanist i
filozof, kasni Marx je mnogo rigorozniji i mnogo značajniji znanstvenik, drži Althusser.
Althusser je svoju reputaciju izgradio uglavnom kao pisac, a manje kao aktivni
sudionik francuske političke scene. Na primjer, igrao je vrlo malu, gotovo nikakvu
ulogu u studentskom pokretu u Francuskoj 1968. godine, najvažnijem događaju u
suvremenoj fracuskoj povijesti. Odsutnost iz političke aktivnosti bila je vrlo neobična
za marksista koji se posvetio integraciji teorije i prakse.
on se ne o g ra n ič av a sam o na rad ili p riv redn u p roizvo d n ju (M e sz aro s, 1 9 7 0 .: 1 1 5 ).
U m je sto to g a , p ro iz v o d n a a k tiv n o st m o že u k lju č iv ati ne sa m o p ro iz v o d n ju
a u to m o b ila , n e g o i p ro iz v o d n ju re lig ijsk ih id e ja , raz v o j U sta v a ili k o m p o n ira -
n je g laz b e .
T re će , u k u p an p o jam e k o n o m sk o g d eterm in izm a u k o n trad ik ciji je s dijalektič-
k om m e to d o m k o ja se n alazi u o sn o v i M a rx o v o g razm išljan ja. Istvan M e sz a ro s
za stu p a stajalište d a je "M a rx o v sistem ... o rgan iziran na tak av način d a je inheren-
tn o h istorijsk i ’o tv o re n ’ i teleologičan te k ao tak av ne m ože p rih v atiti ’fik sn o st’ u
b ilo k o jem p o g led u " (1 9 7 0 .: 118).
C e tv rto , B ertell O llm an (1 9 7 6 .) sm atra d a, bu d u ći d a je M a r x p isa o n a d ijalek-
tički način, ne m o žem o uvijek p retp o stav iti k ak o je m islio na istu stvar, izričući je
sv o jim riječim a, k ao i m i k ad to kazu jem o svo jim riječim a. S tvarn o je n em ogu će
p isa ti d ijalektički. S to g a M a rx o v e d eterm in ističke izjave m o raju biti rein terp reti-
ran e u sm islu p arcijaln ih izjava o u zro čn osti k o ja p o sto ji u ok v iru šireg d ijalektič-
k o g sistem a. V ern o n V en able su m ira dom in an tn u in terp retaciju M a r x a o o v o m
p itan ju : "N e , n ikakav se m on izam , teh n o lo ški ili neki d ru gi, ne m ože izvesti iz
M a r x o v e teo rije p ro izv o d n je" (1 9 4 5 .:9 5 ). O slan jaju ći se p o se b n o na n av o d koji
sm o naveli iz d jela Kritika političke ekonomije, O llm an tvrdi d a k a d a M a r x kaže
"N ač in p ro izv o d n je m aterijaln o g života uvjetuje ukup an p ro c e s so c ija ln o g , p olitič-
k o g i in telek tu aln o g života", m i tu njegovu tvrdnju m o ram o razu m jeti "n a tak av
način k o ji o m o g u ć av a p o sljed n jo j g ru p i čin ilaca d a živo utječe na o b lik p ro izv o d -
nje i to tak o d a o tk lan ja au to m atsk u o v isn o st društven e n ad g rad n je o ek o n o m sk o j
osn ovici. M i to m o ram o učiniti zato što je i M a rx svoje teorije na n av ed en i način
k o ristio u p rak si" ( 1 9 7 6 .:8-9).
Iron ičn o je d a se vjerovan je u M a rx a k ao ek o n o m sk o g d eterm in ista o d rž alo
č ak i n ak on što je E n gels, d irek tn o se su p ro tstav ljaju ći sp o m en u to j k valifik aciji,
d a o vrlo jasn o ob jašn jen je M a rx o v o g in teresa za ek o n o m iju k ao i n je g o v o g odbi-
jan ja jed n o d im en zio n a ln o g determ in izm a:
"M arx i ja djelomično smo sami krivi zbog činjenice da mlađi autori ponekad posvećuju
više pažnje ekonomskoj strani no što to ona zaslužuje. Morali smo naglasiti osnovne
principe suprotstavljajući se našim protivnicima koji su ih negirali, a često nismo imali
dovoljno vremena, mjesta ili mogućnosti da drugim elementima koji su uključeni u
interakciju omogućimo da zauzmu svoje pravo mjesto"
(Engels, 1890./1972.:642).

A lth u sser p ru ža na izvjestan način različitu, ali p o d je d n ak o d eterm in ističk u

p ersp ek tiv u M a rx o v o g rad a. T o sasv im jasn o p ro istječe iz n je g o v o g staja lišta u
rasp rav i o "d v a M a rx a " ili o "O n om e što razliku je p red m et K apitala ... o d p red m e-
ta Rukopisa iz 1844. godine" (A lthusser i B alibar, 1 9 7 0 .:1 ). P rem a A lth u sseru ,
R u k o p isi iz 1 8 4 4 . god in e bili su n ap isan i k ad a je M a rx jo š u vijek b io p o d
zn ačajn im utjecajem H eg ela, filozofije, hum anizm a, i zain teresiran za d evastiraju -
će učinke alijen irajućih u vjeta k ap italizm a na p o jed in ca. Z a A lth u sse ra je tak v a
o rije n tacija b ila n ezn an stven a, i m o rala je biti p rev lad an a d a bi se razvio zn anstve-
ni m aterijalizam (A n derson, 1 9 7 6 .). F ilo zo fsk e, h um an ističk e i h istorijsk e osn o v e
M a r x o v o g ran o g rad a vo dile su g a u sm jeren ju na aktivn o g, k re ativ n o g i slo b o d -
n o g aktera. T a k v a im agin acija bila je, p rem a stajalištu Perry A n d erso n , neprih vat-
ljiva za A lth u ssera: "A rhetipsku zablu du p red stav lja čo v jek o v o vjero van je d a je
slo b o d a n u svo m e izboru k a d a je, u biti, bio p erm an en tn o u p ravljan zakonim a o
p o sto ja n ju kojih je bio nesvjestan" (A n derson, 1 9 7 6 .:6 5 ; kurziv naš). A lth u sse r je
v jero v ao d a sred ište m arksističke teorije leži u stru ktu ri d ru štv a i u za k o n im a koji
u p ravljaju d jelo van jem tih stru ktu ra, a ne u slo b o d n im ak terim a. P rem a to m
stajalištu , tak av n ag lasa k sasv im jasn o p o sto ji u K apitalu. A lth u sser n ad alje tvrdi:
"U k o lik o ozbiljn o u zm em o o n o što nam M a rx g o v o ri o stvarn oj d ijalek tici p ovije-
sti, tad a se ne rad i o ’lju d im a’ k oji stvaraju p ovijest, iak o se p o v ijesn a d ijale k tik a
realizira u n jim a i kroz n jihovu p rak su , nego su to m ase u o d n o sim a k lasn e b o rb e"
( 1 9 7 7 .:1 6 8 ).
A lth u sser sm atra d a u h istoriji M a rx o v o g rad a p o sto ji jasan "ep iste m o lo šk i rez"
te d a se on p riličn o d ram atičn o p reb acio s p o lja filo z o fsk o g su bjek tivizm a (kao
id eo lo šk e p ozicije) na ap strak tn u teoriju (znan stvenu p oziciju ) (B enton,
1 9 8 4 .:5 3 ). P rem da je razvio ideju o p o sto jan ju većeg b ro ja m eđ u sta d ija, A lth u sser
M a rx o v rad u biti d ijeli na on aj koji je n astao prije i on aj p o slije ra d o v a iz 1 8 4 5 .
g o d in e. D o 1 8 4 5 . god in e M a rx je u glavn o m bio filo z o fsk i h u m an ist. T o je bio
n jegov id e o lo gijsk i p erio d . Poslije 1 8 4 5 , god in e, kreće p rem a zn an stv en ijoj orijen-
taciji, o d n o sn o svo m zn an stv en om p erio d u . A lth u sser sm atra d a je u 1 8 4 5 . g o d in i
M a rx u čin io "zn an stven o otk riće k ojem u n išta takv o u h istoriji nije p re th o d ilo u
svo jo j p riro d i i u čin cim a ... M a rx je u stan ovio novu zn an ost: zn an o st h istorije
’socijaln ih fo rm a c ija ’" 1 9 6 9 .: 13).
P rem a A lth u sserovo m stajalištu , 1 8 4 5 . go d in e "M a rx rad ik aln o p re k id a s bilo
k ak v o m teo rijo m k oja je historiju i p olitiku osn iv ala na biti čovjek a" ( 1 9 6 9 .:2 2 7 ).
U toj d ram atičn o j prom jeni on razlikuje tri g lav n a elem en ta. Prvo, M a r x razvija
velik bro j novih k o n cep ata koji su zam ijenili id eju otu đ en ja, id eju o ro d n o m biću,
k ao i d ru g e h um an ističke kon cep te s no vom cjelin om zn anstvenih stru k tu raln ih
k o n ce p ata kakvi su, na p rim jer, d ru štven a form acija, su p e rstru k tu ra, o d n o si proi-
zvod n je i p ro izv o d n e snage. D ru go , M a rx svoju teo rijsk u k ritiku p ro širu je n a sve
o b lasti filo z o fsk o g hum anizm a. T reće, M a rx d efin ira h u m an izam k ao o b lik id eo-
logije - k ao elitistički i iskrivljeni sistem ideja. A lth u sser zak lju ču je: "O vaj p rek id
sa svakim filozofskim ... h um an izm om ne m ože biti od d ru g o ste p e n e važn o sti; to
je M a rx o v o zn an stven o otk riće" (1 9 6 9 .:2 2 7 ).
A lth u sserovo stajalište p red stav lja izvjestan p o v ratak na ek o n o m ističk e i m eha-
nicističke stav o v e k oji su bili d om in an tn i m eđu k om u n ističk im te o re tič arim a sve
d o ruske revolucije 1 9 1 7 . god in e. T a j je stav d o m in irao , d ijelom i zb o g to g a što je
K apital, k o ji m ože biti vrlo lak o m ehanicistički in terp retiran , bio d o stu p an m ar-
ksističk im m isliocim a, d o k su Rukopisi iz 1844. godine bili izgu bljen i i nisu bili
ob javljen i sve d o 1 9 3 2 . K a k o sm o vidjeli ran ije u o v om p o g lav lju , čak i p rije no što
su ti M a rx o v i h um an istički rad o v i p o stali d o stu p n i, p o sto ja li su k ritičari m eh ani-
cističk o g m ark sizm a (na p rim jer, G ram sci). G ram scijev a h u m an ističk a slik a m ar-
ksizm a p red stav ljala je p ro k letstv o za A lth ussera, koji ju je v id io sam o k ao karak-
teristiku ra n o g M a rx a .
O v a je ra sp rav a bila zn ačajn o p o d u tjecajem zak ašn je lo g p u b liciran ja sed am
bilježn ica s M a rx o v im zap isim a n astalim zim i 1 8 5 7 ./5 8 . g o d ., d an as p o zn atijim a
k ao Grundrisse (M a rx , 1 8 5 7 .-1 8 5 8 ./1 9 7 4 ., p rijev o d p o d n aslo v o m Tem elji slobo-
de). Iak o su o b javljen i u dva d ijela 1 9 3 9 . i 1 9 4 1 . god in e u S S SR -u , n jem ačk i
o rig in al nije b io objavljen sve d o 1 9 5 3 ., a en glesko izdanje se p o jav ilo tek 1 9 7 4 .
M n o g i p ro m atrač i, (na p rim jer, M cL ellan , 1 9 7 1 .; M e sz a ro s, 1 9 7 0 .; N ic o la u s,
1 9 7 4 .; O llm an , 1 9 7 6 .; Stru ik, 1 9 6 4 .) vjeruju d a Grunđrisse p o d rža v aju G ram sci-
jevu, a ne A lth u sserovu in terp retaciju M a rx a . O llm an je u to m sm islu vrlo jasan :
"Grundrisse ... k oji su služili k ao M a rx o v a p rva skica K apitala, sad rže m n o g o
stran ica k oje su m ogle biti u cjelini p reuzete iz Rukopisa iz 1844. godine. Pa čak i
u o b javljen oj verziji K apitala m ože se naći m n ogo više M a rx o v ih ’ran ijih ’ id e ja i
k o n ce p ata n ego što se to o p ćen ito priznaje" (1 9 7 6 .:X V ). O llm an ne sm atra d a su
M a rx o v e ideje od u vijek bile iste, n ego tvrdi d a p o sto ji evo lu cija id e ja k oje su već
p risu tn e u n jegov im ran im rad o v im a. T ak v o stajalište p rih v atio je velik i broj
m arksističkih m islilaca, no neki, k ao A lthusser, jo š uvijek M a r x a vid e k ao stru ktu -
raln o g d eterm in ista.
U želji d a razvije stru k tu ralističk u in terp retaciju M a r x o v o g rad a, A lth u sser
p o k u šav a iz M a rx o v o g d jela izvesti stru ktu raln u analizu k ap italističk o g d ru štva.
A lth u sser, na p rvom m jestu, p rih v aća stajalište d a je ek o n o m ija d eterm in an tn a "u
p o slje d n o j in stanci". O v o je svak ak o slabije stajalište o d o n o g k oje su p o d rža v ali
ek o n o m ističk i d eterm in isti. M e d u tim , u sp rk o s osn ovn e važn o sti e k o n o m ije, dru-
ge stru k tu raln e k om p on en te k ap italističk o g d ru štv a tak o d e r im aju veliku, ak o ne
i n ajveću važn ost.
V eć sm o ran ije n ap o m en u li d a A lthusser sh vaća k ap italističk o d ru štv o k ao
socijalnu form aciju, kao kon kretan , kom p lek san to talite t u sp ecifičn oj to čk i histo-
rijsk o g razvoja. T o je statičk a, ah istorijsk a k o n cep cija k ap italističk o g d ru štva.
A lth u sser tak o đ e r ispituje glavne ko m p o n en te socijaln e fo rm acije. Pri tom e
o d b a cu je jed n o stav n u d ih o to m n u p o d jelu na bazu i n ad g rad n ju . Z a n jega, nad-
g rad n ja k ap italističk o g d ru štva ne o d ražav a u p o tp u n o sti e k o n o m sk u osn o v icu
d ru štv a; o n a im a relativnu autonom iju i m ože čak d o m in irati u bilo k o jem
tren u tku . N o , n ap o sljetk u , ip ak će ek o n o m ija biti d o m in an tn a. P rem a A lth u ssero-
v o m stajalištu , so cijaln a se fo rm acija sasto ji o d tri o sn o v n a elem en ta - ek o n o m ije,
p olitik e i id eo lo gije. In terakcija tih strukturaln ih k o m p o n en ti p re d stav lja socijaln u
cjelinu u n eko m p resjeku vrem ena.
K a o m arksist, A lthusser je bio osjetljiv na k on trad ik cije izm ed u p ojed in ih
stru k tu raln ih cjelina. Interes za kon trad ik cije u sm jerav a A lth u sse ra p re m a ideji
n ad d eterm in acije, k oja p otječe o d L en jin a i M a o a . N addeterm inacija zn ači d a se u
so cijaln o j fo rm aciji bilo k o ja k o n trad ik cija ne m ože sam a razriješiti zb og p o sto ja -
n ja d ru gih k o n trad ik cija koje vrše utjecaj u društvu . O v ak v o m eđ u u v jetovan je
k o n trad ik cija v o d i A lth u ssera k ideji d a se d ru štv a ne razvijaju u n ifo rm n o ; u vijek
p o sto ji nejednak razvoj. Id eja n ejed n ak o g razvoja u okv iru različitih k o m p o n e n ti
so cijaln e form acije om ogu ću je A lthusseru d a se u d alji od to taln o d eterm in ističk e
p ozicije. A kteri su prije svega d eterm in iran i stru k tu ram a, n o zb og n e je d n ak o g
razv o ja, socijaln e form acije nisu u p o tp u n o sti determ in iran e. K o n trad ik cije u n u tar
so cijaln e form acije daju A lth usserovim fo rm u lacijam a d in am ičk e k valitete. R ezul-
tat an alize p o k azu je d a razvoj d ru štva ne m ože biti p ro tu m ačen jed n im u zročni-
kom . T o A lth u sseru o m o gu ćav a d a bu d e kritičan p rem a e k on om ističk im d eterm i-
nistim a.
"'Ekonomizam' (mehanizam) je taj, a ne iskrena marksistička tradicija koja uspostavlja
hijerarhiju instanđ jednom zauvijek, svakoj odreduje njenu suštinu i ulogu i definira
univerzalno značenje njihovih veza; ekonomizam je taj koji trajno identificira uloge i
aktere, ne shvaćajući da bitni proces leži u razmjeni uloga ’u odnosu na uvjete’"
(Althusser, 1 969.:213).

A lth u sser n astav lja kritizirati ek on om sk e d eterm in iste k oji tvrde d a ek on om sk i

čin ioci uvijek zau zim aju osn ovn e p ozicije, a d ru ge činioce, kakvi su p o litik a i
id e o lo g ija, u vijek o d ređ u ju k ao seku n d arn e. P rem a A lth u sseru , so cijaln e instituci-
je, k ao i ek o n o m ija (ali i politik a) m ogu im ati glavni p o lo ža j, m ak ar za n eko
vrijem e. Što v iše, p o treb n o je biti osjetljiv p rem a o d n o sim a izm eđ u različitih
socijaln ih in stitucija. S to g a, iak o A lth usser im a d eterm in ističk i stav o ak terim a, on
tak av stav nem a o stru k tu ram a; m eđu stru k tu ram a p o sto ji d ijalek tik a.
Džordž Ricer
SAVREMENA SOCIOLOŠKA
TEORIJAI NIENI KLASIČNI
KORENI

_ c j\ y m b f h

rjlACHHK
G LA V A 5
SAVREM ENE GRAND-TEORIJE (2)

Neomarksističke teorije
Civilizacijski proces
Kolonizacija sveta života
Moloh modernosti
Sažetak
Literatura za dalje čitanje

U ovoj glavi predstavićemo još četiri važne moderne grand-

-teorije. Počećemo s neomarksističkom teorijom koja obuhva-
ta širok spektar teorija, ali mi ćemo se usredsrediti samo na dve
najvažnije - kritičku teoriju i teoriju transformacije od fordizma
ka postfordizmu. Potom se okrećemo grand-teorijama koje se
vezuju za savremene teoretičare —civilizacijskom procesu Nor-
berta Elijasa, kolonizaciji sveta života Jirgena Habermasa (koji je
kasnije postao kritički teoretičar) i teoriji modernosti, Entonija
Gidensa. Teorije kojima se bavimo ovde i u glavi 10 predstavlja-
ju samo mali deo savremenih grand-teorija.

NEOMARKSISTIČKA TEORIJA
Mnogi sociolozi dugo su sledili Marksa. Međutim, iz mark-
sizma se tokom godina razvio čitav niz različitih socioloških pra-
vaca, što je omogućilo nastanak većeg broja neomarksističkih te-
orija. Iako nisu sve neomarksističke teorije ponudile grandiozni
narativ, neke od njih, uključujući i dve teorije kojima ćemo se
baviti ovde, slede Marksa u tome što zahvataju veliki istorijski
period i ukazuju na jedan specifičan društveni problem za koji
bi sociologija kao nauka trebalo da pronađe rešenje.
Kritička teorija i pojava kulturne industrije
Prve verzije kritičke teorije javile su se 1923. godine na In-
stitutu za društvena istraživanja u Frankfurtu. Međutim, tokom
1930-ih godina, Institut su preuzeli nacisti, a teoretičari koji u
na njemu radili bili su prisiljeni da napuste Nemačku. Mnogi
od njih doselili su se u SAD, gde su i nastale neke od najvažnijih
ideja kritičke teorije. Po završetku Drugog svetskog rata, mnogi
od ovih teoretičara vratili su se u Nemačku.
Kako samo ime kazuje, kritički teoretičari su društveni (i in-
telektualni) kritičari. Oni u tom pogledu slede Marksa koji je
i sam bio kritičar kapitalizma. Glavni predmet Marksovog rada
(teorijskog i praktičnog) bio je kapitalistički privredni sistem.
Razlog tome je to što je u doba u kome je Marks živeo (doba u
kome je industrijska revolucija bila na svom vrhuncu) ekonomi-
ja imala ogromnu važnost za ljudske odnose. Međutim, kritička
teorija zasnovana je na ideji da je u rasponu od pola veka koji
je protekao između objavljivanja Marksovog Kapitala i trenut-
ka kada su počele da se objavljuju prve studije koje su proizašle
iz kritičke škole, kapitalizam kao sistem prošao kroz dramatične
promene. Najvažniji aspekt promene sastojao se u tome što je
sve veći značaj počela da dobija kultura, a ne ekonomija. Lju-
di su sve više potpadali pod uticaj i kontrolu kulturnog, a ne
ekonomskog sistema. Otuda se kritička škola ne usredsređuje na
ekonomiju (na šta su mnogi Marksovi sledbenici i danas usme-
reni), već na kulturu.
Marks i njegovi sledbenici smatrali su da kultura i država
predstavljaju superstrukturu koja se uzdiže nad ekonomskom
bazom. Drugim rečima, smatrali su da ekonomija ima primaran
značaj, a da se sve drugo u društvu zasniva na njoj i izvodi iz nje.
Oni su tvrdili da je kapitalistička privreda naročito moćna i da
igra središnju ulogu u determinisanju procesa i odnosa unutar
države i kulturnog sistema. I kulturu i državu posmatrali su kao
Superstruktura - po Marksu, superstrukturu čine sekundarne društvene pojave
kao što su država i kultura koje izrastaju na ekonomskoj osnovi i koje
ekonomska osnova defmiše. I više od toga, ona ih potpuno determiniše.
Baza — Marks je smatrao da je ekonomija osnova, jer ona uslovljava, čak u
potpunosti determiniše sve što u društvu postoji.
mehanizme kojima kapitalisti manipulišu da bi unapredili svoje
ekonomske interese. Medutim, kritički teoretičari su tvrdili da
je kultura, kao i oni koji njome upravljaju, s vremenom uspela
da postane nezavisna od kapitalista i kapitalističkog načina proi-
zvodnje. Usredsređujući se na kulturu i kulturnu industriju, kri-
tički teoretičari zauzeli su poziciju koja ih radikalno razlikuje od
praktično svih marksista koji su pisali pre njih.
Kultura. Na najopštijem nivou, kritički teoretičari najviše su
se bavili kulturnom industrijom i njenom sve većom dominaci-
jom nad društvom i pojedincima. Oni su posebno bili osetljivi na
uspon onoga što danas nazivamo masovnom kulturom. U peri-
odu kada pripadnici kritičke škole objavljuju svoje prve radove,
glavna sredstva za širenje masovne kulture bile su dnevne novine,
magazini, filmovi i radio-programi. Ti mediji su još uvek važni,
ali danas postoje savremenija i daleko moćnija sredstva masovne
kulture. U njih na prvom mestu spadaju televizija i Internet. Iako
su kritički teoretičari očigledno imali mnogo razloga da industriju
masovne kulture uzmu za glavni predmet svoga istraživanja, čini
se da danas imamo još više razloga da se njome bavimo.
Zbog čega su se kritički teoretičari toliko bavili kulturom?
Prvo, kultura je sveprožimajuća; njen uticaj na naše živote daleko
je snažniji od uticaja koji ima rad. Posledice rada uglavnom oseća-
mo dok smo na radnom mestu. Ali, uticaj kulture oseća se 24 časa
dnevno, sedam dana nedeljno. Drugo, uticaj kulture je neprime-
tan - kultura postepeno, ali sigurno, krči sebi put u ljudsku svest,
menjajući način na koji ljudi razmišljaju, osećaju i delaju. Treće,
dok rade (u kancelariji ili u fabrici) ljudi znaju da su potčinjeni
svom šefu ili nekome ko zauzima viši položaj na hijerarhijskoj le-
stvici. To se jasno vidi kada dobijaju naređenja, kada ih tehnologi-
ja prisiljava da neprekidno ponavljaju određene radnje (kao što je
rad na pokretnoj traci) ili kada dobiju otkaz i izgube posao. Uticaj
radnih odnosa na društveno ponašanje je, dakle, vidljiv. Među-
tim, kada se radi o uticaju kulture na ljude, kontrola je uglavnom
Kulturna industrija - pojam kojim kritički teoretičari označavaju vrstu indu-
strije u koju spadaju filmska, radijska i njima slične industrije, čiji je cilj
da kulturu u društvu učini važnijim činiocem od ekonomije.
Masovna kultura - kultura koja je svima dostupna i popularna u širokim ma-
sama (na primer, različiti T V kvizovi).
nevidljiva. Zapravo, stiče se utisak da se potreba ljudi za masov-
nom kulturom neprekidno povećava. Ljudi žele da provode još
više vremena uz televiziju i Internet, ne shvatajući pri tome na koji
način njima dominira masovna kultura. Kritički teoretičari su sto-
ga došli do zaključka da ljudi, u stvari, traže dominaciju, tj. da
dobrovoljno ulaze u odnose u kojima neko nad njima dominira.
Kultura dominira Ijudima na različite načine. Najpoznatiji
način jeste „opijum za mase“. Uljuljkan u polusvest konzumaci-
jom kulturne industrije, proletarijat će izgubiti sposobnost da ra-
zume revolucionarne poruke. To je veoma prijatan i efikasan način
kontrole. Umesto da se kontrola vrši otvorenom upotrebom sile
(recimo, pretnjom oružjem), ona se vrši tako da to uopšte ne pri-
mećujemo. Zamislite da se nalazite u 1930-im. Ljudi su tada bili
neprekidno bombardovani holivudskim filmovima B produkcije
koji nisu doprinosili poboljšavanju kulturnog ukusa, već su svo-
dili Ijude na masu, nudeći im najmanji zajednički imenitelj. Osim
toga, postojao je čitav niz noćnih radio-programa koji su slušao-
cima nudili sate jeftinih komedija, drama i takmičenja ove ili one
vrste. Radio je takođe u domove ljudi doneo masovni sport. Kao
rezultat toga, ljudi su provodili sate i sate u slušanju radio-prenosa
i navijanju za omiljene klubove. Ljudi koji su nekoliko sati dnevno
odvajali na zabavu, izgubili su svaki otpor ili neprijateljstvo koje
su eventualno imali prema kapitalističkom sistemu. Osim toga,
količina vremena koja se trošila na slušanje radija ili odlazak u bi-
oskop, zajedno sa satima provedenim na radnom mestu, ostavljala
je malo prostora za čitanje revolucionarne literature i razmišljanje,
a kamoli za revolucionarno delanje.
Danas, razume se, drugi mediji igraju središnju ulogu u ,,nar-
kotizaciji“ masa. Televizija tokom dana pušta sapunice koje be-
skrajno dugo traju, da bi uveče prešla na kvizove i reality show pro-
grame, koji se smenjuju jedan za drugim. Ovi poslednji su, barem
u prvoj deceniji novog milenijuma, među najgledanijim programi-
ma na svim kablovskim televizijama širom sveta. Milioni gledalaca
odvajaju nekoliko sati nedeljno na gledanje ljudi koji se takmiče
da bi zaradili novac koji im je potreban, a da istovremeno ne mo-
raju da se zaposle ili obavljaju neku fimkđju unutar kapitalistič-
kog privrednog sistema. Umesto da se bune protiv kapitalističkog
sistema, kako je to Marks očekivao, gledaoci sede prikovani ispred
televizora i sanjaju šta bi sve mogli da rade sa novcem koji bi dobi-
li kada bi pobedili u „Velikom bratu” ili u „Milioneru”.
Međutim, kulturna industrija (bilo ona iz 1930-ih ili ova
današnja), igra mnogo neposredniju ulogu u održavanju kapita-
lizma tako što preobrača sve veči broj ljudi u potrošače. Kao po-
trošači proizvoda masovne kulture, Ijudi igraju još jednu ključ-
nu ulogu u kapitalističkom sistemu (prva je bila uloga radnika).
Njihova potrošnja predstavlja važan pokretač kapitalističke pro-
izvodnje. To je početkom 20. veka prepoznao jedan od najus-
pešnijih kapitalista svog vremena, Henri Ford. On je svojim
radnicima davao platu koja je bila dovoljno visoka da mogu da
kupuju njegove proizvode, kao i proizvode drugih kapitalističkih
preduzeća. Naravno, da bi sve to bilo moguće, morala je da se
razvije reklamna industrija. Radio je postao svemoćni novi medij
za reklamiranje, dok su magazini i novine s velikim tiražima (po-
sebno tabloidi) preuzeli ulogu tradicionalnijeg medija za rekla-
miranje. Podstaknuti takvim agresivnim reklamiranjem, ljudi su
počeli da troše sve više vremena na kupovinu. Potpuno suprotno
Marksovim očekivanjima, umesto da svoje slobodno vreme troše
da bi planirali kako da pokrenu društevnu revoluciju, ljudi su
postajali sve pasivniji revolucionari, ali sve aktivniji konzumenti
proizvoda masovne kulture. Osim toga, narastajuće potrošačke
potrebe podsticale su ih da rade sve više kako bi sebi mogli da
priušte sva kulturna dobra koja su se reklamirala svuda oko njih.
To je često podrazumevalo prekovremeni rad ili nalaženje još
jednog posla. Sve više vremena provodilo se u radu, što je dodat-
no sužavalo vreme potrebno za revolucionarne aktivnosti. Vreme
provedeno na poslu i energija koja se tamo trošila rezultirali su
time da proletarijat ima manje energije za revoluciju. Radnicima
je na kraju radnog dana i radne nedelje ostajalo otprilike taman
toliko snage da se dovuku kući, upale radio i malo odremaju.
Tako je Amerika izgledala 1930-ih godina. Ona još više tako
izgleda u prvim godinama 21. veka. Kulturna industrija je u me-
đuvremenu postala moćnija i neuporedivo razvijenija. Retko ko od
nas će tokom noći upaliti radio, ali praktično svi svaki dan gledamo
televiziju; štaviše, mnogi od nas drže televizor upaljen po ceo dan,
čak i kada ga ne gledaju. Mi i dalje s vremena na vreme odemo
u bioskop, ali sa pojavom video i DVD plejera sve manje imamo
potrebu da izađemo uveče da bismo pogledali neki film na velikom
platnu. Magazina ima sve više; oni izgledaju mnogo spektakularni-
je i privlačnije od svojih prethodnika. Dnevnih novina ima sve ma-
nje; one koje su ostale na tržištu imitiraju USA Today, Sun, Daily
Mirror, Das Bild i postaju sve atraktivnije i sve zavodljivije.
Danas takođe postoje kućni računari i Internet. Iako oni
predstavljaju efikasna oruđa za obrazovanje, najveći broj ljudi ko-
risti ih za zabavu (pogotovo za video igrice), a sve više i za kupo-
vinu. Budući da je kupovina najomiljenija dokoličarska aktivnost
Amerikanaca, tržni centri su vikendom puni ljudi. Mnogi kupu-
ju čak i kada su na godišnjem odmoru, odlazeći na takva mesta
kao što su brodovi za krstarenje, Diznilend ili kazino-hoteli u Las
Vegasu. Današnji opijati su daleko brojniji, prisutniji i savršeniji
od onih koje su kritikovali kritički teoretičari. Metodi koji stoje
na raspolaganju reklamnim agencijama sve su razvijeniji, a njiho-
va mogućnost da manipulišu nama i našom potrošnjom svakim
danom sve više raste. Sve više je mesta gde možemo nešto da ku-
pimo, bez obzira na to da li su ona realna ili virtuelna. Sve to,
razume se, znači da se ljudi sve manje interesuju za revolucionarno
mišljenje i delanje, i da imaju sve manje vremena za njega. Zapra-
vo, u današnjim SAD ne postoji nijedan znak koji bi ukazivao na
to da je bilo ko zainteresovan za revoluciju. Kako bi se kritički teo-
retičari izrazili, ljudi su pod jakom anestezijom masovnih medija,
prezauzeti kupovinom i radom da bi uopšte razmišljali o revoluci-
ji, a kamoli da bi te svoje misli sproveli u delo.
Tako je bilo sredinom 20. veka kada je kritička teorija bila na
svom vrhuncu. Cini se da danas može još bolje da se pokaže kako
je glavni izvor dominacije nad ljudima kulturni, a ne ekonom-
ski sistem. Rad je počeo da igra manje važnu ulogu u ljudskim
životima, dok je kultura, tj. konzumacija kulturnih dobara, po-
stala dramatično značajna. Ukratko, tržni centri su danas važniji
nego fabrike (pogotovo u razvijenim zemljama kao što su SAD), a
potpuno ograđen tržni centar (koji nije postojao u vreme kada su
pisali pripadnici kritičke škole) predstavlja središte savremene ma-
sovne kulture. Unutar ogromnog tržnog centra, kao što je Mall of
America koji se nalazi nadomak Mineapolisa, smešten je zabavni
park. Pored toga, tržni centar obuhvata radnje u kojima se nalaze
poslednji modni trendovi, bioskope, video i DVD klubove, Dizni-
ieve prodavnice, igrališta za decu, restorane brze hrane, obrazovne
centre, religijske objekte itd. Poseta tržnom centru stoga predstav-
Ija sveobuhvatnu konzumaciju savremene masovne kulture. Tu
vrlo retko može da se nađe revolucionarna svest ili revolucionarna
praksa. Tržni centar i revolucija su nespojivi.
Moderna tehnologija. Kritikujući kulturnu industriju, kri-
nćka škola napada i modernu tehnologiju. Očigledno je da mnogi
ključni elementi današnje kulturne industrije - televizija, računari,
Internet - predstavljaju rezultat tehnološkog napretka koji je usle-
dio nakon perioda u kome je kritička škola bila na svom vrhuncu.
Ipak, kritička škola se suprotstavljala novim tehnologijama (kao
š t o je na primer radio) koje je videla kao tehnološku silu u kojoj

leii glavni izvor kontrole nad ljudima. Umesto da ljudi kontrolišu

nove tehnologije, događa se suprotno: nove tehnologije kontroli-
šu ljude. Glavni argument pripadnika kritičke škole nije to da je
tehnologija po sebi problem, već da je problem način na koji se
tehnologija u kapitalizmu upotrebljava. Kapitalisti koriste tehno-
iogiju kako bi kontrolisali ljude, umrtvili njihove kritičke kapaci-
tete i ograničili njihovu sposobnost da se bune protiv inherentno
eksploatišućeg sistema. Kritički teoretičari su verovali da u nekom
drugom ekonomskom sistemu (recimo, socijalizmu) tehnologija
može da se iskoristi da bi ljudi bili svesniji, kritičniji i otporniji na
šistem eksploatacije kakav je kapitalizam. Otuda, umesto da emi-
tuje mediokritetske programe koji su uglavnom osmišljeni tako da
podstiču prodaju određenih proizvoda, radio bi mogao da emituje
programe koji bi bili stimulitivni i obrazovni.

Herbert Markuze
Biografska skica

H erbert M arkuze (1 8 9 8 —1979) prip ad n ik kritičke škole koji je

najviše doprin eo njenoj slavi. Pošto su njegove ideje bile veom a
interesantne revolucionarim a, pogotovo stud en tim a koji su pro-
testovali protiv V ijetn am skog rata i različitih oblika sistem skog
 ugnjetavanja, M arkuze postaje vodeći jav-
ni inelektualac u S A D i u Evropi tokom
1960-ih i 1970-ih godina. O n je kritiko-
vao svaki vid represije, a naročito represi-
ju u razvijenim kapitalističkim društvim a
i njen negativan uticaj na ljude. O v om
tem om M arkuze se najviše bavio u svojoj
najpoznatijoj knjizi Covek jedne dimenzije
(1964) koja je objavljena upravo pre po-
jave revolucionarnih pokreta kasnih 1960-ih u Evropi. K n jiga je
snažno uticala na te pokrete. N a drugoj strani, M arkuze je kri-
tikovao m odernu tehnologiju, pogotovo televiziju (da je danas
živ verovatno bi na isti način govorio o računarim a i Internetu)
zbog njenog dorinosa represiji, a naročito zbog njene sposob-
nosti d a represiju predstavi kao jed n u prijatnu stvar. Televizija
i druge savremene tehnologije porobile su pojedinca i uspele da
ga svedu na biće „jedne dim enzije“ . V iše ili m anje, ljudi p ostaju
on o što im te represivne, ali prijatne i ugodne tehnologije nala-
žu d a budu. U tom procesu oni gube svoju najvažniju dim en-
ziju - sposobnost d a kritički razm išljaju o društvu u kom e žive
i tehnologijam a koje ih pritiskaju. Rešenje se, prem a M arkuzeu,
ne nalazi u tom e d a se m oderne tehnologije elim inišu (one će
opstati i biće sve uticajnije i jače), već u tom e d a se kontrola nad
n jim a oduzm e represivnim snagam a i vrati u ruke slobodnih
ljudi. Jasn o je d a su takva kritika i politički program bili veom a
atraktivni za studentske (i druge) radikale iz kasnih šezdesetih, i
d a za neke one ostaju privlačne i danas u svedu kontinuiranog
napretka i razvoja u televizijskoj tehnologiji i razvoja u novim
tehnologijam a (na prim er, ajp od i eksboks) koje represiju čine
nezaobilaznim delom naših života.

Baveći se ulogom tehnologije, kritički teoretičar Herbet

Markuze tvrdio je da se ona koristi da bi se stvorilo, kako on to
naziva, jednodimenzionalno društvo. Markuze je, poput Marksa

Jednodimenzionalno društvo - po Markuzeu, slom dijalektičke povezanosti

ljudi i velikih struktura dovodi do sve većeg potpadanja ljudi pod kon-
trolu tih struktura. Gubi se sposobnost ljudi da stvaraju te strukture i
aktivno učestvuju u njima. Individualna sloboda i kreativnost postepeno
blede u ništavilo. Kao rezultat toga, ljudi gube sposobnost da kritički i
negativno razmišljaju o strukturama koje ih kontrolišu i ugnjetavaju.
i mnogih njegovih sledbenika, smatrao da u idealnom svetu posto-
ji dijalektička veza između ljudi i širih struktura koje oni stvaraju
(kao što je tehnologija). Drugim rečima, u procesu stvaranja, upo-
trebe i menjanja tehnologija ljudi bi trebalo da ispunjavaju svoje
potrebe i ispoljavaju svoje mogučnosti. Na taj način, napredovali
bi i ljudi i tehnologija. Međutim, u kapitalizmu je to pretvoreno u
jednostran odnos. Ljudi stvaraju tehologiju, ali tehnologiju pose-
duju i kontrolišu kapitalisti. Oni je koriste u sopstvenu korist da bi
kontrolisali i eksploatisali radnike. Otuda, umesto da se ispoljavaju
kroz upotrebu tehnologije, ljudi postaju duhovno sve siromašniji
i sve više potpadaju pod kontrolu tehnologije. Individualnost je
ugušena jer se svi prilagođavaju zahtevima tehnologije. Individual-
na sloboda i kreativnost postepeno blede u ništavilo. Kao rezultat
toga, ljudi gube sposobnost da kritički i negativno razmišljaju o
tehnologiji, kao i o društvu koje ih kontroliše i ugnjetava. Bez te
sposobnosti, ljudi nisu u stanju da se bune prodv kapitalističkog
sistema i da ga sruše. Rešenje tog problema, Markuze je video u
stvaranju društva u kome će ljudi (tj. proletarijat) kontrolisati teh-
nologiju, a ne tehnologija njih.
Tehnologija koju upotrebljavaju kapitalisti, kao što je po-
kretna traka, veoma je racionalizovana. Ta činjenica povezana
je sa drugom najvećom brigom kritičkih teoretičara. Pišući pod
velikim uticajem ne samo Marksa, već i Maksa Vebera, kritički
sociolozi su tvrdili da savremeno društvo postaje sve racionalizo-
vanije. Neki od njih uvideli su da je sve veća racionalizacija, a ne
kapitalizam, glavni problem današnjice. Naime, racionalizacija
podupire ne samo tehnologiju, već i kulturnu industriju. I jedna
i druga postaju sve racionalizovanije.
Po mišljenju pripadnika kritičke škole, sve veća racionalnost
dovodi do pojave tehnokratskog mišljenja. Pod tehnokratskim
mišljenjem podrazumeva se težnja ljudi da budu što efikasniji,
tako što pokušavaju da pronađu najbolja sredstva za ostvarenje
svojih ciljeva, ne razmišljajući niti o sredstvima, niti o ciljevima.
Cesto navođeni primer takvog načina razmišljanja jeste stvaranje
Tehnokratsko mišljenje - težnja ljudi da postignu što veću efikasnost, tako
što pokušavaju da pronađu najbolja sredstva za ostvarenje svojih ciljeva,
ne razmišljajući niti o ciljevima, niti o sredstvima.
koncentracionih logora u nacističkoj Nemačkoj (s obzirom na
to da su kritički sociolozi došli iz Nemačke, mnogi su smatrali
da su oni u svojim teorijama anticipirali užase koje je proizveo
nacizam). U tim logorima, nacisti su svu svoju pažnju i energiju
usmerili na cilj da unište što veći broj Jevreja, koristeći najefika-
snija moguća sredstva za to (gasne komore). Tehnokratsko mi-
šljenje služi interesu onih koji su na vlasti.
U kapitalizmu se i kapitalisti i proletarijat nalaze pod domi-
nacijom tehnokratskog načina razmišljanja. Međutim, kritički
teoretičari najviše su zabrinuti za proletarijat. Uzmimo, na pri-
mer, pokretnu traku. Jedina briga koju ima radnik zaposlen na
pokretnoj traci jeste da radi što je moguće efikasnije. Nepreki-
dan pritisak pokretne trake ostavlja radnicima malo vremena da
razmisle o tome kako obavljaju svoj posao i koliko je iscrpljujeće
i zaglupljujuće to što svaki dan iznova ponavljaju jednu te istu
radnju. Osim toga, on im ostavlja još manje vremena i energije
da misle o ciljevima procesa proizvodnje ili o njegovim posledi-
cama koje, recimo u automobilskoj industriji podrazumevaju hi-
ljade ljudi koji svake godine stradaju u saobraćajnim nesrećama,
zagađivanje vazduha, trošenje vrednih prirodnih resursa itd.

Ključni koncept
Industrija znanja

K ritička šk ola žescoko je n apadala in d u striju zn an ja. N a sli-

čan način kao i k ulturn a in dustrija, taj k on cep t od n osi se na
on e delove d ruštva k oji se bave proizvo dn jo m i širenjem zna-
nja, prvenstveno na istraživačke institute i univerzitete. K ao i
k ulturn a in dustrija, ta m esta su unutar društva obezbedila sebi
visok stepen au to n om ije k oji im o m o g u ću je d a se redefm išu.

Industrija znanja - pojam kojim kritička teorija označava delove društva koji
se bave proizvodnjom i širenjem znanja, prvenstveno istraživačke insti-
tute i univerzitete. Kao i kulturna industrija, ta mesta su unutar društva
obezbedila sebi visok stepen autonomije koji im omogućava da se re-
definišu. Umesto da služe interesima celog društva, oni se usredsređuju
na sopstveni interes. Njihova jedina namera je da prošire i uvećaju svoj
uticaj nad društvom.
 U m esto d a služe interesim a celog društva, oni se usredsreduju
na sopstveni interes. N jih o v a jed in a nam era jeste d a prošire i
uvećaju svoj uticaj nad društvom . Istraživački in stituti p om ažu
p roizvođn ju teh nologija koje su n eoph odn e kulturnoj indu-
striji, državi i kapitalistim a. N a taj način, oni p om ažu kapita-
listim a d a ojačaju svoje pozicije i d a jo š više učvrste svoju pre-
vlast nad društvom . Univerziteti su počeli d a služe nizu sličnih
interesa. S to je m ožd a jo š važnije, oni oh rabru ju tehnokratsko
m išljenje k oje zanem aruje razum . U niverzitetim a d om in iraju
tehnokratski upravnici koji n jim a upravljaju kao i bilo k oja
d ru ga birokratija. O n i stu d en tim a i p rofesorim a nam eću pra-
vila. O sim toga, univerziteti dolaze p o d sve veći uticaj poslov-
nih ljudi, profesionalaca i tehničara koji u upravljanju fakulte-
tim a p rim en ju ju tehnokratsko m išljenje. U n jim a sve više slabi
uticaj liberalne filozofije i p olitičke teorije koja naglašava upo-
trebu razum a. Sve se p od ređ u je tehnologiji. K on ačn o, um e-
sto d a p o d stiču studente na razm išljanje, univerziteti p očin ju
sve više d a Iiče na fabrike koje proizvode horde studenata. C ilj
više nije d a se o d studenata naprave razum na lju d sk a bića, već
d a se proizvede što više studenata na što efikasniji način. U ni-
verziteti su počeli d a proizvode studente na isti način kao što
fabrike proizvode au to m o bile ili kobasice.

Ono što je izgubljeno u savremenom kapitalističkom društvu

i u kapitalističkoj kulturi, a što predstavlja alternativu tehnokrat-
skom mišljenu, jeste razum. Upotreba razuma omogućva lju-
dima da sredstva koja upotrebljavaju za ostvarenje svojih ciljeva
procenjuju u svetlu vrhunskih ljudskih vrednosti kao što su prav-
da, sloboda i sreća. Razum je za kritičke mislioce nada humanosti.
Aušvic je, na primer, bio jedna racionalna zamisao, ali svakako ne
i razumna. Da su nacisti upotrebljavali razum, a ne tehnokratsko
mišljenje, holokaust se verovatno nikada ne bi desio, jer se sama
njegova zamisao kosi sa svim postojećim ljudskim vrednostima.
NTešto slično moglo bi se reći i za kapitalizam: on je veoma raci-
onalan, ali ne i veoma razuman. Za kritičke teoretičare, nada se
Razum - upotreba razuma omogućava ljudima da sredstva koja upotreblja-
vaju za ostvarenje svojih ciljeve procenjuju u svetlu vrhunskih ljudskih
vrednosti kao što su pravda, sloboda i sreća.
nalazi u stvaranju društva kojim će vladati razum, a ne tehno-
kratsko mišljenje, to jest društva u kome će humane vrednosati
imati prioritet nad efikasnošću.
Drugim rečima, uprkos prividnoj racionalnosti, kapitalizam
je sistem protkan iracionalnostima. To nas dovodi do koncepta
iracionalnosti racionalnosti, koji nam govori da racionalni sistemi
neizbežno porađaju čitav niz iracionalnosti. U rađonalnom svetu
kapitalizma iracionalno je da sistem bude destruktivan za pojedin-
ce i njihove potrebe i sposobnosti; da tehnologija od njih pravi
„jednodimenzionalna bića“; da ih kulturna industrija kontroliše
umesto da im pomaže da izraze svoje najsuptilnije želje i sposob-
nosti; i da, uprkos postojanju sve većeg opšteg nivoa apsolutnog
bogatstva, sistem stvara sve veći broj siromašnih, potčinjenih i ek-
sploatisanih ljudi i ljudi nesposobnih da ispune svoje živote.
Pesimističan pogled na budućnost. Sve ovo, a posebno
usredsređenost na povećanu racionalizaciju, dovelo je kritičke te-
oretičare do jednog pesimističnog pogleda na budućnost, kome
Marks i većina marksista nisu bili skloni. Kritički teoretičari nisu
verovali da će doći trenutak kada će proletarijat zbaciti kapita-
liste s vlasti. Umesto toga, oni su predviđali kontinuiranu i sve
ekspanzivniju racionalizaciju u kulturi, tehnologiji i industri-
ji znanja. Ne samo da se očekivalo da će svaka od ovih oblasti
postajati sve racionalnija, već i da će postajati sve važnija. Bu-
dućnost je otuda viđena kao neka vrsta gvozdenog kaveza koji se
sastoji od sve racionalnijih kulturnih, tehnoloških i obrazovnih
sistema koji sadejstvuju u kontroli ljudi i prave od njih jednodi-
menzionalna bića. Takva slika budućnosti ima mnogo više zajed-
ničkog s pesimističkim pogledom na savremeno društvo koji je
izložio Maks Veber, nego s optimističkim pogledima na buduć-
nost o kojima su govorili Marks i većina neomarksista.
Ovakva vrsta pesimističkog ramišljenja o budućnosti nije kri-
tičke teoretičare približila drugim marksistima. Jer, marksisti ne bi
trebalo da budu samo mislioci, već i ljudi od akcije, tj. ljudi koji
pokušavaju da povežu svoju teoriju s revolucionarnom praksom.
Pesimizam kritičkih teoretičara činio se nespojivim s mogućnošću
Iracionalnost racionalnosti - ideja da racionalni sistemi neizbežno porađaju
čitav niz iracionalnosđ.
delanja, a kamoli s revolucijom. Proletarijat je bio ostavljen da
čeka na svoju neizbežnu sudbinu - zatvaranje u gvozdeni kavez
racionalnosti usled konzumiranja dobara koje proizvodi kulturna
industrija. Medutim, masa ovo uopšte nije doživljavala kao neku
neprijatnu sudbinu. Zapravo, gvozdeni kavez je napravljen da
bude vrlo prijatan i udoban. On je lepo uređen i opremljen na-
meštajem. U njemu se mogu pronaći različita poželjna dobra kao
što su časopisi Glorija ili Story; kućni aparati, kao što su mašine
za pranje sudova ili mikrotalasne rerne; televizori, DVD-plejeri,
muzički diskovi i filmovi koje ste oduvek želeli da imate. Tu su
takođe računari na kojima neprekidno možete da igrate video igre
ili pomoću kojih, ako se priključite na Interent, možete da idete
u kupovinu. Ljudi su zavoleli svoje kaveze i žele da ih napune što
većim brojem dobara koje kapitalistički sistem neprekidno izba-
cuje na tržište. Međutim, prema kritičkoj teoriji, upravo u tome
leži problem. Zaljubljeni u svoje kaveze i igračke koje se u njima
nalaze, ljudi ne vide razlog za protest; zaista, oni više uopšte nisu
u stanju da shvate da postoje problemi kao što su eksploatacija i
kontrola. Konačno, ti privlačni i prijatni metodi kontrole daleko
su efikasniji od represivne kontrole kapitalista koja je karakterisala
rani kapitalizam.
PROCES CIVILIZOVANJA
Najvažnije delo Norberta Elijasa (1897-1990) jeste studi-
ja o dugom istorijskom razvoju koji on naziva procesom civi-
lizovanja. Elijas započinje svoje istraživanje u srednjovekovnoj
Evropi. Predmet tog istraživanja jeste svakodnevno ponašanje.
Izvor informacija koje Elijas koristi najvećim delom su knjige o
manirima pisane između 13. i 19. veka. Proučavajući te knjige
on je uočio dugotrajne promene u manirima i u svakodnevnom
ponašanju. Naime, svakodnevno ponašanje koje je nekada bilo
prihvatljivo, tokom vremena postaje sve neprihvatljivije. Danas
mnogo više obraćamo pažnju na svakodnevna ponašanja drugih
uudi, bolje ih razumemo i, možda najvažnije od svega, mnoga
od njih smatramo nepodnošljivim. Ono što smo nekada sma-
crali normalnim, sada nas uznemirava ili se možda toga stidimo;
ono što je nekada bilo javno, sada se krije. Kada primetimo da
drugi smatraju da je neka vrsta svakodnevnog ponašanja uvred-
liiva, pokušavamo da ga sakrijemo od javnosti.

Primeri procesa civilizovanja

Razmotrimo neke primere o obedovanju za stolom. U 13.
veku, većina ljudi smatrala je prihvatljivim da se, tokom ručka,
kosti životinja oglođu, a potom vrate u tanjir za serviranje. Tek
kada bi ih drugi upozorili da je to uvredljivo ponašanje oni bi toga
postajali i sami svesni. Većini ljudi takođe je morala da se skrene
p-ažnja da je neprihvatljivo da čačkaju nos dok jedu. Cinjenica da
;e postojala potreba da se ljudi opominju zbog takvog ponašanja,
asno pokazuje da je ono mnogima od njih bilo potpuno normal-
"o. Mnogi se tog ponašanja nisu stideli, jer nisu znali da bi ono
moglo da predstavlja necivilizovano ponašanje. Međutim, kako
m decenije i vekovi prolazili lekcije su naučene, a sve veća pažnja
rosvećivana je knjigama o manirima koje nam objašnjavaju zbog
čsga za stolom nije pristojno čačkati nos. Kada je čačkanje nosa
konačno postalo radnja koju ljudi (osim male dece) obavljaju kada
m niko ne gleda, pažnja se okrenula drugom, manje šokantnom
ponašanju. Na primer, neki dokumenti iz 16. veka opominju ljude
da tokom jela ne oblizuju prste i da ih ne umaču u sos da bi ga
promešali. Danas se za stolom to više ne radi.
Sličan trend nalazimo i kod raznih prirodnih funkcija, kao
što je puštanje vetrova. U jednoj knjizi za školsku decu iz 14. veka
nalazimo razne savete o takvom ponašanju:
• Bolje je ispuštati vetrove bez zvuka.
• Međutim, bolje je da se vetar ispusti uz zvuk nego da se
zadrži.
• Da ne bi uvredio druge dok ispuštaš zvuk, čvrsto stisni
zadnjicu.
• Da bi prikrio zvuk koji nastaje prilikom ispuštanja vetra.
najbolje je da se istovremeno glasno nakašlješ.
Kao što smo već rekli, postojanje potrebe da se ponudi savet
0 lepim manirima jasno ukazuje na to da je javno ispuštanje ve-
trova, često veoma bučno, nekada bilo uobičajena pojava. Jasno
je da u civilizovanijem, 21. veku, ne bi bilo potrebe za takvim
dokumentima ili takvim upozorenjima. Danas mali broj ljudi
glasno ispušta vetrove u javnosti, izuzev ako to baš ne može da iz-
begne ili ako misli da nema nikoga u okolini. Kako to Elijas kaže.
granica srama se pomerila, obuhvatajući i ispuštanje vetrova.
Duvanje nosa išlo je istim putem. U nekim knjigama o lepom
ponašanju iz 15. veka, ljudi se upozoravaju da ne mogu da duvaju
1 brišu nos istom rukom kojom jedu meso. U sličnim knjigama iz
16. veka ljudi se opominju da ne otvaraju maramicu nakon što su
u nju izduvali nos, i da zatim s čuđenjem gledaju u njen sadržaj.
Međutim, iako su se saveti o duvanju nosa delili i u 18. veku, takvo
ponašanje je uglavnom nestalo, jer su ljudi počeli da ga se stide.
Ista sudbina zadesila je i seksualne odnose. U srednjem veku
nije bilo neuobičajeno da muškarci i žene, koji su možda bili tek
malo više od poznanika, provedu noć zajedno u istoj sobi i spava-
ju nagi. Takođe, nakon što bi neko srednjovekovno venčanje bilo
završeno, čitava povorka ljudi pratila bi mladu i mladoženju do
kreveta u kome bi mladenci trebalo da provedu prvu bračnu noć.
Deveruša bi potom obnažila mladu. Da bi se brak smatrao važe-
ćim, mlada i mladoženja su morali zajedno da legnu u krevet u
prisustvu drugih. Sve to, naravno, danas nije uobičajeno, a mlada i
mladoženja provode svoje prve bračne noći daleko od očiju sveta.
 Norbert Elijas
Biografika skica

N o rbert Elijas im ao je interesantnu i pou čn u karijeru. Najvažni-

ja dela napisao je 1930-ih, ali je u to vreme, kao i god in am a na-
kon toga, bio ignorisan. T okom D ru gog
svetskog rata, i skoro čitavu deceniju ka-
snije, Elijas nije im ao stalni posao, osta-
jući m arginalac u britanskim akadem -
skim krugovim a. M eđutim 1954. godine
E lijas d o b ija p o n u d u za dve akadem ske
pozicije i prihvata jed n u o d njih, na Le-
steru. Elijas započinje svoju form alnu
akadem sku karijeru u 57. god in i života!
N jego v a karijera procvetala je na Leste-
ru, gde je ob javio čitav niz važnih rado-
va. M eđ u tim , ubrzo se razočarao p rofesurom , jer nije uspeo da
in stitucionalizuje razvojni pristup k oji je trabalo d a predstav-
lja alternativu tada d o m in an tn o m statičkom p ristu p u (koji su
branili T alk ot Parsons i d ru gi). T akođ e je bio razočaran tim e
što je sam o nekoliko stu denata prihvatilo njegov p ristu p ; ostao
je usam ljen i glas u divljini Lestera, gde su ga studenti sm atrali
ekscentrikom iz prošlosti. Prisećajući se to g osećaja autsajder-
stva, E lijas navodi san k oji je neprekidno san jao tih godin a.
U snu, Elijas razgovara telefonom i čuje glas s dru ge strane
žice koji ponavlja: „M ožeš li d a pričaš glasnije? N e m o g u d a te
ču jem “ . T o k o m svih god in a koje je E lijas proveo na Lesteru,
ni jed n a njegova knjiga nije prevedena na engleski, a tek je ne-
koliko engleskih sociologa to ga d o b a m oglo d a čita nem ački.
M e đ u tim , na kon tin en tu, p oseb n o u H o lan d iji i u N em ačk oj,
sociolozi su počeli d a otkrivaju Elijasov rad tok om 1950-tih i
1960-tih godin a. T o k o m 1970-ih, E lijas je počeo d a d o b ija ne
sam o akadem ska, već i javn a priznanja u Evropi. D o kraja svog
života, d ob io je veliki broj zn ačajnih akadem skih nagrada.
Objašnjenje promena:
produženje lanaca zavisnosti
Elijas je opisao istorijske promene u svakodnevnom ponaša-
nju. Međutim, na koji način je on objasnio te promene? Iako je
Elijas objašnjavao promene u svakodnevnom ponašanju (mikro-
nivo), ono što objašnjava te promene nalazi se, barem na početku,
na makronivou, to jest na nivou države. Ključni razvoj Elijas je
video u pojavi jakog državnog vladara, tj. kralja. S kraljem se poja-
vio stabilni centralni upravljački aparat kojim je bilo moguće kon-
trolisati prikupljanje poreza i vođenje ratova. Oko kralja se razvio
i dvor, na kome je moć bila relativno jednako raspodeljena. Pojava
dvora od presudne je važnosti za Elijasov argument.
Pre pojave dvora, najveću važnost imali su ratnici. Oni su
mogli da upotrebe silu zato što su sa ostatkom društva bili po-
vezani onim što Elijas naziva kratki lanci zavisnosti. Drugim re-
čima, relativno mali broj ljudi zavisio je od ratnika, a i oni sami
zavisili su od malog broja ljudi. Sledstveno, kada su ratnici pri-
menjivali silu, to je pogađalo one kojima je ta sila bila namenje-
na, kao i relativno mali broj drugih ljudi. Na neki način, ratnici
su bili slobodni da upotrebe silu, budući da to nije pogađalo ili
remetilo njihove veze s većim delom društva. Za razliku od njih,
dvorski plemići razvili su dugačke lance zavisnosti, koji su spre-
čavali upotrebu nasilja. Naime, dvorani su bili zavisni od onih
koji su ih snabdevali potrebnim dobrima i uslugama (ratnici su
imali daleko manje potreba i želja od dvorana), a drugi su zavisi-
li od dvorana zbog istog tog posla. Da su dvorani primenili silu,
to bi pogodilo veliki broj ljudi, možda čak i društvo kao celinu.
Dugački lanci zavisnosti prisilili su plemiće da obraćaju sve više
pažnje na potrebe i očekivanja drugih. Vodeći računa o drugima
(neplemićima), plemići su se uzdržavali od upotrebe sile protiv
njih. Cak je bilo manje verovatno da će primeniti silu protiv
onih koji su uvredili ljude koji su se nalazili u njihovim lancima
zavisnosti. Još jedan činilac koji je sprečavao plemiće da upotre-
bljavaju nasilje bio je taj što kralj nije kontrolisao samo novac
neophodan za kupovinu oružja, već i samu upotrebu tog oružja.
Lanci zavisnosti —lanci veza koji obuhvataju one ljude od kojih je pojedinac
zavisan, kao i međusobna zavisnost ljudi jednih od drugih.
 Sada se postavlja sledeće pitanje: kakve veze ima promena na
vrhu društva (među plemićima i unutar njihovih lanaca zavisno-
sti) s kopanjem nosa i puštanjem vetrova? Odgovor je da su situa-
cija u kojoj su se nalazili ljudi s dvora i njihovo ponašanje postali
realnost za sve veći broj ljudi u čitavom društvu. Drugim rečima,
ponašanje se s dvora ,,prelilo“ na ponašanje u društvu. Lanci zavi-
snosti bili su sve duži za sve veći broj ljudi. Kao rezultat toga, veći-
na ljudi, kao i dvorani sami, počela je da izlazi u susret potrebama
ljudi koji ih okružuju. Svako je počeo da brine o svakom. Duži
lanci zavisnosti značili su da bi svako necivilizovano ponašanje
prema drugima pogodilo ne samo ljude u njihovom neposrednom
okruženju, već i veliki broj ljudi koje možda nikada nisu videli, ali
koji takođe predstavljaju deo istog tog dugačkog lanca zavisnosti i
nalaze se na njegovom kraju. Prema tome, ukoliko bi neko kopao
nos za stolom ili puštao vetrove na balu, veliki broj Ijudi bi napo-
sletku saznao za takvo ponašanje. Saznanje o toj novoj realnosti
i sve veća osetljivost za nju navela je ljude da budu sve obazriviji
prilikom puštanja gasova ili kopanja nosa u javnosti.
Tokom vremena, ljudi su sve više brinuli kako se odnose
prema svojim biološkim potrebama u javnosti. Počeli su sve bo-
lje da ih kontrolišu. Mogli bismo da mislimo da je to odličan
razvoj. Zar nam nije svima bolje kada su ljudi manje nasilni ili se
uzdržavaju od puštanja vetrova u našem prisustvu? Zivot je po-
stao manje opasan, manje prost, manje nepredvidiv; ali je takođe
postao manje uzbudljiv i interesantan. Budući da im je zabra-
njeno da se ponašaju kako im padne na pamet, ljudi osećaju sve
veći pritisak, nespokoj i dosadu.

Ključni koncept
Figuracije

Elijas je p ok u šao d a prevaziđe tendenciju sociologa d a po-

vlače razliku izm eđu p ojed in aca i društva. D a bi ostvario svoj
integrativni cilj (vidi glavu 7), Elijas je predložio kon cept figu-
racije. T o je id eja k o ja nam om ogućava d a prevaziđem o našu
n esp osobn ost d a o lju d im a istovrem eno razm išljam o i kao o
p ojed in cim a i kao o društvim a.
 Figuracije bi, pre svega, trebalo da se shvate kao proce-
si. Zapravo, Elijas je kasnije, da bi opisao svoj rad, počeo da
upotrebljava pojam procesna sociologija. Figuracije su društve-
ni procesi koji podrazumevaju međuzavisnost i isprepletanost
ljudi. Figuracije nisu strukture koje na ljudske odnose deluju
eksterno i prisilno; one su same ti međuodnosi. Pojedinci su,
po Elijasu, otvoreni i međuzavisni, a figuracije se sastoje od
takvih pojedinaca. Moć je od ključnog značaja za društvene
figuracije, a one su, kao posledica toga, neprekidno u protoku.
Figuracije nastaju i razvijaju se, ali uglavnom na jedan nevid-
ljiv i neplanirani način.
Od središnjeg značaja za ovu diskusiju jeste činjenica da
se ideja figuracija primenjuje na sve društvene fenomene iz-
među malih grupa i društava, pa čak i na Kinu koja ima preko
miiijardu stanovnika.
Elijas odbija da se bavi odnosima između pojedinaca i
društva. Drugim rečima, i pojedinci i društva (kao i svaki druš-
tveni fenomen između njih) podrazumevaju ljude - ljudske od-
nose. Koncept lanaca međuzavisnosti trebalo bi da pruži dobru
ilustarciju onoga što Elijas želi da izrazi konceptom figuracije
koji predstavlja suštinu njegove sociološke misli. Njega interesu-
je na koji način se ljudi povezuju i zašto te veze nastaju.
Njegov koncept figuracije povezan je s idejom da su pojedinci
otvoreni za odnose s drugim pojedincima i da se nalaze u me-
đuzavisnom odnosu s njima. On tvrdi da najveći broj sociolo-
ga upotrebljava koncept izolovane individue koja je potpuno
nezavisna od drugih ljijdskih bića. Takva slika nije pogodna
za teoriju figuracije. Da bi figuraciona socilogija bila moguća,
neophodna je slika otvorenog i međuzavisnog aktera.

Studija slučaja: lov na lisice

Pored analize dugog istorijskog perioda, Elijas takođe prime-
njuje svoje ideje na posebne oblasti kao što je, recimo, sport, naro-
čito lov na lisice. On smatra da se kroz istoriju može primetiti opšte
Figuracije - društveni procesi koji podrazumevaju isprepletanost ljudi koji se
posmatraju kao otvoreni i nezavisni. M oć ima ključni značaj za društve-
ne figuracije; one su neprekidno u protoku. Figuracije nastaju i razvija-
ju se, ali uglavnom na jedan nevidljiv i neplaniran način.
opadanje nasilja u sportu. Lov na lisice u početku je bio veoma
nasilan sport. Uobičajeni ritual sastojao se u tome da se lisica
najpre ubije, a potom pojede. Međutim, tokom godina, lov na
lisice postajao je sve civilizovaniji. (U Velikoj Britaniji on je za-
branjen zakonom iz 2005. godine). Na primer, umesto da ljudi
ubiju lisicu, ubijaju je lovački psi. Pored toga, više nije obavezno
da ljudi na kraju lova pojedu lisicu. Međutim, s takvim razvo-
jem sporta dolazi dosada. Lov na lisice i mnogi drugi sportovi
postali su manje interesantni i manje uzbudljivi nego što su to
nekada bili. Potreba za većim uzbuđenjem odražava se u porastu
nasilja koje često izbija na evropskim, a posebno na britanskim
fudbalskim utakmicama. Osim toga, nasilje nije sasvim nestalo
iz društvenog života. Ono se po pravilu može naći po kafanama
i na ulicama, kao i u čarkama ili otvorenim ratovima između dr-
žava. Moguće je da ima istine u tvrdnji da bi dozvola da u spor-
tu bude više nasilja i da sport bude manje civilizovan dovela do
smanjivanja nasilja u drugim društvenim odnosima. Uopšteno
govoreći, Elijas ne smatra da je civilizacija nužno dobra. Manje
civilizovana društva imaju mnoge prednosti nad civilizovanijim
društvima. Sve veća civilizovanost često podrazumeva gubitak
drugih aspekata života koji su ljudima važni.

KOLONIZACIJA SVETA ŽIVOTA

Jirgen Habermas (1929) je neomarksistički teoretičar. Za-
pravo, u mladosti, on je kao naučnik direktno povezivan za kri-
tičku školu. Iako je dao značajan doprinos kritičkoj teoriji, Ha-
bermas je s vremenom marksističku teoriju integrisao s mnogim
drugim teorijskim uvidima da bi došao do posebnog skupa teo-
rijskih ideja. Plod te integracije jeste njegova grand-teorija o sve
većoj kolonizaciji sveta života.
Razumevanje Habermasovog koncepta kolonizacije sveta
iivota zahteva prethodno razumevanje koncepta sveta života i si-
sema kao njegovog kolonizatora.
Svet života, sistem i kolonizacija
Koncept sveta života (nemački, Lebensivelt) skovao je Alfred
Sic (s ostalim pripadnicima fenomenološke sociologije) da bi opi-
sao svet svakodnevnog života. Sic se prvenstveno interesovao za
intersubjektivne odnose unutar sveta života. Habermas, među-
tim, tom konceptu želi da priđe na jedan drugačiji način. On je
prvenstveno zainteresovan za interpersonalnu komunikaciju koja
se odvija u svetu života. Idealno gledano, ta komunikacija trebalo
bi da bude slobodna i otvorena, tj. lišena ograničenja bilo koje
vrste. Za Habermasa, slobodna i otvorena komunikcija znači ra-
đonalizaciju komunikacije unutar sveta života. Iako je koncept
racionalizacije uglavnom korišćen u negativnom smislu (u kome
će ga i sam Habermas kasnije često koristiti), unutar sveta života i
komunikacije, racionalizađja poprima pozitivnu konotaciju. Oni
koji se nalaze u međusobnoj interakciji racionalno su motivisani
da postignu slobodnu i otvorenu komunikaciju, koja vodi uzaja-
mnom razumevanju. Da bi se postigao konsenzus, upotrebljavaju
se racionalne metode. Do konsenzusa će se stići, a razumevanje
će se postići ako pobedu odnese bolji argument. Drugim rečima,
nikakva spoljna sila, kao što je na primer veća moć jedne strane u
komunikaciji, ne sme da igra bilo kakvu ulogu u postizanju kon-
senzusa. Ljudi raspravljaju o problemima i do konsenzusa dolaze
isključivo na osnovu bolje argumentacije.
Sistem ima izvorište u svetu života, ali on razvija svoje po-
sebne strukture kao što su porodica, pravni sistem, država i privre-
da. Razvijajući se, te strukture postaju sve udaljenije i odvojenije
od sveta života. Sistem i njegove strukture, isto kao i svet života,
prolaze kroz progresivnu racionalizaciju. Međutim, racionalizacija
sistema poprima različit oblik od racionalizacije sveta života. Ra-
cionalizacija ovde znači da sistem i njegove strukture postaju sve
diferenciraniji, složeniji i samodovoljniji. Sto je još važnije, moć
Svet života - po Sicu, svet zdravog razuma, svet svakodnevnog života, obični
svet; mesto gde se dogada intersubjektivnost; Habermasa na prvom me-
stu interesuju međupersonalni odnosi u svetu života.
Sistem - po Habermasu, strukture (kao što su porodica, pravni sistem, država
i privreda) koje imaju izvorište unutar sveta života, ali koje razvijaju za-
sebnu egzistenciju i postaju sve udaljenije i odvojenije od sveta života.
sistema i njegovih struktura raste, a s time raste i sposobnost siste-
ma da usmerava i kontroliše ono što se dešava u svetu života. To
ima mnoštvo kobnih posledica po svet života, od kojih je najvaž-
nija njegova kolonizacija od strane sistema. Kolonizacija sveta ži-
vota ima mnoge oblike, ali je najznačajnije to što sistem sam sebe
nameće komunikaciji koja se odvija unutar sveta života. Umesto
da se komunikacija odvija isključivo tako što pobedu odnosi bolji
argument, sistem, koji dolazi spolja, ograničava sposobnost akte-
ra da vode argumentovanu raspravu i postignu konsenzus unutar
sveta života. Drugim rečima, umesto da racionalne strukture si-
stema uvećavaju kapacitet sveta života za komunikaciju i ostvare
razumevanje i konsenzus, one te procese ugrožavaju namećući im
spoljnu kontrolu. To je suština procesa kolonizacije.
Evo jednog primera za lakše razumevanje ideje kolonizacije.
Pretpostavimo da se grupa bliskih prijatelja sastane da bi kroz
otvorenu i slobodnu diskusiju odlučili kako da udruže snage da
bi zaradili više novca. Takođe, pretpostavimo da su svi oni dobro
pozicionirani službenici u bogatim i velikim kompanijama, te da
znanje koje su stekli na tim pozicijama požele da iskoriste da bi
napravili akcionarsko društvo, a onda investirali u deonice ne-
kih od tih kompanija. Međutim, oni ne samo da ne smeju to da
urade, već ne smeju o tome ni da razgovaraju, jer je to zabranje-
no zakonom o insajderskom trgovanju. Službenik iz jedne kom-
panije ne sme drugim članovima grupe otkrivati informacije o
tome kakve poslovne namere ima njegova firma ukoliko to može
da utiče na cenu akcija te kompanije na berzi. Tako se zakonom
zabranjuje slobodna i otvorena diskusija o tome na koje je načine
moguće steći bogatstvo unutar sveta života ove grupe. Možemo
da smatramo da insajdersko trgovanje treba zabraniti, ali ostaje
činjenica da u ovom slučaju zakon zapravo zabranjuje postizanje
konsenzusa kroz slobodnu i otvorenu komunikaciju.
Prema tome, Habermas tvrdi da su sistem i svet života, upr-
kos tome što proističu iz istih korena, razdvojeni jedan od drugog.
Kolonizacija sveta života - budući da sistem i njegove strukture postaju sve
diferenciranije, složenije i samodovoljnije, njihova moć raste, a s njom
raste i njihova sposobnost da usmeravaju i kontrolišu ono što se dešava
u svetu života.
Budući da je tako, otvara se mogućnost da sistem kolonizuje svet
života. Ta kolonizacija ima destruktivan uticaj na svet života uop-
šte, a pogotovo na komunikaciju unutar njega. Komunikacija po-
staje sve rigidnija, osiromašenija i fragmentiranija, a sam svet živo-
ta dolazi na ivicu raspadanja. Međutim, čak i kada je kolonizađja
veoma opsežna, svet života opstaje i nastavlja da živi.

Jirgen Habermas
Biografska skica

H ab erm as je počeo d a radi na In stitutu za društvena istraživa-

nja u Fran kfurtu 1956. godin e. O d m ah je p ostao p rip ad n ik
frankfurtske škole. Vrlo brzo je p o stao asistent-istraživač k od
T eod ora A dorna, je d n o g o d najuticaj-
nih članova te škole. Iako se sm atra da
je frankfurtska škola bila veom a hom o-
gena, H ab erm as se izdvajao svojim gle-
dištim a:
,,Za mene nikada nije postojala jedna konzi-
stentna teorija. Adorno je pisao eseje o kriti-
ci kulture i organizovao seminare o Hegelu.
On je predstavljao samo jednu marksističku
struju - i to je bilo to“ .
Iako je bio vezan za Institut za društvena istraživanja, H aber-
m as je od početka pokazivao svoju nezavisnu intelektualnu ori-
jentaciju. O bjavljivanje jed n o g teksta 1957. godine, dovelo ga
je u sukob s najuticajnijim naučnikom Instituta, M ak som H or-
khajm erom . H aberm as je zagovarao kritičku m isao i praktično
delanje, ali se H orkh ajm er plašio d a bi takva p ozicija m ogla da
ugrozi javn o finansirani institut. H orkh ajm er je počeo d a se za-
laže za to d a se H aberm as otp u sti sa Instituta. T ad a je rekao o
H aberm asu : ,,O n verovatno ispred sebe im a d obru , čak i bri-
ljantnu karijeru kao pisac, ali će Institutu naneti veliku štetu
ako ostane“ . Č lan ak je na kraju ipak objavljen, ali ne p o d okri-
ljem Instituta. U njem u se praktično Institut nije ni pom injao.
N ak on svega, H orkh ajm er je uspeo d a nam etne H aberm asu
nem oguće uslove rada, posle čega je on napustio Institut.
Racionalizacija sistema i sveta života
Za Habermasa, problem je u tome što sistem i racionalizaci-
ja koja je karakteristična za sistem, zadobijaju sve veću kontrolu
nad svetom života i njemu svojstvenim oblikom racionalizacije.
Rešenje tog problema, po Habermasu, leži u racionalizaciji i jed-
nog i drugog - i sveta života i sistema. Potrebno je, kako vidimo,
da se obave dve racionalizacije, ali svaka na svoj način. Sistemu
i njegovim strukturama mora se omogućiti da postanu sve dife-
renciraniji i složeniji. Na drugoj strani, svet života mora se rede-
finisati tako da se približi idealu slobodne komunikacije u kojoj
bolji argumenti uvek pobeđuju. Puna racionalizacija sveta života
i sistema, omogućila bi im da se ponovo sjedine na način kojim
će se međusobno dopunjavati i obogaćivati. Time bi se uzajamna
netrpeljivost među njima iskorenila. Racionalniji sistem trebalo
bi da se upotrebi da bi se obogatila racionalna argumentacija u
svetu života. Ta argumentacija trebalo bi, zauzvrat, da se iskori-
sti da bi se iz nje izvukli načini dalje racionalizacije sistema. Na
taj način, dva sistema bi se uzajamno obogatila, umesto da, kao
sada, sistem deformiše svet života.
Na primer, jedan racionalniji sistem mogao bi da omogući
grupama ljudi da raspravljaju o razmeni određenih vrsta informacija
koje su do sada bile smatrane insajderskom trgovinom. Takve gru-
pe bi kroz otvorenu i bolju komunikaciju došle do boljih smernica
u pogledu toga šta jeste, a šta nije insajdersko trgovanje. Drugim
rećima, ljudi bi sami odlučili da li je insajdersko trgovanje moral-
no ili nemoralno, zakonito ili nezakonito, dobro ili loše. U društvu
■j kojem su i sistem i svet života racionalizovani, ti pogledi na nove
smernice, uticali bi povratno na sistem, te vodili do promena i bo-
ijeg shvatanja onoga što jeste i što nije insajdersko trgovanje.

Ključni koncept
Situacija idealnoggovora

Veliki deo Habermasove teorije zasniva se na konceptu slobodne

i otvorene komunikacije (u svetu života) koju on naziva „situaci-
ja idealnog govora". U najvećem broju slučajeva, moć određuje
 koji argument pobeđuje, a koji gubi. Međutim, Habermasova
situacija idealnog govora, oslobođena je svih spoljnih uticaja,
a pogotovo uticaja moći. To je situacija u kojoj pobeđuje bolji
argument, a ne onaj iza koga stoji moćniji pojedinac ili moćnija
grupa. Bolji argument je onaj koji, recimo, nudi bolje dokaze i
može da se iznese na najubedljiviji način. Konsenzus se stvara
nakon rasprave takvim argumentima, a takav konsenzus nam
uvek kazuje šta je istina. Prema tome, istina je istina zato što
proizilazi iz konsenzusa, a ne zato što je kopija realnosti.
Problem u savremenom svetu sastoji se u tome što je mali deo
Ijudske komunikacije slobodan i otvoren. Moć utiče na praktič-
no celu našu komunikaciju, a rezultat takvog uticaja nije samo
poremećena komunikacija, već i opšta nesposobnost da se stigne
do pravog konsenzusa i, samim tim, do istine. U skladu sa svo-
jom marksističkom orijentacijom, Habermas smatra da posto-
ji skup praktičnih i političkih implikacija koje proizilaze iz te
dijagnoze savremenih bolesti. Drugim rečima, barijere slobod-
noj i otvorenoj komunikaciji, a pogotovo moć koja je remeti,
trebalo bi da se uklone tako da ljudi mogu slobodno da dođu
do konsenzusa i istine.

MOLOH MODERNOSTI
Entoni Gidens (1938) sebe smatra modernim socijalnim
teoretičarem. On tvrdi da mi i dalje živimo u modernom svetu,
iako se nalazimo u njegovoj poznoj fazi. (Gidens je veliki deo
svoje teorije izgradio kroz polemiku sa postmodernim teore-
tičarima koji tvrde da živimo u postmodernom svetu.) On ne
odbacuje ideju da ćemo u nekom trenutku možda preći u pos-
tmoderni svet, ali njegovo viđenje tog sveta veoma je različito
od viđenja postmodernih teoretičara (glava 9). Iako modernista,
Gidens ima veoma različit pogled na moderni svet od klasičnih
teoretičara modernosti, kao što su Marks ili Veber.
Situacija idealnog govora — govorna situacija koja je oslobođena od svih
spoljnih uticaja, a pogotovo uticaja moći; situacija u kojoj pobeđuje bo-
lji argument, a ne onaj iza koga stoji moćniji pojedinac ili moćnija gru-
pa. Konsenzus se stvara nakon rasprave takvim argumentima, a takav
konsenzus nam uvek kazuje šta je istina. Istina nije kopija realnosti već
proizilazi iz konsenzusa.
Moloh
Gidens vidi modernost kao Moloha, (engleski, juggernaut),
snažnu silu koja se kreće napred rušeći sve pred sobom. Zamisli-
mo jedan ogroman kamion veličine Titanika koji se kreće ulica-
ma grada. Ljudi upravljaju Molohom, ali, s obzirom na njegovu
veličinu i snagu, oni ne mogu potpuno da kontrolišu pravac ko-
jim će se on kretati, niti brzinu koju će on dostići. Uvek posto-
ji mogućnost da ljudi izgube kontrolu nad Molohom i da sve
ono što je u njemu, ili u njegovoj blizini, bude uništeno. Onima
koji ga kontrolišu, kao i onima koji mu se nađu na putu, Moloh
može doneti velike nagrade (recimo, veliki kamion može da do-
nese ogromne zalihe hrane i lekova koje su stanovništvu potreb-
ne), ali i velike opasnosti, uključujući i stalan strah da oni koji
njime upravljaju u svakom trenutku mogu izgubiti kontrolu i
tako dovesti u opasnost živote mnogih ljudi.
Koncept Moloha jedan je prilično apstraktan koncept. Sta,
zapravo, Gidens želi da kaže tom metaforom i opasnostima koje
ona nosi? Moloh izražava rizike po ljudsko društvo koje su proi-
zveli sami ljudi. Zamislimo veliki kamion koji raznosi lekove. Ka-
mion možda raznosi lekove koji su Ijudima potrebni i koji se čine
ispravnim, ali to u budućnosti može proizvesti više štete nego ko-
risti. To se dogodilo sa ,,fen penom“, lekom za kontrolu težine
koji je jedno vreme bio veoma popularan, ali je potom povučen
5 tržišta jer se saznalo da izaziva srčane probleme. Još jedan pri-
mer kako ljudske tvorevine koje se čine vrednim mogu imati ra-
zarajuće posledice, jeste razvoj nuklearne tehnologije (na primer,
nuklearne centrale) i genetskog istraživanja. I jedno i drugo su
rroizvodi koje su stvorili ljudi i koji se nalaze pod njihovom kon-
rrolom. Međutim, ta kontrola je slaba i svakog dana postoji mo-
Eućnost uništenja koje može biti posledica topljenja nuklearnog
rsaktora (što se desilo 1986. godine u Cernobilju) ili genetskih
—utacija (koje mogu ugroziti budućnost ljudske vrste).
Moioh - Gidensova metafora kojom on opisuje moderni svet kao snažnu silu
koja se kreće napred rušeći sve pred sobom. Ljudi upravljaju Molohom,
ali uvek postoji mogućnost da će se on otrgnuti kontroli i uništiti one
koji su ga stvorili i njihovu okolinu.
Prostor i vreme
Naša sposobnost da kontrolišemo različite komponente sa-
vremenog Moloha komplikuje se činjenicom da su te komponen-
te sve udaljenije od nas u prostoru i vremenu. Tu pojavu Gidens
naziva distancijacija. Dok su nam u premodernom društvu, ili čak
u ranim modernim društvima, takve komponente bile fizički bli-
zu, one se sada prostiru po celom svetu. Više nije neophodno da
budete blizu nečega da biste na to izvršili nekakav uticaj. Recimo,
nuklearna podmornica ogromne razorne moći može da bude uda-
ljena hiljadama kilometara od onih koji njome upravljaju. Nukle-
arna katastrofa u Cernobilju pogodila je ljude koji žive hiljadama
kilometara daleko od mesta gde se desila nesreća. Isto to može da
se kaže i za vreme. Stvari koje su napravljene u prošlosti (nuklearni
otpad koji se gomilao više od pola veka) mogu imati katastrofalne
posledice po nas koji živimo u današnjem vremenu. Slično tome,
stvari koje danas stvaramo (na primer, genetska tehnologija) mogu
imati štetne posledice u budućnosti.
Zbog svih tih promena u vremenu i prostoru, stanovnici
modernog sveta primorani su da razvijaju poverenje u sisteme i
ljude koji te sisteme kontrolišu i njima upravljaju. Recimo, ne-
ophodno je da verujemo da odluka kapetana nuklearne podmor-
nice da lansira raketu s nuklearnom glavom neće biti posledica
njegovog kaprica ili da će oni koji obavljaju genetska istraživa-
nja preduzeti sve mere predostrožnosti koje su potrebne da bi se
zaštitile buduće generacije. Drugim rečima, priroda modernog
sveta zahteva od nas da verujemo ekspertima koji upravljaju si-
stemima. U suprotnom, savremeno društvo ne bi bilo moguće.

Entoni Gidens
Biografska skica

G idens je kao teoretičar veom a uticajan u S A D , ali i u m nogim

drugim delovim a sveta. Interesantno je d a je njegov teorijski rad

Distancijacija - tendencija različitih delova savremenog Moloha da se sve više

udaljavaju od nas u prostoru i vremenu.
 uvek bio slabije prim ljen u rodnoj Velikoj
Britaniji nego u drugim zem ljam a. Ne-
prihvatanja k od kuće m ože delim ično da
se objasni činjeniom d a je G idens uspeo
d a dobije teorijske sledbenike širom sve-
ta, što m n ogim drugim britanskim teore-
tičarim a koji su to pre njega pokušavali,
nije pošlo za rukom : „G id en s je m ožda
ostvario fantazije m nogih o d nas koji su
se predali sociologiji tokom perioda intenzivne i uzbudljive de-
bate iz koje se razvila teorija strukturacije.“ (Videti glavu 7).
G idensova karijera im ala je nekoliko interesantnih ob rta to-
k om devedesetih god in a p rošlog veka. Sed m ogo d išn ja terapi-
ja dovela ga je d o d ubljeg istraživanja ličnog života, iz čega su
proizašle knjige kao što su: Modemost i samoidentitet i Transfor-
macije intimnosti. T erapija je G id en su takođe dala pouzdan je
da prihvati aktivniju ulogu u javn om životu i postane savetnik
britanskog prem ijera T on ija Blera. D ek an prestižne L ondon ske
škole za ekon om iju i političke nauke (L o n d on School o f Eco-
nom ics an d Political Science) p ostao je 1997. godine. T okom
svog m andata, p okušao je d a učvrsti akadem sku reputaciju te
institucije i ojača njen uticaj kako u Velikoj Britaniji, tako i ši-
rom sveta. N ek i veruju d a je to negativno uticalo na G idensov
akadem ski rad, te d a njegovim p osledn jim delim a nedostaju
d u b in a i prefinjenost koje su krasile njegove ranije radove.

Refleksivnost
Medutim, u savremenom svetu ljudi nisu uvek voljni da
stvari prepuste nepoznatim ekspertima. Ljudi su refleksivni. Oni
neprestano razmišljaju o velikim problemima kao što su nukle-
arna tehnologija i genetsko istraživanje, ali i o svemu onome što
ćini njihov svakodnevni život. Iako razmišljanje o velikim pro-
blemima ima mali uticaj na te probleme, ono u ljudima izazi-
va stalan osećaj nelagodnosti zbog posledica koje bi ti problemi
mogli imati na njihove živote. Sto je još važnije, neprekidno pre-
ispitivanje i menjanje sopstvenih postupaka kod ljudi stvara još
veći osećaj nelagodnosti. Malo toga može da se uradi jednom za
svagda. Umesto toga, svi naši postupci neprekidno su podložni
preispitivanju, reviziji i modifikaciji. Gidens taj proces naziva re-
fleksijom. To je proces u kojem preisipitivanje postupaka napo-
sletku vodi do njihove promene.
Mi ne reflektujemo samo o našim postupcima, već i o na-
šem razmišljanju o tim postupcima. To nam stvara još sveobu-
hvatniji osećaj nelagodnosti od refleksije o pojavama kao što su
opasnosti proizvedene nuklearnom tehnologijom.

Ključni koncept
Rizično drustvo

Iako ideja rizika zauzima značajno mesto u Gidensovom teorij-

skom radu, ona predstavlja središnji koncept sociološke teorije
savremenog nemačkog teoretičara, Ulriha Beka (rođen 1944).
Njegova najpoznatija knjiga zove se Rizično druhvo (1992).
Bek smatra da je savremeno društvo definisano rizikom i na-
činima na koji rizik može da se spreči, minimalizuje ili kanali-
še. Dok su prethodne generacije solidarnost postizale tako što
su težile ostvarivanju velikih pozitivnih ciljeva (kao što je veća
jednakost), ljude danas ujedinjuje negativan cilj koji im nalaže
da ne izazivaju opasnosti povezane s različitim rizicima
Mnogi današnji rizici proističu iz savremene industrije, ali
ono što ih čini jedinstvenim nije samo to što su opasniji nego
ikada ranije (nesreća u nuklearnoj centrali mnogo je opasnija
nego nesreća izazvana u običnoj električnoj centrali), već i to
što nisu prostorno i vremenski ograničeni. Na primer, nukle-
arna katastrofa, kao ona u Černobilju 1986. godine, nije bila
ograničena samo na geografski prostor u blizini centrale, već
je pogodila mnoge delove sveta od kojih su neki bili prilič-
no udaljeni od mesta nesreće. Osim toga, posledice te nesreće
nisu bile ograničene samo na vreme kada se nesreća dogodila.
Ljudi i danas osećaju posledice izloženosti radijaciji, pri čemu
se kod nekih ljudi javljaju novi simptomi.
Rizik je, kao i mnoge druge pojave u društvu, stratifikovan. Za
razliku od siromašnih društava i nižih slojeva koji će skoro si-
gurno biti izloženi riziku, bogata društva i viši slojevi verovatno
 će izbeći rizik. Štaviše, bogatija društva često izvoze rizik siro-
mašnijim društvima. Takođe, mnogo je veća verovatnoća da će
rizik pogoditi oblasti u kojima živi niža, a ne viša klasa. Bez ob-
zira na to, čak ni viši slojevi ne mogu biti potpuno lišeni opasno-
sti rizika u savremenom svetu. Jedan od razloga za to je efekat
bumeranga. Drugim, rečima, rizik pogađa i više slojeve i bogata
društva koji su najodgovorniji za njegovu proizvodnju. Bogata
društva i viši slojevi nastoje da fabrike koje uništavaju čovekovu
okolinu grade što je moguće dalje od mesta na kojima oni žive,
ali mnogi od tih rizika vraćaju im se nazad u obliku zagađenog
vazduha ili zagađane vode, sve veće rupe u ozonskom omotaču,
globalnog zagrevanja i sličnog. Niko ne može, smatra Bek, da se
sakrije od rizika ili izbegne život u rizičnom društvu.

Nesigurnost i rizici
Gidens smatra da „visoka modernost” u naše živote unosi
velike rizike i nesigurnost. Odatle dolazi naša želja da smanjimo
rizik i nesigurnost. Nesigurnost se prevladava socijalizacijom u
detinjstvu. Ako je socijalizacija uspešna, ona nam omogućava da
razvijemo sposobnost verovanja ne samo našim roditeljima, već
osobama od autoriteta u načelu. Osim toga, naš svakodnevni ži-
vot prepun je rutina koje stvaraju utisak da su naši životi sigurni.
Ipak, uprkos rutinama i uspešnoj socijalizaciji, bolno smo svesni
rizika koji nas okružuje. Ti rizici su globalni po prirodi i ne uklju-
čuju samo fenomene o kojima je bilo reči u prethodnim paragra-
tima, već i fenomene kao što su sve veća globalna ekonomska za-
visnost i verovatnoća da će ekonomska kriza u jednom delu sveta
prouzrokovati krizu u čitavom svetu. Mi smo takođe svesni toga
da eksperti, iako im načelno verujemo, ne mogu u potpunosti da
kontrolišu Moloha. Mnogi potezi eksperata mogu da prouzroku-
;u krize, a mere koje oni preduzimaju da bi izašli na kraj s takvim
irizama lako mogu da dovedu do njihovog pogoršanja.
Efekat bumeranga —rizik pogađa više slojeve i bogata društva koji su najod-
govorniji za njegovu proizvodnju.
 Gidens se pita: zašto nastaju rizici? Drugim rečima, zašto
Moloh preti da se otrgne kontroli? On nudi četiri odgovora:
1. Oni koji su stvorili Moloha i njegove različite sastavne
delove napravili su greške; Moloh ima ugrađene felere.
Na primer, stručnjaci koji su projektovali nuklearnu cen-
tralu u Cernobilju (kao i sve druge nuklearne centrale ši-
rom sveta), napravili su čitav niz grešaka koje su dovele
do njenog uništenja.
2. Oni koji upravljaju Molohom prave greške; Moloh je
podložan upravljačkim greškama. Prema tome, moguće
je da je černobiljska katastrofa prouzrokovana fatalnim
greškama koje su počinili ljudi koji su upravljali centra-
lom iz dana u dan. U stvari, černobiljska katastrofa je bez
sumnje rezultat kombinacije grešaka upravljača i sistem-
skih felera.
3. Ne možemo uvek tačno da predvidimo posledice mo-
difikovanja Moloha ili stvaranja njegovih novih delova.
Takve promene često imaju nenameravane posledice. Na
primer, mi se trenutno nalazimo na početku genetske
revolucije, ali ne možemo da predvidimo sve posledice
genetskih promena na kojima sada radimo. Slično tome,
proizvođači leka ,,fen pen“ nisu imali predstavu o tome
da će njihov proizvod kod pacijenata prouzrokovati srča-
ne probleme.
4. Ljudi u načelu, a posebno eksperti, neprekidno reflektuju
o Molohu i u tom procesu stvaraju nova znanja o njemu.
To novo znanje koje primenjujemo na Moloha omogu-
ćava Molohu da se kreće različitom brzinom i u različi-
tim smerovima. Međutim, nova brzina ili smer mogu da
proizvedu čitav niz negativnih posledica. Na primer, u
nekom trenutku američke fmansijske vlasti mogle bi da
podignu kamatne stope kako bi držale inflaciju pod kon-
trolom. Međutim, dizanje kamatnih stopa otvara moguć-
nost za privrednu recesiju.
 Primena socioloških koncepata na savremeno društvo
Holivudski blokbaster

Kao što smo videli u ovoj glavi, kritički teoređčari smatrali su

da su filmovi, pogotovo filmovi koji su u doba najveće popu-
larnosti Holivuda nazivani filmovima B produkcije, pogodno
sredstvo za kontrolu i zaglupljivanje ljudi. Posledica tog zaglu-
pljivanja jeste to da ljudi nisu više sposobni da shvate da se
izvori njihovih problema nalaze u širem društvu, a kamoli da
nešto preduzmu kako bi to sprečili. Vremena su se promenila
tako da danas više pažnje mora da se posveti uticaju televi-
zije (pogotovo trenutnoj ekspanziji realiti šou-programa), In-
terneta i eksboksa (naročito različitiiji igricama koje na njemu
mogu da se igraju). Međutim, kakav je položaj filmova danas?
Da li su oni više ili manje zaglupljujući, i da li mogu da se
upotrebe za kontrolu ljudi?
Kada su u pitanju kontrola i zaglupljivanje ljudi, filmovi su da-
nas, na neki način, mnogo manje važni nego što su to bili, re-
cimo, 1940-ih godina. Danas Holivud proizvodi manje filmo-
va B produkcije nego ranije. Iako mnogi od dh filmova mogu
da se gledaju na kanalima kao što je American Movie Classic,
njih je uveliko zamenio televizijski program. Međutim, uticaj
Holivuda ostao je snažan, pogotovo u proizvodnji i globalnoj
distribuciji blokbastera. U stvari, Holivud je odavno počeo da
proizvodi blokbastere —Rođenje nacije (1915), Prohujalo s vi-
horom (1939), i Quo Vadis (1951) - zbog čega je časopis Va-
riety izmislio pojam blokbaster (vrsta filma koji zarađuje puno
novca). Ono što je danas različito jeste središnja pozicija koju
blokbasteri u Holivudu zauzimaju, kao i tehnička razvijenost i
čarobnjaštvo savremenih blokbastera. Danas se naglasak stav-
lja na brze, glasne i nemoguće događaje koji mogu da se izraze
samo kroz magiju filma, pogotovu upotrebom kompjuterizo-
vane tehnike koja je još uvek u svom začetku. Prvi među ta-
kvim blokbasterima bio je film Ratovi zvezda (1977), a jedan
od najpoznatijih u poslednje vreme je Matriks (1999).
Na koji način se savremeni blokbasteri mogu dovesti u vezu
1 s osnovnim idejama kritičke teorije? Prvo, iako je proizvedeno
j| daleko manje blokbastera nego filmova B produkcije, mnogo
 veći procenat bioskopske publike odlazi u bioskope da gleda
blokbastere. Drugo, ne samo da više ljudi odlazi da gleda blo-
kbastere, već oni ostvaruju mnogo veći uticaj na njih. Meta
uticaja tih filmova nije intelekt, nego emocije. Savremena
fiimska industrija poznata je po tome što koristi planiranje i
ekspertizu, koji su neophodni da bi se današnja bioskopska I
publika manipulisala i kontrolisala. Konačno, i možda naj- '
važnije, najveći broj novih holivudskih blokbastera ima zaglu- j

pljujući uticaj na publiku. Glavni cilj je da se snažno utiče na

emocije gledalaca, od kojih se uglavnom traži da gotovo uop-
šte ne razmišljaju. Lako može da se dokaže da su savremeni
blokbasteri podigli praksu zaglupljivanja na jedan sasvim novi
nivo, i da, sledstveno tome, doprinose da se održi status quo i
u velikoj meri smanjuju mogućnost za kritičko razmišljanje i
nezavisno (a pogotovo revolucionarno) delanje. ;

Sažetak
1. Kritička teorija najviše je zainteresovana za kulturnu industriju i
sve većukontrolu kulture nad ljudima. Presudnu ulogu u toj kon-
troli ima masovna kultura, pogotovo ona koja se širi preko medija.
2. Kritički teoretičari kritikuju tehnologiju, pogotovo način na koji
se ona upotrebljava u kapitalizmu.
3. Dominacija tehnologije proizvodi jednodimenzionalno društvo
u kome ljudi gube sposobnost da kreativno i kritički misle.
4. Kritički teoretičari bave se uticajem tehnologije na ljudsko mi-
šljenje. Pod uticajem tehnokratskog mišljenja, ljudi teže da pro-
nađu najbolja sredstva za ostvarenje svojih interesa, ne razmišlja-
jući niti o sredstvima, niti o ciljevima. Oni gube sposobnost da
koriste razum, što doprinosi iracionalnosti racionalnosti.
5. Za razliku od marksista, kritićki teoretičari usvajaju pesimističan
pogled na budućnost. Oni u budućnosti predviđaju sve veću teh-
nološku kontrolu i racionalizaciju.
. 6. Kapitalizam je prošao kroz transformaciju od fordizma ka post-
fordizmu.
7. Osnovna karakteristika fordizma je masovna proizvodnja ho-
mogenih proizvoda, nefleksibilna tehnologija, standardizovane
radne rutine, progresivan rast produktivnosti, birokratizovani
 proizvodni sistem i koji stvaraju velike sin dikate i h om ogen o st u
potrošnji.
8. O sn ovn a karakteristika p ostfo rdizm a je p roizvodn ja većeg broja
proizvoda, veom a fleksibilni p roizvodn i sistem i, fleksibilniji i ve-
štiji radnici, op ad an je visokobirokratizovanih sin dikata i hetero-
genost u potrošnji.
9. Iako velike fabrike p o staju sve više postfordističke, fordizam na-
stavlja d a živi u restoranim a brze hrane.
10. G ran d -teo rija N o rb erta E lijasa bavi se procesom civilizovanja u
kom e je on o što se nekada radilo javn o vrem enom p ostalo neci-
vilizaovano, a lju d i su to prestali d a rade javno.
11. Prom ene m eđ u ob ičn im lju d im a nastale su kao p osledica im ita-
cije p rom en a koje su nastale u aristokratiji. Prom ene u dvorskim
m an irim a stvorile su lance zavisnosti k oji su počeli d a povezuju
aristokratiju s ob ičn im svetom .
12. G ran d -teo rija Jirgen a H aberm asa bavi se kon cep to m kolonizacije
sveta života. Po toj teoriji, sistem kolon izuje svet života i tim e u
n jem u sprečava slo b o d n u i otvorenu kom un ikaciju.
13. Z a H ab erm asa svet života predstavlja p od ru čje svakodnevne ko-
m unikacije.
14. Iako, po H ab erm asu , sistem im a svoje izvorište u svetu života, on
vrem enom p očin je d a razvija p osebn e strukture (porod ica, pravni
sistem , država i privreda itd.) k oje p o staju sve udaljen ije i odvoje-
nije od sveta života.
15. G ran d -teo rija E n to n ija G id en sa bavi se M o lo h o m m odernosti,
velikom i snažnom silom koja, uprkos činjenici d a n jom e uprav-
ljaju ljudi, uvek im a m o g u ćn ost d a se otrgne njihovoj kontroli.
16. G id en s sm atra d a se u faktore k oji u tiču na to d a se M o lo h m o-
dernosti otrgn e kon troli ubrajaju: ugrađeni feleri, greške u uprav-
ljanju, nenam eravane posledice i korišćenje novih zn anja k oja
usm eravaju M o lo h a u n epredvidivom pravcu.

Literatura za dalje čitanje

Bek, U lrih (2 0 0 1 ). Rizično društvo. B eograd: Filip V išnjić.
Elijas, N o rbert (2 0 0 1 ). Proces civilizacije. Srem ski K arlovci: Izdavačka
knjižarnica Z oran a Stojanovića.
Fisk, D žo n , (2 0 0 1 ). Popularna kultura. B eograd: C lio.
G idens, E n ton i (1 9 9 8 ). Posledice modernosti. B eograd : Filip V išnjić.
G idens, E n ton i (2 0 0 5 ). Odbegli svet. B eograd: Stubovi kulture.
K atunarić, V jeran (1 9 9 0 ). Teorija društva u frankfurtskoj skoli. Z agreb:
N aprijed .
M arkuze, H erbert (1 9 8 7 ). Covjek jedne dimenzije. Sarajevo: Veselin
M asleša.
R ism an , D ejv id (2 0 0 7 ). Usamljena gomila. N o v i Sad: M editerran Pu-
bishing.
Ritzer, G eorge (1 9 9 9 ). M ekdonaldizacija drustva. Z agreb: N a k lad a Je-
senski i T urk i H rvatsko sociološko društvo.
Sm it, D en is (2 0 0 1 ). Uspon istorijske sociologije. B eograd: Z av od za udž-
benike i nastavna sredstva.
T ouraine, A lain (1 9 9 8 ). Postindustrijsko društvo. B eograd : Plato.
V ujović, Sreten [urednik] (2 0 0 8 ). Društvo rizika. Promene, nejednako-
sti i socijalniproblemi u današnjoj Srbiji. B eograd: In stitu t za soci-
ološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Srbiji.
W allerstin I. (1 9 8 6 ). Suvremeni svjetski sistem. Z agreb: C E K A D E .
Z em an , Z d en k o (2 0 0 4 ). Autonomija i odgođena apokalipsa. Zagreb:
H rvatsk a sveučilišna naklada.
TEORIJA SUKOBA
Razvoj teorije sukoba može se, bar delimično, posmatrati
kao reakcija na strukturalni funkcionalizam. Međutim, treba na-
pomenuti da teorija sukoba ima i druge osnove, kao što su mark-
sistička teorija i Zimlov rad o društvenom sukobu (kojim se ovde
nismo bavili). Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, teorija su-
koba predstavljala je alternativu strukturalnom funkcionalizmu,
ali je bila potisnuta brojnim neomarksističkim teorijama (glava
5). U stvari, jedan od glavnih doprinosa teorije sukoba bio je na-
čin na koji je ona u Sjedinjenim Američkim Državama postavila
osnove za razvoj teorija koje su daleko vernije odslikavale Mar-
ksov rad, teorija koje će kasnije privući širu sociološku javnost.
Osnovni problem za teoriju sukoba jeste to što ona nikada u
potpunosti nije uspela da se odvoji od svojih strukturalno-funk-
cionalističkih korena. Ona je više bila neka vrsta strukturalnog
funkcionalizma „okrenutog naglavačke“, nego prava kritička te-
orija društva. Kao takva, teorija sukoba, kao i strukturalni funk-
cionalizam, nudi jedno specifično shvatanje društva.

Rad Ralfa Darendorfa

Kao i funkcionalisti, teoretičari sukoba usmereni su na prou-
čavanje društvenih struktura i ustanova. Teorija sukoba predstav-
Ija malo više od niza tvrdnji koje se često direktno suprotstavlja-
ju funkcinalističkim stavovima. Te antiteze moguće je najbolje
uočiti u radu Ralfa Darendorfa koji osnovama funkcionalističke
teorije protivstavlja osnove teorije sukoba.
• Za funkcionaliste, društvo je statično ili se, u najboljem
slučaju, nalazi u stanju dinamičke ravnoteže; za Daren-
dorfa i teoretičare sukoba, svako drušvo u svakom trenut-
ku nalazi se u procesu promene.
• Dok funkcionalisti naglašavaju elemente poretka i stabil-
nost društva, teoretičari sukoba u svakom delu društvenoe
sistema vide neslogu i sukob.
• Funkcionalisti (ili barem rani funkcionalisti, pre Merto-
na) smatraju da svaki element društva doprinosi njegovai
 stabilnosti; za razliku od njih, pobornici teorije sukoba
smatraju da mnogi društveni elementi doprinose dezinte-
graciji i promeni društva.
• Funkcionalisti su skloni shvatanju da se društvo održava
neformalnim normama, vrednostima i običajnim moralom.
Teoretičari sukoba veruju da svaka vrsta poretka u društvu
proizilazi iz prinude koju sprovode oni na njegovom vrhu.
Dok se funkcionalisti usredsređuju na koheziju proisteklu
iz zajedničkih društvenih vrednosti, teoretičari sukoba na-
glašavaju ulogu moći u održavanju poretka društva.
Darendorf je bio glavni zagovornik tvrdnje da društvo ima
dva ,,lica“ (sukob i konsenzus) i da bi sociološka teorija zbog toga
trebalo da se podeli na dve oblasti - teoriju sukoba i teoriju kon-
senzusa (jedan oblik teorije konsenzusa je strukturalni funkciona-
lizam). Teoretičari konsenzusa proučavali bi vrednosnu integraciju
u društvu, a ovi drugi sukobe interesa i prinudu koja drži društvo
na okupu uprkos tim sukobima. Darendorf je smatrao da društvo
ne može postojati bez sukoba i konsenzusa, koji su jedan drugom
preduslov. Ne možemo imati sukob ako pre toga nije postojao
konsenzus. Recimo, gotovo je neverovatno da francuske sobarice
i čileanski šahisti dođu u sukob, jer među njima nema kontakta,
a samim tim ni integracije kao osnove za izbijanje sukoba. Obrnu-
to, sukob može dovesti do konsenzusa i integracije. Primer je savez
između SAD i Japana koji se razvio nakon Drugog svetskog rata.
Uprkos povezanosti između konsenzusa i sukoba, Daren-
dorf nije bio optimističan kada je u pitanju razvoj jedinstvene
sociološke teorije koja bi obuhvatala oba procesa. Izbegavajući
jedinstvenu teoriju, Darendorf se posvetio stvaranju zasebne teo-
rije sukoba.

RalfD arendorf
Biografska skica

R a lf D a re n d o rf ( 1 9 2 9 - 2 0 0 9 ) pozn at je u sociologiji p o svojoj

teoriji su k ob a k oja je nastala p o d velikim uticajem m arksistič-
ke teorije. N jeg o v a b o gata karijera javn e ličnosti kulm inirala
 je k ad a m u je 1 993 . god in e kraljica Eli-
zabeta II dodelila titu lu barona. R ođ en
u H am b u rg u u N em ačk o j, D a re n d o rf je
proživeo fascinantan život. K ao tinejdžer
suprotstavio se n acistim a i bio zatvoren
(kao i njegov otac). R an e 1 945. godin e
zatvoren je u kon cen tracioni logor iz ko-
ga ga je ubrzo oslo b o d io SS oficir k ada
su R usi počeli d a se približavaju N em ačk oj. Stu d irao je na
U niverzitetu u H am b u rg u gde je i doktorirao, a p o to m je
jo š jed n o m doktorirao na L on d on sk oj školi za ek on om iju i
političke nauke (L o n d o n S ch ool o f E co n o m ics an d Political
Science). Predavao je n a raznim n em ačkim univerzitetim a.
K asn ije je p o stao javn a ličnost. M e đ u p ozicijam a koje je zau-
zim ao izdvajaju se sledeće: član nem ačkog parlam enta, državni
sekretar u n em ačkom M in istarstvu sp oljn ih poslova, kom esar
u E vropskoj k om isiji u Briselu i upravn ik L on d on sk e škole za
ek on om iju i političke nauke. B ritan ski državljanin p ostao je
1988. godine.
Iako je njegova teorija p isan a p o d velikim uticajem m arksistič-
kih ideja, D a re n d o rf n ikada nije bio m arksista. Z a sebe je go-
vorio d a je liberal. Bez obzira na to, on se nalazio p o d snažnim
uticajem m arksističkog k on cep ta jed in stva teorije i prakse.
Z ap ravo, vodio je život u kom e je razvijao teoriju i prim enji-
vao je na praktične stvari u akadem skom svetu i, jo š važnije,
u društvu.

Darendorf je bio pod snažnim uticajem strukturalnog fiink-

cionalizma. On je napominjao da funkcionalisti smatraju da
društveni sistem na okupu drže dobrovoljna saradnja ili opšti
konsenzus, ili i jedno i drugo. Međutim, po mišljenju teoretičara
sukoba, ono što društvo drži na okupu jeste prisilno ograniča-
vanje (engleski, enforced constraint). Te tako, neki položaji svo-
jim nosiocima donose vlast i autoritet nad drugima. Ta činjenica
društvenog života dovela je Darendorfa do teze da su društveni
sukobi uvek generisani nejednakom raspodelom vlasti.
Vlast
Darendorf se, poput socijalnih funkcionalista, bavio širim
društvenim strukturama. Najvažnija ideja za njegovu tezu jeste
da različiti položaji unutar društva nose različitu količinu vlasti.
\last ne pripada pojedincima, več položajima. Darendorf je bio
zainteresovan ne samo za strukturu ovih položaja, već i za sukob
koji među njima postoji. Strukturalno poreklo ovih sukoba tre-
ba tražiti u odnosu između položaja onih koji imaju vlast i onih
koji su potčinjeni vlasti. Za Darendorfa, prvi zadatak analize teo-
rije sukoba jeste identifikađja različitih uloga koje u društvu
obavljaju funkciju vlasti (engleski, authority roleš). Osim što se
zalagao za proučavanje širih društvenih struktura, poput sistema
uloga za koje je vezana vlast, Darendorf se suprotstavljao nauč-
nicima koji se usredsređuju na nivo pojedinca. Na primer, on je
kritikovao naučnike koji se usmeravaju na psihološke ili bihevi-
oralne karakteristike pojedinaca koji zauzimaju takve položaje.
Darendorf je otišao toliko daleko da je tvrdio kako oni koji pri-
hvataju takav pristup nisu sociolozi.
Vlast vezana za položaje predstavlja ključni element Daren-
dorfove teorije. Vlast uvek podrazumeva i nadredenost i podre-
đenost. Od onih koji zauzimaju nadredene položaje očekuje se
da kontrolišu podređene; drugačije rečeno, oni ne dominiraju
zbog svojih psiholoških osobina, već zbog toga što podređeni to
očekuju. Kao i u slučaju vlasti, ta očekivanja vezuju se za položa-
je, a ne za ljude. Vlast nije opšta društvena pojava; ona se odnosi
samo na unapred određena fizička i pravna lica. Konačno, pošto
je vlast legitimna, protiv onih koji joj se ne povinuju mogu se
primeniti negativne sankcije.
Darendorf je smatrao da vlast nije konstantna, jer je pove-
zana s položajima, a ne s ljudima. Prema tome, pojedinac koji
ima vlast u jednom okruženju, ne mora nužno imati imati vlast
u nekom drugom okruženju. Slično tome, pojedinac koji ima
podređen položaj u jednoj grupi, može imati nadređen polo-
žaj u nekoj drugoj grupi. To sledi iz Darendorfovog argumenta
da je društvo sastavljeno od mnoštva delova koje je on nazivao
imperativno koordinisana udruženja. Ona se mogu posmatrati
kao udruženja pojedinaca kontrolisana hijerarhijom vlasti. Pošto
društvo sadrži mnogo takvih udruženja, pojedinac može zauzi-
mati nadređen položaj u jednom udruženju, a podređen položaj
u drugom udruženju.
Unutar svakog udruženja vlast je dihotomna. Usled toga, u
svakom udruženju mogu se oformiti isključivo dve konfliktne gru-
pe. Oni na položajima vlasti i oni na podređenim položajima ima-
ju suprotstavljene interese. Ovde se susrećemo s još jednim ključ-
nim pojmom Darendorfove teorije sukoba - interesom. Grupe
na vrhu definisane su zajedničkim interesima, koji se razlikuju
od interesa koji je zajednički grupama koje se nalaze na dnu.
Darendorf je zauzeo čvrst stav da čak i oni interesi za koje se čini
da imaju psihološku osnovu, u osnovi predstavljaju fenomene ši-
rih razmera. Drugim rečima, interesi su povezani sa društvenim
položajima, a ne sa psihološkim karakteristikama pojedinaca koji
zauzimaju te položaje.

Ključni koncepti
Funkcije drustvenog sukoba

Iako su u ovoj knjizi strukturalni funkcionalizam i teorija su-

koba predstavljeni odvojeno i na mnogo načina su suprotstav-
Ijeni, o te dve teorije moguće je raspravljati postavivši ih za-
jedno. Ovde ćemo, govoreći o funkcijama društvenog sukoba,
pokazati kako je to moguće.
Sukob može poslužiti da učvrsti labavo strukturiranu grupu.
U društvu koje se dezintegriše, sukob s drugim društvom može
da obnovi integrativno jezgro raspadajućeg društva. Koheziv-
nost izraelskih Jevreja može se, barem delimično, objasniti du-
gotrajnim sukobom sa Arapima na Srednjem istoku. Mogući
kraj sukoba između Jevreja i Arapa mogao bi da pogorša posto-
jeće napetosti u izraelskom društvu i da oslabi društveno jedin-
stvo. Ideju o tome da sukob može služiti kao činilac integracije

Imperativno koordinisana udruženja - udruženja pojedinaca kontrolisana

hijerarhijom vlasti.
Interesi - stvari koje su obično zajedničke mnogim ljudima.
 društva prećutno prihvataju mnogi političari čiji je zadatak da
izmisle neprijatelja čak i tamo gde ga nema ili da od potenci-
jalnog neprijatelja naprave stvarnog neprijatelja.
Sukob s jednom grupom može služiti proizvodnji kohezije,
vodeći tako do saradnje s drugim grupama. Na primer, sukob
s Arapima doveo je do saradnje između SAD i Izraela; smiriva-
nje izraelsko-arapskog sukoba moglo bi da olabavi veze izme-
đu SAD i Izraela.
Unutar jednog društva sukob može neke izolovane pojedin-
ce da ohrabri da preuzmu aktivnije društvene uloge. Recimo,
protest zbog Vijetnamskog rata u Americi sredinom 1960-ih
godina motivisao je mlade ljude da po prvi put preuzmu aktiv-
nu ulogu u američkom političkom i javnom životu. S okonča-
njem tog sukoba u američku omladinu vratio se duh apatije.
Sukob takođe ima funkciju komunikacije. Pre sukoba grupe
mogu biti nesigurne u pogledu pozicije njihovog neprijatelja,
ali kao rezultat sukoba pozicije i granice između grupa česro
postaju jasnije. Pojedinei su, prema tome, sposobniji da do-
nesu odluku o odgovarajućem smeru i o toku delovanja u po-
gledu svojih protivnika. Sukob takođe omogućava stranama
u sukobu da uvide kolika je njihova relativna snaga. To može
uvećati verovatnoću pomirenja ili mirnog saživota.
Gledano iz teorijske perspektive, moguće je spariti funkcionalizam
i teoriju sukoba analizirajući funkcije društvenog sukoba. Ipak,
mora se prihvatiti činjenica da svaki sukob takođe ima disfunkcije.

Unutar svakog udruženja, oni koji imaju nadređene položaje

teže da održe postojeće stanje, dok oni koji zauzimaju podređe-
ne položaje teže da ga promene. Sukob interesa unutar udruženja
postoji sve vreme (barem kao latentan), što znači da je legitimitet
vlasti uvek neizvestan. Taj sukob interesa ne mora da bude ekspli-
citan da bi nadređeni i podređeni učestvovali u njemu. Interesi
nadređenih i podređenih jesu objektivni u smislu da odražava-
ju očekivanja (uloge) povezane s položajima. Pojedinci ne mo-
raju da internalizuju ta očekivanja, niti da ih budu svesni da bi
postupali u skladu s njima. Ako pojedinci zauzimaju određene
položaje, ponašaće se na očekivani način. Pojedinci su prilagođe-
ni svojim ulogama kada doprinose sukobu između nadređenih
i podređenih. Darendorf je ove nesvesne interese nazivao laten-
tnim interesima. Manifestni interesi su latentni interesi kojih
su pojedinci postali svesni. Darendorf je analizu povezanosti la-
tentnih i manifestnih interesa video kao glavni zadatak teorije
sukoba. Ipak, akteri ne moraju biti svesni svojih interesa kako bi
delovali u skladu s njima.

Grupe, sukob i promena

Darendorf je razlikovao tri opšte vrste grupa. Prva vrsta su
kvazigrupe ili mnoštvo pojedinaca koji zauzimaju položaje na
osnovu kojih imaju isti interes. One predstavljaju osnovu za dru-
gu vrstu grupa: interesne grupe. Interesne grupe su prave gru-
pe u sociološkom smislu te reči; one imaju ne samo zajedničke
interese, več i strukturu, cilj i članstvo. Interesne grupe imaju
sposobnost da učestvuju u grupnom sukobu. Iz svih tih intere-
snih grupa nastaju konfliktne grupe. To su grupe koje stvarno
učestvuju u sukobu.
Darendorf je smatrao da su koncepti latentnih i manifestnih
interesa kao i koncepti kvazigrupe, interesne grupe, i konfliktne
grupe ključni za objašnjenje sukoba. Pod idealnim okolnostima,
nikakve druge promenljive nisu potrebne. Međutim, pošto uslo-
vi nikada nisu idealni, mnogi različiti činioci utiču na sukobe.
Darendorf je spominjao tehničke uslove (kao što je odgovaraju-
će osoblje), političke uslove (kao što je opšta politička klima), i
društvene uslove (kao što je mogućnost komunikacije među čla-
novima grupe). Po Darendorfu, način na koji se ljudi regrutuju
u kvazigrupe predstavlja još jedan važan društveni uslov. Ako je
regrutovanje posledica slučajnosti, mala je verovatnoća da će se
Latentni interesi —interesi kojih pripadnici grupe nisu svesni.
Manifestni interesi - latentni interesi kojih su pripadnici grupe postali svesni.
Kvazigrupa - mnoštvo pojedinaca koji zauzimaju položaje na osnovu kojih
imaju isti interes.
Interesne grupe —za razliku od kvazigrupa, interesne grupe su prave grupe u
sociološkom smislu te reči; one imaju ne samo zajedničke interese, već i
strukturu, cilj i članstvo. Interesne grupe imaju sposobnost da učestvu-
ju u grupnom sukobu.
Konfliktne grupe —grupe koje stvarno učestvuju u sukobu.
iz kvazigrupe razviti interesna ili konfliktna grupa. Za razliku od
Marksa, Darendorf nije smatrao da će lumpenproletarijat (masa
jako siromašnih ljudi koja se u kapitalističkom sistemu nalazi
u lošijem položaju i od samog proletarijata) na kraju oformiti
konfliktnu grupu, jer je regrutovanje pojedinaca u tu grupu slu-
čajno. Međutim, kada je regrutovanje u kvazigrupe strukturalno
determinisano, one obezbeđuju plodno tle za nastanak intere-
snih grupa, ili, u određenim okolnostima, konfliktnih grupa.
Poslednji aspekt Darendorfove teorije sukoba jeste odnos
sukoba i promene. Tu je on odao priznanje značaju rada Luisa
Kozera koji je proučavao funkcije sukoba u održavanju statusa
quo. Međutim, Darendorf je smatrao da je konzervativna uloga
sukoba samo jedan deo društvene realnosti; sukob takođe dovo-
di do razvoja i promene.
Ukratko, Darendorf je smatrao da konfliktne grupe, kada
nastanu, učestvuju u aktivnostima koje dovode do promena u
društvenoj strukturi. Kada je sukob intenzivan, promene koje se
javljaju su radikalne. Kada je sukob praćen nasiljem, struktural-
ne promene će biti iznenadne. Kakva kod da je priroda sukoba,
sociolozi moraju biti svesni odnosa između sukoba i promene,
kao i odnosa između sukoba i postojećeg stanja. Drugim rečima,
sociolozi moraju da imaju osećaj za dinamične odnose između
različitih elemenata ovako shvaćenog društva. Prema tome, te-
orijsko shvatanje ne mora nužno biti statično. Ideja će biti još
jasnija u narednom odeljku koji se bavi sistemskom teorijom.

OPŠTATEORIJA SISTEMA*

Rad Niklasa Lumana

Najpoznatiji sistemski teoretičar u sociologiji bio je Niklas
Luman (1927-1998). Luman je razvio sociološki pristup koji
kombinuje elemente Parsonsovog strukturalnog funkcionalizma
Lumpenproletarijat - masa jako siromašnih ljudi koji se u kapitalističkom
sistemu nalaze u lošijem položaju i od samog proletarijata.
* Ovaj deo napisan je u koautorstvu s Daglasom Gudmanom i Matajasom
Jungeom.
s opštom teorijom sistema i nekim konceptima kognitivne bio-
logije i kibernetike. Luman je kasne Parsonsove radove shvatao
kao opštu teoriju koja je dovoljno složena da predstavlja osnovu
novog sociološkog pristupa koji preuzima neke uvide o funkcio-
nisanju sistema iz bioloških i kibernetskih istraživanja. Međutim,
on kod Parsonsa primećuje dva problema. Prvo, u Parsonsovoj
teoriji nema mesta za samoreferentnost, tj. sposobnost društva
da se u svojim operacijama odnosi na samo sebe. Samoreferen-
tnost je, po Lumanu, ključna za naše razumevanje sistema. Dru-
go, Parsons ne prihvata kontingentnost (slučajnost). Budući da
Parsons nije u stanju da vidi kakvo bi društvo moglo da bude,
on ne može na adekvatan način da sagleda kakvo ono zaista jeste.
Uzmimo jedan primer iz Parsonsove teorijske matrice da bismo
to objasnili. Shema APIL ne bi trebalo da se razume kao činjeni-
ca, već pre kao model mogućnosti. Ona pokazuje da podsistemi
koji za cilj imaju adaptaciju i postizanje cilja mogu da budu me-
đusobno povezani na različite načine. Prema tome, cilj analize je
da shvati zašto sistem proizvodi određeni odnos između ta dva
podsistema u bilo kom trenutku. Luman pokušava da odgovori
na ta dva problema u Parsonsovom radu, razvijajući teoriju koja
uzima samoreferentnost kao najvažniju karakteristiku sistema i
koja se usredsređuje na kontingentnost, tj. činjenicu da su stvari
mogle biti drugačije.
Sistem i okruženje. Ključ za razumevanje Lumanovog shva-
tanja sistema jeste razlika koju je Luman pravio između sistema
i njegovog okruženja. Razlika se, u suštini, svodi na nivo slože-
nosti. Sistem je uvek manje složen od svog okruženja. Uzmimo
za primer jedno preduzeće koje proizvodi automobile. To pre-
duzeće predstavlja jedan sistem koji se nalazi unutar veoma slo-
ženog okruženja koje obuhvata mnogo različitih vrsta ljudi, ne-
prekidno promenljivo fizičko okruženje i mnoge druge različite
sisteme. Međutim, unutar sistema, ta složenost predstavljena je
u mnogo jednostavnijem obliku. Kada je proizvođaču automo-
bila potrebna sirovina (čelik, guma, itd.), obično mu nije važno
odakle ona dolazi, kako se ona proizvodi i ko će mu je isporu-
čiti. Sva ta složenost okruženja redukovana je na informaciju o
ceni i o kvalitetu sirovine koju proizvođač želi da kupi. Slično
tome, brojne i različite navike mušterija tog preduzeća redukuju
se samo na one navike koje direktno utiču na njihovu odluku da
li će kupiti automobil.
Pojednostavljenje složenosti podrazumeva da ste prisiljeni
da birate između najmanje dve opcije (proizvođač brine o tome
kako se proizvodi sirovina, ali ga možda nije briga za političku
situaciju u zemlji u kojoj je ona proizvedena). Svaki izbor po-
drazumeva kontingentnost zbog toga što se uvek može izabrati
drugačije (proizvođač bi mogao da se raspita o političkoj situaci-
ji), a kontingentnost podrazumeva rizik. Te tako, ako proizvođač
odluči da ne prati političku situaciju u zemlji gde se proizvodi
sirovina, može se dogoditi da proces proizvodnje bude prekinut
ili narušen nekom pobunom, oružanim sukobom ili privrednom
krizom unutar te zemlje. To će prekinuti snabdevanje sirovinom.
Sistem jednostavno ne može da bude složen kao njegovo
okruženje. Sistem koji bi to pokušao podsetio bi nas na Borheso-
vu priču o kralju koji je naredio kartografu da mu nacrta mapu
njegove kraljevine koja će biti savršeno tačna. Kada je kartograf
završio, mapa je bila isto onoliko velika kao i teritorija same dr-
žave, pa je otuda bila neupotrebljiva. Mape, kao i sistemi, mora-
ju da redukuju (smanje) složenost. Kartograf mora da odabere
one osobine koje su važne. Različite mape istog područja mo-
guće je izraditi zbog toga što je odabir onih karakteristika koje
će biti predstavljene na mapi kontingentan. To je nužno, ali i
rizično, jer oni koji izrađuju mape nikada ne mogu biti sigurni
da li su izostavili nešto što će se kasnije ispostaviti kao bitno za
korisnika. Uzgred, taj zaključak se primenjuje na sve teorije (ili
mape) koje su predstavljene u ovoj knjizi. Iz svake od njih izvu-
čeno je nekoliko aspekata, što neizbežno ostavlja nepokrivenim
neke druge aspekte teorije. Da biste zaista znali šta su, recimo,
Dirkem, Veber ili Parsons svojim teorijama hteli da kažu, morali
biste da pročitate njihova kompletna dela koja imaju nekoliko
hiljada stranica ponekad teško razumljivog teksta (čak i za ne-
koga ko ima doktorat iz sociologije). Takvo studiranje trajalo bi
nekoliko decenija i ne bi imalo smisla.
Iako sistemi nikada ne mogu da budu isto onoliko slože-
ni kao njihova okruženja, njihova složenost se ipak neprekidno
uvećava. Drugim rečima, sistemi neprekidno razvijaju nove podsi-
steme i uspostavljaju različite odnose izmedu tih podsistema da bi
efikasno izašli na kraj sa svojim okruženjem. Kada to ne bi radili,
složenost okruženja predstavljala bi ozbiljnu pretnju po stabilnost
sistema. Na primer, proizvođač automobila mogao bi da otvori
odeljenje medunarodnih odnosa koje bi se bavilo praćenjem po-
litičkih događaja u državi iz koje nabavlja sirovine. To novo ode-
ljenje bilo bi zaduženo za informisanje proizvođača o tome koliki
je politički rizik u zemljama iz kojih stižu sirovine, a potom i za
pronalaženje alternativnih izvora u slučaju da dođe do političkih
turbulencija i prekida dotoka sirovine. Tako na paradoksalan na-
čin dolazimo do sledećeg zaključka: složenost je moguće smanjiti
samo ako je uvećamo.

Samostvarajući sistemi
Luman je najpoznatiji po svom konceptu o samostvaranju.
On se odnosi na diverzifikaciju sistema. Iako Luman smatra da
su svi sistemi takvi (počev od bioloških ćelija do društvenog si-
stema), on koncept samostvaranja primenjuje na sisteme kao što
su privredni, politički, pravni i naučni sistem, kao i na birokrati-
ju i mnoge druge sisteme. Samostvarajući sistemi imaju sledeće
karakteristike:
1. Samostvarajući sistem proizvodi osnovne elemente koji
čine sistem. To je možda paradoksalno. Kako sistem može
da proizvodi sopstvene elemente, one elemente koji ga
čine? Razmislite o savremenom privrednom sistemu i
njegovom osnovnom elementu - novcu. Mi kažemo da je
novac osnovni element zato što vrednost svih stvari u pri-
vrednom sistemu može da se izrazi kroz novac. Međutim,
veoma je teško reći koliko je novac sam po sebi vredan.
Značenje novca, njegova vrednost i upotreba determi-
nisani su samim privrednim sistemom. Novac, u današ-
njem značenju tog pojma, nije postojao pre privrednog
sistema. Savremeni oblik novca i privredni sistem nastali
Samostvarajući sistemi - samoreferentni i zatvoreni sistemi koji sami proizvode
svoje osnovne elemente i sami određuju svoje granice i svoju strukturu.
 su zajedno i zavise jedan od drugog. Savremeni privredni
sistem bez novca teško je zamisliti. Novac bez privrednog
sistema samo je bezvredan komad papira ili metala.
2. Samostvarajući sistemi su samoorganizujući i to na dva na-
čina. Oni definišu sopstvene granice i organizuju unutraš-
nje strukture. Sopstvene granice definišu praveći razliku
izmedu onoga što se nalazi u sistemu i onoga što se nalazi
u okruženju. Na primer, u privredni sistem ubrajamo sve
što je oskudno i čemu možemo da pripišemo cenu. Pošto
se vazuduh nalazi svuda u izobilju, ne možemo da kaže-
mo koliko on košta. Stoga on nije deo privrednog siste-
ma. Vazduh je, međutim, neophodan sastojak okruženja
sistema. Ono što se nalazi unutar ili van samostvaraju-
ćeg sistema determinisano je samoorganizacijom sistema,
a ne, kako misle strukturalni fiinkcionalisti, funkcional-
nim nužnostima sistema.
Ostale snage će možda ograničiti obim samostvarajućeg
sistema. Recimo, kapitalistički privredni sistemi imaju
tendenciju da neprekidno šire svoje granice da bi unu-
tar njih uključili prodaju seksualnih usluga i zabranjenih
droga. To se dešava čak i u slučajevima u kojima politič-
ki sistemi usvajaju zakone koji seksualne usluge i drogu
treba da drže van legalnog tržišta. Ali umesto da izuzmu
ove proizvode iz privrednog sistema, ti zakoni utiču na
cenu seksualnih usluga i zabranjenih droga unutar pri-
vrednog sistema. Njihova ilegalnost samo im uvećava
cenu, obeshrabrujući tako njihovu kupovinu. Međutim,
unutar privrednog sistema, visoka cena koja obeshrabru-
je kupovinu takode ohrabruje prodaju. Ako možete da
zaradite puno novca prodajući seksualne usluge i drogu,
ponuda tih usluga će se zadržati unutar privrednog si-
stema. Prema tome, zakoni koji pokušavaju da drže pro-
izvode podalje od privrednog sistema utiču na njihovu
cenu unutar privrednog sistema.
Unutar svojih granica, samostvarajući sistem proizvodi
sopstvenu strukturu. Recimo, usled činjenice postojanja
novca, tržište je strukturirano na bezličan način. Banke
 postoje da bi čuvale i pozajmljivale novac, razvio se kon-
cept kamate itd. Ako privredni sistem ne bi imao za svoje
osnovne elemente tako apstraktne i lako prenosive enti-
tete kao što je novac, njegova unutarnja struktura bila bi
potpuno različita. Recimo, ako bi se privreda zasnivala
na robnoj razmeni, a ne na novcu, ne bi bilo banaka i ne
bi bilo kamate. Umesto toga, postojalo bi tržište u okvi-
ru kojeg bi kupovina i prodaja dobara bila strukturirana
na sasvim drugačiji način.
3. Samostvarajući sistemi su samoreferencijalni (oni se sva-
kom operacijom odnose na same sebe). Na primer, pri-
vredni sistem koristi cenu kao način da uputi na samog
sebe. Pripisujući fluktuirajuću monetarnu vrednost deo-
nicama neke kompanije, berza predstavlja primer takve
samoreferentnosti unutar privrednog sistema. Cene na
berzi ne određuje bilo koji pojedinac, već privredni si-
stem. Slično tome, pravni sistem ima zakone koji se od-
nose na pravni sistem (na primer, zakonski propisi koji
uređuju primenu ili tumačenje nekog zakona).
4. Samostvarajući sistem jeste jedan zatvoren sistem. To
znači da ne postoji direktna veza između sistema i nje-
govog okruženja. Umesto toga, sistem mora da se bavi
predstavama eiemenata koji se nalaze u okruženju. Re-
cimo, privredni sistem, po opštem shvatanju, odgovara
materijalnim potrebama i željama ljudi. Međutim, te
želje i potrebe utiču na privredni sistem samo u obimu
u kojem mogu da se predstave preko novca. Pa tako pri-
vredni sistem odgovara materijalnim potrebama i željama
bogatih ljudi, ali u veoma maloj meri odgovara potreba-
ma i željama siromašnih ljudi.
Još jedan primer nalazimo u birokratiji velikih organizacija
kao što je birokratija uprave javnih prihoda. Uprava se nikada
stvarno ne bavi svojim klijentima. Ona se bavi isključivo pred-
stavljenim klijentima. Poreski obveznici predstavljeni su u vidu
formulara koji pošalju službi ili u obliku dosijea koji uprava o
njima vodi. Stvarni poreski obveznici imaju uticaj na birokra-
tiju samo ako uspeju da poremete birokratsko predstavljanje.
Oni koji prouzrokuju poremećaj (popunjavajući pogrešne for-
mulare, šaljući protivrečne ili pogrešne podatke) često nailaze na
žestok odgovor uprave zbog toga što ugrožavaju sistem.
Iako je samostvarajući sistem zatvoren i nema direktnu vezu
s okruženjem, okruženju se mora dopustiti da poremeti unutraš-
nje predstave sistema. Bez dh poremećaja, sile iz okruženja uni-
štile bi sistem. Recimo, cene akcija na berzi menjaju se dnevno.
Razlika između cene akcija nekog preduzeća u rasponu od dva-
tri dana ne mora da ima mnogo veze s realnom vrednošću pre-
duzeća - tj. s njegovom aktivom ili profitom - već sa stanjem u
kojem se berza nalazi. Berza može biti u usponu, odnosno prola-
ziti kroz period rasta u kome su cene akcija daleko više nego što
bi trebalo da budu, uzimajući u obzir stanje preduzeća o čijim
deonicama je reč. Međutim, tokom dužeg perioda cene deonica
trebalo bi da odslikavaju aktuelni status preduzeća ili će se sistem
raspasti. To se desilo kada je 1929. godine propala Njujorška
berza - sistem je zapao u krizu zbog toga što cene deonica nisu
imale veze s njihovom stvarnom vrednošću. Da bi dobro funk-
cionisala, berza kao sistem mora s vremena na vreme da dozvoli
svom okruženju (realni uslovi u kojima se nalaze preduzeća) da
je poremeti.
Zatvoreni društveni sistem razlikuje se od pojedinaca koji,
na prvi pogled, predstavljaju njegov deo. Prema Lumanu, u ta-
kvim sistemima pojedinac čini deo okruženja. Vratimo se pono-
vo na primer birokratije. Ne samo da su klijenti deo okruženja,
već su to i ljudi koji rade u birokratiji. Posmatrano iz ugla biro-
kratije, ljudi koji rade u njoj su spoljašnji izvor složenosti i ne-
predvidivosti. Da bi predstavljala jedan zatvoren sistem, birokra-
tija mora da pronađe način da čak i sopstvene radnike predstavi
pojednostavljeno. Umesto da se posmatra kao ljudsko biće, rad-
nik se posmatra kao upravnik, računovođa itd. Stvaran čovek,
tj. ljudsko biće, može da utiče na birokratiju samo ako poremeti
njene predstave, odnosno ukoliko poremeti predstave kojima si-
stem definiše okruženje.
Diferencijacija
Posmatrano sa stanovišta Lumanove teorije sistema, glavna
karakteristika modernog društva jeste sve veća sistemska diferen-
cijacija kojom sistem izlazi na kraj sa složenošću okruženja. Dife-
rencijacija je pokušaj da se unutar sistema preslikaju razlike koje
postoje izmedu sistema i okruženja; to znači da unutar diferenci-
ranog sistema postoje dve vrste okruženja. Jedno okruženje koje
je opšte (zajedničko) za sve podsisteme i drugo okruženje koje je
različito unutar svakog podsistema. Na primer, proizvođač auto-
mobile, kao što je Ford, gleda na druge proizvođače, kao što su
Dženeral motors i Dejmler Krajsler, kao na delove svog okruže-
nja. Fordovo odeljenje za međunarodne odnose (koje predstavlja
jedan podsistem unutar Forda) takođe gleda na Dženerai motors
i Krajsler kao na nešto što je van njega i predstavlja deo njegovog
okruženja. Međutim, odeljenje za međunarodne odnose takode
vidi druge podsisteme unutar Forda (kao što je, recimo, raču-
novodstvo, koje takođe predstavlja jedan podsistem unutar For-
da) kao podsisteme koji se nalaze van podsistema međunarodnih
odnosa i koji, prema tome, za odeljenje medunarodnih odnosa,
predstavljaju deo okruženja. Ostali podsistemi (računovodstvo),
predstavljaju unutrašnji deo organizacionog sistema kao celine,
ali se nalaze u okruženju podsistema međunarodnih odnosa, što
ih otuda čini unutrašnjim okruženjem. Slično tome, podsistem
ljudskih odnosa gleda na druge proizvodače kao na deo svog
okruženja, ali uz to, vidi i druge podsisteme (ovoga puta uklju-
čujući i podsistem međunarodnih odnosa) kao deo sopstvenog
okruženja. U skladu s tim, svaki podsistem ima različit pogled
na unutrašnje okruženje sistema, što čini jednu veoma složenu i
dinamičnu unutrašnju strukturu.
Diferencijacija unutar sistema jeste način kojim se sistem bavi
promenama nastalim u okruženju. Svaki sistem mora da održi svo-
ju granicu koja ga odvaja od okruženja. Kada to ne bi bio u stanju,
bio bi potučen složenošću svog okruženja, što bi moglo da dove-
de do njegovog sloma ili čak potpunog nestanka. Da bi preživeo,
Diferencijacija - proces u kojem sistem preslikava unutar sebe razlike koje
postoje između njega i njegove okoline.
sistem mora da bude sposoban da izade na kraj s raznovrsnošću u
okruženju. Na primer, dobro je poznato da se svaka velika organi-
zacija kao sistem sporo prilagođava promenama u okruženju (na
primer, potražnji u javnosti, političkim promenama ili čak tehno-
loškim promenama, kao što je upotreba računara). Međutim, orga-
nizacije se razvijaju; one evoluiraju stvarajući diferencijaciju unutar
sistema. Drugim rečima, promene u okruženju će se preslikati u
strukturu organizacije. Dobar primer za to jeste preduzeće za pro-
izvodnju automobila koje otvara novo odeljenje čiji je zadatak da
se bavi novom situacijom kao što je prisustvo računara na radnom
mestu. Kao rezuitat toga, zaposliće se novi radnici, obučeni da
upravljaju novom tehnologijom; izabraće se i novi upravnik, itd.
Diferencijacija je sredstvo kojim se uvećava složenost si-
stema, budući da svaki podsistem može da ostvari različite veze
s drugim podsistemom. Ona omogućava veću raznovrsnost unu-
tar sistema što predstavlja odgovor na raznovrsnost koja se nalazi
u okruženju. U prethodnom primeru, novo odeljenje, kao i sva-
ko drugo odeljenje birokratskog sistema, predstavlja okruženje
za ostala odeljenja, ali svako novo odeljenje uvećava organiza-
cionu složenost sistema jer se njegovim prisustvom uspostavlja-
ju i omogućuju novi i dodatni odnosi izmedu odeljenja. Novo
odeljenje, uspostavljeno da bi bilo na usluzi radnicima koji rade
s računarima, bolje će odgovoriti na buduće promene u računar-
skim tehnologijama i biti od pomoći čitavoj organizaciji prili-
kom integrisanja tih novih kapaciteta. Osim toga, ono će mož-
da omogućiti nove veze između postojećih odeljenja time što će
omogućiti odeljenju za računovodstvo da se centralizuje ili pro-
davcima da neposredno pristupe inventaru.
Raznovrsnost stvorena diferencijacijom ne samo da omogu-
ćava bolju reakciju na izazove koji dolaze iz okruženja, već omo-
gućava bržu evoluciju. Evolucijaje proces selekcije (odabira) iz
raznovrnosti. Sto je veća raznovrsnost, kvalitetniji je odabir. Me-
đutim, Luman tvrdi da se razvilo samo nekoliko oblika unutrašnje
diferencijacije. On ih naziva segmentirana diferencijacija, stratifi-
kacija, centar-periferija diferencijacija i funkcionalna diferencija-
cija. Te diferencijacije uvećavaju složenost sistema kroz repeticiju
Evolucija - proces odabira iz raznovrsnosti.
(ponavljanje) diferencijacije između sistema i okruženja, unutar si-
stema. Kada je u pitanju njihov evolucioni potencijal, d oblici di-
ferencijacije imaju različitu sposobnost da proizvedu raznovrsnost
i, sledstveno tome, omoguće kvalitetniji odabir u procesu evolu-
cije. Složeniji oblici diferencijacije imaju sposobnost da ubrzaju
evoluciju sistema.

Niklas Luman
Biografska skica

Im e N iklasa L um ana, kao sistem skog teoretičara, skoro uvek se

usko vezuje za Talkota Parsonsa. K ako sm o videli ranije u ovoj
glavi, Parsons je p u n o pisao o sistem im a,
a njegove ideje uticale su na ideje N iklasa
L u m an a u njegovoj kasnijoj fazi. O sim
toga, L um an je upoznao Parsonsa kada
je studirao javnu adm inistraciju na H ar-
vardu 1 9 6 0 -1 9 6 1 . godine. Z b o g to g a ga
m n ogi povezuju sa stru ktu raln im funk-
cionalizm om . B u d u ći d a je strukturalni
funkcionalizam izašao iz m od e kasnih
1960-ih godin a, L u m an ova veza s njim
uslovila je d a im a m an je uticaja nego što bi ga m o žd a im ao,
p ogoto vo u S A D . M eđ u tim , u p osledn jih nekoliko go d in a
postalo je jasn o d a L u m an , iako jeste sistem ski teoretičar, nije
strukturaln i funkcionalista. O sim toga, on im a veom a različito
shvatanje strukture od Parsonsa i od b acu je Parsonsovu usred-
sredenost n a vrednosni konsenzus u društvu i na društveni
poredak. S to se više oslob ađ ao uticaja stru k tu raln og funkcio-
nalizm a, L u m an ova sistem ska teorija p o stajala je sve u ticajn ija
širom ak ad em sk og sveta.

Segmentirana diferencijacija konceptualno razdvaja delove

sistema na osnovu potrebe da neprekidno ponavljaju iste funk-
cije. Na primer, proizvođač automobila ima funkcionalno slične

Segmentirana diferencijacija —razdvajanje delova sistema na osnovu potrebe

da neprekidno ponavljaju iste funkcije.
fabrike za proizvodnju automobila na mnogo različitih lokaci-
ja. Svaka lokacija organizovana je na sličan način, svaka ima istu
strukturu i obavlja istu funkciju - proizvodnju automobila.
Stratifikacijska diferencijacija je vertikalna diferencijacija
prema kojoj se rang ili status u sistemu shvataju hijerarhijski. Sva-
ki rang ispunjava određenu i posebnu funkciju u sistemu. U au-
tomobilskoj firmi nailazimo na različite rangove. Upravnik novog
odeljenja za međunarodne odnose zauzima vrhovni položaj unutar
hijerarhije tog odeljenja. Njegova funkcija je da upotrebi moć da bi
upravljao poslovima odeljenja. Niže rangirani radnici unutar ode-
ljenja vrše čitav niz posebnih funkcija. Uz to, upravnik odeljenja
za međunarodne odnose ima poziciju unutar stratifikacijskog siste-
ma proizvođača automobila. Predsednik preduzeća zauzima najviši
rang. On je na višem položaju i od upravnika odeljenja za međuna-
rodne odnose i nalazi se u poziciji da mu izdaje naređenja.
U segmentiranoj diferencijaciji, nejednakost je posledica
slučajnih razlika u okruženju (kao što je, recimo, situacija kada
se više automobila proda u jednoj geografskoj oblasti nego u
drugoj), ali ona nema sistemsku funkciju. U stratifikaciskoj di-
ferencijaciji nejednakost je od suštinske važnosti za sistem. Kon-
kretnije rečeno, moguće je uočiti međuodnos jednakosti i nejed-
nakosti. Svi članovi koji zauzimaju isti rang su u osnovi jednaki,
dok se različiti rangovi razlikuju po nejednakosti. Više pozicije
(na primer, šefovi odeljenja) imaju bolji pristup resursima i veću
sposobnost da postanu akteri uticajne komunikacije. Sledstveno
tome, stratifikovan sistem se više bavi blagostanjem onih koji za-
uzimaju više pozicije, dok se nižim pozicijama, načelno govo-
reći, bavi jedino ako oni ugrožavaju one koji se nalaze na višim
pozicijama. Međutim, svi rangovi zavise jedni od drugih, a druš-
tveni sistem može preživeti jedino ako sve pozicije, uključujući i
najniže, uspešno obavljaju svoju funkciju.
Cinjenica da su oni na nižim položajima značajni za sistem
a ipak ne uspevaju da se nametnu kao akteri uticajne komunika-
cije, stvara strukturalni problem koji ograničava složenost siste-
ma. Kada oni koji rukovode sistemom postanu previše udaJjeni
Stratifikacijska diferencijacija - vertikalna diferencijacija prema kojoj se rang
ili status u sistemu shvataju kao hijerarhija.
od onih na najnižim pozicijama, sistem ima tendenciju da kola-
bira zato što se važne funkcije koje treba da se obavljaju na nižim
pozicijama ne obavljaju na odgovarajući način. Da bi imali neki
uticaj na sistem, niži položaji moraju da pribegnu sukobu.
Treći tip diferencijacije nazivamo diferencijacija centar-
-periferija. Ona predstavlja vezu između segmentirane i stratifi-
kacijske diferencijacije. Recimo, neka preduzeća za proizvodnju
automobila sagradila su fabrike u drugim zemljama. Bez obzira
na to, sedišta tih firmi ostaju u centru koji upravlja i, u određe-
nom obimu, kontroliše preduzeća koja se nalaze na periferiji.
Funkcionalna diferencijacija jeste najsloženiji oblik dife-
rencijacije i oblik koji dominira savremenim društvom. Svaka
funkcija unutar sistema dodeljena je jednoj određenoj jedinici
sistema (njegovom delu). Recimo, proizvođač automobila ima
funkcionalno izdiferencirana odeljenja, kao što su proizvodnja,
administracija, računovodstvo, planiranje i osoblje.
Funkcionalna diferencijacija fleksibilnija je od stratifikacij-
ske diferencijacije, ali ako jedan sistem ne uspe da ispuni svoj
zadatak, čitav sistem će imati problema da preživi. Međutim,
dokle god svaka jedinica (deo sistema) obavlja svoje funkcije, ra-
zličite jedinice mogu da ostvare veći stepen nezavisnosti. Zapra-
vo, funkcionalno izdiferencirani sistemi složene su mešavine ne-
zavisnosti i zavisnosti. Na primer, iako je odeljenje za planiranje
zavisno od računovodstva, dokle god se na računu podudaraju
aktiva i pasiva, odeljenje za planiranje ne mora da brine o tome
kako se u računovodstvu obrađuju podaci.
To ukazuje na dalju razliku izmedu oblika diferencijacije.
Kod segmentirane diferencijacije, ako deo sistema ne uspe da
ispuni svoju funkciju (na primer, jedna od fabrika proizvođača
automobila ne može da proizvede automobile zbog štrajka rad-
nika), to ne ugrožava sistem. Međutim, kod složenijih oblika di-
ferencijacije, kao što je funkcionalna diferencijacija, feler može
da proizvede probleme za društveni sistem, pa čak i da dovede
Diferencijacija centar-periferija - diferencijacija između centra sistema i nje-
govih perifernih elemenata.
Funkcionalna diferencijacija - najsloženiji oblik diferencijacije i oblik koji
dominira savremenim društvom. Svaka funkcija unutar sistema dode-
ljena je jednoj određenoj jedinici sistema.
do njegovog sloma. Na jednoj strani, rast složenosti uvećava spo-
sobnost sistema da se bavi svojim okruženjem. Na drugoj strani,
složenost uvećava rizik sloma sistema ako se funkcija ne vrši na
odgovarajući način.
U najvećem broju slučajeva, ta uvećana krhkost nužna je
cena koja mora da se plati za usložnjavanje odnosa među različi-
tim podsistemima. Veći broj vrsta mogućih odnosa između podsi-
stema stvara veći asortiman mogućih odgovora na promene koje
dolaze iz okruženja. U segmentiranom sistemu odnosi između
različitih podsistema nisu strukturno različiti. Na primer, odnosi
između bilo koje dve fabrike, u osnovi, su isti. U stratifikovanom
sistemu, odnosi izmedu različitih položaja, u osnovi se razlikuju
od odnosa izmedu istih položaja (tj. položaja istog ranga). Reci-
mo, odnos koji fabrika ima sa svojim sedištem različit je od ono-
ga koji ima s drugom fabrikom. Takođe, odnos između upravni-
ka i čistača u fabrici, nije isti kao odnos između čistača i vratara.
U fimkcionalno izdiferenciranim sistemima različiti odnosi se
multiplikuju. Odnosi računovodstva i odeljenje za proizvodnju
razlikuju se od odnosa izmedu računovodstva i odeljenja za istraži-
vanje, a ovi su pak potpuno različiti od odnosa izmedu proizvod-
nje i istraživanja. Funkcionalna diferencijacija omogućuje proizvo-
đaču automobila veću fleksibilnost. Sledstveno, u preduzeću koje
se nalazi u okruženju u kome tehnički napredak pruža šanse za
ekonomski napredak, najveću težinu imaće odeljenje za istraživa-
nje. Ali, ako se preduzeće nalazi u okruženju u kome je ekonomski
napredak posledica neprekidnog ponavljanja jednog istog procesa,
najveći uticaj verovatno će imati računovodstvo.
Složeniji oblici diferencijacije ne isključuju manje složene
oblike. Zapravo, oni mogu da zahtevaju manje složene oblike.
Recimo, sistem proizvodača automobila jeste jedan stratifikovan
sistem, ali on ipak sadrži pojedinačne fabrike koje predstavlja-
ju segmentirani oblik. To je važno pošto mi obično govorimo o
fimkcionalno diferenciranim sistemima unutar modernog druš-
tva da bismo opisali njegov dominantni oblik diferencijacije. Bez
obzira na to, drugi oblici nastavljaju da postoje.
Primena socioloških koncepata na savremeno društvo
Da lije „Rat terorizmu “funkcionalan?

Posle 11. septembra 2001. godine, SAD započeo je takozvani

Rat terorizmu. Kao društveni fenomen, taj rat se može anaiizi-
rati iz čitavog niza teoretskih perspektiva, uključujući i struk-
turalno-funkđonalističku perspektivu koju smo predstavili
u ovoj glavi. Rat se kvaliflkuje za takvu vrstu analize zato što
predstavlja jednu strukturu koja je ponavljajuća i paternizova-
na. Kao dobar primer može da posluži američko Ministarstvo
unutrašnjih poslova uspostavljeno posle 2001. godine.
Prvi problem o kome može da se raspravlja jeste ,,funkcija“
ovog rata, način na koji je on pomogao SAD da se prilago-
de realnosti u kojoj postoje spoljni neprijatelji koji su sposob-
ni i voljni da nanesu znatnu štetu zemlji. Osama Bin-Laden,
vođa Al-Kaide koji stoji iza napada od 11. septembra, nalazi
se u bekstvu i prisiljen je da se skriva, što ga u velikoj meri
neutrališe. Sadam Husein, čovek za koga se pogrešno pretpo-
stavljalo da je saveznik i da podržava Al-Kaidu, uklonjen je
s vlasti i pogubljen. Različite vrste sigurnosnih mera osmišljene
su i primenjene unutar SAD i oko SAD. Što je glavno, posle
11. septembra nije bilo terorističkih napada unutar SAD. (Ta-
kvih napada bilo je na drugim mestima, kao što je podmetanje
bombe u madridskim i londonskim vozovima.) Prema tome,
može se reći da je rizik u nekoj meri otklonjen.
Međutim, postoji takođe ■jcdan broj ,,disfunkcija“ koje vezuje-
mo za Rat terorizmu. Među njima je visoka ekonomska cena
koja se plaća za vođenje tog rata. Ona je posebno izražena u
okupaciji Iraka i borbi s onima koji se suprotstavljaju američ-
kom prisustvu u toj zemlji. Razume se, ekonomski trošak je
mali u odnosu na gubitak ljudskih života u Iraku. Takođe, tu
su i brojni neprijatelji koje su SAD stvorile svojim vojnim ak-
cijama u Iraku i Avganistanu, kao i drugim akcijama, kao što
su hvatanje i otmica hiljade ljudi i njihovo držanje u zatvoru
Gvantanamo na Kubi i na drugim mestima. Postoje i mnoge
naizgled indirektne disfunkcije, kao što je gajenje maka u Av-
ganistanu koje je dramatično naraslo nakon što je fundamen-
talistički i represivni talibanski režim uklonjen s vlasti. Time je
 uvećan izvor kokaina za nelegalnu prodaju u mnogim zemlja-
ma, uključujući i SAD. U SAD, mnogi programi - socijalna
pomoć, potrošnja na infrastrukturu itd. - dramatično su skre-
sani zbog toga što se novac troši na vođenje Rata terorizmu.
Prema tome, može se postaviti sledeće pitanje koje se tiče neto
balansa: da li funkcija tog rata premašuje njegove disfunkcije
ili je obrnuto? Za neke grupe rat je svakako funkcionalan (na
primer, investitori koji sklapaju ugovore o rekonstrukciji Iraka
s američkim Ministarstvom odbrane), a za druge je disfunkci-
onalan (najveći broj Iračana, američki građani koji zavise od
socijalne pomoći). Ali, šta može da se kaže o SAD kao celi-
ni? Sistematska analiza funkcija i disfunkcija Rata terorizmu
ne može da proizvede jednostavan odgovor za državu kao celi-
nu, ali ona nudi jedan sistematičniji način razmišljanja o tome
kako bi takav odgovor mogao da izgleda.

Pomoću koda razlikujemo elemente sistema od elemenata

koji mu ne pripadaju. Kod je osnovni jezik funkcionalnog sistema.
Svaki sistem ima svoj kod. Kodovi mogu biti istina (nasuprot nei-
stini) za sistem nauke, plaćanje (nasuprot neplaćanju) za privredni
sistem i legalnost (nasuprot ilegalnosti) za pravni sistem itd.
Kod se koristi da bi ograničio vrstu legitimne (dozvoljene) ko-
munikacije. Svaka komunikacija koja ne koristi kod nije legitimna
i ne može se upotrebljavati. Unutar naučnog sistema obično ćemo
naići samo na komunikaciju koja je utemeljena u kodu istine. Na
primer, ako se sretnu predsednik Nacionalne aeronautičke i svemir-
ske administracije i predsednik Nacionalnog instituta za zdravlje da
bi razgovarali o činjenicama o starenju koje su otkrivene u svemir-
skom letu Džona Glena iz 1998. godine, tema razgovora biće deo
naučnog sistema koji koristi kod istine i neistine. Ako bi se isd ti
ljudi sreli da rasprave ko će da plati koji deo istraživanja koje je
obavljeno u tom svemirskom letu, tema razgovora biće deo eko-
nomskog sistema koji koristi kod plaćanja ili neplaćanja.
U Lumanovoj sistemskoj teoriji, ni jedan sistem ne koristi i
ne razume kod drugog sistema. Ne postoji način da se kod jed-
nog sistema prevede u kod drugog sistema. Budući da su sistemi
Kod - način razlikovanja elemenata koji su deo sistema od elemenata koji ne
pripadaju sistemu. Kod je osnovni jezik funkcionalnog sistema.
zatvoreni, oni mogu da reaguju samo na pojave koje se dešavaju
u njihovom okruženju (pod uslovom da je ono što se dešava u
okruženju dovoljno ,,bučno“ da ga sistem primeti). Ali sistem ta
dešavanja u okruženju mora da opiše u odnosu na sopstveni kod.
To je jedini način da se onome što se dešava prida neki smisao,
odnosno neko značenje. Recimo, privredni sistem vidi naučni
sistem jedino kroz to da li on pravi novac (omogućuje buduća
plaćanja) ili zahteva investicije (zahteva inicijalna plaćanja pre
nego što se ona otplate).

Sazetak

1. Strukturalni funkcionalizam je teorija k oja se bavi strukturam a

društva i njihovim fun kcion aln im značajem (pozitivnim ili nega-
tivnim posledicam a) za dru ge strukture.
2. Jed an tip strukturaln og funkcionalizm a jeste socijalni funkciona-
lizam koji se bavi društvenim stru kturam a i ustan ovam a, njiho-
vim m eđ u so b n im o d n o so m i načinim a na k oji one ograničavaju
p on ašan je aktera.
3. Z a strukturalne funkcionaliste, stratifikacija je funkcionalna nuž-
nost. Sva društva im aju potrebu za jednim takvim sistem om zbog
čega sistem stratifikacije i postoji. O n i sistem stratifikacije posm a-
traju kao strukturu socijetalnih nivoa, naglašavajući da se stratifika-
cija odnosi na sistem položaja (na primer, zanim anja p op u t radni-
ka i upravljača), a ne na svakog pojedinca u sistem u stratifikacije.
4. L ju d im a se m oraju p o n u d iti veće nagrade kako bi se m otivisali
d a zauzm u najznačajnije i najvažnije p oložaje u n u tar stratifikacij-
skog sistem a.
5. Fun kcion aln a teorija stratifikacije našla se p o d udarom m nogo-
brojn ih kritika. O sn ovn o pitan je koje su kritičari postavili jeste
d a li je ljud e m oguće m otivisati bilo čim e d ru gim osim natpro-
sečnim nagradam a.
6. Z a Parsonsa svaki sistem im a četiri funkcionalna imperativa. To su:
ad aptacija, postizan je cilja, integracija i održavanje obrazaca (ili
latentnost).
7. Postoje četiri p o d sistem a sistem a delanja (po redosledu odozgo
nadole): kulturni i društveni sistem , sistem ličnosti i pon ašaju ći
organizam .
8. R ob ert M erton razvio je složen m odel strukturaln o funkciona-
lističke teorije koji se, osim fun kcijam a, bavio disfu nkcijam a,
nefunkcijam a, neto balan som , nivoim a funkcionalne analize, ma-
nifestnim i latentn im fu n kcijam a i nenam eravanim posledicam a.
9. T eorija su k ob a razvila se kao reakcija na strukturalni funkciona-
lizam i na m n o go načina predstavlja njegov odraz u ogledalu, jer
se usredsreduje na p rom en u (a ne na ravnotežu), suprotstavljanje
i su kob (a ne na poredak), sile koje d op rin ose dezintegraciji (a ne
integraciji), te prisilu (a ne norm e i vrednosti) k oja drži društvo
n a okupu.
10. D aren d o rf se najviše bavio kon ceptom vlasti koji uvek podrazu-
m eva podredenost i nadređenost. O rganizacije u k ojim a m ožem o
naći pozicije vlasti nazivam o im perativno koordinisana udruženja.
11. G rupe unutar tih udruženja definišu se s obzirom na njihov interes;
svaka od nadređenih i podređenih grupa im a zajednički interes.
12. U n u tar im perativno koordinisanih udruženja m ogu će je identi-
fikovati tri različite grupe, p ogoto vo m eđ u o n im a k o ja se nala-
ze na p od ređ en im pozicijam a. K vazigrupe čini m n oštvo pojedi-
n aca koji zauzim aju položaje na osn ovu kojih im aju isti interes.
U n jim a se regrutuju interesne gru pe koje im aju sp oso b n o st d a se
uključe u sukob izm eđu grupa. Iz svih tih interesnih g ru p a nasta-
ju kon fliktne grupe, ili grupe koje stvarno učestvuju u sukobu.
13. Su kob m ože dovesti d o p rom en e sistem a.
14. Ključ za razumevanje Lum anove distinkcije između sistema i okru-
žen ja jeste činjenica d a je sistem uvek m anje složen od njegovog
okruženja.
15. Iako sistem n ikad a ne m ože d a bu d e složen kao njegovo okruže-
nje, on stvara nove pod sistem e i od n o se m eđu njim a, d a bi izašao
na kraj s okruženjem i njegovom složenošću.
16. Sam ostvarajući sistem i im aju nekoliko osnovnih karakteristika:
oni sam i proizvode svoje sastavne delove; sam i povlače svoje gra-
nice i organizuju un utrašn ju strukturu; oni su sam oreferencijal-
ni; i, naposletku, oni su zatvoreni.
17. D iferencijacija je pokušaj d a se unutar sistem a preslikaju razlike
koje posto je izm eđu sistem a i okruženja; to vodi do sve veće slo-
ženosti sistem a.
18. C etiri tip a diferencijacije su segm entirana, stratifikacijska, funk-
cionalna i centar-periferija diferencijacija.
19. Fu n kcion aln a diferen cijacija najsloženiji je ob lik diferencijacije.
T o je diferen cijacija k o ja d om in ira društvom .
20. K o d je jezik k oji o m o g u ću je razlikovanje elem enata sistem a od
elem enata koji ne p rip ad aju sistem u.

Literatura za dalje citanje

Kozer, L uis (2 0 0 7 ). Funckije društvenog sukoba. N o v i Sad: M editerran

Publishing.
Kuvačić, Ivan (1 9 8 7 ). Funkcionalizam u sociologiji. Z agreb: N aprijed .
L u h m an , N iclas (1 9 8 1 ). Teorija sistema. Z agreb: G lo b u s.
L u m an , N iklas (2 0 0 1 ). Društveni sistemi —osnovi opšte teorije. Srem ski
K arlovci: Izdavačka knjižarn ica Z oran a Stojanovića.
M erton , R ob ert (1 9 7 9 ). O teorijskoj sociologiji. Z agreb: Pitanja.
M erton , R ob ert (1 9 9 8 ). O teonjskoj sociologtji. B eograd : Plato
M ilić, A n đ elka i gru p a autora (1 9 9 0 ). Sociologija društvene akcije Tal-
kota Parsonsa. B eograd: Institut za sociološka istraživanja Filozof-
skog fakulteta u B eogradu.
M ils, R ajt (1 9 9 8 ). Sociološka imaginacija. B eograd: Plato.
M ouzelis, N ico s (2 0 0 0 ). Sociologijska teorija. Stojepošlo krivo? Z agreb:
N ak lad a Jesenski i T urk i H rvatsko sociološk o društvo.
Parsons, T alk ot (1 9 8 8 ). Društva — evolucijski i poredbeni pristup. Za-
greb: A u gu st Cesarec.
Parsons, T alk ot (1 9 9 2 ). Moderna društva. N iš: G radina.
R edklif-B rau n, A . R. (1 9 8 2 ). Struktura i funkcija u primitivnom druš-
tvu. B eograd: Prosveta.
Z em an , Z d en k o (2 0 0 4 ). Autonomija i odgođena apokalipsa. Z agreb:
H rvatsk a sveučilišna naklada.
SEDMO POGLAVLJE:
Teorija razmjene i bihevioralna
sociologija
S K I N N E R I B IH E V IO R IZ A M

B IH E V IO R A L N A S O C IO L O G IJA
OSNOVNI KONCEPTI
M ODIFIKACIJA PONAŠANJA

T E O R IJA R A Z M JE N E
HOM ANS I DURKHEIM
HOM ANS I LEVI-STRAUSS
HOM ANS I STRUKTURALNI FUNKCIONALIZAM
HOM ANSO VE OSN O VN E POSTAVKE
KRITIKA HOM ANSOVE TEO RIJE DRUŠTVA I KULTURE
INTEGRIRANA TEORIJA RAZM JEN E P. BLAUA
KRITIKA H OM ANSOVE TEO RIJE SVIJESTI

T R E N U T N I S T A T U S B IH E V IO R A L N IH T E O R IJA

SA ŽETA K

' X 'e o rija razm jen e i b ih ev io raln a so c io lo g ija jedinstvene su so c io lo šk e teorije.

Prvo, p rven stv en o se n ad ah n ju ju p sih o lo g ijo m o d n o sn o , sp ecifičn ije, bih evioriz-
m o m B. F. Sk in n era (T arter, 1 9 7 3 .). D ru go , jo š zn ačajniji u tjecaj, o so b ito na
teo riju razm jen e, im a ek o n o m ija, tak o đ er izvan so c io lo g ije . T re će , u n jih ovim
n ajek strem n ijim ob licim a ove teorije o štro o d b acu ju sve d ru ge so c io lo g ijsk e teori-
je o k o jim a sm o d o sa d a u ovoj knjizi rasp rav ljali.
P o sveću ju ći n ajveću p ažn ju B. F. Skin neru i n jeg o v o m b ih eviorizm u u teo riji
razm jen e, zap o čet ćem o ov o p o glav lje s rasp rav o m o n jegov oj o p ć o j orijen taciji.
Z atim ćem o rasp rav iti o b ih evioraln oj so cio lo g iji, bu d u ći d a o n a p re d stav lja
n ajčišće p rev o đ en je Skin nerovih id eja u so c io lo šk e p rin cipe. K o n ač n o , ob ratit
ćem o p ažn ju teo riji razm jene per se , na način k ak o je p re d stav lje n a u d jelu d vojice
n ajzn ačajn ijih p red stav n ik a - G e o rg a H o m a n sa i P etera B la u a .1
Iz o v o g p o g la v lja izostavljen a je eksp licitn a rasp rav a o sve važn ijem te o re tič aru
razm jen e - R ich ard u E m erso n u (1 9 7 2 a .; 1 9 7 2 b ., 1 9 7 6 .; 1 9 8 1 .; rad o v i u tisk u
tak o đ e r). N je g o v o je značenje u p oveziv an ju m ak ro i m ik ro te o rije. S to g a rasp rav u
o n je g o v o m rad u o d g a đ a m o d o 10. p o g lav lja koje je u p o tp u n o sti p o sv e će n o
rasp rav i o p o v ez an o sti m ak ro-m ik ro razina.
V eći bro j so c io lo g a zain teresirao se za b ih evioraln u so c io lo g iju , a d a p rito m
g o to v o n išta o d Skin n erove b ih evioraln e so c io lo g ije ili p ak verzije teo rije razm je-

1 H o m an s i Blau nisu jedini teoretičari razm jene koje treba spom enu ti. O d v ećeg značenja je i
djelo Jo h n a T h ib auta i H aro ld a K ellyja (1 9 5 9 .), B. F. M eekera (1 9 7 1 .) i R ob erta L. H am blin a i Jo h n a
K u nkela (1 9 7 7 .).
ne H o m a n sa ili B lau a zap rav o nisu prihvatili. K lasičn i esej A lvina G o u ld n era
(1 9 6 0 .) o recip ro citetu , k ao i rad W illiam a G o o d a (1 9 6 0 .) o o g ran iče n jim a u lo g a,
ilu striraju d u g o trajn u trad iciju n ebih evioraln e teorije razm jene. T a k v a verzija
teorije razm jene n ag laša v a recip ro čn u p riro d u društvenih o d n o sa i n ačin a na koji
m oć i p restiž p ro istječu iz p o rem etn ji ravn oteže u recip ro čn im o d n o sim a (G o o d ,
1 9 7 8 .). O vi se m islioci n ajčešće svrstavaju m eđu teo retičare razm jen e, ali ne i
m eđu so c io lo šk e ili p sih o lo šk e bih evioriste. O v d je ćem o ob ratiti p ažn ju na socio-
lo šk o p ro u čav an je p o n a šan ja i na razm jenu k oji su p o d velikim u tjecajem p sih o lo š-
k o g b ih eviorizm a. Z a to nas rad o v i n astali u trad iciji n ebih evioraln e orijen tacije
neće zanim ati.
Iak o su sva p o g lav lja u ovoj knjizi - barem d jelo m ičn o - o b lik o v an a au to ro v im
razu m ijevan jem so cio lo gije k ao m u ltip arad igm atičk e zn an osti, (vidi p oglavlje
"D o d a ta k "), k ao i razm ještajem različitih teo rija i teo retič ara u n u tar te p arad ig m e ,
o v o sh vaćan je im a d alek o n ajzn ačajn iju u logu u o v om p o g lav lju . S to g a ćem o
sh em u m u ltip arad igm atičn o sti so cio lo gije vrlo k ratk o rasp rav iti i p o m o ć u tog
p ro c e sa p o k az ati d a teorije koje razm atram o u o v o m p o g lav lju p re d stav ljaju dio
so cio lo g ijsk ih m ultiplih p arad ig m i.
P rem a a u to ro v o m stajalištu (R itzer, 1 9 7 5 a ., 1 9 7 5 b .) so c io lo g ija se sasto ji o d tri
osn ovn e p arad ig m e - p arad igm e socijaln ih činjen ica, p arad ig m e socijaln ih defini-
cija i socijaln o-b ih evioraln e p arad igm e. Svak a p arad ig m a im a četiri o sn ovn e kom -
p on en te, n o za nas su u o v om času zn ačajne jed in o p arad ig m atsk e slike o sn o v n o g
p red m eta so c io lo g ije i n ačin a na koje svak a p arad ig m a o b u h v aća teorije. Paradi-
g m a socijaln ih čin jen ica sm atra d a su p red m et so cio lo g ije širok e socijaln e struktu-
re i in stitucije i njihov p rin u d n i u čin ak na aktere, njih ove m isli i akcije. Stru k tu ral-
ni fun k cion alizam , kon flik tn a teo rija i n ek o lik o varijan ti n eo m ark sističk e teorije
vezane se uz p arad igm u socijaln ih činjen ica. P arad ig m a socijaln ih d e fin icija pri-
h vaća p rim arn o st zn ačen ja so c io lo g ijsk o g in teresa za ak tere, način e na k oje oni
k o n stru iraju socijaln u stv arn o st i akcija k oje p ro istječu iz takvih k on stru k cija.
S to g a su akteri, p rem a stajalištu socijaln ih d efin icio n ista, relativn o slo b o d n i i
kreativn i, d o k je za p ristalice p arad igm e socijaln ih čin jen ica n jih ovo p o n a šan je
u g lav n o m o d re đ e n o širim d ruštven im stru k tu ram a i in stitu cijam a. Sim b oličk i
in terak cion isti, fen o m en o lo zi, etn o m eto d o lo zi, pa čak i neki n e o m ark sisti, djelu ju
u okv iru ove p arad ig m e. K o n ačn o , p o sto ji i socijaln o -b ih ev io raln a p a ra d ig m a u
k o jo j je p red m et so c io lo g ije in d ivid u aln o p on ašan je k ao i p o tk rep ljiv an je i kažnja-
vanje što u tječu n a to p o n ašan je. T eo rije k oje rasp rav ljam o u o v om p o g lav lju
p rip a d a ju ov o j p arad ig m i.
S h em a m u ltiple p arad ig m e im a u ov om p o glav lju ključnu u lo g u . P rvo, o n a nas
p rib ližav a o sn o v n o m in teresu dviju teo rija - p o n ašan ju , p o tk rep ljiv an ju , i k ažnja-
van ju. D ru g o , o n a nas u p o zo rav a na činjenicu d a se te o re tičari p o v ez an i s tom
p arad ig m o m , p rim arn o ne bave, a neki se čak i ne žele baviti širim d ru štven im
stru k tu ram a i in stitu cijam a, k ao ni so cijaln o m k on stru k cijo m stv arn o sti i socijal-
n o m ak cijo m . T reće, iak o su m n ogi o d onih koje p ovezu jem o s to m p a ra d ig m o m
p rih v atili d o g m atsk u p oziciju o tom e što bi a što ne bi treb alo biti p re d m e to m
in teresa ove so cio lo g ijsk e p arad ig m e, d ru gi su o v om p a ra d ig m o m p o k u šav ali
o b jed in iti trad icio n a ln i in teres so c ija ln o g bih eviorizm a s in tereso m za so cijaln e
činjen ice i za socijaln e defin icije. U o v om ćem o p o g lav lju p o k u šati sre d iti kom -
p lek sn u p o v e z an o st k o ja p o sto ji izm eđu so cijaln o g bih ev o rio zm a i d ru gih socio-
lošk ih p arad ig m i.
SKINNERIBIHEVIORIZAM
B ih ev io rizam im a du gu p ovijest u d ruštven im zn an ostim a, a p o se b n o u p sih o lo giji.
U sv ak o m slu čaju , m od ern i se b ih eviorizam u svim d ru štven im zn an o stim a, a
p o se b n o u so c io lo g iji, m ože p o v ezati s rad o m B. F. Skin n era. N je g o v rad , iak o
p rven stv en o u sred o to čen na p rin cipe b ih eviorizm a, p o k riv a širok i sp e k tar in teresa
k oji o b u h vaćaju znanstvene trak tate (Skinner, 1 9 3 8 .), u top ijsk i rom an (Skinner,
1 9 4 8 .), p o lem ičk e i p olitičke rasp rav e (Skinner, 1 9 7 1 .), p raktičke p rim jen e bihe-
vio rizm a (Skinner, 1 9 6 8 .) k ao i au to b io g rafsk o d jelo (Skinner, 1 9 8 3 .). Svi n jegov i
zn anstveni, u to p ijsk i, p olitičk i i p rak tičk i rad o v i, im ali su u lo g u u raz v o ju socio-
lošk e varijan te biheviorizm a.
Prvo, istražit ćem o Skin n erov o d n o s p rem a d ru gim so c io lo šk im te o rijam a. O n
ih sm atra m ističn im p oth v atim a. T a k o razm išlja o m ak ro teo rijam a, p o v e zan im s
p a ra d ig m o m socijaln ih činjen ica, kakve su, na prim jer, stru k tu raln i fu n kcion ali-
zam i k on flik tn a teorija, ali i o m ik ro teo rijam a, p ovezan im sa p arad ig m o m socijal-
nih d efin icija, kakve su, na prim jer, sim bo ličk i in terak cion izam , e tn o m e to d o lo g ija
i fe n o m en o lo g ija. O n sm atra d a sp om en u te teorije u ob liču ju m ističn e en titete koji
o d v a jaju so c io lo g a o d jed in o g k o n k retn o g p red m eta n je g o v o g p ro u č av an ja - p o-
n ašan ja i kon zekven ci d o k ojih će p o n ašan je n ajv jerojatn ije d o v esti (M olm ,
1 9 8 1 .). U zm im o, na prim jer, Skin n erovu kritiku k o n ce p ata k u ltu re, k o ju često
d efin iraju p ristalice p arad ig m e socijaln ih čin jen ica, k ao "trad icion aln ih (o d n o sn o ,
h isto rijsk i utem eljenih i selektiranih) id eja i s njim a p ovezan ih vrijed n osti" (Skin-
ner, 1 9 7 1 .: 1 2 1 ). Skin ner d rži d a je takva d e fin iđ ja stv o rila n ep o treb n e m ističn e
elem ente kak v i su, na prim jer, "ideje" i "vrijed n osti". K a d a zn anstvenici p ro u čav aju
d ru štv o , on i o n d a ne vide ideje i vrijedn osti. U m jesto to g a , on i vide "k ak o lju d i
žive, k ak o p o d iž u d jecu, k ak o sak u p ljaju i p rerađ u ju hran u, k ak o i gd je stan u ju ,
k ak o se o b lače, kakve igre igraju , kak o se m eđ u so b n o o d n o se , k ak o u p rav ljaju
so b o m itd." (Skinner, 1 9 7 1 .: 1 2 1 ). K u ltu ra zajednice sasto ji se o d p o n a šan ja. D a
b ism o razu m jeli p o n ašan ja, nisu n am p otreb n i k on cep ti, kakvi su, na p rim jer,
ideje i v rijed n o sti; um jesto to g a , treb a razum jeti takve p o jm o v e k ao što su n ag rad a
i cijena.
N a jja ču kritiku Skin ner upućuje teo rijam a socijaln e d efin icije. Je d a n o d Skinne-
rovih osn ovn ih ciljeva u knjizi Beyond Freedom an d D ign itj, (1 9 7 1 .) (S onu stranu
slobode i digniteta), b io je d a iz p o d ru č ja društvenih zn an osti - ali i iz sv ijeta u o p će
- izbaci id eju k oju je nazvao "au ton om n i čovjek". Id eja o a u to n o m n o m čovjeku
p re d stav lja in tegralan dio p arad ig m e socijaln e defin icije (na p rim jer, M e a d o v "ja"
blizak je p o jm u a u to n o m n o g čovjek a koji Skin ner ne p o d n o si), p a n ap a d n a taj
k o n cep t p red stav lja zap rav o n ap ad na socijaln e d efin icio n iste. Sk in n er, k oji pred-
stav lja socijaln e bih evioriste ne želi p om iriti razlike k oje su p o sto ja le izm eđ u
b ih ev io rista i socijaln ih d efin icio n ista. U biti, on želi elim in irati teorije p o v ezan e
sa p arad ig m o m socijaln e definicije.
S to p red stav lja zap rav o p o jam au to n o m n o g č o v jek a k oji Skin n er želi elim inira-
ti? M i p re tp o stav lja m o d a su ljudi au to n o m n i o n d a k ad a im p rip isu je m o takve
stvari kakve su, na p rim jer, o sjećan ja, m išljenje, slo b o d a i d ign itet. P rem a to m
stajalištu , lju d i p o sjed u ju u nu tarnje jezgro iz k o je g a se njihove akcije p ro širu ju . T o
im je zg ro o sig u rav a m o gu ćn o st iniciranja, n astajan ja i k reativn osti. T a k a v kreativ-
ni, aktivni, v o lu n tarističk i p ristup lju d im a sasvim je jasn o u sk lad u sa so c ija ln o -
d efin icio n ističk o m p ozicijo m , p a Skin n erov n ap o r d a tu id eju u ništi p re d stav lja
in d irek tan p o tez kojim bi se u ništile i teorije so cijaln o g d efin icio n izm a.
P rem a Skin n eru, id eja d a ljudi im aju u n u tarn ju , au to n o m n u jezgru , p red stav lja
m ističn o, m etafizičk o stajalište k oje m o ra biti elim in iran o iz d ru štven ih zn an osti:
"A u ton o m n i čovjek služi sam o d a bi ob jasn io on e stvari koje jo š u vijek ne m ožem o
ob jasn iti n a neki d ru g i način. N je g o v o p o sto ja n je u vezi je s n ašim nezn an jem , i on
će p riro d n o izgu biti svo je zn ačenje što više i više b u d em o sazn ali o p o n a ša n ju '
(1 9 7 1 .: 12). P o n ašan je, k ao i uvjeti koji ga uzro ku ju , p rije sv eg a d ru g a p o n ašan ja.
o sn o v n i su p red m et Sk in n ero v o g in teresa. N e bism o se treb ali u sre d o to čiti, sm atra
on , na takv e k o n cep te kakvi su, na p rim jer, "o sjećaji"; n asu p ro t to m e, tre b a se
u sred o to čiti na isp itivan je (i k on trolu ) p o n a šan ja i u vjeta k oji u tječu n a njega.-
L in d a M o lm n ag laša v a ov o stajalište tvrdeći d a je Skin n er bio zao k u p lje n on im što
je n aziv ao "p rivatn i d o g ađ aji", o d n o sn o , s "d o g ađ ajim a k oji se o d v ijaju u nutar
p o je d in c a i d ru gi ih ne m ogu izravno o p ažati" (1 9 8 1 .: 1 6 1 ). U ovu k ate g o riju on
u b ra ja m isli, o sjećaje i p ercepcije. M eđ u tim , Skin ner ip ak p rih v aća p o sto ja n je
takvih stan ja, ali uz d va uvjeta. Prvo, ne m ogu biti u okv iru o p će bih evioraln e
shem e n ezavisne ili in tervenirajuće varijab le, n eg o sam o k ao zavisn e varijab le.
D ru gim riječim a, to ne m ogu biti ek sp lan ato rn e v arijab le, n ego jed in o varijab le
k o je se m o gu ob jasn iti uz p o m o ć drugih činilaca. D ru g o , njih se na neki način ipak
m ože p ro u č av ati. S am o izv ještav an ja ak tera (kao i ob lici n jh ova p o n a šan ja) m ogu
se tretirati k ao fen o m en i p o d o b n i op ažan ju . T a k a v o g ran ičen zn an stven i p o g led
n a d u h o v n a stan ja neće biti prihvatljiv zn an stven icim a koji p rih v aćaju p arad ig m u
socijaln ih d e fin iđ ja .
S kin n er i o p ćen ito socijaln i bih evioristi, žele p ro u č av ati o d n o s p o je d in a c a i
n jih ovo g o k o liša (M olm , 1 9 8 1 .), a on se sasto ji o d m nožine d ru štven ih i nedruš-
tven ih p red m eta. Socijaln i bih evioristi m isle d a su p rin cipi koji u p rav ljaju odno-
so m p o jed in c a i so c ija ln o g p red m eta isti kao i on i k oji u p ravljaju o d n o so m izm eđu
p o je d in c a i n eso cijaln o g p red m eta .3 D o n B u sh ell i R o b e rt B u rg ess o d re đ u ju pred-
m et kojim se bave bih evioristi k ao "p o n ašan je p o je d in aca k oji d jelu ju u o k o lišu na
tak av način d a p ro izv o d e neke učinke ili p rom jen u u njem u što , zatim , m o d ificira
načine izvedbe to g isto g p o n ašan ja" (1 9 6 9 .:2 7 ). T a k o se on i u sm jerav aju na
"fu n k cion aln i o d n o s" izm eđu p o n a šan ja ak tera i p ro m je n a u n jeg o v o m o k o lišu . T o
sam o zn ači d a p red m et in teresa bih eviorista m ože biti i dijete k oje b a ca k am en u
rijeku , a isto tak o i m ajk a k o ja viče na d ijete, ili učitelj koji d rži n astavu u razred u ,
ili p ak neki sasta n ak izvršn o g o d b o ra vijeća d irek to ra.
S o cijaln i bih evioristi tvrde d a se zanim aju za sam in terak cijsk i p ro c e s, ali je on
k o n cep tu aliziran vrlo različito o d načina na k oji je to u rađ en o u te o rija m a socijal-
nih d efin icio n ista. A kteri su, p rem a socijaln im d efin icio n istim a, d in am ičk e i krea-
tivne sn age u in terak tivn o m p ro cesu (P erin ban ayagam , 1 9 8 1 .). O n i ne sam o da
o d g o v a ra ju n a stim ulan se, n ego ih in terp retiraju i djelu ju p rem a sv o jim defin icija-

2 V eći broj bih eviorista sprem ni su svijest, aspekte kognicije, i em ocije uključiti u svoje područje.
N a prim jer, A rthur Staats (1 9 7 6 .) pozn at je p o tom e što je u svoj biheviorizam uključio svijest. Jo h n
Baldvvin i Jan ice Baldw in (1 9 7 8 .) drže da bi bihevioristi, a zapravo i svi so cio lo zi, m orali koristititi i
trad icion aln e znanstvene tehnike i verstehen m etod ologiju kako bi razum jeli cjelinu socijalnih feno-
m ena, uključujući i su bjektivnost i značenje.
O vo je stajalište koje Lindu M olm odvaja od tradicionaln ijih socijalnih bih eviorista kakav je, na
p rim jer, H om an s. O na d o sta teško u očava razliku izm eđu orijentacije bihevioraln ih p sih o lo g a i
bih evioraln ih so cio lo g a.
m a stim u lan sa. Socijaln i b ih evioristi, n ap rotiv, d aju p o je d in c im a m n o g o m anje
slo b o d e . Po njim a, "razm išljanje je p o n ašan je m o zga. V eći d io ak tiv n o sti m o zg a
nije svjestan" (B aldw in i Baldvvin, 1 9 8 6 .:2 6 4 ). S to g a je, p re m a socijaln im defini-
cio n istim a, ak ter zauzet svjesnim kon stru iran jem socijaln e stv arn osti, a za socijal-
ne b ih evioriste on ili o n a sam o nesvjesn o o d g o v araju na stim u lan s. In d iv id u aln i
o d g o v o r d eterm in iran je p riro d o m van jsk o g stim u lan sa. O v o je m n o g o više m eha-
nički p rik az o so b e n ego li je to slučaj k o d socijaln ih d efin icio n ista.4
Slik a ak tera u teo rijam a socijaln ih činjen ica (na p rim jer, stru k tu raln i fu n k cio-
n alizam ) sk o ro je isto to lik o m eh an icistička k ao i u so cijaln o - bih ev io raln o j
p arad ig m i. P red stavn ik p arad ig m e socijaln ih činjen ica drži d a je p o je d in a c deter-
m in iran d jelo van jem vanjskih norm i, vrijedn osti, stru k tu ra itsl. R azlik a izm eđ u
p re d stav n ik a p arad ig m e socijaln ih činjen ica i p arad ig m e so c ija ln o g b ih eviorizm a
p o tje če iz izv o rišta k on trole k o ja se vrši n ad p ojed in cem . Z a p red stav n ik e te o rija
socijaln ih čin jen ica, glob aln e strukture i in stitucije k o n tro liraju p o jed in ca. Socijal-
ni bih ev io risti p ak p ro u čav aju o d n o s izm eđu p o je d in ca i kon zekven ci k oje će
u tjecati d a se p o n ašan je - više ili m anje vjero jatn o - i d o g o d i.

BIHEVIORALNA SOCIOLOGIJA
B ih e v io raln a so c io lo g ija (ili k ak o je B aldw in i B ald w in /1 9 8 6 ./ nazivaju , "bihevio-
raln a zn anost") p red stav lja n ap o r d a se p rin cipi p sih o lo g ijsk o g b ih eviorizm a pri-
m ijene n a so c io lo šk a pitan ja. B ih evioraln i so c io lo g in teresira se za o d n o s k oji
p o sto ji izm eđ u u čin aka p o n a šan ja n ek o g ak tera na o k o liš i n je g o v o g u tjec aja na
ak tero v o kasn ije p o n ašan je. T o je o sn o v ica djelatnog uvjetovanja ili p ro c e sa
u čen ja k ro z k oji "se p o n ašan je m o d ificira u sk lad u sa svojim p o slje d ic am a " (Bal-
dw in i B ald w in , 1 9 8 6 .:6 ). Izražav aju ći to na d ru gi način, m o žem o reći d a ak ter
em itira jed an tip p o n ašan ja. N e k o m e će se taj o b lik p o n a šan ja činiti - b arem na
sam o m p o četk u - k ao slu čajn o p on ašan je. O k o liš u kojem se to p o n a šan je d o g a đ a ,
bio on d ru štven i ili fizički, n alazi se i sam p o d utjecajem sp o m e n u to g p o n a ša n ja i
sa svoje stran e "djeluje" na razne načine. O v ak v a reak cija - p ozitiv n a, n eg ativ n a ili
n eu traln a - utječe na kasn ije p o n ašan je aktera. A ko je ta reak cija ak teru o m o g u ć ila
n ag rad u , isti tip p o n a šan ja će se u sličnim situ acijam a n ajv je rojatn ije em itirati i
u b u d u će. A ko je reak cija bila b o ln a ili je u zro k o v a la kaznu, tak v o se p o n a šan je
n ajv je rojatn ije neće o p eto v ati. B ih evioraln i so c io lo g in teresira se i za o d n o s k oji
p o sto ji izm eđu povijesti reakcija ili p o sljed ica iz o k o liša te p riro d e sad ašn je g
p o n a šan ja. B ih evioraln i so c io lo g tvrdi d a p rošle p o slje d ice o d re đ e n o g p o n a šan ja
o d re đ u ju n jego v sad ašn ji oblik. Poznavajući što je u v jeto v alo o d re đ e n i tip p o n aša-
n ja u p ro šlo sti, m ožem o p retp o stav iti d a li će neki akter u p o trijeb iti isti tip
p o n a šan ja u nekoj sad ašn jo j situaciji.

Osnovni koncepti
O sn ovn i k o n cep t u bih evioraln oj so c io lo g iji je k o n cep t p o tk re p ljiv a n ja k o ji m ože-
m o d efin irati k ao n agrad u. N e k i p red m et sam p o sebi nije n ag rad a. P o tk rep ljiv ači

4 K ak o ćem o kasnije vidjeti, ovo predstavlja još jednu točku p o kojoj se M o lm o v a razlikuje.
ne m ogu biti d efin iran i na osn ovi a priori p re tp o stav k i, o d vo jen ih o d njih ovih
u čin ak a na p o n ašan je. S to g a "n agrad a" k o ja ne utječe na ak tera, nije p o tk rep ljiv ač.
H ra n a se, na p rim jer, u n ašem d ruštvu sm atra n ag rad o m , no ak o n ek a o so b a nije
g lad n a, h ran a neće p o slu žiti k ao p o tk rep ljivač. B itn a d eterm in an ta k o ja u tječe na
to d a li će n ešto p oslu žiti k ao n ag rad a ili ne, p re d stav lja razinu d ep rivacije ak tera.
A k o su na p rim jer, ak teri o n em o g u ćen i kon zu m irati h ran u , bit će g lad n i i h ran a će
d jelo v ati k ao p o tk rep ljiv ač. M e đ u tim , u k o lik o su u p rav o završili s jelo m , n jih ov će
nivo d eprivacije biti m in im alan i h ran a neće biti u čin k ovit p o tk rep ljiv ač. O v o je
bio p rim jer fizio lo šk e d eprivacije. A ko u sk ratim o lju d im a h ran u, seks, v o d u ili
zrak, svi ov i elem en ti m ogu p oslu žiti kao m oćn i p o tk rjep ljiv ači. N o , ak o su
fizio lo šk e p o treb e na ad ek vatan način zad o v o ljen e, ovi elem enti neće biti korisn i
p o tk rep ljiv ači. P o tkrep ljivači se m ogu i naučiti. K a d a se jed n o m n av ik n em o na
stvari, on e služe k ao p o tk rep ljiv ači u svim on im slu čajevim a u k o jim a su nam
u skraćen e.
P o tk rep ljivači m o gu biti p ozitivn i ili negativn i (B aldw in i B ald w in , 1 9 8 6 .).
P ozitivn o p otk rep ljivan je se od v ija o n d a k a d a ok o lišn e p rom jen e im aju ob lik
n agrad e "što zatim p o v ećav a m o gu ćn o st p o n ašan ja u bu d u ćn osti" (B u ch ell i Bur-
gess, 1 9 6 9 .:2 8 - 2 9 ). U toj situaciji je akter n agrađ e n ; na p rim jer, trg o v ačk i pu tnik
p o zv o n i n a v ra ta i nudi n ešto na p ro d aju . B ih evioraln i teo retič ari će na p ro d aju
g le d a ti k ao na p o zitiv n o p o tk rep ljivan je ukoliko trg o v ačk i p u tn ik i n ad alje n astav-
lja zvoniti na vrata i n u d iti rob u u n ad i d a će u sp jeti p on o viti isti rezu ltat. B aldw in
i B aldw in zaklju čuju: "Ljudi obično prihvaćaju učenje preko pozitivnih potkreplji-
vanja zato što ono u njihovim životim a povećava dobre učinke i iskustva puna
zadovoljstva " (1 9 8 6 .: 15). N eg a tiv n o p otk rep ljivan je tak o đ e r p o jač av a m o g u ćn o st
v je ro ja tn o g p o n a šan ja u b u d u ćn osti, n o on o tad a u zim a o b lik u k lan jan ja n ečega
o d b o jn o g iz o k o liša. Isključivan je p reg la sn o g rad io ap ara ta, na p rim jer, m ože
p o b o ljša ti sp o so b n o st neke o so b e d a piše ili čita. U b u d u ćn o sti se, d ak le, sp o so b -
n o st neke o so b e d a p iše ili čita, m ože u n ap rijed iti isk lju čivan jem rad io a p a ra ta .
R asp rav ljaju ć i o p o tk rep ljiv an jim a akcija, m o ram o tak o đ e r uzeti u ob zir i
kažn javan je: "P o sljed ica k o ja sm anjuje frekvenciju o d g o v o ra k oji joj p re th o d i je
kažnjavatelj" (B ushell i B u rgess, 1 9 6 9 .:2 9 ; vidi i B ald w in i Balchvin, 1 9 8 6 .:2 5 ).
N a p rim jer, u d arac ili sam o p rijetn ja u d arcem , m ože sp riječiti n ek o g a d a p o n o v i
tak a v čin. M e đ u tim , kažnjavanje n ek o ga, n ekom d ru g o m m ože p red stav ljati na-
g rad u . M a zo h ist, na prim jer, m ože ud aran je doživjeti k ao n ag rad u i n ajv je rojatn ije
će p o željeti p on avljan je takve situacije. P rem a tom e, d a b ism o u stan o v ili d a li se
n ešto m ože sm atrati n ag rad o m ili kazn om , m o ram o biti u p o zn ati s o so b n o m
p ro šlo šć u , k ao i s fizio lo šk im k arak teristik am a neke oso b e.
K ažn jav an ja, k ao i p o tk rep ljiv an ja, m ogu biti p o zitiv n a ili n egativn a. M e đ u tim ,
tre b a u p am titi d a je kažnjavanje usm jeren o sm an jiv an ju u če stalo sti o d g o v o ra .
Pozitivn o k ažn javan je o d v ija se korišten jem neprijatnih stim u lan sa k oji p o tisk u ju
p o n a šan je. U d ariti dijete svaki p u ta k ad a plače p red stav lja p rim jer p o zitiv n o g
ob lik a kažn javan ja. K ažn javan je im a n egativn i ob lik o n d a k ad a je p o n ašan je
p o tisn u to bu d u ći d a iz o stav ljam o ili zap rijetim o d a ćem o izostaviti n ag rad u . T o se
n aziv a cijenom odgovora ili n ed o statk o m p otk rep ljivača. A ko izo stav im o ili zapri-
jetim o d a ćem o izostaviti n agrad e k oje bi dijete - zato što p lače - m o g lo d ob iti,
tad a u p o treb ljav am o negativn i ob lik k ažn javan ja. D on B u sh ell i R o b e rt B u rg ess
sm atraju d a je cijen a o d g o v o ra "o sn ovica k on troln ih p ro c e d u ra u socijaln im
o rg an iz acijam a" ( 1 9 6 9 .:3 0 ). U m jesto d a n ag rađ u ju ili p ozitiv n o kažn jav aju , većin a
socijaln ih o rg a n iz ac ija sk lo n a je izostavljan ju ili prijetn ji izo stav ljan ja n ag rad a k oje
su se ran ije uživale.
B ih evioraln i so c io lo g , k ak o sm o to već ranije n aglasili, najviše je zain teresiran
za u tvrd ivan je o d n o sa izm eđu ak tera i n jih ovo g o k o liša. O d n o s p o tk rep ljiv an je -
k ažn javan je, k oji p o sto ji izm eđu ak tera i n jih ovo g o k o liša, o d v ija se u o b rasc im a
o d kojih su neki p riro d n o d eterm in iran i (na prim jer, n e o d sta tk o m h ran e), a neki
o d njih su d ru štv en o uvjetovani. U n ajjed n ostavn ijem tipu o b rasc a, p o tk re p ljiv ači
u vijek slijed e sv ak o d jelo van je. O v ak av ob razac staln o g p o tk re p ljiv a n ja p o n a šan ja,
n ajčešće će se n aći u djetinjstvu k ad a je, na p rim jer, p lač d jeteta o d m ah p o p rać e n
p ažn jo m ro d itelja. T ak av će se o b razac rjeđe o d v ijati u o d raslo j d obi. K o d od raslih
lju di, p o tk rep ljiv an je će se zbivati p ovrem en o , u n ejed n o lik o m ritm u. P utujući
trg o v ač k i p u tn ici ne oček u ju d a će svaki p u ta kad zazvone na vrata u sp jeti n ešto
p ro d a ti; m eđutim , zvonjenje na v ratim a p o n ek a d d o v o d i d o p ro d a je , što ih
o d rž av a u p o slu . K a d n ik ad a ne bi bili n agrađ en i u sp je šn o m p ro d a jo m , n jih ovo
p o n a šan je k ao trgov ačk ih p u tn ika bilo bi potrošeno i u to m zan im an ju bi p restali
u o p će fu n k cion irati. Z an im ljivo je d a je k o n tin u iran o p o tk re p lju ju će p o n ašan je
lak še p rek in u ti n eg o li p o n ašan je uz n ag rad e k o ja se p o v rem en o p o jav lju ju . T rg o -
vački p utn ici p o staju p rilago đ en i na p rin cip p o v re m e n o g n ag rađ iv an ja p a se
p o n e k a d m ože d o g o d iti d a će p roći d o sta vrem en a od p o sljed n je u sp ješn e p ro d a je ,
d o k ne shvate d a m o žd a više neće biti p o n o v n o n ag rađ en i. S to g a , p re stan a k
n jih o v o g p o n a šan ja k ao trgov ačk ih p u tn ik a m ože duže p o tra ja ti. U k o lik o su p ak
bivali staln o n ag rađ iv an i, a zatim je n agrađ ivan je n ag lo p re stalo , p o sto ji m ogu ć-
n o st d a će n astaviti rad iti sam o jo š k ratko vrijem e. T o će zau staviti njih ove
ak tiv n o sti m n o g o brže n ego u slučaju d a su bili p o v rem en o n agrađ ivan i.
Potk rep ljivan je je zn atn o kom p lek sn ije o d to g a d a se je d n o sta v n o n ešto u čin i i
zatim p o stig n e željen a (ili neželjena) reakcija. M n o g i uvjeti u o k o lišu o d ređ u ju
v je ro ja tn o st p o tk rep ljiv an ja n ek o g čina. N e k i uvjeti p o d rža v aju p o jav u reak cije, a
neki ne. T i uvjeti su zap rav o stvari koje su se u p ro šlo sti p oveziv ale s p o tk rep ljiv a-
njem ili k ažn javan jem . A ko je, na prim jer, o so b a k oja je vršila p o tk rep ljiv an je
u vijek n o sila neku u n iform u , takv a un iform a m ože sam a za sebe p ro izv esti o d g o -
vo r, č ak i u o n o m slu čaju k ad a je n osi neka d ru g a o so b a. Sličn o to m e , u k o lik o je,
na p rim jer, u čio n ica u šk oli od u vijek bila p o v ezan a s k ažn javan jem , k ažn javaju ći
u čin ak bit će p o tak n u t čak i o n d a k ad a je učenik p reb ačen u neku n ag rad n u
situ aciju u učion ici. R ad i se o p ro cesu u kojem u biti n eu traln i stim u lan s - na
p rim jer u n ifo rm a - p o staje sek u n d arn i ili u vjetovan i p o tk rep ljiv ač. K a d a se jed-
n om tran sfo rm ira , n eu traln i stim u lan s m ože p o stati p ozitivn i p o tk re p ljiv ač. B udu-
ći se p o tk rep ljiv an je vrlo rijetko d o g a đ a u vak uu m u , veliki broj seku n d arn ih
p o tk re p ljiv a ča neizbježno se p ovezuje s osn ovn im . T im se p ro c e so m broj p otk re-
p ljiv ač a u m n ožava k ao gljive p oslije kiše.
Iak o su m n o g i p o tk rep ljiv ači sp ecifičn i sam o za neke situ acije, neki su generali-
zirani potkrepljiuači. B ush ell i B u rgess takav tip p o tk re p ljiv ača d efin iraju o v ak o :
"...(Oni) imaju veliku snagu i značaj u sođjalnim analizama budući da zadržavaju svoju
učinkovitost i prigodom izostajanja bilo kakve specifične deprivacije. Pojam ’generalizi-
ran’ odnosi se na činjenicu da ti stimulansi predstavljaju, reprezentiraju ili osiguravaju
pristup širokoj lepezi drugih potkrepljivača koji mogu biti bezuvjetni, ali i uvjetovani, i
koji se s vremena na vrijeme mogu razlikovati i imati različito djelovanje na jednu ili
drugu osobu"
(Bushell i Burgess, 1 9 6 9 .:38).
N o v a c i so cijaln i statu s p red stav ljaju d v a d o b ra p rim jera gen eraliziran ih p otk re-
p ljiv ača. O n i se m ogu koristiti d a se o sig u raju m n oge d ru ge željene stvari. B u d u ći
d a gen eraliziran i p o tk rep ljiv ači p red stav ljaju isto d o b n o bro jn e sasv im različite
stvari, on i p o stu p n o p o staju sve više p otk rep ljivači sam i za sebe. Z a to bih evioraln i
so c io lo zi tvrde d a je o so b e vrlo tešk o zad o v o ljiti u p o tre b o m tak vih g en eraliziran ih
p o tk rep ljiv ača. V elike količine n ovca ili d o b a r socijaln i p o lo žaj neće n ajv jerojatn i-
je zau staviti želju za nečim jo š većim .

Modifikacija ponašanja
A k o je n eki o d g o v o r p o tk rijep ljen , cijeli se niz drugih sličnih o d g o v o r a g o to v o
n eizbježno isto v rem en o p o tk rep lju je. O v a činjen ica o m o g u ć av a b ih evioraln im
so c io lo z im a d a g o v o re o sistem atsk o m ob lik ovan ju p o n a šan ja ili o m o d ifik aciji
p o n a šan ja. E vo n ačin a na koji Jo h n i Jan ic e B ald w in d efin iraju taj fen o m en :
"S istem atsk o ob lik ovan je o b u h v aća p rom jen u p o n a šan ja kroz stu pn jeve sukcesiv-
n o g p rib ližav an ja k u n ap rijed u sp o stav ljen o j finalnoj izvedbi. N a sv ak o m stu p n ju ,
p o tk rep ljiv an je se ob likuje tak o d a kon kretn o p o n ašan je na n ajb o lji način prib liža-
v a ko n ačn o j izvedbi" (1 9 8 6 .: 1 59 ). Prikaz 7 .1 . ilu strira n av ed en i p ro ces.

S lik a 7 .1 .: M o d ifik acija p on ašan ja: p osto jeća i željena p on ašan ja

P o sto jeć a p o n a ša n ja Ž e lje n a p o n a ša n ja

Izvor: Adaptirano iz Don Bushell i Robert Burgess: "Some Basic Principles of Behavior", U:
Robert Burgess i Don Bushell, izd., Behavioral Sociology, New York: Columbia University
Press, 1969:40.

A ko p o sje d u je m o o d g o v araju ć u n agrad u , u stan ju sm o p o tak n u ti tip p o n a šan ja

Z jedne o so b e. P otičući uvjete za to p o n ašan je , m i tak o đ e r p o tičem o i b ro jn a
sličn a p o n a šan ja, uključuju ći i tip A. P retp o stavim o d a je p o n a šan je k oje stvarn o
želim o p o tak n u ti p o n ašan je tip a E . K a k o ćem o p o stići d a su bjekt o d g o v a ra ob liku
p o n a ša n ja E ? Z ap o č in je m o n agrađ u ju ći p o n ašan je tip a A k oje se već n alazi u
o k v iru d o se g a naših p o tak n u tih o d g o v o ra. P o n avljaju ći izazivanje o b lik a p o n aša-
nja A, p o m ičem o cen tar krivulje iza točke A i p o n ašan je p rib ližav am o to čk i E ,
željen om p o n a šan ju u n u tar našeg d o seg a. K o n ačn o , m i p o tiče m o p o n a šan je tip a
E . O vaj p ro c e s ilustriran je p rik azo m 7 .2 .
P roces m odifikacije pon ašan ja prim jenjuje se u različitim te rap e u tsk im situaci-
jam a. M o d ifik a c ija p o n a šan ja je p ro c es koji se od v ija u šest etap a:

1. T e ra p e u ti m oraju id en tificirati sp ecifičn a k on ačn a p o n a šan ja k o ja žele p otak -

nuti.
Slik a 7 .2 .: M o d ifik acija p on ašan ja: Potaknuto i željeno p on ašan je

P o tak n u to p o n a šan je Ž elje n o p o n a šan je

Izvor: Adaptirano iz Don Bushell i Robert Burgess: "Some Basic Principles ofBehavior", U:
Robert Burgess i Don Bushell, izd., Behavioral Sociology, New York: Columbia University
Press, 1 9 69.:41.

2. Z atim m o raju utvrditi p riro d u p o sto jeće klase o d g o v o ra su b jek ta, o d n o sn o

d o se g p o n a šan ja koje se trenutno isp o ljav a, k ao i stu p an j b lisk o sti to g pona-
šan ja p rem a željen om obliku p o n ašan ja.

3. T e ra p e u ti m o raju o sigu rati p o v o ljn o m jesto za izvođen je terap ije. "T o znači
d a se m o raju elim inirati n ep oželjn i stim u lan si, m o g u ćn o sti k o n flik tn o g ili
n e p rik la d n o g o b lik a p o n a šan ja, a o sig u rati stim u lativn i p o tica ji za izazivan je
željen og o d g o v o ra" (B ushell i B u rgess, 1 9 6 9 .:4 3 ).
4. T e ra p e u ti tak o đ e r m o raju p o tak n u ti m otiv aciju k od su b jek ta u p o tre b ljav aju ći
u čin k ovit p o tk rep ljiv ač. Iak o je m oguće k oristiti sp ecifičn e p o tk rep ljiv ače ,
n ajčešće se k oriste op ći p o tk rep ljiv ači kakvi su n o vac, p ažn ja u d ru štv u ili
so cijaln i status.
5. T e ra p e u ti m oraju započeti proces oblikovanja ponašanja "d iferen cijaln im p ot-
krepljivan jem odgovora koji se uspješno približavaju željenom stanju" (str. 4 3 -4 4 ).
6. IConačno, k a d a d o željene m od ifik acije n ap o sljetk u "d o đ e", te ra p e u ti bi treba-
li n astaviti p ovrem en o u p o treb ljav ati p o k rep ljiv ače. P otk rep ljivan je će se
k o n ačn o p o jav ljiv ati rjeđe korišten jem n ek o g v ještačk o g , a češće p riro d n o g
p o m ag ala.

P rim jena b ih evioraln e so c io lo g ije - na p rim jer, za m o d ifik aciju p o n a ša n ja -

v e o m a je u d alju je o d d rugih so cio lo šk ih teo rija, u ključu ju ći č ak i te o riju razm jen e.
Iak o p o sto je neki elem enti sličn osti sa, na prim jer, šk o lo m m eđ u lju d sk ih o d n o sa u
in d u strijsk oj so c io lo g iji, k o ja n astoji m an ipu lirati gru p n im p ro c e sim a k ak o bi
p o v e ć ala p ro izv o d n o st rad n ika, b ih evioraln a so c io lo g ija im a m n o g o p ragm atičn i-
ji, ap likativn iji k arak ter o d b ilo koje d ru ge so c io lo šk e teorije (Baldvvin i B ald w in ,
1 9 8 6 .).

TEORIJA RAZMJENE
T e o rija razm jen e p red stav lja p o k u šaj d a se p rin cip i bih eviorizm a, u d ru žen i s
d ru g im id ejam a, prim ijene u in teresn om p o d ru čju so c io lo g a . Iak o se korijen i ove
teorije m ogu naći u n atrag m n o go g o d in a, (K n o x , 1 9 6 3 .) o n a svoj najveći u sp o n
DŽORDŽ HERBERT MID:
SOCIJALNI BIHEVIORIZAM
Džordž Herbert Mid (1863-1931) predstavlja verovatno
najznačajnijeg teoretičara svakodnevnog života u istoriji soci-
ologije. Iako je predavao na filozofskom odeljenju Univerziteta
u Cikagu, Mid je odigrao ključnu ulogu u razvoju jedne važ-
ne savremene sociološke teorije - simboličkog interakcionizma
(vidi glavu 6). Midova sociološka teorija, kao i sve teorije koje
smo prešli u prethodnoj glavi, sadrži grandiozni aspekt. Među-
tim, Midov najveći doprinos razvoju sociološke teorije predstav-
lja njegova sociologija svakodnevnog života, to jest istraživanje
društvenih obrazaca koji se odigravaju na mikronivou.
Zanimljivo je, međutim, to da je Mid - dok je proučavao
proces mišljenja, delanje i interakciju - naglašavao kako je istraži-
vanje važno započeti od nivoa grupe, ili, još uopštenije, od onoga
što je on nazivao društvom. Umesto da započne s pojedinđma,
a onda se penje do nivoa grupe, analiza bi trebalo da započne od
organizovane grupe, a onda da se spušta do nivoa pojedinca. Indi-
vidualno mišljenje, delanje i interakciju treba objašnjavati grupom,
a ne obrnuto; celina ima prednost u odnosu na delove koji je čine.
 Mid je sebe nazivao socijalnim bihevioristom. Ipak, njego-
vu teoriju nije uvek lako razlikovati od psihološkog bihevioriz-
ma. Iako je, u osnovi, priznavao mehanizam stimulus-reakcija,
smatrao je da je ljudsko delanje mnogo složenije od tog jedno-
stavnog mehanizma. Jednostavnije rečeno, između stimulusa i
reakcije odvija se misaoni proces; za razliku od životinja, ljudi
razmisle pre nego što nešto urade (delaju).

Akt
Raspravljajući o aktu, kao osnovnom elementu svog teorij-
skog sistema, Mid se najviše približio psihološkom biheviorizmu.
On nije smatrao da ljudi reaguju automatski i bez razmišljanja.
već da se svaki akt sastoji od četiri zasebne faze. Ali, budući da je
i on, poput Marksa, razmišljao dijalektičlci, svaka faza povezana
je s ostalim fazama i nije nužno da se akt odvija po navedenom
redosledu.
1) Impuls. Pojedinac reaguje na neki spoljašnji stimulus
(na primer, glad ili opasna životinja) i oseća potrebu da
uradi nešto po tom pitanju (pronađe hranu ili pobegne).
2) Percepđja. Pojedinci svesno reaguju na stimuluse (putem
čula sluha, ukusa, mirisa itd.) koji su povezani s impul-
som. Ljudi ne reaguju automatski na stimuluse, već razmi-
šljaju o njima, biraju odgovarajuće stimuluse, razlikujuđ
bitno (životinja reži) od nebitnog (životinja ima lepe oči).
3) Manipulacija. Ova veoma značajna faza obuhvata mani-
pulisanje percipiranim objektom. Ona prethodi reakciji i
angažuje dve glavne ljudske karakteristike: svest i sposob-
nost da se nešto uhvati rukom. Otuda, gladan čovek može
Akt - osnovni koncept Midove sociološke teorije; obuhvata impuls, percer-
ciju stimulusa, manipulisanje percipiranim objektom i zadovoljenie
izvornog impulsa.
Impuls - prva faza akta; akter reaguje na neki spoljašnji stimulus i oseća p o
trebu da uradi nešto po tom pitanju.
Percepcija —druga faza akta; pojedinci putem čula reaguju na stimuluse ko .
su povezani s impulsom.
M anipulacija - treća faza akta; podrazumeva manipulisanje percipirani—
objektom.
 ubrati pečurku u šumi, ispitati je prstima, i razmisliti ima
li ona karakteristike otrovne pečurke. Nasuprot tome,
mnoge gladne životinje verovatno će bez prethodnog raz-
mišljanja i ispitivanja zgrabiti pečurku i pojesti je.
4) Konzumacija. U ovoj fazi preduzimaju se konkretne mere
kojima se zadovoljava početni impuls (čovek pojede pe-
čurku ili ustreli životinju). Zbog svoje sposobnosti da
razmisle pre nego što delaju, ljudi su daleko uspešniji u
konzumaciji od životinja. Za razliku od ljudi, životinje
moraju da se oslone na daleko neefikasniji metod poku-
šaja i pogrešaka.

Gestovi
Jedan akt uključuje samo jednu osobu ili jednu životinju.
Međutim, i ljudi i životinje ulaze u interakciju s drugima. Najne-
razvijeniji oblik interakcije su gestovi - pokreti jednog učesnika
interakcije koji služe kao stimulus drugom učesniku. I ljudi i ži-
votinje prave gestove i vode konverzaciju gestovima. Gest jedne
osobe ili životinje nesvesno izaziva odgovarajući gest druge. Re-
cimo, u borbi pasa, režanje jednog psa može automatski izazvati
režanje drugog. Nešto slično može da se dogodi i u bokserskom
meču: kada jedan bokser zauzme gard, to odmah čini i drugi.
U oba slučaja, reakcija je instinktivna, a gestovi beznačajni, jer
ni bokser ni pas nisu razmišljali kako da reaguju. Dok bezna-
čajne gestove koriste i ljudi i životinje, značajne gestove koriste
samo ljudi. Značajni gestovi su gestovi koji nastaju kao posledica
svesne misaone aktivnosti.
Mid je veliku važnost pridavao vokalnim gestovima. Jedan
deo ljudskih (hrkanje) i svi životinjski vokalni gestovi (režanje)
Konzumacija - poslednja faza akta, to jest preduzimanje konkretne mere ko-
jom se zadovoljava izvorni impuls.
Gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije (čoveka ili životinje) koji služe
kao stimulus drugom učesniku.
Konverzacija gestovima - gestovi jednog učesnika interakcije koji nesvesno
izazivaju odgovarajuće gestove drugog učesnika.
Značajni gestovi —gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivno-
sti; samo Ijudi koriste značajne gestove.
 ubrati pečurku u šumi, ispitati je prstima, i razmisliti ima
li ona karakteristike otrovne pečurke. Nasuprot tome,
mnoge gladne životinje verovatno će bez prethodnog raz-
mišljanja i ispitivanja zgrabiti pečurku i pojesti je.
4) Konzumacija. U ovoj fazi preduzimaju se konkretne mere
kojima se zadovoljava početni impuls (čovek pojede pe-
čurku ili ustreli životinju). Zbog svoje sposobnosti da
razmisle pre nego što delaju, ljudi su daleko uspešniji u
konzumaciji od životinja. Za razliku od ljudi, životinje
moraju da se oslone na daleko neefikasniji metod poku-
šaja i pogrešaka.

Gestovi
Jedan akt uključuje samo jednu osobu ili jednu životinju.
Međutim, i ljudi i životinje ulaze u interakciju s drugima. Najne-
razvijeniji oblik interakcije su gestovi - pokreti jednog učesnika
interakcije koji služe kao stimulus drugom učesniku. I ljudi i ži-
votinje prave gestove i vode konverzaciju gestovima. Gest jedne
osobe ili životinje nesvesno izaziva odgovarajući gest druge. Re-
cimo, u borbi pasa, režanje jednog psa može automatski izazvati
režanje drugog. Nešto slično može da se dogodi i u bokserskom
meču: kada jedan bokser zauzme gard, to odmah čini i drugi.
U oba slučaja, reakcija je instinktivna, a gestovi beznačajni, jer
ni bokser ni pas nisu razmišljali kako da reaguju. Dok bezna-
čajne gestove koriste i ljudi i životinje, značajne gestove koriste
samo ljudi. Značajni gestovi su gestovi koji nastaju kao posledica
svesne misaone aktivnosti.
Mid je veliku važnost pridavao vokalnim gestovima. Jedan
deo ljudskih (hrkanje) i svi životinjski vokalni gestovi (režanje)
Konzumacija - poslednja faza akta, to jest preduzimanje konkretne mere ko-
jom se zadovoljava izvorni impuls.
Gestovi - pokreti jednog učesnika interakcije (čoveka ili životinje) koji služe
kao stimulus drugom učesniku.
Konverzacija gestovima - gestovi jednog učesnika interakcije koji nesvesno
izazivaju odgovarajuće gestove drugog učesnika.
Značajni gestovi - gestovi koji nastaju kao posledica svesne misaone aktivno-
sti; samo ljudi koriste značajne gestove.
jesu beznačajni. Međutim, najveći deo Ijudskih vokalnih gesto-
va čine značajni gestovi, a najvažniji od njih uključuju upotrebu
jezika. Upravo je sistem značajnih gestova omogućio izvanredan
napredak ljudskog društva (ovladavanje prirodom, nauku).
Između vokalnih i fizičkih gestova postoji ogromna razlika.
Kada napravimo neki fizički gest, ne možemo da vidimo na koji
način smo ga izveli (osim ako se ne nalazimo ispred ogledala).
Ali, kada napravimo neki vokalni gest, možemo da ga čujemo na
isti način kao i osoba kojoj je upućen. Prema tome, gest identič-
no utiče kako na govornika, tako i na slušaoca. Osim toga, ljudi
imaju daleko veću kontrolu nad vokalnim gestovima. Ako im se
ne dopada ono što su izgovorili i čuli mogu jednostavno zastati ili
se ispraviti na polovini rečenice. Kako vidimo, ono što razlikuje
ljude od životinja nije samo sposobnost da razmisle pre nego što
reaguju, već i sposobnost da kontrolišu svoje ponašanje.

Značajni simboli i jezik

Jedan od najpoznatijih Midovih, i socioloških pojmova uop-
šte, jeste pojam značajnog simbola. Značajni simboli jesu sim-
boli koji izazivaju istu vrstu odgovora (koji nije nužno identičan)
i kod osobe koja ih koristi i kod onih kojima su upućeni. Mada
i fizički objekti mogu biti značajni simboli, najvažniji značajni
simboli ipak su vokalni gestovi, a naročito jezik. Konverzacija
gestovima uključuje samo gestove kojima se komunicira. Jezička
konverzacija uključuje gestove, to jest reči, i što je još važnije,
značenja tih reči.
Jezik, i značajni simboli uopšte, izazivaju istu reakciju i kod
slušaoca i kod govornika. Kada izgovorim reč ,,pas“, oboje ćemo
imati istu mentalnu sliku psa. Osim toga, izgovorena reč će nas
verovatno navesti na istu ili sličnu reakciju. Ako u prepunom
pozorištu uzviknem: ,,Požar!“ oboje ćemo, što je pre moguće,
pokušati da napustimo pozorište.
Jezik, takođe, omogućava presudno važnu sposobnost ljudi da
misle. Mišljenje se, kao i svest, jednostavno definiše kao razgovor
Značajni sim boli—simboli koji kod osobe koja ih koristi izazivaju istu ili sličnu
vrstu odgovora koju nameravaju da izazovu kod onih kojima su upućeni.
Svest —razgovor koji ljudi vode sa samima sobom koristeći jezik.
koji ljudi vode sami sa sobom koristeći jezik. To je razgovor poput
onog s drugim ljudima. Slično tome, Mid je verovao da društveni
procesi prethode mentalnim procesima; da bi postojala svest, mo-
raju postojati značajni simboli i jezik. Svest nam ne omogućuje
samo to da u sebi prizovemo reakciju jedne osobe (onoga ko je
uzviknuo ,,Požar!“ u pozorištu), već i reakciju cele zajednice. Ako
će uzvikivanje reči ,,Požar!“ spasiti živote ljudi koji su se zatekli u
pozorištu, možemo misliti i na javno priznanje koje ćemo dobiti
zbog toga što smo uradili. S druge strane, ako napravimo pogreš-
nu procenu, očekivana reakcija zajednice (na primer, negodova-
nje ili prekor što smo bez razloga prekinuli pozorišnu predstavu)
može nas odvratiti od tog postupka. Staviše, razmišljanje o reak-
ciji čitave zajednice navodi nas da smišljamo mnogo organizova-
nije reakcije od onih do kojih bismo došli kada bismo razmišljali
0 reakciji velikog broja zasebnih pojedinaca.

Sopstvo
Drugi najvažniji Midov koncept je koncept sopstva, ili spo-
sobnosti da na sebe gledamo kao na objekat. Sopstvo i svest dija-
lektički su povezani i jedno bez drugog ne mogu postojati. Niko
sebe ne može doživeti kao objekt (misliti o sebi) bez upotrebe sve-
sti i niko ne može posedovati svest, tj. voditi razgovor sa samim
sobom, bez sopstva. Naravno, nemoguće je stvarno razdvojiti svest
1sopstvo, jer je sopstvo mentalni proces.
Osnova sopstva jeste refleksivnost ili sposobnost da se stavimo
u položaj drugih, to jest da razumemo način na koji oni misle i po-
stupaju. Ta sposobnost daje nam mogućnost da posmatramo sebe
i svoje ponašanje na isti način na koji nas posmatraju drugi ljudi.
Da bismo uspeli u tome moramo biti u stanju da, takoreći, barem
mentalno izađemo iz sebe samih. Na taj način, prema sebi možemo
da zauzmemo isti stav kao i drugi ljudi. Mi usvajamo posebno gledi-
šte prema sebi koje može biti specifično individualno gledište ili gle-
dište grupe kao celine. (O ovom ćemo kasnije govoriti detaljnije.)
Sopstvo - sposobnost da sebe vidimo kao objekt.
Refleksivnost - sposobnost da se stavimo u položaj drugih, to jest da mislimo
kako oni misle i postupamo kako oni postupaju.
 zaključak, letimično bi pogledao preko naših glava, sa stidljivim, goto-
vo pokajničkim osmehom, ne gledajući ni u koga direktno. Njegova
predavanja su tekla i uskoro smo naučili da pitanja i komentari stu-
denata nisu dobrodošli. Zaista, kada bi neko bio dovoljno smeo da
postavi pitanje, začuo bi se žamor neodobravanja studenata. Oni su se
protivili svakom prekidu toka dragocenog predavanja.
N jegova očekivanja o d studenata bila su skrom na. N ik ad a nije
držao ispite. G lavni zadatak svakog studenta bio je da napiše što
je m oguće bolji pism eni rad. Te radove profesor M id je pažljivo
čitao, a ono što je m islio o njim a predstavljala je ocena. N ek o bi
m ogao pom isliti da su studenti radije čitali literaturu nego pri-
sustvovali njegovim predavanjim a, ali nije bilo tako. Studenti su
uvek dolazili i nikada im nije bilo dovoljno profesora M id a“ .

U periodu igre, dete počinje da razvija sopstvo u pravom

smislu te reči. Dok u periodu igranja dete preuzima samo jednu
ulogu, ulogu posebnog drugog, u periodu igre preuzima ulogu
svih onih koji u njoj učestvuju. Svaki od tih učesnika ima tačno
određenu ulogu u igri. Da bi to ilustrovao, Mid je koristio primer
fudbala.* Dok igra fudbal, dete može da ima samo jednu ulogu
(recimo, ulogu levog krila), ali, istovremeno, mora da zna koja su
zaduženja ostalih deset igrača i šta oni očekuju od njega. Kao levo
krilo, dete mora da zna kakva je uloga golmana, bekova, veznih
igrača, centarfora i desnog krila. Ono takođe mora da zna i šta je
uloga sudije, trenera, selektora, ali i publike koja sedi na tribina-
ma. Dete ne mora istovremeno da bude svesno svih uloga, ali u
svakom trenutku može biti svesno uloge barem tri ili četiri igrača
(koliko je otprilike dovoljno da biste postigli gol ili ga odbranili).
Zahvaljujući toj sposobnosti da istovremeno preuzmu više uloga,
deca vremenom stiču sposobnost da učestvuju u grupnom životu;
ona postaju sposobna da bolje shvate šta se od njih očekuje i koja
je njihova uloga u društvenoj grupi. Dok igranje zahteva samo
nepotpuno sopstvo, igra zahteva potpuno razvijeno sopstvo.
Period igre - drugi stadijum u razvoju sopstva; umesto da preuzima ulogu
diskretnih drugih, dete preuzima ulogu svih onih koji u igri učestvuju.
Svaki od tih učesnika ima posebnu ulogu u igri.
Napomena prevodioca: M id je, u stvari, upotrebio primer bejzbola, ali
pošto su na Balkanu pravila te igre uglavnom nepoznata, odlučili smo
se za fudbal.
 Ključni koncept
Definicija situacije

V. I. T om as (1 8 6 3 -1 9 4 7 ) sa svojom suprugom D oroti S. Tom as

stvorio je koncept definicije situacije: ako ljudi definišu situaciju
kao realnu, on da su te definicije realne u svojim posledicam a. N e
postoji objektivna realnost ili objektivna situacija; postoji sam o
situacija onako kako je pojedinci m entalno definišu. Definicija,
a ne objektivna realnost, navodi ljude na to d a se ponašaju na
određen način; da neke stvari urade, a neke druge propuste da
urade. Ilustrovaćemo to na prim eru fudbala. Pretpostavim o da
igrate levo krilo i definišete situaciju u kojoj verujete da možete
sam i da predriblate kom pletnu protivničku odbranu i postignete
gol. (O vo je ponekad, na neobjašnjiv način, polazilo za rukom
legendarnoj levoj polutki i krilu Crvene zvezde, M ilošu Sestiću.)
Taj vaš postupak zavisio je od vaše procene, odnosno definicije
situacije u kojoj ste ubedili sebe da protivnička odbrana nem a
pojm a i da ste vi dovoljno sposobni da je sam i predriblate i po-
stignete gol. Prema tom e, vaša definicija im ala je realne posledi-
ce. V i ste zaista pokušali d a predriblate celu protivničku odbra-
nu. A ko vam to uspe (kao Sestiću), sledi slava. U suprotnom ,
sledi kazna - odbrana će da vam oduzm e loptu, vaši saigrači će
vikati na vas u znak protesta, a trener će vas poslati na klupu.
U m nogim oblastim a naših života način na koji definišem o situ-
aciju često je važniji od sam e realnosti.

Jo š je d a n M id o v ču ven i k o n c e p t je k o n c e p t u o p šte n ih d ru gih .

U o p š te n i d ru g i, za razliku o d p o se b n o g d ru g o g , p red stav lja stav
čitave zajed n ice ili, u slu ča ju fu d b ala, stav č ita v o g tim a. P o tp u n o
izgrađ en o so p stv o m o g u ć e je tek o n d a k a d a d ete, u m e sto d a preuzi-
m a u loge p o je d in a čn ih zn ačajn ih d ru g ih , p o č n e d a p re u zim a u loge
u o p šten ih d ru g ih . Z a lju d e je ta k o đ e zn ačajn o d a stek n u sp o so b n o st
d a p ro c e n ju ju sebe i svo je p o stu p k e sa stan o v išta g ru p e k ao celine,
a ne sa m o sa stan o v išta b liskih p o jed in a ca . U o p šte n i d ru g i tak o đ e

Definicija situacije - ako ljudi definišu situacije kao realne, onda te definicije
imaju realne posledice; one, drugim rečima, utiču na naše ponašanje.
Uopšteni drugi - stav čitave zajednice ili bilo kog kolektiva u koji je akter
uključen.
omogućuje apstraktno mišljenje i objektivnost, jer pojedinac razvija
daleko objektivniju poziciju kada se oslanja na uopštene, a ne na
posebne druge. Da bi osoba razvila sopstvo, neophodno je da bude
član zajednice i da bude usmerena opštim stavovima zajednice.
Sve ovo, a posebno uopšteni drugi, može nekoga navesti na
pomisao da su Midovi akteri konformisti kojima nedostaje indivi-
dualnost. Međutim, Mid je jasno naglasio da je svako sopstvo jedin-
stveno i razvijeno u kontekstu posebnog životnog iskustva. Osim
toga, pošto u društvu postoji mnogo grupa, ne postoji samo jedan
uopšteni drugi, već mnogo njih. S obzirom na to da ljudi pripa-
daju različitim grupama i imaju mnogo uopštenih drugih, postoji i
više od jednog sopstva. Staviše, ljudi ne moraju prihvatiti zajednicu i
uopštene druge onakvim kakvi su, i mogu raditi na tome da ih pro-
mene. Ponekad u tome uspevaju, menjajući zajednicu, uopštenog
(generalizovanog) drugog, i konačno - same sebe unutar zajednice.

Ja i mene
Činjenica da sopstvo podrazumeva i prilagođavanje i indivi-
dualnost ogleda se u Midovom razlikovanju dva aspekta sopstva
- j a i mene (engeski, / i me). Mada izgleda kao da ova dva aspekta
čine delove ili strukturu sopstva, Mid ih je zapravo video kao pro-
cese koji su deo jednog većeg procesa, tj. procesa stvaranja sopstva.

Primene socioloških koncepata na savremeno društvo

Kako postajemo opsednuti sam i sobom?

D žord ž H erbert M id im ao je nekoliko značajnih zapažanja o

p rirodi sopstva, ali bi se verovatno iznenadio da je poživeo do-
vo ljn o d u go d a vidi stepen u kom e se sopstvo transform isalo,
p ostajući glavni p red m et interesovanja, čak i opsesije, u savre-
m en om svetu. D an as živim o u svetu u kom e sve više razmi-
šljam o o različitim stvarim a. Internet i globalizacija u naš život
uneli su niz novina i tem a o k o jim a m oram o svakodnevno da
razm išljam o. Z apravo, m i m oram o d a razm išljam o o njim a
zb og toga što će veliki broj tih stvari (na prim er, globalne pri-
vredne prom ene ili rizici po zdravlje) verovatno im ari ozbiljan
 uticaj na nas. T em a o k ojo j danas razm išljam o više nego rani-
je, jesm o i m i sam i. (M id je bio veom a zainteresovan za od n os
izm eđu sopstva i refleksivnosti.)
Iako se sam orefleksija pojavljivala i u prošlosti, ljudi su bili ma-
nje sposobni d a razm išljaju o sebi (barem u razvijenim zemlja-
m a) nego danas. R azlog za to je jednostavan: ljudi su često bili
prezauzeti preživljavanjem i nabavkom svakodnevnih potrepšti-
na d a bi se upuštali u sam orefleksiju. O sim toga, ljudi su živeli
u kulturi koja je bila zasnovana na m aterijalnom postignuću,
a obezvređivala sam orefleksiju i zaokupljenost sam im sobom .
N a te pojave gledalo se kao na nepotreban višak koji ne pospe-
šuje m aterijalna d obra koja su ljudim a i društvu potrebna. M e-
đutim , En ton i G idens, savrem eni sociolog o kom e ćem o više
govoriti u glavam a 7 i 10, ukazuje na to d a je sopstvo za veliki
broj ljudi postalo projekat, m ožda čak i najvažniji životni proje-
kat. U zrok toga je to što se sopstvo više ne pojavljuje, već ga m i
aktivno stvaram o. K o sm o mi? Sta m islim o d a sm o? Sve to nisu
više date karakteristike ili nešto što je uobličeno u detinjstvu
kroz proces socijalizacije (kako je m islio Parsons), već je to nešto
što svesno i aktivno stvaram o tok om naših života. Sopstvo nije
stvoreno jednom za svagda, već se on o neprekidno uobličava i
m enja (ponekad čak na dram atičan način).
Sledstveno tom e, sopstvo p ostaje nešto na šta svi treba d a pa-
zim o, d a ga n ad gled am o i m en jam o k ada je to neophodn o.
T o od nas pravi osobe koje su daleko fleksibilnije i prilagod-
ljivije. M eđ u tim , na m n o g o načina to takođe predstavlja za-
strašujući i težak proces. D ru g im rečim a, d o k pre sto ili dvesta
go d in a lju d i nisu m n o go brinuli o sebi, sopstvo danas pred-
stavlja neprekidan izvor brige. Postali sm o preokupirani sob om
i načinom na koji sebe treba d a p rilagod im o neprekidno pro-
m en ljivim ok o ln ostim a savrem en og d ruštva i našoj isto tako
prom enljivoj poziciji u tom društvu. T o nije lak zadatak; on
je p u n p oteško ća i tenzija. Postoji m n o g o prednosti k ad a je
čovek u sklad u sa sam im so b o m , ali i to im a svoju cenu.

Ja je neposredna reakcija na okruženje, odnosno na ono što

drugi rade. Ono je nemiran, nepredvidiv i kreativan aspekt sop-
stva. Ljudi ne mogu s uspehom predvideti kako će ja postupiti.
Ja —neposredna reakcija sopstva na okolinu; nemiran, nepredvidiv i kreativan
aspekt sopstva.
 U slučaju fudbala, igrač ne može sa sigurnošću znati kako će
njegov tim igrati. Možda pruži briljantnu igru; možda potpuno
podbaci. Nikada ne možemo u potpunosti poznavati svo)e.ja, pa
ponekad svojim postupcima iznenadimo sami sebe. Za Mida je
ja značajno iz četiri razloga. Prvo, ono je glavni izvor noviteta u
društvenom svetu. Drugo, u ja su sadržane naše najvažnije vred-
nosti. Treće, ja predstavlja realizaciju sopstva, a svi mi težimo
da realizujemo sopstvo. I konačno, Mid je razmatrao dugoročni
evolutivni proces od primitivnih društava, u kojima su ljudi bili
pod dominacijom mene, ka savremenim društvima u kojima ja
igra daleko značajniju ulogu.
Unutar sopstva,ja je suprotstavljeno meni. Mene je, u osno-
vi, prihvatanje i percepcija uopštenog drugog od strane pojedin-
ca. Za razliku od ja , ljudi su veoma svesni mene, oni veoma do-
bro znaju šta zajednica od njih želi i očekuje. Svi imamo izraženo
mene, ali oni koji su pod potpunom dominacijom mene jesu kon-
formisti. Društvo nas kontroliše preko mene. Takođe, mene ljudi-
ma omogućava udobno funkcionisanje u društvu, a ja omogućuje
promene u društvu. Društvo na taj način dobija dovoljno konfor-
mizma kako bi moglo da funkcioniše, ali takođe prima neophod-
nu dozu inovacije koja mu omogućava da ne stagnira. I društvo i
pojedinci bolje funkcionišu zahvaljujući spoju ja i mene.

Sažetak

1. G eo rg Z im l bavio se aso cijacijom ili interakcijom .

2. D a bi izašli na kraj s velikim i zb u n ju ju ćim nizom interakcija,
sociolozi i obični ljudi razvili su form e interakcije.
3. D a bi izašli na kraj sa zbunjujućim m noštvom učesnika u interak-
ciji, sociolozi i obični ljudi razvili su tipove učesnika u reakcijama.
4. U pogledu problem a veličine grupe postoji velika razlika izm eđu
dijada (grupa od dva člana) i trijada (grupa od tri člana). Prisustvo
treće osobe u trijadi om ogućuje nastanak nezavisne grupne struk-
ture. D alje uvećavanje veličine grupe nije toliko važno koliko pre-
lazak iz dijade u trijadu, to jest priključivanje treće osobe dijadi.
5. Sto je grupn a struktura veća, pojed in ac je slobodniji.

Mene - prihvatanje i percepcija uopštenog drugog od strane pojedinca; kon-

formistički aspekt sopstva.
6. Z im l je bio zainteresovan za problem distance. Taj interes m ani-
festovao se u njegovoj raspravi o društvenom tipu strancu, koji
niti je previše blizu ni previše daleko o d grupe. D istan ca je pove-
zana i sa socijaln im form am a, što znači d a p oseban oblik udalje-
nosti i otuđ en osti ulazi u sve društvene odnose.
7. D istan ca se takođe vezuje za Z im lovo razm išljanje o vrednosti.
V redne su one stvari koje nisu ni predaleko ni preblizu.
8. Z im lova gran d-teorija bavi se tragedijom kulture.
9. T ragedija kulture razm atra rast objektivne kulture i n jenu sve
veću prevlast nad subjektivnom kulturom .
10. V eblenova gran d-teorija bavi se sve većom k on trolom biznisa nad
in du strijom i negativnim efektim a koji iz to g a proizilaze.
11. M id je bio socijalni biheviorista koji nije bio sam o zainteresovan
za pon ašan je koje je zasnovano na m eh anizm u stim ulus-odgovor,
već i za lju d sk u svest k oja deluje izm eđu stim u lu sa i odgovora;
lju d i razm išljaju pre nego što nešto urade.
12. Č etiri faze akta su im puls, percepcija, m anipulacija, konzum acija.
13. Iako ljudi i životinje koriste gestove i konverziraju gestovim a, sam o
ljudi m ogu d a koriste značajne gestove, značajne sim bole i jezik.
14. U o p šten i d rugi je stav čitave zajednice.
15. Sop stvo im a dva aspekta koji se nalaze u stalnoj tenziji: ja (nepo-
sredan, nepredvidiv i kreativan aspekt) i mene (usvajanje uopšte-
n o g d ru gog koje vo di ka kon form izm u).

Literatura za dalje čitanje

Lukić, R ad om ir D . (1 987). Formalizam u sociologiji. Zagreb: N aprijed.

M arin ković, D u šan [priredio] (2 0 0 8 ). GeorgZim l (zbirka tekstova Ge-
orga Zim la). N o vi Sad: M editerran Publishing.
M ead , G eorge H erbert (2 0 0 3 ). Um, osoba i drustvo. Z agreb: N ak lad a
Jesenski i T urk i H rvatsko sociološko društvo.
Sim m el, G eo rg (2 0 0 1 ). Kontrapunkti kulture. Z agreb: N a k lad a Jesen-
ski i T urk i H rvatsko sociološko društvo.
Spasić, Ivana (1 9 9 8 ). Interpretativna sociologija. B eograd: Z av od za
udžbenike i nastavna sredstva.
Veblen, Torsten (1 9 6 6 ). Teorija dokoličarske klase. B eograd: K ultura.
Veblen, Torsten (2 0 0 8 ). Teorija dokoličarske klase. N o vi Sad: M edi-
terran Publishing.
Z im l, G eo rg (2 0 0 4 ). Filozofija novca. Srem ski Karlovci: Izdavačka
knjižarn ica Z oran a Stojanovića.
GLAVA 6
SA VREM EN ETEO RIJE SVAKODNEVNOG
ŽIVOTA

Simbolički interakcionizam
Dramaturgija
Etnometodologija i konverzacijska analiza
Teorija razmene
Teorija racionalnog izbora
Sažetak
Literatura za dalje čitanje
Prethodne dve glave bavile su se savremenim grand-teori-
jama. U ovoj glavi ostajemo u oblasti savremenih teorija, ali se
orijentišemo na teorije svakodnevnog života. Glavu započinjemo
simboličkim interakcionizmom, teorijom koja se razvijala pod
snažnim uticajem Džordža Herberta Mida (sa kojim smo se upo-
znali u glavi 3). Nakon toga, prelazimo na dramaturgiju, koja
društvo posmatra kao niz dramskih nastupa sličnih pozorišnim
nastupima. Etnometodologija, s kojom se srećemo nakon toga,
bavi se metodama koje koristimo da bismo u svakodnevici rea-
lizovali naše živote. Nakon toga, srećemo se s teorijom razmene
koja društvene odnose vidi kroz sravnjivanje nagrada i troškova i
koja, između ostalog, tvrdi da svako od nas ulazi u odnos s dru-
gima ukoliko je taj odnos nagrađujući, a prekida ga ukoliko ga
on košta. Glavu završavamo teorijom racionalnog izbora koja se
usredsređuje na aktere koji prave izbor i donose odluke s ciljem
da maksimalizuju zadovoljenje svojih želja i potreba.

SIMBOLIČKIINTERAKCIONIZAM
Predmet proučavanja simboličkog interakcionizma, kao
: drugih teorija koje srećemo u ovoj glavi, jeste društvena sva-
iodnevica. Posebnost te teorije, kao što se može uočiti iz njenog
iim bolički interakcionizam —sociološka škola koja se, sledeći Mida, prven-
stveno bavi simboličkom interakcijom.
imena, jeste usredsređenost na interakciju (na delanje i pojedince
kao dejstvenike) i simbole (i njihovo značenje) koji su s interak-
cijom čvrsto povezani. Suštinu ove teorije možemo razumeti ako
izložimo neke od njenih osnovnih pretpostavki i principa.
Prvo, ljudsko delovanje usmereno je na stvari, ali samo ako
te stvari za ljude imaju neko značenje. Sledstveno tome, naše de-
lanje usmereno je, recimo, na zastavu Republike Srbije tako što
je pozdravimo ili dignemo tri prsta. Taj naš postupak zasnovan
je na značenju koje ta zastava ima za nas (tj. za našu domovi-
nu), a ne samo na njenim fizičkim karakteristikama (tj. činjenici
da ima tri boje i grb orla u sredini). To, takođe, znači da drugi
ljudi prema istoj zastavi mogu da se odnose na drugačiji način
(recimo, tako što će je spaliti ili je pocepati), zato što ona za njih
može imati drugačije značenje (recimo, za neke ona može biti
simbol srpskog imperijalizma i vojne agresije).
Drugo, značenja uvek proizilaze iz naših interakcija s dru-
gim ljudima. Kroz interakciju koja se odvija u osnovnoj školi mi
učimo kako je zastava pozitivan simbol. Ali, isto tako, ljudi koji
ne vole Srbiju takođe kroz interakciju u školi, porodici ili nekoj
drugoj primarnoj grupi, mogu da nauče kako je zastava Srbije
negativan simbol. Stoga, kakav god odnos imali prema zastavi,
on se stiče kroz interakciju.
Treće, ljudi ne samo da internalizuju značenja koja su naučili
kroz društvenu interakciju, već su takođe sposobni da ih modi-
fikuju kroz interpretativni proces. Sledstveno tome, iako je neko
naučio da na zastavu Srbije gleda kao na pozitivan simbol, nezado-
voljstvo srpskom spoljnom politikom ili načinom na koji srbijan-
sko društvo tretira svoje etničke manjine može pojedince navesti
da reinterpretiraju značenje zastave i da odbace pozitivna osećanja
prema njoj, pa čak i da razviju potpuno negativna osećanja prema
zastavi i prema svemu onom što ona simbolizuje. Suprotno tome,
pretpostavimo da se promeni spoljna politika i politika prema ma-
njinama. Oni koji su razvili negativne stavove prema zastavi mogu
sada u svetlu te nove činjenice da promene mišljenje i počnu za-
stavu Srbije da doživljavaju kao nešto pozitivno.
Cetvrto, ljudi, za razliku od životinja, imaju jedinstvenu
sposobnost da svesno upotrebljavaju simbole. Dok životinje na
stimuluse koji dolaze spolja reaguju direktno ili instinktivno, Ijudi
su sposobni da stimulusima daju značenje (da ih pretvore u sim-
bole) i da onda delaju na osnovu tih značenja. Zivotinje reaguju
instinktivno na objekte; mi prvo razmišljamo o njihovim znače-
njima, pa tek onda delamo. Gladna životinja mogla bi da pojede
otrovnu pečurku, ali mi smo sposobni da razmislimo da li je ta
pečurka otrovna i da proverimo njenu jestivost, i tek onda odlu-
čimo da li da je pojedemo ili ne. Kada životinjama dođe vreme
za parenje, one gledaju da tu svoju seksualnu potrebu zadovolje
kako bi instinktivno osigurale produženje vrste. Najveći broj ljudi,
međutim, bira s kim ide u krevet. Seksualni čin za ljude ima jedno
simboličko značenje koje nadilazi značaj pukog produženja vrste.
Peto, Ijudi postaju humani kroz društvenu interakciju, pogo-
tovo tokom ranih godina socijalizacije unutar kruga porodice i u
školi. Mi se rađamo sa sposobnošću da postanemo humani, ali taj
potencijal može da se ostvari samo kroz ljudsku interakciju. Sled-
stveno tome, deca koja su odrasla pored divljih životinja (na primer,
vukova), ne mogu postati humana osim ukoliko se ne izdvoje iz ži-
votinjske zajednice i počnu da ulaze u interakciju s drugim ljudima.

RobertE. Park
Biografska skica

R ob ert Park nije im ao tipičn u karijeru akadem ski školovanog

sociologa: fakultet, p osledip lo m sk e studije, m esto na univerzi-
tetu. U m esto toga, on se bavio različitim
stvarim a pre nego što je p ostao sociolog.
U p rk os tom e što je kasno p očeo, Park je
dao zn ačajan d op rin os sociologiji urba-
nih naselja. N jego v o bo gato neakadem -
sko iskustvo o m ogu ćilo m u je neobičnu
orijentaciju u životu. N jego vi pogledi
snažno su uticali na razvoj čikaške škole
u sociologiji, sim bo ličk og in terakcionizm a i, kon ačn o, drugih
socioloških teorija.
Park je rođen u H arvivilu u Pensilavniji, 14. februara 1 864.
godin e. Jo š d o k je bio stud en t M ičigen sk o g univerziteta na
 n jega su uticali veliki m islioci p o p u t D žo n a D ju ia. Iako je vo-
leo teoriju i teorijske ideje, Park je sm atrao d a je n eophodn o
d a nešto uradi u realnom svetu. Je d n o m je rekao: „O d lu čio
sam d a se bavim p rakso m zb og nje sam e... d a bih u svoju dušu
sakupio sve radosti i tuge ovoga sveta“ . N a k o n završetka studi-
ja p očeo je d a radi kao novinar, što m u je o m ogu ćilo d a bude
u kon taktu s realnim svetom . Posebno je voleo d a pronalazi i
istražuje kockarnice i sobe za op u štan je u k o jim a se p u ši opi-
ju m . Pisao je o grad skom životu na veo m a živopisan način.
V oleo je terenski rad, tj. d a p o sm atra, analizira i beleži svoje
opservacije. U suštini, on je obavljao vrstu istraživanja (nazva-
nu n aučno izveštavanje) iz koje se kasnije razvila u rbana etno-
lo gija k oja koristi opservacion e tehnike i k o ja je p ostala jed n o
od ključnih obeležja čikaške sociološke škole.
Iako je tačan opis društvenog života bila je d n a od njegovih
strasti, Park je sve više p ostajao nezadovoljan rad om u novina-
m a jer ga to nije zadovoljavalo lično i, što je jo š važnije, to nije
zadovoljavalo njegove intelektualne potrebe. O sim toga, činilo
se d a rad om u novin am a nije m oguće unapređivati svet, a Park
je im ao d u b o k u potreb u za društvenom reform om . Z b o g toga
je 1 898, kad a je im ao 3 4 godin e, n ap ustio novinarstvo i upi-
sao se na H arvard.

Šesto, kako je Džordž Herbert Mid objasnio (vidi glavu 3 -

ljudi su svesni i sposobni da reflektuju o samima sebi i o onomc
što rade i, prema tome, sposobni da oblikuju svoje delanje i in-
terakcije. Izraženo Midovim rečnikom, ljudi poseduju „svest' ;
,,sopstvo“. Posebno je značajna naša sposobnost da ulazimo u Ln-
terakciju sa samima sobom da bismo odlučili kako da ulazimo _
interakcije s predmetima koji nas okružuju. Naše delanje je ocu-
da u velikoj meri autonomno. Ali, mi svakako nismo potpuno
Terenski rad - metod koji koriste simbolički interakcionisti, ali i ostali socic-
lozi. Podrazumeva odlaženje na teren (svakodnevni društveni svet) kak:
bi se uočili i prikupili svi relevantni podaci.
Posmatranje - metod, usko povezan s terenskim radom, kojim simboličk.
interakcionista (ili neki drugi sociolog) proučava društvo tako što pc~
smatra šta se u njemu dešava. U slučaju simboličkog interakciomzmi.
posmatranje istraživaču omogućava da koristi metod saosećajne intro~-
pekcije i stavi se u položaj proučavanih aktera, kako bi razumeo njihov;
značenja i motive i posmatrao način na koji oni delaju.
slobodni da radimo šta poželimo - postoje mnoga eksterna
(spoljna) ograničenja našeg delanja.
Sedmo, ljudi biraju svoje ciljeve s obzirom na to kakve su
životne situacije u kojima se nalaze. Mi definišemo situacije, da-
jemo im značenje i onda delamo s obzirom na ta značenja. Mi
biramo ciljeve i onda pokušavamo da ih ostvarimo (iako ne uvek
na uspešan ili linearan način, budući da često nailazimo na razli-
čite barijere ili prepreke).

Ključni koncepti
Konceptualni doprinos Carlsa Hortona Kulija

Čarls Horton Kuli (1864-1929) najpoznatiji je po svom kon-

ceptu sopstva u ogledalu. Taj koncept izražava ideju da pred-
stavu o sebi formiramo ogledajući se u nekoj vrsti ogledala. Ali
kakvog ogledala? Ogledalo na koje Kuli misli, zapravo jesu ljudi
s kojima ulazimo u interakciju. Da bismo stvorili sliku o sebi
i svom ponašanju koristimo druge ljude kao ogledalo. Posma-
tramo njihove oći, govor njihovog tela i slušamo njihove reći.
Ogledajući se u tom ogledalu, utvrđujemo da li smo onakvi ka-
kvima želimo da se predstavimo, te da li naši postupci imaju
željeno dejstvo i ostavljaju željeni utisak. U suprotnom, možda
bi trebalo da preispitamo svoje postupke ili sliku koju imamo o
sebi. Ako ,,ogledalo“ nastavi da nam pokazuje odraz koji se ne
slaže s našim doživljavanjem sebe, možda bi trebalo da izvršimo
ponovnu procenu samodoživljaja ili izvršimo ponovnu procenu
slike koju o sebi imamo. Koncept sopstva u ogledalu odražava
interesovanje koje je Kuli, kao i ostali pripadnici simboličkog
interakcionizma, gajio za razum, sopstvo i interakciju.
Drugi ključni Kulijev koncept jeste koncept primarne grupe.
To je intimni tip grupe u lcojoj se Ijudi suočavaju licem u lice.

Sopstvo u ogledalu —ideja da sliku o sebi formiramo koristeći druge ljude i

njihove reakcije na nas kao ogledalo koje nam govori ko smo i kako se
ponašamo.
Primarne grupe - intimne grupe u kojima se ljudi suočavaju licem u lice
i koje imaju odlučujuću ulogu u povezivanju pojedinca s većim druš-
tvom. Poseban značaj imaju primarne grupe iz perioda mladosti, prven-
stveno porodica i prijatelji.
 Ta vrsta grupe ima odlučujuću ulogu u povezivanju pojedin-
ca s većim društvom. Poseban značaj imaju primarne grupe iz
perioda mladosti (posebno porodica i prijatelji) u kojima se po-
jedinac razvija u društveno biće. Sopstvo se uglavnom razvija
u primarnim grupama, a dete, umesto da razmišlja isključivo
o sebi, počinje da uzima u obzir i druge oko sebe. Kao rezultat
te promene, dete počinje da razvija sposobnosti koje mu omo-
gućavaju da postane koristan član društva. Kao što je Mid po-
kazao svojim ueenjem o periodu igranja i periodu igre (glava
3), dete mora da nauči da uzima u obzir očekivanja posebnih
drugih i, konačno, generalizovanih drugih.
Kuli je zaslužan za još jedan značajan metodološki doprinos.
On je, kao i Mid, uvideo da se ljudi ne ponašaju tako jedno-
stavno kako tvrde bihevioristi. Postupci pojedinaca posledica
su svesnih radnji i niza različitih mentalnih procesa. Iako su
bihevioristi privrženi eksperimenralnim metodama, pogotovo
laboratorijskom eksperimentu, Kuli je naglašavao potrebu da
se sociolozi stave u položaj aktera koje proučavaju da bi bo-
lje razumeli način funkcionisanja njihovih mentalnih procesa.
Kuli taj metod naziva saosećajna introspekcija. To znači da
istraživač treba da se zamisli na mestu pojedinca kojeg prou-
čava. Na taj način, istraživač može bolje da razume značenja i
motive koji leže u osnovi ponašanja pojedinaca koje proučava.
Iako je ovaj metod manje naučan od eksperimentalnog meto-
da kojim se koriste bihevioristi, on i dalje, barem za određen
broj sociologa, predstavlja jedan od osnovnih metoda prouča-
vanja svakodnevnog života.

DRAMATURGIJA
Koncept sopstva nalazi se u samoj srži simboličkog interak-
cionizma. Herbert Blumer definisao je sopstvo na jedan veoma
jednostavan način: on je tvrdio da sopstvo predstavlja posledicu
činjenice da ljudi mogu biti objekti sopstvenog delanja. Drugim
Saosećajna introspekcija - sociološki metod koji od istraživača zahteva da se
uživi u poziciju aktera koje proučava. Istraživač treba na jedan saoseća-
jan način da shvati ko su ti akteri i o čemu oni razmišljaju, i tako poku-
ša da razume značenja i motive koji leže u osnovi ljudskog ponašanja.
rečima, ljudi imaju sposobnost da delaju ne samo prema drugi-
ma, već i prema sebi. (Recimo, ljudi mogu sami sebe da ukore
kada shvate da su rekli nešto budalasto ili ako shvate da su ne-
kom naneli zlo.) Oba tipa delanja zasnovana su na tome kako
ljudi sami sebe posmatraju (da li na sebe gledaju u pozitivnom
ili negativnom svetlu). Sposobnost delanja prema sebi samima
omogućava ljudima de delaju na svestan način umesto da slepo
reaguju na spoljne stimuluse. Ljudi ulaze u interakciju sa samima
sobom da bi istakli stvari prema kojima delaju (prema kojima se
odnose), ali i da bi istakli značenja tih stvari. Oni interpretiraju
značenja stvari i menjaju te interpretacije u zavisnosti od situaci-
ja u kojima se nalaze i u zavisnosti od toga šta žele postići.
Najvažnije delo o sopstvu u simboličkom interakcionizmu
Kako se predstavljati u stvarnom životu Erving Gofman objavio je
1959. godine. Gofmanova koncepcija sopstva ukorenjena je u Mi-
dovim idejama, posebno u njegovoj raspravi o tenziji između ja,
spontanog sopstva, i mene, društvenih ograničenja unutar sopstva
(Videti glavu 3). Gofman je tu tenziju video kao rascep između
našeg spontanog i socijalizovanog sopstva, to jest, kao razliku iz-
među onoga što želimo da uradimo spontano i onoga što drugi
očekuju od nas da uradimo. Mi neprekidno nailazimo na zahte-
ve da uradimo ono što se od nas očekuje. Ta očekivanja često ne
ostavljaju prostor za dvoumljenje. Da bi se izborili s ovom ten-
zijom i održali stabilnu predstavu o samima sebi, ljudi glume za
svoju društvenu publiku. Interesujući se za takvu vrstu glume, Go-
fman se usredsredio na dramaturgiju, to jest gledište da društveni
život predstavlja niz dramskih nastupa sličnih onim u pozorištu.

Dramaturgija
Gofmanovo shvatanje sopstva oblikovano je njegovim drama-
turškim pristupom. Za Gofmana, kao i za većinu simboličkih inte-
rakcionista, sopstvo nije u posedu aktera; drugim rečima, on nema
nad njim potpunu kontrolu. Sopstvo (engleski, selfi predstavlja
Dram aturgija - shvatanje društvenog života kao niza dramskih nastupa slič-
nih pozorišnim nastupima.
Sopstvo —proizvod dramske interakcije izmedu aktera i publike.
proizvod dramske interakcije između aktera i publike. Pošto je
sopstvo proizvod dramske interakcije, ono, kao i glumci u pravoj
pozorišnoj predstavi, negativno reaguje na prekide koji mogu da
nastupe tokom izvođenja predstave. Recimo, ako publika u po-
zorištu zviždi ili ne isključi mobilne telefone, glumci neće moći
uspešno da izvedu svoju predstavu. Gofman je smatrao da se ve-
ćina nastupa uspešno izvodi od početka do kraja, bez prekida.
Ipak, glavni deo njegove teorije usmeren je na dramaturške ne-
predvidivosti koje dovode do prekida nastupa. Gofman se bavi
procesima i tehnikama koje sprečavaju ili saniraju takve prekide.
Gofman je pretpostavljao da Ijudi, kada uđu u interakciju,
žele da predstave određenu sliku o sebi koju drugi treba da pri-
hvate. Međutim, čak i onda kada predstavljaju sebe, akteri su
svesni da publika može da poremeti njihov nastup. Iz tog razloga
akteri moraju da kontrolišu publiku, naročito one njene delove
koji mogu da izazovu prekid. Akteri se nadaju da će slika o sami-
ma sebi koju predstavljaju publici biti dovoljno ubedljiva da ih
publika doživi onako kako oni to žele. Oni se takođe nadaju da
će nastup podstaći publiku da postupa onako kako oni žele. Gof-
man je taj interes aktera nazvao upravljanje utiscima. U njega
spadaju tehnike koje akteri koriste da održe određene utiske upr-
kos problemima s kojima se susreću, kao i metode koje koriste
da bi prevazišli te probleme.
Pozornica. Sledeći analogiju s pozorištem, Gofman govori
o pozornici (engleski, front stage; može se prevesti i kao bina
ili prednji plan) kao delu nastupa koji uglavnom funkcioniše na
jedan utvrđen i uopšten način, definišući situaciju za one koji
posmatraju nastup. Profesor koji drži predavanje nalazi se na po-
zorinci; na pozornici se nalazi i student koji je otišao na žurku
ili predsednik države koji se obraća naciji pred TV kamerama.
Unutar pozorinice, Gofman razlikuje okruženje i ličnu fasadu.
Upravljanje utiscim a — tehnike koje akteri koriste da održe odredene utiske
uprkos problemima s kojima se susreću, kao i metodi koje koriste da bi
prevazišli te probleme.
Pozornica —deo nastupa koji uglavnom funkcioniše na jedan potpuno utvr-
đen i uopšten način, defmišući situaciju za one koji posmatraju nastup.
Okruženjese odnosi na fizičku scenu koja uglavnom mora
da postoji da bi akteri izveli predstavu. Bez nje, akteri obično
ne mogu da izvedu predstavu. Na primer, hirurgu je potrebna
operaciona sala, taksisti automobil, a klizaču na ledu klizalište.
Lična fasada sastoji se od opreme koju publika poistovećuje sa
izvođačima i očekuje od njih da je imaju sa sobom. Od hirurga
se, tako, očekuje da nosi medicinsku odeću i ima odgovarajuće
instrumente, a od vojnika da nosi uniformu, oružje itd.
Ličnu fasadu Gofman je podelio na izgled i manir. Izgled
obuhvata one elemente koji nam otkrivaju izvođačev društve-
ni status (na primer, dozvola za vožnju koju svaki taksista mora
da ima ili oznaka vozila koja se nalazi na krovu automobila).
Manir (na primer, izraz na hirurgovom licu koji uliva povere-
nje) govori publici koju vrstu uloge izvođač namerava da igra u
određenoj situaciji. U zavisnosti od toga da li je izraz lica grub
ili blag, manir može da predstavlja pokazatelj potpuno drugačije
vrste nastupa. Uopšteno govoreći, ako akter želi da ga publika
shvati ozbiljno i da se predstava izvede do kraja (bez prekida),
izgled i manir moraju da buđu konzistentni i ubedljivi.
Iako je Gofman pozornici (prednjem planu) i drugim as-
pektima svog sistema pristupio kao simbolički interakcionista,
on je raspravljao i o njihovim strukturalnim karakteristikama.
On je smatrao da pozornice imaju tendenciju da se institucio-
nalizuju, tako da se vremenom stvaraju kolektivne predstave o
onome što se događa na svakoj pozorinici. Dok igraju poznate
uloge, akteri veoma često nailaze na pozornice koje su već pri-
premljene za takve nastupe. Profesor koji drži predavanje u am-
fiteatru stupa na pozornicu koju su pripremili mnogi profeso-
ri i studenti pre njega. Kada studenti uđu u amfiteatar, oni već
znaju šta mogu da očekuju od profesora koji će ući posle njih
Okruženje - fizička scena koja obično mora da postoji da bi akteri izveli
predstavu.
Lična fasada - oprema koju publika poistovećuje s izvođačima i očekuje od
njih da je nose sa sobom.
Izgled - način na koji izvođač izgleda kada nastupa pred publikom; posebno
se odnosi na one elemente koji otkrivaju izvođačev društveni status.
Manir - način na koji se izvođač ponaša pred publikom; govori publici koju
vrstu uloge izvođač namerava da igra u određenoj situaciji.
i započeti svoje predavanje. Posledica toga je, objašnjavao je Gof-
man, da se pozornice obično biraju, a ne stvaraju. To nas dovodi
do mnogo strukturalnije slike od one koju bismo očekivali od
većine simboličkih interakcionista.
Uprkos ovakvom strukturalnom gledištu, Gofmanova naj-
interesantnija razmišljanja ostaju na području interakcije. Kako
je već rečeno, najvažniji proces koji se odvija unutar interakcije
aktera s publikom jeste upravljanje utiscima kako bi se izbegli
prekidi. Pošto se pojedinci trude da u svojim predstavama na
pozornici predstave sebe u idealizovanom svetlu, oni neizbežno
osećaju da moraju prikriti neke elemente u svojim nastupima:
1.Tokom nastupa akteri mogu prikrivati neka svoja tajna
zadovoljstva ukoliko smatraju su ona nespojiva s njiho-
vim nastupom. Recimo, profesor koji konzumira alkohol
pre predavanja, (uglavnom) izbegava da dođe pripit na
predavanje. Isto se odnosi na određene aktivnosti koje su
upražnjavane u prošlosti. Lekar koji je nekada bio zavi-
snik o drogama, sigurno neće svojim pacijentima govori-
ti o tom periodu iz svoje prošlosti. Umesto toga, pričaće
im o onim delovim svoje prošlosti koji osnažuju sliku o
njemu kao kvalifikovanom lekaru (recimo, o tome kako
je doktorirao na Harvardu). Akteri izbegavaju da publi-
ci predstavljaju aspekte svoje ličnosti koje su nespojive sa
njihovim natupima.
2. Akteri teže da prikriju greške koje su napravili priprem
jući predstavu kao i mere koje su preduzeli da isprave te
greške. Recimo, hirurg može prikriti činjenicu da se pri-
premao za operaciju na slepom crevu, iako je imao za-
kazanu operaciju srčanog mišića. Profesor koji je na pre-
davanje poneo pogrešne beleške primoran je da tokom
predavanja improvizuje kako bi to prikrio.
3. Akteri smatraju da je neophodno da pokažu samo kona-
čan proizvod, a prikriju pripremni proces koji je pretho-
dio. Na primer, profesor je možda proveo samo nekoliko
sati pripremajući predavanje. Ali kada izađe na binu, on
se obično ponaša kao da oduvek poznaje materiju.
 Ključni koncept
Distanca prema ulozi

Gofmana je takođe interesovalo u kom stepenu je pojedinac

obuhvaćen nekom ulogom. Po njegovom viđenju, usled činje-
nice da ljudi danas moraju da obavljaju veliki broj uloga, retko
ko od njih se može potpuno posvetiti svim ulogama. Distanca
prema ulozi odnosi se na stepen do kojeg se pojedinci odva-
jaju od uloga koje igraju. Na primer, ako se starija deca igraju
na vrtešci, ona će verovatno biti svesna da su suviše stara da bi
uživala u takvoj vrsti zabave. Jedan od načina da izađu na kraj
s takvim osećanjem jeste da se distanciraju od svoje uloge tako
što će na podsmešljiv i nezainteresovan način izvoditi naizgled
opasne pokrete dok se nalaze na TTtešci. Izvodeći tu predsta-
vu, starija deca pokazuju publici da se nisu udubila u igru kao
miađa deca, a ako ipak jesu, to je zbog toga što na njoj izvode
neke naročito komplikovane pokrete.
Jedna od Gofmanovih najvažnijih tvrdnji jeste da je distanca
prema ulozi funkcija nečijeg društvenog statusa. Ljudi koji za-
uzimaju visoke položaje obično pokazuju distancu prema ulo-
zi iz drugačijih razloga od ljudi koji zauzimaju niže položaje.
Na primer, ugledni hirurg u operacionoj sali može pokazati
distancu prema ulozi kako bi smanjio napetost operacionog
tima. Isto tako, čistači toaleta mogu obavljati svoj posao na
nezainteresovan način, pokazujući tako okolini kako to, u stva-
ri, i nije njihov nivo.

4. Za aktere je ponekad neophodno da od publike sakriju

prljave poslove koji su bili uključeni u stvaranje krajnjeg
proizvoda. Prljavi poslovi obuhvataju nemoralne, nele-
galne ili degradirajuće postupke. (Na primer, ministar
policije će se truditi da od javnosti sakrije podatak da je
u mladosti jednom obio kiosk.) Pekari će od sanitarne
inspekcije prikrivati činjenicu da rade u prljavim prosto-
rijama i da u testu od koga mese hleb mogu da se nađu
različiti sastojci koji nisu zdravi za ishranu.
Distanca prema ulozi - stepen do kojeg se pojedinci odvajaju od uloga koje
igraju.
 5. Da bi naglasio neke aspekte predstave koji su mu važni.
akter može, u izvođenju predstave, da snizi druge stan-
darde. Na primer, da bi ispunio sve obaveze koje zgusnu-
ti hirurški raspored nalaže, hirurg možda neće uspeti da
nađe dovoljno vremena za čitanje nove naučne literature
koja je mu je neophodna da bi pratio inovacije u svom
poslu. To potvrđuje narodnu poslovicu da u životu sve
ima svoju cenu. Profesor fakulteta će možda savršeno
znati materiju koju treba da predstavi studentima, ali bi
cenu za to mogao da plati njegov izgled: on na predava-
nje može doći neočešljan, izgužvan, pocepan itd.
6. Naposletku, akter će verovatno smatrati neophodnim da
sakrije sve uvrede, poniženja ili kompromise koje je mo-
rao da napravi ili kroz koje je morao da prođe da bi pred-
stava mogla da se nastavi. Hirurg može poželeti da sakrije
činjenicu da su ga pretpostavljeni kritikovali što ne prati
nova naučna otkrića i dostinuća, kao i to da će biti sus-
pendovan ako ne dokaže da je sposoban da reorganizuje
svoj hirurški raspored kako bi imao dovoljno vremena za
stručno usavršavanje.
Uopšteno rečeno, akteri imaju jasan interes da od publike
sakriju sve pomenute elemente kako ne bi došlo do prekida nji-
hovog nastupa.
Dramaturgija ima još aspekata. Akteri na pozornici često
pokušavaju da stvore utisak da su mnogo bliži publici nego što
to zaista jesu. Akteri mogu pokušati da izazovu utisak da je uloga
koju trenutno izvode njihova jedina ili čak najvažnija uloga. Re-
cimo, dobra lekarka uspeva da kod svakog pacijenta stvori utisak
kako je on njen najvažniji pacijent i kako je u svakom trenutku
spremna da mu posveti punu pažnju. Da bi u tome uspeli, izvo-
đači moraju da budu sigurni da je njihova publika razdvojena
tako da netačnost tog utiska ne može da bude otkrivena. (Nije
moguće da se lekari potpuno posvete samo jednom pacijentu, ali
nama je mnogo lakše ako verujemo da to zaista jeste tako. To je,
međutim, mnogo izvodljivije ako nismo svesni da postoje i drugi
pacijenti od kojih možemo da saznamo da našem lekaru nismo
jedini i najvažniji.) Cak i ako shvati da to nije istina, objašnjava
Gofman, publika će pokušati da se sama nosi s tom neistinom,
izbegavajući tako da sruši idealizovanu sliku o akteru. Recimo,
pacijenti mogu da ubede sebe da lekarka i dalje obavlja svoj po-
sao na ispravan naćin, bez obzira na to što im ne posvećuje punu
pažnju i što nisu jedini na svetu kojima pokušava da pomogne.
Sve to upućuje na jedan interaktivni karakter predstave. Uspeh
predstave zavisi od učešća svih koji su u nju uključeni.
Još jedan primer upravljanja utiscima predstavlja akterov
pokušaj da stvori utisak da su baš ta predstava i njegov odnos s
publikom jedinstveni. Recimo, prodavac automobila može po-
kušati da stvori utisak da mu se određeni kupac stvarno dopada i
da će mu ponuditi daleko bolje uslove za prodaju nego bilo kom
drugom kupcu. Publika takođe želi da oseti da prisustvuje jedin-
stvenoj predstavi. Kupac automobila želi da veruje da mu njegov
prodavac ne priča priču koju priča svakom ko uđe u radnju i da
ima poseban odnos s prodavcem.
Postoje uloge u kojima akteri nastoje da budu sigurni da
su svi delovi predstave usklađeni jer nesklad i greške mogu sku-
po da ih koštaju. Predstave se razlikuju po tome kolika se do-
slednost i preciznost od njih zahteva. U nekim slučajevima samo
iedan pogrešan korak može da prekine predstavu. Lapsus koji
sveštenik napravi dok vernicima čita molitvu može potpuno pre-
kinuti predstavu. Međutim, taksista koji napravi jedan pogrešan
zaokret, verovatno neće uništiti celu predstavu.
Sledeća tehnika koju izvođaći koriste jeste tehnika mistifi-
kacije. Akteri obično zbunjuju svoju publiku, ograničavajući
kontakt koji imaju s njom. Oni ne žele da publika vidi šta je sve
Drethodiio predstavi. Profesor može spremiti predavanje koristeći
>e beleškama svoje koleginice koja predaje isti predmet na dru-
eom fakultetu, ali će to sigurno pokušati da sakrije od studenata
: ponašati se da kao da dobro poznaje materiju od ranije. Stva-
rajući društvenu distancu sa publikom, izvođač pokušava da kod
rublike stvori osećaj strahopoštovanja. Od studenata se očekuje
ia duboko poštuju stepen profesorovog znanja i lakoću s kojom
može da upotrebi mnoštvo informacija u jednom predavanju.
Mistifikacija - nastojanje izvođača da zbuni publiku ograničavajući kontakt
koji ima s njom; prikrivanje svega onoga što je prethodilo predstavi.
To strahopoštovanje, zauzvrat, odvraća publiku od toga da dovo-
di predstavu u sumnju. Gofman je isticao da publika uključena u
ovaj proces često i sama teži da očuva kredibilitet predstave tako
što održava distancu s izvođačem. U navedenom slučaju, studenti
ne žele da znaju kako se profesor spremao za predavanje, jer bi to
moglo da demistifikuje ceo proces.
Gofman se takođe interesovao za timove. Za Gofmana, kao
simboličkog interakcionistu, usredsređenost na individualne ak-
tere prikriva važne činjenice o interakciji. Kako vidimo, osnov-
na jedinica analize za Gofmana jeste tim, a ne pojedinac. Tim je
bilo koji skup pojedinaca koji sarađuje izvodeći neku uobičajenu
aktivnost ili rutinu. Prethodno vođena rasprava o odnosu publi-
ke i izvođača, u stvari, predstavlja raspravu o timovima. Svaki
član tima upućen je na drugoga, jer prekid predstave najlakše
nastaje ako je tim neusklađen i ako akteri nisu svesni da pred-
stavu izvode zajedno. Gofman smatra da tim predstavlja neku
vrstu društva ili grupe. Grupa studenata jedne generacije može
da oformi takvo društvo, a njegovi članovi sarađuju sa profeso-
rima čineći svako predavanje kredibilnom predstavom. Narav-
no, povremeno profesor napravi toliko lapsusa ili pokaže toliko
nedostataka (slabosti) da studenti više ne mogu da ih ignorišu i
predstava se prekida ili čak propada.
Svlačionica i spoljašnjost. Videli smo kako stvari izgledaju
kada akteri stupe na binu i izvedu predstavu. Kao i u pravom
pozorištu, akteri vreme pre i posle nastupa provode u sobi za od-
mor ili u svlačionici. U svlačionici se akteri ponašaju potpuno
drugačije nego na bini; tamo do izražaja dolaze razni oblici ne-
formalnog ponašanja koji na bini nikada ne mogu da se vide.
Svlačionica se nalazi blizu bine, ali je odvojena od nje. Izvođači
mogu pouzdano očekivati da se nijedan član publike koji sedi
ispred bine neće pojaviti u svlačionici. Staviše, da bi bili sigurni
u to, izvođači pribegavaju različitim oblicima upravljanja utisci-
ma. Ako akteri ne mogu da udalje publiku od svlačionice, velika
T im - svaki skup pojedinaca koji saraduje izvodeći neku predstavu.
Svlačionica - mesto gde do izražaja dolaze razni oblici neformalnog ponaša-
nja koji na bini nikada ne mogu da se vide. Svlačionica se obično nalazi
blizu bine, ali je odvojena od nje. Izvođači mogu pouzdano očekivati da
se nijedan član publike koji sedi ispred bine neće pojaviti u svlačionici.
je verovatnoća da će izvođenje predstave biti otežano. Lekarov
kabinet predstavlja svlačionicu u odnosu na ordinaciju (pozor-
nicu) u kojoj prima pacijente. U svom kabinetu kao svlačionici,
lekar može o svom pacijentu, ekspertizi ili nastupu reći ono što
nikada ne bi rekao pacijentu u ordinaciji. Na bini doktor go-
tovo nikada neće reći pacijentu da mu se ne dopada, da ne zna
od čega boluje ili da ne zna kako da mu pomogne. Međutim, u
svlačionici on nekom svom kolegi može da se požali kako ne zna
šta da radi s tim pacijentom.

Ključni koncept
Stigma

Gofman se interesovao za procep koji postoji između onoga što

bi neka osoba trebalo da bude, virtuelni društveni identitet, i
onoga što ona zaista jeste, stvarni društveni identitet. Svako
ko oseća takav oblik procepa jeste sdgmatizovan. Gofman se
usredsredio na dramaturšku interakciju između stigmatizovanih
i „normalnih" ljudi. Priroda te interakcije zavisi od toga koju
vrstu stigme akter ima. U slučaju diskreditovane stigme, akter
pretpostavlja da su razlike između njega i ,,normalne“ osobe
poznate ili uočljive članovima publike (na primer, paraplegičar
ili neko ko je izgubio ruku). U slučaju potencijalno diskreditu-
juće stigme razlike nisu ni poznate, ni uoćljive članovima
publike (na primer, neko ko ima kolostomiju ili homosek-
sualne sklonosti). Za nekoga ko ima diskreditovanu stigmu,
osnovni dramaturški problem jeste upravljanje tenzijom koja je
prouzrokovana činjenicom da drugi znaju da problem posto-
ji. Za nekoga s diskreditujućom stigmom, glavni dramaturški
problem jeste baratanje informacijama tako da stigma ostane
sakrivena od publike.

Stigma —procep između virtuelnog i stvarnog društvenog identiteta.

Virtuelni društveni identitet - ono što bi pojedinac trebalo da bude.
Stvarni društveni identitet - ono što pojedinac stvarno jeste.
Diskreditovana stigm a - stigma za koju akter pretpostavlja da je poznata ili
uočljiva članovima publike.
Diskreditujuća stigma - stigma koja nije ni poznata ni uočljiva članovima
publike.
 Najveći deo Gofmanove knjige Stigma bavi se ljudima koji
imaju očigledne, često groteskne stigme (na primer, gubitak
nosa). Medutim, kako knjiga napreduje, čitalac shvata da je
Gofman zapravo želeo da kaže da smo svi mi stigmatizovani na
jedan ili drugi način, u jednom ili drugom trenutku ili u jed-
noj ili drugoj društvenoj situaciji. Gofman daje primer Jevreja
u pretežno hrišćanskoj zajednici, debelih Ijudi u grupi ljudi s
normalnom težinom ili pojedinca koji je lagao u prošlosti, te
mora stalno da pazi da javnost to ne sazna.

Takođe, postoji treći, preostali prostor, koji Gofman naziva

spoljašnjost (ili spoljno okruženje), a koji se ne može svesti ni na
binu, ni na svlačionicu. Na primer, bordel je obično spoljašnjost
u odnosu na doktorovu ordinaciju i kancelariju. Međutim, mo-
guće je da bordel postane svlačionica ako je poseti doktor koji
prostitutki počne da se žali na to kako su mu se šef, pacijenti i
ceo njegov posao popeli na vrh glave.
Poslednje navedeno ilustruje ideju da nijedno područje
nije uvek samo jedno od ova tri. Takođe, određen prostor može
predstavljati tri područja u različito vreme. Profesorov kabinet
predstavlja binu kada u njega uđe student, svlačionicu kada ga
on napusti i spoljašnost kada profesor prisustvuje utakmici uni-
verzitetskog košarkaškog tima.

Erving Gofman
Biografska skica

Erving Gofman umro je na vrhuncu slave 1982. godine. Dugo

je bio veoma popularan u sociološkoj teoriji. Taj status je ste-
kao je uprkos činjenici da je bio profesor na prestižnom Berkli
univerzitetu u Kaliforniji i uprkos tome što je kasnije držao
počasnu katedru na Univerzitetu u Pensilvaniji, jednom od
najcenjenijih univerziteta u Americi.
Osamdesetih godina prošlog veka Gofman je postao vodeći teo-
retičar sociološke nauke. Umro je iste godine kada je izabran
Spoljašnjost - prostor koji nije ni bina ni svlačionica; on se bukvalno nalazi
van domena performansa.
 za p redsedn ika A m eričkog sociološk og
udruženja. Svoj predsednički govor nije
m ogao d a održi zb og pood m ak le bolesti.
R endal K olin s je o njegovom predsed-
ničkom govoru rekao: „Svi su želeli da
znaju kakav će biti njegov predsednički
govor. Jed n oličan i tradicionalan govor
činio se nezam islivim s obzirom na G o f-
m anovu reputaciju inovatora. A li, dobili
sm o m n ogo d rm atičn iju poruku: predsedn ički govor je otka-
zan, G o fm an um ire. T o je bio tipično gofm anovski način da
nas n ap u sti“ .

Upravljanje utiscima
Uopšteno govoreći, upravljanje utiscima usmereno je na za-
štitu od niza neočekivanih postupaka, kao što su nenameravani
pokreti, prekidi ili pogrešni koraci, ali i od nameravanih postu-
paka kao što je, na primer, uređenje scene. Gofman je bio zainte-
resovan za različite metode kojima se rešavaju ovakvi problemi.
1. Jedan skup metoda obuhvata postupke koji su usmereni
ka stvaranju dramaturške lojalnosti. Primer takvih meto-
da bilo bi podsticanje visokog stepena lojalnosti unutar
grupe, sprečavanje članova tima da se identifikuju s pu-
blikom, kao i povremeno menjanje publike kako ne bi
postala previše prisna s izvođačima.
2. Gofman je predlagao i različite oblike dramaturške disci-
pline, kao što su zadržavanje prisebnosti kako bi se izbegle
greške, održavanje samokontrole, i kontrolisanje mimike
i glasa tokom nastupa.
3. Gofman identifikuje različite vrste dramaturškog opreza,
kao što su: prethodno isprobavanje nastupa, planiranje
vanrednih situacija, odabir lojalnih članova tima, odabir
dobre publike, uključivanje u manje timove u kojima su
nesuglasice manje verovatne, organizovanje isključivo
kratkih pojavljivanja, sprečavanje publike da dozna pri-
vatne informacije, i planiranje celokupne predstave da bi
se izbegli napredviđeni događaji.
 Publika takođe ima udela u uspešnom upravljanju utiscima
jednog ili više izvodača. Ona se često trudi da spasi predsta\~u
tako što pokazuje interes i pažnju, izbegava izlive emocija, ne
primećuje greške i posebnu pažnju poklanja novim izvođačima.
Mnogi kritičari Gofmanove dramaturgije zameraju mu na
ciničnoj konceptualizaciji aktera. Naime, on je verovao da ak-
teri (stalno) igraju predstave i da su svesni toga. Ako je to zaista
tačno, onda oni cinično manipulišu svojim nastupima i utiscima
koje žele da ostave, kako bi postigli svoje ciljeve. Oni su obično
svesni da su neki aspekti onoga što izgovore ili urade pogrešni.
ali i pored toga oni istrajavaju.

ETNOMETODOLOGIJA I KONVERZACIJSKA
ANALIZA
Termin etnometodologija ima grčki koren. Etnometodologija
bukvalno znači metod koji ljudi koriste u svakodnevnom životu
da bi realizovali (ostvarili) svoje svakodnevne ciljeve. Malo dru-
gačije rečeno, svet se vidi kao neprekidno praktično dostignuće;
ljudi su racionalni ali u realizaciji ciljeva svakodnevnog života
koriste praktično rezonovanje, a ne formalnu logiku.

Definicija etnometodologije
Etnometodologija predstavlja analizu ponašanja običnih
ljudi u svakodnevnim situacijama, kao i načina na koji oni ko-
riste zdravorazumsko znanje, procedure i razmatranja, koje im
pomaže da steknu razumevanje takvih situacija, kako bi u njima
mogli da se snađu i da na njih reaguju.
Uvid u prirodu etnometodologije možemo steći pročavajući
napore njenog osnivača, Harolda Garfinkela, da je definiše. Garfin-
kel, kao i Dirkem (vidi glavu 2), društvene činjenice uzima za fun-
damentalne socijalne fenomene. Međutim, Garfinkelove društvene
Etnom etodologija - proučavanje ponašanja običnih ljudi u svakodnevnim
situacijama, kao i načina na koji oni koriste zdravorazumsko znanje,
procedure i razmatranja koji im pomažu da steknu razumevanje takvih
situacija, kako bi u njima mogli da se snađu i da na njih reaguju.
 činjenice veoma se razlikuju od Dirkemovih društvenih činjenica.
Po Dirkemu, društvene činjenice deluju eksterno i prisilno, konsti-
tuišuči na taj način postupke i ponašanje Ijudi. Sociolozi koji usva-
jaju takvo stajalište smatraju da su akteri ograničeni ili determinisani
društvenim strukturama i ustanovama i da nisu u stanju da donose
nezavisne sudove. (Takvo gledište prihvatili su marksisti i struktural-
ni funkcionalisti s kojima smo se sreli u glavama 2 i 4.) Izraženo jed-
nim neakademskim rečnikom (koji su etnometodolozi često koristi-
li), takvi sociolozi tretiraju aktere kao kulturne narkomane (engleski,
judgmental dopeš), to jest ljude koji ne mogu samostalno donositi
odluke, jer nisu sposobni da se odupru kulturnom determinizmu.
Za razliku od Dirkema, etnometodolozi tretiraju objektiv-
nost društvenih činjenica kao postignuće članova - kao proizvod
metodoloških aktivnosti članova. Drugim rečima, etnometodo-
logija se bavi organizacijom svakodnevnog, običnog života i na-
činom na koji ijudi vlastitim postupcima konstituišu društvene
činjenice. Za etnometodologe su načini na koje prilazimo organi-
zovanju naših svakodnevnih života vanserijski. Etnometodologija
svakako nije makrosociologija u Dirkemovom shvatanju tog poj-
ma, ali njeni pripadnici ne smatraju ni da je ona mikrosociologija.
Stoga, iako etnometodolozi odbijaju da aktere tretiraju kao kul-
turne narkomane, oni ne veruju u to da ljudi neprekidno razmi-
sljaju o sebi i o onome što treba da urade u svakoj situaciji u kojoj
se nalaze. Umesto toga, etnometodolozi prihvataju da najveći broj
radnji koje ljudi obavljaju tokom dana nije ništa drugo nego ru-
dna kojoj oni prilaze relativno nerefleksivno. Etnometodolozi se
ne usredsređuju na aktere ili pojedince, već na članove. Međutim,
članovi se ne uzimaju kao pojedinci, već kao članske aktivnosti ili
umešne i spretne prakse kroz koje Ijudi proizvode ono što za njih
zredstavljaju društvene strukture (na primer, birokratija društva) i
strukture svakodnevnog života (tj. obrasce svakodnevne interakci-
;«e). Rečju, etnometodolozi nisu zainteresovani niti za mikrostruk-
rore, niti za makrostrukture. Oni se bave umešnim praksama koje
proizvode načine na koji ljudi razumeju smisao oba tipa strukture.
Garfinkel i etnometodolozi su pokušali da uspostave jedan novi
rristup tradicionalnom predmetu sociologije - objektivnim struk-
turama, kako malim, tako i velikim.
Objašnjenja
Jedno od Garfmkelovih ključnih zapažanja o etnometodima
jeste to da su oni refleksivno objašnjavajući. Objašnjenja (engle-
ski, accounts) jesu načini na koje akteri definišu (opisuju, kritiku-
ju ili idealizuju) posebene situacije. Objašnjenje, međutim, mora
da bude tako konstruisano da za sve aktere (kako za one koji ga
konstruišu, tako i za one kojima je namenjeno) ima smisla. Etno-
metodolozi su posvetili veliku pažnju analizi ljudskih objašnjenja
kao i načinima na koje nudimo objašnjenja a drugi ih prihvataju
ili odbacuju. To je jedan od razloga zbog kojeg su se etnometodo-
lozi bavili konverzacijskom analizom. Na primer, kada studentki-
nja objašnjava profesorki zašto želi da joj ova odloži ispit, ona joj
nudi objašnjenje („Imala sam smrtni slučaj u porodici“, „Brat mi
se razboleo“, „Morala sam da tražim novu sobu, jer mi je gazda-
rica povećala kiriju“ itd.). Sta god navela kao razlog, studentkinja
pokušava da pruži jedno koherentno objašnjenje koje za profesor-
ku ima smisao. Etnometodolozi se interesuju za prirodu tog objaš-
njenja ili, još opštije, za objašnjavajuće prakse putem kojih stu-
dentkinja nudi objašnjenje, a profesorka ga prihvata ili odbacuje.
U analizi objašnjenja etnometodolozi prihvataju stanovište etno-
metodološke ravnodušnosti. Oni niti osuđuju, niti veličaju priro-
du objašnjenja, već analiziraju način na koji je ono upotrebljeno u
praktičnom delanju. Oni se bave objašnjenjima, kao i metodama
koje su podjednako potrebne govorniku koji nudi objašnjenje kao
i slušaocu koji objašnjenje razume, prihvata ili odbacuje.

Harold Garfinkel
Biografska skica

H arold Garfinkel m obilisan je u avijaciju, 1942. godine. N akon

toga dobio je zadatak d a u M ajam i Biču trenira tenkovsku jedi-
nicu na terenu za g o lf na kom e nije bilo tenkova. G arfm kel je

Objašnjenja - načini na koje akteri definišu (opisuju, kritikuju ili idealizuju)

posebne situacije, dajući svetu oko sebe smisao.
Objašnjavajuće prakse - načini na koje neka osoba nudi objašnjenje a druga
osoba prihvata ili odbacuje to objašnjenje.
 im ao sam o slike tenkova koje je prona-
šao u m agazin u Life. Pravi tenkovi bili
su u ratu. C ov ek koji je insistirao na
kon kretn om em pirijsko m detalju um e-
sto teorijskih ob jašn jen ja, pod u čavao je
realne trupe, koje su se upravo sprem ale
da u đ u u oružani sukob, za b o rb u protiv
zam išljenih tenkova, u situ acijam a u ko-
jim a su detalji kao što je u d aljen ost tru-
p a o d zam išljenog tenka m ogli d a p redstavljaju razliku izm eđu
života i sm rti. U ticaj koji je to p od u čavan je im alo na razvoj
G arfinkelovih p ogled a m ože se sam o zam isliti. N jeg o v zadatak
bio je d a p od u čava jed in ice d a b acaju eksplozivne naprave na
zam išljene tenkove. T akođe, obučavao je jed in ice d a otvaraju
vatru na zam išljene nosače tenkova. Taj zadatak postavio je na
jed an nov i veom a konkretan način problem e adekvatnog opi-
sa delanja i ob jašn javan ja k o jim a se G arfinkel kasnije bavio u
okviru svoje sociološke teorije.

Razvijajući koncept objašnjenja, etnometodolozi su se upi-

njali da objasne kako sociolozi, kao i svi drugi ljudi, ne rade ništa
drugo nego nude objašnjenja. Sledstveno, svaki izveštaj sociološ-
kog istraživanja može da se shvati kao objašnjenje, a etnometo-
dolozi mogu da ga analiziraju na isti način kao i bilo koje drugo
objašnjenje (koje nude obični Ijudi). Ta sociološka perspektiva
doprinela je demistifikaciji rada sociologa, a potom i svih osta-
lih društvenih naučnika. Dobar deo sociologije (zapravo cele
društvene nauke) zasniva se na zdravorazumskim interpretacija-
ma. Etnometodolozi mogu da istražuju objašnjenja sociologa na
isti način na koji mogu da istražuju objašnjenja običnog čoveka.
Sledstveno tome, svakodnevne prakse sociologa i svih društvenih
naučnika predstavljaju predmet interesa etnometodologa.
Objašnjenja su refleksivna u tom smislu što ulaze u kon-
stituisanje stanja stvari koje treba da objasne. Kada ponudimo
objašnjenje situacije u kojoj smo se zadesili, mi se nalazimo u
procesu menjanja prirode te situacije. Kako će se profesorka od-
nositi prema studentkinji koja joj objašnjava zašto nije polaga-
la ispit, u velikoj meri zavisi od tipa objašnjenja koje se nudi.
Jedan odnos će nastati ako studentkinja ponudi neko od uobi-
čajenih studentskih objašnjenja kojima se pravda nepolaganje
ispita (smrtni slučaj; traženje stana itd.), a sasvim drugi ako stu-
dentkinja iskreno kaže kako nije stigla da se spremi za ispit, iako
za to nije postojao neki poseban razlog ili vis major. Dakle, ako
uđete u interakciju s nekim i u jednom trenutku shvatite da ste
napravili grešku, vi pokušavate da objasnite tu grešku. Radeći to
(objašnjavajući grešku), vi menjate prirodu te interakcije. Njen
ishod zavisiće upravo od tipa objašnjenja koje ste ponudili. To
podjednako važi i za sociologe i za obične ljude Dok istražuju
društveni život i podnose izveštaje o njemu, sociolozi menjaju
prirodu onoga što istražuju: subjekti (istraživanja) menjaju svoje
ponašanje kada postanu svesni da su predmet istraživanja.

Neki primeri
Etnometodologija je postala poznata i uticajna kroz svoja
istraživanja i eksperimente. Najpoznatiji među tim eksperimen-
tima jesu eksperimenti prekida. U njima se društvena realnost
lomi da bi se bacilo svetlo na metode kojima ljudi konstruišu
društvenu realnost. Pretpostavka tog istraživanja nije samo to da
se metodološka proizvodnja društvenog života neprekidno od-
vija, već i to da akteri-učesnici nisu svesni da u toj proizvodnji
učestvuju. Cilj eksperimenta prekida jeste poremećaj uobičaje-
nih procedura kako bi se istražili procesi u kojima se svakodnev-
ne radnje i njihova značenja konstruišu i rekonstruišu.
Linč je ponudio sledeći primer prekida koji je izveo iz ranih
Garfinkelovih radova (crtež 6.1). Radi se o igri iks-oks. Pravila te
igre dopuštaju učesnicima da ucrtaju svoj znak unutar svakog od
polja, ali jedan od učesnika u ovom eksperimentu namerno krši
pravilo i ucrtava znak između dva polja. Ako bi se ovo kršenje pra-
vila pojavilo u stvarnom životu, prvi igrač (onaj koji igra po pra-
vilima) verovatno bi insistirao na tome da drugi igrač ponovi svoj
potez i da ga odigra po pravilima (da znak smesti unutar jednog
Eksperimenti prekida - eksperimenti u kojima se društvena realnost nasilno
prekida da bi se osvetlili metodi kojima ljudi konstruišu društvenu re-
alnost.
od polja). Ako se to ne bi desilo, on bi pokušao da objasni (tj. da
ponudi objašnjenje) zbog čega se drugi igrač tako ponaša, to jest
zbog čega krši pravila. To objašnjenje predstavlja predmet istraži-
vanja etnometodologa, koji, u ovom slučaju, žele da vide kako se
svakodnevni svet iks-oksa rekonstruiše.

Crtež 6.1 Prekidanje u iks-oksu. Izvor: Lynch, Michael 1991: „Pictures o f

Nothing? Visual Constructing in Social Theory“ , Sociological Theory 9:15.

U jednom drugom eksperimentu Garfmkel je zamolio svoje

studente da se u svojoj kući na pola sata ponašaju kao gosti, to
jest na način koji se obično ne može videti u svakodnevnim poro-
dičnim situacijama. Na primer, od njih je traženo da budu veoma
učtivi, oprezni, bezlični i formalni u izražavanju i obraćanju uku-
ćanima. Trebalo je da se članovima svoje porodice obraćaju samo
ukoliko se neko od njih prvo obrati njima. U ogromnom broju
slučajeva članovi porodice bili su potpuno zatečeni ili čak besni
zbog takvog ponašanja svojih najbližih. Studenti su podneli izve-
štaje (ponudili objašnjenja) o ponašanju članova svojih porodica
koji su izrazili zaprepašćenje, zbunjenost, šok, anksioznost, nela-
godnost i bes. Clanovi porodice optužili su studente da su bezo-
brazni, neuviđavni, sebični ili drski. Te reakcije pokazuju koliko
je zapravo važno da ljudi postupaju u skladu sa zdravorazumskim
pretpostavkama o tome kako bi trebalo da se ponašaju.
Garfinkela je najviše interesovalo na koji način su članovi
porodice pokušali da izađu na kraj s takvim prekidima. Oni su
najpre zahtevali da im studenti objasne zbog čega se tako pona-
šaju. U pitanjima koja su postavljali studentima, ukućani su če-
sto nagoveštavali objašnjenje devijantnog ponašanja. Ukućani su
pitali studente da li su bolesni, da li su možda pali na ispitu ili su
najureni s fakulteta, da li su poludeli ili su jednostavno glupi.
Clanovi porodice takođe su pokušali da objasne ponašanje
svojih najbližih sami sebi tako što su motive za takvo ponašanje
tražili u nekim prethodnim događajima. Na primer, jedan otac je
verovao da se njegov sin ponaša čudno zato što je u poslednje vre-
me naporno radio i imao probleme sa svojom verenicom. Takva
objašnjenja su važna učesnicima - u ovom slučaju drugim člano-
vima porodice - zato što im pružaju uverenje da bi se pod normal-
nim okolnostima interakcija dešavala onako kako se inače dešava.
Ako student ne bi prihvatio validnost takvog objašnjenja,
članovi porodice bi se obično povukli i pokušali da ga izoluju,
izgrde ga ili mu se, kao krivcu, osvete. Cinjenica da je student
odbacio objašnjenje kojim su ukućani pokušali da uspostave po-
redak izazivala je kod ukućana jake emocije. U jednom slučaju
otac je zapretio studentu da će, ako ne počne da se ponaša onako
kako se od njega očekuje, morati da pokupi svoje stvari i iseli se
iz kuće. Na kraju, studenti su objasnili da se radi o eksperimentu
i u najvećem broju slučajeva harmonija je ponovno uspostavlje-
na. Međutim, u nekim primerima ostao je gorak ukus u ustima.
Eksperimenti prekida rađeni su da bi se ilustrovali načini
na koje ljudi uređuju svoje svakodnevne živote. Ti eksperimenti
otkrivaju sposobnost društvene realnosti da se brzo vrati u prvo-
bitno stanje (stanje pre prekida) budući da se subjekti (ili žrtve)
brzo odlučuju da normalizuju posledice koje su nastale preki-
dom. Drugim rečima, oni pokušavaju da situaciju učine objaš-
njivom, upotrebljavajući poznate pojmove. Pretpostavlja se da
nam način na koji ljudi izlaze na kraj s ovakvim prekidima govo-
ri mnogo o tome kako oni izlaze na kraj sa sličnim problemima
u svakodnevnim životima. Iako ti eksperimenti izgledaju prilič-
no bezazleno, oni su često vodili do jakih emocionalnih reakcija.
Te ekstremne reakcije ukazuju na to koliko je Ijudima važno da
neprekidno budu deo rutine, odnosno zdravorazumskih aktiv-
nosti. Reakcije na prekide ponekad su bile toliko ekstremne da
su etnometodolozi pre nekoliko godina upozoreni da bi bilo do-
bro kada bi s eksperimentima prekida s kojima je započeo Gar-
finkel prekinuli.

Ostvarivanje roda
Cini se nepobitnim to da je nečiji rod - muški ili ženski
- biološki definisan. Smatra se da ljudi jednostavno manifestuju
ponašanje koje predstavlja posledicu njihovog biološkog sastava.
Drugim rečima, smatra se da ljudi ne mogu da postignu (ostva-
re) rod. Za razliku od toga, seksualnost je očigledno postignuće;
potrebno je da ljudi govore i ponašaju se na određene načine da
bi izgledali seksi. Međutim, obično se smatra da nije neophod-
no reći ili uraditi bilo šta da bi neko smatrao da ste muškarac ili
žena. Etnometodolozi su istraživali problem roda i došli su do
nekih neuobičajenih zaključaka.
Eksperimenti koji se odnose na ovu problematiku takođe
vode poreklo od eksperimenata s kojima je započeo Harold Gar-
finkel. Garfinkel je 1950-ih upoznao osobu po imenu Agnes.
Cinilo se, bez dileme, da je Agnes žena. Ne samo da je izgledala
kao žena, već je imala praktično savršenu figuru i idealne pro-
porcije. Bila je lepa, imala dobar ten, bez malja po licu. Usne su
joj bile nakarminisane, a obrve počupane. To je očigledno bila
žena. Ali, da li je zaista bila? Garfinkel je otkrio da Agnes nije
uvek izgledala kao žena. U stvari, u trenutku kada ju je upoznao,
Agnes je pokušavala, naposletku uspešno, da ubedi doktore da
joj je neophodna operacija kojom bi se uklonile muške genitalije
i umesto njih napravila vagina.
Na svom rođenju Agnes je definisana kao muškarac. Zapra-
vo, ona je po svim shvatanjima bila dečak sve do svoje šesnae-
ste godine. U tom dobu osećajući da nešto nije uredu, Agnes
je pobegla od kuće i počela da se oblači kao devojka. Uskoro je
otkrila da oblačenje u žensku odeću nije dovoljno. Morala je da
nauči da seponaša kao žena ako je želela da bude prihvaćena kao
žena. Naučila je opšteprihvaćena pravila ponašanja za žene i kao
rezultat uspela je da se definiše kao žena. Garfinkel je bio zain-
teresovan za prakse koje su omogućile Agnes da funkcioniše kao
žena u društvu. Ono što je on, u stvari, želeo da istakne jeste to
da mi nismo jednostavno rođeni kao muškarci ili kao žene. Mi
takođe učimo i rutinski upotrebljavamo zdravorazumske prakse
koje nam omogućavaju da nas društvo prihvati kao muškarca ili
kao ženu. Samo ako uspemo da savladamo i naučimo te prakse.
postajemo u sociološkom smislu muškarac ili žena. Stoga, čak i
kategorija kao što je rod, za koju se dugo mislilo da predstavlja
pripisani status, može da se razume kao ostvarivanje skupa situ-
acionih praksi.

TEORIJA RAZMENE
Teorija razmene predstavlja još jednu teoriju o svakodnev-
nom ponašanju. Iako u sociologiji postoji više verzija teorije raz-
mene, ovde ćemo izložiti samo teoriju Džordža Homansa.

Teorija razmene Džordža Homansa

Homansova teorija razmene nastala je pod uticajem više te-
orija, ali je verovatno za njen razvoj najvažnijija psihološka teorija
poznata pod imenom biheviorizam. Biheviorističkog sociologa za-
nima u kakvom se međuosobnom odnosu nalaze posledice koje
akterovo ponašanje ima na okruženje i njegovo kasnije ponašanje.
Taj odnos predstavlja osnovu operantnog uslovljavanja ili procesa
učenja kroz koji posledice nekog ponašanja modifikuju to pona-
šanje. Neko može verovati da je to ponašanje (barem kod male
dece) nasumično. Ponašanje utiče na fizičko i društveno okruženje
u kojem se javlja i obrnuto, okruženje na različite načine povratno
deluje na ponašanje. Reakcija okruženja - pozitivna, negativna ili
neutralna - utiče na akterovo kasnije ponašanje. Ako je reakcija
okoline na naše ponašanje nagrađujuća (recimo, studentkinja da
sve ispite u roku, a roditelji je zauzvrat nagrade letovanjem), veli-
ka je verovatnoća da ćemo, pod sličnim okolnostima, isto pona-
šanje ponoviti i u budućnosti (studentkinja će i naredne godine
položiti sve ispite u roku). Obrnuto, ako je reakcija okoline bila
Operantno uslovaljavanje - proces učenja kroz koji posledice nekog ponaša-
nja modifikuju to ponašanje.
bolna ili dovela do kažnjavanja, malo je verovatno da ćemo takvo
ponašanje ponoviti u budućnosti. Biheviorističkog sociologa zani-
ma kako reakcije okoline na naše ponašanje iz prošlosti utiču na
prirodu našeg sadašnjeg ponašanja. Posledice koje je određeno po-
našanje imalo u prošlosti određuju njegov sadašnji karakter. Kada
znamo kakve je posledice određeno ponašanje imalo u prošlosti,
možemo predvideti da li će akter ponoviti isto ponašanje u sadaš-
njoj situaciji.
Najvažniji deo Homansove teorije razmene predstavlja skup
osnovnih propozicija snažno oblikovanih biheviorizmom. Iako se
neke od tih propozicija odnose na interakciju dvoje ili više poje-
dinaca, Homans je bio oprezan i naglasio da se one zasnivaju na
psihološkim principima. Po njegovom mišljenju, one su psihološ-
ke iz dva razloga. Prvo, njima se uglavnom bave psiholozi. Drugo,
one se odnose na individualno ponašanje, a ne na velike strukture
poput grupa ili društava. Zbog zauzimanja takve pozicije, Ho-
mans je dopuštao da ga nazivaju psihološkim redukđonistom.
On pod redukcionizmom podrazumeva da su pretpostavke jedne
nauke (u ovom slučaju, sociologije) izvedene iz mnogo uopšteni-
jih pretpostavki druge nauke (u ovom slučaju, psihologije).
Iako se zalagao za psihološke principe, Homans pojedince
nije smatrao izolovanim. Umesto toga, priznavao je da su ljudi
društveni i da veliki deo vremena provode u interakciji s drugim
Ijudima. On je društveno ponašanje pokušao da objasni psiho-
loškim principima. Drugim rečima, principi koji se primenjuju
na odnos između ljudskih bića i fizičkog okruženja isti su kao
: oni koji se odnose na slučajeve u kojima je okruženje sastav-
Ijeno od Ijudskih bića. Homans nije poricao Dirkemov koncept
nastajanja, to jest tvrdnju da iz svake interakcije nastaje nešto
novo (neki novi kvalitet). Umesto toga, smatrao je da se ti novo-
nastali kvaliteti mogu objasniti psihološkim principima, a da za
objašnjenje društvenih činjenica nije potrebno formulisati nove
sociološke pretpostavke. Da bi to ilustrovao, Homans je koristio
osnovni sociološki koncept norme. On nema nedoumicu oko
:oga da norme postoje i da generišu konformizam (podvrgava-
~ie). Međutim, ljudi se normama ne podvrgavaju automatski,
već tek nakon što procene da li od toga imaju koristi.
 Pre Homansa, u sociologiji je vladao tzv. ortodoksni kon-
senzus koji je nastao na kraju prve polovine 20. veka, pod uti-
cajem funkcionalizma (glava 4). Jedna od glavnih karakteristika
tog konsenzusa bilo je odusustvo ili redukcija dejstvenika i dej-
stvenosti (sposobnosti aktera da stvaraju ili menjaju društvene
strukture) iz sociološke teorije. Sve sociološke teorije složno su
tvrdile da struktura uslovljava ponašanje aktera, a da obrnuto
nije moguće. Homans je svojom teorijom želeo da u sociologiju
vrati dejstvenika i dejstvenost,* ali takođe je pokušao da razvije
teoriju koja se usredsređuje na psihologiju, pojedince i elemen-
tarne oblike društvenog života. On se usredsredio na društveno
ponašanje kao razmenu vidljivih i nevidljivih aktivnosti između
najmanje dve osobe. Takvo ponašanje može biti više ili manje
korisno, odnosno štetno za aktere.
Na primer, Homans je nastojao da objasni razvoj tekstilne in-
dustrije nakon upotrebe mašina, a samim tim i industrijsku revolu-
ciju, psihološkim principom po kojem će ljudi najverovatnije po-
stupati tako da povećaju nagrade (korist). Još uopštenije, u svojoj
verziji teorije razmene, Homans je nastojao da objasni elementarno
društveno ponašanje korišćenjem pojmova nagrade i troška. Ho-
mans je postavio sebi zadatak da formuliše propozicije koje će se
usredsrediti na psihološki nivo. One čine temelj teorije razmene.
Bihevioristički koreni. U knjizi Elementami oblici drustvenog
ponašanja, Homans priznaje da je njegova teorija razmene velikim
delom izvedena iz biheviorističke psihologije. Zapravo, Homans
izražava žaljenje što je njegova teorija nazvana teorijom razmene,
jer ju je on video kao biheviorističku psihologiju primenjenu na
posebne situacije. Homans je knjigu započeo raspravom o radu
vodeće ličnosti psihološkog biheviorizma, Frederika Skinera, tač-
nije o njegovom eksperimentu sa golubovima koji svoje okruženje
istražuju kljucanjem. Kada se nađu u eksperimentalnom kavezu,
golubovi počinju da kljucaju. Posle nekog vremena oni kljucnu u
metu koju im je istraživač postavio. Kada pogode metu, istraživač
ih nagradi zrnevljem. Kada golub jednom dobije nagradu jer je
kljucnuo metu, veliki su izgledi da će to ponovo uraditi. Formal-
nim, biheviorističkim jezikom rečeno, kljucanje mete je operant,
Vidi fusnotu na str. 270 u glavi 7.
taj operant je potkrepljen, a potkrepljivač je zrnevlje. Tako je go-
lub prošao kroz proces operantnog uslovljavanja: golub je naučio
da kljucne metu, jer je za to bio nagrađen.

Dzordz Kaspar Homans*

Autobiografska skica

D u g o sam poznavao profesora T alkota Parsonsa i blisko sam sa-

rađivao s njim na odseku za društvene odnose. Sociološki kru-
govi su ga sm atrali vodećim teoretičarem.
Sm atrao sam d a on o što je on nazivao
teorijam a nisu teorije, već sam o koncep-
tualne shem e, a d a prava teorija m ora da
sadrži najm anje nekoliko propozicija (en-
gleski, propositions). K ada sam pročitao
nekoliko knjiga o filozofiji nauke uverio
sam se u ispravnost svog m išljenja.
Ali, nije bilo dovoljno d a teorija sadrži propozicije. Teorija o ne-
koj pojavi predstavljala je objašnjenje te pojave. O bjašnjenje se
sastojalo u pokazivanju da jedna ili više propozicija m anjeg ste-
pena opštosti logički slede iz opštih propozicija koje su prim enji-
ve na ono što se različito nazivalo datim ili graničnim uslovim a
ili param etrim a. Svoj stav o tom problem u izložio sam u jednoj
kraćoj knjizi p od nazivom Priroda društvene nauke (1 9 6 7 ).
Z atim sam se zapitao koje bih opšte propozicije m o g ao da
u p otrebim d a bih ob jasn io em pirijske propozicije koje sam
izložio u knjizi Drustvena grupa, kao i druge propozicije koje
su m i privukle pažn ju kad a sam kasnije čitao radove iz te obla-
sti i eksperim entalne studije socijaln e psihologije. O p šte pro-
pozicije m orale bi d a zadovolje sam o jed an uslov: one, u skla-
d u sa m o jim p rvob itn im zapažan jim a, m o raju biti prim enjive
na lju dska bića kao prip ad n ike vrste.
Takve propozicije su već posto jale tako da, srećom , nisam
m orao d a ih sm išljam . T o su bile propozicije biheviorističke
psih ologije koje je izložio m oj stari prijatelj, Frederik Skiner,
s dru gim a. O n i su sm atrali d a je d ob ro i k ad a osobe sam e dela-
ju u okruženju i kada se nalaze u interakciji s d ru gim ljudim a.
U dva izdanja m oje knjige, Društveno ponašanje (prvo izdanje
1961. i d o p u n jen o , 1974. god in e), koristio sam te propozicije
 pokušavajući d a ob jasn im kako, u od govaraju ćim uslovim a,
relativno d ugotrajn e društvene strukture m o g u d a nastanu
i d a se održavaju delanjem p ojed in aca k oji nisu ni nam eravali
d a ih stvore. Po m ojoj zam isli, to treba d a bu d e središnji inte-
lektualni problem sociologije.“
*D ž. K. Homans preminuo je 1989. godine.

Skiner se u pomenutom eksperimentu interesovao za golu-

bove; Homans se interesovao za ljude. Po Homansovom mišlje-
nju, Skinerovi golubovi ne učestvuju u stvarnom odnosu razme-
ne sa psihologom. Dok golub učestvuje u jednostranom odnosu
razmene, ljudska razmena je barem dvostrana. Ponašanje golu-
ba je motivisano zrnevljem (željom da ga dobije), ali ponašanje
psihologa nije zaista motivisano golubovim kljucanjem. Odnos
koji golub ima sa psihologom sličan je odnosu koji ima s fizič-
kim okruženjem. Pošto u takvoj vrsti ponašanja ne postoji uza-
jamnost, Homans ga je definisao kao individualno ponašanje.
Cini se da je Homans proučavanje takve vrste ponašanja prepu-
stio psiholozima, dok je sociologe pozvao da proučavaju druš-
tveno ponašanje u kojem se aktivnosti dvoje ili više pojedinaca
uzajamno nagrađuju ili kažnjavaju. Drugim rečima, Homansa
interesuje ponašanje u kojem pojedinci utiču jedni na druge.
Međutim, značajno je to što Homans tvrdi da nam nikakve nove
pretpostavke nisu potrebne da bi se objasnilo društveno pona-
šanje nasuprot inidvidualnom. Zakoni individualnog ponašanja
koje je formulisao Skiner dok je proučavao golubove, mogu se
primeniti na društveno ponašanje dokle god smo spremni da uz-
memo u obzir složenost uzajamne motivacije. Homans je pri-
znao, mada nevoljno, da će na kraju možda morati da ode dalje
od Skinerovih principa.
U svom teorijskom radu, Homans se ograničio na svakod-
nevnu društvenu interakciju. Jasno je, međutim, da je on vero-
vao da bi sociologija izgrađena na njegovim principima mogla da
objasni celokupno društveno ponašanje. Da bi objasnio koja ga
vrsta odnosa razmene zanima, Homans je koristio primer dvoje
kancelarijskih službenika. Po pravilima kancelarije, svaki službenik
svoj deo posla mora da obavlja samostalno. Ako mu je potrebna
pomoć, mora da se posavetuje sa nadređenim. Međutim, pretpo-
stavimo da jedan od službenika ( s l u ž b e n i k a ) s vremena na vre-
me ima problem sa obavljanjem svog posla i da bi ga bolje i brže
obavljao ako bi imao tuđu pomoć. Pravila nalažu da se u takvoj
situaciji on posavetuje sa svojim nadređenim. Ali, ako s l u ž b e n i k
a to uradi, pokazaće nadređenom svoju nesposobnost i tako mož-

da dovesti u pitanje svoju budućnost u organizaciji. Sigurnije je da

zatraži pomoć od svoje koleginice ( s l u ž b e n i c e b ) , pogotovo ako
je ona iskusnija i sposobnija od njega. Takođe ćemo pretpostaviti
da će takvo savetovanje promaći nadređenom. Tako dolazi do uza-
jamne motivacije: jedan službenik pruža potrebnu pomoć, a drugi
zauzvrat daje zahvalnost i priznanje. Drugim rečima, između njih
se odvija rezmena - pomoć u zamenu za priznanje.

Osnovne propozicije
Usredsređujući se na takvu vrstu situacija i zasnivajući svoje
ideje na Skinerovim istraživanjima, Homans formuliše nekoliko
propozicija.
1. Propozicija uspeha. Sto je više puta neki akter nagrađi-
van za određeno delanje, veća je verovatnoća da će i u
budućnosti delati na taj način. Na primer, veća je vero-
vatnoća da će s l u ž b e n i k a zatražiti savet od drugih ako
je u prošlosti već bio nagrađen korisnim savetom. Stavi-
še, što je više puta neki pojedinac dobio koristan savet u
prošlosti, on će češće tražiti savet u budućnosti. Slično
tome, s l u ž b e n i c a b će u budućnosti biti mnogo voljnija
da da savet, a davaće ga češće ako je u prošlosti za savet
bila nagrađena priznanjem. Ponašanje koje je u skladu
s pretpostavkom uspeha podrazumeva tri faze: delanje
neke osobe, nagrađujući rezultat i, konačno, ponavljanje
istog delanja ili barem sličnog delanja.
Homans je izdvojio više elemenata propozicije uspeha.
Prvo, iako je u načelu tačno da povećana učestalost na-
građivanja vodi povećanoj učestalosti delanja, taj reci-
protitet ne može da funkcioniše u nedogled. Posle odre-
đenog broja ponovljenih recipročnih razmena, pojedinci
 će jednostavno prestati da se ponašaju na takav način.
Drugo, što je kraći vremenski period između ponašanja
i nagrađivanja, veća je verovatnoća da će pojedinac po-
noviti isto ponašanje. Obrnuto, što je period između po-
našanja i nagrade duži manja je verovatnoća da će se po-
našanje ponoviti. Konačno, po Homansovom gledištu,
veća je verovatnoća da će se ponašanje ponoviti kada je
nagrađivanje povremeno, a ne redovno. Redovno nagra-
đivanje uzrokuje dosadu i zasićenje, dok će neredovno
nagrađivanje (kao, recimo, u kockanju ili drugim igrama
na sreću) najverovatnije izazvati ponavljanje ponašanja.
2. Propozicija stimulusa. Ako je u prošlosti radnja neke
osobe bila nagrađena kao rezultat odgovora na poseban
stimulus, ili skup stimulusa, onda će ta osoba verovatnije
ponoviti tu radnju (ili neku sličnu) kada se pojave sti-
mulusi koji su slični onima iz prošlosti. Sledstveno, ako
su u prošlosti službenici ustanovili da davanje i primanje
saveta donosi nagradu, oni će u sličnim situađjama u bu-
dućnosti verovatno postupati slično. Homans je ponudio
jedan još realističniji primer kada je tvrdio da će ribari
koji su uspeli da ulove ribu u mutnoj bari najverovatnije
i u budućnosti loviti u mutnoj vodi.
Homans se interesovao za proces generalizacije, to jest
tendenciju ponavljanja ponašanja u sličnim uslovima.
Uzmimo primer ribolova: jedan aspekt generalizacije je-
ste promena od pecanja u mutnoj bari do pecanja u bilo
kojoj bari, bez obzira na stepen njene zamućenosti. Slič-
no tome, neuspeh u hvatanju ribe verovatno će dovesti
do promene vrste pecanja (pecanje u slanoj vodi umesto
u slatkoj vodi) ili čak zamene ribolova lovom. Međutim,
tu je takođe važan proces diskriminacije, jer akter može
da peca samo pod određenim uslovima koji su se poka-
zali uspešnim u prošlosti. Ako su uslovi pod kojima je
uspeh postignut bili i suviše složeni, onda slični uslovi
Generalizacija - tendencija ponavljanja ponašanja u sličnim uslovima.
Diskriminacija - tendencija da se određeno ponašanje ponavlja samo pod
posebnim uslovima koji su se pokazali uspešnim u prošlosti.
 možda neće generisati isto ponašanje. Ako se presudan
stimulus javio znatno ranije nego što se na njega može
javiti odgovarajuće ponašanje, onda on možda neće sti-
mulisati to ponašanje. Recimo, neki ljudi uživaju u čaši
vina posle ručka. Ali ako ih poslužite čašom vina rano
ujutru, odmah posle budenja, velike su šanse da im omr-
znete vino. Sve to zbog toga što uživanje u vinu zahte-
va ispunjenje određenih uslova. (Neophodno je da ste
najpre dobro ručali.) Akter može da postane preosetljiv
na stimuluse, pogotovo ako oni za njega imaju veliku
vrednost. U stvari, akter može reagovati i na nevažne sti-
muluse, barem dok se situacija ne ispravi ponavljanjem
grešaka. Na sve to utiče akterova pripravnost i usredsre-
đenost na stimulus.
3. Propozicija vrednosti. Sto posledice neke radnje imaju
veću vrednost za aktere, veća je verovatnoća da će oni
izvoditi tu radnju. Ako pomenuti službenici smatraju da
su nagrade koje jedan drugom nude vredne, veća je ve-
rovatnoća da će se ponašati na željeni način nego onda
kada nagrade nisu vredne. Na ovoj tački rasprave, Ho-
mans uvodi koncepte nagrade i kažnjavanja. Nagrade su
radnje kojima akteri pripisuju pozitivne vrednosti; po-
većanje nagrada verovatno će izazvati željeno ponašanje.
Kažnjavanja su radnje kojima akteri pripisuju negativne
vrednosti; što je kazna oštrija, to je manja verovatnoća
da će akter manifestovati neželjeno ponašanje. Homans
je smatrao da je kažnjavanje neefikasno sredstvo podsti-
canja ljudi da promene svoje ponašanje, jer ljudu mogu
reagovati na neželjen način. Bolje je jednostavno ne na-
graditi neželjeno ponašanje (bes, recimo); na taj način
će takvo ponašanje na kraju prestati da se ispoljava. Na-
grade su očigledno poželjnije, ali njihove zalihe su često
ograničene. Homans je jasno naznačio da njegova teorija
Nagrade - radnje kojima akteri pripisuju pozitivne vrednosti; povećanje na-
grada verovatno će izazvati željeno ponašanje.
Kainjavanja — radnje kojima akteri pripisuju negativne vrednosti; što je ka-
zna oštrija, to je manja verovatnoća da će akter manifestovati neželjeno
ponašanje.
 nije prosto hedonistička; nagrade mogu biti i materijalne
(novac) i altruističke (pomaganje drugima).
4. Propozicija deprivacija-zadovoljenje. Sto su više puta u bli-
skoj prošlosti primali određenu nagradu za neku radnju,
akteri će u budućnosti manje vrednovati tu vrstu nagrada.
Zamislimo da odete na slavu (gde se po pravilu uvek do-
bro i obilno jede. Vaš prvi tanjir biće napunjen hranom, a
vi ćete s uživanjem jesti. Svaki sledeći napunjen tanjir će
vam, međutim, pružati sve manje zadovoljstva. Kada sti-
gnete, recimo, do četvrtog tanjira prasećeg pečenja ili kola-
ča, ne samo da nećete uživati, već više uopšte nećete moći
da jedete. To otuda što zadovoljstvo (korist) koje osećate
prilikom jela marginalno opada: samo prvi zalogaji nose
zadovoljstvo; što više jedete, to manje uživate, da bi vam
se, ako preterate, hrana na kraju smučila.] Isto je i u pri-
meru dva službenika: što se više međusobno nagrađuju za
davanje i primanje saveta, to će nagrade imad manju vred-
nost za oboje. U ovom slučaju presudan činilac je vreme;
ako se određena vrsta nagrada rasporedi na duži vremenski
period manja je verovatnoća da će se ljudi njima zasititi.
Slično je i s hranom: kada biste ukupnu količinu hrane
koju ste na slavi pojeli za pola sata, rasporedelili na neko-
liko dana, mogli biste podjednako da uživate u sva četiri
tanjira prasetine.
Homans je ovde definisao druga dva ključna koncepta za
svoju teoriju: trošak i profit. Trošak bilo kakvog ponašanja
se definiše kao propuštena nagrada. Nagrada je propuštena
zbog toga što nije urađeno nešto što je moglo da se uradi.
Profit u društvenoj razmeni nastaje onda kada broj nagra-
da (ili njihova vrednost) nadmaši troškove. To je Homansa
navelo da preformuliše propoziciju deprivacija-zadovolje-
nje: što je veći profit od određenog delanja, to je veća vero-
vatnoća da će se i u budućnosti to delanje ponoviti.
Trošak - nagrada koja je propuštena zbog toga što nije urađeno nešto što je
moglo da se uradi.
Profit - u društvenoj razmeni, profit nastaje onda kada broj nagrada (ili nji-
hova vrednost) nadmaši troškove.
5. Propozicija agresija-odobravanje. Ova propozicija ima
dva aspekta. Propozicija 5A: Kada akteri ne dobiju očeki-
vanu nagradu ili budu neočekivano kažnjeni, oni se ljute
i veća je verovatnoća da će se ponašati agresivno i više
vrednovati rezultate postignute takvim ponašanjem. Ci-
njenica da s l u ž b e n i k a nije dobio savet koji je očekivao,
a s l u ž b e n i c a b nije dobila priznanje koje je očekivala,
verovatno će razljutiti oboje. Iznenađeni smo što u Ho-
mansovom radu nalazimo koncepte frustracije i ljutnje,
jer se čini da se oni odnose na mentalna stanja. Pravi bi-
heviorista ne bi trebalo da se bavi takvim stanjima svesti.
Homans je otišao još dalje, tvrdeći da frustracija izazvana
takvim očekivanjima ne mora da se odnosi samo na unu-
trašnja stanja. Frustracija se takođe može odnositi i na
celokupne spoljašnje događaje, vidljive ne samo s l u Ž b e -
n i k u a , već i onima van kancelarije.

Za razliku od prve propozicije koja se odnosi samo na

negativne emocije, druga propoziđja (5B) bavi se pozi-
tivnijim emocijama. Njena sadržina je sledeća: kada pri-
me očekivanu nagradu, pogotovo ako je veća nego što su
se nadali, akteri će biti zadovoljni; kao rezultat toga, veća
je verovatnoća da će se ponašati na odobravajući način, a
posledice tog ponašanja imaće sve veću vrednost za njih.
Vratimo se ponovo na primer kancelarijskih službenika.
Kada s l u ž b e n i k a dobije savet koji je očekivao, a s l u ž -
b e n i c a b priznanje koje je očekivala, oboje će biti zado-

voljni i veća je verovatnoća da će i u budućnosti tražiti,

odnosno davati savete.
6. Propozicija racionalnosti. Dok bira između više ponuđe-
nih opcija, akter će se opredeliti za ono delanje koje, po
njegovoj proceni, u datom trenutku, donosi veće nagrade
i koje ima veće izglede da bude nagrađeno. Iako su se ra-
nije propozicije snažno oslanjale na biheviorizam, propo-
zicija racionalnosti jasno pokazuje uticaj teorije racional-
nog izbora na Homansa. Ekonomskim jezikom rečeno,
akteri koji delaju u skladu sa propozicijom racionalnosti
 maksimizuju svoju korisnost. (Na konceptu koristi ute-
meljena je teorija racionalnog izbora s kojom se srećemo
u narednom odeljku.)
U osnovi, ljudi istražuju i prave procene o različitim alter-
nativnim pravcima delanja koji im stoje na raspolaganju. Oni
upoređuju količinu nagrada koje svako delanje nosi sa sobom.
Takođe, oni procenjuju i to kolika je verovatnoća da će zaista do-
biti nagrade. Visoke nagrade gube vrednost ako akteri smatraju
da je mala verovatnoća da će ih dobiti. Mesečna plata od 10.000
evra na mestu direktora banke jeste primamljiva nagrada, ali ako
imate završenu samo srednju ekonomsku školu, male su šanse da
se zaista nađete na tom položaju. S druge strane, manje vrednim
nagradama porašće vrednost ako akter smatra da su mu dostižne.
Prema tome, postoji međuodnos vrednosti nagrade i verovatnoće
da se ona dobije. Najpoželjnije nagrade su one koje su istovreme-
no i veoma vredne i lako dostižne. Najnepoželjnije su one nagra-
de koje nisu preterano vredne, a istovremeno su teško dostižne.
Homans je propoziciju racionalnosti doveo u vezu s propo-
zicijama uspeha, stimulusa i vrednosti. Propozicija racionalnosti
nam govori da se ljudi odlučuju za neko delanje u zavisnosti od
toga da li procenjuju da će to delanje privesti kraju na uspešan
način. Međutim, procena verovatnoće uspeha često je stvar lične
percepcije aktera. Ne želim da prilazim devojci ako procenjujem
da nemam nikakve šanse. Međutim, ako je moja životna filozofija
da svako može da se smuva i da svako ima šanse ako se dovoljno
potrudi, onda me ništa neće sprečiti da pokušam. Cime je ova
procena određena? Homans je smatrao da procena da li su šanse
za uspeh velike ili male zavisi od ranijih uspeha i sličnosti trenutne
situacije s ranijim uspešnim situacijama. Dakle, da biste počeli da
se udvarate devojci, potrebno je da, pored samopouzdanja, ima-
te istoriju uspešnih udvaranja koja bi vam omogućila racionalnu
procenu da i u ovom slučaju imate šanse. Međutim, propozicija
racionalnosti nam ne govori zašto neki akter više vrednuje jednu
nagradu od druge; odgovor na to pitanje daje nam propozicija
vrednosti. Homans je na taj način povezao princip racionalnosti
sa svojim više biheviorističkim propozicijama.
Korisnost - akterove preferencije ili vrednosti.
 Naposletku, u Homansovoj teoriji akteri su racionalni i
usmereni na profit. Međutim, Homansova teorija nije bila u sta-
nju da objasni mentalna stanja i velike društvene strukture. Na
primer, kada je u pitanju proučavanje svesti, Homans je priznao
da postoji potreba za mnogo razvijenijom psihologijom.
Uprkos takvim slabostima, Homans je ostao biheviorista
koji je odlučno radio na nivou individualnog ponašanja. Sma-
trao je da se velike društvene strukture mogu razumeti tek ako
razumemo elementarno društveno ponašanje. Tvrdio je da su
procesi razmene identični na pojedinačnom i na društvenom ni-
vou, iako se slagao s tim da su na društvenom nivou načini na
koji se fundamentalni procesi spajaju da bi formirali šire feno-
mene, daleko složeniji.

TEORIJA RACIONALNOG IZBORA

Iako je uticala na razvoj teorije razmene, teorija racional-
nog izbora dugo vremena je bila skrajnuta sa mejnstrima socio-
loške teorije. Zahvaljujući uglavnom naporima jednog čoveka,
Džejmsa S. Kolmana, teorija racionalnog izbora postala je jed-
aa od popularnijih teorija u savremenoj sociologiji. Kolman je
1989. godine osnovao časopis Rationality and Society, posvetivši
ga širenju uticaja radova koji su bili pisani iz perspektive teorije
racionalnog izbora. Osim toga, on je 1990. godine objavio veo-
ma važnu i uticajnu knjigu pod nazivom Osnove drustvene teorije,
ioja je takođe zasnovana na teoriji racionalnog izbora. Konačno,
1992. godine Kolman je postao predsednik Američkog sociološ-
iog udruženja i iskoristio tu poziciju da unapredi i raširi uticaj
:eorije racionalnog izbora.

Model u najosnovnijim crtama

Osnovni principi teorije racionalnog izbora izvedeni su iz
neoklasične ekonomije (utilitarističke teorije i teorije igara). Iako
je utemeljena na čitavom nizu različitih modela, moguće je saku-
piti deliće onoga što se može opisati kao osnovni model teorije
racionalnog izbora.
 Teorija racionalnog izbora kao osnovnu jedinicu analize uzi-
ma aktere. Akteri su svrhoviti, to jest intencionalni. Drugim reči-
ma, akteri imaju ciljeve ka kojima su usmerena njihova delanja.
Akter takode ima preferencije (vrednosti kojima teži, odnosno ci-
ljeve čije ostvarenje mu donosi korist). Teoriju racionalnog izbora
ne interesuje šta je sadržaj tih preferencija niti odakle one potiču.
Važno je to da pojedinci delaju da bi ostvarili svoje ciljeve, a da
su ti ciljevi saglasni s akterovom hijerarhijom preferencija. Teori-
ja racionalnog izbora smatra da pojedinci teže da uvećaju ličnu
korist, a određene postupke preduzimaju samo ako marginalna
korist prevazilazi marginalne troškove. Pojedinci takvu logiku
razmišljanja primenjuju na sve aspekte života. Tako bi teorija ra-
cionanog izbora tvrdila kako žene biraju muževe (i obratno) na
isti način na koji biraju profesiju ili to gde će uložiti novac.
Iako teorija racionalnog izbora započinje svrhom i inten-
cijom aktera, ona mora da uzme u obzir najmanje dva važna
ograničenja delanja. Prvi je oskudnost resursa. Akteri imaju ra-
zličite resurse, ali i različite pristupe drugim resursima. Za one
koji imaju mnogo resursa, ostvarenje ciljeva može biti relativno
lako. Međutim, za one koji ih imaju malo (ili ih uopšte nemaju),
ostvarenje ciljeva može biti teško ili čak nemoguće.
S oskudnošću resursa povezan je koncept troška propušte-
ne prilike. (Taj koncept sociolozi preuzimaju od ekonomista.
U srpskom jeziku, on se često pogrešno prevodi kao oportunitetni
trošak. Prim. prev.) Kada pokušava da ostvari neki cilj, akter mora
da vodi računa o troškovima koji nastaju prilikom propuštanja
ostvarenja nekog drugog atrakdvnog cilja. Zamislimo privredu
koja može da proizvede ili 30 računara ili jedan automobil. Ako se
cela privreda usredsredi na proizvodnju računara, trošak propušte-
ne prilike za 30 računara biće jedan automobil (privreda se odriče
jednog automobila da bi proizvela 30 računara). Trošak propušte-
ne prilike bitan je tek onda kada ustanovimo da li je on znatan ili
zanemarljiv. Ako su na tržištu automobili na ceni a računari slabo
Oskudnost resursa - nedovoljna količina sredstava koja vas sprečava da ostva-
rite željeni cilj.
Trošak propuštene prilike —trošak koji nastaje time što se akter odrekao dru-
gog najprivlačnijeg cilja i usredsredio se na ostvarenje prvog najprivlač-
nijeg cilja.
traženi, onda je vaš trošak propuštene prilike veliki. Drugjm reči-
ma, bolje bi bilo da ste proizveli jedan automobil, a ne 30 računara.
Ovako ste propustili alternativni cilj na kome ste mogli da zaradite
više. Akter može izabrati da ne ostvari najvredniji cilj ako su njego-
vi resursi zanemarljivi, odnosno ako su, kao rezultat toga, šanse za
ostvarenje tog cilja slabe. Takode, akter može odustati od cilja ako
uvidi da će pokušaj da ostvari taj cilj dovesti u pitanje njegove šanse
da ostvari svoj sledeći najvredniji cilj. Akteri pokušavaju da maksi-
malizuju (uvećaju) svoju korist; taj cilj podrazumeva procenu šansi
za postizanje primarnog, i drugog najpoželjnijeg cilja.
Drugi izvor ograničenja delanja pojedinaca jesu društvene
ustanove (škola, porodica, radna organzacija itd.). Takva ogra-
ničenja pojavljuju se tokom životnog veka i ispoljavaju se u nor-
mama koje vladaju u tim ustanovama. Racionalno delanje se
uvek bavi ishodima. Ono ima formulu: „Ako želiš da postigneš
A, moraš da uradiš B“. Međutim, normativno delanje nema nuž-
no takav oblik. Najjednostavnije norme glase: „Učini A“ ili ,,Ne
smeš da učiniš B“. Racionalno delanje omogućuje kalkulaciju po
kojoj je ljubav moguće kupiti novcem. Međutim, postoje norme
koje kažu da se ljubav ne kupuje novcem. Takve norme pone-
kad imaju uticaja na racionalne aktere, jer ograničavaju njihovu
racionalnost. Sve te ustanove i norme imaju svrhu da akterima
ograniče izbor, a time i ishod njihovog delanja. Ta institucional-
na ograničenja omogućuju pozitivne i negativne sankcije čija je
svrha da određene vrste delanja podstiču, a druge obeshrabruju.
Mogu se navesti još dve ideje koje čine osnovu teorije raci-
onalnog izbora. Prva je mehanizam agregacije pomoću koga se
čitav niz individualnih radnji kombinuju da bi oblikovale druš-
tveni ishod. Druga je značaj informacije u donošenju racionalne
odluke. Nekada se smatralo da akteri imaju savršenu ili barem
dovoljnu informaciju koja im omogućuje da donose svrhovite
odluke i prave racionalne izbore između nekoliko alternativnih
tokova delanja koji su im na raspolaganju. Međutim, sve više se
prihvata stanovište da su kvantitet i kvalitet dostupnih informa-
cija promenljivi, a da ta promenljivost ozbiljno utiče na akterov
izbor. Pretpostavimo da ste odlučili da upišete fakultet A, jer
smatrate da vam on pruža najbolje obrazovanje i da se njegova
diploma najviše vrednuje na tržištu radne snage. Međutim, nakon
godinu dana studiranja zaključujete kako osoblje tog fakulteta i
nije baš na visini zadatka, a nakon dve godine saznajete kako s di-
plomom tog fakulteta imate vrlo malo šanse da nađete zaposlenje
u struci. Takođe, ispostavlja se da sve to što ne možete da prona-
đete na fakultetu A, možete pronaći na fakultetu B, o kome ste
pre dve godine razmišljali, ali od koga ste odustali, verujući da je
izbor fakulteta A prava stvar. Da ste za sve to znali pre dve godine
(tj. da ste imali savršenu informaciju), vaša odluka bi verovatno
bila drugačija - vi biste upisali fakultet B, a ne fakultet A.
U uvodnom komentaru za prvi broj časopisa Rationalir>
and Society, Kolman objašnjava da je teoriju racionalnog izbora
prihvatio ne samo zbog toga što smatra da ona ima veliku ek-
splanatornu snagu, već i zbog toga što smatra da je to jedina teo-
rija koja je sposobna da proizvede jedan integrativniji sociološki
pristup (o integrativnim teorijama biće više reči u glavi 7). Po
njegovom mišljenju, teorija racionalnog izbora sposobna je da
obezbedi mikroosnovu za objašnjenje fenomena na makronivou.
Osim iz tih akademskih razloga, Kolman je teoriju racionalnog
izbora prihvatio jer je smatrao da ona može imati praktičnu pri-
menu za društvo koje se svakodnevno menja. Na primer, pozna-
te su studije o zdravstvenoj politici prevencije side koje su rađene
iz perspektive teorije racionalnog izbora.

Dzejms Kolman
Biografska skica

Gledajući iz perspektive 1990-ih godina, Kolman je smatrao da

se njegov pristup makronivou promenio. Na primer, Kolman
je u pogledu svoga rada na društvenoj simulaciji igara kojom se
bavio na Univerzitetu Džons Hopkins tokom 1960-ih godina,
rekao da ga je ta vežba navela da promeni svoju teorijsku ori-
jentaciju. Najpre je smatrao da osobine sistema nisu samo de-
terminante delanja (poput Dirkemove studije o samoubistvu),
da bi kasnije smatrao da su one takođe posledice delanja, po-
nekad nameravanih, ponekad nenameravanih. Kolmanu je bila
 neophodna teorija delanja i on je iza-
brao, kao i najveći broj ekonomista
„takvu najjednostavniju osnovu koja svoje
utemeljenje ima u racionalnom ili, ako vam
se više svida, svrhovitom delanju. Najteži za-
datak sociologije je razvoj teorije koja će se
pomeriti sa mikronivoa delanja na makroni-
vo normi društvenih vrednosti, distribucije
statusa i društvenih sukoba“.
Taj interes objašnjava zašto je Kolman
pokušao da osnove svoje teorije izvuče iz
ekonomije:
„Ono što razdvaja ekonomiju od drugih društvenih nauka nije njena
upotreba racionalnog izbora, već upotreba vrste analize koja omoguću-
je da se pomerate između nivoa individualnog delanja i nivoa funkci-
onisanja sistema. Sve što je potrebno je da prihvatite dve pretpostavke.
Prvo, da se pojedinci ponašaju racionalno; drugo, da je tržište savršeno
i da na njemu postoji puna komunikacija. Kada to uradite, ekonom-
ska analiza je sposobna da uspostavi vezu između makronivoa funkci-
onisanja sistema i mikronivoa i pojedinačnog delanja“.
Još jedan aspekt Kolmanove vizije sociologije, u skladu s nje-
govim ranim radovima o školskom obrazovanju, sastoji se u
tome da ona može biti primenjena na javnu politiku. O teori-
ji on kaže ovo: „Jedan od kriterijuma za procenjivanje rada u
društvenoj teoriji jeste njen potencijal da bude od koristi jav-
noj politici, politici koju vodi vlada“.

Osnovi društvene teorije

Kolman tvrdi da sociologija treba da se bavi društvenim
sistemima, ali da takvi makrofenomeni moraju da se objasne
unutrašnjim činiocima. Idealno gledano, Kolman smatra da su
ti unutrašnji činioci u društvenim sistemima pojedinci. On se
opredelio za pojedince iz nekoliko razloga. Prvo, svi podaci se
obično najpre prikupljaju na nivou pojedinaca, a onda se sabi-
raju (vrši se agregacija) da bi se došlo do nivoa sistema. Drugi
razlog zbog kojeg Kolman favorizuje nivo pojedinca jeste taj što
se na tom nivou obično vrše intervencije koje dovode do druš-
tvenih promena. Od ključne važnosti za Kolmanovu teorijsku
perspektivu jeste ideja da društvena teorija nije samo jedna aka-
demska vežba, već da ona mora da utiče na društvo kroz takve
vrste intervencija.
Uzimajući u obzir svoju usmerenost na pojedinca, Kolman
priznaje da je metodološki individualista, iako smatra da je nje-
gova teorija specifična varijanta te orijentacije. Ona je specifična
u tom smislu što prihvata koncept nastajanja, kao i stanovište
da se u analizi sistema treba usredsrediti na unutrašnje činioce,
ali da ti činioci ne moraju nužno biti pojedinci i njihovi po-
stupci i orijentacije. Kolman smatra da na mikronivou mogu
da se analiziraju i neki drugi fenomeni, a ne samo pojedinci i
pojedinačno delanje.
Osnovna ideja Kolmanove teorije jeste da pojedinci žele da
ostvare svoje ciljeve na jedan svrhovit način, i da su i ciljevi i
delanje za ostvarivanje tih ciljeva uobličeni preferencijama tih
pojedinaca (tj. njihovim vrednostima). Iz toga se jasno vidi nje-
gova usmerenost na racionalan izbor. Međutim, Kolman tvrdi
da bi za jednu razvijeniju teorijsku perspektivu bilo neophodno
da se preciznije konceptualizuje racionalni akter, a da ekonomi-
ja u tome može da pomogne. Prema ekonomskom shvatanju,
racionalni akter je akter koji se opredeljuje za ono delanje koje
maksimalizuje njegovu korist, odnosno zadovoljava njegove po-
trebe i želje.
Dva ključna elementa Kolmanove teorije jesu akteri i resur-
si. Resursi su stvari nad kojima akteri imaju kontrolu i za koje
su zainteresovani. Uzimajući u obzir ta dva elementa, Kolman
detaljno analizira kako njihova interakcija vodi do sistemskog
nivoa. To je utemeljeno u činjenici da akteri imaju resurse, a da
su za te resurse zainteresovani drugi. Akteri preduzimaju radnje
koje uključuju druge aktere, a onda, kao rezultat toga, među
njima nastaje struktura. Drugim rečima, međuzavisni akteri, od
kojih svaki pokušava da unapredi i zadovolji svoj interes, formi-
raju društveni sistem.
 Primene socioloških koncepata na savremeno društvo
11. septembar 2001. godine
i stigmatizacija muslimana

Pre napada na Svetski trgovinski centar i Pentagon, 11. sep-

tembra 2001. godine, u SAD je bilo relativno malo neprija-
teljstva prema muslimanima. Oni su jednostavno bili samo još
jedna grupa imigranata koja se već integrisala ili je bila u pro-
cesu integracije u američko drušvo. Druge grupe —uglavnom
crnci i meksički imigranti (pogotovo oni nelegalni) - bile su
daleko češće stigmatizovane. Muslimani su uglavnom izbegli
taj proces.
Međutim, užasna tragedija od 11. septembra, koju su planirali
i počinili uglavnom, ako ne i isključivo, muslimani iz organi-
zacije koju vodi Osama Bin Laden i Al-Kaida, promenila je
položaj muslimana u američkom društvu. Kod velikog broja
Amerikanaca, postoji sve veća i očiglednija tendenđja da sti-
gmatizuju muslimane, kako one koji žive u SAD, tako i one
koji žive u drugim delovima sveta. Neki muslimani uspeli su
da odbace stigmu zbog toga što ih njihov fizički izgled, ak-
cenat i način odevanja čini sličnijim ostalim Amerikancima
(diskreditujuća stigma). Drugi muslimani, čiji izgled, akcenat
i i način odevanja nije isti kao kod najvećeg broja Amerikana-
j ca, nalaze se pod velikim stresom i svakodnevno se suočavaju
; sa stigmom koja ih diskredituje (diskreditovana stigma). Zbog
| svega toga su i drugi ljudi, za koje se često pogrešno misli da
, su muslimani, takođe stigmatizovani.
Jedan pokazatelj sve veće stigmatizacije muslimana jeste sve
, veća tendencija da se u filmovima i u televizijskim serijama
muslimani prikazuju kao nitkovi i teroristi. To se, recimo, do-
godilo u veoma popularnoj televizijskoj seriji „24 časa“, koja
je u trećoj sezoni (u Americi prikazivana 2004/2005- godine)
prikazala grupu okrutnih muslimana (od kojih je jedan bio
spreman da pristane na ubistvo sopstvenog sina i žene) koji
su nameravali da ubiju građane SAD i unište čitave SAD tako
što bi izazvali topljenje nuklearnih reaktora duž cele zemlje.
Stigmatizacija muslimana bila je toliko očigledna da je u seriji
pre prikazivanja moralo da bude ispisano upozorenje u kome
 se demantuje da je serija uperena protiv muslimana. U jednom
trenutku emitovan je poseban spot u kojem zvezda serije, Kifer
Saderland, tvrdi da namera serije nije stigmatizacija muslimana
i da su mnogi muslimani dobri Amerikanci. U jednoj epizodi,
dva prodavca u radnji, očigledno muslimani, prikazani su kao
saradnici Džeka Bauera (specijanog agenta kojeg u seriji glumi
Kifer Saderland). Oni su uzeli oružje i pokušali da se suprotsta-
ve privatnoj vojsci koju je organizovao okrutni negativac. Takvi
demantiji, međutim, malo su doprineli umanjivanju stigmati-
zacije muslimana kako u seriji, tako i u američkom društvu.

Iako veruje u teoriju racionalnog izbora, Kolman ne misli

da ta teorija može da ponudi odgovore na sva teorijska i praktič-
na pitanja (barem ne još uvek). Ali je jasno da on veruje da ona
može da se kreće ka tom cilju. On se nada da će dalji razvoj teo-
rije racionalnog izbora vremenom svesti na minimum broj pro-
blema s kojima ta teorija danas ne može da izađe na kraj.
Kolman priznaje da se ljudi u stvarnom svetu ne ponašaju
uvek racionalno, ali veruje da to za teoriju nema veliku važnost. Bez
obzira na to da li se ljudi u stvarnom životu ponašaju racionalno ili
ne, u teoriji bi mogle da se iskonstruišu iste teoretske predikcije.

Sažetak
1. Simbolički interakcionizam, kao i druge teorije koje pominjemo
u ovoj glavi, bavi se svakodnevnim životom, pogotovo interakci-
jom i simbolima koji predstavljaju njen sastavni deo.
2. Simbolički interakcionizam defmišemo skupom fundamentalnih
pretpostavki:
i. Ljudi delaju prema stvarima na osnovu značenja koje te stvari
imaju za njih, a ta značenja proizilaze iz interakcije s drugim
ljudima.
ii. Ljudi ne internalizuju samo značenja koja nauče kroz druš-
tvenu interakciju, već su takođe sposobni da ih modifikuju
kroz interpretativni proces.
iii. Ljudi, za razliku od životinja, imaju jedinstvenu sposobnost
da koriste simbole.
 iv. Ljudi postaju humani kroz proces društvene interakcije, po-
gotovo u ranim godinama svoga života, unutar porodice i
osnovne škole.
v. Ljudi su sposobni da reflektuju o samima sebi i onome što
rade, pa su, shodno tome, sposobni da oblikuju svoje dela-
nje i interakciju.
vi. Ljudi uvek imaju cilj koji žele da ostvare kada se nađu u bilo
kojoj situaciji.
vii. Društvo se sastoji od Ijudi koji predstavljaju deo društvene
interakcije.
3. Dramaturgija Ervinga Gofmana vidi društveni život kao niz dram-
skih nastupa sličnih onima koje gledamo u pozorištu.
4. Gledano iz dramaturške perspektive, sopstvo predstavlja proizvod
dramske interakcije između aktera i publike.
5. Upravljanje utisđma obuhvata tehnike koje akteri koriste da odr-
že određene utiske uprkos problemima s kojima se susreću, kao i
metode koje koriste da bi prevazišli te probleme.
6. Pozornica predstavlja deo nastupa koji uglavnom funkcioniše na
jedan utvrđen i uopšten način, deflnišući situaciju za one koji
posmatraju nastup.
“ . Svlačionica je mesto gde akteri mogu da se ponašaju onako kako
se nikada ne bi ponašali na pozornici; u svlačionici se dešava či-
tav niz neformalnih radnji.
S. Distanca od uloge je koncept koji se bavi stepenom u kome se
pojedinci odvajaju od uloga koje igraju.
9. Stigma znači procep između virtuelnog društvenog identiteta
(onoga što bi pojedinac trebalo da bude) i stvarnog društvenog
identiteta (onoga što pojedinac zaista jeste).
'.0. Diskreditovana stigma nastaje kada akter pretpostavlja da su ra-
zlike između njega i ,,normalne“ osobe poznate ili uočljive člano-
vima publike, dok diskreditujuća stigma nastaje kada razlike nisu
ni poznate ni uočljive članovima publike.
II. Etnometodologija predstavlja analizu ponašanja običnih ljudi u
svakodnevnim situacijama, kao i načina na koji oni koriste zdra-
vorazumsko znanje, procedure i razmatranja, koji im pomažu da
steknu razumevanje takvih situacija, kako bi u njima mogli da se
snađu i da na njih reaguju.
11. Etnometodolozi se bave objašnjenjima i objašnjavajućim praksama.
13. Eksperimenti prekida namerno narušavaju društvenu realnost
kako bi bacili svetlo na metode kojima ljudi konstruišu društve-
nu realnost.
14. Teorija razmene Džordža Homansa utemeljena je prvenstveno na
biheviorističkim principima.
15. Suština Homansove teorije razmene utemeljena je u sledećim
principima:
i. Sto više puta pojedinca nagradite za određeno delanje, veća
je verovatnoća da će i u budućnosti delati na taj način.
ii. Ako je u prošlosti delanje pojedinca nagrađeno kao rezultat
reakcije na neki poseban stimulus ili skup stimulusa, onda
će pojedinac najverovatnije ponoviti isto delanje kada se
pojave isti stimulusi kao u prošlosti.
iii. Sto više pojedinci smatraju da su rezultati njihovog delanja
vredni, to je verovatnije da će oni ponoviti tu radnju.
iv. Sto su više puta u nedavnoj prošlosti ljudi dobijali neku po-
sebnu nagradu, to će ta nagrada u budućnosti imati manju
vrednost za njih.
v. Kada akteri ne dobiju očekivanu nagradu ili budu neočeki-
vano kažnjeni, oni se ljute. Zato je veća verovatnoća da će
se ponašati agresivno i više vrednovati rezultate postignute
takvim ponašanjem.
vi. Kada prime očekivanu nagradu, pogotovo ako je veća nego
što što su se nadali, akteri će biti zadovoljni; kao rezultat toga,
veća je verovatnoća da će se ponašati na odobravajući način, a
posledice tog ponašanja imaće sve veću vrednost za njih.
vii. Kada bira između više ponuđenih opcija, akter će se opre-
deliti za ono delanje koje, po njegovoj proceni, u datom tre-
nutku, donosi veće nagrade i koje ima veće izglede da bude
nagrađeno.
16. Teorija racionalnog izbora za osnovnu metodološku jedinicu ana-
lize uzima pojedince.
17. Akteri su svrhoviti i intencionalni; drugim rečima, akteri imaju
ciljeve i prema njima usmeravaju svoje delanje.
18. Akteri takođe imaju preferencije (vrednosti koje žele da realizuju,
odnosno ciljeve koje žele da postignu). Teoriju racionalnog izbo-
ra ne interesuje kakve su te preferencije ili šta su njihovi izvori.
Od važnosti je samo činjenica da svaki pojedinac pokušava da
svoje delanje usaglasi sa sistemom svojih ciljeva, odnosno sa hije-
rarhijom svojih preferencija.
19. Osim toga, teorija racionalnog izbora uzima u obzir oskudnost
resursa i troškove propuštene prilike, kao i ograničenja koja na-
meću društvene ustanove.

Literatura za dalje čitanje

Ber, Vivijen (2001). Socijalni konstruktivizam. Beograd: Zepter.
Berger, P. i Kelner H. (1991). Sociologija u novom ključu. Niš: Gradi-
na.
Berger, P. i Luckmann, T. (1992). Socijalna konstrukcija zbilje. Zagreb:
Naprijed.
Berger, Piter, L. (2008). Desekularizacija sveta: oživljavanje religije i
svetska politika. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Gofman, Erving (2000). Kako se predstavljati u stvarnom životu. Beo-
grad: Geopoetika.
Gofman, Erving (2009). Stigma. Novi Sad: Mediterran Publishing.
Marinković, Dušan (2006). Konstrukcija društvene realnosti u sociologi-
ji. Novi Sad: Prometej.
Mils, Sesil Rajt (1964). Sociološka imaginacija. Beograd: Savremena
škola.
Mils, Sesil Rajt (1998). Sociološka imaginacija. Beograd: Plato.
Mouzelis, Nicos (2000). Sociologijska teorija: štoje pošlo krivo? Zagreb:
Naklada Jesenski i Turk i Hrvatsko sociološko društvo.
Spasić, Ivana [uredila] (1998). Interpretativna sociologija. Beograd: Za-
vod za udžbenike i nastavna sredstva.
Spasić, Ivana (2004). Sociologije svakodnevnog života. Beograd: Zavod
za udžbenike i nastavna sredstva.
Vujović, Sreten [urednik] (2008). Društvo rizika. Promene, nejednako-
sti i socijalniproblemi u današnjdj Srbiji. Beograd: Institut za soci-
ološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Srbiji.
GLAVA 7
SAVREM ENE INTEGRATIVNE TEO RU E

Jedna integrisanija teorija razmene

Teorija strukturacije
Kultura i dejstvenost
Habitus i polje
Sažetak
Literatura za dalje čitanje

U glavama 4 i 5 bavili smo se savremenim teorijama o druš-

tvenim strukturama i ustanovama (makronivo), dok smo se u
glavi 6 bavili društvenim odnosima karakterističnim za svakod-
nevicu (mikronivo). Mikroteorije su bacile novo svetlo na druš-
tvene odnose, jer su pokazale da se društveni odnosi ne mogu
objasniti isključivo razumevanjem društvenih struktura. Počet-
kom 1970-ih godina javila se težnja da se ova dva nivoa analize,
mikro i makro, sjedine (integrišu), te da se društveno ponašanje
pokuša objasniti jednim sveobuhvatnim pristupom. U ovoj glavi
izložićemo takve teorijske pokušaje.

JEDNA INTEGRISANIJA TEORIJA RAZMENE

Dok je Džordž Homans nastojao da stvori mikroredukcio-
nističku teoriju razmene, Ričard Emerson pokušao je da uobliči
jednu integrisaniju verziju te teorije. On je 1972. godine objavio
dva eseja na ovu temu. Oba su izvršila snažan uticaj na razvoj
teorije razmene. Tri su osnovna pokretačka faktora te nove teo-
rije. Prvo, za Emersona teorija razmene predstavljala je jedan širi
okvir koji je želeo da upotrebi da bi mogao da proširi svoje rani-
:e interesovanje za koncepte moći i zavisnosti. Emersonu je bilo
■asno da u perspektivi teorije razmene središnju ulogu zauzima
ioncept moći. Drugo, on je smatrao da može da iskoristi bihevi-
orizam (operantnu psihologiju) kao osnovu za svoju teoriju raz-
mene, a da istovremeno izbegne neke probleme koji se pojavljuju
kod Homansa. Naime, Homansu i drugim teoretičarima razme-
ne prigovara se to da su u svojim teorijama stvorili previše racio-
nalnu sliku ljudskih bića. Za razliku od njih, Emerson je verovao
da može da se osloni na biheviorizam a da istovremeno izbegne
pretpostavku o superracionalnom akteru. Takođe, on je smatrao
da može da izbegne optužbu za redukcionizam tako što će razviti
teoriju razmene koja će biti u stanju da objasni kako mikrofeno-
mene, tako i makrofenomene. Treće, Emerson je želeo da se bavi
društvenim strukturama i društvenim promenama, tako što bi
analizirao društvene odnose i društvene mreže i koristio ih kao
osnovu koja bi se mogla upotrebiti kako za mikroanalize, tako i
za makronivoe analize. Osim toga, u Emersonovom teorijskom
sistemu akteri mogu da budu i pojedinđ i veće korporativne
strukture (iako strukture deluju kroz aktere). Emerson je, dakle,
koristio principe operantne psihologije da bi razvio teoriju druš-
tvene strukture.
U svoja dva eseja, objavljena 1972. godine, Emerson je po-
stavio osnove svoje integrativne teorije razmene. U prvom eseju,
Emerson se bavio psihološkim (mikro) osnovama društvene raz-
mene, dok se u drugom okrenuo makronivou, odnosima razme-
ne i mrežnim strukturama. Kasnije je Emerson razradio ekspli-
citniju vezu između makronivoa i mikronivoa, gde su mrežne
strukture razmene predstavljale vezu između ova dva nivoa ana-
lize. Karen Kuk, Emersonova najznačajnija sledbenica, ukazuje
na to da je glavna ideja koja povezuje makronivoe i mikronivoe
koncept razmenske mrežne strukture (exchange netivork structu-
res)] on može da poveže pojedinca ili dvočlanu grupu sa širim
kolektivima, kao što su organizacije i političke partije.
Emerson i Kuk polaze od osnovnih pretpostavki teorije raz-
mene na mikronivou, naročito od nagrada koje pojedinci razme-
njuju (dobijaju i daju) u društvenom međudejstvu (interakciji).
Tačnije, Emerson kao polaznu tačku svoje teorije uzima bihe-
viorističke principe. On ističe tri osnovne pretpostavke teorije
razmene: (1) Kada se ljudi nađu u situaciji za koju smatraju da
donosi nagradu, ponašaće se racionalno. Rezultat tog međudej-
stva biće sve veći broj takvih situacija; (2) kada se ljudi zasite
nagrada koje su dobili iz određene vrste situacija, te situacije za
njih gube značaj; (3) dobijena korist zavisi od koristi koje imate
na raspolaganju kada ulazite u odnose razmene. Prema tome, te-
orija razmene usredsređuje se na razmenu nagrada (i troškova) u
društvenoj interakciji. Sve to je već poznato. Ali, na kraju svog
prvog mikroorijentisanog eseja iz 1972. godine, Emerson usme-
rava bihevioristički orijentisanu teoriju razmene u drugom prav-
cu, tvrdeći da želi da se pozabavi situacijama složenijim od onih
kojima se obično bavi biheviorizam.
To je tema kojom započinje njegov drugi esej iz 1972. go-
dine. U njemu Emerson pojašnjava da želi da u teoriju razme-
ne uključi društvene strukture kao zavisnu promenljivu. Dok se
u prvom eseju iz 1972. godine bavio akterom-pojedincem koji
učestvuje u odnosima razmene sa svojim okruženjem (na primer,
osoba koja peca na jezeru), u drugom eseju Emerson se okreće
odnosima društvene razmene i mrežama razmene.

Odnosi razmene i mreže razmene

Akteri u Emersonovoj teoriji razmene na makronivou mogu
biti pojedinci i kolektivi. Emerson je zainteresovan za odnose
razmene među akterima. Mreža razmene ima nekoliko odlika.
Prvo, takva mreža društvenih odnosa obuhvata niz pojedinač-
nih ili kolektivnih aktera. Drugo, različiti akteri na raspolaganju
imaju različite resurse. Svi akteri u mreži, pojedinačni ili kolek-
tivni, imaju mogućnosti za razmenu i odnose razmene s drugi-
ma. Konačno, određeni broj odnosa razmene stoji u uzajamnom
odnosu zavisnosti, čime se formira pojedinačna mrežna struktu-
ra; dakle, društvenu strukturu mogu formirati najmanje dva od-
nosa razmene među akterima.

Mreža razmene - mreža društvenih odnosa koji uključuju određeni broj indi-
vidualnih ili kolektivnih aktera. Različiti akteri imaju mnoštvo različitih
resursa i mogućnosti razmene, kao i različite međusobne odnose razme-
ne. Mnogi od ovih odnosa razmene postoje i međusobno su povezani,
formirajući tako pojedinačnu mrežnu strukturu.
 Ričard Emerson
Biografska skica

Ričard Em erson rođen je u Solt L ejk Sitiju, u Ju ti, 1925. godi-

ne. O d rastao u blizini planina, nikada se
nije udaljio o d reka, planinskih vrhova i
glečera. Jed n o od njegovih najvećih lič-
nih d ostignuća bilo je učešće u uspešnom
p o h o d u na M o n t Everest, 1963. godine.
To iskustvo je opisao u publikaciji „Pre-
lazak preko Everesta“ u decem barskom
izdanju Godišnjeg biltena K lu b a Sijera
1963. godine, kao i u članku objavlje-
n om u časopisu Sociom etrj, 1966. godi-
ne. O d N acion aln e fondacije za nauku d ob io je stipen diju za
proučavanje gru p n o g učinka p o d produženim stresom tok om
tog uspona. Taj projekat doneo m u je m edalju H ab ard koju
m u je uručio predsedn ik D žo n K enedi u im e N acion aln og ge-
ografskog društva, u ju lu 1963. godine.
L ju b av p rem a p lan in am a i ruralnom društvenom životu pla-
ninskih sela Pakistana p ostala je stalan izvor sociološke in-
spiracije za R ičarda E m erson a tok om čitave njegove karijere.
N jegove studije in terpersonalnog p on ašan ja, g ru p n o g učinka,
m oći i društvenog uticaja, često su inspirisane njegovim lič-
nim susretim a s ekspedicijam a, k o d kojih je intenzitet sarad-
nje i takm ičenja p ojačan strahovim a zb og ugroženosti životne
okoline.
Izvor: Biografsku skicu napisala je Karen Kuk.

Veza između razmenskih odnosa jeste od presudnog znača-

ja za prelazak s razmene između dva aktera (dijadička razmena)
na pojave koje srećemo na makronivou. Odnos između dijadičkih
razmena jeste uzajamno zavisan. Može se reći da dva odnosa di-
jadičke razmene, A-B i A-C, obrazuju minimalnu mrežu (A-B-C)
ukoliko je razmena u jednom odnosu zavisna od razmene (ili
odsustva razmene) u drugom odnosu. Nije dovoljno da A, B i C
imaju zajedničko članstvo da bi se stvorila mreža razmene; mora
postojati i međuzavisan odnos između razmena A-B i B-C.
 Odnosi razmene, kako vidimo, suštinski su odnosi moći
izmedu aktera (koji mogu biti pojedinci, ali i organizacije, pa
i države). Moć je središnji pojam Emersonove teorije razmene,
ali treba uočiti još i to da po Emersonu moćnik može da pri-
mora podložnika na zavisnost ne koristeći prisilu. Jer, za razliku
od teoretičara sukoba koji su moć videli kao sposobnost da se
drugi prisiljavaju na osnovu činjenice raspolaganja resursima, i
strukturalnih funkcionalista koji su moć videli kao skup sredsta-
va koji društvu omogućavaju da ostvari zajedničke ciljeve, Emer-
son je moć video kao neprisilnu, smatrajući da ona proističe iz
uzajamne zavisnosti, odnosno odsustva zavisnosti.
Društvena razmena i odnosi moći i zavisnosti koji iz nje
proizilaze u velikoj meri liče na razmenu koja postoji na tržištu
gde je cena nekog dobra uvek određena na osnovu ponude i tra-
žnje. Ako je tražnja za nekim dobrom veća, svi koji ga posedu-
ju imaju moć nad onima koji ga nemaju. Tako Emerson navodi
četiri uslova pod kojima se kroz razmenu stvara odnos moći i
zavisnosti. Zamislimo aktere A i B. Akter A ima određene re-
surse (dobra ili usluge), a akteru B oni su neophodni kako bi
mogao da ostvari svoje životne ciljeve. Moć aktera A koji ima
resurse time je veća ukoliko: (1) akter B koji želi resurse (dobra
ili usluge) nema ništa da ponudi zauzvrat, ili barem ništa što je
potrebno akteru A; (2) B nema kome da se obrati za alternativ-
ni izvor dobara i usluga; (3) B ne može da upotrebi silu da bi
od aktera A besplatno izvukao resurse koji su mu neophodni;
(4) B ne može da nastavi sa sprovođenjem svojih planova uko-
liko ne dobije resurse - drugim rečima, nedobijanje resursa pri-
moralo bi ga da promeni životne planove i ciljeve.
Svaki odnos razmene deo je šire mreže razmene, koja se sastoji
od dva ili više takvih odnosa. Ako razmena u jednom odnosu utiče
na razmenu u drugom, za te odnose može se reći da su povezani.
Ta veza može biti pozitivna ukoliko razmena iz jednog odnosa po-
zitivno utiče na razmenu u drugom odnosu (na primer, novac za-
rađen u jednoj vezi koristi se da bi se postigao određeni status u
đrugoj); negativna, ukoliko razmena iz prvog odnosa onemogućava
razmenu u drugom odnosu (na primer, vreme provedeno u zarađi-
vanju novca u jednom odnosu, smanjuje mogućnost da se provede
vreme s prijateljima u drugom odnosu); a može biti i mešovita.
Moć-zavisnost
Emerson definiše moćkao potencijalni trošak koji jedan
akter može nametnuti drugome. Zavisnost podrazumeva po-
tencijalni trošak koji je akter, u okviru jednog odnosa, voljan
da toleriše, to jest koji je spreman da plati. Navedene definicije
čine Emersonovu teoriju odnosa između moći i zavisnosti, koja
se može sažeti u tvrdnju da, u odnosu razmene, moć jednog ak-
tera nad drugim predstavlja funkciju zavisnosti drugog aktera od
prvog. Nejednaka moć i zavisnost dovode do neravnoteže u od-
nosima, ali oni se vremenom kreću ka uravnoteženijem odnosu
moć-zavisnost.
Međusobna zavisnost aktera ključna je za razumevanje Emer-
sonovog rada. Između ostalog, ta međuzavisnost određuje priro-
du interakcije aktera i količinu moći koju imaju jedan nad dru-
gim. Ideja zavisnosti vezana je za Emersonovu definiciju moći.
Moć aktera A nad akterom B jednaka je zavisnosti aktera B od
aktera A i bazira se na njoj. Ravnoteža u odnosu između akte-
T3lA \ B postoji kada je zavisnost aktera A od aktera B jednaka
zavisnosti aktera B od aktera A. S druge strane, kada postoji ne-
ravnoteža zavisnosti, akter koji je manje zavisan ima više moći.
Moć se potencijalno ugrađuje u strukturu odnosa između aktera
A i B. Moć se takođe može koristiti za osvajanje nagrada. Ona
postoji čak i u izbalansiranim odnosima, iako se nalazi u nekoj
vrsti ravnoteže.
Studije odnosa između moći i zavisnosti usmerene su na
pozitivne ishode - sposobnost da se drugi nagrade. Međutim,
Linda Molm u odnosima moći i zavisnosti naglašava ulogu ne-
gativnih ishoda - moć kazne; moć može proizilaziti iz sposobno-
sti da se drugi nagrade, ali i da se kazne. Naime, Molm smatra
da je moć kazne slabija od moći nagrade, delimično i zbog toga
što čin kažnjavanja obično izaziva negativnu reakciju. Međutim,
u jednoj od svojih novijih studija, Molm sugeriše da moć kazne
nije sama po sebi manje efikasna od moći nagrade, već da uzrok
M oć - prema Emersonu, potencijalni trošak koji jedan akter može nametnuti
drugome.
Zavisnost - potencijalni trošak koji je akter spreman da toleriše u razmen-
skom odnosu.
njene relativne slabosti možda proizilazi iz činjenice da se ona
ne koristi često. Molm i njeni koautori otkrili su da se upotreba
moći kazne češće doživljava kao pravedna ukoliko je koriste oni
koji takođe imaju moć nagrade.

Integrativnija teorija razmene

U objašnjavanju odnosa moći i zavisnosti, teorija razmene
usredsređuje se na dijadičke odnose između aktera. Da bi fokus
s dijadičkog pristupa teoriji razmene prebacili na moć pozicije
u okviru strukture, Kuk i Emerson tvrde da je određenje moći
neke pozicije bazirano na stepenu zavisnosti čitave strukture od
same te pozicije. Takva zavisnost čitavog sistema je, po njihovom
mišljenju, izraz značaja te pozicije u strukturi, kao i prirode od-
nosa moći i zavisnosti. U pokušaju da teoriju moći i zavisno-
sti izdignu na makroskopski nivo analize, oni usvajaju princip
ranjivosti. Ranjivost podrazumeva zavisnost mreže od pojedine
strukturalne pozicije.
Kuk, Džodi O’Brajan i Piter Kolok, u skladu s integrativnim
okvirom, defmišu teoriju razmene kao teoriju koja se bavi raz-
menama na raznim nivoima analize, uključujući tu razmene
među povezanim pojedincima, korporacijama i državama. Oni
identifikuju dva koloseka u istoriji teorije razmene - jedan na
mikronivou, koji se usmerava na drustveno ponašanje kao razme-
nu, i drugi, pretežno na makronivou, koji posmatra društvenu
strukturu kao razmenu. Oni snagu teorije razmene vide u inte-
graciji mikronivoa i makronivoa, budući da se osnovne postavke
te teorije odnose kako na pojedince, tako i na kolektive. Osim
toga, ona se eksplicitno bavi uticajem koji promene na jednom
nivou imaju na druge nivoe analize.
Kuk, O’Brajan i Kolok identifikuju tri savremena trenda koji
su usmereni na jednu integrativniju teoriju razmene. Prvi je po-
jaćana upotreba istraživanja na terenu, usmerenih na makro-
skopska pitanja, što može biti dopuna tradicionalnoj upotrebi
Laboratorijskih eksperimenata zarad proučavanja mikroskopskih
problema. Drugo, zapaža se da se u velikom broju radova intere-
sovanje pomera s dijada na šire mreže razmene, o čemu je ranije
bilo reči. Treće i najvažnije, produbljuju se napori da se povežu
teorija razmene i strukturalna sociologija. U poslednje vreme.
bilo je dosta pokušaja teoretičara razmene da svoj pristup sinteti-
zuju s drugim teorijskim orijentacijama.

TEORIJA STRUKTURACIJE
U formulisanju jednog od najuspešnijih pokušaja da se ra-
zvije integrisana teorija, Entoni Gidens krenuo je od istraživanja
širokog spektra teorija koje polaze ili od pojedinca/dejstvenika
(na primer, simbolički interakcionizam) ili od društva/struktu-
re (recimo, strukturalni funkcionalizam), odbacujući obe kraj-
nje alternative. Umesto toga, Gidens tvrdi da moramo poći od
ponavljajućih društvenih praksi. Stoga, u teoriji strukturacije
naglasak nije niti na društvenim strukturama, niti na svakodnev-
nom delanju i interakcijama, već na društvenim praksama koje
se shematski ponavljaju. Za Gidensovu koncepciju tih praksi
važni su vreme i prostor: one se ponavljaju i prostiru kroz vreme;
ne samo juče, i ne samo danas, već će se pojaviti i sutra, naredne
nedelje, naredne godine i u sledećem veku. Slično tome, prakse
se ponavljaju i šire kroz prostor, tako da se shematizovane druš-
tvene prakse koje se mogu naći u Njujorku, između ostalog, sre-
ću i u Cikagu, Tokiju i u Londonu.
U samoj srži Gidensove strukturalne teorije, usmerene na
društvene prakse, nalazi se odnos između dejstvenosti i struktu-
re. Neki smatraju da se ono što se u američkoj sociologiji naziva
* Napomena prevodioca: Ovde s pojma ,,akter“ koji je korišćen u prvih šest
glava i prvom delu glave 7, prelazimo na pojam ,,dejstvenik“ , prateći au-
tora koji je s pojma actor prešao na pojam agent. Iako autor na ovom
mestu uvodi pojam dejstvenika, on sam ovde-onde upotrebljava pojam
aktera. Ponekad to čine i drugi sociolozi koji insistiraju na razlici između
ta dva pojma. U nekim slučajevima, sasvim je svejedno da li se upotre-
bljava pojam akter ili dejstvenik. U drugim slučajevima, akter označava
pojedinca ili grupu čije ponašanje u velikoj meri zavisi od društvenih
struktura (tj. koji nemaju moć da ih intencionalno menjaju), dok pojam
dejstvenik znači pojedinca ili grupu koji imaju sposobnost da menjaju
društvene strukture. Još jedna reč koja se javlja u ovoj glavi jeste dejstve-
nost (ali samo zato da bismo izbegli reč kao što je ,,delatnost“, što može
da podseća i na drugačiju upotrebu) čime pokrivamo englesku reč agency.
mikro-makro problemom, u Evropi (Gidens je Britanac) shvata
kao problem odnosa dejstvenosti (engleski, agency) i strukture.
Mi smatramo da između te dve dihotomije postoje značajne ra-
zlike, ali ćemo u ovoj glavi, zarad diskusije, dihotomije mikro-
makro i dejstvenost-struktura tretirati kao gotovo identične.
Po Gidensu, dejstvenost i struktura ne mogu nastati odvo-
jeno; to su dve strane istog novčića. Gidens to naziva dualite-
tom* strukture. On ovde odbija da društvenu realnost shvati kao
paralelizam ili dualitet dva zasebna domena, već smatra da su ta
dva aspekta društvenog sistema objedinjeni. Svako društveno de-
lanje uključuje strukture, a sve društvene strukture podrazumeva-
ju društveno delanje. Dejstvenost i strukture neodvojivo su ispre-
pletane s postojećim ljudskim aktivnostima i praksama. Intrisična
povezanost dejstvenosti i strukture ogleda se u dva aspekta prakse
koje Gidens naziva proizvodnjom i reprodukcijom. Na jednoj
strani, akteri su inovativni; oni imaju moć da kroz praksu defini-
šu (proizvode) nove strukture; na drugoj strani, oni prihvataju da
svoje živote žive kroz zatečene rutine i obrasce. Gidens dualnost
strukture objašnjava preko primera jezika i govora. Jezik je struk-
tura koja nam postavlja određena ograničenja u govoru. Sledeći
pravila gramatike, reprodukujemo jezik. Ipak, jezici se menjaju.
Srpski jezik s početka 21. veka nije isti kao srpski jezik s počet-
ka 20. veka. Još manje nalikuje srpskom jeziku od pre 200 godi-
na. To je posledica činjenice da se jezik u procesu govora menja.
Xa taj način pojedinci kroz govor ne samo da reprodukuju jezik,
već ga takođe menjaju kroz inovacije.
Kao što je već rečeno, polaznu tačku Gidensove analize čine
društvene prakse, ali on insistira na tome da se one shvate kao re-
kurzivne (ponavljajuće). To znači nekoliko stvari: (1) Društvene
?rakse nisu stvorene mentalno (niti na bilo koji drugi način) od
' Napomena prevodioca: U nekim ranijim radovima o Gidensu na srp-
skom jeziku Gidensov koncept duality preveden je kao dvojnost. Mi
smo se ipak odlučili za dualitet.
Rckurzivnost - stav da akteri ne stvaraju društvene prakse, ni mentalno (ni
na bilo koji drugi način), niti ih stvaraju strukturalni društveni uslovi
u kojima se akteri nalaze. U stvari, ljudi se izražavaju kao dejstvenici,
stvarajući svoju svest i strukturalne uslove koji omogućavaju te prakse;
akter simultano stvara prakse, svest i strukture.
strane aktera; (2) one nisu proizvod strukturnih društvenih uslo-
va u kojima se akteri nalaze; (3) najvažnije od svega, s obzirom
na to da se ljudi ispoljavaju kao dejstvenici, oni stvaraju svoju
svest i strukturalne uslove koji omogućavaju te prakse. Prakse,
svest i strukture simultano stvara akter. Aktivnosti nisu proizvod
svesti, društvene konstrukcije realnosti ili društvenih struktura.
Pre će biti da se ljudi, ispoljavajući se kao akteri, uključuju u
prakse, a kroz te prakse stvaraju se svest i struktura.
Gidensa interesuje svest ili refleksivnost. Refleksivnost je
važna osobina za koncept dejstvenosti jer nam objašnjava da po-
jedinci ne ulaze u svakodnevne prakse na jedan mehanički način,
već vode računa o svom ponašanju i neprekidno ga preispituju,
procenju i samokritikuju. Radeći to, ljudi istovremeno revidira-
ju i menjaju svoje životne planove, ciljeve i stavove. Međutim,
refleksivnost ne podrazumeva samo da je akter svestan sebe, već
da takođe nadgleda aktivnosti koje su u toku, kao i strukturaJne
uslove u kojima se one dešavaju. Refleksivnost pokazuje da poje-
dinci nisu oruđa struktura koje se mehanički podvrgavaju druš-
tvenim činjenicama. Pojedinci su ono što Gidens naziva upuće-
nim akterima; dejstvenici su, dakle, akteri bez čijeg dejstva su
se „stvari mogle odvijati i drugačije“. Uopšteno rečeno, može se
reći da se Gidens bavi dijalektičkim procesima u kojima nastaju
prakse, strukture i svest. Stoga se Gidens bavi pitanjem odnosa
struktura i dejstvenosti na istorijski, procesni i dinamički način.
Nisu samo društveni akteri refleksivni, već i socijalni istra-
živači koji ih posmatraju. To je Gidensa dovelo do poznate ideje
o dvostrukoj hermeneutici. I društveni akteri (obični ljudi) i so-
ciolozi, koriste jezik. Akteri koriste jezik (ovde Gidens pribegava
etnometodologiji) da objasne (engleski, account) ono što rade,
a sociolozi, s druge strane, koriste jezik da objasne aktivnosti druš-
tvenih aktera. Stoga, da bismo objasnili stvarnost neophodno je
Refleksivnost - sposobnost pojedinaca da vode računa o svom ponašanju i
neprekidno ga preispituju, procenju i samokritikuju. Kao rezultat toga
sledi ispravljanje i revizija životnih planova i ciljeva.
Dvostruka hermeneutika — naučni koncepti i shvatanja društvenog sveta
mogu uticati na shvatanje aktera čije se prakse istražuju. Posledica toga
može biti da socijalni istraživač izmeni svet koji posmatra i na taj način
dođe do pogrešnih rezultata i zaključaka.
dok su racionalizacija i refleksivnost neprekidno uključeni u de-
lanje, motivacije je prikladnije shvatiti kao potencijale za delanje.
Motivacije pružaju opšti plan za delanje, ali većina naših postu-
paka, po Gidensovom mišljenju, nije direktno motivisana. Iako
takvo delanje nije motivisano, a naše motivacije uglavnom nesve-
sne, motivacije igraju značajnu ulogu u ljudskom ponašanju.
Gidens pravi razliku između diskurzivne i praktične svesti.
Diskurzivna svest predstavlja sposobnost aktera da svoje aktiv-
nosti opišu rečima i argumentovano navode razloge za neko po-
stupanje. Praktična svest tiče se aktivnosti koje akteri uzimaju
zdravo za gotovo. Te aktivnosti ne iziskuju potrebu da se izraze
verbalno, ali ako bismo ljude pitali zašto se ponašaju baš na taj
način, oni bi znali to da objasne. Ovaj drugi tip svesti naročito
je važan za teoriju strukturacije, jer primarno odražava intereso-
vanje za ono što se čini, a ne za ono što se govori. Naime, ako
bismo zanemarili praktičnu svest i sve sveli samo na ono što ak-
teri mogu da izraze rečima (što je osobina diskurzivne svesti),
ne bismo mogli razumeti sve one veštine i znanja koje pojedinci
upotrebljavaju u svakodnevici a nisu verbalno artikulisane, ali
koje konstituišu i rekonstituišu društveni život.
Usredsređenost na praktičnu svest omogućava lak prelaz s
dejstvenika na dejstvenost, tj. na ono što akteri u stvari rade. Dej-
stvenost podrazumeva da se nešto ne bi dogodilo onako kako se
dogodilo da se akter nije umešao i preduzeo aktivnost o kojoj je
reč. Zbog toga, Gidens pridaje veliki značaj (njegovi kritičari kažu
preveliki) dejstvenosti. Gidens je uložio veliki napor da razdvoji
dejstvenost od namera, tvrdeći kako se naše aktivnosti na kraju če-
sto razlikuju od nameravanih aktivnosti. Drugim rečima, namera-
vano delanje često ima nenameravane posledice. Ideja nenamera-
vanih posledica igra veliku ulogu u Gidensovoj teoriji, i naročito
je važna u prelasku s dejstvenosti na nivo društvenog sistema.
Diskurzivna svest - sposobnost da se aktivnost (praksa) opiše rečima.
Praktična svest - Obuhvata aktivnosti koje akteri uzimaju zdravo za gotovo,
a da nisu u stanju rečima da izraze ono što čine.
Dejstvenost - sposobnost aktera da preduzimaju radnje koje menjaju struk-
ture. Ono što se događa ne bi se dogodilo na taj način da se akteri nisu
umešali i preduzeli tu aktivnost, tj. da nisu dejstvovali.
Nenameravane posledice —neočekivane pozitivne i negativne posledice.
dok su racionalizacija i refleksivnost neprekidno uključeni u de-
lanje, motivacije je prikladnije shvatiti kao potencijale za delanje.
Motivacije pružaju opšti plan za delanje, ali većina naših postu-
paka, po Gidensovom mišljenju, nije direktno motivisana. Iako
takvo delanje nije motivisano, a naše motivacije uglavnom nesve-
sne, motivacije igraju značajnu ulogu u ljudskom ponašanju.
Gidens pravi razliku između diskurzivne i praktične svesti.
Diskurzivna svest predstavlja sposobnost aktera da svoje aktiv-
nosti opišu rečima i argumentovano navode razloge za neko po-
stupanje. Praktična svest tiče se aktivnosti koje akteri uzimaju
zdravo za gotovo. Te aktivnosti ne iziskuju potrebu da se izraze
verbalno, ali ako bismo Ijude pitali zašto se ponašaju baš na taj
način, oni bi znali to da objasne. Ovaj drugi tip svesti naročito
je važan za teoriju strukturacije, jer primarno odražava intereso-
vanje za ono što se čini, a ne za ono što se govori. Naime, ako
bismo zanemarili praktičnu svest i sve sveli samo na ono što ak-
teri mogu da izraze rečima (što je osobina diskurzivne svesti),
ne bismo mogli razumeti sve one veštine i znanja koje pojedinci
upotrebljavaju u svakodnevici a nisu verbalno artikulisane, ali
koje konstituišu i rekonstituišu društveni život.
Usredsređenost na praktičnu svest omogućava lak prelaz s
dejstvenika na dejstvenost, tj. na ono što akteri u stvari rade. Dej-
stvenost podrazumeva da se nešto ne bi dogodilo onako kako se
dogodilo da se akter nije umešao i preduzeo aktivnost o kojoj je
reč. Zbog toga, Gidens pridaje veliki značaj (njegovi kritičari kažu
preveliki) dejstvenosti. Gidens je uložio veliki napor da razdvoji
dejstvenost od namera, tvrdeći kako se naše aktivnosti na kraju če-
sto razlikuju od nameravanih aktivnosti. Drugim rečima, namera-
vano delanje često ima nenameravane posledice. Ideja nenamera-
vanih posledica igra veliku ulogu u Gidensovoj teoriji, i naročito
je važna u prelasku s dejstvenosti na nivo društvenog sistema.
Diskurzivna svest - sposobnost da se aktivnost (praksa) opiše rečima.
Praktična svest - Obuhvata aktivnosti koje akteri uzimaju zdravo za gotovo,
a da nisu u stanju rečima da izraze ono što čine.
Dejstvenost - sposobnost aktera da preduzimaju radnje koje menjaju struk-
ture. Ono što se događa ne bi se dogodilo na taj način da se akteri nisu
umešali i preduzeli tu aktivnost, tj. da nisu dejstvovali.
Nenameravane posledice —neočekivane pozitivne i negativne posledice.
 U skladu sa svojim insistiranjem na dejstvenosti, Gidens je
dejstveniku pripisao veliku moć. Njegovi dejstvenici imaju spo-
sobnost da promene društveni svet i društvenu strukturu. Stavi-
še, namera dejstvenika nema smisla ukoliko mu nije data moć.
Preciznije rečeno, akter prestaje da bude dejstvenik ako izgubi
sposobnost (moć) da napravi promenu. Naravno, Gidens shvata
da za aktere postoje ograničenja, ali to ne znači da akteri nemaju
mogućnost izbora i promene. Po Gidensu, moć logički prethodi
svesti, jer delanje podrazumeva moć ili sposobnost da se prome-
ni situacija. Zato Gidensova teorija strukturacije moć pripisuje
akteru i delanju, i u suprotnosti je s teorijama koje odbacuju ta-
kav stav, pridajući najveći značaj nameri aktera (fenomenologija)
ili spoljašnjoj strukturi (strukturalni funkcionalizam).
Konceptualno jezgro teorije strukturacije čine ideje struk-
ture, sistema i dualiteta strukture. Strukturase neformalno de-
finiše kao skup strukturišućih osobina (od kojih poseban značaj
imaju pravila i resursi) koje sličnim društvenim praksama daju
sistemski oblik. Preciznije rečeno, struktura društvenim praksa-
ma omogućava da postoje u različitom vremenu i prostoru. Ali,
struktura je istovremeno omogućena postojanjem pravila i re-
sursa. Same strukture ne postoje u vremenu i prostoru. Umesto
toga, društveni fenomeni imaju kapacitet da postanu strukturi-
rani. Struktura može postojati samo kroz delanje ljudi. Gidens
nudi definiciju strukture koja nije u skladu s Dirkemovim shva-
ranjem struktura koje su u odnosu na aktera, spoljašnje i pri-
nudne. Strukture daju izgled i oblik društvenom životu, ali same
po sebi nisu ni izgled, ni oblik.
Gidens ne poriče da strukture mogu biti prepreka za de-
Lanje, ali veruje da sociolozi preuveličavaju važnost tih ograni-
čenja. Staviše, oni ne shvataju činjenicu da struktura može da
ograniči, ali i da omogući delanje. Strukture često omogućavaju
đejstveniđma da rade stvari koje inače ne bi mogli činiti. Iako
Gidens umanjuje značaj strukturalnih ograničenja, on priznaje
da akteri mogu da izgube kontrolu nad strukturnim instrumen-
đma društvenog sistema koji se prostiru kroz vreme i prostor.
ieruktura - po Gidensu, strukturu čine strukturni instrumenti (pre svih, pra-
vila i resursi) koji sličnim društvenim praksama daju sistemski oblik.
Međutim, on pažljivo nastoji da izbegne veberovsku metaforu
gvozdenog kaveza (vidi glavu 2), naglašavajući da takav gubitak
kontrole nije neizbežan.
Shvatanju strukture u konvencionalnom sociološkom smislu
bliži je Gidensov koncept društvenog sistema. Po Gidensu, druš-
tveni sistemi su reprodukovane društvene prakse, to jest odnosi iz-
među aktera ili kolektiva koji se reprodukuju i tako prerastaju u
uobičajene i opšteprihvaćene društvene prakse. Ideja društvenog
sistema proizilazi iz Gidensovog primarnog interesovanja za prak-
su. Društveni sistemi nemaju strukture, ali predstavljaju struktu-
ralne instrumente. Strukture ne postoje samostalno u vremenu i
prostoru, ali se manifestuju u društvenim sistemima u obliku re-
produkovanih praksi. Iako neki društveni sistemi mogu nastati kao
posledica svesne namere, za Gidensa je značajnija činjenica da su
takvi sistemi često nenameravana posledica ljudskog delanja. Takve
nenameravane posledice mogu postati nespoznati uslovi delanja i
povratno uticati na njega. Stavljanje tih uslova pod kontrolu može
biti teško, ali akteri ipak nastoje da takvu kontrolu nametnu.
Dakle, strukture su otelotvorene u društvenim sistemima.
Osim toga, manifestuju se i u sećanju pojedinačnih dejstvenika.
Kao rezultat toga, pravila i resursi manifestuju se kako na makro-
nivou društvenih sistema, tako i na mikronivou ljudske svesti.
Sada je lako razumeti Gidensov koncept strukturacije, koji
čini osovinu njegove teorije strukturacije. On izražava ideju da
dejstvenici i strukture čine dualitet (ne dualizam, što je koncept
koji će kasnije upotrebljavati Margaret Arčer); oni nisu međusob-
no nezavisni. Tačnije, oni su međusobno povezani do te mere da,
u trenutku kada proizvedu delanje, ljudi proizvode i reprodukuju
strukture u kojima postoje. Jasno je da strukturacija podrazumeva
dijalektički odnos između strukture i dejstvenosti. Struktura i dej-
stvenost čine dualitet; prvo ne može postojati bez drugoga.
Društveni sistemi - reprodukovane društvene prakse, tj. odnosi između akte-
ra ili kolektiva koji su reprodukovani, nakon čega postaju redovne druš-
tvene prakse.
Strukturacija —delatnici i strukture međusobno su povezani do te mere da, u
trenutku kada proizvedu aktivnost, delatnici u stvari produkuju i repro-
dukuju strukture u kojima žive; dijalektički odnos između strukture i
dejstvenosti. Struktura i dejstvenost čine dualitet; jedno ne može posto-
jati bez drugog i obrnuto.
 Kao što je već rečeno, vreme i postor najvažnije su promen-
ljive u Gidensovoj teoriji. Obe zavise od toga da li su drugi lju-
di prisutni temporalno (vremenski) ili spacijalno (prostorno).
Osnovni preduslov je interakcija licem u lice, u kojoj su drugi
prisutni u isto vreme i na istom mestu. Međutim, društveni si-
stemi se prostiru kroz vreme i prostor, tako da drugi ne mora-
ju biti prisutni. Takva distanca u smislu vremena i prostora sve
više je moguća u savremenom svetu novih oblika komunikacije
i transporta. Središnje sociološko pitanje - pitanje društvenog
poretka - zavisi od toga koliko su dobro društveni sistemi inte-
grisani kroz vreme i prostor. Jedno od Gidensovih najšire prihva-
ćenih dostignuća u socijalnoj teoriji jeste njegov napor da u prvi
plan stavi pitanja vremena i prostora.

KULTURA I DEJSTVENOST
Margaret Arčer je pitanje odnosa dejstvenosti i strukture
usmerila u drugom pravcu, usredsređujući se na vezu između
dejstvenosti i kulture. Ključna razlika između Gidensa i Arčerove
jeste razlika između dualiteta i dualizma. Arčerova smatra da su
struktura (i kultura) i dejstvenost u društvenom životu ispreple-
tane, ali da su analitički različite zbog čega njihov odnos naziva
dualizmom, a ne dualitetom. Arčerova tvrdi da Gidens (i dru-
gi) imaju preveliku želju da odjednom ispitaju obe strane novči-
ća. Na taj način propuštaju da istraže međusobne odnose dveju
strana - dejstvenosti i strukture. Ona smatra da je za teoretičare
neophodno da odbace svaku teoriju koja onemogućava prouča-
vanje ovih međusobnih odnosa, jer to sprečava razumevanje od-
nosa između te dve strane.
Po našem mišljenju, koncepti dualizma i dualiteta imaju
određenu ulogu u analizi društvenog sveta. U nekim slučajevi-
ma razdvajanje strukture i delanja (ili mikronivoa i makronivoa
analize) može biti korisno, jer se time omogućuje posmatranje
načina na koji se oni odnose jedno prema drugome. U nekim
drugim slučajevima može biti korisno da se struktura i delanje
Dualizam —struktura (i kultura) i dejstvenost mogu se razlikovati za analitič-
ke svrhe, iako su u socijalnom životu isprepletane.
(mikro i makro) posmatraju kao neodvojiva celina - kao dualitet.
Do kog stepena je društvo moguće okarakterisati dualizmom, a do
kog dualitetom, to je zapravo jedno empirijsko pitanje. U jednom
slučaju društveno okruženje je bolje analizirati upotrebom dualite-
ta, a u drugom može biti prikladnija upotreba dualizma. Slično se
može reći i za različite trenutke u vremenu. Trebalo bi da budemo
u stanju da analiziramo i odredimo nivo dualiteta i dualizma u
bilo kom socijalnom okruženju i u bilo koje vreme.
Druga kritika koja se može uputiti Gidensu jeste to da je u
teoriji strukturacije problem strukture i dejstvenosti potisnuo pro-
blem kulture i dejstvenosti. Arčerova, kao i većina sociologa, pravi
razliku između strukture i kulture. Ta razlika je, međutim, kon-
ceptualne prirode, jer se u stvarnom svetu struktura i kultura oči-
gledno prepliću. Dok je struktura oblast materijalnih fenomena
i interesa, kultura podrazumeva nematerijalne fenomene i ideje.
Ne samo da su struktura i kultura znatno različite, već su i rela-
tivno autonomne. Po Arčerovoj, strukturu i kulturu treba tretirati
kao relativno autonomne, a ne sjedinjene pod dominacijom struk-
ture. Međutim, uprkos preporodu kulturalne sociologije, kultural-
na analiza poprilično zaostaje za strukturalnom analizom.

HABITUS I POLJE
Teorija Pjera Burdijea inspirisana je željom da se prevaziđe
veštačka suprotnost između objektivizma i subjektivizma ili iz-
medu pojedinca i društva.

Pjer Burdije
Biografska skica

Pjer Burdije um ro je u sedam deset prvoj godini života, 2 3. ja-

nuara 2 0 0 2 . Predavao je sociologiju na prestižnom Kolež de
Frans (C ollege de France). R ođen u m alom ruralnom gradu na
ju goistoku Francuske 1930. godine, Burdije je odrastao u poro-
dici niže srednje klase (otac m u je bio službenik). Ranih pede-
setih god in a poh ađao je V isoku učiteljsku školu u Parizu (Ecole
N orm ale Superieure) gde je i diplom irao. M eđu tim , odbio je da
 napiše disertaciju, delim ično zbog toga
što se protivio m ediokritetskom kvalitetu
svog obrazovanja i autoritarnoj strukturi
škole. Iritirala ga je jaka kom unistička,
naročito staljinistička orijentacija škole
kojoj se aktivno suprotstavljao.
Burdije je kratko predavao u provincij-
skoj školi jer je 1956. godine m obilisan,
zbog čega je m orao da provede dve godine u Alžiru, sa francu-
skom vojskom . N apisao je knjigu o tom iskustvu i ostao u Alži-
ru jo š dve godine nakon što je njegov vojni rok okončan. Vratio
se u Francusku 1960. godine i god in u dan a radio kao asistent
na Pariskom univerzitetu. Pohađao je predavanja K lo d a Levi-
Strosa na Kolež de Fransu i radio kao asistent sociologa R em ona
A rona. Burdije je tri godine radio na univerzitetu u Lilu, a on da
se 1964. godine vratio na uticajan položaj direktora Praktične
škole visokih studija (L’Ecole pratique des H autes Etudes).
T ok om narednih go d in a B urdije je p ostao uticajn a ličnost pa-
riskih, francuskih i, k on ačno, svetskih intelektualnih krugo-
va. N jeg o v rad im ao je uticaja na brojne oblasti, uključujući
i obrazovanje, an trop ologiju i sociologiju. T o k o m 1960-ih go-
d in a ok u p io je oko sebe gru p u sledbenika. O n i su sarađivali
s njim , pruživši sopstveni intelektualni doprinos. G o din e 1968.
osnovan je C en tar za evropsku sociologiju a B urd ije je im e-
novan za direktora. Z a C en tar je bio vezan jedinstven izda-
vački poduhvat, „Istraživačke delatnosti u društvenim nauka-
m a“ (Actes de la Recherche en Sciences Sociales), vrlo važan za
p redstavljanje rada Burdijea i njegovih sledbenika.
K a d a se R em on A ron povukao 1981. godin e, m esto na Kolež
de Fransu ostalo je prazno. V ećina vodećih francuskih socio-
loga (uključujući tu i R ejm o n a B u d o n a i A lena Turena) nad-
m etala se za tu poziciju. M eđ u tim , on a je prip ala B urdijeu.
N ak o n toga, B urdije je p ostao p lo dn iji autor, a njegov ugled je
nastavio d a raste.

Burdije smatra da Dirkem i njegova istraživanja društvenih

činjenica (vidi glavu 2) spadaju u oblast objektivizma. Dikre-
movci se kritikuju zbog prenaglašavanja objektivnih struktura i
ignorisanja procesa društvene konstrukcije, kroz koje akteri do-
življavaju, promišljaju i konstruišu te strukture, da bi na osnovu
toga delovali. Objektivisti zanemaruju dejstvenost i dejstvenike,
dok je Burdije naklonjen strukturalističkoj poziciji koja iz vida
ne gubi dejstvenike, tj. aktere u stvarnom životu.

Prevazilaženje subjektivizma i objektivizma

Težnja ka prevazilaženju subjektivizma i objektivizma usme-
rava Burdijea ka subjektivističkoj poziciji koja je povezana sa sim-
boličkim interakcionizmom (glava 6). Ipak, Burdije kritikuje i nju.
Simbolički interakcionizam Burdije uzima kao primer subjektiviz-
ma, jer se ta teorija usredsređuje na način na koji dejstvenici pro-
mišljaju, objašnjavaju i predstavljaju društveni svet, dok istovreme-
no ignoriše šire strukture u kojima se ti procesi odvijaju. Burdije
smatra da su teorije kao što je simbolički interakcionizam previše
usmerene na dejstvenost i da istovremeno ignorišu strukture.
Burdije se, nasuprot tome, koncentriše na dijalektički odnos
između objektivnih struktura i subjektivnih fenomena. Objektivne
strukture ograničavaju mišljenje, akciju i interakciju, kao i način
na koji ljudi predstavljaju svet. Međutim, te predstave se ne mogu
ignorisati, jer one u krajnjoj liniji utiču na objektivne strukture.
Da bi izbegao dilemu objektivizam-subjektivizam, Burdije
usmerava pažnju na prakse, koje vidi kao ishod dijalektičkog
odnosa između strukture i dejstvenosti. Prakse nisu objektivno
determinisane, ali nisu ni proizvod slobodne volje. Interesujući
se za dijalektiku između strukture i načina na kojrijudi stvara-
ju društvenu stvarnost, Burdije označava svoju orijentaciju kao
konstruktivistički strukturalizam, strukturalni konstruktivizam
ili genetički strukturalizam. Genetički strukturalizam definiše
kao proučavanje objektivnih struktura koje su neodvojive od
mentalnih struktura koje, s druge strane, podrazumevaju inter-
nalizaciju objektivnih struktura.
Burdije nedvosmisleno pripada strukturalističkoj perspe-
ktivi, ali se razlikuje od većine tradicionalnih strukturalista.
Prakse —po Burdijeu, ishod dijalektičkog odnosa između strukture i dejstve-
nosti. Prakse nisu objektivno determinisane, ali nisu ni proizvod slo-
bodne volje.
Strukturalistička perspekdva — shvatanje da postoje skrivene ili potporne
strukture koje determinišu ono što se dešava u društvenom svetu.
Dok su se oni bavili strukturama u okviru jezika i kulture, Bur-
dije tvrdi da strukture postoje i u samom društvenom svetu. On
je smatrao da je društveni svet sačinjen od objektivnih struktura
koje su nezavisne od aktera, ali koje mogu usmeravati ili ograni-
čavati njihove misli i postupke. Međutim, ono što Burdijea zai-
sta razlikuje od strukturalista jeste činjenica da on istovremeno
usvaja jednu konstruktivističku perspektivu koja mu omoguća-
va da se bavi genezom obrazaca percepcije, mišljenja i delanja,
kao i socijalnim strukturama.
Iako Burdije nastoji da poveže strukturalizam i konstruktivi-
zam, što mu do određenog stepena i uspeva, njegov rad naginje ka
strukturaiizmu. Iz tog razloga, on se smatra poststrukturalistom.
Njegov rad se u mnogo većoj meri nastavlja na strukturalizam,
nego na konstruktivizam. Za razliku od konstruktivizma većine
drugih teoretičara (na primer, fenomenologa ili simboličkih in-
terakcionista), Burdijeov konstruktivizam ignoriše subjektivitet i
intencionalnost. Ipak, on smatra da je važan deo njegove socio-
logije način na koji ljudi, na osnovu svojih pozicija u društvenom
prostoru, percipiraju i konstruišu društveni svet. Međutim, struk-
ture istovremeno podstiču i ograničavaju percepciju i konstrukciju
koje se odvijaju u društvenom svetu. Burdije je, zapravo, zainte-
resovan za odnos između mentalnih i društvenih struktura. Neki
mikrosociolozi se ne bi složili sa Burdijevim gledištem, smatraju-
ći ga za tek nešto više od običnog strukturalizma. Njih naročito
uznemirava njegova nevoljnost i nemogućnost da svojom teorijom
obuhvati subjektivnost. Ipak, u Burdijeovoj teoriji ima dosta me-
sta za dinamičnog aktera (dejstvenika), to jest aktera koji je sposo-
ban za invenciju i improvizaciju. Međutim, njegova uloga veoma
je ograničena: invencija je nenameravana; improvizaciju regulišu
strukture. Srž Burdijeovog rada i napora da poveže subjektivizam
i objektivizam leži u njegovim konceptima habitusa i polja, kao
i u njihovom međusobnom dijalektičkom odnosu. Dok habitus
postoji u umu aktera, polja postoje izvan njihovog uma.

Konstruktivistička perspektiva - shvatanje da percepcije, misli i aktivnosti

stvaraju društvene strukture.
Habitus
Burdije je najpoznatiji po svom konceptu habitusa. Habi-
tus je mentalna ili kognitivna struktura kroz koju se ljudi bave
društvenim svetom. Ljudi poseduju seriju internalizovanih she-
ma kroz koje opažaju, shvataju, vrednuju i procenjuju društveni
svet. Kroz ove sheme ljudi istovremeno stvaraju, opažaju i proce-
njuju svoje prakse.
Dijalektički gledano, habitus nastaje internalizacijom druš-
tvenih struktura.
Možemo reći da je habitus internalizovana ili otelovlje-
na društvena struktura. Habitus odražava objektivne podele u
klasnoj strukturi, kao što su starosne grupe, polovi i društvene
klase. On nastaje kao rezultat dugotrajnog zauzimanja određe-
ne pozicije u okviru društvenog sveta. Habitus, dakle, zavisi od
prirode nečijeg položaja u društvu, što znači da nemaju svi isti
habitus. Međutim, oni koji zauzimaju istu poziciju u društvu
obično imaju sličan habitus. U tom smislu, habitus takođe može
biti kolektivni fenomen. On omogućava akteru da razume druš-
tveni svet, ali postojanje mnoštva habitusa znači da se društvene
strukture ne nameću svim akterima na isti način.
U svakom trenutku pristupačan habitus stvoren je tokom
kolektivne istorije. Habitus koji se ispoljava u svakom pojedin-
cu, stvoren je tokom životnog veka pojedinca i predstavlja funk-
ciju određene tačke društvene istorije u kojoj se javlja. Habitus
je istovremeno postojan i prenosiv (engleski, transposable) - tač-
nije, može se prenositi s jednog polja na drugo. Međutim, ljudi
mogu imati neodgovarajući habitus, mogu patiti od onoga što
Burdije naziva histereza. Dobar primer je kada neko ko potiče iz
seoskog okruženja savremenog pretkapitalističkog društva počne
da radi na Vol stritu. Habitus stvoren na selu sprečava pojedinca
da se dobro snalazi u životu na Vol stritu.

Habitus - mentalne ili kognitivne strukture kroz koje ljudi deluju u društve-
nom svetu.
Histereza - stanje koje nastaje kada pojedinac ima habitus koji ne odgovara
situaciji u kojoj živi.
 Ključni koncept
Refleksivna sociologija

Pjer Burdije se poziva na refleksivnu sociologiju u kojoj so-

ciolozi koriste sopstvene alate radi boljeg razumevanja svoje
discipline. Sociolozi, koji provode karijere pretvarajući aspekte
društvenog sveta u objekte posmatranja, treba da se posvete
objektivizaciji sopstvenih praksi. Koristeći sopstvenu termino-
logiju, Burdije želi da istraži habitus i prakse sociologa u okvi-
ru polja sociologije kao discipline i u okviru polja akadem-
skog sveta, kao i odnos između tih polja i polja stratifikacije
i politike. Takođe je zainteresovan za strategije pojedinačnih
sociologa, kao i za samu disciplinu, kako bi se postigla razlika
(distinkcija). Na primer, pojedini Sociolozi koriste žargon da
bi postigli visok položaj u okviru polja, pokušavajući da so-
ciologiju razdvoje od sveta prakse. Zapravo, Burdije je tvrdio
da su naučne tvrdnje sociologije i drugih društvenih nauka
potvrda moći. Naravno, taj stav ima neugodne posledice po
Burdijeov rad: on je pokušao da održi sopstvenu simboličku
moć, dok je istovremeno kritikovao naučni pristup koji leži u
osnovi njegovog rada.
Burdije iznosi interesantan primer za metateoretisanje kada
tvrdi da sociolozi moraju izbeći zamku da postanu igračke
društvenih sila koje utiču na njih i njihov rad. Jedini način da
se izbegne takva sudbina jeste da se razume priroda sila koje
deluju na sociologe u datom istorijskom trenutku. Te sile se
mogu razumeti samo kroz metateorijsku analizu, ili ono što
Burdije naziva socioanalizom. Kada sociolozi shvate prirodu
sila koje deluju na njih, biće im lakše da kontrolišu njihov uti-
caj na sopstveni rad. Sam Burdije je uvek nastojao da koristi
sociologiju da bi svoj rad očistio od društvenih determinanti.

Habitus stvara društvo, ali i društvo stvara habitus. S jedne

strane, habitus je strukturišuća struktura, struktura koja strukturiše
društvo. S druge strane, on je strukturisana struktura; tačnije, struk-
tura koju strukturiše društvo. Drugim rečima, habitus podrazumeva
Refleksivna sociologija - upotreba teorijskih i empirijskih alata od strane so-
ciologa zarad boljeg razumevanja sopstvene discipline.
dvostranu dijalektiku: on uključuje internalizaciju spoljašnjih struk-
tura, ali takođe podrazumeva eksternalizaciju stvari koje su za poje-
dinca unutrašnje. Koncept habitusa omogućava Burdijeu da izbegne
izbor između subjektivizma i objektivizma.
Prakse posreduju izmedu habitusa i društva. S jedne strane,
kroz praksu se stvara habitus; s druge strane, kao rezultat prakse
stvara se društvo. Iako prakse obično oblikuju habitus, habitus,
sa svoje strane, utiče na unifikaciju i stvaranje prakse.
Iako je habitus internalizovana struktura koja ograničava
mišljenje i izbor delanja, on ih ne determiniše. Taj nedostatak
determinizma jedna je od glavnih razlika između Burdijeovog
stanovišta i stanovišta tradicionalnih strukturalista. Habitus samo
sugeriše šta bi ljudi trebalo da misle i šta bi trebalo da odluče
da rade. Iako je ovaj proces donošenja odluka odraz delovanja
habitusa, ljudi svesno razmatraju opcije. Habitus obezbeđuje
principe po kojima ljudi prave izbor i odabiraju strategije koje će
upotrebiti u društvenom svetu. Kao rezultat toga, ljudi, po Bur-
dijeu, kao i po Garfinkelu i etnometodolozima, nisu strukturni
narkomani (ljudi koji nisu sposobni da se odupru snazi dejstva
društvenih struktura). Međutim, ljudi nisu ni potpuno racional-
ni (Burdije prezire teoriju racionalnog izbora); oni se ponašaju
razborito —imaju smisao za praktično. U svemu što ljudi rade,
postoji logika, logika prakse.
Praktična logika je politetička; tačnije, naša praktična logi-
ka može sadržati mnoštvo konfuznih i (sa stanovišta formalne
logike) naizgled nelogičnih značenja. To je važno ne samo zbog
toga što se time podvlači razlika između praktične logike i raci-
onalnosti (formalne logike), već i zbog toga što nas to podseća
na Burdijeov relacionizam. Potonji je važan u ovom kontekstu,
jer nam omogućava da shvatimo da habitus nije nepromenljiva,
fiksirana struktura, već ga pojedinci, kroz praksu, neprekidno
oblikuju i prilagođavaju.
Habitus nije svest. Niti smo u stanju da jezički izrazimo kako
on funkcioniše. Ne možemo ga ispitati introspektivno, niti smo u
stanju da ga kontrolišemo voljnim aktima. Iako nismo svesni ha-
bitusa i njegovog delovanja, on se manifestuje u našim najprak-
tičnijim aktivnostima, kao što je način na koji jedemo, govorimo
ili tresemo nos. Habitus deluje kao struktura, ali ljudi na njega,
kao i na spoljašnje strukture koje deluju na njih, ne odgovaraju
prosto mehanički. Dakle, Burdijeovim pristupom izbegavaju se
ekstremi nepredvidljivih novina i potpunog determinizma.

Polje
Burdije koncept polja posmatra relaciono, a ne struktural-
no. Polje je mreža odnosa medu objektivnim položajima koji
su unutar te mreže. Ti odnosi postoje odvojeno od individual-
ne svesti i volje. Osim toga, odnosi nisu interakcije ili intersu-
bjektivne veze među pojedincima. Pozicije zauzimaju dejstve-
nici ili ustanove. Oni su ograničeni strukturom polja. Društvo
ima određeni broj poluautonomnih polja (kao što su na primer,
umetnost, religija, visoko obrazovanje), od kojih svako ima svoju
posebnu logiku i među akterima stvara uverenje o tome šta se u
svakom polju najviše vrednuje.
Burdije polje vidi kao oblast borbe među ljudima koji za-
uzimaju pozicije u polju. Oni su, kao pojedinci ili kolektivi,
usmereni na odbranu sopstvene pozicije ili na njeno poboljšanje.
Struktura polja oblikuje strategije koje se koriste da se osiguraju
ili poprave pozicije, ali istovremeno leži u njihovoj osnovi. Polje
je tip konkurentskog tržišta na kome se upotrebljavaju i raspo-
ređuju različite vrste kapitala (ekonomski, kulturni, društveni,
simbolički). Međutim, polje moći (politike) jeste najvažnije; hi-
jerarhija odnosa moći u okviru političkog polja služi strukturira-
nju svih drugih polja.
Burdije analizu polja formuliše u tri koraka. Prvi korak, koji
odražava prvenstvo polja moći, jeste da se odredi odnos bilo kog
posebnog polja prema polju moći. Drugi korak je definisanje
objektivne strukture odnosa među pozicijama u okviru polja.
Konačno, analitičar treba da pokuša da odredi prirodu habitusa
dejstvenika koji zauzimaju različite vrste pozicija u okviru polja.
Pozicije različitih dejstvenika u okviru polja određene su ve-
ličinom i relativnom snagom kapitala koji poseduju. Burdije čak
koristi vojnu simboliku (položaji, utvrđenja) da opiše borbe koje
Polje —mreža odnosa između objektivnih društvenih pozicija.
se dešavaju unutar polja. Kapital omogućava pojedincu da kontro-
liše sopstvenu sudbinu, kao i sudbinu drugih. Burdije pravi razgra-
ničenje između četiri tipa kapitala. Ideja je, naravno, preuzeta iz
ekonomske sfere, pa je značenje ekonomskog kapitala očigledno.
Kulturni kapital uključuje različite oblike legitimnog znanja;
društveni kapital se sastoji od vrednih društvenih odnosa medu
Ijudima; simbolički kapital proizilazi iz nečijeg ugleda i prestiža.
Oni koji zauzimaju pozicije u okviru polja koriste različi-
te strategije. Ta ideja još jednom pokazuje da Burdijeovi akteri
imaju barem nešto slobode. Međutim, te strategije nisu svesne i
unapred planirane. Umesto toga, one su strukturirane i struktur-
no paternizovane i regularne. Strategije koje koriste akteri zavise
od njihovog habitusa i prirode njihove pozicije u okviru polja.
Burdije državu vidi kao poprište borbi za monopol nad onim
što on naziva simboličko nasilje. To je blaža forma nasilja, jer je
dejstvenik nad kojim se ono sprovodi uključen u njegovo sprovo-
đenje. Simboličko nasilje sprovodi se indirektno, najviše kroz kul-
turne mehanizme, i suprotno je direktnijim oblicima društvene
kontrole na koje se sociolozi obično usmeravaju. Obrazovni sistem
je glavna ustanova kroz koju se sprovodi simboličko nasilje nad
ljudima. Jezik, značenja i simbolički sistem vladajućih nameću se
ostatku populacije. To treba da osnaži i podupre njihovu poziciju
tako što će, između ostalog, od ostatka društva prikriti ono što
oni čine i primorati potčinjene da prihvate legitimitet dominan-
tne pozicije koju oni zauzimaju. Opštije rečeno, Burdije smatra da
je obrazovni sistem duboko zadro u reprodukciju postojeće vlasti
i klasnih odnosa. Politički aspekt Burdijeovog dela najjasniji je u
njegovim idejama simboličkog nasilja. Burdije je zainteresovan za
emancipaciju Ijudi od ovog nasilja, i uopšte, od klasa i političke
dominacije. Medutim, on nije naivni utopista; pre bi se moglo
reći da je razumni utopista.
Ekonomski kapital - ekonomski resursi koje akter poseduje.
Kulturni kapital - razne vrste legitimnog znanja koje akter poseduje.
Društveni kapital - obim vrednih i korisnih društvenih odnosa koje akter
poseduje.
Simbolički kapital - poštovanje i prestiž koje akter uživa u društvu.
 Naglašavajući značaj habitusa i polja, Burdije odbacuje po-
delu na metodološki individualizam i metodološki holizam i
usvaja stanovište koje se može označiti kao metodološki rela-
cionizam. Tačnije, on se prvenstveno bavi odnosom habitusa i
polja, smatrajući da odnos funkcioniše na dva osnovna načina.
S jedne strane, polje uslovljava habitus; s druge strane, habitus
čini da polje bude smisleno i vredno ulaganja energije.
Primena habitusa i polja: Distinkcija. Burdije ne pokušava
samo da razvije apstraktan teorijski sistem; on ga istovremeno
povezuje sa serijom empirijskih pitanja i time izbegava zamku
čistog intelektualizma. Primena teorijskog pristupa ilustrovana je
u njegovoj empirijskoj studiji La Distinction (1979) koja istražu-
je estetske sklonosti različitih društvenih grupa.
Kroz svoj rad Burdije pokušava, između ostalog, da poka-
že da kultura može biti legitiman predmet naučnog proučava-
nja. On pokušava da kulturu, u smislu elitne kulture (na primer,
sklonost ka ozbiljnoj muzici), reintegriše s kulturom u antro-
pološkom smislu koja obuhvata sve oblike kulture, kako elitne,
tako i masovne (na primer, kantri ili rep muzika). Preciznije, u
svom radu Burdije jukstapozicionira (protivstavlja) ukus prema
rafmiranim objektima kao što je prefinjena hrana, s ukusom pre-
ma najobičnijoj hrani, kao što su hamburgeri i pomfrit.
Zbog strukturalnih nepromenljivih, naročito polja i habitu-
sa, kulturne sklonosti različitih grupa u okviru društva (naročito
klasa i delova klasa) formiraju usklađene sisteme. Burdije je pr-
venstveno zainteresovan za varijacije u estetskom ukusu, steče-
noj sklonosti razlikovanja različitih kulturnih objekata estetskog
uživanja i njihovog različitog vrednovanja. Ukus je takođe praksa
koja služi, između ostalog, da pojedincu, kao i drugima, pruži
osećanje sopstvenog mesta u društvenom poretku. Ukus služi da
poveže one koji imaju slične sklonosti i da ih razlikuje od onih
koji imaju drugačiji ukus. Kroz praktičnu primenu ukusa, lju-
di klasifikuju objekte, ali u tom procesu klasifikuju i sami sebe.
Analizirajući ukus, u mogućnosti smo da kategorišemo ljude
prema ukusima koje izražavaju, na primer, kroz svoje sklonosti
Nletodološki holisti - sociolozi koji se bave makronivoom društva i smatraju
da on određuje mikronivo.
prema različitim vrstama muzike ili filmova. Te prakse, kao i sve
druge, treba posmatrati u kontekstu svih međusobnih odnosa.
tačnije, u totalitetu i celini. Sledstveno, iako naizgled izolovani,
ukusi prema umetnosti ili filmu povezani su s ukusima prema
hrani, sportu ili frizurama.
Dva su međusobno povezana polja uključena u Burdijeovu
studiju ukusa: klasni odnosi (naročito u okviru frakcija domi-
nantne klase) i kulturni odnosi. On ta polja vidi kao niz položaja
na kojima se odvija mnoštvo igara. Ta delanja, koja preduzimaju
dejstvenici (individualni ili kolektivni) na posebnim pozicijama,
određena su strukturom polja, prirodom pozicija i interesima
koji su s njima povezani. Međutim, ta igra takođe podrazume-
va samopozicioniranje i upotrebu širokog spektra strategija koje
pojedincu omogućavaju da se istakne u igri. Ukus je šansa da se
zauzme i ojača pozicija pojedinca u okviru polja. Ali, polje druš-
tvene klase ima dubok uticaj na sposobnost pojedinca da igra
ovu igru; oni iz viših klasa mnogo su sposobniji da svoje ukuse
nametnu i suprotstave ukusima onih iz nižih klasa. Dakle, svet
kulturnih dela povezan je s hijerarhijskim svetom socijalnih kla-
sa, i sam je hijerarhijski i hijerarhizujući.
Ne treba posebno naglašavati da Burdije ukuse takođe po-
vezuje sa svojim ključnim konceptom, habitusom. Ukuse mno-
go više oblikuju te duboko ukorenjene i dugotrajne dispozicije,
nego površna mišljenja i verbalni izrazi. Sklonosti ljudi, čak i u
odnosu na tako obične aspekte kulture kao što je odeća, name-
štaj ili kuvanje, oblikovane su habitusom. Cilj svih tih sklonosti
jeste da objedine klase, makar i nesvesno. Drugim rečima, ukusi
igraju ulogu ,,provodadžije“. Kroz ukuse jedan habitus izražava
svoju kompatibilnost s drugim habitusom. Dijalektički gledano,
naravno, struktura klase je ta koja oblikuje habitus.
Iako su za Burdijea važni i habitus i polje, najznačajniji je
njihov dijalektički odnos; polje i habitus međusobno se defini-
šu. Izvan dijalektičkog odnosa između habitusa i polja, nastaju
prakse, naročito kulturne prakse.
Burdije posmatra kulturu kao neki vid ekonomije ili tržišta.
Na tom tržištu ljudi koriste kulturni a ne ekonomski kapital. Taj
kapital je velikim delom rezultat klasnog porekla ljudi i njihovog
obrazovnog iskustva. Na tržištu ljudi stiču manji ili veći kapital,
koji troše kako bi popravili svoju poziciju, ili ga gube, čime po-
goršavaju svoju poziciju na tržištu.
Ljudi nastoje da se razlikuju u čitavom spektru kulturnih
polja - pića koja piju, ,,sinalco“ ili ,,happy day“, automobila koje
voze, ,,mercedes“ ili ,,yugo“, novina koje čitaju, Kurir ili Vreme
ili letovališta koja posećuju - Crnogorsko primorje ili Maldivi.
Odnosi razlikovanja objektivno su inkorporirani u ove proizvode
i reaktiviraju se pri svakoj kupovini. U stvari, kada se pogledaju
sva polja zajedno, postoji gotovo neiscrpan skup polja na kojima
je moguće ispoljavati razlike. Kupovina odredenih kulturnih do-
bara (na primer, ,,mercedes“) donosi profit, dok nabavka drugih
(,,yugo“) ne donosi nikakav dobitak, ili čak donosi gubitak.
Ljudi kroz ukuse pokazuju koliko su različiti od drugih. Na
primer, onaj ko kupi koncertni klavir razlikuje se od onoga ko iza-
bere harmoniku. To što se jedan izbor (koncertni klavir) vidi kao
izraz visokog statusa, dok se drugi (harmonika) smatra vulgarnim,
rezultat je dominacije jednog gledišta i simboličkog nasilja koje se
sprovodi nad onima koji imaju drugačiji pogled na stvari. Burdi-
je se dobro pomučio da razjasni kako se njegova pozicija ne svodi
prosto na koncept upadljive potrošnje Torstena Veblena (vidi glavu
3 ) po kojoj je osnovna pokretačka snaga ljudskog ponašanja potra-
ga za distinkcijom (razlikom). Umesto toga, on tvrdi da svaki akter
želi da zauzme određenu poziciju unutar polja da bi se razlikovao
od onih koji zauzimaju susedne pozicije. Ali, pozicija u polju ne
ukazuje samo na razliku u položaju, već i na razliku u moći.
Između prirode kulturnih proizvoda i ukusa postoji dijalek-
tika. Promene u kulturnim dobrima vode izmenama ukusa, ali
promene ukusa takođe najčešće proizvode promene kulturnih
dobara. Struktura polja ne samo da uslovljava želje potrošača za
kulturnim dobrima, već takođe strukturira i ono što proizvođači
proizvode da bi zadovoljili tu potražnju.
Promene u ukusu (a Burdije sva polja posmatra kroz vre-
me) rezultat su borbe između suprotnih snaga u kulturnoj (na
primer, sledbenici stare mode naspram sledbenika nove mode) i
klasnoj oblasti (na primer, vladajuća klasa nasuprot potčinjenoj
klasi). Međutim, suština borbe je u klasnom sistemu, a kulturna
borba između umetnika i intelektualaca, na primer, predstavlji
odraz neprekidne borbe između različitih frakcija vladajuće klase
za pozicije s kojih je moguće definisati kulturu, odnosno čitav
društveni svet. Suprotnosti u okviru klasne strukture uslovljava-
ju suprotnosti u ukusima i habitusu. Iako Burdije pridaje veliki
značaj društvenim klasama, on ne želi da ih svodi na puko eko-
nomsko pitanje ili na odnose proizvodnje, već smatra da je klasa
definisana i habitusom.

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo

„Polje“ americkog viseg obrazovanja danas

Početkom 21. veka visoko obrazovanje u Sjedinjenim Drža-

vama svakako predstavlja polje u smislu termina koji koristi
Burdije. To je mreža odnosa objektivnih pozicija. Među tim
pozicijama nalaze se univerziteti i koledži, širok spektar aka-
demskih odeljenja, sekretara i dekana, profesora različitih ni-
voa, diplomiranih studenata i nesvršenih studenata, osoblja
itd. Kao i druga polja, obrazovanje se može posmatrati kao
široko bojno polje na kome se odvija mnoštvo borbi da bi se
zaštitile ili poboljšale pozicije. Primera takvih borbi ima više.
1. Elitni univerziteti naspram onih koji pretenduju na taj sta-
tus. Postoji relativno mali broj elitnih univerziteta u SAD
(na primer, Harvard, Stenford) kojima pripada najveći deo
najpoznatijih i najproduktivnijih naučnika, i koji stvaraju
najveći broj doktora nauka. Postoji veliki broj manjih uni-
verziteta (većina državnih univerziteta) koji bi želeli da po-
stignu elitni status, ali to je praktično nemoguće. Elitni uni-
verzited gotovo uvek podrivaju njihove napore tako što, na
primer, zapošljavaju njihove najbolje profesore.
2. Fakulteti protiv fakulteta. U okviru svakog univerziteta po-
stoji statusna hijerarhija među fakultetima. Recimo, pri-
rodne nauke (kao što su fizika ili hemija) gotovo uvek se
kotiraju iznad društvenih nauka (kao što su ekonomija ili
sociologija), dok se umetnost i neke društvene nauke (na
primer, istorija i engleski jezik) kotiraju još niže. Ta hije-
rarhija se odražava, između ostalog, i u fondovima koji su •
namenjeni pojedinim fakultetima, kao i prosečnim platama
 na fakultetima. Fakulteti nižeg ranga često se bore da se po-
pnu na hijerarhijskoj lestvici kako bi obezbedili više sredsta-
va, veće plate i veći prestiž, a najčešće im se suprotstavljaju
fakulteti višeg ranga.
3. Stariji profesori naspram mlađih. Redovni i vanredni pro-
fesori imaju najveću moć u akademskom svetu. Saradnici,
asistenti i docenti tek nastoje da postanu profesori i zauzmu
njihova mesta. Međutim, profesori su ti koji odlučuju ko će
od niže rangiranog osoblja biti unapređen. Opštije rečeno,
niže rangirano osoblje pokušava da osvoji deo moći koju
poseduju profesori, a ovi, ne treba posebno naglašavati, nisu
naročito voljni da je dele.
4. Profesorski kadar naspram postdiplomaca. Masteri i dokto-
ranti nalaze se mnogo niže u statusnoj hijerarhiji od većine
nižeg nastavničkog osoblja koje, s drugim članovima nastav-
nog kadra, ima moć nad njima. Svi koji su upisali posledi-
plomske studije žele da dobiju master diplomu ili doktorat
jer se nadaju da će im to omogućiti da zauzmu pozicije na
fakultetu. Međutim, postojeći nastavni kadar odlučuje koli-
ko će biti težak taj proces i ko će postati doktor nauka.
5. Nastavni kadar naspram dodiplomaca. Studentima je potreb-
no vreme i pažnja nastavnika, ali ovi, naročito ako su ambi-
ciozni, većinu svog vremena posvećuju pisanju i istraživanji-
ma koja će im doneti unapređenja, a možda čak i prelazak
na neki elitni univerzitet.
Naravno, ovim nije iscrpljena lista položaja, odnosa i borbi
na polju savremenog višeg obrazovanja u Sjedinjenim Drža-
vama, ali nam makar pruža neku sliku o tome.

Burdije nudi jednu osobenu teoriju o odnosima između

dejstvenosti i strukture, u kontekstu svog interesovanja za dija-
lektički odnos između habitusa i polja. Njegova teorija karakte-
ristična je i zbog usredsređivanja na prakse (u ovom slučaju, na
estetske prakse) i njegovog odbijanja da se bavi jalovim intelek-
tualizmom. U tom smislu, ona predstavlja povratak marksistič-
kom interesovanju za odnose između teorije i prakse.
Sazetak
1. Ričard Em erson form ulisao je jednu integrativniju teoriju razmene.
2. E m erson se bavio p sih o lo škim osn ovam a razm ene, kao i odnosi-
m a razm ene, m režam a i stru ktu ram a na m ikronivou.
3. M reža razm ene jeste m reža društvenih o d n o sa k oji uključuju
određeni broj in dividualn ih ili kolektivnih aktera; različiti akte-
ri različito vrednuju različite resurse i im aju različite m ogućnosti
razm ene i različite m edu so bn e od n ose razm ene.
4. Postoji veći broj ovih o d n o sa razm ene i oni su m eđ u so b n o pove-
zani u p ojed in ačn u m režnu strukturu.
5. M o ć (potencijalni trošak koji jed an akter m ože d a nam etne dru-
gom ) i zavisnost (potencijalni trošak k oji je je d an akter voljan
d a toleriše u okviru o d n o sa razm ene) dva su kon cep ta k oja su u
središtu Em ersonove integrativne teorije razm ene.
6. T eorija strukturacije E n ton ija G idensa bavi se dejstvenicim a i
strukturam a kao dualitetom ; oni se ne m ogu m eđu sobno odvojiti.
7. G id en sov p ristu p karaktriše m o ć k oju on p rip isuje dejstveniku.
8. S tru ktura se nekonvencionalno definiše kao skup in strum en ata
strukturacije (naročito pravila i resursi) k oji sličnim društvenim
p rak sam a d aju sistem sku form u.
9. D ruštven i sistem i p redstavljaju reprodukovane društvene prak-
se, ili su o d n o si izm eđu aktera ili kolektiva k oji se rep rod u ku ju i
tako p o staju redovne društvene prakse.
10. Strukturacija se zasniva na ideji d a dejstvenici i strukture nisu
nezavisni jed n i o d drugih. M e đ u so b n o su povezani d o te mere
d a lju di, u procesu delanja, p ro d u k u ju (stvaraju) i reprodukuju
strukture u k ojim a postoje.
11. S u p rotn o G id en su , M argaret Arčer zastu pa dualizam , u kom e
se strukture i dejstvenost m ogu analitički razlikovati, iako su u
d ruštvenom svetu isprepletane.
12. A rčer takođ e tvrdi d a se kultura ignoriše, te d a treba d a se fokusi-
ram o na od n o se izm eđu kulture i dejstvenosti.
13. B urdijeova integrativna teorija bavi se o d n o so m izm eđu habitu sa
i polja.
14. H ab itu s je m en taln a ili kogn itivna stru k tu ra kroz koju ljudi de-
lu ju u društvenom svetu.
15. Polje je mreža odnosa m eđu objektivnim pozicijam a u okviru polja.
16. Pozicije dejstvenika na p o lju određene su veličinom k ap itala -
ekon om skog, kulturn og, društvenog i sim boličk og.
17. Polje je m esto borbi čiji je cilj zauzim anje prestižnih pozicija.
Literatura za dalje čitanje
Bu rdije, Pjer (1 9 9 9 ). Nacrt za jednu teoriju prakse. B eograd: Z av od za
udžbenike i nastavna sredstva.
B u rdije, Pjer (2 0 0 0 ). Narcisovo ogledalo. B eograd: C lio.
M ouzelis, N ic o s (2 0 0 0 ). Sociologijska teorija. Stojepošlo krivo? Z agreb:
N a k la d a Jesen ski i T urk i H rvatsk o sociološko društvo.
N em an jić, M ilo š i Spasić, Ivana [u red ili](2006). Nasleđe Pjera Burdi-
jea: pouke i nadahnuća. B eograd : In stitut za filozofiju i društvenu
teo riju /Z av o d za kulturni razvitak.
Spasić, Ivana (2 0 0 4 ). Sociologije svakodnevnog života. B eograd: Z avod
za u džben ike i nastavna sredstva.
GLAVA 8
SAVREMENE FEMINISTIČKE TEORIJE

Patriša Madu Lengerman

Univerzitet Džordž Vašington
Džilijan Nibruk
Američki univerzitet

Osnovna teorijska pitanja

Savremene feminističke teorije
Ka feminističkoj sociološkoj teoriji
Sažetak
Literatura za dalje čitanje

Feministička teorija predstavlja uopšten, širok sistem ide-

ja o društvenom životu i ljudskom iskustvu koji se razvio iz žen-
ske perspektive. Ona je usmerena na ženu na dva načina. Prvo,
polazište svake feminističke teorije jeste iskustvo i položaj žena u
društvu. Drugo, feministička teorija pokušava da opiše i kritički
evaluira svet sa ženskog stanovišta. Feministička teorija se razlikuje
od većine socioloških teorija koje su razmatrane u ovoj knjizi po
tome što je interdisciplinarna i po tome što feministički sociolozi i
sociološkinje pokušavaju da rašire i prodube disciplinarno znanje,
inkorporirajući otkrića interdisciplinarne zajednice.
Istorijski gledano, feministička teorija razvila se kao posledi-
ca feminističkog aktivizma koji je prošao kroz ,,talase“ kolektivne
mobilizacije. Klasične korene savremene feminističke teorije na-
Iazimo u prvom talasu feminističkog aktivizma (otprilike izme-
đu 1848. i 1920. godine) koji je bio usmeren na borbu žena za
pravo glasa i učešće u političkom procesu. Savremena feministič-
ka teorija javlja se nakon drugog talasa aktivizma (1960-1990)
koji je bio usmeren na to da se osnovna politička prava upotrebe
da se bi se žene ekonomski i socijalno izjednačile s muškarcima.
Feministička teorija - uopšten, širok sistem ideja o društvenom životu i ljud-
skom iskustvu koji se razvio iz ženske perspektive.
Borba se nastavlja s trećim talasom aktivizma koji je otpočeo
1990. godine i traje sve do danas. U njoj će možda učestvovati
neki od vas koji će najveći deo svog života proživeti u 21. veku.

OSNOVNA TEORIJSKA PITANJA

Savremena feministička teorija započinje naizgled jednostav-
nim pitanjem: Sta ćemo sa ženama? To se može iskazati i na sle-
deći način: Gde se, u situaciji koja se ovde istražuje, nalaze žene?
Ako nisu prisutne, zašto nisu? Ako jesu prisutne, šta one zapravo
rade? Kako one doživljavaju situaciju koja se istražuje? Koji je nji-
hov doprinos tome o čemu pišemo? Sta to znači za njih?
Cetrdeset godina neprekidnog postavljanja tog pitanja do-
velo je do nekih opštih zaključaka. Zene su prisutne u najvećem
broju društvenih situacija. Ako ih negde nema, razlog nije u
tome što one za to nisu sposobne ili što nemaju interesa da tu
budu, već u tome što postoji namera da se one odatle isključe.
Tamo gde su prisutne, žene igraju uloge koje se prilično razlikuju
od onih u kojima ih većina nas zamišlja (na primer, kao pasivne
supruge ili majke). Zaista, kao supruge i majke, ali obavljajući i
čitav niz drugih uloga žene su, zajedno s muškarcima, aktivno
stvarale veliki broj situacija koje sociolozi danas istražuju. Me-
đutim, iako su žene bile aktivno prisutne u najvećem broju druš-
tvenih situacija, naučnici, javnost i društveni akteri, kako muški,
tako i ženski, često su bili slepi za njihovo prisustvo. Osim toga,
ženske uloge u najvećem broju situacija, iako od suštinske važ-
nosti, razlikovale su se od muških uloga - ženske uloge bile su
manje privilegovane i bile su podređene muškim ulogama. Nji-
hova nevidljivost samo je jedan od pokazatelja nejednakosti iz-
među muškaraca i žena.
Drugo osnovno pitanje feminizma glasi: Zašto je onda sve
tako kako jeste? Prvo pitanje iziskuje opis društva; drugo pitanje
zahteva objašnjenje tog društva. Opis i objašnjenje društva dva
su lica bilo koje sociološke teorije. Pokušaji feminizma da od-
govori na ta pitanja doveli su do teorije koja je od univerzalnog
značaja za sociologiju.
 Feministkinje postavljaju i treće pitanje: kako možemo
promeniti i unaprediti društvo tako da ono bude pravedno za
sve ljude? Ta privrženost društvenoj transformaciji u interesu
pravde posebna je karakteristika kritičke socijalne teorije. Osim
u feminizmu, nju nalazimo još u marksizmu, neomarksizmu,
društvenim teorijama koje nastaju pod uticajem teoretičara koji
pripadaju rasnim i etničkim manjinama i teoretičarima iz pos-
tkolonijalnih društava. Budući da feminističke teoretičarke pri-
hvataju kritičku teoriji one se pitaju kako njihov rad može da
unapredi živote ljudi koje one proučavaju.
Pošto se krug feminista i feministkinja koji istražuju navede-
na pitanja sve više širio i uključivao sve veći broj ljudi iz različitih
disciplina (kako iz SAD, tako i iz drugih delova sveta), feministič-
ka teorija postavila je i četvrto pitanje: Sta ćemo s razlikama među
ženama? Istraživanje tog pitanja vodilo je do opšteg zaključka da
se nevidljivost, nejednakost i razlika u ulogama u odnosu na muš-
karce, koje načelno karakterišu živote žena, nalaze pod velikim
uticajem položaja žene u društvu, položaja koji se definiše klasom,
rasom, starosnim dobom, emotivnim preferencijama, bračnim
statusom, religijom, etnicitetom i globalnim položajem.
Ali, feministička teorija ne bavi se samo ženama. Feminis-
tkinje su, pokušavajući da odgovore na osnovna pitanja femini-
stičke teorije, stvorile univerzalno primenjivu teoriju socijalnog
života koja može da se poredi s Marksovom revolucionarnom
misli. Marks je pre više od jednog veka tvrdio da znanje, za koje
ljudi veruju da predstavlja apsolutne i univerzalne iskaze o istini i
društvu, zapravo nije ništa drugo do odraz iskustva onih koji eko-
nomski i politički upravljaju društvom. On je tvrdio još i to da
je moguće gledati na svet sa stanovišta radnika koji je ekonomski
i politički podređen. Osnovna teorijska pitanja feminizma danas
nas vode do sličnog radikalnog preokreta u razumevanju sveta:
ono što prihvatamo kao univerzalno i apsolutno znanje, zapra-
vo je znanje koje je izvedeno iz iskustva moćnih slojeva društva,
to jest muškaraca kao gospodara. To znanje može da se relati-
vizuje ako se vratimo na stanovište žene koja je kroz istoriju za-
uzimala uvek podređenu ali neophodnu ulogu pomoću koje se
stvaralo i održavalo društvo u kome živimo.
 Feminizam na jedan radikalan način dovodi u pitanje etabli-
rani sistem znanja, suprotstavljajući mu žensko razumevanje real-
nosti. Na taj način, feminizam ne samo da relativizuje etablirano
znanje, već ga takođe dekonstruiše, ukazujući na njegovu mušku
pristrasnost i rodnu politiku koja ga uobličuje i iz koje ono crpi
svoje osnovne postulate. Međutim, u poslednje dve decenije, fe-
minizam je sam, iz sopstvenog teoretskog okvira, postao predmet
relativizovanja i dekonstrukcionitičkih pritisaka. Obojene žene,
žene u postkolonijalnim društvima, žene koje pripadaju radničkoj
klasi i lezbejke počele su da se suprotstavljaju beloj privilegovanoj
klasi heteroseksualnih vodećih feministkinja. Te žene tvrde da ne
postoji samo jedno jedinstveno žensko stanovište i jedan sistem
znanja, već da postoji više njih. Druga dekonstrukcionitička struja
unutar feminizma dolazi iz narastajuće postmodernističke litera-
ture (vidi glavu 9) koja postavlja pitanje o rodu kao neizdiferen-
ciranom konceptu i individualnom sopstvu kao stabilnoj poziciji
svesti i ličnosti iz kojih se rod i svet mogu iskusiti.

SAVREMENE FEMINISTIČKETEORIJE
Feministička sociološka teorija izrasla je iz opšte feminističke
teorije. Različite varijante feminističke sociološke teorije nude ra-
zličite odgovore na pitanje: „Sta ćemo sa ženama?“. U ovom odelj-
ku izložićemo tipologiju feminističkih teorija koje su proizašle iz
odgovora na to pitanje, (sažeto u tabeli 8.1) kao i najvažnije femi-
nističke sociološke teorije. Postoje čedri glavna odgovora:
1. Položaj žena i njihovo iskustvo, u najvećem broju situa-
cija razlikuju se od položaja i iskustva muškaraca u istim
situacijama.
2. Položaj žena u najvećem broju situacija ne samo da je
različit, već je takođe manje privilegovan ili nejednak po-
ložaju muškarca.
3. Položaj žena treba da se razume kao direktna posledica
odnosa moći muškaraca i žena. Zene su ugnjetavane:
drugim rečima, one su sputane, podređene, učaurene i
iskorišćavane od strane muškaraca.
 4. Žensko iskustvo razlike, nejednakosti i ugnjetavanja ra-
zlikuje se u zavisnosti od njihovog opšteg položaja unutar
društvenog uređenja, strukturalnog ugnjetavanja ili vek-
tora ugnjetavanja i privilegija u koje spadaju klasa, rasa,
etnicitet, starosno doba, emotivne preferencije, bračni
status i globalni položaj.

Osnovne varijante feminističke Distinkcije unutar teorija —odgovori

teorije - odgovori na deskriptivno na eksplanatorno pitanje: Zašto je
pitanje: Sta ćemo sa ženama? pozicija žene takva kakva jeste?

Rodne razlike

Položaj žena i njihovo iskustvo, u Kulturni feminizam

najvećem broju situacija razlikuju Biološki feminizam
se od položaja i iskustva muškaraca Institucionalni feminizam
u istim situacijama. Interaktivni feminizam
Fenomenološki feminizam

Rodne nejednakosti

Položaj žena u najvećem broju Liberalni feminizam

situacija ne samo da je različit, već
je, takođe, manje privilegovan ili
nejednak položaju muškarca.

Rodno ugnjetavanje

Žene su ugnjetavane: drugim re- Psihoanalitički feminizam

čima, one su sputane, podređene, Radikalni feminizam
učaurene i iskorišćavane od strane
muškaraca.

Strukturalno ugnjetavanje

Žensko iskustvo razlike, nejedna- Socijalistički feminizam

kosti i ugnjetenosti razlikuje se s Teorija intersekcionalnosti
obzirom na položaj žene unutar
kapitalizma, patrijarhata i rasizma.

Tabela 8.1 Pregled varijanata feminističke teorije

Ovi načelni odgovori mogu dalje da se razlože u zavisnosti

od odgovora na drugo osnovno pitanje feminističke teorije: ,,Za-
što je sve tako kako jeste“ (videti tabelu 8.1).
 U osnovi svih odgovora koje je dala feministička sociološka
teorija nalazi se ideja roda. Rod razumemo kao društveno kon-
struisani obrazac muškosti i ženskosti i društveno konstruisani
obrazac odnosa muškarca i žene. Kada se kaže da je rod društveno
konstruisan, misli se na to da je on proizvod defmicije ljudi, a ne
njihova prirodna karakteristika.Ta ideja u suprotnosti je s uvere-
njem (koje prihvataju neki ljudi i neke nesociološke feminističke
teorije) da rod odražava urođene polne razlike. Ali feministička
teorija ne bi trebalo da se meša sa sociologijom roda. Sociologija
roda, kao i sociologija devijantnosti ili malih grupa, plod je rada
sođologa koji istražuju pojedinačni aspekt društva. U ovom sluča-
ju, radi se o istraživanju muških i ženskih uloga, odnosa i identite-
ta. Feministička sociološka teorija činjenicu roda uzima kao pola-
znu osnovu s koje objašnjava celokupnu društvenu stvarnost.
U nastavku ovog odeljka bavićemo se feminističkim teo-
rijama rodne razlike, rodne nejednakosti, rodne ugnjetenosti i
strukturalne ugnjetenosti. Opisaćemo opšte karakteristike sva-
kog od ovih pristupa, ključne razlike unutar njih i preporuke na
osnovu kojih je moguće nešto promeniti. Potrebno je, međutim,
da vodimo računa o tri važne stvari:
1. Veliki broj teorijskih radova opire se kategorizaciji. Po-
trebno je ili govoriti o njihovim osnovnim teorijskim na-
lazima ili praviti razliku između njihovih različitih teorij-
skih formulacija. *"
2. Glavna karakteristika savremenih feminističkih teorija je-
ste to da one predstavljaju mešavinu ideja sakupljenih iz
različitih teorija i disciplina, s ciljem da se nađu odgovori
na pojedinačne probleme, kao što su na primer politika
tela ili priroda države.
Rod - društveno konstruisan obrazac muškosti i ženskosti i društveno kon-
struisan obrazac odnosa muškarca i žene.
Društvena konstrukcija —proces kolektivnog defmisanja u kojem ljudi stva-
raju društvo koje se smatra ,,stvarnim“. Po ovom shvatanju, ništa nije
objektivno dato, već je sve posledica ljudske interpretacije.
Sociologija roda - istraživanje socijalno konstruisanih muških (ženskih uloga,
odnosa i identiteta).
 3. Budući da je u poslednjih par decenija feministička lite-
ratura dosta narasla, ovde nećemo pokušati da predstavi-
mo celokupan opus feminističke teorije.

Rodne razlike
Argument koji se dugo koristio da bi se opravdao podređen
položaj žena u odnosu na muškarce, glasio je da su žene prirod-
no inferiorne u odnosu na muškarce. Feministkinje prvog talasa
koje su stvorile teoriju kulturnog feminizma preokrenule su taj
argument, uzdižući pozitivne aspekte feminističkog karaktera,
ili feminističke ličnosti. Prve teoretičarke kulturnog feminiz-
ma, Džejn Adams i Sarlot Perkins Gilman, tvrdile su da su za
upravljanje državom neophodne ženske vrline kao što su sarad-
nja, briga, pacifizam i nenasilnost u rešavanju sukoba. S ovakvim
načinom razmišljanja nastavilo se na različite načine sve do da-
našnjeg dana. Kao što su nekada muški socijalni i politički teo-
retičari mislili da su muškarci prirodno sposobniji od žena, tako
neke feministkinje danas tvrde da postoje posebni standardi etič-
kog rasuđivanja koji su svojstveni samo ženama, sposobnost bri-
ge za drugog koja je svojstvena samo ženama, ženski obrasci mo-
tivacije za ostvarenjem, ženski način komunikacije, otvorenost
za emocionalno iskustvo karakteristično za žene, ženske fantazije
o seksualnosti i intimnosti, niži nivo agresivnog ponašanja i veća
sposobnost žena za miran saživot.
Do sada su feminističke teoretičarke razvile četiri glavna
objašnjenja rodnih razlika: biološko, institucionalno, interakcio-
no i fenomenološko. Sociološkinja Alis Rosi povezala je različite
biološke funkcije muškaraca i žena s različitim obrascima hormo-
nalno determinisanog razvoja tokom životnog ciklusa. Potom
je taj razvoj povezala s polno specifičnim varijacijama u takvim
osobinama kao što su osetljivost na svetlo i zvuk, i razlikama u
levim i desnim delovima mozga. Te razlike, tvrdi ona, utiču na
različite obrasce za igru u detinjstvu, dobro poznati strah žena
od matematike i očiglednu činjenicu da su žene predodređenije
da se brinu o maloj deci od muškaraca. Rosijeva tvrdi da socio-
kulturna struktura mora da se izmeni kako bi putem društvenog
učenja omogućila kompenzaciju za sve one nedostatke uslovljene
biološkim predispozicijama muškaraca i žena.
Institucionalna objašnjenja polaze od toga da rodne razlike
proizilaze iz različitih uloga koje muškarci i žene igraju unutar
različitog institucionalnog okruženja. Ključne razlike proizilaze
iz rodne podele rada koja je ženama dodelila uloge supruge, maj-
ke i domaćice. Budući da se te uloge ostvaruju unutar privatne
sfere doma i porodice, žene vode drugačije živote od muškaraca
i imaju različita životna iskustva od njih. One se od malih nogu
kroz socijalizaciju navikavaju na ulogu majke i supruge. Deca (ali
i odrasli koji se spremaju, recimo, za brak ili majčinstvo) poseb-
no se pripremaju za obavljanje takvih različitih životnih uloga u
skiadu sa scenarijom koji je utemeljen u rodnim razlikama. Neka
istraživanja tvrde da žensko iskustvo socijalizacije i institucional-
nih uloga navodi žene na poseban oblik političkog aktivizma kao
što je, recimo, učešće u pokretima za zaštitu čovekove okoline.
Međutim, neki sociolozi smatraju da teorija socijalizacije i te-
orija uloga nude objašnjenje koje je previše statično i previše ogra-
ničeno. U jednoj raspravi, na koju se sociolozi sve više pozivaju,
etnometodolozi, Kendas Vest i Don Zimerman, tvrde da se rodne
razlike reprodukuju u interaktivnim praksama u kojima se kultur-
na tipifikacija roda odigrava, osnažuje i transformiše. Oni smatraju
kako ljudi igraju rodne uloge ulazeći u različite interakcije unutar
svakodnevice, potvrđujući sebi i drugima da su rodna bića.
Feminističke teoretičarke koje nude egzistencijalnu i feno-
menološku analizu, razvile su jednu od najdugotrajnijih tema u
feminističkoj teoriji: marginalizaciju žene kao Drugog u kulturi
koju su stvorili muškarci. (Klasičnu formulaciju ove teme na-
lazimo u delu Simon de Bovoar, Drugi pol) Po mišljenju ovih
teoretičarki, svet je defmisan kulturom koju stvaraju muškarci.
Ta kultura žensko iskustvo i načine na koje žene mogu spoznati
sebe, gura na same margine konceptualnog uobličenja, stvarajući
konstrukciju žene kao ,,Drugog“, objektificiranog bića kome su
dodeljene karakterne crte koje predstavljaju suprotnost delatno-
sti muškarca, za koga se tvrdi da je jedini sposoban da menja svet
oko sebe. Razlika koja postoji između muškaraca i žena jednim
delom proizilazi iz kulturne konstrukcije koja isključuje žene
(žena pasivni akter, a ne dejstvenik), a drugim delom iz činjeni-
ce da žene internalizuju Drugog. Pitanja koja se ovde postavlja-
ju jesu da li žene mogu da se oslobode statusa objekta/Drugog,
te da li u tom oslobođenju moraju da postanu kao muškarci ili
mogu da ostvare neki poseban i drugačiji subjektivitet. Pristra-
snost tog argumenta koji su radikalno razvile francuske psiho-
analitičarke i feministkinje kao što su Elen Siksu i Lis Irigaraj
sastoji se u tvrdnji da će žena razviti svest i kulturu koja je jedin-
stveno njena i različita od one koju ima muškarac.
U pokušaju da dođu do promena, teoretičarke rodne razlike
zahtevaju da se ženski načini bivstvovanja priznaju kao legitimne
i održive alternative muškim načinima bivstvovanja, te da javno
znanje, akademsko istraživanje i organizacija društvenog života
ozbiljno uzmu u obzir način ženskog bivstvovanja. U svom naj-
ratobornijem obliku taj teorijski pristup iznosi jednu vekovima
staru feminističku tvrdnju: kada ženski način bivstvovanja posta-
ne deo javnog života, svet će biti bezbedniji i pravedniji.

Rodna nejednakost
Feminističke teorije rodne nejednakosti tvrde da je položaj
žena i muškaraca u društvu ne samo različit, već i nejednak. Zene
uvek imaju niži društveni ugled i manje materijalnih resursa, moći
i prilika za samoostvarenje od muškaraca koji se nalaze na sličnom
društvenom položaju, bez obzira na to da li se taj položaj zasniva
na klasi, rasi, profesiji, etničkom poreklu, veroispovesti, obrazova-
nju, nacionalnosti (državljanstvu) ili bilo kojem drugom značaj-
nom činiocu. Nejednakost proističe iz organizacije društva, a ne iz
bioloških ili drugih razlika između žena i muškaraca. Sva ljudska
bića imaju duboku potrebu za slobodom koja im omogućuje sa-
moostvarenje, kao i sposobnost da se prilagode ograničenjima ili
prilikama situacija u kojima se nalaze. Stoga, reći da postoji rodna
nejednakost, isto je što i tvrditi da su ženama uskraćeni struktur-
ni resursi koji su im neophodni da bi zadovoljile svoju potrebu
za samoostvarenjem (koju imaju i muškarci). Sve teorije o rodnoj
nejednakosti pretpostavljaju da će žene i muškarci reagovati prilič-
no lako i prirodno na egalitarnije društvene strukture i situacije.
Drugim rečima, te teorije afirmišu tezu po kojoj je promena si-
tuacije moguća. U tom pogledu, teoretičarke rodne nejednakosti
razlikuju se od teoretičarki rodne razlike koje smatraju da rodne
razlike, ma šta da je njihov uzrok, zadiru duboko u ličnost, te da
su dugotrajne i teško promenljive.
Liberalni feminizam. Osnovne ideje liberalne feminističke
teorije u toj meri su isprepletene s istorijom američkog femini-
stičkog pokreta, ostvarene i razrađene u praksi, te uspešno inkor-
porisane u društvenu svakodnevicu, da nam mnogi njeni fun-
damentalni principi danas izgledaju trivijalno. Princip po kome
su žene i muškarci jednaki, danas se u tolikoj meri uzima zdravo
za gotovo da je teško zamisliti da je on uopšte ikada činio po-
četnu poziciju feminističke teorije. Ali, 1848. godine, u vreme
prve konvencije o ženskim pravima u ljudskoj istoriji, održane u
mestu Seneka Fols u državi Njujork, žene su bile građanke dru-
gog reda. One nisu mogle da glasaju, da budu članovi porote
(čak ni onda kada je na klupi za optužene sedela žena), da zauzi-
maju mesto u javnoj administraciji, kao ni da rade u zdravstvu,
sudstvu i crkvi. Ako je bila udata, žena nije mogla da poseduje
svojinu ili prima platu na svoje ime. Pored toga, u slučaju ra-
zvoda braka, ona nije mogla da dobije starateljstvo nad svojom
decom, pa čak ni da samostalno donese odluku o sopstvenom
testamentu. Muževi su imali pravo, ali i dužnost da primenju-
ju silu da bi disciplinovali ženu, što je često završavalo fizičkim
maltretiranjem. Konvencija u Seneka Folsu zaključila je svoj rad
usvajanjem Deklaracije osećanja (Declaration of Sentiments)
koja započinje preispitivanjem Deklaracije nezavisnosti iz 1776.
godine: „Smatramo da su sledeće istine samoočigledne: da su svi
muškarci i žene stvoreni jednaki“. Ovo ,,i žene“ dodato je u prvoj
rečenici. U originalu iz 1776. godine stoji samo reč ,,muškarci“.
Politički i konceptualno gledano, to je tada bio jedan radikalan
zahtev. On je smestio žensku potrebu za pravdom u intelektualni
Liberalni feminizam - feministička teorija nejednakosti koja tvrdi da su žene
jednake s muškarcima u tome što su i one sposobne za donošenje razlož-
nih moralnih sudova. Po ovoj teoriji, rodna nejednakost rezultat je patri-
jarhalnih i seksističkih obrazaca podele rada, a rodna jednakost može se
ostvarid ako se preoblikuju obrasci podele rada u ključnim društvenim
ustanovama, kao što su: pravo, rad, porodica, obrazovanje i mediji.
diskurs prosvetiteljstva, Američke i Francuske revolucije i aboli-
cionističkog pokreta. Osim toga, nakon Deklaracije, žena se više
ne doživljava kao osoba koju možemo da zamislimo isključivo u
kontekstu doma i porodice, već i kao autonomna individua sa
pripadajućim pravima. Ta prava omogućila su ženama da uđu u
političku arenu i zatraže punu jednakost sa muškarcima, poziva-
jući javnost da ih podrži.
Dok je kulturni feminizam (vidi odeljak o rodnim razlika-
ma) tvrdio da žene imaju dužnost da svoju karakterističnu sen-
zibilnost, razvijenu unutar doma i porodice, prenesu na poslove
upravljanja državom, klasični liberalni feminizam tvrdio je da
žene, kao i muškarci, imaju prirodno pravo da učestvuju u poli-
tici i upravljaju društvom u sopstveno ime.
Teorijsko putovanje liberalnog feminizma od 1848. godine
do danas predstavlja višeslojno istraživanje i operacionalizaciju
tvrdnje da su žene i muškarci jednaki. Da li jednakost takođe
podrazumeva da su ljudi isti? Ako ,,jednaki“ ne znači ,,isti“, kako
da će se onda koncept jednakosti primeniti podjednako na osobe
različitog pola? U pokušaju da odgovori na ta pitanja, savremeni
liberalni feminizam postao je vodeći u teorijskom zagovaranju
teze po kojoj je rod proizvod društvene konstrukcije, a ne bio-
loških razlika. Razlike između muškaraca i žena nisu proizašle iz
biologije, nego iz ideja i prakse koje su bile usmerene na to da
definišu nejednak status muškarca i žene. Te prakse, stavljale su
žene u nepravedan, neravnopravan položaj i otvorile su prostor
za različit tretman žena.

Džesi Bem ard

Biografska skica

D žesi Bernard (rođena kao D žesi Ravič) rođena je 8. ju n a 1903.

g od in e u M in eap o lisu . Prvi sam ostalan k orak napravila je sa
17 go d in a k ad a je iz svoje jevrejske im igracion e p orod ice preš-
la na U niverzitet u M inesoti. T am o je stud irala s P itirim om
Sorok in o m , koji je kasnije osn ovao O d eljen je za sociologiju na
H arvardsko m univerzitetu, i sa L. L. B ern ardom , koji je bio
jed an od saosnivača Am erican sociological revietv, i za k oga se
 ud ala 1925. godin e. N je n o zajedničko
studiran je s B ern ard om odvelo ju je do
pozitivističke sociologije k oja se očitova-
la u n jen om kasn ijem radu i sp osob n osti
d a kvantitativno istraživanje integriše sa
kvalitativnom i kritičkom analizom koje
su u A m erici p ostajale sve popularnije.
D ok torirala je na V ašin gton skom uni-
verzitetu u Sen t L u isu 1 935. godine.
D o sredine 1940-ih godina, Bernardovi
su bili na D ržavnom univerzitetu Pensilvanija, a D žesi je počela
da prerasta pozitivizam . H olokau st je uništio njenu veru u to da
nauka m ože d a spozna i proizvede pravedan svet. Prihvatila je
nove ideje o d kojih je najvažnija bila ta d a je znanje konceptua-
lizovano, a ne objektivno. U skoro je počela d a uspostavlja neza-
visnu akadem sku reputaciju. N jen m už um ro je 1951. godine,
ali on a je ostala na Pen Stejtu sve do 1960. godine, provodeći
vrem e u predavanju i pisanju, kao i podizanju svoje dece. N akon
toga, preselila se u V ašington d a bi se p otp u n o posvetila pisanju
i istraživanju. N ajdram atičn iji korak preduzela je u poslednjoj
trećini svog života, izm eđu 1964. i 1996. godine (te godine je
i prem inula). Taj period značajan je kako za njenu vanserijsku
akadem sku produkciju, tako i za ono što je on a im ala d a kaže o
karijernim obrascim a u životim a žena.

Liberalni feminizam drugog talasa pokušao je da ostvari

ideal jednakosti uklanjajući barijere punom učešću žena u glav-
nim društvenim ustanovama - obrazovanju, privredi, religiji,
zdravstvu, nauci, porodici - zahtevajući da se žene tretiraju jed-
nako kao muškarci. Cinjenicu da su takve barijere postojale i da
su pokušaji da se one uklone nailazili na jak otpor, feministkinje
su objašnjavale pozivajući se na seksizam. Seksizam definišemo
kao sistem diskriminatornih stavova i praksi koji ima za cilj da
privileguje muško iskustvo, a obezvredi žensko iskustvo.
Liberalne feministkinje istražuju sveprisutnost seksizma, tvr-
deći da seksizam zadire u sve sfere društvenog života. Primera je
mnogo. Jezik omogućuje da zamenica ,,on“ predstavlja generičku
Seksizam - sistem diskriminatornih stavova i praksi koji ima za cilj da privile-
guje muško iskustvo, a obezvredi žensko iskustvo.
zamenicu kada god govorimo o nekome u trećem licu; zdrav-
stvena istraživanja i pravila zaštite na radu pretpostavljaju uvek
muško telo kao standard; posao i karijera organizovani su oko
onoga što je Džon Vilijams nazvao „muška idealna radna nor-
ma“, koja pretpostavlja životni raspored usklađen s potrebama
tipičnog muškarca; porodica se razume kao spoj žene-pomoćni-
ce i muškarca-domaćina koji je ujedno i glava porodice; a čitav
svet je izdeljen u rodom odeljene ,,sfere“: s jedne strane, postoji
javna sfera plaćenog rada i učešća u obrazovanju, upravljanju dr-
žavom, religiji, na koje muškarci imaju privilegovano pravo, a na
drugoj strani nalazi se privatna sfera neplaćenog rada, koja po-
drazumeva brigu o kućnim poslovima, koji se nalaze u domenu
odgovornosti žene.
Liberalna feministička teorija tvrdi da sveprisutnost rodne
ideologije seksizma prikriva diskriminatorne prakse koje vidimo
u svakodnevnom životu. Jedno od najvećih postignuća liberalne
feminističke teorije jeste kritika nejednakosti koje se često uzi-
maju zdravo za gotovo. Feministkinje uspevaju u tome tako što
podvrgavaju kritici načine razmišljanja po kojima se smatra da su
„stvari jednostavno takve kave su - na primer, razlike u ličnim do-
hocima između muškaraca i žena, fenomen „staklenog plafona“,
dvostruko radno vreme, nasilje u kući, seksualno uznemiravanje,
silovanje u braku, silovanje u vezi i feminizacija siromaštva.
Jedan od klasičnih radova kritičkog liberalnog feminizma
jeste knjiga Budućnost braka, koju je napisala Džesi Bernard.
Knjiga se bavi problemom postizanja jednakosti u braku. Ber-
nard analizira brak kao kulturni sistem verovanja i ideala, insti-
tucionalni aranžman uloga i normi, i kompleks interakcionih
iskustava za muškarce i žene kao pojedince.
1. Kulturološki gledano, brak je za ženu idealizovan kao
njena sudbina i izvor njenog ispunjenja, a za muškarce
kao blagosloveni spoj porodičnog života, odgovornosti i
ograničenja. U američkom društvu kao celini brak je ide-
alizovan kao suštinski egalitarno udruženje muža i žene.
2 . Institucionalno gledano, brak je ulozi muža dodelio auto-
ritet i slobodu, ali i obavezu da se kreće izvan sfere doma-
ćinstva. Brak spaja ideju muškog autoriteta sa seksualnom
 potencijom i muškom snagom; on ženama nalaže da
budu poslušne, zavisne i suštinski usmerene na potrebe i
zahteve izolovanog domaćinstva.
3. Feministkinje tvrde da u svakom braku, u stvari, postoje
dva braka:
• brak muškarca, u kome on veruje da ga brak ogra-
ničava i opterećuje, dok zapravo dobija sve ono što
norme propisuju: autoritet, nezavisnost i pravo na
emocionalne i seksualne usluge svoje žene;
• brak žene, u kome ona afirmiše kulturno verovanje
da brak predstavlja ispunjenje njenog života, dok
zapravo trpi normativno propisanu zavisnost i ne-
moć, odnosno obavezu da obezbedi emocionalne i
seksualne usluge mužu, i postepeno se udaljava od
nezavisne mlade osobe kakva je bila pre nego što se
udala.
Posledice takve koncepcije braka vide se iz rezultata istra-
živanja koja mere nivo ljudskog stresa: udate žene, nezavisno
od toga koliko se osećaju ispunjenim, i neoženjeni muškarci,
nezavisno od toga koliko se osećaju slobodnim, pokazuju zna-
čajne simptome stresa u koje spadaju preskakanje srca, zamor,
nesvestica, glavobolja, noćne more, nesanica i strah od nervnog
sloma. Za razliku od njih, oženjeni muškarci i neudate žene, ka-
kav god bio njihov osećaj društvene stigme, nalaze se nisko na
lestvici stresnih indikatora. Iz toga se može zaključiti da je brak
dobar za muškarce a loš za žene, kao i da će prestati da bude ta-
kav tek onda kada parovi ne budu osećali pritisak preovlađujućih
institucionalnih ograničenja i budu u mogućnosti da ispregova-
raju vrstu braka koja najbolje odgovara njihovim individualnim
potrebama i ličnostima. Nedavne studije su pokazale da analiza
koju je u svojoj knjizi obavila Bernardova i dalje važi za najveći
broj brakova, ali da neki parovi zajedničkim trudom uspevaju da
ostvare liberalno-feminističku zamisao egalitarnog braka.
Zahtevi liberalnog feminizma za promenama saglasni su sa
analizama u kojima se pokazuje šta čini osnovu zahteva za jedna-
košću i šta su uzroci nejednakosti: feministkinje žele da elimini-
šu rod kao organizujući princip u distribuciji društvenih dobara.
U pokušaju da ostvare jednakost, one se pozivaju na princip univer-
zalnosti - što važi za muškarce, mora da važi i za žene. Promena
se traži kroz zakonodavstvo, sudske parnice i regulaciju, kao i
kroz apel ljudskoj sposobnosti za donošenje uravnoteženih mo-
ralnih sudova, odnosno sposobnosti javnosti da reaguje na argu-
mente o pravdi. Liberalni feminizam se zalaže za:
• jednake obrazovne i ekonomske životne šanse;
• jednaku raspodelu odgovornosti u porodičnoj podeli
rada;
• uklanjanje seksističkih sadržaja iz ustanova kao što su
porodica, obrazovanje i masovni mediji;
• svakodnevno dovođenje seksizma u pitanje.
Za liberalne feministkinje idealni rodni aranžman podra-
zumeva da svi pojedinci koji deluju kao slobodne i odgovorne
moralne individue imaju mogućnost da izaberu životni stil koji
im najviše odgovara. Drugi imaju obavezu da prihvate i poštu-
ju taj izbor bez obzira na to da li se radi o domaćici ili doma-
ćinu, neudatoj karijeristkinji, porodici u kojoj oboje zarađuju,
braku s decom ili bez dece, heteroseksualnom ili homoseksual-
nom braku itd. Liberalne feministkinje vide taj ideal kao nešto
što učvršćuje slobodu i jednakost, kao dva najvažnija kulturna
ideala u Americi. Prema tome, liberalni feminizam saglasan je
sa dominantnim američkim etosom u svom osnovnom prihva-
tanju demokratije i kapitalizma, svojoj reformističkoj orijentaciji
i pozivanju na vrednosti individualizma, izbora, odgovornosti i
jednakosti životnih šansi.

Rodno ugnjetavanje
Teorije o rodnom ugnjetavanju* opisuju žensku situaciju kao
posledicu direktnog odnosa moći izmedu muškaraca i žena u kome
muškarci imaju fimdamentalan i konkretan interes da održavaju si-
stem dominacije koji im omogućava da kontrolišu, iskorišćavaju,
* Napomena prevodioca: U originalnom tekstu stoji reč repression. Iako je
tu reč moguče prevesti i kao „represija“, odlučili smo se za reč „ugnjeta-
vanje“ . D a bismo izbegli jednoličnost prevoda, ponekada smo koristili i
reč ,,represija“ .
potčinjavaju i ugnjetavaju žene. Pod dominacijom teoretičarke
ugnjetavanja podrazumevaju bilo koji odnos u kome jedna do-
minantna strana (pojedinac ili kolektiv) uspeva da drugu podre-
đenu stranu (pojedinca ili kolektiv) pretvori u instrument svoje
volje, odbijajući pri tom da prihvati autonomni subjektivitet po-
dređenog. Gledano iz ugla podređenog, takav odnos nije ništa
drugo do iskorišćavanje. Zenska situacija je, prema teoretičar-
kama rodnog ugnjetavanja, karakteristična po tome što u njoj
muškarci koriste, kontrolišu, potčinjavaju i ugnjetavaju žene.
Obrazac rodnog ugnjetavanja ugrađen je u najdublju struk-
turu društvene organizacije koju feministkinje nazivaju patrijar-
hat. Patrijarhat nije nenameravana i sekundarna posledica nekog
skupa činilaca (biologije, socijalizacije, polnih uloga ili klasnog
sistema). To je primarna struktura moći koja se namerno održa-
va. Zapravo, za teoretičarke rodnog ugnjetavanja, rodne razlike i
rodne nejednakosti sporedne su posledice patrijarhalne društve-
ne strukture.
Dok se najveći broj ranih feminističkih teoretičarki usred-
sređivao na pitanja rodne nejednakosti, glavno obeležje savreme-
ne feminističke teorije jeste širina i intenzitet njenog bavljenja
fenomenom ugnjetavanja. Najveći broj savremenih feministič-
kih teoretičarki u određenoj meri se bavi pitanjem ugnjetavanja,
a veliki broj najbogatijih i najinovativnijih teoretskih postignu-
ća unutar savremenog feminizma proizašao je upravo iz teorija
ugnjetavanja. Postoje dve glavne varijante teorije ugnjetavanja.
To su psihoanalitički feminizam i radikalni feminizam.
Psihoanalitički feminizam pokušava da objasni koncept
patrijarhata putem reformulacije teorije Sigmunda Frojda i
njegovih intelektulanih nastavljača. Te teorije, najšire govoreći,
identifikuju i naglašavaju emocionalnu dinamiku ličnosti, emo-
cije koje su često duboko skrivene u podsvesnim ili nesvesnim
Dom inacija - po teoretičarkama ugnjetavanja, bilo koji odnos u kome jedna
dominantna strana (pojedinac ili kolektiv) uspeva da drugu podređenu
stranu (pojedinca ili kolektiv) pretvori u instrument svoje volje, odbija-
jući pri tom da prihvati autonomni subjektivitet podređenog.
Psihoanalitički feminizam — pokušaj da se koncept patrijarhata objasni pu-
tem reformulacije teorije Sigmunda Frojda i njegovih sledbenika u psi-
hoanalitičkoj teoriji.
predelima psihe. One takođe naglašavaju važnost perioda novo-
rodenčeta i ranog detinjstva u paternizovanju tih emocija. Me-
đutim, pokušavajući da iskoriste Frojdovu teoriju, feministkinje
su morale suštinski da prerade njegove zaključke tako da ostanu
unutar Frojdove teorije, ali istvoremeno odbace njegove rodno-
specifične zaključke koji su bili seksistički i patrijarhalni.
Psihoanalitičke feministkinje u svojim teorijama upotre-
bljavaju jedno posebno shvatanje patrijarhata. Kao sve teoreti-
čarke ugnjetavanja, one smatraju da je patrijarhat sistem u kome
muškarci potčinjavaju žene. To je jedan univerzalan sistem, sveo-
buhvatan u svojoj socijalnoj organizaciji, trajan u vremenu i pro-
storu i sposoban da se odupre i održi uprkos povremenim iza-
zovima. Međutim, ono što je karakteristično za psihoanalitički
feminizam jeste gledište po kome svi muškarci kontinuirano i
energično rade na stvaranju i održavanju takvog sistema. Zene
se s vremena na vreme opiru, ali na kraju prihvataju takav sistem
ili čak rade u korist sopstvenog potčinjavanja. Zagonetka koju
psihoanalitičke feministkinje pokušavaju da reše jeste zbog čega
muškarci neprekidno ulažu ogromnu energiju da održe patrijar-
hat i zbog čega ista takva energija, samo u suprotnom smeru,
nije prisutna kod žena?
Tražeći odgovor na tu zagonetku, psihoanalitičke feministki-
nje odbacuju argument po kome je kognitivna računica praktične
koristi dovoljna da obezbedi mušku podršku patrijarhatu. Kogni-
tivna mobilizacija - koja podrazumeva da muškarci umeju da izra-
čunaju kolika je praktična korist od održavanja patrijarhata, pa ga
zato brane - nije ono odakle izvire ta silna i ogromna energija koju
muškarci ulažu u održavanje patrijarhata, pogotovo ako uzmemo
u obzir činjenicu da su ljudi sposobni da raspravljaju i nagađa-
ju, te da stoga muškarci ne moraju uvek i svuda da budu sigurni
u to da patrijarhat za njih predstavlja bezuslovnu vrednost. Osim
toga, ako bismo se oslonili na argument ukorenjen u kognitivnom
ostvarenju sopstvenog interesa, onda bi to značilo da bi žene isto
tako energično mogle da se mobilišu protiv patrijarhata. Umesto
Patrijarhat - sistem u kome muškarci potčinjavaju žene. To je jedan univerzalan
sistem, sveobuhvatan u svojoj društvenoj organizaciji, trajan u vremenu i
prostoru i sposoban da se odupre i održi uprkos povremenim izazovima.
toga, psihoanalitičke feministkinje istražuju one aspekte psihe koje
su frojdovci već identifikovali kao važne: oblast ljudskih emocija,
oblast polupriznatih ili nepriznatih želja i strahova, i oblast neuro-
ze i patologije. Tu one pronalaze klinički dokazan izvor vanserijske
energije muškaraca, odnosno slabosti žena. Taj izvor smešten je u
psihičke strukture koje se nalaze toliko duboko da ih individualna
svest ne može prepoznati ili kontrolisati. U traganju za emocional-
nom potporom patrijarhata, psihoanalitičke feministkinje identi-
fikovale su, kao jedno moguće objašnjenje muške dominacije nad
ženama, socio-emocionalno okruženje u kome se uobličuje i izgra-
đuje ličnost deteta.
Psihoanalitički feminizam usredsređuje se na dva faze razvo-
ja u ranom detinjstvu:
(1) pretpostavku da ljudska bića sazrevaju tako što uče da
postižu ravnotežu u nerešivoj tenziji između želje za slo-
bodom delanja (individuacija) i želje za potvrdom od
strane drugog (priznanje);
(2) činjenicu da u svim društvima novorođenčad i deca pro-
življavaju najraniji i najkritičniji razvoj u bliskoj, nepre-
kidnoj i intimnoj vezi sa ženom - majkom ili majčinom
zamenom.
U periodu novorođenčeta i ranog detinjstva, pojedincima
u dugom vremenskom periodu nedostaje moć govora, upotreba
jezika i iskustva razumevanja. U tom dobu, Ijudi prolaze kroz
najranije faz;e razvoja ličnosti koje karakteriše neprekidna turbu-
lencija primitivnih emocija: straha, ljubavi, mržnje, zadovoljstva,
besa, gubitka i želje. Emocionalne posledice tih ranih iskustava
zadržavaju se trajno u ljudima kao potentna, ali obično nesvesna
sećanja na osećanja (feelings memories). U tom iskustvenom re-
ziduumu, od suštinske važnosti je skup duboko ambivalentnih
osećaja o ženi/majci/starateljki: potreba, zavisnost, ljubav, pose-
sivnost, ali i strah i bes zbog njene sposobnosti da nas spreči u
onome što želimo. Veza dece s ocem/muškarcem tek je povreme-
na, od manjeg značaja i emocionalno slabija.
Muško dete, koje od samog početka odrasta u kulturi koja po-
zitivno vrednuje muškost a ne ceni ženskost, postaje sve više svesno
sopstvenog muškog identiteta i pokušava da postigne nespretno
brzo odvajanje identiteta od žene/majke. Ta kulturno indukovana
razdvojenost nije samo nepotpuna, već je i destruktivna po svojim
posledicama. U zrelom periodu, emocionalno naslede iz ranog de-
tinjstva podstiče muškarčevu potragu za sopstvenom ženom koja
udovoljava njegovim emocionalnim potrebama, ali je ipak zavisna
od njega i podvrgava se njegovoj kontroli: drugim rečima, on oseća
nagon za dominacijom i teško prihvata uzajamnu ravnopravnost.
Zensko dete, koje gaji ista osećanja prema majci/ženi, ot-
kriva sopstveni ženski identitet u kulturi koja ne ceni žene. Ono
odrasta sa pomešanim pozitivnim i negativnim osećanjima o sa-
moj sebi i ženi/majci. U toj ambivalenciji, žena rasipa veliki deo
potencijala koji bi mogla da iskoristi da pruži otpor svojoj druš-
tvenoj podređenosti. Ona pokušava da reši svoje emocionalno
nasleđe iz detinjstva u zrelom dobu, naglašavajući svoje sposob-
nosti za sticanje priznanja. S muškarcima, to se dešava na jedan
potčinjen način u prilikama seksualne privlačnosti, dok se sa že-
nama to dešava prilikom održavanja srodnih odnosa i prijatelj-
stava. Umesto da traži supstitut za majku, ona, postajući majka,
obnavlja vezu u kojoj se nalazila kao novorođenče.
Psihoanalitičke feminističke teorije proširile su analizu s in-
dividualne ličnosti na zapadnu kulturu. One dovode u pitanje
gledišta zapadne nauke koja insistiraju na razdvojenosti čoveka
i prirode, muškarcu kao gospodaru prirode, i naučnom metodu
koji se izvodi iz takvih gledišta i tvrdi da je objektivna istina mo-
guća. Reinterpretirajući ta gledišta one tvrde da muški preindivi-
dualizovani ego projektuje na kulturu svoju želju za dominacijom
i svoj strah od intersubjektivnog priznanja. Motivi u popularnoj
kulturi koji se često sreću u filmovima, romanima, TV serijama
itd. - slika muškarca koji obavezno dominira nad ženom - u in-
terpretaciji psihoanalitičkih teoretičarki tumače se kao znak slo-
ma tenzije između potrebe za individualizacijom i potrebe za pri-
znanjem. Kada taj slom, u kulturi ili u ličnosti, dosegne dovoljno
ozbiljne razmere, nastaju dve patologije: preindividualizovani
dominantni muškarac, koji priznaje drugoga samo ukoliko može
da ga kontroliše, i podindividualizovana, podređena žena, koja se
odriče svoje slobode i pronalazi identitet samo u tome da bude
ogledalo dominantnog muškarca.
 Psihoanalitičke feministkinje, prema tome, objašnjavaju ugnje-
tavanje žena kroz muškarčevu duboku emocionalnu potrebu da
kontroliše ženu, nagon koji proističe iz skoro univerzalne muške
neuroze ukorenjene u strahu od smrti i ambivalenciji prema maj-
ci koja ga je podigla. Zene, na drugoj strani, ili ne pate od te ne-
uroze ili su podložne nekim drugim komplementarnim vrstama
neuroza. U svakom slučaju, njima nedostaje psihički ekvivalen-
tan izvor energije koji je neophodan da bi se oduprle dominaciji.
Postoji dosta dokaza iz kliničke psihijatrije kojima se može podr-
žati argument da su te neuroze zapravo široko rasprostranjene u
zapadnom društvu. Ali te teorije, želeći da u direktnu vezu dove-
du univerzalne ljudske emocije i univerzalno ugnjetavanje žena,
ne uspevaju da objasne posrednički društveni aranžman koji po-
vezuje emocije sa ugnjetavanjem. Osim toga, one ne uspevaju da
objasne moguće razlike u emocijama, društvenim aranžmanima
ili obrascima ugnjetavanja. Nekoliko teoretičarki raspravljalo je
o nepriznatim etničkim, klasnim i nacionalnim pretpostavkama
u tim teorijama - njihovim generalizacijama koje su izvedene iz
iskustva belih ljudi, pripadnika gornje srednje klase i severnoa-
tlantske porodice. Osim toga, a delimično i zbog tih propusta,
psihoanalitičke feminističke teorije nemaju mnogo šta da predlo-
že što bi moglo da se upotrebi za društvene promene, osim mož-
da to da je neophodno da restrukturiramo naš način odgajanja
dece i započnemo masovno psihoanalitičko preispitivanje našeg
shvatanja smrti. Te teorije nam omogućavaju neke provokativne
uvide i produbljuju naše razumevanje korena rodne represije. Ali
one zahtevaju mnogo razrađeniju teoriju o sociološkim činioci-
ma i strategijama promene.
Radikalni feminizam se zasniva na dva emocionalno utemelje-
na središnja uverenja: (1) da žene imaju apsolutnu pozitivnu vred-
nost kao takve, što je uverenje koje se suprotstavlja onome što one
nazivaju univerzalnim obezvređivanjem žena; i (2) da su žene svuda
nasilno ugnjetavane sistemom patrijarhata. U tom strastvenom spo-
ju ljubavi i mržnje, radikaine feministkinje liče na neke militantnije
Radikalni feminizam —teorija društvene organizacije, rodnog ugnjetavanja i
strategija promene društva, koja afirmiše pozitivnu vrednost žene kao
takve i tvrdi da su žene u svim društvima nasilno ugnjetavane.
rasne i etničke grupe poput Afroamerikanaca koji se za svoja prava
bore pod sloganom „crno je lepo“ ili Jevreje koji detaljno svedoče o
svojim iskustvima iz holokausta. Nadogradujući se na ta osnovna
uverenja, radikalne feministkinje razrađuju teoriju društvene orga-
nizacije, rodnog ugnjetavanja i strategije promene društva.
Radikalne feministkinje u svakoj ustanovi i u osnovnim
strukturama društva - heteroseksualnosti, klasi, kasti, rasi, etni-
citetu, starosnom dobu i rodu - vide sistem ugnjetavanja u kome
neki ljudi dominiraju drugim ljudima. Od svih tih sistema do-
minacije i podređenosti, najosnovnija struktura ugnjetavanja na-
lazi se u rodu, tj. u sistemu patrijarhata. Ne samo da patrijarhat
istorijski predstavlja prvu strukturu dominacije i podređivanja,
već on nastavlja da postoji kao najsveobuvatniji i najpostojani-
ji sistem nejednakosti, odnosno kao osnovni društveni model
dominacije. Kroz učešće u patrijarhatu muškarci uče kako da
potcenjuju druga ljudska bića, kako da na njih gledaju kao na
neljude i kako da ih kontrolišu. Unutar patrijarhata muškarci
posmatraju kako stariji potčinjavaju žene, a žene uče kako da
igraju ulogu potčinjenih. Patrijarhat neprekidno stvara krivicu i
represiju, sadizam i mazohizam, manipulaciju i obmanu. Sve to
navodi muškarce i žene ka ostalim oblicima tiranije. Patrijarhat
je za radikalne feministkinje najmanje uočljiva, ali najznačajnija
struktura društvene nejednakosti.
Slika patrijarhata kao nasilja koje upražnjavaju muškarci i
muške organizacije nad ženama od suštinske je važnosti za ra-
dikalne feministkinje. Nasilje ne mora uvek da poprimi oblik
otvorenog fizičkog zlostavljanja, niti mora uvek da bude nemilo-
srdno i okrutno. Ono može biti prikriveno u složenijim radnja-
ma koje, u osnovi, predstavljaju oblike eksploatacije i kontrole.
U njih mogu da se ubroje:
• standardi mode i lepote;
• tiranski ideali majčinstva, monogamije, čednosti i hete-
roseksualnosti;
• seksualno uznemiravanje na radnom mestu;
• praksa ginekologije, akušerstva i psihoterapije;
• neplaćen zaglupljujući rad u domaćinstvu i slabo plaćen
ili neplaćen rad na radnom mestu.
 Nasilje postoji kada god jedna grupa, u sopstvenom intere-
su, kontroliše životne šanse, okolinu, delanje i percepciju druge
grupe. To je upravo ono što muškarci rade ženama.
Međutim, tema nasilja kao otvorenog fizičkog zlostavljanja
leži u samoj srži radikalno feminističkog povezivanja patrijarhata
sa nasiljem. U njega spadaju: silovanje, seksualno zlostavljanje,
prisilna prostitucija, zloupotreba žene u braku, incest, seksualna
zloupotreba dece, histerektomija (odstranjivanje materice hirur-
škim putem) i druge vrste hirurgije, sadizam u pornografiji, isto-
rijske i kulturne prakse paljenja veštica, kamenovanje preljubnica
do smrti, suđenja lezbejkama, ubijanje ženske dece po rođenju
(u Kini i Indiji), vezivanje ženskih stopala (u Kini), zlostavljanje
udovica i genitalno sakaćenje (u nekim afričkim plemenima).
Patrijarhat postoji kao skoro univerzalan društveni oblik
zbog toga što su muškarci u poziciji da upravljaju najvažnijiim re-
sursom moći, fizičkom silom, da bi uspostavili kontrolu. Jednom
kada se patrijarhat uspostavi, moguće je upotrebiti druge resurse
moći - ekonomske, ideološke, pravne i emocionalne - da bi se
on održao. Ali fizičko nasilje uvek ostaje njegova osnova, kako
u ličnim, tako i u grupnim odnosima. Nasilje se koristi da bi se
patrijarhat zaštitio od ženskog pojedinačnog i kolektivnog otpo-
ra. Muškarci stvaraju i održavaju patrijarhat ne samo zbog toga
što imaju resurse da to urade, već i zbog toga što imaju realan
interes da žene nateraju da im služe kao poslušna oruđa. Zene
predstavljaju jedinstveno efikasno sredstvo kojim se zadovoljava
muška seksualna želja. Njihova tela, koja su od presudne važnosti
za rađanje dece zadovoljavaju i praktične i, kako su psihoanaliti-
čari pokazali, neurotične potrebe muškaraca. Žene su upotrebljiva
radna snaga. One se takođe mogu posmatrati kao simbolički znaci
muškog statusa i moći. Kao pažljivo kontrolisani saputnici, kako
deteta tako i odraslog muškarca, žene u životu muškarca igraju
ulogu saosećajnih partnera, predstavljaju izvor emocionalne po-
drške, i osnažuju njegovo uverenje da predstavlja središnju druš-
tvenu figuru. Da bi žene mogle da obavljaju te korisne funkcije,
muškarci neprekidno moraju da ih drže pod kontrolom. Različite
društvene okolnosti daju različit rang tim funkcijama i, shodno
tome, vode do kulturnih varijacija u obrazovanju patrijarhata.
Radikalne feministkinje nam nude objašnjenje univerzalnog rod-
nog ugnjetavanja, ali i model za razumevanje kulturnih varijacija
unutar tog sistema represije.
Kako se patrijarhat može poraziti? Radikalke smatraju da
njegovo rušenje mora početi promenom ženske svesti. Svaka
žena mora najpre da spozna sopstvenu vrednost i snagu, a potom
odbaci patrijarhalne pritiske koji od nje zahtevaju da bude slaba,
zavisna i pristane na drugorazrednu i podređenu ulogu. Radi-
kalne feministkinje zahtevaju od žena da zajedno sa drugim že-
nama, bez obzira na razlike među njima, rade na uspostavljanju
široko utemeljenog sestrinstva poverenja, podrške, uvažavanja
i uzajamne odbrane. Kada nastane takva vrsta sestrinstva, biće
moguće dve strategije: (a) kritička konfrontacija sa svim aspek-
tima patrijarhalne dominacije; (b) određeni stepen separatizma
koji se može ostvariti povlačenjem žena u oblasti koje same kon-
trolišu - domaćinstvo, zajednicu, centre umetničke kreativnosti
i lezbejske ljubavne odnose. Lezbejski feminizam, kao jedna od
najsnažnijih struja unutar radikalnog feminizma, počiva na uve-
renju da erotski i emocionalni odnosi s drugom ženom predstav-
ljaju vrstu otpora patrijarhalnoj dominaciji.
Kakvu ocenu da damo radikalnom feminizmu? Emocional-
no gledano, svako od nas će na to odgovoriti u skladu sa stepe-
nom svog ličnog radikalizma. Neki će smatrati da je on previše
kritičan, a drugi da je sasvim ubedljiv. Ali ako pokušamo da ga
teoretski ocenimo, trebalo bi da primetimo da radikalni femini-
zam uključuje argumente socijalističkih i psihoanalitičkih femi-
nistkinja o razlozima za podređenost žena, a da se, uprkos tome,
kreće van tih teorija.
Radikalne feministkinje su, osim toga, obavile značajno
istraživanje da bi podržale svoju tezu po kojoj je patrijarhat u
krajnjoj liniji utemeljen u praksi nasilja nad ženama. One ima-
ju razuman, iako nedovršen, program promena. Najviše su kri-
tikovane zbog toga što su isključivo orijentisane na patrijarhat.
Ta orijentacija, čini se, pojednostavljuje realnost društvene orga-
nizacije i društvene nejednakosti, te problemu promene društve-
ne strukture prilazi na pomalo nerealističan način.
Strukturalno ugnjetavanje
Teorije strukturalnog ugnjetavanja, kao i teorije rodnog
ugnjetavanja, prihvataju tezu po kojoj ugnjetavanje proizilazi iz či-
njenice da neke društvene grupe izvlače direktnu korist iz kontro-
le, korišćenja, potčinjavanja i ugnjetavanja drugih društvenih gru-
pa. Te teorije analiziraju način na koji se interesi za dominacijom
ostvaruju kroz mehanizme društvene strukture, to jest kroz stalno
ponavljajuću i rutinizovanu društvenu interakciju. Teorije struktu-
ralnog ugnjetavanja smatraju da su te interakcije istorijske (nastale
tokom vremena) i uvek zasnovane na odnosima moći. One istra-
žuju strukture patrijarhata, kapitalizma, rasizma, heteroseksizma,
tvrdeći da su dominacija i iskustvo ugnjetavanja proizvod interak-
cije tih struktura, to jest načina na koji one uzajamno osnažuju
jedna drugu. Teoretičarke strukturalnog ugnjetavanja ne poriču
dejstvenost onih koji su na vlasti, već istražuju na koji način je ta
dejstvenost proizvod strukturalnih odnosa. U ovom odeljku izlo-
žićemo dve teorije strukturalnog ugnjetavanja: socijalistički femi-
nizam i teoriju intersekcionalnosti (ukrštanja).
Socijalistički feminizam. Teorijski projekat socijalističkog
feminizma razvija se oko tri cilja. Socijalističke feministkinje kri-
tikuju zasebne, a ipak međusobno povezane, tipove ugnjetavanja;
jedan koji proizilazi iz strukture patrijarhata i drugi koji proizi-
lazi iz strukture kapitalizma. Razume se, ta kritika razvijena je sa
stanovišta iskustva žene. Kritikujući ugnjetavanje, socijalističke
feministkinje razvile su metod socijalne analize koji je proistekao
iz proširenog razumevanja marksističkog istorijskog materijaliz-
ma. Taj prošireni metod naglašava značaj ideja za determinisa-
nost ljudskih radnji. Socijalističke feministkinje pokušavaju da
spoje ono što smatraju najvrednijim tradicijama feminističke te-
orije - marksističku i radikalnu feminističku misao.
Radikalni feminizam, kako je prethodno pokazano, predstav-
lja kritiku patrijarhata. Marksistički feminizam sledi marksističku
kritiku kapitalizma koja kritikuje klasno ugnjetavanje. Kada su
Marks (vidi glavu 2) i Engels u svom poznatom delu Porekb po-
rodice, privatne svojine i države pisali o rodnom ugnjetavanju, oni
su tvrdili da se poreklo patrijarhata nalazi u nastanku svojinskih
odnosa. Umesto (problematične) marksističke analize po kojoj se
patrijarhat nalazi u funkciji ekonomskih odnosa, socijalističke fe-
ministkinje prihvataju radikalni feministički argument po kome
patrijarhat, iako u interakciji s ekonomskim uslovima, predstavlja
nezavisnu strukturu unutar sistema ugnjetavanja.
Socijalistički feminizam pokušava da spoji to dvostruko
znanje - znanje o ugnjetavanju pod kapitalističkim sistemom i
znanje o ugnjetavanju pod sistemom patrijarhata - u jedinstve-
no objašnjenje svakog oblika društvenog ugnjetavanja. Kon-
cept koji objedinjuje te dve vrste ugnjetavanja naziva se kapi-
talistički patrijarhat. Ali koncept koji se možda još šire koristi
jeste dominacija (onako kako je ona defmisana u prethodnim
odeljcima). Socijalističke feministkinje nude sledeću definici-
ju ugnjetavanja: ugnjetavanje predstavlja strukturalni odnos
moći u kome jedna velika društvena grupa dominira drugom.
Ta struktura dominacije utiče na dejstvenost (agency), ali je ta-
kođe proizvedena dejstvenošću, to jest namernim i svesnim de-
lanjem pojedinaca. Zene su od suštinske važnosti za socijalistički
feminizam na dva načina. Prvo, kao i kod ostalih oblika femi-
nizma, ugnjetavanje žena ostaje primarna tema analize. Drugo,
položaj žena i njihovo iskustvo u društvu služi kao stanovište sa
kojeg se razmišlja o sistemu dominacije u svim njegovim oblici-
ma. Međutim, u krajnjoj liniji, te teorije se bave svim mogućim
oblicima ugnjetavanja, bez obzira na to da li se ono vrši nad
ženama ili muškarcima. One takođe istražuju kako neke žene,
koje su i same ugnjetavane, mogu aktivno da učestvuju u siste-
mu ugnjetavanja drugih žena, kao na primer pripadnice privi-
legove klase u američkom društvu koje ugnjetavaju siromašne
žene. Uistinu, jedna od strategija svih socijalističkih feministki-
nja jeste suprotstavljanje predrasudama i ugnjetavajućim prak-
sama unutar same zajednice žena.
Usmerenost na kapitalistički patrijarhat i dominaciju proi-
zilazi iz činjenice da su socijalističke feministkinje, eksplicitno ili
implicitno, privržene istorijskom materijalizmu kao analitičkoj
Socijalistički feminizam - pokušaj da se stvori teorija koja se usredsređuje na
ulogu kapitalizma i patrijarhata u stvaranju širih struktura koje ugnje-
tavaju žene.
Kapitalisdčki patrijarhat - koncept po kome je ugnjetavanje žena proizvod
zajedničkog dejstva kapitalizma i patrijarhata.
strategiji. Istorijski materijalizam, kao osnovni princip marksi-
stičke društvene teorije, podrazumeva:
• da su materijalni uslovi ljudskog života, uključujući aktiv-
nosti i odnose koji proizvode te uslove, ključni faktori koji
određuju ljudsko iskustvo, ličnost, ideje i društvene odnose;
• da se ti uslovi menjaju tokom vremena usled dinamike
koja je za njih karakteristična;
• da se istorija svodi na promene u materijalnim uslovima
života društvenih grupa.
Istorijski materijalisti smatraju da bilo koji pokušaj društve-
ne analize mora da prati istorijski konkretne detalje koji definišu
materijalne uslove života društvenih grupa i da otkrije vezu iz-
među tih uslova i iskustava, ličnosti, događaja, ideja i društvenih
struktura koje su karakteristične za tu grupu. Povezujući istorij-
ski materijalizam i usredsređenost na sistem dominacije, socija-
lističke feministkinje pokušavaju da ostvare svoj teoretski cilj i
zasnuju teoriju koja istražuje dominaciju kao najrašireniji druš-
tveni poredak, a ipak ostaje čvrsto privržena preciznoj, istorijski
konkretnoj analizi materijalnih i društvenih uslova koji uobliča-
vaju zasebne kontekste dominacije.
Ali, u upotrebi principa istorijskog materijalizma, socijali-
stičke feministkinje prevazilaze marksizam na tri ključna načina.
Prvo, one proširuju značenje koncepta „materijalnih uslova
ljudskog života“. Marksisti obično pod ovim konceptom podrazu-
mevaju ekonomsku dinamiku društva, posebno načine na koje se
različita dobra proizvode i razmenjuju na tržištu. U tim različitim
eksploatišućim aranžmanima, koji neke čine bogatima, a neke si-
romašnima, oni vide korene klasne nejednakosti i klasnog suko-
ba. Socijalistička feministička analiza prihvata značaj ekonomske
dinamike, ali veliki značaj pridaje i drugim uslovima koji stvaraju
Istorijski materijalizam - marksistićko shvatanje po kome su materijalni uslovi
ljudskog života, uključujući aktivnosti i odnose koji proizvode te uslove,
ključni faktori koji determinišu ljudsko iskustvo, ličnost, ideje i društvene
odnose; po kome se ti uslovi menjaju tokom vremena usled dinamike koja
je za njih karakteristična; i po kome se istorija svodi na promene u materi-
jalnim uslovima života društvenih grupa i s njima povezanim promenama
u ljudskom iskustvu, ličnostima, idejama i društvenim odnosima.
i održavaju društveni život: ljudskom telu i njegovoj seksualnosti i
neophodnosti u razmnožavanju i podizanju dece; održavanju do-
maćinstva kroz neplaćeni i nevidljivi skup kućnih poslova; emo-
cionalnoj podršci; i proizvodnji znanja. U svim tim aktivnostima
koje održavaju život, eksploatišući poredak radi za jedne a osiro-
mašuje druge. Ta redefinicija koncepta materijalnih uslova modi-
fikuje marksističku pretpostavku po kojoj su ljudska bića proizvo-
đači dobara, u novu po kojoj su ljudska bića ona koja stvaraju, ali
i ona koja održavaju sve oblike ljudskog života.
Drugo, socijalistički feminizam naglašava ulogu ideja, koje
su za marksiste izvedenica iz ekonomskog života. Naglasak na
idejama uključuje svest, motivaciju, misao, socijalnu definiciju
situacije, znanje, tekstove, ideologiju, volju za delanjem u sop-
stvenom interesu ili prihvatanje interesa drugog. Za socijalistič-
ke feministkinje, svi ti faktori duboko pogađaju ljudsku ličnost,
ljudsko delanje i strukture dominacije koje se ostvaruju kroz to
delanje. Te ideje su proizvod društvenih struktura i neraskidivo
su povezane s njima. Osim toga, one su isto tako složene i moć-
ne kao i strukture koje proizvode ekonomska dobra. Unutar svih
tih struktura, takođe, eksploatatorski poredak obogaćuje i osna-
žuje jedne, a osiromašuje i imobiliše druge.
Treće, socijalistički feminizam se ne bavi isključivo kla-
snim nejednakostima, već složenim spletom čitavog niza razli-
čitih društvenih nejednakosti. Socij alistički feminizam smatra
da društvena organizacija predstavlja sistem u kojem se javne
strukture privrede, političkog sistema i ideologije nalaze u inte-
rakciji s intimnim, privatnim procesima ljudske reprodukcije,
porodičnog života, seksualnosti i subjektivnosti čiji je proizvod
održanje složenog sistema dominacije. Način na koji taj sistem
funkcioniše može se uočiti u opstajućim i bezličnim društvenim
obrascima, kao i u nekim raznovrsnijim, suptilnim interperso-
nalnim odnosima. Da bi analizirale taj sistem, socijalističke fe-
ministkinje kreću se između istraživanja velikih sistema domina-
cije i situaciono specifičnih, detaljnijih istraživanja svakodnevnih
iskustava ugnjetavanih ljudi.
Knjiga Belo venčanje, koju je napisala Kris Ingram i koja
predstavlja savremeno klasično delo socijalističkog feminizma,
istražuje kako se kapitalizam, patrijarhat i rasizam očituju u usta-
novi venčanja, koje predstavlja obaveznu i veoma skupu javnu
ceremoniju koje obeležava privatne namere dvoje ljudi. Ingram
pokazuje značaj venčanja za kapitalizam pozivajući se na čisto
finansijske podatke - to je industrija od milijardu dolara, a deo
tog profita potiče od eksploatacije radnika širom sveta - rudara
koji kopaju dijamante u Africi, radnika koji rade na letovalištima
u kojima se provodi medeni mesec na Karibima, krojača venča-
nica u Jugoistočnoj Aziji itd. Ona tvrdi da kapitalizam neprekid-
no prodaje imidž (sliku) fantazije o venčanju kroz igračke, filmo-
ve, televizijske serije i ženske magazine. Ingram takođe pokazuje
kako je ta ideološka potka duboko ukorenjena u sistem patri-
jarhata. Ritual belog venčanja postao je sveta ceremonija onoga
što je Edrijen Rič ranije nazvala „obavezna heteroseksualnost“,
a Ingram ,,heteronormativnost“.
Heteronormativnost je snažno kolektivno uverenje da po-
treba odraslih ljudi za porodicom, sigurnošću i intimnošću može
da se zadovolji jedino u odnosu između muškarca i žene, tj. iz-
među dvoje Ijudi koji unutar rodno stratifikovanog patrijarha-
ta imaju nejednaku moć, prava i status. Ingram pokazuje kako
mlade i njihove porodice pasionirano žude za belim venčanjem
zbog toga što ono kodira „heteroseksualni imidž“: viziju snova
romantične ljubavi između muškarca i žene koja prikriva i bri-
še iz svesti sve znanje o radu koji je neophodan da bi se održao
odnos između nejednakih, rizik odsustva komunikacije i, napo-
sletku, rizik razvoda. Kada ljudima kažete, kao što se često go-
vori ženama, da je njihovo venčanje „najlepši dan u njihovom
životu“, to je isto kao da ste rekli da smisao njihovog postojanja
kao ljudskih bića nije u tome da postignu neki cilj u životu, već
u tome da ih neko odabere kao predmet želje.
Socijalističke feministkinje imaju predloge kako da se prome-
ni struktura patrijarhata. One zahtevaju globalnu solidarnost među
ženama u borbi protiv načina na koji kapitalizam zloupotrebljava
Heteronormativnost - snažno kolektivno uverenje da potreba odraslih ljudi
za porodicom, sigurnošću i intimnošću može da se zadovolji jedino u
odnosu između muškarca i žene, tj. između dvoje ljudi koji unutar rod-
no stratifikovanog patrijarhata imaju nejednaku moć, prava i status.
njihov život, život njihovih zajednica i čovekove okoline. Fe-
ministkinje upozoravaju feminističke zajednice na opasnosti od
kooptacije u redove privilegovane inteligencije koja opslužuje
kapitalistički interes. Njihova glavna aktivistička ideja jeste da
mobilišu ljude da koriste državu kao sredstvo za efektivnu re-
distribuciju društvenih resursa što bi omogućilo zaštitu žena
putem javnih službi kao što su besplatno obrazovanje, zdrav-
stvena zaštita, transport, briga za decu i obezbedivanje mesta za
stanovanje. One se takođe zalažu za progresivnu poresku stopu
koja smanjuje velike disparitete u dohocima između bogatih i
siromašnih. Konačno, socijalističke feministkinje žele da država
garantuje minimalnu nadnicu svim članovima zajednice. One
veruju da će ta mobilizacija biti efikasna samo ako ljudi posta-
nu svesni svojih životnih uslova, životnih uslova drugih i potom
počnu da brinu o njima. Dužnost feminističke socijalne nauč-
nice je da svima pokaže na koji način materijalne nejednakosti
utiču na ljudske živote.

Patriša H il Kolins
Biografska skica

Patriša Kolins piše o tome kako je njeno iskustvo obrazovnog

uspeha prolazilo kroz razna kontraisku-
stva. Prvo, ona je bila Afroamerikanka,
žena, osoba koja je potekla iz radničke
porodice i koja je prošla kroz različite ži-
votne situacije. U tim situacijama, drugi
su je po pravilu prosuđivali kao manje
vrednu od onih koji su došli iz drugači-
jih društvenih slojeva. Kasnije je saznala
’ j / da obrazovni uspeh od nje zahteva da se
/ distancira od crne radničke zajednice iz
' koje je potekla. To je kod nje stvorilo
tenziju zbog koje je izgubila glas.
Njen odgovor na tu tenziju bila je formulacija alternativnog ra-
zumevanja društvene teorije i alternativnog načina teoretisanja
uopšte. Taj projekat vodio ju je do otkrića teoretskog glasa
njene zajednice i pokušaja da ponovo povrati glas, smeštajući
 ga u tu zajednicu. Pokušaj je kulm inirao u knjizi p o d nazivom
Crna feministička misao: znanje, svest i osnaženje (1 9 9 0 ). T a
an tologijsk a k n jiga predstavlja jed n o o d n ajpozn atijih dela fe-
m inističke i društvene teorije za koje je P. K o lin s d o b ila nagra-
d u D žesi B ern ard i nagrad u Sesil R ajt M ils. Crna feministička
misao predstavlja društvenu teoriju kao razum evanje speciflč-
ne društvene grupe - crnih žena. U tu svrhu, P. K olin s koristi
širok d ijap azon glasova —neke slavne, neke neznane. O n a izla-
že d ruštvenu teoriju k o ja artikuliše jed n o gru p n o razum evanje
ugnjetavana p u tem u krštan ja rase, rod a i klase — i n jenu isto-
rijsku bo rbu protiv ugnjetavanja. U toj knjizi P. K olin s izlaže
p o seb n u ep istem ologiju (teoriju saznanja) p o kojoj crne žene
p rocen ju ju istinu i validn ost. O n a takođe ubedljivo pokazuje
d a je fem inističko ep istem ološko stanovište m oguće.

Teorija intersekcionalnosti (ukrštanja) tvrdi da se žene

ugnjetavaju u različitim situacijama i u različitom stepenu in-
tenziteta. Objašnjenje te varijacije (i to objašnjenje je centralni
predmet teorije intersekcionalnosti) jeste da su žene, bez obzira
na to što su sve potencijalno ugnjetavane zbog svog roda, ugnje-
tavane na drugačiji način zbog različitih ukrštanja struktura
društvenih nejednakosti. Bele žene u Americi su, na primer, tr-
pele daleko manje od crnih žena. Osim toga, one su trpele kraće
od crnih žena. Strukture nejednakosti možemo da opišemo kao
vektore ugnjetavanja i privilegija (moguće je takođe upotrebiti
frazu koju koristi P. H. Kolins - „matrica dominacije“), koji ne
obuhvataju samo rod, već i klasu, rasu, globalni položaj, seksual-
ni afinitet i starosno doba. Varijacija tih intersekcija kvalitativno
menja iskustvo žena, a ta promena, ta raznolikost, mora se uzeti
u obzir kada se teorijski raspravlja o iskustvu žena. Jedan od ar-
gumenata teorije intersekcionalnosti jeste da se iskustvo ugnje-
tavanja ne proizvodi isključivo snagom jednog vektora ili jedne
Teorija intersekcionalnosti - teorija koja smatra da su žene ugnjetavane u
različitim situacijama, različitim istorijskim periodima i u različitom
stepenu intenziteta.
Vektori ugnjetavanja i privilegija - različita presecanja brojnih struktura druš-
tvene nejednakosti (kao što su: rod, klasa, rasa, globalni položaj, seksualni
afinitet i starosno doba) koja imaju za cilj da ugnjetavaju žene na drugači-
ji način. Varijacija tih intersekcija kvalitativno menja iskustvo žena.
promenljive, već da to iskustvo može biti proizvod ukrštanja više
vektora. Na primer, neke žene su trpele samo zbog roda, neke
zbog roda i klasnog položaja, neke zbog roda, klasnog položaja
i rasne pripadnosti itd. Krenšo pokazuje da se crne žene veoma
često suočavaju s diskriminacijom prilikom zapošljavanja zbog
toga što su crne, ali da sudovi rutinski odbijaju da priznaju da
ta diskriminacija postoji - osim ukoliko se ne bi utvrdilo da se,
u stvari, radi o opštoj diskriminaciji, seksualnoj diskriminaciji
(čitaj „belih žena“) ili rasnoj diskriminaciji (čitaj „crnih muška-
raca“). Karakterišući te vrste diskriminacija kao vektore ugnjeta-
vanja i privilegija, želimo da naglasimo najznačajnije doprinose
teorije intersekcionalnosti koja tvrdi da privilegije nekih muš-
karaca i žena zavise od ugnjetavanja drugih muškaraca i žena.
Teorije intersekcionalnosti u svom srcu shvataju te nejednakosti
kao hijerarhijske strukture koje su utemeljene u nepravednim
odnosima moći. Tema nepravde ukazuje na konzistentan kritički
karakter ove teorije.
Teorija intersekcionalnosti tvrdi da postoji suštinska veza
između ideologije i moći koja omogućava dominantnim subjek-
tima da kontrolišu podređene, stvarajući politički i društveni si-
stem u kome razlika postaje konceptualno oruđe za pravdanje
sistema ugnjetavanja. U društvenoj praksi, dominantni koriste
razlike među ljudima da bi opravdali ugnjetavanje, transformi-
šući razlike u modele inferiornosti/superiornosti; socijalizaci-
ja u ovakvom sistemu ne služi da bi se raznolikost shvatila kao
kulturno bogatstvo, već evaluativno - da bi stvorila koncepte
kojima je moguće deliti stvari na dobre i loše. Takve ideologije
delimično počivaju na onome što Odri Lord zove „mitska nor-
ma“ (u SAD to su primeri belog, mršavog, muškog i heterosek-
sualnog) naspram koje ljudi ocenjuju druge i sebe. Ta norma
ne samo da omogućuje dominantnima da kontrolišu društvenu
proizvodnju (kako plaćenu tako i neplaćenu), već takođe postaje
deo individualnog subjektiviteta - internalizovanog odbacivanja
razlike, i odbacivanja i potcenjivanja drugih. Ona je takođe u
stanju da stvori kriterijume unutar sopstvene grupe putem ko-
jih je moguće isključiti, kazniti ili marginalizovati članove grupe.
Glorija Anzaldua opisuje ovu poslednju praksu kao stvaranje
drugog, tj čin definisanja na osnovu kojeg je moguće unutar po-
dređene grupe zaključiti koji član grupe nije prihvatljiv, odnosno
koji član je ,,drugi“. Nametanje takve definicije drugog, zaklju-
čuje ona, uništava potencijal za stvaranje koalicija i otpora kojim
bi se takav sistem mogao srušiti.
Ispresecanost vektora ugnjetavanja i privilegija, stvara varija-
cije kako u obliku, tako i u intenzitetu ljudskih iskustava ugnje-
tavanja. Iskustvo ugnjetavanja je ono iskustvo koje definiše naš
položaj i naše ponašanje. Veliki deo pisanih radova i istraživanja
rađenih iz rakursa intersekcionalnosti predstavljaju konkretne
realnosti ljudskih života onako kako su one uobličene intersekci-
jom tih vektora. Intersekcije koje feministkinje najviše proučava-
ju jesu intersekcije roda i rase, roda i klase, odnosno rase, roda i
klase. Ostale analize bave se rodom i starosnim dobom, rodom i
globainim položajem, te rodnim i seksualnim preferencijama.
Reagujući na svoje materijalne okolnosti, žene stvaraju inter-
pretacije i strategije za preživljavanje kojima je moguće odupreti
se nepravdi. Neke teoretičarke intersekcionalnosti imaju za cilj da
postanu glasnogovornice grupnog znanja koje je stvoreno u speci-
fičnim životnim okolnostima, istorijskim presecanjem nejednako-
sti, i da uobliče različite feminističke izraze tih znanja (kao što su
na primer, crna feministička misao ili čikana feminizam).
Teorija intersekcionalnosti kritikuje rane feminističke spise za
koje se smatra da odražavaju iskustvo i probleme belih feministki-
nja, pripadnica privilegovane klase u zapadnim društvima. Neke
od tih kritika imaju svoje parnjake u postmodernističkim radovi-
ma, ali taj paralelizam ne bi trebalo preuveličavati. Teorija inter-
sekcionalnosti jedna je od najstarijih tradicija feminističke misli.
Ta kritika postavila je niz pitanja o tome šta podrazumevamo pod
kategorijama kao što su žene, rod, rasa i sestrinstvo. Ona se usred-
sredila na raznolikost iskustva u naizgled univerzalnim pojmovima
kao što su majčinstvo i porodica, a takođe je reinterpretirala teo-
rijske radove među kojima je i sociološko-psihoanalitička studija
Stvaranje đrugog - engleski, othering. Cin definisanja unutar podređene gru-
pe kojim se određuje koji član grupe nije prihvatljiv, odnosno koji član
grupe je „drugi” . Takvo definisanje uništava potencijal za stvaranje ko-
alicija i otpora.
Nensi Čodorov. Ta kritika primorala je bele feministkinje, koje
,,belo“ razumeju kao konstrukciju, da repozicioniraju razumeva-
nje belog. U toj rekonstrukciji bilo je neophodno da se pono-
vo razmisli o načinima na koje biti beo rezultira u privilegijama,
kao i o tome šta beli ljudi mogu aktivno da urade da bi smanjili
rasizam i kako mogu da doprinesu proizvodnji jedne inkluzivni-
je feminističke analize.
Proces teoretisanja, istraživanja i kritike doveo je teoriju in-
tersekcionalnosti do jednog od centralnih pitanja s kojim se femi-
nizam danas suočava: kako otvoriti prostor za analitički princip i
empirijsku činjenicu raznolikosti među ženama (koja je proizašla
iz različitih iskustava), a u isto vreme se držad vrednosne i političke
pozicije po kojoj specifične grupe žena dele jedinstveno, posebno
stanovište? Objašnjavajući šta je stanovište, P. H. Kolins smatra da
ono predstavlja pogled na svet koji prihvataju grupe koje karakte-
riše heterogena bliskost {commonality). Tako P. H. Kolins zaklju-
čuje da stanovište nije konstituisano iz nekog esencijalizma, već iz
prihvatanja činjenice da svi delimo istu sudbinu. Iako se vektori
ugnjetavanja i privilegija - rasa, klasa, rod, starosno doba, globalni
položaj i seksualni afinitet —presecaju u životima svih ljudi, te te-
oretičarke tvrde da način na koji se oni presecaju znatno utiče na
stepen u kome se afirmiše zajedničko stanovište. Među činiocima
koji olakšavaju afirmaciju nalazi se postojanje (trajanje) grupe to-
kom vremena, njeno shvatanje sopstvene istorije kao grupe, njen
položaj u relativno segregiranom prostoru i njen razvoj kao intra-
grupnog sistema društvene organizacije i znanja koje se koristi da
bi se pružio otpor ugnjetavanju. Ali grupno stanovište nije nikada
monolitno i nepropustljivo; sama činjenica da je grupa konstitui-
sana delovanjem vektora ukrštanja znači da članovi grupe mogu da
se pozicioniraju između različitih shvatanja sopstva. Članovi grupe
često se premeštaju iz domaćih grupa (u kojima su ponikli) u šire
društvo gde prolaze kroz iskustvo unutrašnjeg autsajdera. Osim
toga, domaća grupa nije otporna na prodiranje spoljašnjih ideja
Stanovište - perspektiva aktera uključenih u grupe koje su različito pozicioni-
rane unutar društvene strukture.
Unutrašnji autsajder - iskustvo koje doživljavaju članovi grupe prilikom sva-
kog prelaska iz domaćih grupa u šire društvo.
i nije neizdiferencirana. Ona ima sopstvenu internu dinamiku
razlike i čak može biti konstituisana svojom egzistencijom na
onome što Anzaldua naziva kulturnim preklapanjem. Teorija
intersekcionalnosti upozorava da, iako je lako locirati iskustvo
intersekcije i stanovišta kod pojedinaca, taj redukcionizam može
biti teorijski i politički opasan, jer briše istorijske strukture ne-
jednake moći koje su proizvele individualno iskustvo i skriva po-
trebu za političkom promenom.
I teorija intersekcionalnosti ima neke predloge kako da se
promeni društvena struktura. Ona se okreće znanju ugnjetava-
nih Ijudi i njihovim principima vere i pravde. Teorija želi da ta
znanja prenese ostalim pripadnicima ugnjetavane zajednice koji
će ih iskoristiti za protest i promene. Jer samo unutar zajedni-
ce moguće je održati veru u eventualni trijumf pravde - pravde
shvaćene ne u uskom smislu pravne racionalnosti, već kao refor-
me društvenih ustanova i društvenih odnosa, principa pravičnog
i brige za sebe i druge.

Ključni koncept
Stanoviste

Veliki deo fem inističkih teorija počiva na ideji d a ljudi svet oko
sebe posm atraju s nekog p osebn og stanovišta u društvu, iz per-
spektive aktera koji su raziičito pozicionirani unutar društvene
strukture. K ao rezultat toga, on o što svako vidi i zna uvek je
parcijalno i zasnovano na nekom posebn om interesu, a nikada
ne m ože biti p otp u n o i objektivno. Z n an je je proizvedeno unu-
tar grupa; on o se razlikuje od grupe d o grupe. O n o se ponekad
razlikuje i m eđu članovim a unutar jedne iste grupe. T o znanje
uvek je p od uticajem od n o sa m oći — bez obzira na to d a li je
form ulisano sa stanovišta dom inantne ili podređene grupe.
Stanovište predstavlja p očetak fem inističke sociološke teori-
je. R azlo g što fem in istkin je p okušavaju d a op išu , analiziraju
i p rom en e svet sa stan ovišta žene jeste i taj što, radeći iz u gla
ženske pod ređ en e pozicije u društvenim od n o sim a, fem ini-
stičke sociološke teoretičarke u viđ aju d a je zn anje d eo sistem a
m oći k oji upravlja p roizvo d n jo m znanja, ali k oji, osim toga,
 takođe upravlja proizvodnjom svega u društvu. Feministička
sociološka teorija pokušava da promeni balans moći unutar
sociološkog diskursa i unutar socijalne teorije, uspostavljajući
stanovište žena kao jedno od mogućih stanovišta unutar kojeg
se može konstruisati društveno znanje.
U pokušaju da stvore sociološku teoriju sa ženskog stanovišta, fe-
ministikinje moraju da ustanove i analiziraju ono što konstituiše
žensko stanovišta. Stanovište je proizvod socijalnog kolektiviteta
čiji pripadnici dele zajedničku istoriju i zajedničke okolnosti, na
osnovu kojih mogu da razviju zajedničko znanje o društvenim
odnosima. Svim ženama u patrijarhatu bio je dodeljen zadatak
društvene reprodukcije (rađanje i podizanje dece, održavanje
domaćinstva, spremanje hrane, briga za stare, bolesne i zavisne,
te emocionalna i seksualna usluga). Taj rad za koji nikada nisu
primile materijalnu naknadu, femtnistkinje smatraju eksploa-
tacijom. Taj zajednički i istorijski odnos i spona sa socijalnom
reprodukcijom u okolnostima podredenosti, predstavlja osnovu
feminističkog zahteva koji je utemeljen u ženskom stanovištu.
Ali isprecesanost rodnih nejednakosti s rasnim, klasnim, geoso-
cijalnim i nejednakostima koje su utemeljene u seksualnosti i
starosnom dobu, proizvodi složen sistem nejednako osnaženih
stanovišta društvenih grupa koje se nalaze u neprekidno pro-
menljivim odnosima saradnje i sukoba. Ta presecanja sada su
integralni deo feminističke teorije i analize ženskog stanovišta.

KA FEMINISTIČKOJ SOCIOLOŠKOJ TEORIJI

U p o tr e b lja v a ju č i c e lo k u p n u fe m in istič k u a r g u m e n ta c iju
k o ja je d o v d e iz lo ž e n a , fe m in istič k e so c io lo šk in je p o č e le su d a
s tv a r a ju o p š t u te o r iju k o ja u sm e r a v a p a ž n ju n a k lju č n e te m e
k o je s u k a ra k te ristič n e z a sve s o c io lo šk e te o r ije : o d n o s iz m e đ u
d ru štv e n e stru k tu re i p o je d in a č n o g d e la n ja (d e jstv e n o s ti), o d n o s
iz m e đ u m a k r o s o c ija ln o g i m ik r o s o c ija ln o g , p r ir o d u m o ć i, u zro -
k e n e je d n a k o s ti i u z ro k e p r o m e n e .
F e m in istič k a so c io lo šk a te o r ija v id i p o je d in c e k a o ak te re k o ji
žive i d e lu ju u n u ta r slo ž e n o g p o lja m o ć i k o je ih d e te rm in iše i u
k o m e se n jih o v a d e jstv e n o st r e p ro d u k u je i o sp o ra v a . D ru štv e n i
živ o t p re d sta v lje n je k a o n iz n e p re k id n ih č in o v a u g n je ta v a n ja .
Ugnjetavanje obavljaju pojedinci tj. akteri koji se, čak i ako uspe-
mo da objasnimo društvene strukture koje predstavljaju strukturne
okvire unutar kojih se ti činovi odigravaju (tj. kada bismo prihva-
tili da ponašanje pojedinaca u velikoj meri zavisi od društvenih
struktura koje deluju „prisilno i eksterno“), ne mogu osloboditi
odgovornosti za reprodukciju sistema dominacije. Društveni ži-
vot takođe može da se razume kao neprekidan niz pojedinačnih i
grupnih reakcija na ugnjetavanje. Te reakcije obuhvataju borbu,
osporavanje, svedočenje, diverziju, pobunu, otpor, itd. To nazi-
vamo politikom otpora kojim se pojedinci i kolektivi suprotstav-
ljaju strukturama i akterima dominacije. Za ovu politiku suprot-
stavljanja od velikog značaja je postojanje i opstanak grupnih
stanovišta. Ona predstavljaju načine razumevanja društva koja
se razvijaju iz društvenih struktura i koja služe kao motivacija
za individualnu i grupnu reprodukciju dominacije ili otpor do-
minaciji. Nasuprot strukturalnim deterministima koji tvrde da
su stanovišta proizvod društvenih struktura, feministička analiza
tvrdi da su žene sposobne da se odupru strukturnim silama i iz-
bore bolji položaj u društvu, čak i u okolnostima najbrutalnijeg
ugnjetavanja. Feministička analiza smatra da je strukture domi-
nacije moguće pobediti ako se reaguje emocionalno, to jest ako
se emocije (kao što je bes) transformišu u konstruktivnu snagu.
Emocionalna reakcija besa - i voljnost da se bes transformiše u
poziciju s koje se može boriti protiv nepravde —ne može da se
objasni strukturama ugnjetavanja koje ga proizvode. Feministki-
nje se ovde na najdirektniji način uključuju u teoretske rasprave
o strukturi i dejstvenosti (glava 7).
Feminističke teorije su takođe razvile čitav novi vokabular
da bi opisale realnost makroodnosa i mikroodnosa. Doroti Smit
je uvela koncept odnosa vladanja; uopštenog, anonimnog, bez-
ličnog teksta; i lokalnih aktuelnosti proživljenog iskustva.
1. Odnosi vladanja odnose se na složene, nemonolitne ali
povezane društvene aktivnosti kojima je moguće kontro-
lisati društvenu proizvodnju.
O dnosi vladanja - složene, nemonolitne ali povezane društvene aktivnosti
kojima je moguće kontrolisati društvenu proizvodnju.
 2. Ljudska društvena proizvodnja mora po sopstvenoj ma-
terijalnoj prirodi da se desi u nekom trenutku u lokalnoj
realnosti proživljenog iskustva, tj. na mestima gde neke
realne ličnosti sede dok pišu ili čitaju knjigu (sade voće i
povrće ili proizvode odeću).
3. Odnosi vladanja u kasnom kapitalističkom patrijarhatu
manifestuju se kroz tekstove koje karakteristiše anoni-
mnost, opštost i autoritet. Ti tekstovi su tako napisani da
realno životno, pojedinačno i individualizovano iskustvo
obrazuju i prevode u jezičku formu koja je prihvatljiva
odnosima vladanja. Taj kriterijum prihvatljivosti zado-
voljen je kada tekst nametne definiciju situacije. Sadr-
žaj teksta može se kretati od ugovora preko policijskih
izveštaja, uverenja o završenom školovanju sve do lekar-
skih izveštaja. Oni svuda menjaju materijalnu realnost,
reinterpretirajući ono što se desilo, determinišući ono
šta je moguće. Recimo, u pokušaju da bude deo odno-
sa vladanja, čak i na lokalnom nivou, neki pojedinac
(kao što je student koji se prijavljuje za letnji posao u re-
storanu koji poseduje porodični prijatelj) uskoro shvata
da mora da ispuni neki tekst (na primer, poresku prijavu
za posao) koji nije propisao poslodavac s kojim će se sre-
sti licem u lice, već neki anonimni aparat vladanja, neki
bezlični službenik u administraciji. Ti tekstovi neprekid-
no stvaraju intersekcije između odnosa vladanja i lokal-
nih realnosti proživljenih iskustava. Važno je primetiti
da to presecanje deluje u oba smera. U nekim istorijskim
trenucima, akteri, koji se nalaze u apsolutno individu-
alnim položajima, sede za stolom, računarom ili konfe-
rencijskim stolom, stvarajući oblike koji će postati deo
aparata vladanja.
Lokalne realnosti proživljenog iskustva - mesta gde realne ličnosđ delaju i
provode svoje živote.
Tekstovi - „pisani dokumenti proizašli iz odnosa vladanja koji imaju moć
da organizuju odnose proizvodnje u svakodnevnom životu i karakter
anonimnosti i opštosti tako da ih je moguće primeniti na veliki broj
svakodnevnih situacija; tekstovi obuhvataju dozvole, diplome, ugovore,
narudžbine, zakone, kataloge itd.“
 Sva tri aspekta društvenog života —odnosi vladanja, lokalne
reainosti proživljenog iskustva i tekst —široko su rasprostranje-
ne i konstantne osobine strukture društvene dominacije. Sve tri
osobine u isto vreme mogu i moraju da se istražuju kao delanje,
odnosi i rad otelovljenih subjekata. Svaka dimenzija ima svoju
posebnu internu dinamiku: poriv kontrole u odnosima vladanja,
poriv proizvodnje i komunikacije u lokalnim realnostima i poriv
objektifikacije i fakticiteta koji se nalazi u generalizovanom tek-
stu. Rasa kodira i rodno uređuje taj svet. Sledstveno tome, iako
niko ne može da izbegne život u lokalnoj realnosti (tj. svako mora
da bude fizički prisutan negde u prostoru i vremenu), žene su da-
leko dublje uronjene u nezavršeni proces održavanja lokalnih re-
alnosti, dok je muškarcima u odnosima vladanja dodeljena uloga
dominantnih. Te iste podele se ponavljaju u privrednim i rasnim
odnosima, gde takođe postoje podređeni i nadređeni. Tekstovi,
čiji je cilj objektifikacija i fakticitet, napisani su tako da onemo-
gućavaju jednakost među Ijudima. Te nejednakosti nastaju duž
rasnih, rodnih, klasnih, starosnih, i globalnih linija podele. Kroz
taj okvir elementi strukture i interakcije spojeni su u jedno. Do-
minacija i proizvodnja postaju problematične, a njihove manife-
stacije uključuju do tada apsorbovane, vekovima stare sociološke
distinkcije: mikro-makro i delatnost-struktura.

D orotil. Smit
Biografska skica

D o ro ti I. Sm it o b jašn java da je njena sociološk a teorija izvede-

na iz n jen o g sop stven og životn og iskustva kao žene, pogotovo
kao žene k o ja se kretala izm eđu sveta akadem skih krugova u
kom e d o m in iraju m uškarci i sveta m ajke, tj. p orod ice u kojoj
žena igra glavnu ulogu. Prisećajući se svog stu d iran ja na Ber-
kliju, u ran im 1960-im , kad a je radila d ok to rat iz sociologi-
je, i istovrem eno sam ostaln o podizala decu, D . S m it kaže da
njen život nije bio toliko uobličen karijerom , već čitavim ni-
zom kon tin gen cija (slučajnosti). K o n tin gen tn o st je jed n o od
m n ogih ličnih iskustava koje je navelo Sm itov u d a dovede u
pitan je sociološku o rto d o k siju (do m in an tn u teoriju), kao što
 * - " ’ I je im id ž slo b o d n o g aktera čije ponašanje
* ' je p osledica p rolaska kroz iskustvo suko-
ba uloga.
Bez obzira na to d a li su se desili kao
H ft p osledica slučajnosti ili nam ere, sledeći
. d ogad aji predstavljaju značajne faze u
akadem skom razvoju D o ro ti Sm it. Ro-
W< dena je 1926. god in e u Velikoj Britaniji.
Završila je sociologiju na U niverzitetu
u L o n d o n u 1955. godin e, a d ok to rat iz sociologije odbrani-
la je na B erkliju (na U niverzitetu K alifornija) 1963. godine.
U istom p erio du D o ro ti je p rošla kroz „iskustvo braka, prese-
ljenja u K an ad u , koje je usledilo ubrzo nakon braka, rađan ja
dece i rastanka od m uža, kao i p osla koji je d o b ila“ . O tim
d o g ađ ajim a Sm it kaže: ,,To su bili trenuci u k o jim a sam im ala
m alo slo b o d n o g izbora, a svakako m alo preth od n o g zn an ja“ .
D o ro ti je obavljala sledeće poslove: sociološkin ja angažovana
na istraživanjim a na Berkliju; predavačica sociologije na Ber-
kliju; predavačica sociologije na U niverzitetu Eseks, u engle-
skom m estu K olčesteru; docen tkin ja i p o to m profesorka na
O d eljen ju za sociologiju na U niverzitetu Britanske K olu m bi-
je. G o d in e 1977. m esto profesorke sociologije obrazovanja na
O n tarijsk o m in stitutu za istraživanje obrazovanja, T oronto.
N eke od id eja koje nalazim o u teoriji D o ro ti Sm it predstavlja-
ju važnu osn ovu fem inističke m akroteorije, integrisane fem i-
nističke teorije i socijalističkog fem inizm a.

Feminističke socijalne teoretičarke opisuju mikrodruštveni

poredak u kome postoji ogromna razlika u svakodnevnom živo-
tu dominantnih i podređenih. U tom svetu, žene čine preovla-
đujuću većinu širom sveta. Drugim rečima, društveno iskustvo
na mikronivou uobličeno je i prožeto odnosima moći i nejedna-
kosti koje nalazimo u društvenim strukturama na makronivou.
Ta vizija mikrosocijalnog života razilazi se s vizijom koju nalazimo
u tradicionalnoj sociologiji glavnog toka koja smatra da mikroni-
vo društva funkcioniše na osnovu neke vrste demokratskog etosa
jednakih, koji pokušavaju da rade zajedno ili se barem sastoji od
situacija iz kojih svaki pojedinac može da izađe kao ,,pobednik“
ili „onaj koji definiše situaciju“. Feministička sociološka teorija
tvrdi kako su iskustva delanja, interakcije, sopstva i svesti koja
imaju žene (i ostali podređeni) radikalno različita od iskustava
onih koji zauzimaju dominantne pozicije.
Sposobnost za delanje uvek proizilazi iz pozicije u sistemu pa-
trijarhata, kapitalizma i rasizma. Ti sistemi muškarcima omoguću-
ju organizovanje života i usredsređenost na cilj koji treba da ostva-
re. Za razliku od toga, život žena je pun incidenata i slučajnosti.
Zene se nalaze u situacijama koje su prepune naglih promena i
obrta, koje proizilaze iz neizvesnoti bračnog života, onoga što radi
muž, nepredvidivog uticaja dece na životne planove, razvoda, udo-
vištva i loše plaćenog posla. U svojim svakodnevnim aktivnostima,
žene se retko nalaze u situacijama u kojima mogu da ostvaruju
svoje ciljeve; umesto toga, njihov život sastoji se od niza reakcija
na stalne potrebe i želje drugih. Društvena struktura ih sprečava
da budu usmerene na sopstvene životne ciljeve. Umesto toga, ona
ih prisiljava da izvršavaju različite zadatke kao što su nadzor, koor-
dinacija, pomoć i zadovoljavanje želja, delanja i zahteva drugih.
Za one koji dominiraju u društvu, iskustvo interakcije s
drugima može značiti uzajamnost orijentacije, pritisak da se
dođe do ovladavanja razumevanjem i slobodu da se uđe ili izađe
iz interaktivnog okruženja. Bilo koja interpersonalna jednakost
ili dominacija, koju žene kao pojedinci mogu da postignu, efek-
tivno se anulira makrostrukturnim rodnim nejednakostima koje
determinišu ne samo najširu podelu rada (tj. pitanje ko postavlja,
a ko ostvaruje zadatke), već takođe njegove procesualne detalje
(tj. pitanje ko može da zauzima pozicije autoriteta, pravila obra-
ćanja i konverzacije, kontakt očima i kontrolu prostora i vreme-
na). Ta pretpostavka nejednakosti kao osobina interaktivne situ-
acije se intenzivira i komplikuje kada se činioci kao što su rasa i
klasa uključe u feministički analitički okvir.
Osobe koje imaju moć dobijaju znanje o sopstvu učeći da
sebe vide na onaj način na koji bi voleli da ih drugi vide. Zene
su socijalizovane da sebe doživljavaju kroz oči muškarca - istin-
skog drugog. Feministička teorija dovodi u pitanje postojanje
društveno obespravljenog uopštenog drugog. Podređeni mora da
se pozicionira između sveta kojim upravlja dominantan uopšteni
drugi i sistema značenja i položaja u originalnim grupama koje
nude alternativna razumevanja uopštenog drugog.
Primena socioloških koncepata na savremeno društvo
_ v

Teri Sijavo

Nadan 31. marta 2005. godine umrla jeTeri Šijavo (41) u Flori-
di kada joj je uklonjena cev za hranjenje koja ju je održavala u ži-
votu 14 godina. Teri se nalazila, kako su doktori rekli, ,,u nepre-
kidnom vegetativnom stanju“. Slučaj je privukao opštu pažnju
zbog neprekidnih borbi za njenu sudbinu između njenog muža i
od suda dodeljenog staratelja, Majlda Sijavoa i Terinih roditelja,
Boba i Marije Sindier. Majkl je hteo, tvrdeći da to čini uz Teri-
nu saglasnost koju je dobio pre 1990. godine, da ukloni cev za
hranjenje. Njeni roditelji su se tome suprotstavili. Njihov sukob
postao je javna stvar. Obe strane privukle su podršku, a u sukob
su se uključili i ljudi iz politike, prava, medija, medicine, religije.
Interesantno je da je ogromna većina američke javnosti smatrala
da bi joj trebalo omogućiti da umre.
Slučaj Sijavo nam još jednom pokazuje da su javno i privat-
no daleko od toga da budu razdvojene sfere. Sukob Majkla i
Sindlerovih počeo je kao privatan, ali su obe strane pozvale
javnost da presudi. Ali činjenica da je Teri Šijavo održavana u
životu toliko dugo posledica je toga što je njen slučaj izmešten
iz privatne sfere i postao javno pitanje. Njen smeštaj u bolni-
cama i domovima i troškovi zdravstvenog osiguranja dosegli
su skoro 80.000 dolara godišnje.
Slučaj takođe otkriva složene načine na koje odnosi vladanja
uobličavaju život u lokalnim realnostima. Kad god je trebalo
da se odobri bilo koji novac neophodan za njenu brigu - od
šišanja do naknade za advokata - bila je neophodna odluka
suda. Sve bitke —oko toga ko je kriv za njeno stanje, ko je
trebalo da bude njen staratelj, treba li ukloniti cev za hranje-
nje - obrađene su u tekstovima koji su proizašli iz odnosa vla-
danja. Cev za hranjenje predstavljala je deo lokalne realnosti
proživijenog iskustva, a ipak njeno postavljanje (ili uklanjanje)
zavisilo je konačno od presude sudije i zakonodavca.
Slučaj nam takođe pokazuje odnose vladanja, što je takođe je-
dan odnos posredovan kroz tekst. U jednom trenutku sena-
tor Bil Frist pozvao je Teri Sijavo da svedoči pred Odborom
za zdravstvo, obrazovanje, rad i penzije Senata SAD. Pošto
 je smacrao da je sposobna da svedoči, Teri je bila obuhvaće-
na programom zaštite svedoka, zbog čega je cev za hranjenje
morala da joj se vrati u telo, čime je anulirana presuda Suda u
Floridi. Iz ovog slučaja takođe vidimo kako se odnosi vladanja
uzajamno osnažuju: medijska pokrivenost ovog događaja je
zajedno sa vladom i kapitalističkim sistemom usmerila pažnju
na aspekte ljudskog interesa u ovoj priči, ali ju je istovremeno
udaljila od opštih problema koji postoje u američkom zdrav-
stvenom sistemu.
Naposletku, u ovom slučaju vidimo i ulogu patrijarhata, pri-
silne heteroseksualnosti i heteroseksualnih imidža koji su igrali
važnu ulogu u životu Teri Šijavo. Vidimo žensko telo na koje
muž i roditelji polažu pravo vlasništva, a takođe otkrivamo da
je njen život sudbonosno uobličen njenom željom da se podvr-
gne patrijarhalno inspirisanom heteroseksualnom imidžu lepe
(čitaj ,,vitke“) žene koja se udala i živi srećno do kraja života.
Pokušaj ostvarenja tog cilja vodio ju je do fatalnog poremećaja
u ishrani. Mislila je da njena glavna dužnost kao žene da muš-
karcu ponudi svoje vitko telo. To ju je na kraju ubilo.

Z a žen e, o s o b in a k o ja n a jv iše p r o ž im a k o g n itiv n i stil sva-

k o d n e v n o g ž iv o ta je s te o n o što D o r o t i S m it n a z iv a b ifu r k a -
c io n a sv e st, k o ja se ra z v ija d u ž lin ija lič n o g , p ro ž iv lje n o g , re-
fle k to v a n o g , s je d n e stra n e , i e ta b lira n ih v r sta k o ja n a la z im o u
d r u štv e n im z a lih a m a z n a n ja k o jim a se to isk u stv o o p is u je , s d ru -
ge stra n e . F e m in istič k a s o c io lo g ija s u b je k tiv ite ta p it a k a k o lju d i
p re ž iv lja v a ju k a d a n jih o v o s o p stv e n o isk u stv o n e o d g o v a r a u sta -
n o v lje n im t ip ifik a c ija m a t o g isk u stv a . M i v e ć z n a m o d a n e k i to
ra d e iz b e g a v a ju ć i d a r a z m išlja ju , n e k i k u ltiv išu ć i ličn e tip o v e d a
b i sv o m isk u stv u d a li n e k i s m isa o , n e k i traž eć i z a je d n ic u s d ru g i-
m a k o ji d e le tu b ifu r k a c io n u re a ln o st, a n e k i p o r ič u ć i v a lid n o s t
so p s tv e n o g isk u stv a . A li je d n o je k a d a n e š to n a u č ite iz ž iv o tn o g
isk u stv a , a d r u g o k a d a v a m to p re n e se k a p ita lis tič k i i p a trija r-
h a ln i e ta b lira n i siste m z n a n ja . O n i k o ji u č e iz isk u stv a z n a ju d a
ž iv o t n e tre b a u v e k u z im a ti z d ra v o z a g o to v o , k a o i to d a je m o -
g u ć e v e ro v a ti d a stv a ri m o g u b iti d r u g a č ije z b o g to g a š to iz so p -
stv e n o g isk u stv a z n a ju d a o n e v e ć je s u tak v e.
Sažetak

1. Fem inistička teorija je uopšten, širok sistem id eja o društvenom

životu i lju d sk o m iskustvu koji je p on ik ao iz ženske perspektive.
2. Fem inistička teorija otvara nekoliko osnovnih pitan ja: Sta ćem o
sa ženam a?; Z ašto je sve tako kako jeste?; K ak o m ožem o d a pro-
m en im o i u n ap red im o društvo i u čin im o ga pravednijim za žene
i sve ljude?; Sta d a rad im o s razlikam a m eđ u ženam a?
3. Je d n a vrsta fem inističke teorije bavi se rod n im razlikam a.
4. K u lturn i fem inizam veliča pozitivne aspekte ženske ličnosti.
5. E ksplanatorne teorije sm eštaju izvor rodnih razlika u biologiju ,
institucionalne uloge, socijalizaciju i društvenu interakciju.
6. D ru g a vrsta fem inističke teorije usredsređena je na rodne nejed-
nakosti.
7. L iberalni fem inizam tvrdi d a su žene jed n ake s m u šk arcim a u
tom e što su i one sp osob n e za don o šen je razložnih m oralnih su-
dova. R o d n a nejednakost rezultat je patrijarhalnih i seksističkih
obrazaca podele rada. R o d n a jed n ak ost m o gu ća je ako se obrasci
podele rada p reob lik u ju u klju čn im društvenim u stan ovam a kao
što su: pravo, rad, porodica, obrazovanje i m ediji.
8. Teorije rodnog ugnjetavanja op isu ju žensku situaciju kao posledicu
direktnih od n osa m oći izm eđu m uškaraca i žena u k ojim a m uškar-
ci im aju fundam entalni interes d a kontrolišu, koriste, potčinjavaju
i ugnjetavaju žene. T o se naziva praksom dom inacije.
9. Psihoanalitički fem inizam naglašava em ocionalnu dinam iku lično-
sti i em ocija često d uboko p okopan ih u podsvesne i nesvesne de-
love psihe; on takođe podvlači važnost perioda koje osoba provede
kao novorođenče i ranog detinjstva u paternizovanju dh em ocija.
10. R adik aln i fem inizam utem eljen je u verovanju d a žene p osed u ju
ap solutn o pozitivnu vrednost kao žene. T o uverenje fem inistkinje
suprotstavljaju univerzalnoj degrad aciji žena i nasilnom ugnjeta-
van ju žena koje se reprodukuje sistem om patrijarhata.
11. Teorije stru kturaln og ugnjetavanja priznaju d a ugnjetavanje pro-
izilazi iz činjenice d a neke gru pe lju d i izvlače korist iz kontrole
iskorišćavanja, p otčin javan ja i ugnjetavanja drugih g ru p a ljudi.
Te teorije analiziraju način na koji m ehanizm i društvene struk-
ture proizvode interese za d o m in acijo m , od n o sn o kako se on i re-
p ro d u k u ju unutar rutiniziranih praksi k oje se stalno ponavljaju.
12. Socijalističke fem inistkin je pok u šav aju d a sp oje m arksističku i
radikalnu fem inističku m isao.
13. T eorija intersekcionalnosti (presecanja) tvrdi d a su žene ugnjeta-
vane na različite načine i u različitom stepenu. O b jašn je n ja za te
 razlike pronalaze se u sledećem : iako sve žene poten cijaln o im aju
iskustvo ugnjetavanja na osn ovu roda, on e su, bez obzira na to,
ugnjetavane na različite načine.
14. Fem inistička sociološka teorije spaja strukture i delatnike, i m ikro-
socijalno i m akrosocijalno putem koncepta stanovišta, ekstralokal-
nih od n osa vladanja, lokalnih aktualiteta proživljenih iskustava,
tekstova, slučajnosti, odgovarajućeg delanja i bifurkacione svesti.

Literatura za dalje čitanje

A ndre, M išel (1 9 9 7 ). Feminizam. Beograd: P la to /X X v e k .
Butler, Ju d ith (2 0 0 0 ). Nevolje s rodom. Z agreb: Z en sk a infoteka.
B urdije, Pjer (2 0 0 1 ). Vladavina muškaraca. Podgorica: C ID .
Bell H o o k s (2 0 0 4 ). Feminizam je za sve: strastvena politika. Z agreb:
C en tar za ženske studije.
Batler, D žu d it i Skot, D žo an (2 0 0 6 ). Feminstkinje teoretizuju političko.
B eograd: C en tar za ženske stud ije i istraživanja roda.
Benhabib, Sejla et al. (2 0 0 7 ). Feministička sporenja: filozofika razmena.
B eograd: Beogradski krug.
G ros, Elizabet (2 0 0 5 ). Promenljiva tela. B eograd : C en tar za ženske
studije.
M ill, Jo h n Stuart (2 0 0 0 ). Podređenost zena. Z agreb: N a k la d a Jesenski
i Turk.
M il, D žo n Stjuart; T ejlor M il H erijeta (1 9 9 5 ). Rasprave o jednakosti
polova. Beograd: Filip V išnjić, C en tar za ženske studije.
Savremeni fieminizam. Položaj i uloga
N edović, Slo b od an k a (2 0 0 5 ).
iene u savremenom društvu. B eograd: C en tar za unapređivanje
pravnih studija, C en tar za slobo dn e izbore i dem okratiju.
Pejtm en, Kerol (2 0 0 1 ). Polni ugovor. B eograd: Fem inistička 94.
Sociologija i fieminizam. Savremeni pokreti misao
Papić, Z aran a (1 9 8 9 ).
o oslobođenju žena i njegov uticaj na sociologiju. Beograd: Istraži-
vačko izdavački centar S S O Srbije.
Papić, Zarana i Lydia Sklevicky [uredile] (2 0 0 3 ). Antropologija žene.
Beograd: B iblioteka X X vek.
Sim on de B ovoar (1 9 8 2 ). Drugi pol. B eograd: Beogradski izdavačko-
graflčki zavod.
V ujović, Sreten [urednik] (2 0 0 8 ). Društvo rizika. Promene, nejednako-
sti i socijalni problemi u današnjoj Srbiji. B eograd: In stitu t za soci-
ološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Srbiji.
G LA V A 9
POSTM ODERN E GRAND-TEORIJE

Prelaz od industrijskog ka postindustrijskom društvu

Unapređenje veštine upravljanja (i ostale grand-teorije)
Postmodernost kao sazrevanje modernosti
Uspon potrošačkog društva, nestanak simboličke razmene i
sve veća simulacija
Potrošačko društvo i nova sredstva za potrošnju
Dromologija
Feminizam i postmoderna socijalna teorija
Sažetak
Literatura za dalje čitanje

Glave 4 i 5 bavile su se različitim modernim grand-teorijama.

Najveći broj grand-teorija o savremenom društvu stvorili su teore-
tičari koji su sebe smatrali modernistima. Ova glava bavi se grand-
-teorijama o postmodernom društvu koje su (uglavnom) stvori-
li mislioci koje nazivamo postmodernim sođjalnim teoretičarima
(postmoderni teoretičari su uradili malo na stvaranju teorija o sva-
kodnevnom životu). Ironija je u tome što postmoderni teoretičari
često kritikuju moderne grand-teorije, iako su, kako ćemo videti
iz ove glave, i sami skloni da stvaraju takvu vrstu teorija.

PRELAZ OD INDUSTRIJSKOG KA
POSTINDUSTRIJSKOM DRUŠTVU
Rad Danijela Bela (rođen 1919) o dolasku postindustrij-
skog društva, predstavlja delimičan prelazak od modernih grand-
-teorija (s kojima smo se susreli u glavama 4 i 5) ka postmodernoj
socijalnoj misli i postmodernoj grand-teoriji. Bel je nesumnjivo
modernista. Ipak, postoje velike sličnosti izmedu onoga što on
ima da kaže o industrijskim i postindustrijskim društvima i ono-
ga što o modernim i posmodernim društvima govore postmoder-
nisti. Međutim, dok se u radovima postmodernista grandiozni
karakter teorije pojavljuje nesvesno, Bel, kao modernista, svesno
nudi teoriju koja pokušava da zahvati veliki period novije druš-
tvene istorije. Bel takođe s puno poleta kritikuje neke aspekte
postindustrijskog društva; za razliku od njega, većina postmo-
dernista sklona je da na postmoderno društvo gleda sa simpatija-
ma, barem kada ga upoređuju s modernim društvom.
Ono što Bel ima da kaže o industrijsko-postindustrijskim
odnosima može se smestiti u širu shemu društvenih promena koja
takođe uključuje predindustrijska društva. Bel uočava prelaz od
predindustrijskih (najveći deo Azije i Afrike), preko industrijskih
(neka društva Zapadne Evrope i Rusija), ka postindustrijskim
društvima (poput SAD, koje su se smatrale za jedino postindu-
strijsko društvo u vremenu kada je Bel pisao, ranih 1970-ih go-
dina). Naravno, mnogo toga se dogodilo u skoro tri i po decenije
otkad je Bel objavio najveći deo svojih radova. SAD su se razvile u
pravo postindustrijsko društvo, a druga društva se takođe kreću u
tom pravcu (na primer, neka zapadnoevropska društva i Japan).
Postindustrijsko društvo. Glavni predmet analize Danijela
Bela jeste postindustrijsko društvo. U svakom društvu Bel razli-
kuje tri oblasti: društvenu strukturu, politički sistem i kulturu.
Dolazak postindustrijskog društva uglavnom pogađa društvenu
strukturu i nekoliko njenih glavnih delova: ekonomiju, rad, na-
uku i tehnologiju. Međutim, promene u društvenoj strukturi ta-
kođe imaju posledice na politički sistem i kulturu.
Navešćemo ovde koje su, prema Belu, najvažnije promene
u društvenoj strukturi koje su se odigrale u procesu prelaska ka
postindustrijskom društvu:
1. Unutar privredne strukture dolazi do prelaska sa proi-
zvodnje robe na proizvodnju usluga. Proizvodnja takvih
dobara kao što su odevni predmeti i predmeti od metala
opada, dok se usluge, kao što su prodaja hamburgera i
savetovanje o ulaganju, razvijaju. Iako usluge preovlađuju
Postindustrijsko društvo - društvo koje karakteriše proizvodnja usluga ume-
sto proizvodnje robe, profesionalni i tehnički umesto manuelnog rada;
teorijsko umesto praktičnog znanja; stvaranje i kontrolisanje novih teh-
nologija i razvijanje intelektualnih tehnologija koje su potrebne da bi se
upravljalo takvom kontrolom.
 u najvećem broju privrednih sektora, za postindustrijsko
društvo najvažnije su usluge iz oblasti zdravstva, obrazo-
vanja, istraživanja i vladinih usluga.
2. U postmodernom društvu značaj manuelnog rada (na
primer, radnici na pokretnoj traci) opada, a raste značaj
profesionalnog (pravnici) i tehničkog rada (programeri
računara). Od posebnog značaja je porast broja naučnika
(na primer, u oblasti medicine i genetike) i inženjera.
3. Umesto praktičnog znanja (knovu how), u postindustrij-
skom društvu sve važnije postaje teorijsko znanje. Zna-
nje je osnovni izvor inovacija. (Recimo, naučno znanje
stečeno izučavanjem ljudskog genoma sada je od suštin-
skog značaja za pronalaženje novih načina lečenja broj-
nih bolesti). Unapređenje znanja takođe stvara potrebu
za drugim inovacijama, kao što je pronalaženje odgovora
na mnoga etička pitanja koja su otvorena razvojem teh-
nologije kloniranja. Sve ovo podrazumeva značaj teorij-
skog, a ne empirijskog znanja, kao i njegovu kodifikaciju.
Eksponencijalni rast teorijskog i kodifikovanog znanja, u
svim njegovim varijantama, od suštinskog je značaja za
nastanak postindustrijskog društva.
4. Postindustrijsko društvo pokušava da proceni uticaj
novih tehnologija i da ih, tamo gde je to neophodno,
kontroliše. Mnogi se, na primer, nadaju da je moguće
efikasnije nadgledanje opasnih postrojenja kao što su nu-
klearne centrale, te da će bolja kontrola takvih postroje-
nja omogućiti sprečavanje budućih katastrofa, kao što je
bila ona u Cernobilju ili na Ostrvu tri milje. Cilj kome
se teži jeste sigurniji i bezbedniji tehnološki svet.
5. Da bi se upravljalo takvom procenom i kontrolom, kao
i sve većom složenošću koja karakteriše postindustrijsko
društvo, neophodno je da se razvijaju i primenjuju nove
intelektualne tehnologije, kao što su kibernetika, teorija
igara i informaciona teorija.
6 . U postindustrijskom društvu stvara se novi odnos izme-
đu naučnika i novih tehnologija. Naučno istraživanje po-
staje institucionalizovano, što dovodi do nastanka novih,
 na nauci zasnovanih industrija. Fuzija (sjedinjenje, stapa-
nje) nauke i inovacije, kao i sistematski tehnološki rast
nalaze se u osnovi postindustrijskog društva. To stvara
potrebu za otvaranjem još većeg broja univerziteta i stva-
ranja radne snage s univerzitetskom diplomom. Zapravo,
univerzitet i visoko obrazovanje od suštinske su važnosti
za postindustrijsko društvo. Obrazovni sistem proizvodi
eksperte koji imaju ključnu ulogu u stvaranju, upravlja-
nju i kontrolisanju novih tehnologija.
Razlike između tipova društava. Iz ovakvog shvatanja post-
industrijskog društva, Bel izvodi niz razlika izmedu postindu-
strijskih, predindustrijskih i industrijskih društava:
1. U profesionalnom smislu, u predindustrijskom društvu
preovlađuju poljoprivrednici, rudari, ribari i nekvalifi-
kovani radnici; u industrijskom društvu primetna je do-
minacija polukvalifikovanih radnika i inženjera, dok u
industrijskom društvu dominiraju profesionalci i nauč-
nici-tehničari.
2. Za svaki od ova tri tipa društava karakteristična je po-
sebna vrsta izazova. Izazov predindustrijskom društvu sa-
stoji se u tome da se iz prirode izvuku dobra. Otuda do-
minacija rudarstva, ribarstva, šumarstva i poljoprivrede.
Najveći izazov za industrijsko društvo jeste kako da na
jedan inteligentan način koordiniše, programira, raspore-
di i organizuje mašine. Konačno, glavni izazov u postin-
dustrijskom društvu predstavljaju drugi ljudi. Pojedinci
koji obezbeđuju usluge drugim Ijudima načelno posedu-
ju više informacija i znanja (to su eksperti) od onih ko-
jima su usluge namenjene. To im daje veliku prednost u
ophođenju s klijentima.
3. U predindustrijskim društvima moć imaju zemljopo-
sednici i vojska. Oni je vrše kroz direktnu upotrebu sile.
U industrijskim društvima, najveću moć imaju poslovni
ljudi (biznismeni), iako oni svoj uticaj vrše indirektno,
preko političara. U postindustrijskom društvu, kao do-
minantne figure ističu se naučnici i istraživači. Oni po-
kušavaju da uravnoteže tehničke i političke snage.
 na nauci zasnovanih industrija. Fuzija (sjedinjenje, stapa-
nje) nauke i inovacije, kao i sistematski tehnološki rast
nalaze se u osnovi postindustrijskog društva. To stvara
potrebu za otvaranjem još većeg broja univerziteta i stva-
ranja radne snage s univerzitetskom diplomom. Zapravo,
univerzitet i visoko obrazovanje od suštinske su važnosti
za postindustrijsko društvo. Obrazovni sistem proizvodi
eksperte koji imaju ključnu ulogu u stvaranju, upravlja-
nju i kontrolisanju novih tehnologija.
Razlike između tipova društava. Iz ovakvog shvatanja post-
industrijskog društva, Bel izvodi niz razlika između postindu-
strijskih, predindustrijskih i industrijskih društava:
1. U profesionalnom smislu, u predindustrijskom društvu
preovlađuju poljoprivrednici, rudari, ribari i nekvalifi-
kovani radnici; u industrijskom društvu primetna je do-
minacija polukvalifikovanih radnika i inženjera, dok u
industrijskom društvu dominiraju profesionalci i nauč-
nici-tehničari.
2. Za svaki od ova tri tipa društava karakteristična je po-
sebna vrsta izazova. Izazov predindustrijskom društvu sa-
stoji se u tome da se iz prirode izvuku dobra. Otuda do-
minacija rudarstva, ribarstva, šumarstva i poljoprivrede.
Najveći izazov za industrijsko društvo jeste kako da na
jedan inteligentan način koordiniše, programira, raspore-
di i organizuje mašine. Konačno, glavni izazov u postin-
dustrijskom društvu predstavljaju drugi ljudi. Pojedinci
koji obezbeđuju usluge drugim ljudima načelno posedu-
ju više informacija i znanja (to su eksperti) od onih ko-
jima su usluge namenjene. To im daje veliku prednost u
ophođenju s klijentima.
3. U predindustrijskim društvima moć imaju zemljopo-
sednici i vojska. Oni je vrše kroz direktnu upotrebu sile.
U industrijskim društvima, najveću moć imaju poslovni
ljudi (biznismeni), iako oni svoj uticaj vrše indirektno,
preko političara. U postindustrijskom društvu, kao do-
minantne figure ističu se naučnici i istraživači. Oni po-
kušavaju da uravnoteže tehničke i političke snage.
 Kultura. Svaki od ovih faktora usmeren je na promene u
društvenoj strukturi postindustrijskog društva. Ali Bel je, kako
smo videli, takođe zainteresovan za politički sistem, a posebno
za kulturu. Za njega je od velike važnosti činjenica da u osnovi
društvene strukture i kulture u postindustrijskom društvu leže
suštinski različiti principi. Dok se društvena struktura sa svojom
usmerenošću na ekonomska pitanja nalazi pod dominacijom
racionalnosti i efikasnosti, kulturom dominiraju koncepti ira-
cionalnosti, samorealizacije i samozadovoljenja. Zastarele ideje
samodiscipline, ograničenja i odložene gratifikacije koje domini-
raju društvenom strukturom postindustrijskog društva sukoblja-
vaju se s hedonizmom koji dominira u oblasti kulture.
U tom kontekstu, Bel eksplicitno napada postmodernizam,
povezujući ga s takvim iracionalnim i hedonističkim pojmovima
kao što su impuls, zadovoljstvo, neobuzdana sloboda i erotika.
Jasno je odavde da se kultura, shvaćena na ovakav način, nalazi u
suprotnosti s društvenom strukturom kojom dominiraju efika-
snost i racionalnost. Po Belovom mišljenju, to dovodi do rascepa
izmedu društvene strukture i kulture, što može stvoriti uslove za
društvenu revoluciju.
Iako se ne slaže s postmodernistima po ovom pitanju kao
i po mnogim drugim pitanjima, Bel, baš kao i postmodernisti,
smatra da je jedno od najvažnijih pitanja u savremenom druš-
tvu uspon potrošačkog društva. Hedonizam je, usled postojanja
masovne proizvodnje i rasprodaje svih vrsta dobara, barem deli-
mično, zamenio štedljivost i asketizam. Tradicionalne vrednosti,
koje sve više slabe i nestaju, zamenjuje sve veće interesovanje za
stvari kao što su zadovoljstvo, igra, zabava i potreba da se drugi-
ma (nepoznatima) javno pokazuje sopstvena privatnost, na pri-
mer, kroz različite vrste reality show programa kao što su „Veliki
brat“, „Sve za ljubav“ ili „48 sati svadba“. Kao modernista, koji
je uz to još i konzervativac, Bel je uznemiren ovakvim postmo-
dernim razvojem događaja i pretnjom koju on predstavlja za da-
našnje društvo.
UNAPREĐENJE VEŠTINE UPRAVLJANJA
(I OSTALE GRAND-TEORIJE)
Mišela Fukoa (1926-1984) mnogi vide kao prethodnika
postmoderne socijalne teorije. Za druge, on je jedan od njenih
najvećih praktičara. Sta god od toga da je tačno, on je tvorac jed-
ne veoma važne grand-teorije koju mora razmotriti svako ko želi
ozbiljno da se bavi socijalnom teorijom.
Postoji jedna osobina koja posebno izdvaja Fukoovu grand-
-teoriju od modernih velikih teorija. On ne vidi, ili barem ne na-
glašava, kontinuitet koji je sastavni deo mnogih modernih veli-
kih narativa. Fuko ne smatra da se istorija odvija na linearan na-
čin i u jednom pravcu, kako je to, među ostalima, tvrdio Maks
Veber u svojoj teoriji racionalizacije. Postoji nekoliko važnih ra-
zlika između Fukoove grand-teorije i grand-teorija modernista:
1. Modernisti često traže izvor ili početak društvenog razvo-
ja. Za razliku od njih, Fuko pokušava da opiše i analizira
društvenu realnost u različitim vremenskim periodima.
Pronaći izvor je isto što i pronaći odgovor, ali postmoder-
nisti odbacuju ideju da je uopšte moguće naći odgovor.
Oni su više zainteresovani za to da postavljaju pitanja
i održavaju intelektualni dijalog nego da pronalaze od-
govore i tragaju za izvorima (uzrocima). Jer, u trenutku
kada teoretičar ustvrdi da je pronašao odgovor ili uzrok
problema, problem se zatvara.
2. Dok modernisti stavljaju naglasak na koherentnost, Fuko
smatra da je nekoherentnost bitnija. Drukčije rečeno,
dok modernisti pokušavaju da odgovore na pitanje kako
se stvari drže zajedno tokom vremena, Fuko želi da usta-
novi koje su to unutarnje protivurečnosti koje postoje u
svakom trenutku u vremenu.
3. Za razliku od modernista koji u svemu vide kontinuitet,
razvoj i napredak, Fuko stavlja naglasak na diskontinu-
itete, prelome i iznenadne obrte koji karakterišu druš-
tvenu istoriju. Istorijski razvoj se ne odvija uniformno,
konzistentno, jednosmerno, bez „plime i oseke“. Drugim
rečima, istorija može da se kreće unazad, nalevo, nade-
sno, a ponekad čak i unapred.
Unapređenje veštine upravljanja
Kada su u pitanju takva opšta gledišta o konceptu promene,
Fuko se interesovao za promenljivu prirodu onoga što on nazi-
va upravljanjem, a pod čime podrazumeva skup praksi i tehnika
pomoću kojih se vrši kontrola nad ljudima. Najočigledniji oblik
upravljanja jeste upravljanje države njenim građanima. Iako se
Fuko interesovao i za tu vrstu upravljanja, njegova teorija karak-
teristična je po tome što želi da objasni na koji način akteri i
službe koji nisu vezani za državu (uključujući tu i društvene na-
uke i društvene naučnike) upravljaju ljudima. U delu Rađanje
biopolitike, Fuko piše da ga interesuje veština, to jest najopštiji
oblik upravljanja koji prevazilazi domen političkog. Takođe, Fu-
koova teorija karakteristična je po tome što se bavi načinima na
koje ljudi upravljaju sami sobom. U pokušaju da konceptuali-
zuje ovaj problem, Fuko se ne oslanja na ideju jednosmernosti
(tj. ideju da se društvo nužno razvija u jednom pravcu).
N adzirati i kažnjavati. Najbolji primer Fukoovog inte-
resovanja za upravljanje koje nije vezano za domen političkog,
nalazimo u njegovoj knjizi Nadzirati i kažnjavati. U toj studiji
Fuko istražuje razvoj zatvorskog sistema u Evropi između 1757.
i 1830. godine i dolazi do uvida u to da je mučenje zatvorenika
zamenjeno kontrolom putem zatvorskih pravila. Fuko zaključuje
da je ta promena u sistemu tretmana zatvorenika imala posledice
po celu društvenu strukturu.
Kako je već karakteristično za njega, Fuko tu promenu vidi
kao nešto što se razvija po principu stani-kreni, a ne nužno jed-
nosmerno. Bez obzira na to, postoji opšti trend da se prelazi s
jednog oblika kažnjavanja na drugi. Ne samo da promena po-
stoji, već su mnogi modernisti tvrdili da je ona proizvod jednog
progresivnog razvoja: smatralo se da prelazak sa mučenja na kon-
trolu zasnovanu na pravilima predstavlja napredak u humaniza-
ciji tretmana kriminalaca. Kazna postaje sve blaža, manje bolna
i manje okrutna. Međutim, iz Fukoove perspektive, ta promena
omogućila je sistemu ne samo veću sposobnost da kažnjava kri-
minalce, već i veću sposobnost da upravlja ljudima uopšte.
Upravljanje —skup praksi i tehnika pomoću kojih se vrši kontrola nad ljudima.
 S jedne strane, nova sposobnost za kažnjavanje imala je ma-
nje negativnih sporednih efekata. Zatvorenici su ranije bili pod-
vrgavani javnom mučenju. (Knjiga Nadzirati i kažnjavati zapo-
činje detaljnim opisom jedne scene javnog mučenja.) Međutim,
takav tretman mogao je da uspali masu koja je gledala mučenje
i navede je na devijantno ponašanje, kriminalne radnje, nemire,
pa čak i pobunu protiv vlasti. Uznemireni scenama javnog mu-
čenja, ljudi su pribegavali raznoraznim oblicima ponašanja koje
su vlastodršci videli kao antisocijalne i preteće po svoje položaje.
Stari način mučenja je, prema tome, bio kontraproduktivan. Za
razliku od toga, kontrola zatvorenika putem pravila odvijala se iza
zatvorskih zidova i nije mogla imati nikakav uticaj na gomilu.
Nametanje pravila ima mnogo veći broj prednosti od muče-
nja. Prvo, pravila se u procesu devijantnosti mogu primeniti mno-
go ranije od mučenja; ljudi mogu da se nauče pravilima pre nego
što počnu da razmišljaju na devijantan način. Pravila mogu da se
primene u svakom trenutku, čim se primeti prvi znak devijantno-
sti. Nasuprot tome, mučenje može da se primeni samo kada neka
radnja, ili još češće, čitav niz devijantnih radnji, nastupi.
Osim toga, nametanje pravila može da se primenjuje mno-
go češće od mučenja. Takođe, pravila mogu da se uče i obnavlja-
ju. Međutim, mučenje ne može da se primenjuje nebrojeno puta
na jedan isti devijantni slučaj jer može da prouzrokuje povredu,
sakaćenje ili čak smrt devijantne osobe. Staviše, što se mučenje
češće primenjuje, verovatnije je da će oni koji prisustvuju tom
činu i sami postati devijantni.
Treće, nametanje pravila usko je povezano s racionalizaci-
jom i birokratizacijom. To, između ostalog, znači da su pravila
efikasnija, bezličnija, trezvenija i nepromenljivija od mučenja.
Drugim rečima, mučenje je često neefikasno (ono može da raz-
Ijuti zatvorenika umesto da ga stavi pod veću kontrolu); ono
može da postane veoma lično (osoba koja koristi bič ima prili-
ku da ispolji lični animozitet prema žrtvi); ono može da izazove
emocije kako kod mučitelja i mučenog, tako i kod onih koji pri-
sustvuju činu mučenja; konačno, u zavisnosti od toga da li bič
u rukama drži više ili manje agresivan čovek, mučenja se među
sobom mogu veoma razlikovati.
 Konačno, a možda i najvažnije, nametanje pravila ima daleko
šire posledice. Nemoguče je mučiti čitavu populaciju. Međutim,
na pravilima zasnovana kontrola može se uspešno vršiti nad celom
populacijom. Kontrola čitave populacije zasniva se na sposobnosti
nadziranja populacije na regularnoj osnovi. Međutim, moć i nad-
zor nisu, po Fukoovom gledištu, deo jedinstvenog sveobuhvatnog
sistema moći, već se vrše u čitavom nizu naizgled nezavisnih lo-
kalnih okruženja. Tako postoji čitav niz tačaka u kojima se moć
i nadzor vrše nad ljudima. Ali, upravo zbog te mikroperspektive
vršenja moći, Fuko je smatrao da na svakoj toj tački postoji šansa
za nastanak opozicije i otpora sistemu vršenja moći. Otpor, prema
tome, može da nastane u svakoj od tih mikrosredina.
Instrumenti nadziranja i kontrole. Tri osnovna instrumen-
ta stoje na raspolaganju onima koji kontrolišu i nadziru popu-
laciju. Prvi je hijerarhijsko nadziranje ili sposobnost službeni-
ka na vrhu organizacije da jednim pogledom nadziru sve ono
što se nalazi pod njihovom kontrolom. U tom kontekstu treba
posmatrati Fukoovu čuvenu raspravu o panoptikonu. Panopti-
kon je struktura koja nekome na vlasti ili na značajnom polo-
žaju (na primer, zatvorskom čuvaru) omogućuje potpun nadzor
nad grupom ljudi (u ovom slučaju, zatvorenicima). Panoptikon
može imati oblik tvrđave (kule) oko koje se nalaze ćelije pore-
đane ukrug. Takav raspored stražaru omogućuje potpuni nad-
zor nad svim zatvorenicima i svim onim što oni rade. Ta pozicija
stražaru omogućuje ogromnu moć, čak iako nije prisutan u kuli
ili ako uopšte ne posmatra šta se dešava u ćelijama. Razlog tome
je to što zatvorenici ne mogu da vide da li u kuli nekoga ima ili
nema i, prema tome, ne mogu da znaju da li ih neko gleda ili
ne. Stražar možda sve vreme čita novine ili gleda TV program;
zatvorenici to ne mogu da znaju. Međutim, zbog stalno prisutne
mogućnosti da ih neko nadgleda, oni će se najverovatnije po-
našati onako kako se to od njih očekuje, čak iako stražar nije u
kuli. Stražari ne moraju ništa da rade; zatvorenici će kontrolisati
Hijerarhijsko nadziranje - sposobnost službenika na vrhu organizacije da
jednim pogledom nadziru sve podređene.
Panoptikon - struktura koja nekome na vlasti ili na značajnom položaju (na
primer, zatvorskom čuvaru) omogućuje potpun nadzor nad grupom
ljudi (na primer, zatvorenicima).
sami sebe zato što se boje da bi stražari mogli da ih posmatraju.
Panoptikon i njegove varijacije predstavljaju suštinu onoga što
Fuko naziva disciplinujućim društvom.
Koncept panoptikona Fuko proširuje na celo društvo. On
smatra da postoje mnoga mesta i mnogi načini na koje kontrolori
mogu da nas nadziru, te da to rezultira ponašanjem u kome mi
sami sebe kontrolišemo i sami sebe sprečavamo da uradimo ono
što bi nam, ako bi nas neko video, natovarilo nevolju za vrat. Uz-
mimo primer računara. Postoje različiti načini na koje je moguće
nadzirati naše pretraživanje po Internetu. Budući da smo toga sve-
sni, mi počinjemo da nadziremo sami sebe i suzdržavamo se da
posetimo one sajtove zbog kojih bi neko mogao da nas opomene
(na primer, sajtove s pornografskim sadržajem). Recimo, dok smo
na radnom mestu možemo doći u iskušenje da obavimo manju
kupovinu tako što ćemo se ulogovati na neku Internet stranicu na
kojoj je moguće kupovati kreditnom karticom. Ipak, nećemo to
uraditi jer smatramo da postoji mogućnost da upravnik nadzire
upotrebu računara i da zna koje stranice smo posetili.
Panoptikon je poseban primer hijerarhijske moći onih koji
se nalaze na službenim, visokorangiranim položajima, a koji su
u poziciji da neprekidno nadziru podređene. Oni takođe inici-
raju i kontrolišu nove tehnologije, poput onih koje se vezuju za
Internet i koje nadziru sve što podređeni u hijerarhiji rade. Još
uopštenije rečeno, hijerarhijsko nadziranje podrazumeva sposob-
nost nadređenih da jednim pogledom nadziru podređene.
Drugi instrument disciplinujuće moći jeste sposobnost da
se donose normalizujući sudovi i kazne one koji ih ne poštuju.
Oni koji su na vlasti mogu da odlučuju šta je normalno, a šta
nenormalno za veliki broj oblasti. Ko god prekrši norme koje su
sadržane u normalizujućim sudovima, smatra se nenormalnim i
podložan je kazni koju izvršavaju službenici ili njihovi pomoć-
nici. Na primer, službenik može da se usmeri na vreme i donese
Disciplinujuće društvo - društvo koje vrši sveobuhvatnu (totalnu) kontrolu
nad ljudima.
Normalizujući sudovi - oni koji su na vlasti mogu da odlučuju šta je normal-
no, a šta nenormalno u velikom broju oblasti. Ko god prekrši norme
koje su sadržane u normalizujućim sudovima, smatra se nenormalnim i
može biti kažnjen od strane službenika ili njihovih pomoćnika.
normalizujući sud o tome ko je zakasnio, ili može da se usmeri
na ponašanje i kazni one koji se ne ponašaju onako kako se to
od njih očekuje. Recimo, profesori na početku studiranja oba-
veštavaju brucoše da je normalno da dolaze na predavanja i pra-
te šta se na njima dešava s pažnjom i razumevanjem. Takođe ih
obaveštavaju da ne smeju da prepisuju na testovima. Nepažljivi
studenti se kažnjavaju. Kao i oni koji prepisuju.
Konačno, službenici koriste ispitivanje kao način nadziranja
potčinjenih i donošenja sudova o tome šta oni rade. (U njega su
uključena dva već pomenuta metoda - hijerarhijsko nadziranje
i donošenje normalizujućih sudova.) Ispitivanju pribegavaju oni
koji su na visokim položajima, a da bi ono bilo moguće neop-
hodno je da bude zasnovano na normalizujućim sudovima koji
kazuju šta treba da radite da biste zadovoljili kriterijume normal-
nosti. Ispitivanje obično povezujemo sa školom, ali ono se sreće
i u mnogim drugim ustanovama, kao što su na primer ordinacije
psihijatara, doktora i ostalih koji su zaposleni u bolnicama i dru-
gim radnim okruženjima.
Razvoj disciplinujuće moći. Fukoova glavna opservacija jeste
da se usled stvaranja novih i boljih metoda disciplinujuće moći,
kapacitet za kažnjavanje ljudi uvećao, a ne umanjio. Možda je mu-
čenje bilo okrutno, ali ono je bilo ograničeno na trenutak muče-
nja. Disciplinujuća moć, koju smo detaljnije analizirali u prethod-
nim odeljcima, pogađa nas sve vreme i u svim okolnostima. Neko
nas neprekidno posmatra, prosuđuje i procenjuje. Ako prekršimo
norme definisane normalizujućim sudovima bićemo kažnjeni.
Stoga se, smatra Fuko, ne može reći da je došlo do liberalizacije i
humanizacije procesa kažnjavanja. Pre se može reći da je ono po-
stalo sveobuhvatnije i podmuklije nego što je bilo nekada.
Odbacujući jednu grand-teoriju Fuko je, izgleda, zamenju-
je drugom. To je tačno samo u izvesnoj meri. Fuko jeste stva-
rao grand-teorije, ali na jedan oprezniji i drugačiji način od mo-
dernista. Na primer, dok bi modernista različite promene koje
Ispitivanje - način nadziranja potčinjenih i donošenja sudova o tome šta oni
rade. Ispitivanje podrazumeva i hijerarhijsko nadziranje i davanje nor-
malizujućih sudova. Pribegavaju mu oni koji su na visokim položajima
i koji donose normalizujuće sudove o tome šta je prihvatljivo a šta ne-
prihvatljivo ponašanje.
p o g a đ a ju d e lo v e d r u štv a v id e o n a je d a n p r ilič n o u n ifo r m a n n a-
č in , F u k o p iše k a k o n o v i o b lik d isc ip lin e (k o ji n a s ta je iz n o v ih
o b lik a n a d z ira n ja ) p r o ž im a d r u štv o n a n e je d n a k n a č in - n e k e
d e lo v e d r u štv a p o g a đ a , a n e k e n e, o d n o s n o je d n e d e lo v e d r u štv a
p o g a đ a u je d n o m , a d r u g e d e lo v e u d r u g o m tre n u tk u . O t u d a ,
u m e sto d a p o n u d i te o r ijsk i k o n c e p t n a lik V e b e r o v o m g v o zd e -
n o m k av ezu , F u k o stv a ra je d n u te o r iju p o k o jo j p o s to je m n o g i
c e n tri d isc ip lin e u n u ta r sv e ta u k o je m je n e k o o k r u ž e n je m a n je
ili v iše p o g o đ e n o šir e n je m d is c ip lin u ju ć e g d ru štv a . K o n c e p t k o -
jim to o b ja šn ja v a , F u k o n a z iv a z a tv o r sk i a r h ip e la g . T o je sv et
k o ji se sa sto ji o d raz lič itih o str v a d isc ip lin e u n u ta r v e lik o g m o r a
u k o m e je d is c ip lin a m a n je ili v iše o d su tn a .

Mišel Fuko
B io g r a fs k a sk ic a

M eđu Fukoovim poslednjim radovim a nalazi se trilogija po-

svećena seksu: Istorija seksualnosti (19 7 6 ), B riga z a sebe (1984)
i Upotreba zadovoljstva (1 9 8 4 ). T i rado-
vi odražavaju Fukoovu životnu opsesiju
seksom . Č in i se d a je dobar deo Fukoo-
vog života definisan tom opsesijom , po-
sebno njegovom hom oseksualnošću i sa-
dom azohizm om . T okom boravka u San
Francisku, 1975. godine, Fuko je posetio
hom oseksualnu zajednicu koja je u to vrem e cvetala u gradu.
Koliko se zna, Fukoa je najviše privlačio bezlični seks (u kom e
ne znate sasvim jasn o ko je osoba s kojom im ate seksualni od-
nos) koji je bio veom a popularan u ozloglašenim kupatilim a tog
vrem ena. N jego vo prisustvo na tim m estim a, kao i aktivnosti
koje su se na njim a upražnjavale, bile su deo Fukoovog život-
nog interesa za „pokoravajuće, neizređvo, čudn o i neprirodno,

Zatvorski arhipelag —slika društva koja proizilazi iz ideje da disciplina pro-

žima društvo na nejednak način. To znači da ona pogađa neke delove
društva, a neke ne, ili da neke delove društva pogađa u jednom, a druge
delove u drugom trenutku. Tako nastaju brojni centri discipline unutar
sveta u kojem je neko okruženje manje ili više pogođeno širenjem disci-
plinskog društva.
 šokantno i ekstatičn o“ . D ru gim rečim a, u svom životu (i u
svom radu) F uko se istinski interesovao za „granična isku-
stva“ (u k o jim a bi ljudi, uključujući i njega sam og, nam erno
naprezali svoj um i telo do tačke lom ljenja). Jed n o o d takvih
iskustava bile su i bezlične sadom azohističke aktivnosti koje su
se dešavale u ku p atilim a San Franciska. F u ko je verovao d a je
sam o p rolaskom kroz granično iskustvo m oguće steći velike
lične i intelektualne inspiracije i otkrovenja.
Fuko je seks vezivao za granična iskustva. I jedno i drugo vezi-
vao je za gledište o sm rti: „M islim d a je vrsta zadovoljstva koja
m e interesuje realno zadovoljstvo, a on o bi m oglo d a izgleda
tako sam o ako je dovoljno du boko, intenzivno i savlađujuće da
ne m ogu d a ga preživim. Potpuno, totalno zadovoljstvo je, po
m eni, vezano za sm rt“ . C a k i u jesen 1983. godine, kada je već
bio svestan da boluje od side i kad a se znalo d a od nje u najve-
ćem broju obolevaju hom oseksualci, vratio se nazad u svet be-
zličnog seksa u kupatilim a San Franciska. O n i koji su ga pozna-
vali kažu d a je sidu shvatao veom a ozbiljno. K ad a je otišao u San
Francisko poslednji put, shvatio ju je kao granično iskustvo.
Fuko je takođe prošao kroz granično iskustvo u koti Zabriski
u D olini sm rti, u proleće 1975. godine. T am o je po prvi put
probao L S D . D ro ga je gurnula njegovu svest do sam ih granica:
„N ebo je eksplodiralo, a zvezde su padale po m eni. Z n am da to
nije m oglo d a se dešava, ali to je bilo istina“ . Sa suzam a koje su
m u klizile niz lice, Fuko je rekao: „V eom a sam srećan. Večeras
sam došao do nove perspektive o sopstvenoj ličnosti. Sada razu-
m em sopstvenu seksualnost. M o ram o ponovo da idem o kući“ .

Koreni disciplinujučeg društva nalaze se u zatvoru. Ali teo-

rije, prakse i tehnologije razvijene u njemu, po Fukoovom mi-
šljenju, šire se i na mnoge druge oblasti društva - škole, bolnice,
kasarne, itd. Otuda, sve više oblasti društva počinje da liči na za-
tvor. Tako nastaje zatvorski arhipelag, tj. zatvorsko društvo. Taj
koncept je od suštinske važnosti za Fukoovu grand-teoriju o pro-
menljivoj prirodi upravljanja i njegovoj sve većoj prisutnosti.
Mikrofizika moći. Još jedan aspekt Fukoove grand-teorije
razlikuje je od grand-teorije modernista: Fuko je imao razume-
vanja za opozicione sile unutar svakog od tih okruženja, kao i za
opozicione sile koje rade protiv celokupnog tog procesa. Postoji
bezbroj tačaka konfrontacije, opozicije i otpora. Zbog neprekid-
nih kontrola i testiranja, ta okruženja i celokupan proces nepre-
kidno se nalaze u procesu sporenja i preoblikovanja. To je još
jedan razlog zbog kojeg ta okruženja nije moguće razumeti kao
gvozdene kaveze. Neprekidno sukobljavanje menja te strukture
na kontinuiranoj osnovi. Fukoov interes za te procese deo je nje-
govog interesa za ono što on naziva mikrofizika moći.

Ostale Fukoove grand-teorije

Ludilo i civilizacija. Kod Fukoa se grand-teorija ne nasluću-
je samo u knjizi Nadzirati i kažnjavati, već i u njegovim drugim
radovima. U jednoj od svojih najznačajnijih knjiga Istorija ludila
(1961), Fuko istražuje istoriju odnosa između ludila i psihijatrije.
Slično kao i u analizi sve humanijeg tretmana kriminalaca, Fuko
kritikuje modernu grand-teoriju koja tvrdi da je razvoj psihija-
trije i porast broja psihijatrijskih ustanova u poslednjih nekoliko
decenija doveo do unapređenja naučnog, medicinskog i huma-
nog tretmana ludih. Umesto toga, on tvrdi da je došlo do pora-
sta sposobnosti zdravih da razdvoje lude od ostatka populacije i
da nad njima vrše represiju (što dovodi u pitanje samo razume-
vanje mentalne bolesti). Pišući tokom 1960-ih godina, Fuko je
očigledno imao na umu sve veći broj bolnica i institucija u koje
su se slali mentalno bolesni i u kojima su ljudi često tretirani na
ponižavajući način. On je takođe imao na umu kontrolu koju
psihijatri, psiholozi i ostali lekari koji se bave mentalnim zdrav-
ljem imaju nad ljudima koji imaju psihološke probleme. Suština
njegovog argumenta je u tome da lekari koriste svoja zapažanja o
stanju bolesnih kao osnovu za vrednosne i moralne sudove koje
upotrebljavaju da bi kontrolisali čitavu populaciju.
Fuko smatra da od kraja 1960-tih godina prisustvujemo
deinstitucionalizaciji mentalno bolesnih. Mnoge psihijatrijske
Mikrofizika moći - koncept po kome moć postoji na mikronivou i uključuje
radnje kojima se ona vrši kao i radnje kojima se dovodi u pitanje (spori).
Deinstitucionalizacija - proces (otpočeo 1960-ih godina a omogućen novim
načinima lečenja) tokom kojeg je veliki broj psihijatrijskih ustanova za-
tvoren a većina pacijenata puštena na slobodu i time prepuštena sami-
m a sebi, na milost i nemilost društva.
institucije su zatvorene, a mnogi oblici ugnjetavanja koji su po-
stojali tokom 1960-ih su nestali. Međutim, sve je to zamenjeno
novim oblicima ugnjetavanja. Recimo, mnogi mentalno oboleli
ljudi bili su pušteni na slobodu, gde su uskoro postali ono što
danas nazivamo beskućnicima ili uličarima. Drugo, mnogi od
onih koji su pušteni iz mentalnih ustanova ili, zahvaljujući de-
institucionalizaciji, nikada tamo nisu ni stigli, primorani su da
uzimaju teške psihotropičke droge koje nad njima uspostavljaju
mentalnu i fizičku kontrolu. Konačno, kao što je Fuko predvi-
đao, mnogi od onih koji su mentalno bolesni (i mnogi drugi koji
to nisu) prisiljeni su da prosuđuju sebe i svoje mentalno stanje.
Iz više razloga, takva internalizovana kontrola predstavlja najre-
presivniji oblik kontrole. Na primer, svaki pojedinac ima bolji
pristup svojim najdubljim osećanjima i mislima od drugih Ijudi,
uključujući tu i psihijatare. Takođe, dok psihijatri samo povre-
meno mogu da donose negativne sudove, pojedinci su sposob-
ni da neprekidno prosuđuju sami sebe. Sve u svemu, u knjizi
Istorija ludila pronalazimo isti obrazac kao i u knjizi Nadzirati i
kažnjavati - kritiku moderne grand-teorije i pokušaj (verovatno
nesvestan) da se ona zameni postmodernom grand-teorijom.
Grand-teorija seksualnosti. Nešto drugačiji obrazac pojavljuje
se u Fukoovim poslednjim radovima o seksualnosti. Istorija seksu-
alnosti kritikuje modernu grand-teoriju po kojoj je viktorijanizam
doveo do represije seksualnosti, pogotovo do represije diskursa o
seksualnosti. Ne sporeći da je društvena elita sprečavala upražnja-
vanje seksa, Fuko zauzima obrnut stav po pitanju diskursa seksu-
alnosti. Nasuprot opšteprihvaćenom mišljenju da je konzervativi-
zam viktorijanskog doba potiskivao seksualnost, on tvrdi kako je u
periodu viktorijanizma došlo do eksplozije diskursa o seksualnosti:
u društvu je počelo mnogo više da se priča o seksu. Došlo je do po-
većanog broja analiza, procena, klasifikacija, specifikacija i uzroč-
nih i kvantitativnih studija o seksualnosti. Još jednom se čini da je
Fuko kritikovao jedan grand-narativ, a na njegovo mesto stavljao
drugi. Međutim, dok je u prethodnim slučajevima moderna pozi-
cija naglašavala veću slobodu, a Fukoova pozicija veće ograničenje,
u ovom slučaju moderna pozicija naglasila je veću represiju, a Fuko
veću slobodu (diskursa o seksualnosti).
 Iako je tvrdio da je diskurs o seksualnosti bio slobodniji,
Fuko je tu slobodu video u funkciji odlučnijih pokušaja da se
kontroliše seksualnost, a time i populacija. To je takođe dovelo
do većeg otpora na mikronivou. Recimo, umesto pokušaja da
kontroliše smrt, društvo se u 18. veku preusmerilo na pokušaj
da kontroliše život, pogotovo seksualne odnose. Postojala su dva
načina za to. Prvo, društvo je pokušavalo da kontroliše pojedinca
disđplinujući njegovo telo, pogotovo njegove seksualne aktivno-
sti. Drugo, društvo je pokušavalo da kontroliše populaciju kao
celinu, tako što je nastojalo da kontroliše i reguliše rast popula-
cije, njeno zdravlje, životni vek, itd. Kontrolišući seks, društvo je
kontrolisalo i pojedince i ljude kao vrstu. Iako je Fukoa brinula
takva vrsta represije, on je video nadu u telima, seksualnosti i
zadovoljstvu. Verovao je da kroz njih Ijudi mogu da prevaziđu
pokušaje kontrole ne samo svoje seksualnosti, već i svojih života.
Uprkos odbacivanju moderne grand-teorije o sve većoj re-
presiji seksualnosti, u Fukoovom radu pojavljuju se obrisi neko-
liko grand-teorija.

POSTMODERNOST KAO SAZREVANJE

MODERNOSTI
Iako je Zigmunt Bauman najviše pisao o modernom druš-
tvu, u njegovoj teoriji nalazimo obilje značajnih uvida u struk-
turu postmodernog društva. Bauman se takođe bavio mnogim
pitanjima savremene sociologije, kao i pitanjem kako bi postmo-
derna sociologija i sociologija postmodernosti mogle izgledati.
(Videti okvir: Postmoderna sociologija; sociologija postmoder-
nosti.) U zavisnosti od toga koji aspekt njegovog rada želimo da
naglasimo, o njemu možemo da razmišljamo kao o modernom
(glava 5) ili kao o postmodernom socijalnom teoretičaru. Ovde
ćemo se baviti Baumanovim postmodernizmom.
 Ključni koncept
Postmodema sociologija; sociologija postmodemosti

Uprkos svojim simpatijama za postmodernu sociologiju, Bau-

man se načelno suprotstavlja njenom razvoju. Jedan od ra-
zloga za to jeste strah da bi radikalno drugačija postmoder-
na sociologija mogla da napusti formativna pitanja koja čine
osnove sociologije kao discipline. Bauman se takođe suprot-
stavlja postmodernoj sociologiji zbog toga što bi ona po svojoj
prirodi trabalo da bude u saglasju s kulturom postmodernosti.
Budući da je postmoderna kultura veoma razli^ita od moder-
ne kulture i postmoderna sociologija trebalo bi da bude veoma
različita od moderne sociologije. Na primer, razlika između ra-
cionalne moderne kulture i neracionalne postmoderne kulture
odrazila bi se u različitim sociologijama. Bauman nije spreman
za neracionalnu sociologiju; on želi sociologiju koja se nalazi u
kontinuitetu sa svojim izvorima.
Bauman smatra da bi, zapravo, trebalo da razvijemo sociolo-
giju postmodernosti. Dok se postmoderna sociologija oštro
razilazi s modernom sociologijom, sociologija postmodernosti
održava kontinuitet s modernom sođologijom tako što se, re-
cimo, i dalje odlikuje racionalnim i sistematskim diskursom i
pokušajima da razvije model postmodernog društva. Iako se
nadovezuje na modernu sociologiju, sociologija postmoderno-
sti prihvata postmoderno društvo kao poseban i jedinstven tip
društva, a ne kao aberaciju od modernog društva.
Bauman formuliše nekoliko glavnih načela sociološke teorije
postmodernosti. To su sledeća načela:
1. Postmoderni svet je složen i nepredvidiv.
2. Postmoderni svet je složen, jer mu nedostaje centralna orga-
nizacija koja definiše ciljeve. On sadrži veliki broj velikih i
Postmoderna sociologija - sociologija koja se nalazi pod snažnim uticajem
postmodernih ideja i koja prihvata neracionalan pristup proučavanju
društva.
Sociologija postmodernosti - sociologija koja održava kontinuitet s moder-
nom sociologijom tako što se i dalje odlikuje racionalnim i sistematskim
diskursom i pokušajem da razvije model postmodernog sveta. Međutim,
sociologija postmodernosti prihvata postmoderno društvo kao poseban i
jedinstven tip društva, a ne kao skretanje od modernog društva.
 malih organizacija i aktera koji su orijentisani na pojedinač-
ne ciljeve. Ni jedan od tih aktera nije dovoljno velik da pod-
vrgne ili kontroliše drugog, a svaki je dovoljno jak i može se
odupreti kontroli od strane onog drugog. Iako akteri mogu
delimično da zavise jedan od drugog, priroda te zavisnosti
ne može da se uspostavi na jedno duže vreme, što rezultira
velikom autonomijom aktera.
3. Iako su na unutrašnjem planu akteri dobro organizovani i
uređeni, kada deluju u spoljnom svetu oni se naiaze u areni
koja izgleda kao prostor u kome vlada haos i hronična in-
determinantnost i ambivalencija. Spoljni svet je teritorija u
kojoj vladaju rivalstvo i protivrečna značenja. Različita sta-
nja postmodernog sveta izgledaju podjednako kontingentna
(nepredvidiva, indeterminisana, puna slučajnosti). Drugim
rečima, ni jedno dato stanje nema nepobitan razlog zbog
koga bi trebalo da postoji, što znači da bi moglo da izgleda
drugačije ako bi se drugi akteri ponašali drugačije. Akteri
moraju biti svesni činjenice da ono što rade utiče na svet u
kojem se nalaze i u kojem deluju.
4. Egzistencijalna situacija aktera veoma je fluidna. Identitet
aktera treba da se neprekidno samokonstituiše, uglavnom
preko učenja na greškama uz puno nagađanja i naslućiva-
nja. Identitet se neprekidno menja, iako se ne razvija ni u
jednom jasno definisanom pravcu. U svakom datom vre-
menskom trenutku stvaranje (konstituisanje) identiteta po-
drazumeva rastvaranje nekih postojećih elemenata i priku-
pljanje novih elemenata.
5. Jedino što je konstantno u svemu tome jeste telo. Ali, treba
primetiti da i tu akteri posvećuju neprekidnu pažnju kulti-
vaciji tela. Ljudi se bave čitavim nizom samokontrolišućih
i samounapređujućih aktivnosti (džogiranje, odlazak u te-
retanu, držanje dijete) koje bi prezreli kada bi im bile na-
metnute spolja. Te aktivnosti vide se kao proizvod ljudske
slobode, a ne kao proizvod nečijeg nametanja. Najopštije
rečeno, može se tvrditi kako akteri nisu prisiljeni, već pre
zavedeni da rade ono što rade.
6 . U nedostatku unapred smišljenog životnog projekta, akteri-
ma je potreban skup orijentacionih tačaka koji će ih voditi
kroz život. To im omogućuju različiti drugi akteri (realni ili
 zamišljeni). Akteri imaju slobodu da im se obrate za pomoć
ili da ne prihvate njihove usluge.
7. Pristup resursima razlikuje se među akterima u zavisnosti
od količine resursa koje već imaju na raspolaganju. Najvaž-
niji resurs je znanje. Oni koji imaju više znanja mogu da
biraju između šireg skupa obrazaca delanja. Varijacije u slo-
bodi izbora resursa pređstavljaju osnovu društvenog položa-
ja i društvene nejednakosti u postmodernom svetu. Znanje
je takođe glavni ulog u bilo kakvoj vrsti sukoba koji ima za
konačni cilj preraspodelu resursa. Naglasak na znanju i či-
njenica da je informacija ključni resurs još više unapređuje,
ojačava i učvršćuje status eksperata.

Da li se učimo da živimo sa ambivalencijom?

Ambivalencija (dvoznačnost, dvosmislenost) osoben je proi-
zvod modernosti, ali postmodernizam nudi mogućnost da preva-
ziđemo taj problem, tako što ćemo jednostavno prihvatiti ambi-
valenciju i naučiti da živimo s njom. Zapravo, Bauman deflniše
postmodernost kao suprotnost modernosti i njenoj potrebi da
eliminiše ambivalenciju. Umesto da je eliminiše, postmoderni-
zam život s ambivalencijom čini podnošljivijim. Medutim, čak i
da uspešno nauči da živi s ambivalencijom i time je eliminiše kao
izvor problema (što nikada nije sigurno), postmodernizam stva-
ra čitav niz drugih problema. Bauman zaključuje da postmoder-
nost može ljudima da stvori nerešive probleme, ali i da ih veoma
usreći; ona otvara nove mogućnosti i nove opasnosti. Potrebno
je da se primeti da postmodernisti imaju daleko pesimističniji
pogled na postmoderno društvo. Uz postmodernizam vezuje se
varvarizam (na primer, etničko čišćenje u bivšoj Jugoslaviji).
Umesto da pokuša da eliminiše ambivalenciju, postmoder-
nost prihvata neuređenost sveta; ona ne želi da od njega napra-
vi uređen svet. Na primer, postmoderno društvo je spremno da
prihvati stranca. Načelno, to je jedno tolerantnije društvo, druš-
tvo koje toleriše razlike. Međutim, razlike donose sobom još više
dvosmislenosti i neizvesnosti. Otuda je život u postmodernom
društvu osuđen da bude još neizvesniji od života u modernom
društvu, a oni koji žive u njemu moraju imati jake nerve.
 Ambivalencija i postmodemost. Iako Bauman načelno daje
prednost postmodernosti u odnosu na modernost, on sam je, što je
sasvim za očekivati, ambivalentan po tom pitanju. Bauman tvrdi da
postoji jedna zajednička karakteristika postmodernosti i moderno-
sti - to je strah od praznine. Postmodernost nije uspela da eliminiše
taj strah, ali je uspela da ga privatizuje. Stoga, pojedincima koji žive
u postmodernom društvu preostaje samo da pokušaju samostalno
da uteknu tim strahovima. Otuda ne iznenađuje to što sve veći broj
pojedinaca želi da pripada zajednicama, jer u njima vide zaklon od
strahova koji karakterišu postmoderno društvo puno ambivalenci-
ja. Međutim, to otvara mogućnost sukoba između zajednica. Bau-
man je zabrinut zbog tih neprijateljstava i smatra da je potrebno da
ih zaustavimo tako što ćemo razvijati solidarnost.
Dok moderno društvo pokušava da eliminiše posebne zajed-
nice i asimilizuje ih u celinu, postmodernost može da se razume
kao sazrevanje zajednice. Mišel (Majkl) Mafezoli opisao je postmo-
dernost kao doba neotribalizma, ili doba novih plemena. Ta nova
plemena i zajednice postali su pribežišta za strance, ali i za čitav niz
etničkih, religioznih i političkih grupa. Ono što je veoma važno je-
ste to da društvo toleriše te zajednice i njihove grupe. Oni koji žive
u postmodernom svetu prevazišli su hibris modernosti, pa je stoga
malo verovatno da će biti okrutni prema drugima (i drugačijima) i
da će imati potrebu da ih ponize. Međutim, što se Baumana tiče,
to nije dovoljno. Potrebno je da svaka od ovih zajednica uživa po-
štovanje drugih zajednica, kao i društva u celini.
Iako postmodernost nudi okvir za prevazilaženje ambivalenci-
je, u postmodernom društvu ambivalencija nikada ne može u pot-
punosti da iščezne. Nezadovoljstvo koje stvara ambivalencija i dalje
je široko rasprostranjeno, ali postmoderna država više ne oseća po-
trebu da kontroliše to nezadovoljstvo. Umesto toga, rasprostranje-
na ambivalencija može da se iskoristi za reprodukciju društva.
Međutim, tolerancija u postmodernizmu ne vodi nužno do
solidarnosti. S obzirom na to da se u postmodernom društvu Ijudi
ne brinu dovoljno jedni za druge, već su previše okupirani zabavom
i samima sobom, lako može doći do masovnih izliva okrutnosti.
Neotribalizam - postmoderno kretanje ka stvaranju čitavog niza zajednica
koje predstavljaju pribežišta za strance, odnosno niz religioznih, etnič-
kih i političkih grupa.
 Život u postmodernom društvu nije lak. To je život bez jas-
nih izbora, prepun strategija koje se uvek mogu dovesti u pita-
nje. Međutim, jedna stvar je u postmodernom svetu jasna: kon-
zumerizam i sloboda koji se s njim povezuju ne mogu zadovoljiti
ljude koji u njemu žive. Paradoks je u sledećem: postmoderno
društvo je iznad svega potrošačko društvo; ipak, ono ne odgova-
ra našim potrebama. Tu ideju je detaljnije razradio Zan Bodrijar
s kojim se srećemo kasnije u ovoj glavi.

Postmoderna etika
Bauman je zainteresovan za status etičkog koda u postmoder-
nom dobu. Taj kod je u suprotnosti s idejom koherentnog skupa
pravila kojima svaki moralni pojedinac mora da se podvrgava. Stari
etički sistem nije adekvatan za postmoderno društvo. To otvara mo-
gućnost za jedno potpuno novo razumevanje moralnog ponašanja.
Očekivano, Bauman smatra da postmodernost nudi šansu i u obla-
sti etike. Ona može doneti renesansu morala, ali i njegov sumrak.
Jasno je da postmoderna etika mora da odbaci mnogo toga
što predstavlja sastavni deo moderne etike. Ona mora da odbaci
koncepte kao što su prisilna normativna regulacija i potragu za
stvarima kao što su temelji, univerzalnost i apsolutno. Takođe,
neophodno je da se odbaci potraga modernosti za neambivalen-
tnim i neprotivrečnim etičkim kodom. Ipak, to ne znači da ve-
lika etička pitanja u postmodernosti gube svoj značaj. Cak i u
postmodernom svetu suočavamo se sa pitanjima ljudskih prava,
društvene pravde, sukoba između mirne saradnje i pojedinačnog
,,samopotvrđivanja“, i konfrontacije između individualnog po-
našanja i kolektivnog bogatstva. Ti problemi opstaju, ali njiho-
vom rešavanju sada mora da se priđe na drugačiji način.
Moralni kod, posmatran iz potmodernističke perspektive,
pun je ambivalencija i protivrečnosti. Evo kako postmoderna te-
orija vidi neka od moralnih pitanja:
1. Ljudi nisu ni dobri ni loši, već moralno ambivalentni. Ne-
moguće je naći logično koherentan etički kod koji bi iza-
šao na kraj s takvom moralnom ambivalencijom.
 2. Moralni fenomeni nisu ni regularni, ni ponavljajući. Ni-
jedan etički kod nije u stanju da se bavi moralnim feno-
menima na jedan iscrpan način, tj. nije u stanju da ih
potpuno objasni, pozivajući se isključivo na sopstveni
skup vrednosti.
3. Moralnost je inherentno pretrpana protivrečnostima koje
ne mogu da se prevaziđu i sukobima koji ne mogu da se
reše.
4. Ne postoji univerzalna moralnost.
5. S racionalne tačke gledišta, moralnost jeste, i uvek će
ostati, iracionalna.
6 . Budući da Bauman odbacuje prisilne etičke sisteme koji
proističu iz društva kao celine, on se zalaže za jedan etički
sistem koji izvire iz sebe samog. On je zasnovan na ideji
da jedan treba da bude za Drugog pre nego što se nađe u
prilici da bude sa Drugim.
7. Iako postmoderni moral odbacuje moderni prisilni oblik
morala, on ne prihvata ideju da je sve moguće - što je
ideja potpunog relativizma. Među idejama koje su od
ključnog značaja za postmodernu etičku orijentaciju na-
lazi se i gledište da bi se svet raspao ako ne bi bilo naci-
onalnih država (i plemena), te da će se autonomno sop-
stvo konačno emancipovati, a moralno sopstvo konačno
ustati protiv inherentne i neizbežne ambivalencije.
Nerazrešive moralne dileme. Uprkos ovim idejama, ni Bau-
man, ni postmodernizam nisu u stanju da ponude jedan novi
etički kod koji bi zamenio moderni etički kod. Kao rezultat toga,
osuđeni smo da živimo sa nerazrešivim moralnim dilemama. Bez
sveobuhvatnog etičkog koda, ljudima ostaju samo sopstvene
individualne moralnosti. Uzimajući u obzir činjenicu da u da-
našnjem svetu postoji bezbroj moralnih sistema, jedini konač-
ni etički autoritet nalazi se u subjektivnosti pojedinaca. Izazov
postmodernog sveta sastoji se u tome da se pokaže kako se može
živeti moralno u odsustvu etičkog koda, a u prisustvu zbunjuju-
ćeg skupa naizgled jednakih sistema moralnosti. Bez takvog sve-
obuhvatnog koda, život u postmodernom svetu verovatno neće
biti lakši, ali s raspadom represivnog i prisilnog etičkog koda
koji povezujemo sa modernošću moguće je da će barem postati
moralniji. Bauman, u stvari, s modernim etičkim kodom pove-
zuje najgnusnije zločine, kao što je holokaust. Ako ništa drugo,
u postmodernosti ćemo biti sposobni da se suočimo s moralnim
problemima direktno, bez maski i deformiteta koji su došli s
modernim etičkim kodom.
Umesto prisilnog i deformišućeg etičkog koda moderne,
nada se polaže u svest moralnog pojedinca, pogotovo u njegovu
potrebu da bude za Drugog. Drugi podrazumeva odgovornost za
moralno sopstvo. Biti za Drugog ne određuje šta je dobro, a šta
loše. Do toga će se doći vremenom u odnosu sa Drugim. Moral-
no sopstvo će se defmisati u svetu u kome nema izvesnosti, gde
nikada neće postojati jasna razdvajajuća linija između dobra i
zla. Otuda, važno je šta radimo a šta ne radimo, ali to mora da se
razradi u individualnoj svesti, a ne na nivou nekog kolektivnog
moralnog koda. Na taj način Bauman usvaja postmodernu pozi-
ciju izbegavajući da se preda relativizmu i nihilizmu. Bez obzira
na to, postoji fundamentalna tenzija između bezuslovne potrebe
da se bude za Drugog i diskontinuiteta i fragmentiranosti koje
Bauman povezuje s postmodernom.
Postmoderno društvo istovremeno je društvo koje nudi veli-
ku moralnu nadu i veliku ličnu zabrinutost: ljudi imaju potpuni
moralni izbor, ali ne i uputstva koja bi im ponudio sveobuhvatni
moralni kod koji je nekada obećavala moderna. Drugačije reče-
no, moralnost je, kao i mnogo šta drugo u postmodernom svetu,
postala privatizovana. Bez šireg etičkog sistema koji će voditi lju-
de, etika za pojedince postaje stvar individualne odluke. U ta-
kvoj odluci veliku ulogu igraju rizik i hronična neizvesnost. Pos-
tmoderna može biti izvor naših problema, ali i naša šansa. Sta će
biti od to dvoje, u ovom istorijskom trenutku nije moguće reći.

USPON POTROŠAČKOG DRUŠTVA, SMRT

SIMBOLIČKE RAZMENE I RAST SIMULACIJA
Društvenog mislioca Zana Bodrijara najčešće vezujemo za
postmodernu socijalnu teoriju, iako on lično nikada nije izjavio
da pripada tom teorijskom pravcu. Bodrijar je bio radikalan ne
samo po svojim idejama, već i po svom stilu pisanja, pogotovo u
svojim kasnijim radovima. Kao i drugi postmodernisti, on odba-
cuje ideju grand-teorije, a čini se da stil njegovih kasnijih rado-
va - knjiga koje sadrže čitav niz naizgled nepovezanih aforizama
- sprečava nastanak grand-teorije. Ipak, u njegovima radovima
moguće je identifikovati nekoliko takvih teorija.

Od proizvođačkog do potrošačkog društva

U svojim ranim radovima Bodrijar se nalazio pod snažnim
uticajem teorijske misli Karla Marksa i različitih grana neomar-
ksističke teorije. Međutim, dok su se Marks i najveći deo neo-
marksista bavili proizvodnjom, Bodrijar se usredsredio na poja-
vu potrošačkog društva. Za nas je danas normalno da živimo u
potrošačkom društvu, ali kao pisac koji je bio ispred svog vreme-
na, Bodrijar je svoje prve radove o potrošačkom društvu napisao
kasnih 1960-ih godina kada se ono nalazilo u svojoj najranijoj
fazi i kada njegovo postojanje nije bilo baš tako očigledno.
Iako je Bodrijar kasnije raskinuo s marksističkom teorijom,
njegova analiza potrošačkog društva nalazi se pod snažnim utica-
jem te teorije. Na primer, uprkos usredsređenosti na potrošnju,
on je preuzeo tradicionalnu marksističku poziciju koja najveći
značaj dodeljuje proizvodnji. Drugim rečima, proizvodne snage
upravljaju svetom potrošnje i kontrolišu ga. Tako bi Bodrijar tvr-
dio da Dženeral motors i Tojota kontrolišu potrošnju automo-
bila isto kao što Majkrosoft kontroliše potrošnju kompjuterskih
softvera. Bodrijar ne ide tako daleko u isticanju važnosti potroš-
nje. Potrošačke snage (npr. reklamne agencije, tržni centri, Mek-
donalds, Diznilend) igraju veoma važnu ulogu u potrošnji. Iako
se ne mogu potpuno razdvojiti od proizvodnih snaga, ti entiteti
su sami po sebi od presudne važnosti za oblast potrošnje. Među-
tim, budući da još uvek nije raskrstio s marksizmom, Bodrijar u
ranoj fazi svoje akademske karijere i osvita potrošačkog društva
to još uvek nije mogao da vidi.
Potrošnja kao jezik. Bodrijar se takođe nalazio pod utica-
jem lingvistike koja ga je navela da o potrošnji objekata razmišlja
kao o jednoj vrsti jezika. Unutar tog jezika svakom potrošačkom
objektu dodeljen je neki znak. Recimo, na današnjem tržištu
automobila, kupovina ,,ferarija“ ili ,,hamera“ predstavlja znak
bogatstva i prestiža, dok kupovina rumunske ,,dačije“, „opela
astre“ ili „fiata punta“ koji se sklapaju u Kragujevcu, pokazuje da
pripadate srednjoj klasi. Slično tome, odlazak na koncert Britni
Spirs ili Džastina Timberlejka upućuje na to da ste mladi. Ali,
ako odete u operu da gledate Madam Baterflaj, verovatno ste u
srednjem životnom dobu, ako ne i malo stariji. U realnom smi-
slu, kada kupimo automobil ili kartu za bioskopsku ili pozorišnu
predstavu, mi više kupujemo znakove, a manje stvari koje za-
dovoljavaju neku našu potrebu. Za Bodrijara, suština potrošnje
nije u (materijalnim) proizvodima, već u znakovima, odnosno
značenjima tih proizvoda.
Ali, kako mi znamo šta svi ti znakovi znače? Bodrijar objaš-
njava da znakove možemo da protumačimo zbog toga što svi ra-
zumemo kod i nalazimo se pod njegovom kontrolom. Kodje,
u osnovi, sistem pravila koja nam omogućavaju da razumemo
znakove i, što je još važnije, da razumemo u kakvoj su oni me-
đusobnoj vezi. Sledstveno, kod nam omogućuje da razumemo
značenje hamera“ i ,,dačije“ i, još važnije, činjenicu da ,,hamer“
znači viši status od ,,dačije“. Budući da svi razumemo kod i da
se nalazimo pod njegovom kontrolom, svi razumemo značenja
znakova i način na koji su oni povezani jedni s drugima. Potroš-
nja je zasnovana na činjenici da će drugi ljudi razumeti značenja
onoga što mi trošimo na isd način kao i mi sami.
To dovodi do zaključka da se svi mi, dok trošimo (kupu-
jemo) dobra, nalazimo u procesu samodefinisanja. Kategorije
dobara definišu kategorije Ijudi. Ono što trošimo određuje naše
mesto u društvenom poretku. Tako ,,ferari“ omogućuje višu pozi-
ciju na društvenoj lestvici, a „fiat punto“ sklopljen u Kragujevcu,
nižu. Osim toga, mi možemo da promenimo svoju poziciju na
lestvici tako što ćemo početi da kupujemo drugačije proizvode.
Recimo, ako želimo da se popnemo na stratifikacijskoj lestvici,
Kod - sistem pravila koji nam omogućava da razumemo znakove i, što je još
važnije, da razumemo u kakvoj su oni medusobnoj vezi.
Samodefinisanje - dok trošimo dobra, nalazimo se u uprocesu samodefinisa-
nja. Ono što trošimo određuje naše mesto u društvenom poretku. Ljudi
su ono što kupuju i troše; oni time definišu sebe i time ih definišu drugi.
možemo da se zadužimo i, umesto „fiata punta“, kupimo novog
„renoa vel satis“. Takva kupovina nam omogućuje da utičemo na
naše kretanje kroz stratifikacijski sistem. Razume se, u tom kre-
tanju postoje ograničenja. Mnogi znaju da bi mogli lako da pro-
mene socijalnu poziciju kada bi kupili ,,ferari“. Međutim, koliko
god da se potrude, nikada neće biti u stanju da priušte sebi takav
automobil. Stratifikacijski sistem, stoga, često deluje tako što
drži ljude na njihovim pozicijama unutar sistema. Sve u svemu,
u jednom veoma realnom smislu, Ijudi su ono što kupuju i troše;
oni time defmišu sebe i time ih definišu drugi.
Motivacija za potrošnju otuda nije ono što mi često pret-
postavljamo da jeste. Mi obično verujemo da se uzrok potrošnje
nalazi u ljudskim potrebama.
Drugim rečima, verujemo da različite stvari kupujemo zato
što su nam one potrebne: hranu da bismo preživeli; odeću da
nam bude toplo; automobile da bismo mogli da se prevezemo.
Međutim, Bodrijar smatra da je takvo objašnjenje problematično
iz više razloga. Kako potrebe mogu da objasne zašto neki od nas
kupuju skupljeg ,,hamera“ od jeftinije ,,dačije“? Oba vozila mogu
da nas prevezu s jednog mesta na drugo mesto. Kako potrebe
mogu da objasne neuobičajeno visok nivo potrošnje - hiperpo-
trošnju - koja karakteriše današnji razvijeni svet? Mnogi od nas
očigledno troše daleko više nego što im je potrebno; u mnogim
slučajevima daleko više nego što će ikada moći da upotrebe.
Bodrijar odbacuje teoriju potreba, barem kada su u pitanju
bogata društva. Umesto toga, on tvrdi da potrošnja može da se
objasni konceptom razlike. Mi trošimo da bismo se razlikovali od
drugih ljudi. Ono što trošimo i način na koji to trošimo defini-
še te razlike. Kada kupite CD s operom Madam Baterflaj, to vas
Potrebe - sve ono što je ljudima neophodno da bi preživeli i funkcionisali na
minimalnom nivou u savremenom svetu. Konceptom potreba često se
objašnjava potrošnja.
H iperpotrošnja - izuzetno visok stepen potrošnje koji postoji u savremenom
svetu.
Razlika - koncept koji su postmodernisti koristili da bi dali alternativno
objašnjenje potrošnje. M i ne trošimo da bismo zadovoljili potrebe već
da bismo se razlikovali od drugih. Ono što trošimo i način na koji to
trošimo definiše razlike.
razlikuje od onih koji su kupili CD Cece Ražnatović ili Seke Alek-
sić. Kada na ulici vidite čoveka kako čita Vreme, znate da on ima
različit vrednosni sistem od onoga koji čita Kurir. Pošto su razli-
ke nebrojene, nema kraja potrošnji; postoji beskonačan broj proi-
zvoda koje možemo da kupimo da bismo se razlikovali od drugih.
Otuda, potreba za razlikovanjem nikada ne može da se zadovolji;
na kraju završavamo s neprekidnom životnom potrebom da se ra-
zlikujemo od onih koji u društvu zauzimaju drugačiji položaj od
nas. Trošenje dobara, zapravo, predstavlja oblik komunikacije.
U toj komunikaciji, drugima prenosimo čitav niz poruka, uključu-
jući i poruku kojoj grupi pripadamo. Drugi razumeju šta želimo da
im ,,kažemo“, jer prepoznaju kod i razumeju značenje znakova, to
jest proizvoda koje smo kupili da bismo im poslali poruku.
Ali to nas vraća na pomenuto pitanje: kako znamo šta da
kupimo da bismo se razlikovali? Jednostavno: uputstva za ku-
povinu upisana su u kod; kada znamo kod, znamo šta treba da
trošimo. To zapravo znači da kod ima mnogo veću funkciju od
prostog informisanja našeg izbora - on kotroliše naš odabir. Mi
možda smatramo da imamo neke potrebe, ali one su, u stvari,
determinisane kodom. Nama je na kraju potrebno ono što in-
formacija sadržana u kodu kaže da nam je potrebno. Pojedinač-
ne potrebe postoje jer su neophodne da bi postojao kod.
Veoma je značajna i Bodrijarova tvrdnja da potrošnja nema
puno veze s onim što mi konvencionalno doživljavamo kao real-
nost. Kada kupimo big mek u Mekdonaldsu, mi ga ne kupuje-
mo samo da bismo jeli, već i da bismo dobili ono što obedova-
nje u Mekdonaldsu i konzumacija big meka simbolički kazuju o
nama. Mi manje konzumirano hranu koja nas održava u životu,
a više znakove koji nam pomažu da se razlikujemo od drugih
(big mek, Mekdonalds). Trošeći u Mekdonaldsu, mi se razlikuje-
mo od onih koji ručaju klot pasulj u nekom od ,,socijalističkih“
ugostiteljskih restorana u kojem vam mleko i čaj služe u običnoj
beloj šolji s plavim obrubom. I jedni i drugi razlikuju se od onih
koji večeraju u nekom od luksuznih restorana hotela Hajat. Da-
kle, posećujući ta mesta, mi ne trošimo hranu (realnu stvar), već
znakove (dakle, nešto nerealno) koji se za njih vezuju, kao i kod
koji ih defmiše i kontroliše.
 Bodrijar ističe još jednu stvar koja je od velike važnosti za
društveno ponašanje. U društvu koje kontrolišu znakovi i kod,
mi se mnogo više povezujemo s proizvodima i okruženjima u ko-
jima se oni prodaju (pogotovo dok konzumiramo te proizvode)
nego s ostalim ljudskim bićima. Sve više vremena provodimo u
kupovini i trošenju proizvoda, umesto u odnosima s drugim lju-
dima. Odnosi s proizvodima imaju tendenciju da zamene ljud-
ske odnose. Ironija je u tome što mi te proizvode trošimo zbog
našeg odnosa s drugim ljudima, tačnije zbog onoga što oni treba
da kažu o nama drugim Ijudima, a zapravo provodimo sve ma-
nje vremena s tim ljudima. To se najjasnije vidi po okruženjima
u kojima trošimo. U tim okruženjima, od nas se sve više zahte-
va da sami sebe uslužimo (sami sipamo benzin, sami podignemo
novac iz bankomata, sami odnesemo obrok za sto, sami vratimo
tacnu i počistimo sto za kojim smo jeli itd), umesto da nas usluže
živi ljudi. Cak i kada uđemo u odnos sa drugim ljudskim bićima,
taj odnos je veoma nehuman, a zaposleni izgledaju kao automati
koji nam se obraćaju na osnovu unapred pripremljenog uputstva
za komunikaciju (,,Da li biste hteli i pitu od jabuka sa vašim Big
Mekom“, „Zelim vam prijatan dan“, „Vaš račun iznosi 2.345 di-
nara“ itd.) koje su naučili kada su konkurisali za posao. Recimo,
u Mekdonaldsovim restoranima mi daleko više ulazimo u odnos
s restoranom i proizvodima (uključujući i igračke koje se u njima
reklamiraju) nego s ljudima koji tamo rade ili obeduju.
Od proizvodnje do potrošnje. U sve ovo smeštena je jedna
grand-teorija. Najopštije rečeno, ona počiva na argumentu da se
krećemo od društva u kome dominira proizvodnja ka društvu u
kome dominira potrošnja. Preciznije rečeno, Bodrijar skicira pro-
menu od društva u kome kapitalisti kontrolišu svoje radnike ka
društvu u kome se kontrola preusmerava na potrošnju i potrošače.
U ranim danima kapitalizma potrošači su uglavnom bili prepušte-
ni sami sebi. Međutim, u poslednje vreme kapitalisti su shvatili da
se potrošačima ne sme dozvoliti da sami odlučuju o tome da li će
da troše, koliko će i na šta će da troše. Kapitalizmu sve više trebaju
Ijudi koji će sigurno kupovati kapitalističke proizvode, to jest ljudi
koji će aktivno učestvovati u potrošačkom društvu. Kapitalističke
korporacije (Mekdonalds, Ferari) moraju da ubede Ijude da posta-
nu aktivni i redovni potrošači njihovih proizvoda.
 Gledano iz perspektive kapitalista, potrošači, kao i radnici,
obavljaju jednu vrstu rada koji mora da se kontroliše. Odlazak
u tržni centar i kupovina dobara i usluga predstavlja oblik rada
isto kao i zašrafljivanje felni na točkovima automobila u nekoj
automobilskoj fabrici. Ako potrošače posmatramo na takav na-
čin, onda kapitalistima nije teško da o njima misle kao o grupi
koja mora da se eksploatiše da bi se uvećao kapitalistički proflt.
To je bio, i još uvek jeste, način na koji kapitalisti razmišljaju
o radnicima. Međutim, sada se takav način razmišljanja proši-
rio i na potrošače. Potrošači moraju da se namame da kupuju
proizvode koji im nisu neophodni ili proizvode za koje nemaju
dovoljno novca ako se prethodno ne zaduže. Osim toga, kapi-
talisti su zainteresovani da spreče društvenu revoluciju. Nekada
su kapitalisti sprečavali proletarijat da se buni tako što su mu
nametali teške uslove rada. Danas kapitalisti pretpostavljaju da
potrošači neće stići da se pobune ako su neprekidno zauzeti ne
samo potrošnjom dobara, već i zarađivanjem novca koji im je
neophodan da bi priuštili sva ta dobra.

Smrt simboličke razmene i porast simulacije

U Bodrijarovom radu nailazimo na jednu još opštiju i,
istorijski gledano, sveobuhvatniju grand-teoriju koja počiva na
gledištu o razlikama između primitivnog i savremenog društva.
Bodrijar tvrdi da primitivna društva, koja karakteriše simbolička
razmena, ustupaju mesto savremenim društvima, koja su defini-
sana simulacijama.
Simbolička razmena. Bodrijar simboličku razmenu defi-
niše kao reverzibilan (povratan) proces davanja i uzimanja —ci-
kličnu razmenu poklona i uzvratnih poklona. On hvali takav tip
razmene, kao i primitivna društva u kojima se ona pojavljuje.
Uzmimo, na primer, fenomen smrti kojim se Bodrijar bavio u
studiji Simbolička razmena i smrt (1976). U primitivnim druš-
tvima, razmena sa ljudima ne mora da se završi njihovom smrću.
Ljudi nastavljaju proces razmene s mrtvima donoseći darove na
Simbolička razmena - povratan proces davanja i primanja; ciklična razmena
poklona i uzvratnih poklona karakteristična za primitivna društva.
n jih o v g r o b , in te g rišu ć i g r o b lja u ž iv o t z a je d n ic e i o b a v lja ju ć i pe-
r io d ič n e ritu a le u k o jim a m rtv i z a u z im a ju v a ž n u u lo g u , a k o ji se
č e sto iz v o d e b a š n a g r o b ljim a . D r u g im re č im a , m rtv i su in te g ri-
sa n i u ž iv o t p r im itiv n e z a je d n ic e . N a s u p r o t to m e , u sa v r e m e n im
d r u š tv im a m rtv i, n jih o v i g r o b o v i i g r o b lja ra z d v a ja ju se o d o sta t-
k a d ru štv a . Ia k o tu i ta m o m o ž e d a se p r o n a đ e p o n e k i d a r k o jim
lju d i je d v a p o k a z u ju d a se se ć a ju m rtv ih (n a p rim e r, s ta v lja n je
c v e ć a n a g r o b ), živ i se u g la v n o m n e b a v e m n o g o m r tv im a . Je d -
n o m re č ju , B o d r ija r tv rd i d a p r im itiv n a d r u š tv a k a ra k te riše sim -
b o lič k a ra z m e n a sa m r tv im a , a d a je ta k v a v r sta r a z m e n e sk o ro
p o t p u n o n e sta la iz sa v r e m e n o g sveta.
O d n o s p r e m a sm rti, za B o d rija ra , im a s im b o lič k i zn ačaj za
o n o što se d e šav a u č ita v o m d ru štv u . S le d stv e n o , u o b la sti p riv red e
sim b o lič k a ra z m e n a z a m e n je n a je e k o n o m s k o m ra z m e n o m . U p ri-
m itiv n o m d ru štv u ra z m e n a d o b a r a b ila je strik tn o o g ra n ič e n a . Po-
sto ja o je o b ič a j d a v a n ja p o k lo n a i u zv ratn ih p o k lo n a , ali p o je d in c i
b i je d n o m iz m e n ja li p o k lo n e i tim e b i se cik lu s k o ji se v eziv ao za
je d n u p o je d in a č n u ra z m e n u o k o n č a o . Z a razlik u o d to g a , u savre-
m e n o m sv etu - sv etu e k o n o m sk e raz m en e - n e m a k ra ja raz m e n i
d o b a ra : n e m a k ra ja k u p o v in i d o b a r a za se b e i z a d ru g e . Z a m is a o
je d a se p ro c e s e k o n o m sk e raz m e n e o d rž a v a k ro z p o tr o š n ju k o ja se
n a sta v lja u n e d o g le d . T o n a rav n o im a z a cilj p o r a s t p ro iz v o d n je i,
k o n a č n o , p o ra st b o g a tstv a o n ih k o ji k o n tro lišu p ro iz v o d n ju .
Iz o v e p e r sp e k tiv e t a k o đ e je m o g u ć e is t r a ž iv a t i sv e t r a d a .
U p rim itiv n im d ru štv im a ra d je p o d ra z u m e v a o sim b o lič k u razm e-
n u iz m e đ u ra d n ik a , siro v o g m ate rija la , o r u đ a itd . N a p rim e r, rad -
n ici su u z im a li o d p riro d e (siro vi m a te rija l), ali su ta k o đ e vraćali
p riro d i (tak o što su , n a p rim er, sad ili šu m e k a k o b i o b n o v ili o n o
što je b ilo u zeto ). U sa v re m e n im d ru štv im a , ra d o m d o m in ir a ek o-
n o m sk a raz m e n a. S iro v i m a te rija l k o ji n a la z im o u p riro d i m o ž e d a
se k u p i, ali n e m a p u n o sm isla (o sim a k o n e p o s to ji n e k a sp o ljn a
prisila) d a k u p a c p o k u ša d a o b n o v i o n o što je u zeto iz p riro d e .
O s im to g a , u sa v re m e n o m d ru štv u ra d n ik d a je v la sn ik u rad n o
v rem e a zau zv ra t d o b ija n o v ac . T u nem a sim b o lič k e raz m e n e izm e-
đ u ra d n ik a i v lasn ik a. S tav iše, u p rim itiv n o m d ru štv u n ije b ilo vla-
sn ik a u sa v re m e n o m sm islu te reči; p o s to ja la je sa m o sim b o lič k a
ra z m e n a iz m e đ u lju d i k o ji su b ili u k lju č e n i u p ro c e s rad a.
 Simulacije. U vezi s tim, Bodrijar vidi preobražaj primitiv-
nih društava koja se karakterišu istinskim kulturnim svetovima,
kao što je simbolička razmena, u savremeni svet koji karakteriše
nedostatak izvornosti, odnosno simulacija. Simulacije su lažne
stvari. Bodrijar smatra da se savremeni svet sve više nalazi pod
njihovom dominacijom. On takođe smatra da je izvorni kultur-
ni svet, onaj koji karakteriše simbolička razmena, pun opčara-
nosti i magije. Međutim, tokom vremena društvo se raščaralo i
razmagijalo. Simulacije koje karakterišu savremeni svet nemaju
sposobnost da proizvedu magijom izazvano oduševljenje, barem
ne u onom smislu u kome Bodrijar koristi ove pojmove. Taj si-
mulirani svet potpuno je raščaran (engleski, disenchanteđ) i goto-
vo sraman u poređenju s primitivnim, izvornim svetom.
Bodrijar nudi nekoliko primera da bi objasnio na šta, za-
pravo, misli. Indijansko pleme Tasadaj s Filipina bilo je tokom
postojanja u primitivnim vremenima realno i izvorno. (Pleme je
sve do polovine 20. veka živelo na nivou organizacije plemena
iz kamenog doba.) Današnje pleme Tasadaj nije ništa drugo do
simulacija tog primitivnog oblika. Njega štiti vlast, veštački je
zamrznuto u vremenu i sterilisano s ciljem da se eliminišu neka
od njegovih jedinstvenih karakteristika. Ono postoji i korisno je
antropolozima koji žele da ga studiraju ili turistima koji žele da
ga posmatraju, ali to zaista više nije pleme Tasadaj.
Jedan od Bodrijarovih omiljenih primera kojim dokazu-
je proces simulacije jeste simulacija Diznijevog sveta. Savremeni
zabavni park Diznilend obuhvata mnoge simulacije onoga što je
svojevremeno bilo izvorna društvena realnost. Na primer, u Di-
znilend se ulazi i izlazi kroz Glavnu ulicu. To je mali preuređeni
tržni centar koji predstavlja simulađju ulica koje su bile karak-
teristične za mnoge američke gradove na početku 20. veka. Ali
nije samo prošlost ta koja se simulira u Diznilendu; postoji tako-
đe simulacija vožnje podmornicom u koju ljudi ulaze da bi vide-
li simulaciju podvodnog sveta. Upadljivo je to da mnogi turisti
žele da ,,putuju“ na takav način umesto da odu u pravi akvari-
jum (koji i sam predstavlja simulaciju mora), a da ne pričamo tek
Simulacije - imitacije; lažne stvari. Bodrijar smatra da je savremeni svet sve
više pod njihovom dominacijom.
0 pravom okeanu i morskom životu koji se ne nalaze tako daleko
od ulaza u Diznilend.
Sveprisutno iskustvo simulacije predstavlja glavni uzrok ne-
stanka razlike izmedu realnog i imaginarnog, istinitog i lažnog.
Praktično, svaki aspekt savremenog sveta kombinacija je realnog
1 imaginarnog. Pleme Tasadaj i danas postoji, ali se ponašanje
njegovih pripadnika radikalno promenilo. Ono izgleda onako
kako vladini službenici i turisti zamišljaju da bi pleme Tasadaj
trebalo da izgleda. Ništa nije realno u Diznilendu osim ljudi koji
tamo rade, a čak se i oni ponašaju na nerealne načine kada za-
bavljaju mušterije (Miki Maus, Paja Patak, Snežana, itd.) i pri-
čaju i glume prema unapred spremljenim scenarijima. Zapravo,
realno i istinito se sve teže mogu pronaći. Pre se može reći da su
oni potpuno nestali u lavini simulacija. Danas malo ko pokušava
da dođe do suštine stvari. Ko god proba da istraži šta se nalazi
ispod i iza simulacije, mogao bi ubrzo da se razočara. Ako i uspe
da zađe ispod simulacije, videće da ispod nje ne postoji ništa
drugo osim simulacije. Drugim rečima, u savremenom društvu
nema istine i nema realnosti. A ako nema istine i realnosti, onda
može da se tvrdi da živimo u jednoj velikoj simulaciji.
Bodrijar vidi Ameriku kao društvo koje se nalazi na čelu ova-
kvog razvoja događaja - to je najnerealnije, najlažnije i najsimuli-
sanije društvo na planeti. Ono postavlja standarde, a ostatak sveta
ih sledi. Amerika predstavlja dom nekih od svetski najpoznatijih
i najpopularnijih simulacija. Najbolji primer je Las Vegas, na-
ročito hoteli u tom gradu koji simuliraju druge svetove: „Nju-
jork, Njujork“, Pariz, Venecija, Mendelej Bej, Belađo, Luksor,
da napomenemo samo neke od njih. Ali Bodrijar ide dalje od
očiglednih primera i raspravlja o čitavim gradovima (Los Anđe-
les), pa čak i o čitavim narodima i njihovom odnosu prema si-
mulacijama. Tako se u današnjem Njujorku može govoriti o ,,di-
znizaciji“ Tajms skvera. Diznijeva obnova starog pozorišta dovela
je do dramatične promene čitavog prostora, nakon što su stare
pornografske kabine i jeftine prodavnice zatvorene i zamenjene
čitavim nizom franšiza koje se mogu naći širom SAD. Moglo bi
se reći da je realni Tajms skver uklonjen i da danas predstavlja
simuliranu i sterilisanu realnost koja se ne razlikuje mnogo od
o n o g a što m o ž e m o n a ć i n a d r u g im m e stim a . N ju jo r k se n alazi
u p r o c e su g u b itk a sv o je p o s e b n o s ti i p o č in je d a liči n a m n o g a
d r u g a (o b ič n a ) m e sta .
S je d in je n e D rž a v e su ta k o đ e d o m d r u g ih k lju č n ih c e n ta ra
sim u la c ije . O n e d o m in ir a ju sv e tsk o m film s k o m in d u s t r ijo m .
Sv e što se m o ž e v id e ti u film o v im a p ro iz v e d e n im u A m e ric i
p r e d s ta v lja sim u la c iju . S v e tsk i te le v iz ijsk i p r o g r a m i n alaz e se p o d
d o m in a c ijo m S A D i ta k o đ e p r e d sta v lja ju sim u la c iju . O s im to g a ,
In te rn e t i n je m u slič n a s a jb e r m e sta ta k o đ e su s im u la c ije . N a p ri-
m er, lju d i sve v iše p o s e ć u ju In te rn e t p ro d a v n ic e i In te rn e t tržn e
ce n tre k o ji n isu n išta d r u g o d o s im u la c ija re aln ih p r o d a v n ic a k o-
jih u S A D im a n a p retek .

Ž an B o d rijar
B io g r a fs k a sk ic a

Ž an B odrijar (1 9 2 9 -2 0 0 7 ) bio je neobičan socijalni teoretičar,

čak i za francusko podneblje koje je izrodilo obilje jedinstvenih
teorija. B odrijar se školovao za sociologa,
ali je ubrzo počeo d a zadire i u druge dis-
cipline. Predavao je na univerzitetu, ali
je i to ubrzo napustio. Jed n a od njegovih
ranih publikacija, p od nazivom Zabora-
vite Fukoa (1 9 7 7 ), kritikuje Fukoa koji
je tada bio vodeća figura u francuskom
ak adem skom svetu. Fuko je od bacio Bodrijarove kritike, pa je
B o drijar nakratko p ao u zaborav, što m u je kasnije otežalo na-
predovanje u fran cuskim akadem skim i naučn im krugovim a.
B o drijar se nalazio p o d radikalnim uticajem m arksističkih ide-
ja. T ok om god in a, sve je m anje bio politički aktivan i sve brže
n ap u štao m arksističku teoriju. Jed an od razloga za to jeste či-
njenica da su M arks i m arksisti bili usm ereni na proizvodn ju,
d o k je B o drijar ubrzo shvatio da je suština u p otrošn ji, a ne
u proizvodnji. K asn ih 1960-ih go d in a B o d rijar je ob javio pi-
onirski rad o potro šn ji koji nastavlja da utiče na sve veće po-
dručje sociološkog interesa.
T ok om 1970-ih go d in a i posle toga, B o d rijar je objavio čitav
niz in ovadvnih i iznenađujućih radova koji su m u om ogu ćili
 d a p ostan e istaknuti p ostm od ern i socijalni teoretičar. B o drijar
je o d b ijao d a sebe naziva postm od ern istom . Ipak, m n ogi koji
su izučavali B odrijarova dela i p ostm od ern u teoriju uopšte, na-
čelno sm atraju d a se njegovi radovi nalaze u sam oj srži te nove
teorijske orijentacije. N jeg o v a op šta perspektiva, kao i m noge
p ojed in ačn e ideje (na prim er, sim boličk a razm ena, sim ulacije,
im plozija) snažno su uticale ne sam o na p ostm od ern u socijal-
nu teoriju, nego i na glavne teorijske struje u socijalnoj teoriji.
B odrijarov uticaj nije ograničen sam o na socijaln u teoriju;
m n o g a um etn ička dela nastala su p o d uticajem njegovih ideja.
N a prim er, u film u M atrix p o sto ji kadar u k om e se vidi knjiga
čiji je naslov Simulacije. C a k se i p op kultura našla p o d utica-
jem B odrijara, koji je sam p ostao neka vrsta p o p ikone. M ali
je broj teoretičara koji istovrem eno m o g u biti p o p ikone i oz-
biljni socijaln i teoretičari.

Bodrijar opisuje takav razvoj događaja kao hiperrealan, tj. kao

potpuno simuliran i, kao rezultat toga, realniji od realnog, lepši
od lepog, istinitiji od istinitog. To svakako važi za Diznilend, Las
Vegas, pa čak i za novi Tajms skver u Njujorku. Recimo, Dizni-
lend je čistiji nego svet van njegovih kapija, a zaposleni u njemu
daleko su uljudniji i prijatniji nego oni koje srećemo u našem
svakodnevnom životu. Uzmimo jedan drugi primer. Zamisli-
te zajednice bogatih ljudi koji stanuju u američkim državama
s prijatnom klimom (kao što su Arizona, Florida ili Kalifornija).
U tim zajednicama može se naći vegetacija koja nužno ne pripa-
da tim geografskim oblastima. Osim toga, čak i ono što izvor-
no pripada tim područjima tako je uzgojeno da izgleda bogatije
od onoga što se može naći u prirodi. Rezultat toga je stvaranje
tropskog raja koji je daleko realniji od realnog tropskog predela,
koji može da bude suv, prašnjav i obrastao suvonjavim palmama.
Tropski raj tih luksuznih zajednica očigledno je hiperrealan.
Još jedan primer iz potpuno druge oblasti jeste pornografi-
ja. Zenska pornografska filmska zvezda, sa svojim implantima,
dodatnom estetskom hirurgijom, tetovažama, telesnom šmin-
kom i drugim dodacima, može da se shvati kao objekat koji ima
Hiperrealno - potpuno simulirano i, kao rezuitat toga, realnije od reainog,
iepše od lepog, istinitije od istinitog.
zadatak da simulira požudu. Ona predstavlja hiperrealan seksu-
alni objekat, realniji od bilo koje žene koju bi prosečan muška-
rac mogao da sretne u stvarnom životu. Isto može da se kaže za
seksualne činove koji mogu da se vide u pornografskim filmovi-
ma. Veoma mali broj ljudi je sposoban da seksualni odnos doživi
na tako atletski savršen način koji može da se vidi na ekranu.
Ljudi mogu pokušati da tako seksualno opšte, ali onda sopstveni
seksualni život pretvaraju u simulaciju. Budući da su seksualni
činovi koje gledamo na ekranu hiperrealni, ljudi pokušavaju da
ih imitiraju, a rezultat toga je da se njihov seksualni život pretva-
ra u jednu simulaciju. Ljudi mogu pokušati da podese svoj život
takvim hiperrealnim slikama, transformišući se tako da izgledaju
kao porno zvezde. Zene uvećavaju grudi ili pribegavaju vagino-
plastici, a muškarci odlaze kod hirurga da bi uvećali dužinu i
širinu svojih penisa. Na taj način oni postaju simulirani Ijubav-
nici, a možda i simulirani ljudi.
Ne samo da su te simulirane realnosti važne po sebi, već su
važne i zbog toga što služe kao modeli za transformaciju izvan
granica u kojima se nalaze. Pod uticajem tih hiperrealnih mo-
dela ostatak sveta postaje sve više simuliran, sve više hiperrealan.
Otuda uticaj Diznilenda nije ograničen samo na ono što se de-
šava iza njegovih zidova ili na Tajms Skveru u Njujorku. Mnoge
zajednice se stvaraju na osnovu Diznijevog modela, s ciljem da
simuliraju Ameriku na prelomu 20. veka. U stvari, Dizni je sam
izgradio takav model zajednice, nazvan Celebration, na svom pla-
cu u Floridi. Nove zajednice širom Amerike koriste Celebration
i Diznilend kao modele za sopstveni razvoj. Realnost je, prema
Bodrijaru, sve više kontaminirana takvim simulacijama.
Sve u svemu, Bodrijar nudi jednu grand-teoriju promene
od primitivnog društva, koje karakteriše realna i humana simbo-
lička razmena, kroz manje realnu i potpuno humanu ekonom-
sku razmenu, do savremenog sveta koji sve više karakteriše nere-
alna i nehumana tehnologija. Dok se SAD nalaze u centru svega
toga, ostatak sveta je osuđen da se kreće u istom simuliranom
pravcu. Staviše, čak se i SAD nalaze na samom početku procesa
simulacije. Budućnost će doneti ne samo još izuzetnije, već i još
sveobuhvatnije simulacije.
POTROŠAČKO DRUŠTVO I NOVA SREDSTVA
ZA POTROŠNJU
Pod velikim uticajem nekoliko Bodrijarovih postmodernih
ideja, kao i ideja nekih teoretičara moderne (Marksa i Vebera), i
ja sam razvio grand-teoriju koja se bavi potrošačkim društvom.
Najopštije rečeno, ta teorija opisuje svet sve veće potrošnje koju
nazivam hiperpotrošnjom.
Sredstva za potrošnju: stara i nova. Sledeći Marksa, potro-
šačke centre (tržne centre, šoping molove, ogromne prodavnice
itd.) nazvao sam sredstvima za potrošnju. Marks koristi ovaj po-
jam, ali on to radi na način koji nije u skladu s načinom na koji
koristi svoj daleko poznatiji pojam - sredstva za proizvodnju.
Za Marksa su sredstva za proizvodnju one stvari (oruđa, mašine,
sirovine, itd.) koje omogućavaju proizvodnju u kapitalističkom
društvu. Međutim, sredstva za potrošnju za njega su jednostavno
potrošačka dobra. Ako bismo hteli da se pridržavamo definicije
sredstava za proizvodnju, onda bi sredstva za potrošnju trebalo
da se defmišu kao stvari koje čine potrošnju mogućom. Baš kao
što fabrika omogućava proizvodnju, tržni centri omogućavaju
potrošaču da troši. Među onima koji su taj pojam koristili na
ovakav način jeste i Bodrijar, koji je pariske prodavnice (ali ne
samo njih) video kao sredstva za potrošnju.
Jedan deo moje grand-teorije bavi se pomeranjem od onoga
što nazivam starim sredstvima za potrošnju (kao što su kafane,
krčme, bifei, taverne, kafići i restorani) ka novim sredstvima za
potrošnju o kojima ću uskoro nešto reći. Starija, tradicionalnija
sredstva za potrošnju bila su (i još uvek su) potpuno materijal-
na, što znači da su podrazumevala fizičku strukturu, interakciju
licem u lice između potrošača i zaposlenih, potrošnju stvari (kao
što su hrana i piće), i plaćanje skoro isključivo u gotovini. Iako
materijalna, ta mesta su među onima koji su ih često posećivali
stvarala čitav niz nematerijalnih efekata kao što je, recimo, osećaj
zajednice (nemački, Gemeinschaji). Naravno, postoje još starija
Sredstva za proizvodnju - stvari koje omogućuju proizvodnju (oruđa, maši-
ne, sirovine, fabrike itd.).
sredstva za potrošnju, kao što su bazari, arkade, zelene pijace, va-
šari, bakalnice i radnje. (Vidi okvir: Fantazmagorija i svet snova).
Novim sredstvima za potrošnju nazivam skup mesta koja
su uglavnom nastala nakon 1950-ih godina u SAD s ciljem da
radikalno unaprede potrošnju. Nabrojaću neka od najvažnijih
sredstava za potrošnju s primerima i godinama kada su počela
da rade:
• Franšize (McDonald’s, 1955)
• Tržni centri (Edina, prvi zatvoreni centar, Minesota 1956)
• Mega tržni centri (West Edmont Mall, 1991. i Mall of
America, 1992)
• Robne kuće (Toys’R’Us, 1957)
• Diskonti (Target, 1962)
• Zabavni parkovi (Disneyland, 1955)
• Brodovi za krstarenje (Sunward, 1966)
• Kazino-hoteli (Flamming, 1946)
• Zabava (Hard Rock Caffe, 1971)
Sva ova mesta predstavljaju materijalne strukture; ali svako
od njih može da se posmatra i kao fantazmagorija ili svet snova.
Zapravo, nakon 1950. godine sredstva za potrošnju postala su
mnogo fantastičnija i spektakularnija. Razlog je u tome što je po-
stalo neophodno da se potrošači oduševe da bi dolazili što češće
i u što većem broju. Konačni cilj bio je da se progresivno uveća
nivo potrošnje, odnosno omogući hiperpotrošnja. Nova sredstva
za potrošnju bila su veoma uspešna u postizanju tog cilja. Ona su
kroz ono što je Jozef Sumpeter nazvao kreativna destrukcija (sta-
re strukture moraju da se unište da bi otvorile prostor za nasta-
nak novih koje će funkcionisati efikasnije) uspela da istisnu stara
sredstva za potrošnju kao što su restorani i sajmovi.
Ipak, brzina promene toliko je velika da mnoga od tih
sredstava za potrošnju već dolaze pod udar drugih, novijih, još
dematerijalizovanijih sredstava za potrošnju, kao što su šoping
Nova sredstva za potrošnju - skup potrošačkih mesta koja su uglavnom na-
stala nakon 1950-ih godina u SAD s ciljem da unaprede potrošnju.
Kreativna destrukcija - shvatanje po kome stare strukture moraju da se uni-
šte (i nestanu) kako bi otvorile prostor za nastanak novih koje će biti
efikasnije.
sredstva za potrošnju, kao što su bazari, arkade, zelene pijace, va-
šari, bakalnice i radnje. (Vidi okvir: Fantazmagorija i svet snova).
Novim sredstvima za potrošnju nazivam skup mesta koja
su uglavnom nastala nakon 1950-ih godina u SAD s ciljem da
radikalno unaprede potrošnju. Nabrojaću neka od najvažnijih
sredstava za potrošnju s primerima i godinama kada su počela
da rade:
• Franšize (McDonald’s, 1955)
• Tržni centri (Edina, prvi zatvoreni centar, Minesota 1956)
• Mega tržni centri (West Edmont Mall, 1991. i Mall of
America, 1992)
• Robne kuće (Toys’R’Us, 1957)
• Diskonti (Target, 1962)
• Zabavni parkovi (Disneyland, 1955)
• Brodovi za krstarenje (Sunward, 1966)
• Kazino-hoteli (Flamming, 1946)
• Zabava (Hard Rock Caffe, 1971)
Sva ova mesta predstavljaju materijalne strukture; ali svako
od njih može da se posmatra i kao fantazmagorija ili svet snova.
Zapravo, nakon 1950. godine sredstva za potrošnju postala su
mnogo fantastičnija i spektakularnija. Razlog je u tome što je po-
stalo neophodno da se potrošači oduševe da bi dolazili što češće
i u što većem broju. Konačni cilj bio je da se progresivno uveća
nivo potrošnje, odnosno omogući hiperpotrošnja. Nova sredstva
za potrošnju bila su veoma uspešna u postizanju tog cilja. Ona su
kroz ono što je Jozef Sumpeter nazvao kreativna destrukcija (sta-
re strukture moraju da se unište da bi otvorile prostor za nasta-
nak novih koje će funkcionisati efikasnije) uspela da istisnu stara
sredstva za potrošnju kao što su restorani i sajmovi.
Ipak, brzina promene toliko je velika da mnoga od tih
sredstava za potrošnju već dolaze pod udar drugih, novijih, još
dematerijalizovanijih sredstava za potrošnju, kao što su šoping
Nova sredstva za potrošnju - skup potrošačkih mesta koja su uglavnom na-
stala nakon 1950-ih godina u SAD s ciljem da unaprede potrošnju.
Kreativna destrukcija - shvatanje po kome stare strukture moraju da se uni-
šte (i nestanu) kako bi otvorile prostor za nastanak novih koje će biti
efikasnije.
televizija (rođena 1985. godine), a posebno Internet trgovi-
na svih vrsta (omogućena pojavom Interneta, 1988. godine). Ta
nova sredstva spajaju dematerijalizovani oblik s kapacitetom za
proizvodnju i, u još većem obimu, s fantazmagorijom i svetom
snova. Njihova uvećana nematerijalnost (percipirana i stvarna)
daje im ogromnu prednost nad materijalnim sredstima za po-
trošnju u pogledu onoga što mogu da urade i efekata koje mogu
da naprave. Zbog svega toga, ona predstavljaju ozbiljnu pretnju
novim materijalnim sredstvima za potrošnju, pogotovo tržnim
centrima, megamolovima i supermarketima.
Zašto bismo uopšte izlazili iz kuće, ulazili u automobil i sa-
obraćajnu gužvu, gubili vreme tražeći mesto za parkiranje i onda
traćili sate šetajući po ogromnim tržnim centrima, kad sve što
nam je potrebno (a često i mnogo više od toga) možemo dobiti
udobno zavaljeni u fotelju ili u stolicu koja se nalazi ispred na-
šeg računara. Recimo, Amazon.com nudi na prodaju više knjiga
nego najveći lanci ogromnih knjižara koji se nalaze širom Ame-
rike kao što su Borders ili Barnes and Nobles. Umesto da fizički
odete u te ogromne prodavnice, sada je dovoljno da dva-tri puta
kliknete mišem, a pomoću tastature ispišete broj svoje kreditne
kartice i adresu na koju želite da vam se roba isporuči. Mnoga
druga nova (i stara) materijalna sredstva za potrošnju suočiće se
sa sličnom borbom u budućnosti, u pokušaju da namame mu-
šterije da izađu van svojih domova. Zašto biste leteli u kazino-
-hotel u Las Vegasu kada ,,džek-pot“ i ostale igre na sreću možete
da igrate onlajn? Zašto da idete na konjske trke kada možete da
se kladite preko Interneta? Zašto da idete u noćni klub kada kod
kuće, na ekranu svog računara možete da gledate lap dens?
Što je još važnije, ta nova dematerijalizovana potrošačka me-
sta, pogotovo ona koja se nalaze na Internetu, imaju daleko više
mogućnosti da proizvedu fantazmagoriju, ili svet nalik snovima,
nego njihovi materijalni prethodnici. Mene interesuju različiti
procesi koji imaju za cilj da nova sredstva za potrošnju učine još
spektakularnijim, očaravajućijim, nestvarnijim i fantazmagorič-
nijim. Dematerijalizovana sredstva za potrošnju imaju daleko
veću sposobnost da koriste te procese da bi stvorili privlačni svet
fantazije za potrošače. Drugim rečima, veća nematerijalnost nije
samo prednost po sebi, već je prednost koja stvara niz drugih
prednosti za dematerijalizovana sredstva za potrošnju.
Spektakl i implozija. Jedan od načina na koji nova sredstva
za potrošnju stvaraju spektakl jeste implozija nekad odvojenih
sredstava za potrošnju u jedno okruženje (koncept implozije po-
zajmljen je od Bodrijara i podrazumeva gubitak granica, spajanje
različitih stvari i gubitak njihovih posebnosti). Recimo, Mall of
America istovremeno je tržni centar i zabavni park. Postoje tako-
đe brodovi za krstarenje na kojima možete naći tržni centar i ka-
zino. Ipak, budući da su u pitanju materijalne strukture, postoje
ograničenja za ono što može da implodira u tržni centar ili brod
za krstarenje. Ljudi moraju biti sposobni da fizički upravljaju
tržnim centrom ili palubom broda za krstarenje. Ako bi, u težnji
da obuhvate što više sredstava za potrošnju, tržni centri i zabavni
parkovi postali preveliki, ljudi ne bi bili sposobni da se u njima
snađu. Recimo, došlo se do zaključka da kupovina u prevelikim
hipermarketima više nije prijatna. Stariji potrošači ne mogu da
pešače petnaest minuta s jednog kraja Vegmansa na drugi kraj
samo da bi kupili litar mleka i salvete koji se nalaze na različitim
krajevima „prodavnice".
U sajberprostoru takva ograničenja ne postoje. Sajberprostor
može da bude onoliko veliki koliko vaša mašta i mašta onih koji
ga stvaraju može da zamisli. Naravno, kako sajbermesta i sajber-
prostor postaju sve veći, sve je teže kretati se po njima. Zato tu u
pomoć pristižu mašine za pretraživanje (engleski, search engines) i
druge tehnologije koje odrađuju posao za potrošača. Dobar pri-
mer takve tehnologije jeste shop bot, poseban pretraživački pro-
gram koji, krećući se kroz različite elektronske prodavnice (engle-
ski, e-tailers), potrošačima pronalazi najjeftiniju cenu proizvoda
koji traže. Potrošač ne mora da prelazi sa Amazon.com na Barne-
sandnoble.com, niti odatle na Varsitybook.com da bi pronašao
neku posebnu knjigu; shop bot će sve to uraditi za njega. Potro-
šače će možda iritirati dužina celog tog procesa i poteškoće prili-
kom pronalaženja onoga što im je potrebno (budući da sastavni
Implozija - gubitak granica i spajanje različitih stvari; dediferencijacija kao
suprotnost diferencijaciji.
delovi Interneta postaju sve brojniji i različitiji), ali teško da će se
neko zaista umoriti od toga.
Mnoga sredstva za potrošnju, nova i stara, gube svoju po-
sebnost, stapajući se na Internetu u jedno. Neverovatan spektakl
sastoji se u tome što jednim prostim pritiskom na miša momen-
talno možete da se prebacite iz kupovine u sajbermolu na kocka-
nje u sajberkazinu, a odatle na virtuelni obilazak Diznilenda.
Spektakli i simulacije. Još jedan način na koji sredstva za
potrošnju sebe čine spektakularnim jeste stvaranje simulacija
koje su neverovatnije od realnosti. Recimo, oblast u kojoj se na-
lazi Las Vegas obuhvata čitav niz neverovatnih kazino-hotela koji
simuliraju razne svetove (npr., hotel Njujork, Njujork simulira
Njujork sredine prošlog veka). Kao fizičke strukure, kazino-ho-
teli moraju da funkcionišu unutar ograničenja koja su im na-
metnuta njihovom materijalnošću. Recimo, atrakcije koje mogu
da se nađu u Njujork, Njujorku nisu date u razmeri, pa se stoga
beskrajno spajaju bez ikakvog reda. Dok je napolju, posmatrač
nikada ne gubi iz vida činjenicu da gleda u simulaciju, a dok je
unutra, nikada ne gubi osećaj da se nalazi u kazino-hotelu. Za-
pravo, posmatrač nikada ne oseća da se zaista nalazi u Njujorku.
Sajbermesta su po defmiciji simulacije. Budući da za njih ne
postoje ograničenja koja su karakteristična za fizička mesta, ona su
slobodna da stvaraju simulacije koje su ne samo spektakularnije
već, na neki način, i uverljivije od realnosti. Otuda bi u sajber-
prostoru, bar teorijski, mogao da se napravi model Njujorka dat
u razmeri. Kada imamo širi opseg za transmisiju digitalnih signala
i spoj virtuelne realnosti i sajberprostora, dolazimo do veće spo-
sobnosti ljudi da se smeste u simuliran svet koji se jako približio
realnosti. Sajbermesta čak mogu biti realnija od samih realnih me-
sta; drugim rečima, mogu biti hiperrealna (na primer, na sajber-
mestima nema gužve i đubreta koji mogu da se vide po tržnim
centrima). Poenta je u sledećem: budući da nisu ograničena fizič-
ki, sajbermesta imaju veći potencijal da koriste simulacije pomoću
kojih mogu da stvore mnogo fantastičnije svetove od onih koji su
mogući u Las Vegasu ili u Mall of America.
Spektakl, vreme i prostor. Vremenom i prostorom takođe
se može manipulisati kako bi se od novih sredstava za potrošnju
napravio spektakl. U hotelima u Las Vegasu gubi se osećaj za
vremenske periode. Hotel Luksor, sagrađen po uzoru na stari
Egipat, nalazi se odmah do Ekskalibura, koji je napravljen po
uzoru na građevine Engleske iz doba kralja Artura, koji opet sto-
ji odmah do dvadesetovekovnog Njujork, Njujorka. Osim toga,
unutrašnjost kazino-hotela dizajnirana je tako da kockari izgube
predstavu o tome koliko je sati i koje je uopšte doba dana. U nji-
ma, zbog toga, namerno nema časovnika i prozora. Prostorom se
manipuliše tako što se, recimo, sredstva za potrošnju smeštaju u
ogromne prostore dizajnirane tako da preplaše potrošače. Mall
of America toliko je veliki da istovremeno obuhvata tržni centar
i zabavni park. Luksor ima najveći atrijum na svetu. U njega bi
moglo da se parkira devet aviona tipa „boing 747“. Ali, ma ko-
liko sve to bilo impresivno, ta veličina bledi u poređenju s onim
što potencijalno može da se napravi u sajberprostoru, u kome
bukvalno nema ograničenja onome što može da se uradi s vre-
menom i prostorom. Čitav svemir i čitavo vreme stoje na raspo-
laganju sredstvima za potrošnju koja nalazimo u sajberprostoru.

Ključni koncepti
Fantazmagorija i svet snova

Istraživanje starih sredstava za p otrošn ju m ožem o naći u radu

Valtera B en jam ina, koji se bavio njihovom fizičkom struktu-
rom i nem aterijalnim osećan jim a k oja je on a trebalo d a izazo-
vu. B en jam inov najpoznatiji rad jeste projekat arkada (nemač-
ki, Passagen- Werk). T o je rasparčan, nezavršen rad koji se bavi
devetnaestovekovnim pariskim arkadam a. A rkade su predstav-
ljale stara sredstva za potrošnju, čak i u vrem e kada je Benjam in

Fantazmagorija - koncept kojim se opisuju fantastični nematerijalni efekti

koje proizvode fizičke strukture kao što su arkade ili nova sredstva za
potrošnju.
Svet snova - koncept sličan konceptu fantazmagorije. Prvenstveno se odnosi
na upotrebu dekoracije i sličnih metoda kojima se mušterije mame u
radnju, a roba i usluge čine glamuroznim, romantičnim i stoga privlač-
nim mušterijama. Cilj takvih metoda jeste da rasplamsaju želje i oseća-
nja potencijalnih kupaca.
o n jim a p isao (otprilike izm eđu 1920-ih i 1940-ih ). O n ih je
proučavao da bi stekao bolji uvid u vrem e u k om e je živeo,
kao i u d o b a u kojem su one sagrađene. B en jam in je sebe vi-
deo kao teoretičara koji istražuje fragm ente i ostatke m asovne
kulture 19. veka. A rkade su bile nadsvođene gradske ulice u
k ojim a su se s obe strane nalazile radnje različitih vrsta. U lice
su bile zatvorene za saobraćaj, što je p otro šačim a om ogu ćavalo
da šetaju od jedne do druge prodavn ice kako bi nešto kupili ili
sam o razgledali izloge. B en jam in je arkade definisao kao pr-
vobicne hram ove p otrošn je kapitalističkih dobara. O n e su ne-
p osred n o prethodile d ru gim hram ovim a za potro šn ju d ob ara
- sajm ovim a i rob n im kućam a. Sam e arkade im ale su svoje
prethodnike u crkvam a (arkade su često im ale ob lik krsta) i
orijentalnim bazarim a.
O n o što je p rvob itn o bilo ograničeno na arkade, kasnije je
izletelo iz tih okvira, preplavivši Pariz s jo š gran diozn ijim i
pretencioznijim izlaganjem d obara za kupovinu. Z n ačajn u
u logu u to m procesu B en jam in d od elju je arhitekti, baronu
Z oržu Eženu O sm an u , koji je u Parizu stvorio čitav niz fizič-
kih strukutura, kao što su železničke stanice, m uzeji, zim ske
bašte, sportske hale, radnje, izložbene galerije (kao i bulevare
koji do njih vode), koji ne sam o d a su um an jili značaj original-
nih arkada, već su ih bacili u zasenak. Sve te strukture bile su
delim ično ili u p o tp u n o sti povezane s p otro šn jom . M eđu tim ,
B en jam in sm atra d a su sve fizičke strukture, a ne sam o arkade
predstavljale više o d m aterijalnih realnosti; one su proizvodile
n em aterijalne efekte o d kojih je n ajp ozn atiji B en jam in ov ču-
veni kon cep t fan tazm agorije. U stvari, njegov argu m ent bio je
d a je nova urbana fan tazm agorija, k oja započinje O sm an o m ,
zam enila arkade i d a su nekada m agične arkade, koje su stvori-
le tu fan tazm agoriju , postale sve m anje važne.
S ličan argu m en t iznela je i R o zalin d a V ilijam s. O n a govori o
ran im sred stvim a za p otro šn ju —izlo žbam a i robnim ku ćam a.
V ilijam so va tvrdi d a su pariske izložbe, pogotovo one izm eđu
1889. i 1900. godin e, bile prvo sistem atski plan iran o m asovno
p otrošačko okruženje i d a su predstavljale novinu jer su spajale
im aginaciju i dobra k oja treba d a se prodaju. Im agin acija za-
jed n o sa p lan iran im okruženjem stvara svet snova za potroša-
če (još jed n om ovde vid im o integraciju idealnih [im aginaciju]
 i m aterijalnih [isplanirano okruženje] faktora). U tom kon-
tekstu V ilijam sova raspravlja o otvaranju francuskih radnji,
p ogoto vo B o n m arche iz 1 852. godin e. O n a se usredsređuje
na takve pojave kao što je upotreba d ekora kojim se m ušterije
m am e u radnju, a rob a i usluge čine glam uroznim , rom antič-
nim i stoga privlačnim m ušterijam a. Z a V ilijam sovu , cilj ta-
kvih prodavn ica bio je da p rob u d e želje i osećan ja potrošača
za robom u njim a. C ilj nije nužno bio d a se p rob u d i želja koja
bi m orala da se zadovolji od m ah , već pre da se stvori latentna
želja k oja bi, pre ili kasnije, vodila do kupovine.
G lavni zaključak jeste da su stara sredstva za p o tro šn ju u su-
štini im ala fizičku strukturu. Iako analitičari k ao što su Be-
n jam in i V ilijam so va prihvataju tu činjenicu i priznaju njen
značaj, on i naglašavaju način na k oji su te strukture služile da
p od stak n u različita osećan ja vezana za provođenje vrem ena u
fan tazm agoričn om okruženju i svetu snova.

DROMOLOGIJA
Pol Virilio (1932) manje je poznat teoretičar od Fukoa, Bo-
drijara i njima sličnih teoretičara. Bez obzira na to, on je dopri-
neo teoretskoj sociologiji svojim inovativnim i intrigantnim ra-
dovima koji zaslužuju šire priznanje. Pojam koji najbolje opisuje
njegovu teoriju jeste dromologija (pojam koji se izvodi iz sufiksa
drome, a koji vezujemo za trčanje ili atletsku stazu). Najvažniji
aspekat dromologije jeste brzina.
Na jednom širem nivou, Virilio se bavi slomom granica iza-
zvanim čitavim nizom tehnoloških promena na polju transporta,
komunikacija, telekomunikacija, računarstva itd. Rani oblici tih
promena vodili su do promena u uređenju prostora, pogotovo
do sloma fizičkih granica. Kao rezultat tog sloma, razlike između
,,ovde“ i ,,tamo“ više nemaju značaja. Drugim rečima, danas više
nije toliko važno da li živite u gradu, predgrađu ili ruralnoj oblasti.
Isto tako, nije presudno da li živite u SAD, Engleskoj ili Japanu.
Drom ologija - koncept kojim Virilio ukazuje na to da presudnu ulogu u post-
modernom svetu ima brzina.
 Vreme i brzina. Međutim, Virilio se više interesovao za pro-
blem vremena nego za problem prostora, prvenstveno zbog toga
što je u postmodernom svetu vreme važnije od prostora. Zapravo,
on tvrdi da porast brzine vodi do erozije prostornih distinkcija,
zbog čega je sve teže napraviti razgraničenje između prostora i
vremena. Posledica upotrebe katodnih cevi (bilo da se one nalaze
u našim televizorima ili računarima), jeste da čovek više nije u
stanju da razdvoji prostornu dimenziju od brzine prenosa. Pro-
stor i vreme se sve manje međusobno razlikuju. Staviše, brzina je
pokorila razdaljinu. Virilio je skovao pojam brzinske razdaljine
koji ima za cilj da uništi fizičku i prostornu dimenziju. Taj pro-
ces bio bi nemoguć bez ogromnog napretka u sredstvima komu-
nikacije i telekomunikacije.
Osim što je uništila prostor, brzina je stvorila zbunjujući
svet slika i pojava (pogotovo, brzina prenosa znanja i informa-
cija). Sve nam je teže da kažemo gde smo, koliko je sati ili šta bi
trebalo da radimo. Vizuelni obeleživači, referentne tačke i stan-
dardi su se raspali. Kao rezultat toga, suočavamo se sa krizom
konceptualizacije i predstavljanja. Napustili smo svet stabilnih
slika i premestili se u svet u kome su slike nestabilne.
Naše referentne tačke sve manje poprimaju materijalan oblik;
one su sada samo malo više od prolaznih slika. Sve manje smo u
prilici da stvari posmatramo direktno. Umesto toga, stvari oseća-
mo indirektno kroz medijatorske (posredničke) tehnologije kao
što su masovni mediji. Iako nam to pruža mogućnost da bude-
mo u kontaktu s većim brojem pojava, sve nam je teže da razu-
memo te pojave jer nam nedostaje neposredno znanje o njima.
Zbog toga se, po Virilioovom shvatanju, suočavamo s krizom in-
teligibilnosti (shvatljivosti).
Napredne tehnologije svih tipova ovde igraju presudnu ulo-
gu, tako što posreduju između nas i stvari koje vidimo. U tom
razvoju, glavnu ulogu igrao je bioskop. S pojavom bioskopa,
filmska kamera postala je posrednik između nas i pojava koje vi-
dimo. Taj problem takođe postoji i u velikoj meri se proširio s
pojavom televizije. Takve tehnologije nam otežavaju da istinski
razumemo ono što vidimo, delimično i zbog toga što ono što vi-
dimo prvo prolazi kroz fdter kamere koju kontroliše kamerman,
odnosno režiser. Na taj način, postajemo sve pasivniji posmatra-
či i neaktivni tumači onoga što vidimo. Prostorne i vremenske
granice između nas i posredničkih medija sve više se urušavaju;
nema uočljivih ograničenja i jasne granice između televizijske
slike i nas. S dolaskom računara isti problem prenosi se na kuću
i na radno mesto.
Rat. Jedna od stalno prisutnih tema u Virilioovom radu je-
ste odnos između promena o kojima smo ovde diskutovali i pro-
menljive prirode rata. Po Viriliou, za svakoga ko želi da se bavi
tehničkim aspektima savremenog društva najbolji model za ana-
lizu jeste rat. Razvoj različitih tehologija za koje se Virilio inte-
resuje (računari) usko je povezan s vojnim istraživanjem i tehno-
loškim razvojem. Sve veća brzina koja proizilazi iz tehnološkog
napretka pogađa sve delove društva, uključujući i vojsku. Kao i
u ostatku društva, brzina vodi do uništenja vremena koje je po-
trebno za razmišljanje (refleksiju). Brzina kojom oružje može da
se lansira ne daje mogućnost vojnim službenicima da razmisle
0 svojim postupcima. Lansiranje neprijateljskih projektila auto-
matski vodi do lansiranja osvetničkih projektila. Rezultat toga je
nevoljno ratovanje. Umesto direktnog sukoba armija na bojnom
polju, vojske danas ulaze u sukob koji je posredovan računarima
1 televizijskim ekranima. Te i neke druge pojave povezane su sa
onim što Virilio zove čisto ratovanje.
Endokolonizacija. Tehnologija očigledno igra središnju ulo-
gu u Virilioovom radu. Kako smo videli, filmska kamera i njen
naslednik, televizijska kamera, igraju glavnu ulogu u posredo-
vanju iskustava i širenju slika. U svojoj poslednjoj knjizi, Viri-
lio istražuje novu ulogu tehnologije koju naziva endokoloni-
zacija. Umesto da se usredsređuje na kolonizaciju sveta, tehnologi-
ja se koristi za kolonizaciju ljudskog tela. Endokolonizacija se bavi
prodiranjem tehnologije (mikromašina) u središte ljudskog tela.
Fokus se pomerio sa stvaranja megamašina za kolonizaciju sveta
na mikromašine (na primer, pejsmejkeri) kojima se kolonizuje
telo. Revolucija u transplantaciji će naslediti revoluciju u komu-
nikaciji. Ranije smo spomenuli neaktivnost koja je nastala kada je
aktivno kretanje od kuće do prodavnice smenjeno kupovinom iz
Endokolonizacija —upotreba tehnologije u svrhu kolonizacije ljudskog tela.
fotelje. Ta neaktivnost tvorevina je kreatora postmodernih teh-
nologija koji stvaraju čitav niz novih tehnologija kako bi odgo-
vorili na tu neaktivnost. Usporeni medijima, gotovo do stanja
nepokretnosti, ljudi sada mogu simultano ubrzati svoje aktivno-
sti kroz implantaciju različitih mikrotehnologija koje im poma-
žu da brže misle i rade. Težnja je da se u postmodernom društvu
od ljudskog tela stvori isto ono što se stvorilo od svega ostalog.
U izvesnom smislu, ljudsko telo se ubrzava; brzina koja karakte-
riše ostatak društva sada se prenosi na ljudsko telo. Implantacija
različitih tehnologija takode otvara još jedno poznato pitanje za
Virilioa i druge postmoderniste: uklanjanje razlike između unu-
trašnjosti i spoljašnosti. Ako postoje tehnologije koje su van nas
i unutar nas, a one koje su van nas stimulišu one koje su unutar
nas, onda možemo da se zapitamo gde se završava čovek, a gde
počinje tehnologija?
Još jedno pitanje kojim se Virilio neprestano bavi jeste pita-
nje kontrole. S endokolonizacijom kontrola nad ljudima preme-
šta se na jedan potpuno novi nivo. U prošlosti, kontrola se vršila
skoro isključivo spolja. Zatvor, pogotovo Fukoov panoptikon,
predstavlja dobar primer takve kontrole. Međutim, endokolo-
nizacija otvara mogućnost kontrole iznutra. Očigledno je da to
sobom nosi nove i zastrašujuće mogućnosti.
Virtuelna realnost. Koncept kontrole takođe ima presu-
dan značaj u Virilioovoj analizi koja se bavi dolazećom eksplozi-
jom virtuelne realnosti. S eliminacijom globalnih granica, nauka
se okrenula pohodu na interne granice kao što su mentalne slike.
Virtuelna tehnologija je spoljna tehnologija, ali njen cilj je unutraš-
nja kontrola. Tehnologija virtuelne realnosti pokušava da kanališe
i kontroliše mentalne slike i kibernetski dominira mislima. Nivo
kontrole će, po Virilioovom shvatanju, biti nezamisliv zato što ljudi
više neće biti slobodni da konstruišu sopstvene mentalne slike. Vir-
tuelna realnost takođe će proizvesti druge probleme, kao, recimo,
našu sve veću nesposobnost da se pozicioniramo u vremenu i pro-
storu. Naći ćemo se potpuno izgubljeni u virtuelnom univerzumu.
Ovde smo predstavili samo neke Virilioove ideje koje poka-
zuju da se on nalazi u procesu stvaranja jedne veoma interesan-
tne varijante francuske postmoderne socijalne teorije.
 Na kraju, možemo da kažemo da savremena sociološka te-
orija nastavlja da se razvija i menja. Teorija se brzo razvija i deo
postmoderne teorije koju smo predstavili u ovoj glavi će, nesum-
njivo, brzo postati istorija. Ali ne možemo razumeti kako će se
sociološka teorija dalje razvijati ukoliko ne razumemo šta se u
njoj događalo u ne tako davnoj prošlosti.

FEMINIZAM I POSTMODERNA
SOCIJALNA TEORIJ A
Patriša Madu Lengerman i Džilijen Nibruk

Iako se feministkinje sve više uključuju u postmodernu misao,

one manje koriste postmodernizam kao teoriju o društvu, a više kao
epistemološki pristup. Postmodernizam je važan za feminističku te-
oriju prvenstveno kao opoziciona epistemologija, to jest, strategija
kojom se može dovesti u pitanje pravo na istinu i pravo na znanje.
Pitanje „Cije znanje?“ pokazalo se kao radikalno transforma-
tivno pitanje koje je pokrenulo i otvorilo mnoga druga pitanja, ne
samo o odnosu moći i znanja, već i o osnovama prava na znanje.
Potmodernisti odbacuju osnovni princip moderne episte-
mologije po kome ljudi upotrebom čistog razuma mogu dostići
potpuno i objektivno znanje o svetu, znanje koje je predstava
realnosti, tj. ogledalo prirode.
Feminizam i potmodernizam imaju mnogo toga zajednič-
kog:
1 .1 jedan i drugi otvaraju pitanja o tome čije znanje ili čije
definicije treba da se prihvate.
2. Savremene feminističke teoretičarke nalaze u postmoder-
nizmu osnaženje i legitimaciju za sopstveno insistiranje
na epistemološkoj političkoj nužnosti udaljavanja od tra-
dicionalnih centralnih pitanja u društvenim naukama,
kao i za oštru kritiku tradicionalnih teorija i pojmova.
3. Postmoderna epistemologija omogućuje nekim feministič-
kim teoretičarkama (recimo, liberalnim feministkinjama)
proširene mogućnosti u cilju dekonstrukcije roda. Ona
ne obuhvata nepromišljeno preuzimanje postmodernih
 pojmova, već prefmjenu inkorporaciju koja se ponekad
zasniva na zadržavanju, ponekad na spajanju, a ponekad
na menjanju originalnih značenja.
4. Iznad svega, postmodernizam je pomogao feminizmu
da uključi refleksivnost u sastavni deo svoje teorije, čime
je omogućeno da se feminizam ne pretvori u ono protiv
čega se bori - hegemonistički diskurs koji ugnjetava Iju-
de kroz esencijalističke i univerzalističke kategorije. Taj
pravac bio je posebno značajan zato što je koincidirao s
pitanjima koja su pokrenule obojene žene, žene koje žive
u nezapadnim društvima, lezbijke i žene koje pripadaju
radničkim slojevima. Ta pitanja pripadaju drugom tala-
su feminističkih, esencijalističkih pitanja koja se tiču se-
strinstva, žena, žena trećeg sveta, seksualnosti, porodice,
majčinstva i rada (vidi glavu 8).

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo

Porast nadzora nad nasim svakodnevnim zivota

Nađzor nad ljudima nije ništa novo. Prve tragove nalazimo u

drevnim vremenima. Tokom poslednjih nekoliko vekova cr-
kve, države, fabrike i birokratije neprekidno posmatraju i pri-
kupljaju sve detaljnije informacije o nama. U poslednje vreme,
u proces nadgledanja takođe su se ukijučile agencije iz privat-
nog sektora, iz oblasti iTtedidne, bankarstva, osiguranja i bi-
znisa, pogotovo preduzeća koja se bave izradom kreditnih kar-
tica. Ta poslednja vrsta organizacija, u savezu sa čitavim nizom
novih tehnologija —računarima, video kamerama, ugrađenim
čipovima, elektronskim ekranima za lociranje, satelitima, do-
brovoljnim testiranjima itd. —rapidno je uvećala kapacitet da
nadzire ljude, pogotovo putem elektronskih sredstava koja više
ne zahtevaju jednu osobu koja nađzire drugu (kao što je to
to bilo u panoptikonu). Novi oblici nadzora imaju čitav niz
prednosti nad sredstvima koja su im prethodila: oni su vidlji-
vi, manipulativni (a ne više prisilni), jeftini (za svaku jedinicu
podataka koja se skupi) i pružaju podatke koji se lako mogu
organizovati i kojima se lako može ponovo pristupiti.
 Postoji mnogo toga što je pozitivno u toj novoj i uvećanoj
sposobnosti za nadzor. Mnoge organizacije i ustanove trebaju
informacije da bi mogle da obavljaju svoj posao, a te nove me-
tode im omogućuju da ih dobiju jeftino i ponekad za veoma
kratko vreme. Čak i porodice s malom decom imaju koristi od
nadzornih kamera koje ,,posmatraju“ šta rade vaspitačice u ob-
daništima. Svakako da je nova tehnologija nadzora i od velike
koristi policiji u njenim naporima da suzbije zločin i uhvati kri-
minaice. Posle 11. septembra 2001. godine, upotreba napred-
nih nadzornih tehnologija može da pomogne u odvraćanju ili
čak sprečavanju terorističkih napada. Evo jedne ilustracije: me-
dicinska zajednica je 2005. godine bila pod uzbunom zbog ra-
nih znakova ptičjeg gripa u jugoistočnoj Aziji. Pažljivo posma-
tranje slučajeva u cilju opaianja ranih znakova širenja virusa,
može da pomogne u sprečavanju globalne epidemije ili barem
da nam omogući bolju pripremu i Iokaiizovanje njenih efekata.
Ipak, možemo s pravom da budemo uplašeni od tog ogro-
mnog napretka u sposobnosti upadanja u naš svakodnevni
život i sakupljanja informacija o svima nama. To nas neodolji-
vo podseća na fiktivna društva, kao recimo ono koje je opisao
Džordž Orvel u 1984 u kome nas Veliki Brat sve posmatra,
zna sve o nama i, kao rezultat, može da kontroliše ono što mi-
slimo i radimo.

Ali feministički odnos prema postmodernizmu više je obe-

ležen nezadovoljstvom nego prihvatanjem:
1. Mnoge feministkinje smatraju da su postmodernističke
aspiracije isključive. Otuda one na postmodernizam gle-
daju kao na antitezu feminističkom projektu uključenja.
Dokaz za to je postmodernistički teško razumijiv voka-
bular, kao i to što postmodernizam želi da se izbori za
hegemonsku poziciju u akademskom diskursu, a ne da se
bori za političku i društvenu emapncipaciju.
2. Mnoge feministkinje takođe propituju nevinost postmo-
dernističkog izazova, pitajući se da li je on istinski oslo-
bodilački ili je deo politike znanja u kome privilegovana
akademska klasa na izazove marginalizovanih osoba od-
govara sa tehnički složenim argumendma po kojima niko
 ne može da polaže pravo na autoritet. Nensi Hartsok
smatra čudnim sledeće: baš kada su žene i mnoge druge
grupe počele da redefinišu svoj identitet, teoretišu o sebi
i prave progres na različitim područijima, postmodernisti
su počeli da se bave prirodom subjekta, opštom teorijom
i pojmom progresa.
3. Još jedan izvor napetosti između postmodernizma i fe-
minizma leži u tome što postmodernistički naglasak na
beskrajnom nazadovanju dekonstrukcije i razlike udalja-
va ljude od kolektivnih oslobodilačkih ciljeva i vodi ih
ka radikalnom individualizmu. Na osnovu takve vrste
individualizma može da se zaključi da je svačiji problem
jedinstven budući da je svako jedinstven kao pojedinac.
Odatle proizilazi da ne postoji problem kojim bi kolektiv
kao celina trebalo da se bavi.
4. Iznad svega, postmodernistički preokret udaljava femini-
stičke naučnice od usredsređenosti na nejednakost, neprav-
du i ugnjetavanje i vodi ih ka neoidealistčkom stavu koji
svet vidi kao diskurs, predstavu i tekst. Otežavajući veze
s materijalnom nejednakošću, postmodernizam udaljava
feminizam od posvećenosti progresivnoj promeni - što
predstavlja osnovicu svake kritičke društvene teorije.

Sažetak
1. G ran d -teo rija D an ijela B ela usm erena je na p ojav u postin d u strij-
skog društva k oje karakteriše p roizvo dn ja u slu ga u m esto pro-
izvodnje robe, profesionalni i tehnički rad um esto m an u eln og
rada; teorijsko znanje u m esto p raktičn og znanja; stvaranje i kon-
trolisanje novih teh n ologija i razvijanje intelektualnih tehnologi-
ja koje su potrebne d a bi se upravljalo takvom kon trolom .
2. U p o stin d u strijsk om društvu nastaje su k ob izm eđu društvenih
struktu ra (pogotovo ekon om ije), k ojo m d om in ira racion aln ost i
efikasnost, i kulture k o jo m d om in ira iracionalnost, sam orealiza-
cija i sam ogratifikacija.
3. F ukoova gran d-teorija izdvaja se od ostalih velikih m od ern ih teo-
rija p o tom e što ne traga za izvorom i uzrokom dru štvenog raz-
v o ja i što se usredsređuje na nekoherentnost i diskontin uitet.
4. N ajvažn iji deo Fukoove grand-teorije bavi se upravljan jem - sku-
p om praksi i tehnika p o m o ću kojih se vrši kon trola n ad ljudim a.
5. U m esto d a vidi progres i sve veću h um an izaciju u tretiranju za-
tvorenika, F uko vidi p orast u sp osob n osti kažnjavanja ljudi.
6. Tri su osn ovna in strum en ta k oja stoje na rasp ologan ju on im a
koji kon trolišu i nadziru druge. Prvi je hijerarhijsko nadziranje ili
sp oso b n o st službenika na vrhu organizacije d a jed n im p ogledo m
k on trolišu sve podređene.
7. P anoptikon je struktura k o ja nekom e ko je na vlasti ili na položa-
ju (na prim er, zatvorskom službeniku) om ogu ćav a p o tp u n nad-
zor nad g ru p o m lju d i (zatvorenicim a).
8. D ru g i in strum en t d isđ p lin u ju ć e m oći jeste sp oso b n o st d a se do-
nose norm alizujući sudovi i kažnjavaju se oni k oji ih ne p o štu ju /
narušavaju norm e.
9. Treći in stru m en t jeste up otreba ispitivanja kao načina posm atra-
n ja potčin jen ih i p rosuđ ivan ja o tom e šta oni rade.
10. Iako se bavi k on trolom , F uko priznaje d a p o sto ji neprekidan su-
k ob oko kontrole. T o proizilazi iz njegovog interesa za m ikrofizi-
k u m oći.
11. Z a razliku od prihvaćenih grand-teorija, Fuko vidi povećanje spo-
sob n osti zdravih d a razdvoje bolesne od ostatka p op u lacije i d a ih
ugnjetavaju.
12. Fuko kritikuje m odernu grand-teoriju p o kojoj je viktorijanizam
doveo d o potiskivanja seksualnosti, p ogotovo do represije diskursa
o seksualnosti. O n tvrdi kako je u periodu viktorijanizm a došlo do
eksplozije diskursa o seksualnosti: u društvu je počelo m n ogo više
d a se priča o seksu. D ošlo je do analiza, procena, klasifikacija, spe-
cifikacija i uzročnih i kvantitativnih stud ija o seksualnosti.
13. Z igm u n t B au m an povezuje m od ern ost s n esp oso b n ošću d a se
prihvati am bivalencija. Postm odern ost, n asup ro t tom e, obećava
d a m ože d a prihvati am bivalenciju.
14. B au m an takođe povezuje neotribalizam s p ostm od ern ošću . N o va
p lem en a ili zajednice predstavljaju pribežište za strance i čitav niz
etničkih, religioznih i političkih grupa. D ru štv o toleriše te zajed-
nice i njihove grupe.
15. M oraln ost p o stm o d ern o g sveta nalazi se p o d d o m in acijo m po-
trebe d a se bud e za D ru gog.
16. Z an B o d rijar bavi se tran sform acijom p roizvođačk og u potrošač-
ko društvo.
17. Potrošnja se bolje objašn java željom p otro šača d a se razlikuju jed-
ni o d drugih, nego njihovim stvarnim potrebam a.
18. K a d a kon zu m iram o (trošim o) m i, u stvari, kon zu m iram o znako-
ve, a ne d o b ra i usluge.
19. B u d u ći d a k o d determ iniše značenje znakova, on takođe kontro-
liše potrošnju .
20. K apitalizam je preusm erio svoj fokus sa kontrole radnika na kon-
trolu potrošača.
21. B o d rijar je takođe tvrdio d a sim boličk a razm ena (povratan pro-
ces d avanja i uzim anja), karakteristična p o svojoj originalnosti,
ustu p a m esto sim u lacijam a ili im itacijam a k oje karakteriše nedo-
statak originalnosti.
22. Po D ž. R iceru, svet je p o d d o m in acijo m hiperpotrošnje k oja se
barem delim ično p od stiče novim p otrošačkim snagam a.
23. Proces kreativne destrukcije se nastavlja. N o va m aterijalna sredstva
za potrošnju došla su p o d udar novih nem aterijalnih sredstava za
potrošnju, kao što su npr. sajber tržni centri ili kupovina iz fotelje.
24. D a bi privukle potrošače, nova sredstva za p o tro šn ju koriste ra-
zličite m ehanizm e kao što su im plozija, sim u lacija i m an ipu lacija
vrem ena i prostora. N em aterijaln a sredstava za p otro šn ju uspeš-
nije koriste te m ehanizm e od novih m aterijalnih sredstava za po-
trošnju.
25. Jed an o d najinteresantnijih živih socijaln ih teoretičara, Pol Viri-
lio, razvio je sopstvenu p ostm od ern u teoriju zvanu d rom ologija,
kao i čitav niz novih ideja i jednstvenih pojm ova.
26. Izm eđu fem inizm a i p ostm od ern e socijaln e teorije p o sto ji jedan
n ategn u t odnos.
27. Fem inistkin je su veo m a sum njičave prem a činjenici d a je, baš
kad a su žene i m n oge dru ge grupe došle u p oziciju d a redefinišu
svoj identitet, teoretišu o sebi i n ap red u ju u različitim oblastim a,
d ošlo do p orasta postm od ern e su m n je u p riro du subjekta, opšte
teorije i p o jm a progresa.

Literatura za dalje čitanje

Baudrilliard, Jean (2 0 0 1 ). Simulacija i zbilja. Z agreb: N a k la d a Jesenski
i T urk i H rvatsko sociološko društvo.
B audrilliard, Jean (2 0 0 6 ). Inteligencija zla ili pakt lucidnosti. Z agreb:
N a k la d a Ljevak.
Bodrijar, Z an (1 9 9 1 ). Simulacije i simulakrumi. N o vi Sad: Svetovi.
Bodrijar, Ž an (2 0 0 7 ). Duh terorizma. B eograd: A rhipelag.
Postmodernizam. Sarajevo: Sahinpašić.
Butler, C h ristop h er (2 0 0 7 ).
Đ ordević, Jelen a [priredila] (2 0 0 8 ). Studije kulture. B eograd: Službeni
glasnik.
H orrocks, C h ristop h er (2 0 0 1 ). Baudrilliard i milenij. Z agreb: N ak lad a
Jesenski i Turk.
Liotar, Ž an Fran soa (1 9 8 8 ). Postmoderno stanje. N o vi Sad: Bratstvo-
-jedinstvo.
Liotar, Ž an -Fran soa (1 9 9 1 ). Raskol. Srem ski K arlovci: Izdavačka knji-
žarnica Z o ran a S tojan ovića i N o vi Sad , D o b ra vest.
Lyotard, Jean-Fran^ois (2 0 0 5 ). Postmodemo starije. Z agreb: Ibis grafika.
F u ko, M išel (1 9 7 1 ). Riječi i stvari. B eograd: N o lit.
F u ko, M išel (1 9 9 7 ). Nadzirati i kažnjavati: nastanak zatvora. Srem ski
K arlovci: Izdavačka knjižarnica Z oran a Stojanovića.
F u ko, M išel (2 0 0 5 a). Rađanje hiopolitike. N ovi Sad: Svetovi.
Fu ko, M išei (2 0 0 5 b ). Psihijatrijska moć. N o vi Sad: Svetovi.
Fu ko, M išel (2 0 0 6 ). Istorija seksualnosti I. Loznica: K arpos.
Fu ko, M išel (2 0 0 7 ). Poredak diskursa. Loznica: K arpos.
Foucalt, M ichel (1 9 9 4 ). Znanje i moč. Z agreb: N ak lad n i zavod G lo-
bus.
Foucalt, M ichel (2 0 0 2 ). Riječi i stvari. Z agreb: G o ld en m arketing.
O n ore, K arl (2 0 0 5 ). Pohvala sporosti. B eograd: A lgoritam .
S pargo, T asm in (2 0 0 1 ). Foucalt i queer teorija. Z agreb: N a k lad a Jesen-
ski i Turk.
T om ić, Z orica (2 0 0 8 ). New$ Age. B eograd : Službeni glasnik.
M ilenković, Pavle i M arin ković, D u šan (2 0 0 5 ). Mišel Fuko. 1926—
1984—
2004. Hrestomatija. N o vi Sad: V ojvođanska sociološka
asocijacija.
V irilio, Pol (2 0 0 0 ). Informatička bomba. N o vi Sad: Svetovi.
V irilio, Pol (1 9 9 7 ). Kritični prostor. Č ačak : U m etn ičk o društvo Gra-
dac.
V irilio, Pol (2 0 0 3 ). Rat ifdm 1. B eograd : Film ski centar Srbije.
GLAVA 10
TEO RIJE GLO BALIZA CIJE

Glavne savremene teorije o globalizaciji

Kulturna teorija
Ekonomska teorija
Politička teorija
Druge teorije
Sažetak
Literatura za dalje čitanje

Verovatno nijedna pojedinačna tema u poslednjih nekoliko

godina nije postala tako mnogo popularna i privukla toliko aka-
demske pažnje kao tema globalizacije. U stvari, akademski inte-
res za ovu temu velikim delom je motivisan izuzetnim javnim
značajem, interesom i zabrinutošću koje stvaraju posledice glo-
balizacije. Međutim, postoje i neki interni razlozi u akademskom
svetu koji su prouzrokovali opsesiju ovom temom (kao što je, re-
cimo, reakcija protiv ranih i uskih pristupa globalizaciji). Druš-
tveni teoretičari, uključujući mnoge od onih koji se pominju u
ovoj glavi i na drugim mestima u ovoj knjizi, nisu mogli da se
odupru trendu da za svoj osnovni predmet proučavanja izaberu
globalizaciju. Cilj ove glave nije da pruži sveobuhvatan pregled
literature o globalizaciji koja je veoma obimna, a pogotovo ne
da se kritički osvrne na čitavu literaturu o globalizaciji. Ono što
sledi jeste kratak pregled nekih od najvažnijih teoretskih radova
o globalizaciji. Međutim, pre nego što započnemo, neophodno
je da globalizaciju definišemo kao širenje određenih praksi, od-
nosa, svesti i organizacije društvenog života po celom svetu.
Globalizacija je proces koji svakodnevno, često na jedan dra-
matičan način, transformiše nacije i živote milijardi ljudi širom
sveta. Značaj globalizacije i njenih posledica može se uočiti na
svakom koraku, a možda je najvidljiviji po redovnim protestima
Globalizacija —širenje određenih praksi, odnosa, svesti i organizacije društve-
nog života po celom svetu.
koji prate sastanke na visokom nivou globalnih organizacija, kao
što su STO (Svetska trgovinska organizacija) i MMF (Međuna-
rodni monetarni fond). Intenzitet i nivo protesta protiv tih orga-
nizacija pokazuju da ljudi širom sveta smatraju da je globalizacija
važna i da u velikoj meri utiče na njihove živote.
Teorija globalizacije pojavila se kao posledica određenih
razvoja u društvenoj teoriji. Tu se najpre misli na reakciju pro-
tiv ranih verzija teorije modernizacije. Jedna od najvažnijih ka-
rakteristika te teorije jeste prozapadnjačka pristrasnost, to jest
davanje prednosti obrazcu razvoja karakterističnom za Zapad.
Po tom gledištu, ostatak sveta nema mnogo izbora već pre ili ka-
snije mora početi da liči na Zapad. Iako postoje različite teorije
globalizacije, skoro svima njima zajednički je pokušaj da se uda-
lje od prozapadnjačkog diskursa i istraže transnacionalne procese
koji su barem u nekom stepenu autonomni i nezavisni od bilo
koje posebne nacije ili posebnog dela sveta. (O tome će biti više
reči u odeljku o kulturnoj hibridizaciji.)
Globalizacija može da se analizira kulturalno, ekonomski,
politički i/ili institucionalno. Unutar svake od ovih perspektiva
može se govoriti o homogenosti ili heterogenosti. Sledstveno,
globalizacija kulture može da se posmatra kao transnacionalna
ekspanzija opštih kodova i praksi (homogenost), ili kao proces
u kojem mnogi globalni i lokalni kulturni sadržaji ulaze u inte-
rakciju da bi stvorili neku vrstu pastiša ili koktela iz kojeg će se
kasnije razviti čitav niz kulturnih hibrida (heterogenost). Trend
homogenosti često se vezuje za kulturni imperijalizam, tj. uti-
caj jedne posebne kulture na veliki broj drugih kultura. Postoje
mnoge varijante kulturnog imperijalizma, uključujući i one koje
naglašavaju ulogu američke kulture, Zapada ili centralnih zemalja
(engleski, core countrj). Roland Robertson se, iako ne koristi po-
jam kulturnog imperijalizma, suprotstavio toj ideji kroz svoj ču-
veni koncept glokalizacije (vidi ispod) po kome globalno ulazi u
interakciju s lokalnim da bi proizvelo nešto posebno - glokalno.
Teoretičari koji se usmeravaju na ekonomske činioce, naglaša-
vaju njihovu sve veću važnost, kao i homogenišući uticaj koji oni
imaju na savremeno društvo. Oni globalizaciju vide kao proces
Kulturni imperijalizam - uticaj jedne kulture na veliki broj drugih kultura.
širenja tržišne ekonomije na različite regione sveta. Na primer,
neki na globalizaciju gledaju kao na ekspanziju trgovine. Nedav-
no je Džozef Stiglic, dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju i
bivši predsednik Veća ekonomskih savetnika, žestoko kritikovao
Svetsku banku, Svetsku trgovinsku organizaciju, a posebno Me-
đunarodni monetarni fond zbog toga što svojim delanjem više
doprinose pogoršavanju ekonomskih kriza širom sveta nego što
ih rešavaju. Između ostalog, Stiglic kritikuje MMF zbog njego-
vog homogenizujućeg pristupa koji ne uspeva da dovoljno oz-
biljno uzme u obzir nacionalne razlike i specifičnosti. MMF se
često ponaša kao doktor koji propisuje jedan isti lek za različite
bolesti: gde god da dođe, na kakav god problem da naiđe, MMF
uvek nudi isto rešenje. MMF i globalizacija su do sada uglavnom
išli u korist bogatim nacijama, posebno SAD (koje efektivno
imaju moć veta nad odlukama MMF-a), a na štetu siromašnih
nacija. Jaz između bogatih i siromašnih povećao se upravo zbog
pojave globalizacije.
Iako ovi teoretičari uglavnom smatraju da je posledica glo-
balizacije veća homogenost, oni priznaju da se na marginama glo-
balne ekonomije može uočiti izvesni stepen diferencijacije (hetero-
genosti). Uistinu, Stiglic ističe potrebu da MMF i druge globalne
ekonomske organizacije u svom radu počnu da primenjuju dife-
renciranije pristupe i politike. Drugi oblici heterogenosti u eko-
nomskoj oblasti uključuju, na primer, porobnjavanje (engleski,
commodification) lokalnih kultura i uvođenje fleksibilne specijali-
zacije koja omogućuje da se mnogi proizvodi prilagode potrebama
različitih lokalnih zajednica. Još opštije, oni koji naglašavaju he-
terogenizaciju slažu se da interakcija globalnog tržišta s lokalnim
tržištima vodi do stvaranja jedinstvenog ,,glokalnog“ tržišta koje
integriše potrebe globalnog tržišta s realnostima lokalnog tržišta.
I kod političkih/institucionalnih orijentacija nalazimo homo-
genost ili heterogenost. Na primer, neke od ovih teorija koje se
opredeljuju za perspektivu homogenosti, usredsređuju se na šire-
nje modela nacionalne države po svetu i pojavu istovetnih oblika
upravljanja u celom svetu. Drugim rečima, one ukazuju na to
da svetom još uvek dominira manje-više isti oblik upravljanja.
Te teorije smatraju da je globalni uticaj raznorodnih institucija
organizacija umanjuje moć kako nacionalnih država, tako i lo-
kalnih društvenih struktura koje unose različitost u živote obič-
nih ljudi. Jedno od najekstremnijih gledišta o homogenizaciji u
političkoj oblasti dolazi od Bendžamina Barbera i njegove teorije
o „Mek svetu“ (,,McWorld“) ili rastu jedinstvene političke* ori-
jentacije koja osvaja ceo svet.
Interesantno je da Barber takođe, u obliku jedne alterna-
tivne teorijske perspektive, artikuliše ideju ,,Džihada“. Džihad je
proizvod angažmana lokalizovanih, etničkih i reakcionarnih po-
litičkih snaga (uključujući tu „odmetničke države“) koje imaju
cilj da raspale nacionalizme, što vodi do veće političke heteroge-
nosti širom sveta. Interakcija Mek sveta i Džihada na lokalnom
nivou može da proizvede jedinstvenu glokalnu političku forma-
ciju koja integriše elemente i jednog (na primer, upotreba In-
terneta da bi se privukla podrška javnosti) i drugog (na primer,
upotreba tradicionalnih ideja i tradicionalne retorike).
Iako se dihotomija homogenizacija/heterogenizacija provlači
kroz veliki broj teorija globalizacije, njome se očigledno ne iscr-
pljuju sve ostale teme i aspekti globalizacije. Na narednim strani-
cama videćemo da vodeće teorije globalizacije na različite načine
dotiču pitanja homogenizacije i heterogenizacije, ali da takođe
osvetljavaju druge aspekte globalizacije. Ta diskusija će biti pode-
ljena u četiri odeljka. Najpre ćemo videti kako o globalizaciji raz-
mišljaju neki od glavnih savremenih teoretičara sa kojima smo se
već upoznali u ovoj knjizi (Gidens, Bek i Bauman), a onda ćemo
se okrenuti trima širim kategorijama teoretisanja globalizacije
- kulturnoj, ekonomskoj i političkoj/institucionalnoj.
štetan po homogenost koncepta nacionalnih država. Kao što
ćemo videti, neki smatraju da rast transnacionalnih institucija i
organizacija umanjuje moć kako nacionalnih država, tako i lo-
kalnih društvenih struktura koje unose različitost u živote obič-
nih ljudi. Jedno od najekstremnijih gledišta o homogenizaciji u
političkoj oblasti dolazi od Bendžamina Barbera i njegove teorije
o „Mek svetu“ (,,McWorld“) ili rastu jedinstvene političke* ori-
jentacije koja osvaja ceo svet.
Interesantno je da Barber takođe, u obliku jedne alterna-
tivne teorijske perspektive, artikuliše ideju ,,Džihada“. Džihad je
proizvod angažmana lokalizovanih, etničkih i reakcionarnih po-
litičkih snaga (uključujući tu „odmetničke države“) koje imaju
cilj da raspale nacionalizme, što vodi do veće političke heteroge-
nosti širom sveta. Interakcija Mek sveta i Džihada na lokalnom
nivou može da proizvede jedinstvenu glokalnu političku forma-
ciju koja integriše elemente i jednog (na primer, upotreba In-
terneta da bi se privukla podrška javnosti) i drugog (na primer,
upotreba tradicionalnih ideja i tradicionalne retorike).
Iako se dihotomija homogenizacija/heterogenizacija provlači
kroz veliki broj teorija globalizacije, njome se očigledno ne iscr-
pljuju sve ostale teme i aspekti globalizacije. Na narednim strani-
cama videćemo da vodeće teorije globalizacije na različite načine
dotiču pitanja homogenizacije i heterogenizacije, ali da takođe
osvetljavaju druge aspekte globalizacije. Ta diskusija će biti pode-
ljena u četiri odeljka. Najpre ćemo videti kako o globalizaciji raz-
mišljaju neki od glavnih savremenih teoretičara sa kojima smo se
već upoznali u ovoj knjizi (Gidens, Bek i Bauman), a onda ćemo
se okrenuti trima širim kategorijama teoretisanja globalizacije
- kulturnoj, ekonomskoj i političkoj/institucionalnoj.
GLAVNI SOCIJALNITEORETIČARI
0 GLOBALIZACIJI

Entoni Gidens i„odbegli svet" globalizacije

Gidensovi pogledi na globalizaciju očigledno su usko pove-
zani i isprepletani s njegovim razmišljanjem o Molohu moder-
nosti (glava 5). Gidens smatra da postoji jaka veza između glo-
balizacije i rizika (pogotovo proizvedenog rizika). Po njegovom
mišljenju, najveći deo odbeglog sveta globalizacije nalazi se izvan
naše kontrole. Međutim, on nije potpuno pesimističan. Postoje
načini da ograničimo probleme koje je stvorio odbegli svet, ali
ne postoji način da ga u potpunosti kontrolišemo.
Gidens polaže izvesnu nadu u demokratiju, pogotovo u
međunarodne i transnacionalne oblike demokratije kao što je
Evropska unija.
Gidens smatra da Zapad i SAD igraju značajnu ulogu u
procesu globalizacije. Međutim, on takođe priznaje da je globali-
zacija dvosmeran proces i da se Amerika i Zapad nalaze pod nje-
nim snažnim uticajem. Staviše, on tvrdi da se globalizacija nalazi
u procesu decentrizovanja, što znači da društva, nacije i kultu-
re koje se ne nalaze na Zapadu dobijaju sve značajniju ulogu u
njoj. On smatra da globalizacija jeste oslabila lokalne kulture, ali
1 da ih je, s druge strane, osnažila i oživela. Konačno, Gidens
donosi zanimljiv zaključak da globalizacija gura postojeće kultu-
re na marginu, proizvodeći nove oblasti koje mogu da presecaju
nacije. Kao primer, Gidens navodi područje oko Barselone u se-
vernoj Spaniji koje zalazi u Francusku.
Po Gidensu, glavni sukob koji se danas odvija na globalnom
nivou jeste sukob između fundamentalizma i kosmopolitizma. Na
kraju, Gidens predviđa stvaranje „globalnog kosmopolitskog druš-
tva“. Čak je i glavna sila koja se protivi globalizaciji - tradicionali-
zam - sama njen proizvod. Staviše, fundamentalizam koristi glo-
balne sile (na primer, masovne medije) da bi ostvario svoje ciljeve.
Fundamentalizam može imati različite oblike - religiozni, etnički,
nacionalistički, politički - ali kakav god oblik da ima, on je po Gi-
densu problematičan iz dva razloga. Prvo, zato što je u suprotnosti
s kosmopolitizmom i drugo, zato što je povezan s nasiljem.
Ulrih Bek i politika globalizacije
Suština Bekove teorije nalazi se u njegovoj distinkciji izme-
đu globalizma i globalnosti. Globalizam je gledište da svetom
dominira ekonomija i da prisustvujemo stvaranju hegemonije
kapitalističkog svetskog tržišta i neoliberalne ideologije koja ga
podupire. Za Beka, takvo gledište podrazumeva monokauzalno
i linearno razmišljanje. Multidimenzionalnost globalnog razvoja
- ekologija, politika, kultura i civilno društvo - pogrešno se re-
dukuje na ekonomsku dimenziju, a ta ekonomska dimenzija se
ponovo pogrešno vidi kao nešto što se razvija u linearnom prav-
cu sve veće zavisnosti od svetskog tržišta. Svet je za Beka mnogo
multidimenzionalniji i kreće se u više pravaca. Osim toga, Bek
ozbiljno u razmatranje uzima probleme koji se vezuju za kapita-
listićko svetsko tržište, uključujući i činjenicu da na njemu po-
stoji čitav niz barijera slobodnoj trgovini, kao i veliki broj gubit-
nika, a ne samo pobednika.
Dok je Bek kritikovao globalizam, on je podržavao ide-
ju globalnosti po kojoj zatvoreni prostori, pogotovo oni što se
vezuju za nacije, postaju sve iluzorniji. Oni postaju iluzorni jer
globalizacija, koja obuhvata procese u koje su uključeni transna-
cionalni akteri s različitim količinama moći, identitetima, itd.,
preseca i potkopava nacionalne države. Ti transnacionalni proce-
si nisu po prirodi samo ekonomski, već obuhvataju i ekologiju,
kulturu, politiku i civilno društvo. Takvi transnacionalni procesi
prelaze nacionalne granice čineći ih poroznim, ako ne i potpuno
irelevantnim: ništa što se događa na ovom svetu više ne može da
se ograniči na lokalno. Ono što se dešava lokalno, bilo da su to
uspesi ili katastrofe, utiče na čitav svet.

Zigmunt Bauman
Biografska skica

Z igm u n t B aum an (1925) im ao je interesantan život i interesan-

tnu akadem sku karijeru. R ođen kao Jevrejin u Poljskoj, izbegao
je o d nacista sa svojom porodicom u R usiju. B orio se u Poljskoj
arm iji za vrem e D ru go g svetskog rata i 1953. dobio čin m ajora.
 M eđu tim , za vrem e talasa antisem itiz-
m a B au m an je oslobođen svih dužnosti.
N ak o n toga, okrenuo se društvenim na-
ukam a i 1968. postao profesor na Var-
šavskom univerzitetu, ali je p onovo bio
prisiljen d a napusti svoju poziciju zbog
antisem ita. K onačno, karijeru nastavlja
na U niverzitetu u L id su u E ngleskoj, gde
objavljuje uglavnom na engleskom i p ostaje jed an o d najzna-
čajnih teoretičara svoga vrem ena.
N jego v a prva k n jiga na engleskom p ojavlju je se 1 972. godi-
ne. Iako je već tad a d ob io zn ačajna priznanja za svoj akadem -
ski rad, njegova akadem ska karijera istinski uzleće tek 1989.
god in e kada je ob javio čuvenu stu d iju Mod.ern.itet i holokaust.
U toj knjizi on tvrdi d a h olokau st nije bio aberacija, već izraz
suštinske prirode m odernosti. T a kritika m od ern osti odvela je
B au m an a u pravcu p ostm od ern e socijalne teorije, p a je tok om
1 990-ih go d in a razvio sopstvenu p o stm o d ern u teorijsku ori-
jentaciju. U posledn je vrem e, sve više je p risu tan u javn om ži-
votu pišući o širokom spektru tem a u k ljučujući i globalizaciju.
T o ga, m eđ u tim , nije sprečilo d a u svojim kn jigam a p on u d i
neke nove akadem ske koncepte, m eđu k o jim a je najvažniji
kon cep t „likvidne m o d ern osti“ iz 2 0 0 0 . godine.

Dok transnacionalni procesi postoje jedno duže vreme, glo-

balnost predstavlja novinu iz najmanje tri razloga. Prvo, njen uticaj
kroz geografski prostor opsežniji je nego ikada ranije. Drugo, njen
uticaj kroz vreme daleko je stabilniji; iako vreme prolazi, njen uticaj
neprekidno traje. Treće, postoji daleko veća gustina u njenim različi-
tim elementima, uključujući tu i transnacionalne odnose i mreže.
Bek takođe nabraja čitav niz drugih karakteristika koje glo-
balnost čine specifičnom u poređenju s ranijim manifestacijama
transnacionalnosti:

1. Svakodnevni život i interakcija preko nacionalnih grani-

ca radikalno se menjaju;
2. Javlja se samoopažanje transnacionalnosti u oblastima
kao što su masovni mediji, potrošnja i turizam;
3. Zajednica, rad i kapital sve se manje vezuju za prostor;
 4. Raste svest o globalnim ekološkim opasnostima i potrebi
da se nešto preduzme da bi se one sprečile;
5. U našim životima opažamo sve veće prisustvo transkul-
turalnih drugih;
6. Globalna kulturna industrija cirkuliše na do sada neviđe-
nom nivou;
7. Transnacionalni sporazumi, akteri i institucije postaju sve
brojniji i moćniji.
To je navelo Beka da preispita svoja prethodna gledišta o
modernosti i počne da tvrdi da su globalnost i njena ireverzi-
bilnost povezani s onim što on naziva „druga modernost“. Nju
karakteriše opadanje moći nacija i nacionalnih granica koje su
se nalazile u samoj srži „prve modernosti“. Glavna premisa prve
modernosti jeste da živimo u izolovanim nacionalnim državama.
Bek tu tvrdnju odbacuje kao zastarelu. Globalnost i druga mo-
dernost znače denacionalizaciju, a Bek se nada u uspon transna-
cionalnih organizacija i možda transnacionalne države.

Zigmunt Bauman o posledicama globalizacije

Bauman globalizaciju vidi kao „prostorni rat“. Po njegovom
gledištu, mobilnost (pokredjivost) je u današnjem svetu postala naj-
važniji i diferencirajući faktor društvene stratifikacije. U prostornom
ratu pobeđuju oni koji su mobilni, sposobni da se slobodno kreću
po celoj planeti i u tom procesu stvaraju značenja za sebe. Oni se
kreću oslobođeni prostornih prepreka, a kada negde moraju da se
,,prizemlje“ uspevaju da se izoluju u prostore ograđene zidovima i
obezbeđene policijskim snagama. Tu mogu da se zaštite od gubit-
nika u prostornom ratu. Gubitnicima, na drugoj strani, ne samo da
nedostaje mobilnost, već su oni degradirani i ograničeni na terito-
rije lišene značenja ili čak sposobnosti da formulišu značenje. Dok
elita preteruje u svojim mogućnostima za kretanje, ostali se osećaju
zatvoreno u svojim domovima koji im ne nude velike izglede za kre-
tanje. Osim toga, gubitnici se osećaju poniženima zbog nedostatka
mobilnosti, ali i zbog činjenice da mogu da vide elitu kako se slo-
bodno kreće gde god poželi. Kao posledica toga, teritorije postaju
bojna polja gde se gubitnici i dobitnici prostornog rata sukobljava-
ju; u tom sukobu oni nemaju jednake šanse.
 Dobitnici žive u vremenu, a ne u prostoru; oni veoma brzo,
ako ne i trenutno, mogu pregaziti bilo koju razdaljinu. Za razliku
od njih, gubitnici žive u prostoru. Taj prostor nalazi se izvan nji-
hove kontrole. On je težak, otporan, elastičan, nedodirljiv i spo-
soban da sputa vreme. Međutim, važno je praviti razliku između
onih koji imaju barem neku sposobnost za kretanje. Turisti su u
pokretu zato što to žele. Njih nešto privlači; oni smatraju da je to
neodoljivo i kreću se prema tome. Postoje i vagabundi. Oni su
u pokretu zato što smatraju da je njihova okolina nepodnošljiva i
neprijateljska. Pozitivni aspekti onoga što danas pozdravljamo kao
globalizaciju, jesu oni koje povezujemo s turistima. Ali neizbežna
sporedna posledica globalizacije jeste to da su mnogi od nas pretvo-
reni u vagabunde. Međutim, većina ljudi nalazi se negde između
ove dve krajnosti. Oni ne samo da nisu sasvim sigurni gde se tačno
nalaze, već nisu sigurni da li će na tom mestu ostati i sutra. Stoga,
globalizacija se za najveći broj ljudi pretvara u jednu nelagodnost.
Međutim, čak i oni koji su naizgled pobednici u globali-
zaciji - turisti - imaju svoje probleme. Prvo, oni su opterećeni
nesposobnošću da uspore; teško je uvek biti u pokretu i kretati
se velikom brzinom. Drugo, mobilnost podrazumeva nepreki-
dan niz izbora, a svaki izbor sa sobom nosi meru neizvesnosti.
Treće, svaki od tih izbora takođe sa sobom nosi čitav niz rizika
i opasnosti. Beskrajna mobilnost i neprekidan izbor naposletku
donose nelagodu, ako ne i opterećenje.
Pošto smo se upoznali s teorijama globalizacije nekih od
najznačajnijih savremenih socijalnih teoretičara, okrećemo se
glavnim tipovima teorije globalizacije koje ćemo često ilustrovati
primerima drugih glavnih socijalnih teoretičara.

KULTURNA TEORIJA
Jan Nederven Piters identifikovao je tri glavne paradigme u
teoretisanju kulturnih aspekata globalizacije. Njega posebno in-
teresuje da li kulture širom sveta karakteriše večna i nepremostiva
T uristi - oni koji se kreću po svetu zato što to žele.
Vagabundi —oni koji se kreću po svetu jer smatraju da je njihova okolina ne-
podnošljiva i neprijateljska.
različitost, da li one konvergiraju jedna prema drugoj ili stvaraju
jednu novu „hibridnu formu“ koja proističe iz jedinstvene kom-
binacije globalnih i lokalnih kultura. Detaljnije ćemo posvetiti
painju svakoj od ovih paradigmi.

Kulturni diferencijalizam
Pripadnici ovog teorijskog pravca tvrde da između kultu-
ra postoje trajne razlike na koje globalizacija ili bilo koji drugi
bi-, inter-, multi- i transkulturalni procesi ne utiču. Time se ne
želi reči da nijedan od ovih procesa, a pogotovo globalizacija, ne
utiče na kulture, već da oni na njih ne utiču suštinski, to jest da
kulture najvećim delom ostaju onakve kakve su oduvek bile. Po
tom shvatanju, globalizacija se pojavljuje samo na površini, dok
je kulturni sadržaj uglavnom, ako ne i potpuno, nedirnut globa-
lizacijom. Takođe, smatra se da su kulture zatvorene ne samo za
globalizaciju, već i za uticaj drugih kultura. Na jednoj slici, svet
je predstavljen kao mozaik zasebnih kultura. Još više zastrašu-
je slika na kojoj je svet predstavljen kao bilijarski sto, a kulture
kao bilijarske kugle koje udaraju jedna o drugu. Ona upućuje na
mogućnost potencijalno katastrofalnog sudara svetskih kultura.
Iako ova paradigma ima dugu istoriju, ona je tek poslednjih
godina privukla veću pažnju i više pristalica (kao i kritičara). Dva
su razloga za to. Prvi je teroristički napad od 11. septembra 2001.
godine i ratovi u Avganistanu i Iraku koji su nakon toga usledi-
li. Po mišljenju mnogih, ti događaji bili su plod sukoba između
zapadne i islamske civilizacije i večitih kulturnih razlika između
njih. Drugi razlog je sve veći multikulturalizam SAD (uglavnom
porast hispanske populacije) i zapadnoevropskih zemalja (uglav-
nom porast muslimanske populacije), kao i velike razlike i animo-
ziteti između većinske i manjinske populacije u tim zemljama.
Najpoznatiji i najkontroverzniji primer ove paradigme nalazi-
mo u knjizi Samjuela Hantingtona Sukob civilizacija iponovno stva-
ranje svetskogporetka iz 1996. godine. Poreklo aktuelne svetske situ-
acije Hantington vidi u rekonfiguraciji sveta koja je usledila nakon
završetka hladnog rata, kada je diferencijacija počela da se zasniva
na kulturnim razlikama, a ne na političko-ekonomskoj osnovi kao
ranije (demokratsko/kapitalističko versus totalitarističko/komu-
nističko). Te kulturne razlike nisu nove, ali su uglavnom bile po-
tisnute nadmoćnim političko-ekonomskim razlikama iz vremena
hladnog rata (kao u slučaju bivše Jugoslavije u kojoj su postojale
razlike između Srba i Hrvata, ali o kojima se tokom vladavine
komunista nije smelo javno govoriti). U poslednje dve decenije
možemo videti da na površinu ponovo izlaze drevni identiteti,
protivnici i neprijatelji. Hantington upotrebljava koncept civi-
lizacije da bi opisao najširi nivo tih kultura i kulturnih identite-
ta. (Hantigton ne pravi neku posebnu razliku između pojmova
kultura i đvilizacija.) Između tih civilizacija ocrtavaju se linije
razgraničenja, što je veoma opasno ako se uzmu u obzir istorijski
animoziteti između nekih od ovih civilizacija.
Hantington pravi razliku između sedam ili osam svetskih ci-
vilizacija - siničke (kineska), japanske (ponekad je kombinovana
sa siničkom kao dalekoistočna), hindu, islamske, pravoslavne (sa
sedištem u Rusiji), zapadnoevropske i severnoameričke, kojoj su
bliske Australija, Novi Zeland, Latinska Amerika i, možda, Afrika.
On smatra da se te civilizacije razlikuju po osnovnim filozofskim
pretpostavkama, temeljnim vrednostima, društvenim odnosima,
običajima i sveopštim pogledom na život. Za Hantingtona, ljudska
istorija, u stvari, predstavlja istoriju civilizacija (naročito ovih sedam
civilizacija). Civilizacije dele niz zajedničkih karakteristika, uklju-
čujući činjenicu da postoji veliko saglasje oko toga šta one pred-
stavljaju (premda svakoj nedostaje jasan početak, a nema ni jasnih
granica između civilizacija, one su, uprkos tome, sasvim realne).
Civilizacije su:
1. najdugovečnija ljudska udruženja (iako se menjaju to-
kom vremena);
2. najširi nivoi kulturnog identiteta;
3. najširi tip subjektivnog samoidentiteta;
4. uglavnom nepodudarne s državnim granicama, budući
da se prostiru na teritoriji više država (iako ne obavljaju
državne funkcije);
5. totaliteti;
6. usko povezane s religijom i rasom.
Civilizacija - najširi nivo kultura i kulturnih identiteta.
 Svoju teoriju Hantigton je uobličio u moderni grand-nara-
tiv o odnosima među civilizacijama. Više od tri hiljade godina
(otprilike između 1500. godine pre Hrista do 1500. posle Hri-
sta) civilizacije su bile odvojene prostorno i vremenski, zbog čega
dodira među njima skoro da i nije bilo. Ako bi do kontakata i
došlo, oni su bili veoma ograničeni i sporadični ali, po svoj prili-
ci, veoma intenzivni.
Sledeću fazu, koja otprilike počinje posle 1500. godine i
traje sve do kraja Drugog svetskog rata, karakteriše neprekidan
dominantni i jednosmerni uticaj zapadne civilizacije na sve dru-
ge civilizacije. Hantington pripisuje taj uticaj različitim struktu-
ralnim karakteristikama Zapada, uključujući tu nastanak i šire-
nje gradova, trgovine i državne birokratije, kao i pojavu osećanja
nacionalne svesti. Međutim, najneposredniji uzrok tog uticaja
on vidi u tehnologiji, pogotovo u razvoju okeanske navigacije i
vojske, uključujući tu i superiornu vojnu organizaciju, discipli-
nu i trening i, naravno, razvoj naoružanja. Naposletku, Zapad
je silno napredovao u razvoju i upotrebi organizovanog nasilja.
Na Zapadu se ta činjenica ponekad zaboravlja, ali ne i u drugim
delovima sveta. Do 1910. godine, baš uoči Prvog svetskog rata,
različite civilizacije su prišle jedna drugoj bliže nego ikada ranije
i zamalo se stopile u jednu civilizaciju - zapadnu civilizaciju.
Treća faza - multicivilizacijski sistem —može se pratiti od
kraja ekspanzije Zapada i početka revolta protiv njega. Period
posle Prvog svetskog rata pa sve do otprilike 1990. godine ka-
rakterističan je po sukobu ideja, pogotovo sukobu kapitalističkih
i komunističkih ideologija. S padom komunizma u svetu nastaju
novi sukobi, ali njihov predmet sada postaju religija, kultura i,
konačno, civilizacija. Iako Zapad nastavlja da dominira, Han-
tington je predviđa opadanje njegove moći. To opadanje deša-
vaće se sporo i neravnomerno i ogledaće se u slabljenju resursa
na kojima Zapad temelji svoju moć - populaciji, ekonomskim
proizvodima i vojnoj moći. ( Recimo, opadanje moći američke
vojske biće prouzrokovano činjenicom da će, usled globalizacije
odbrambene industrije, u svim delovima sveta biti moguće ma-
sovnije naoružavanje i nabavka oružja koje je nekada bilo do-
stupno samo Zapadu.) Druge civilizacije će sve više odbacivati
Zapad, ali će prihvatiti i koristiti prednosti modernizacije koja
će se razlikovati od vesternizacije.
Dok Zapad bude slabio, jačanje dve druge civilizacije imaće
poseban značaj. Prva je sinička civilizacija. Njen rast se ogleda
u rastu privredne moći azijskih društava. Hantington predviđa
neprekidan rast azijskih privreda koje će uskoro nadići zapadne
privrede. To će ojačati Istok i dovesti do slabljenja moći Zapada
da Istoku nameće svoje standarde. Hantington smatra da uzroci
ekonomske dominacije Istoka mogu da se identifikuju u superi-
ornosti istočne kulture, pogotovo u njenom kolektivizmu, koji
se oštro suprotstavlja individualizmu Zapada. Od velike pomoći
privrednom usponu Istoka jesu i razne druge zajedničke karak-
teristike koje pronalazimo u nacijama u regionu (na primer, reli-
gija, naročito konfučijanizam). Uspeh azijskih privreda neće biti
važan samo sam po sebi, već i zbog uloge koju će one igrati kao
modeli za druga, nezapadna društva.
Prvi Hantingtonov argument nije toliko originalan i iznena-
đujući. Uostalom, prisustvovali smo dramatičnom rastu postra-
tovske japanske ekonomije, a sada smo svedoci i neverovatne pri-
vredne transformacije Kine. Retko ko se ne bi složio da će Kina,
s obzirom na postojeće privredne trendove, u ne tako dalekoj bu-
dućnosti postati najveća privreda sveta. Mnogo kontroverznija je
Hantingtonova druga glavna tvrdnja koja govori o usponu islam-
ske civilizacije. Dok je sinička dominacija ukorenjena u ekonomi-
ji, jačanje islama ukorenjeno je u dramatičnom rastu populacije
i mobilizaciji te populacije. Praktično, sva muslimanska društva
prošla su kroz taj proces, najpre kulturno, a onda socio-politički.
Na rast islama može se gledati kao na deo globalnog obnavljanja
religije. Takođe, on se može posmatrati kao posledica moderniza-
cije, ali i kao pokušaj da se s modernizacijom izađe na kraj.
Hantington je išao dalje od ovakvog razvoja događaja i poku-
šavao je da konstruiše turoban portret budućnosti odnosa između
Zapada i druge dve civilizacije, pogotovo islama. Hladnoratovski
sukob između kapitalizma i komunizma smenjen je sukobom koji
se odvija duž granica civilizacija, pogotovo duž granica zapadne,
siničke i islamske civilizacije. Otuda on u budućnosti predviđa
opasne sukobe izmedu Zapada (i njegove „arogancije"), islama
(i njegove ,,netolerancije“) i siničkog ,,samopotvrđivanja“. Najve-
ći deo tih sukoba okreće se oko (1) gledišta Zapada da je zapad-
na kultura „univerzalna kultura“, (2) želje Zapada da tu kulturu
izveze u ostatak sveta, kao i (3) njegove sve manje sposobnosti da
to uradi. Međutim, ono što Zapad smatra univerzalnim, osta-
tak sveta, pogotovo islamska civilizacija, doživljava kao imperi-
jalizam. Još preciznije rečeno, Zapad želi da ograniči proliferaci-
ju oružja dok druge civilizacije žele oružje, pogotovo „oružje za
masovno uništenje“. Zapad takode pokušava da izveze demokra-
tiju ili da je čak nametne onim društvima i civilizacijama koje se
često opiru demokratskom uređenju kao sastavnom delu zapad-
ne ideje o univerzalnoj kulturi. Zapad pokušava da kontroliše i
ograniči imigraciju (pogotovo onu koja dolazi iz islamskih zema-
lja). Ipak, mnogi pripadnici drugih civilizacija uspeli su da pro-
dru u zapadna društva ili žele da ih se domognu. Budući da se
taj trend nastavlja i sve više zahuktava, Hantington smatra da se
unutar Evrope i Amerike stvaraju podeljena društva. (U Americi
neće doći samo do sukoba između zapadnjaka i muslimana, već i
između anglo populacije i hispano populacije.)*
Hantingtona žestoko kritikuju zbog njegovih kontroverznih
gledišta o islamskoj civilizaciji i muslimanima. Na primer, on
tvrdi da svugde gde muslimani i nemuslimani žive jedni pored
drugih postoji velika šansa za nasilan sukob i intenzivni antago-
nizam. Hantington za to najviše optužuje muslimane i njihovu
sklonost ka upotrebi nasilja. On smatra da je islam od početka
bio religija mača, da je glorifikovao vojne vrednosti i da svoju
istoriju vidi kao istoriju islamskih osvajanja.** Odnos između
islama i drugih civilizacija istorijski je bio odnos uzajamne netr-
peljivosti. Naravno, zapadni imperijalizam —kome je islam često
bio meta - igrao je u tome presudnu ulogu. Islamu takode nedo-
staje ključna država koja bi imala kontrolu nad celom islamskom
civilizacijom (kao što, na primer, Amerika ima kontrolu nad ce-
lom zapadnom civilizacijom). Ali ono što Hantingtona najviše
* Više o ovome vidi Samuel Huntigton: „The Hispanic Challenge“, u: Fo-
reign Policy, March/April 2004.
** Medutim, to je očigledno veoma bleda slika u odnosu na istoriju za-
padnih osvajanja.
zabrinjava i ima najveći značaj za sukob, jesu pritisci koji su stvo-
reni demografskom eksplozijom u muslimanskim zemljama.
Hantington je zabrinut zbog opadanja moći Zapada, pogotovo
Sjedinjenih Država. On smatra da su SAD, ali i sva ostala društva,
ugrožena svojim sve većim multicivilizacijskim i multikulturalnim
karakterom. Za njega, opadanje moći SAD efektivno bi značilo opa-
danje moći zapadne civilizacije u celini. Bez moćne unicivilizacione
Amerike, Zapad će biti minoran. Da bi Zapad preživeo i prosperi-
rao, Sjedinjene Države moraju da urade dve stvari: 1) da reafirmišu
svoj identitet kao zapadna, a ne kao multicivilizacijska nacija; 2) da
reafirmišu i iznova potvrde svoju ulogu lidera celokupne zapadne
civilizacije. Ponovno potvrđivanje i prihvatanje zapadne civilizacije
(koje takođe podrazumeva odbacivanje univerzalizma), zapravo svih
civilizacija, predstavlja najsigurniji put za sprečavanje rata između
civilizacija. Realnu opasnost, po Hantingtonu, predstavlja multi-
kulturalizam unutar Zapada i ostalih civilizacija. Hantington je tako
protivnik kulturnog kontinuiteta i približava se gledištu o kulturnoj
čistoti unutar civilizacija. Za njega, barem u jednom idealnom smi-
slu, globalizacija postaje proces posredstvom koga civilizacije nastav-
ljaju da postoje razdvojene jedne od drugih i kreću se na približno
paralelan način u godinama koje dolaze. To potvrđuje značaj civili-
zacije tj. kulture u epohi globalizacije.

Kulturna konvergencija
Dok je prethodna paradigma ukorenjena u ideji trajnih ra-
zlika između kultura i civilizacija koje opstaju uprkos globaliza-
ciji (ili su posledica globalizacije) ova paradigma utemeljena je
na ideji globalizacije koja vodi do sve veće identičnosti (istovet-
nosti) u svetu. Dok mislioci kao što je Hantington smatraju da
se kulture (civilizacije) mogu odupreti globalizaciji, teoretičari
konvergencije smatraju da se kulture menjaju (ponekad i dra-
stično) upravo pod uticajem globalizacije. Kulture iz različitih
delova sveta počinju sve više da liče jedna na drugu. Ovi teore-
tičari uglavnom smatraju da prisustvujemo globalnoj asimilaci-
ji koja se odvija po upustvima dominantnih društava i grupa u
svetu. Autori koji rade unutar te teoretske matrice usredsređuju
se na procese kao što su kulturni imperijalizam, globalni kapi-
talizam, vesternizacija, amerikanizacija ili mekdonaldizacija. Na
kraju, globalizacija često postaje zbirni pojam za vesternizaciju,
amerikanizaciju i mekdonaldizaciju.
Ovde ćemo izložiti dve varijante tog osnovnog argumenta
koji je usko povezan s mojim radom na ovu temu. Međutim, pret-
hodno želim da dam jedno upozorenje i jedno objašnjenje. Iako
se moj rad bavi kulturnom konvergencijom, u njemu se svakako
ne tvrdi da se globalizacija svodi samo na taj proces ili da lokalne
kulture potpuno nestaju. U njemu se ne tvrdi čak ni to da se kul-
ture nužno menjaju na jedan suštinski način. Pre je reč o tome
da postoje globalni procesi koji u mnoge delove sveta donose iste
ili slične fenomene (na primer, Mekdonaldsove restorane koji se
danas nalaze u više od 130 zemalja sveta), te da se u tom smislu
može govoriti o kulturnoj konvergenciji. Međutim, rame uz rame
s tim globalnim fenomenima, postoje i lokalni fenomeni - lokalne
pijace ili sajmovi veština, kao što je Sabor trubača u Guči. koji,
uprkos globalizaciji i sve većoj uniformnosti, ostaju životni i važni.
Staviše, moguće je da će ti globalni fenomeni podstaći obnovu ili
razvoj novih lokalnih kultura. Iako poslednja dva argumenta sva-
kako imaju težinu, prihvatajući ih ne smemo iz vida gubiti činje-
nicu da je kulturna konvergencija takođe proces koji se već događa
(primer je širenje Volmarta u Meksiku i drugim državama).
,,Mekdonaldizacija“. Iako je zasnovana na Veberovoj ideji
racionalizacije Zapada (videti glavu 2), teza o mekdonaldizaciji
usvaja drugačiji model racionalizacije (Veber se bavio birokra-
tijom; ja se bavim restoranima brze hrane). Taj koncept uvodi
sociološku teoriju u 21. vek i vidi racionalizaciju kao proces koji
zadire u sve veći broj društvenih oblasti i odnosa, te prevazilazi
značaj koji mu je nekada pridavao Veber. Od najvećeg značaja je
činjenica da je mekdonaldizacija, kao što ćemo videti, snaga glo-
balizacije, a posebno sve veće kulturne homogenizacije.
Mekdonaldizacija je proces u kome principi funkcionisanja
restorana brze hrane osvajaju jedan po jedan sektor američkog
Mekdonaldizacija - proces u kome principi funkcionisanja restorana brze
hrane osvajaju jedan po jedan sektor američkog društva, kao i ostatak
sveta; u vezi s ovim poslednjim, mekdonaldizacija je oblik kulturnog
imperijalizma.
društva, kao i ostatak sveta. Priroda procesa mekdonaldizacije
može se izraziti kroz njenih pet osnovnih dimenzija. To su: efi-
kasnost, kalkulabilnost, predvidljivost, kontrola (putem zamene
ljudi tehnologijama) i iracionalnost racionaJnosti.
Prvo, mekdonaldizovano društvo naglašava efikasnost, to jest
težnju da se pronade najbolji mogući način za postizanje željenog
cilja. Radnici u restoranima brze hrane očigledno moraju da rade
efikasno. Recimo, hamburgeri se pripremaju (,,sastavljaju“ i peku)
na jednoj vrsti pokretne trake. Potrošači žele (i očekuju) da svoj
obrok dobiju i pojedu efikasno. Tu im u susret izlaze Mekdonald-
sovi drive-through restorani, kao veoma efikasna sredstva da kupci
lako i brzo dobiju, a zaposleni lako i brzo prodaju obrok. Sve u
svemu, u restoranima brze hrane primenjuje se čitav niz normi,
pravila, procedura i struktura, koje treba da obezbede da se i zapo-
sleni i potrošači ponašaju na jedan efikasan način. Staviše, efika-
snost jedne strane pomaže drugoj da se ponaša na sličan način.
Drugo, velika važnost pridaje se kalkulabilnosti, ili insisti-
ranju na kvantitetu, koje često može da bude na štetu kvaliteta.
Različiti aspekti rada u restoranima brze hrane nalaze se pod dik-
taturom vremena. To insistiranje na brzini često štetno utiče na
kvalitet rada zaposlenog i rezultira nezadovoljstvom, otuđenjem
i visokom stopom fiuktuacije zaposlenih (zaposleni u Mekdonal-
dsu daju otkaz posle nekoliko meseci, što znači da uprava če-
što mora da troši vreme i novac da bi obučila nove zaposlene).
Slično tome, od potrošača se očekuje da u restoranu brze hrane
provedu (potroše) što je moguće manje vremena. Drive-through
usluga to vreme svodi na nulu. Ako potrošač ipak želi da jede u
restoranu, stolice su tako neudobne da je on prinuđen da do-
brovoljno napusti restoran nakon otprilike dvadesetak minuta.
Naglasak na brzini očigledno ima negativan uticaj na ceo kvali-
tet obedovanja u restoranu brze hrane. Osim toga, brzina i način
pripreme obroka podrazumevaju da potrošači nikako ne mogu
da dobiju hranu najvišeg kvaliteta čije spremanje, po definiciji,
zahteva dosta vremena.
Efikasnost - težnja da se pronađe najbolji mogući način za postizanje željenog
cilja; dimenzija mekdonaldizacije.
Kalkulabilnost — naglašavanje kvantiteta koje često može da bude na štetu
kvaliteta; jedna od dimenzija mekdonaldizacije.
 Dzordz Ricer
Autobiografska skica

U svojoj akadem skoj karijeri prošao sam kroz veliki broj izne-
n ađujućih obrta. D u g o u opšte nisam ni razm išljao d a pišem o
globalizaciji. K a d a sam prvi p u t p isao o

H
m ekdonaldizaciji drušrva, 1983. godin e,
p a čak i deceniju kasnije, kada sam obja-
vio prvo izdanje knjige p o d tim naslo-
vom , nisam bio sasvim svestan njene po-
vezanosti s globalizacijom . O p isao sam
širenje M ekdon ald sovih restorana po
svetu i jed an širi proces koji je on o po-
rodilo kako u S A D , tako i u svetu. Ali,
jo š uvek nisam razm išljao o širem problem u globaliz
sam sm atrao d a je p otreb n o d a ga uvrstim u svoju sociološku
perspektivu k ad a sam započeo s rad om na tom problem u.
M o ja zainteresovanost za o d n o s izm eđu m ekdonaldizacije i
globalizacije porasla je kad a sam 1995. god in e objavio k n jigu
p o d nazivom Ekspresna A m erika: kritika globalnog društva kre-
ditnih kartica. K ak o se već razaznaje iz naslova, ta k n jiga im ala
je globaln u orijentaciju - raspravljala je o m ekdonalđizaciji i
fokusirala se na stepen u kom e je in dustrija kreditnih kartica
postala m ekdonaldizovana. M o gu će d a je za razvoj m oje teo-
retske orijentacije jo š važniji bio m oj interes za kreditne kar-
tice kao ob lik am erikanizacije, a am erikanizacija je neizbežno
m orala d a pod razu m eva širi proces globalizacije.
U skoro sam se našao u situaciji u kojoj sam se istovrem eno
bavio trim a m eđ u so b n o povezanim procesim a — m ekdonaldi-
zacijom , am erikanizacijom i globalizacijom . Svaki od njih za-
htevao je iscrpnu analizu - kako sam p o sebi, tako i analizu
o d n o sa jed n o g kon cep ta sa d ru gim . Postalo m i je jasn o d a su
m ekdon ald izacija i am erikanizacija p otprocesi globalizacije.
T akođ e m i je p ostalo jasn o d a sam m orao d a napravim razgra-
ničenje izm eđu m ekdonaldizacije i am erik an izađ je i pokažem
da se prvo ne m ože svesti na drugo. T o je bilo n eoph odn o iz
sledećeg razloga: m ekdon ald izacija je već započela van S A D i,
što je jo š važnije, danas je uhvatila koren a van S A D i ponovo
se uvozi nazad u A m eriku.
 V rem enom se m o ja p ažn ja sve više p om erala ka procesu globa-
lizacije. U dve knjige koje sam objavio, 2 0 0 4 . i 2 0 0 7 . godin e
počeo sam d a se bavim globalizacijom ničega (globalization o f
nothing). U n jim a tvrdim d a m ekdon ald izacija i am erikaniza-
cija predstavljaju dva k ljučn a aspekta globalizacije ničega.
T akođe sam , u p o k u šaju d a načelno osvetlim g lo b alizađ ju ,
povezao taj o b lik globalizacije s nekoliko d rugih oblika. Po-
gotovo sam se bavio p itan jem u kakvom o d n o su se on a nalazi
s kulturom . T ako sam se ukrcao na intelektualno putovanje
u k om e sam se sve više bavio globalizacijom , iako je ta tem a,
k ad a sam započin jao akadem sku karijeru, bila n ajdalje od m og
in telektualnog interesa.

Mekdonaldizacija takode insistira na predvidivosti. Drugim

rečima, način funkcionisanja Mekdonaldsovih restorana (proi-
zvodi, okruženje, zaposleni, ponašanje potrošača itd.) uvek je isti,
bez obzira na to u kom delu sveta se nalazite. Ako uđete u bilo
koji Mekdonalds, nezavisno od toga da li se on nalazi u Americi,
Srbiji ili Kini, zateći ćete isti enterijer i atmosferu. Od zaposle-
nih se očekuje da obavljaju svoj rad na predvidiv način, a od
potrošača da odgovore isto tako predvidivim ponašanjem. Kada
potrošači uđu u restoran, zaposleni ih, prateći uputstvo, pitaju
šta bi želeli da poruče. Od potrošača se očekuje da uvek znaju šta
žele ili da barem znaju gde to da potraže. Kada naruče to što žele
od njih se očekuje da plate račun i brzo napuste restoran. Na
kraju, od zaposlenih se očekuje da (prateći uputstvo) zahvale po-
trošačima kada odlaze. Ovaj veoma predvidiv ritual odigrava se
u restoranima brze hrane - restoranima u kojima se služi hrana
predviivog ukusa i izgleda, koja se od jednog do drugog restora-
na (gotovo) uopšte ne razlikuje
Osim toga, u mekdonaldizovanom društvu prisutna je ogro-
mna kontrola, a najveći deo te kontrole omogućava tehnologija.
Iako tehnologija trenutno dominira zaposlenima, ona će ih vre-
menom sve više zamenjivati. Tehnologije očigledno kontrolišu
zaposlene. Recimo, mašine za pravljenje prženih krompirića prvo
zazvone kada su krompirići gotovi, a onda ih automatski izvuku
Kontrola - dom inadja tehnologije nad zaposlenima i potrošačima; jedna od
dimenzija mekdonaldizacije.
iz vrelog ulja. S druge strane, potrošača kontrolišu zaposleni (koji
su sami ograničeni tehnologijama) i, još direktnije, same tehno-
logije. Automatske mašine za prženje krompirića jednostavno ne
dozvoljavaju potrošaču da zatraži reš pržene krompiriće braon
boje. Svaki potrošač uvek dobija jednako pržene krompiriće.
Konačno, i potrošači i zaposleni pate od iracionalnosti ra-
cionalnosti koja, čini se, neizbežno prati mekdonaldizaciju. Na-
ime, racionalnost, paradokasalno, često vodi do svoje sušte su-
protnosti - iracionalnosti. Na primer, efikasnost restorana brze
hrane često je zamenjena neefikasnošću koja se povezuje s dugim
redovima ljudi na kasama ili dugim redovima automobila koji
čekaju u drive-through restoranima. Iako postoje mnogi drugi
oblici iracionalnosti, najveća iracionalnost je dehumanizacija.
Zaposleni su prisiljeni da rade u nehumanim uslovima. Potroša-
či su prisiljeni da jedu u dehumanizovanom okruženju i okolno-
stima. Restorani brze hrane predstavljaju izvor degradacije, kako
za potrošače, tako i za zasposlene.
Mekdonaldizacija, ekspanzionizam i globalizacija. Mekdo-
nalds je postigao ogroman uspeh na međunarodnom nivou. Oko
polovina MekdonaJdsovih restorana nalazi se van SAD (sredinom
1980-tih bilo ih je svega 25%). Ogromna većina novih restorana
otvara se svake godine u inostranstvu. Mekdonalds ostvaruje preko
polovine profita van SAD. Starbaks, sve popularniji mekdonaldi-
zovani lanac kafića, postaje sve snažnija globalna sila i već se može
naći u Latinskoj Americi, Evropi (naročito u Londonu), Srednjem
istoku i Pacifičkom obodu. Veliki broj mekdonaldizovanih firmi
koje posluju van industrije brze hrane, takođe je postigao global-
ni uspeh. Pored hiljadu klubova u SAD, Blokbaster sada ima i
oko dve hiljade klubova u 28 drugih zemalja sveta. Iako je Wal-
Mart otvorio svoju prvu međunarodnu prodavnicu 1991. godine
(u Meksiku), već danas ima preko hiljadu prodavnica u inostran-
stvu (u poređenju sa preko tri hiljade koje se nalaze u SAD, uklju-
čujući i ogromne tržne centre i Sams Club).
Još jedan pokazatelj globalizacije jeste činjenica da su i dru-
ge nacije razvile sopstvene varijante ove američke institucije.
Iracionalnost racionalnosti - paradoks po kome racionalnost često vodi do
svoje sušte suprotnosti - irađonalnosci.
Kanadski lanac kafeterija Tim Hortons (ujedinio se sa Wendy’s
pre nekoliko godina) već ima 2.200 prodavnica (od toga 160 u
SAD). Pariz, čija bi Ijubav za prefinjenom kuhinjom mogla da
vas navede da pomislite kako su Francuzi otporni na brzu hranu,
ima ogroman broj kroasanterija brze hrane. Cenjeni francuski
hleb takođe je postao mekdonaldizovan. U Indiji ćete naći la-
nac restorana brze hrane pod nazivom Nirulas koji prodaje ov-
čije pljeskavice (oko 80% procenata Indijaca su hindusti koji ne
jedu govedinu), kao i lokalne indijske specijalitete. Mos Burger
je japanski lanac od oko 1500 restorana koji, pored uobičajenog
obroka, prodaje terjaki pileće pljeskavice, pljeskavice od pirinča i
oširuko (vrsta supe) sa kolačem od smeđeg pirinča. Bistro je ru-
ski lanac restorana koji prodaje tradicionalne ruske specijalitete
kao što su pirog (pita od mesa i povrća), blini (tanke palačinke),
kozak kolač (voćni kolač od kajsije i usirenog mleka) i, narav-
no, votka. Možda je najneverovatnije mesto za lokalne restorane
brze hrane ratom razoreni Bejrut u kome je otvoren lanac resto-
rana pod nazivom Juicy Burger (sočni hamburger). Umesto zlat-
nih arkada, na zaštitnom znaku nalazi se duga a umesto Ronalda
Mekdonalda stoji J. B. klovn. Njegovi vlasnici nadali su se da
bi Juicy Burger mogao da postane Mekdonalds arapskog sveta.
Posle 2003. godine i rata u Iraku otvoren je čitav niz Mekdonal-
dsovih klonova kao što su Madonal i Makbaks.
Mekdonaldizacija je sada obišla pun krug. Druge zemlje su
počele da izvoze svoje mekdonaldizovane ustanove u SAD. Body
Shop, ekološki orijentisan britanski kozmetički lanac, 2003. go-
dine imao je oko 1900 radnji u 50 država, od čega 300 u SAD.
Osim toga, američke firme sada otvaraju kopije tog britanskog
lanca, kao što su Bath and Body Works. Pollo Campero, gvate-
malski lanac specijalizovan za pečenu piletinu nalazi se trenutno
u šest zemalja sveta i sve brže se širi kroz SAD.
Mekdonalds, kao model procesa mekdonaldizacije, zauzima
centralnu poziciju u čitavom svetu. Na otvaranju Mekdonaldso-
vog restorana u Moskvi mediji su Mekdonalds opisali kao ame-
ričku ikonu od najveće važnosti. Kada je 1990. godine u Moskvi
otvoren Pizza Hut, potrošači su to videli kao mali deo Ameri-
ke na ruskom tlu. Razmišljajući o rastu restorana brze hrane u
Brazilu, izvršni direktor jednog od brazilskih Pizza Hut restora-
na rekao je da je njegova nacija strastveno luda za stvarima koje
dolaze iz Amerike.
„Globalizacija ničega“ . Globalizacija ničega, kao i mek-
donaldizacija, podrazumeva sve veću homogenizaciju sve većeg
broja nacija u pogledu različitih oblika ničega. Ja ne tvrdim da
je globalizacija isto što i ništa. Jasno je da je globalizacija proces
od ogromnog značaja. Zapravo, reč je o tome da između globa-
lizacije i ničega postoji odnos elektivnog afiniteta (ovde koristim
pojam koji sam pozajmio od Vebera). Drugim rečima, prvo ne
uzrokuje drugo, već se i jedno i drugo menjaju zajedno.
Od središnjeg značaja za razumevanje koncepta ničega jeste
ideja grobalizacije (ta ideja predstavlja pratilju konceptu gloka-
lizacije; za defmiciju vidi dole) ili imperijalističke ambicije, že-
lje i potrebe nacija, korporacija, i organizacija da se nametnu u
različitim delovima sveta. Njihov glavni interes jeste da njihovi
moć, uticaj, a u nekim slučajevima i profit, sve više rastu (otuda
pojam grobalizacije; gro dolazi od engleske reči groivtb, što znači
rast) u svetskim okvirima. Grobalizacija obuhvata čitav niz pot-
procesa od kojih su tri najvažnija - kapitalizam, amerikanizacija
i mekdonaldizacija. Ta tri procesa nisu samo ključne pokretačke
snage grobalizacije, već takođe imaju veliki značaj u širenju niče-
ga po celom svetu.
Pod pojmom ništa podrazumevam (uglavnom) prazan oblik,
oblik lišen bilo kakvog posebnog sadržaja. Suprotno tome, nešto
bi moglo da se definiše kao (uglavnom) pun oblik, to jest oblik
bogat posebnim sadržajem. Stoga, moglo bi se reći da je po svetu
lakše izvoziti prazan oblik, nego oblik koji je napunjen sadržajem
(tj. nečim). Naime, neka društva i kulture najverovatnije će od-
baciti nešto usled činjenice da se njegov sadržaj nalazi u sukobu ili
protivrečnosti sa lokalnim sadržajem. Nasuprot tome, prazni obli-
ci se lakše primaju u svim kulturama jer su uglavnom lišeni bilo
kakvog posebnog sadržaja. Pored toga, prazni oblici imaju druge
Grobalizacija - imperijalističke ambicije, želje i potrebe nacija, korporacija i
organizacija da se nametnu u različitim geografskim oblastima.
N išta - uglavnom prazan oblik, lišen bilo kakvog posebnog sadržaja.
Nešto —uglavnom pun oblik, to jest oblik ispunjen posebnim sadržajem.
prednosti sa stanovišta globalizacije. Budući da nisu zahtevni, oni
se mogu lakše duplirati i beskrajno umnožavati. U tom procesu
takođe postoji troškovna prednost, budući da je takve proizvode
relativno jeftino proizvesti. Dobar primer ničega jesu tržni centri
(npr. bilo koji centar u vlasništvu Mils korporacije) koji predstav-
Ijaju (uglavnom) prazne strukture čije se kopije lako mogu praviti
po celom svetu. Takvi tržni centri mogu da se napune mnoštvom
posebnih sadržaja (na primer, lokalnim radnjama, lokalnom hra-
nom itd. - tj. nečim) koji se mogu veoma razlikovati od jednog
do drugog lokala. Međutim, oni se sve više pune ispostavama ra-
zličitih vrsta, to jest ničim. Sve veći broj zemalja širom sveta gradi
takve tržne centre na svojim teritorijama, što predstavlja primer
grobalizacije ničega i sve veće globalne homogenizacije.
Postoje četiri podtipa ničega. Svaki od njih je uglavnom li-
šen sadržaja i nalazi se u procesu globalizacije. To su:

• ,,ne-mesta“ ili okruženja koja su uglavnom lišena sadržaja

(na primer, trgovinski centri koje smo pomenuli ranije);
• ,,ne-stvari“, kao što su kreditne kartice koje se gotovo
uopšte ne razlikuju jedne od drugih i koje funkcionišu na
identičan način za sve one koji ih koriste širom sveta;
• ,,ne-ljudi“ ili zaposleni u ne-mestima (kao što su recimo te-
lemarketi ili call centri), koji sa svim mušterijama komuni-
ciraju na gotovo identičan način, služeći se uputstvima;
• ,,ne-usluge“, kao što su usluge koje za nas, umesto blagaj-
nika, obavljaju bankomati (ATM mašine koje svuda izgle-
daju isto i na kojima mušterija sama mora da obavi čitav
posao da bi dobila uslugu).

Globalno širenje ne-mesta, ne-stvari, ne-ljudi i ne-usluga,

predstavlja još jedan pokazatelj sve veće homogenizacije sveta.

Kulturna hibridizacija
Treća teorijska paradigma o globalizaciji naglašava mešanje
kultura koje je posledica globalizacije, kao i proizvodnju novih i je-
dinstvenih hibridnih kultura koje se ne mogu svesti niti na lokalnu,
niti na globalnu kulturu. Posmatrano iz ove perspektive, možda
se mekdonaldizacija i grobalizacija ničega dešavaju, ali to su
uglavnom površne promene. Mnogo važnije jeste spajanje ovih
i drugih globalnih procesa sa različitim lokalnim realnostima.
To spajanje proizvodi posebne hibridne oblike koji predstavljaju
pokazatelje kontinuirane heterogenizacije, a ne homogenizacije.
Rečju, hibridizacija predstavlja jedan veoma pozitivan, možda
pomalo i romantičan, pogled na globalizaciju kao jedan kreativ-
ni proces iz koga nastaju nove kulturne realnosti i koji dovodi do
povećane heterogenosti u različitim delovima sveta.
Koncept koji leži u samoj srži kulturne hibridizacije jeste
glokalizacija. Glokalizacija može da se definiše kao uzajamno
prožimanje globalnog i lokalnog koje rezultira jedinstvenim is-
hodima u različitim geografskim oblastima. Dok se grobalizaci-
ja, kako je prethodno objašnjeno, vezuje za umnožavanje ničega,
glokalizacija se vezuje za nešto, pa se, prema tome, barem deli-
mično nalazi u suprotnosti s procesom širenja ničega.
Prateći Ronalda Robertsona, moguće je izdvojiti nekoliko
suštinskih elemenata glokalizacije:
1. Svet je sve više pluralistički. Teorija glokalizacije posveću-
je veliku pažnju razlikama koje postoje između (i unutar)
različitih delova sveta.
2. Pojedinci i lokalne grupe imaju veliku moć prilagođava-
nja, inovacije i manevrisanja unutar glokalizovanog sve-
ta. Teorija glokalizacije smatra da su lokalni pojedinci i
grupe značajni i kreativni dejstvenici.
3. Društveni procesi su relacioni i kontingentni. Globali-
zacija izaziva čitav niz reakcija - počev od nacionalistič-
kog ukorenjivanja do kosmopolitskog prihvatanja - koje
utiču na grobalizaciju i dovode do njene transformacije.
Tako nastaje glokalizacija.
4. Dobra i mediji se ne vide kao (potpuno) prislini; oni
obezbeđuju materijal koji se koristi u pojedinačnom i
grupnom stvaranju širom glokalizovanih predela sveta.
Glokalizacija - uzajamno prožimanje globalnog i lokalnog koje, u različitim
geografskim oblastima, rezultira jedinstvenim ishodima.
 Oni koji naglašavaju glokalizaciju obično smatraju da ona
može da spreči širenje grobalizacije ničega stvarajući široki spek-
tar novih ,,glokalnih“ oblika nečega. Za razliku od njih, oni koji
naglašavaju grobalizaciju smatraju da je ona moćan činilac u ši-
renju ničega po celom svetu.
Rasprava o nekim usko povezanim konceptima (i povezanim
primerima), biće od znatne pomoći da se bolje razume glokaliza-
cija kao i širi problem kulturne hibridizacije. Razume se, termin
hibridizacija naglašava sve veću raznolikost koja karakteriše jedin-
stvene spojeve globalnog i lokalnog, nasuprot uniformnosti koja
se vezuje za grobalizaciju. Kulturni hibrid može se definisati kao
kombinacija dvaju ili više elemenata iz različitih kultura i/ili de-
lova sveta. Postoje brojni primeri hibridizacije (i heterogenizacije,
odnosno glokalizacije): turisti iz Ugande koji posećuju Amsterdam
da bi gledali dve Marokanke koje učestvuju u taj-boksu; Argentin-
ci koji gledaju azijski rep koji izvodi južnoamerički bend u nekom
londonskom klubu čiji je vlasnik poreklom iz Saudijske Arabije
itd. Tu su takođe mnogo prizemnija iskustva Amerikanaca koji
uživaju u takvim izmišljenim jelima kao što su: irski bagel, kine-
ska tortilja, košer pica itd. Lista takvih hibrida veoma je dugačka i
uvećava se uporedo sa sve većom hibridizacijom. Kontrast ovome
bila bi, naravno, takva uniformna iskustva kao što su jedenje ham-
burgera u SAD, kiša u Francuskoj ili sušija u Japanu.
Još jedan koncept koji je usko povezan sa glokalizacijom je-
ste kreolizacija. Pojam kreol načelno se odnosi na ljude koji do-
laze iz rasno mešovitih brakova. Međutim, njegovo značenje vre-
menom se proširilo na ideju kreolizacije jezika i kulture koja se
defmiše kao kombinacija jezika i kultura koji su prethodno jedni
drugima bili nezamislivi.
Svi ovi koncepti - glokalizacija, hibridizacija, kreolizacija
- trebalo bi čitaocu da omoguće jedan bolji uvid u ono o čemu
se ovde diskutuje pod naslovom „kulturna hibridizacija“.
Hibridizacija - globalizacijska perspektiva koja naglašava sve veću raznolikost
koja karakteriše jedinstvene spojeve globalnog i lokalnog, nasuprot uni-
formnosti koja karakteriše grobalizaciju.
Kreolizacija - kombinacija kultura koji su prethodno bile odvojene jedna od
druge; koncept kreolizacije često se upotrebljava naizmenično s hibridi-
zacijom.
 Apadurajevi ,,predeli“. Knjiga Ardžuna Apaduraja pod nazi-
vom Modernost na slobodi: kultume dimenzije globalizacije, stavlja
naglasak na globalne tokove i tačke prekida (engleski, disjunctu-
res) između njih. Ti tokovi širom sveta stvaraju jedinstvene kul-
turne realnosti; njihov konačni proizvod jesu kulturni hibridi.
Apaduraj razlikuje pet globalnih tokova (procesa). To su:
etnopredeli, medijski predeli, tehnopredeli, finansijski predeli i idej-
ni predeli. Upotrebom sufiksa predeo Apaduraj želi da kaže da ti
procesi imaju jedan fluidan, nestalan i promenljiv oblik i da su,
prema tome, sastavni deo koncepta heterogenizacije, a ne homo-
genizacije. To što postoji čitav niz ovih predela i što su oni neza-
visni jedan od drugog, a možda čak i u sukobu jedan sa drugim,
dovodi ovo gledište u sklad sa teorijskom perspektivom koja je
usmerena na kulturnu diverzifikaciju i heterogenost. Štaviše, ra-
zličiti akteri, počev od pojedinaca do grupa licem u lice, podna-
cionalih grupa, multinacionalih korporacija, pa čak i nacional-
nih država, takve predele interpretiraju na različit način. Takođe,
pojedinci i grupe uobličavaju i usmeravaju te predele na osnovu
sopstvene interpretacije. Drugim rečima, to su zamišljeni sveto-
vi, a oni koji ih zamišljaju mogu biti oni koji ih kontrolišu, oni
koji u njima žive, pa čak i oni koji kroz njih prolaze. Iako se moć
očigledno nalazi kod onih koji kontrolišu predele, ova perspek-
tiva moć dodeljuje i onima koji u njima žive ili samo kroz njih
prolaze. Oni su u stanju da ih redefinišu i naposletku osujete
njihovo postojanje.
U središtu Apadurajeve teorije nalazi se pet već pomenutih
predela:
1. Etnopredeli obuhvataju pokretljive grupe i pojedince
(turiste, izbeglice, gastarbajtere) koji igraju veoma važ-
nu ulogu u promenljivom svetu koji nastanjujemo. Po-
kretljivost ne podrazumeva samo stvarno kretanje, već i
fantazije o kretanju. Staviše, u stalno promenljivom sve-
tu ljudi ne mogu dozvoliti da njihove fantazije predugo
Etnopredeli - vrsta Apadurajevih predela. Čine ih pokretljive grupe i poje-
dinci (turisti, izbeglice, gastarbajteri). M ogu obuhvatati stvarno kreta-
nje, kao i fantazije o kretanju.
 ostanu nepromenjene, i stoga takve fantazije moraju odr-
žavati aktivnim.
2. Tehnopredeli su neprekidno fluidne, globalne konfigu-
racije široko rasprostranjenih mehaničkih i informacio-
nih tehnologija (Internet, el. pošta itd.) koje se sada kre-
ću slobodno i brzo po čitavoj planeti, prelazeći granice
koje nekada nisu tolerisale takvo kretanje (ili se barem
mislilo da nisu).
3. Finansijski predeli obuhvataju procese u kojima se ogro-
mne sume novca, putem spekulativnog kupovanja doba-
ra na tržištima novca i berzama, velikom brzinom kreću
po celom svetu.
4. Medijski predeli obuhvataju kako elektronske kapacite-
te za proizvodnju i prenos informacija širom sveta, tako i
slike sveta koje ti mediji stvaraju i šire. Tu nalazimo glo-
balne proizođače i distributere filmova, televizijske sta-
nice (CNN i Al-Džazira su posebno značajni primeri),
novine i magazine.
5. Idejni predeli, kao i medijski predeli, predstavljaju skup
slika (engleski, image). Međutim, oni su uglavnom ogra-
ničeni na političke slike koje proizvodi država u skladu sa
svojom ideologijom ili slike i kontraideologije koje pro-
izvode pokreti koji pokušavaju da smene one koji su na
vlasti ili barem steknu deo te vlasti.
Kada govorimo o Apadurajevim predelima, posebno je važ-
no napomenuti tri stvari. Prvo, njih treba razumeti kao globalne
Tehnopredeli - neprekidno fluidne, globalne konfiguracije široko raspro-
stranjenih mehaničkih i informacionih tehnologija (Internet, el. pošta)
koje se kreću slobodno i brzo po čitavoj planeti, prelazeći sve moguće
granice; jedan od Apadurajevih predela.
Finansijski predeli —procesi u kojima se ogromne sume novca velikom brzi-
nom kreću po celom svetu, ne obazirući se se na državne granice.
Medijski predeli - elektronski kapaciteti za proizvodnju i prenos informacija
širom sveta, kao i slike sveta koje oni stvaraju i šire; jedan od Apadura-
jevih predela.
Idejni predeli - skup uglavnom političkih slika koje proizvodi država u skla-
du sa svojom ideologijom ili skup slika i kontraideologija koje proizvo-
de pokreti koji pokušavaju da smene one koji su na vlasti ili barem ste-
knu deo te vlasti; jedan od Apadurajevih predela.
procese koji su delimično ili potpuno nezavisni od bilo koje na-
cionalne države. Drugo, globalni tokovi se ne javljaju samo unu-
tar predela, već sve više i unutar tačaka prekida između njih.
Jedna takva tačka prekida može se naći u japanskom druš-
tvu. Japanci su otvoreni za ideje (idejni predeli, medijski pre-
deli), ali je poznato da su zatvoreni za imigraciju (etnopredeli).
Uopšteno govoreći, slobodno kretanje nekih predela može doći
u sukob sa zatvorenošću drugih predela. Studije globalizacije
moraju da istraže te prekide i posledice koje oni imaju za pro-
ces globalizacije. Treće, pet predela različito utiču na teritorije a
prekidi izmedu njih dovode do važnih razlika među kulturama.
Iako analiza predela i prekida između njih usmerava studije o
globalizaciji u jednom pravcu, ona je sasvim u skladu s idejom
da je posledica globalizacije heterogeni, a ne homogeni svet.

EKONOMSKA TEORIJA
Iako postoje mnoge teorije o ekonomskim aspektima globa-
lizacije, najvažnije perspektive, barem u sociologiji, vezujemo za
marksističku teoriju. U ovom odeljku izložićemo dve takve teorije.

Transnacionalni kapitalizam
Lesli Skler pravi razliku izmedu dva sistema globalizacije.
Prvi - kapitalistički sistem globalizacije - danas je dominantan.
Drugi je socijalistički sistem koji još uvek ne postoji, ali njegov
nastanak nagoveštavaju narastajući antiglobalizacijski pokreti,
pogotovo oni koji su orijentisani ka unapređenju ljudskih prava
širom sveta. Antiglobalizacijski pokreti i mogućnost nastanka so-
cijalizma omogućeni su problemima u sadašnjem sistemu globa-
lizacije, pogotovo klasnom polarizacijom i sve većom ekološkom
neodrživošću kapitalističke globalizacije.
Iako nacionalna država ostaje važna odrednica savremenog
svetskog poretka, Skler se usredsreduje na transnacionalne prak-
se koje prevazilaze državne granice, što za posledicu ima tvrdnju
da teritorijalne granice imaju sve manju važnost u kapitalistič-
koj globalizaciji. Kao marksista, Skler daje prioritet ekonomskim
transnacionalnim praksama. Glavnu ulogu u njima imaju transna-
cionalne korporacije koje predstavljaju jedan od ključnih aspeka-
ta Sklerove analize. Skler tvrdi da se kapitalizam udaljio od me-
đunarodnog sistema (budući da nacionalne države sve više gube
značaj) i da se približio globalizirajućem sistemu koji nije moguće
povezati sa posebnom geografskom teritorijom ili državom.
Drugi tip transnacionalih praksi političke je prirode. Glavnu
ulogu u njima igra transnacionalna kapitalistička klasa. Međutim,
ona nije sastavljena od kapitalista u tradicionalnom marksistič-
kom shvatanju tog pojma. Drugim rečima, ona ne poseduje
nužno sredstva za proizvodnju. Skler pravi razliku izmedu četiri
,,frakcije“ transnacionalne kapitalističke klase. Prva je korporativ-
nafrakcija koju čine izvršni organi transnacionalnih korporaci-
ja i njihovi lokalni ogranci. Druga je državna jrakcija koju čine
globalizirajuća država i međudržavne birokrate i političari. Treća,
tehnička frakcija sastoji se od globalizirajućih profesionalaca. Ko-
načno, postoji i potrošačka frakcija koja obuhvata trgovce i izvrš-
ne organe velikih medija. Sve to zajedno čini očigledno veoma
različitu skupinu od one koju je Marks imao na umu kada je
konceptualizovao pojam kapitaliste.
Transnacionalna kapitalistička klasa možda nije kapitalistič-
ka u klasičnom smislu te reči, ali zato jeste transnacionalna na
više načina. Najpre, njeni ,,pripadnici“ imaju identične globalne
i lokalne interese. Drugo, oni pokušavaju da uspostave različite
vrste kontrole nad nacionalnim državama širom sveta. Drugim
rečima, novi kapitalisti vrše ekonomsku kontrolu na radnom
mestu, političku kontrolu u domaćoj i međunarodnoj politici
i kulturno-ideološku kontrolu u svakodnevnom životu. Svaki
Transnacionalne korporacije - korporacije koje dominiraju savremenom ka-
pitalističkom globalnom ekonomijom. Njihovo delovanje uglavnom
nije sputano granicama nacionalnih država.
Transnacionalna kapitalistička klasa - klasa koja nije sastavljena od kapitali-
sta u tradicionalnom marksističkom shvatanju tog pojma; njeni članovi
ne moraju da poseduje sredstva za proizvodnju. Obuhvata četiri „frak-
cije“. Korporativnu frakciju čine izvršni organi transnacionalnih kor-
poracija i njihovi lokalni ogranci; državnu frakciju čine globalizirajuća
država i međudržavni birokrate i političare; tehnička frakcija sastoji se
od globalizirajućih profesionalaca dok potrošačka frakcija obuhvaca tr-
govce i izvršne organe velikih medija.
od tih oblika kontrole prelazi preko granica nacionalnih država.
Treće, kapitalistička klasa na čitav niz pitanja gleda iz jedne glo-
balne, a ne lokalne perspektive. Cetvrto, njeni pripadnici dolaze
iz različitih država, ali na sebe sve više gledaju kao na građane
sveta. Konačno, gde god da se nalaze, u bilo kom vremenskom
trenutku, oni dele slične životne stilove, posebno kada se radi o
dobrima i uslugama koje konzumiraju.
Treća transnacionalna praksa je kulturno-ideološka. U ovom
slučaju, Skler pridaje veliki značaj kulturi i ideologiji potrošnje u
kapitalističkoj globalizaciji. Na taj način, on tradicionalnom
marksističkom interesu za proizvodnju pridodaje interes za po-
trošnju. Upravo u oblasti potrošnje može se primetiti moć aktera
da vrše ideološku kontrolu nad ljudima koji se nalaze širom ze-
maljske kugle. Ta moć dramatično se uvećala u prvom redu kroz
savremeni i visokorazvijeni marketing, medije, kao i čitav niz
potrošnih dobara koja se na tim medijima reklamiraju i prodaju.
U krajnjoj instanci, sve navedeno nalazi se u službi stvaranja glo-
balnog potrošačkog raspoloženja koje transnacionalnim korpora-
cijama, kao i reklamnim i medijskim korporacijama omogućava
da ubiru veliki profit.
Naposletku, Skler se interesuje za odnos između transnacio-
nalnih društvenih praksi i ustanova, tvrdeći da transnacionalne kor-
poracije koriste transnacionalnu kapitalističku klasu kako bi razvile
i učvrstile kulturu i ideologiju konzumerizma koja je sve neophod-
nija da bi se zadovoljili zahtevi kapitalističkog sistema proizvodnje.
Zaista, taj odnos definiše današnji globalni kapitalizam i ujedno
predstavlja najznačajniju snagu tekućih promena u svetu.
Kao marksista, Skler nije samo zainteresovan za to da kri-
tički analizira kapitalističku globalizaciju, već i za to da artikuli-
še njene alternative i zloupotrebe. On vidi obećavajuće znake u
protekcionizmu nekih država koje smatraju da ih transnacionalne
Kultura i ideologija potrošnje - ideologija pomoću koje se vrši kontrola nad
ljudima širom zemaljske kugle. Sredstva za vršenje te kontrole su savre-
meni marketing, mediji, kao i čitav niz potrošnih dobara koja se na tim
medijima reklamiraju i prodaju. U krajnjoj istanci, sve navedeno nalazi
se u službi stvaranja globalnog potrošačkog raspoloženja koje transna-
cionalnim korporacijama, kao i reklamnim i medijskim korporacijama
omogućava da ubiru veliki profit.
korporacije eksploatišu. Skler takođe polaže nadu u nove druš-
tvene pokrete poput pokreta zelenih koji pokušava da se izbori
za očuvanje čovekovog okruženja, kao i u različite antiglobaliza-
cijske grupe koje su se pojavile u poslednjih nekoliko godina. On
se posebno interesuje za različite pokrete koji se bave unapređe-
njem ljudskih prava. U tim pokretima, kako on veruje, mogu se
naći začeci alternative kapitalističkoj globalizaciji, to jest začeci
socijalističke globalizacije. On predviđa da će ovi i drugi pokreti
dobiti na značaju u 21. veku ukoliko budu uspeli da se uspešno
odupru globalizaciji koju kontrolišu transnacionalne korporaci-
je. Zapravo, upotrebljavajući dobri stari marksistički dijalektički
metod, on tvrdi da uspeh kapitalističke globalizacije seje klice
sopstvenog uništenja. Drugim rečima, kapitalistička ekspanzija
svojim protivnicima obezbeđuje resurse (koji potiču iz privred-
nog uspeha transnacionalnog kapitalizma), organizacione forme
(preslikane od uspešnih organizacija u globalnom kapitalizmu)
i, što je glavno, jasan cilj. Drugim rečima, kako transnacionalne
korporacije rastu, jačaju i bivaju sve uspešnije, tako raste i jača
njihova zloupotreba i potreba da se one, kao ključni igrači u glo-
balnom sistemu, uklone sa svetske scene.

Imperija
Najvažniji i najpoznatiji marksistički pristup globalizaciji
nalazimo u knjizi Imperija, koju su napisali Majkl Hart i An-
tonio Negri. O knjizi se dosta raspravljalo otkad je objavljena.
Iako su rezervisani prema postmodernoj društvenoj teoriji, njih
dvojica analiziraju postmodernizaciju globalne ekonomije. Oni
povezuju modernost s imperijalizmom. Njegova glavna karak-
teristika jeste to da nacija iz centra (ili više njih) kontroliše i ek-
sploatiše veliki broj drugih država širom sveta. Oslanjajući se se
na postmodernu misao, autori ,,decentrišu“ taj proces, definišući
imperiju kao postmodernu realnost u kojoj postoji takva vrsta
dominacije, ali bez neke pojedinačne nacije (ili bilo kakvog dru-
gog entiteta) u njenom centru. Drugim rečima, suverenost je
Imperijalizam - kontrola i eksploatacija, posebno ekonomska, koju vrši naci-
ja iz centra nad velikim brojem oblasti.
moguće locirati u modernoj državi, ali u postmodernoj imperiji
to nije moguće. U imperiji ne postoji centar; ona je deteritori-
jalizovana i virtualna kada se sagleda iz ugla komunikacije (na-
ročito kroz medije), zbog čega se spektakl imperije nalazi svuda.
Jednom rečju, ona je sveprisutna.
Imperija ne postoji u potpunosti. Ona je još uvek u proce-
su nastanka. Međutim, moguće je naslutiti njene parametre. Im-
perija upravlja svetom logikom vladanja, ali u imperiji ne postoji
jedinstvena, centralna vlast. Umesto toga, u imperiji je vlast raspr-
šena kroz društvo i čitavu zemaljsku kuglu. Cak ni SAD, uprkos
prividnoj homogenosti, nisu imperija u pravom smislu te reči i ne
mogu se podvesti pod ono što Hart i Negri nazivaju imperijom.
Međutim, suverenost SAD predstavlja veoma važnu preteču im-
periji. SAD nastavljaju da zauzimaju privilegovanu poziciju u da-
našnjem svetu. Međutim, imperija ih polako uklanja s te pozicije.
Imperija nema geografske i teritorijalne granice. Takođe, ona
nema vremenske granice: ona nastoji (premda neuspešno) da uki-
ne istoriju i uspostavi se kao večnost. Njoj nedostaje i donja gra-
nica, jer pokušava da se proširi naniže, u dubinu društva. To znači
da njoj nije dovoljno da kontroliše samo osnove društva (mišlje-
nje, delanje, interakciju i grupe), već ide dalje od toga i pokušava
da koristi biološku moć da bi kontrolisala ljudsku prirodu i popu-
laciju; kako ljudske mozgove tako i njihova tela. Na neki način,
imperija je daleko ambicioznija od imperijalizma, jer pokušava da
kontroliše celokupnost života sve do njegovih najnižih nivoa.
Ključ globalne moći imperije leži u činjenici da ona pred-
stavlja novu sudsku vlast. Ona počiva na ustavu poretka (engle-
ski, constitution oforder), na normama, etičkim istinama i opštem
pojmu ispravnog; ona predstavlja izvor moći imperije. Imperija
može, u ime onoga što je ,,ispravno“, da interveniše bilo gde u
svetu da bi rešila pitanja koja smatra humanitarnim problemi-
ma, garantovala sporazume i nametnula mir onima koji to ne
Imperija - dencentrizovana, postmoderna marksistička perspektiva o globali-
zaciji. Imperija se zasniva na novoj sudskoj vlasti koja počiva na ustavu
poretka, normama, etičkim istinama i opštem pojmu ispravnog. Ona
može u ime onoga što je ,,ispravno“ da interveniše bilo gde u svetu da
bi rešila pitanja koja smatra humanitarnim problemima, garantovala
sporazume i nametnula mir onima koji to ne žele.
žele (ili takav mir uopšte i ne smatraju mirom). Još preciznije
rečeno, ona može da povede „pravedne ratove“ u ime te sudske
vlasti; sudska vlast legitimiše te ratove. Takvi ratovi postaju neka
vrsta svete aktivnosti. Neprijatelj je bilo ko (ili bilo šta) koga
sudska vlast vidi kao pretnju etičkom poretku u svetu. Otuda se
pravo na vođenje pravednog rata vidi kao prostorno neograniče-
no - ono obuhvata čitavu civilizaciju. Pravo vođenja rata takođe
je neograničeno u vremenu; ono je permanentno, večito. U pra-
vednom ratu, etički zasnovana vojna akcija je legitimna, a njen
cilj je da se postigne željeni poredak i mir. Imperija nije zasnova-
na na sili, već na sposobnosti da predstavi silu u službi onoga što
je ispravno (preteče toga mogu se videti u američkim ratovima
protiv Iraka, kao i u agresiji na Avganistan).
Imperija je zasnovana na trostrukom imperativu. Prvo, ona
pokušava da obuhvati sve što može. Ona želi da se predstavi kao
velikodušna i nastupa pod liberalnom maskom. Međutim, u pro-
cesu uključivanja ona stvara iznivelisani svet u kome se razlike, ot-
pori i sukobi eliminišu. Drugo, imperija pravi razliku i afirmiše
razlike. Dok se razlike na kulturnom nivou slave, one se pravno i
sudski ignorišu (pripadnici različitih kultura nemaju pristup sud-
skoj vlasti). Treće, jednom kada se razlike uspostave, imperija po-
kušava da ih hijerarhizuje i upravlja njihovom hijerarhijom. Moći
hijerarhizacije i upravljanja jesu realne moći imperije.
Imperija je, prema tome, jedna postmoderna marksistička
teorija o globalizaciji i vršenju moći širom sveta. Međutim, ume-
sto kapitalista ili kapitalističkih nacija, sada tu moć vrši naizgled
efikasna, ali u suštini konfuzna imperija. Ako nema više kapi-
talista u imperiji, kako stvari stoje sa proletarijatom? Za Harta i
Negrija, vreme proletarijata je prošlo. Ali ako više nema proleta-
rijata koji može da se suprotstavi imperijalistima, odakle će doći
snaga koja će im se suprotstaviti? S obzirom na to da pišu iz
marksističke perspektive, Hart i Negri moraju da objasne odakle
će doći snaga koja će srušiti imperiju. Zapravo, oni imaju reše-
nje za taj problem. Tu društvenu snagu oni nazivaju mnoštvom
(engleski, multitude). To je interesantan izbor iz više razloga.
Prvo, mnoštvo je daleko opštije i apstraktnije od proletarijata i
udaljava nas od marksističke usmerenosti na ekonomiju. Drugo,
jasno je da postoji veliki broj potencijalnih rušilačkih snaga unu-
tar imperije; zaista, oni koji kontrolišu imperiju predstavljaju
samo malu manjinu vis-k-vis mnoštva.
Mnoštvo je skup ljudi iz celoga sveta koji održava imperiju
na različite načine, a najviše svojim radom (to je realna proizvod-
na snaga u imperiji). Mnoštvo takođe održava imperiju prihva-
tajući kulturu i ideologiju potrošnje i, što je još važnije, prihva-
tajući čitav niz njenih ponuda. Kao što se kapitalizam oslanja na
proletarijat, imperija parazitira na mnoštvu i njegovoj kreativnosti
i produktivnosti. Kao i Marksov proletarijat (koji nije potpuno
nestao iz ove teorije), mnoštvo je snaga kreativnosti unutar impe-
rije. Takođe, kao i proletarijat, mnoštvo je sposobno da zbaci im-
periju, stvarajući kontraimperiju. Kontraimperija, kao i imperija,
jeste ili bi mogla da bude globalni fenomen koji je nastao iz glo-
balnih tokova i razmena. Globalizacija vodi do deteritorijalizacije
(mnoštvo je takođe deteritorijalizovano) koja čini pretpostavku
za globalno oslobađenje mnoštva. Drugim rečima, sa deteritori-
jalizacijom, društvena revolucija prvi put može da se odigra na
globalnom nivou (kao što je to predviđao Marks).
Iako su Hart i Negri svakako kritičari globalizacije, bez ob-
zira na to da li se radi o modernom kapitalističkom imerijalizmu
ili postmodernoj imperiji, oni u globalizaciji takođe vide utopijski
potencijal. Stoga, globalizacija nije problem, već pre oblik u kome
se danas javlja imperijalizam, odnosno imperija. Taj utopijski po-
tencijal na kome počiva kontraimperija uvek je bio prisutan, ali je
u prošlosti bio potisnut modernom suverenom vlašću kroz ideo-
lošku kontrolu i vojnu silu. Imperija sada zauzima, ili će uskoro
zauzimati, kontrolišuću poziciju, ali njenoj potrebi da suzbije taj
utopijski potencijal suprotstavlja se, u vidu kontrateže, potreba
mnoštva da ga izrazi. U krajnjoj instanci, globalizacija je ta koja
omogućava potencijal za univerzalnu slobodu i jednakost. Staviše,
globalizacija nas sprečava da se vratimo na partikularizam i izolaci-
onizam koji su obeležili najveći deo ljudske istorije. Takvi procesi
bi, naravno, zaustavljali globalnu promenu koju zahteva mnoštvo.
M noštvo - skup ljudi iz celog sveta koji održava imperiju na različite načine,
ali koji takođe ima, bar potencijalnu, moć đa zbaci imperiju i stvori
kontraimperiju.
Još pozitivnije, kako globalizacija napreduje, ona nas sve više gura
u pravcu stvaranja kontraimperije. Ta usredsređenost na globalno,
razlikuje Harta i Negrija od ostalih postmodernista i postmarksi-
sta koji nastoje da se usredsrede na lokalno, odnosno na probleme
i potencijal koji postoje u toj oblasti. Za razliku od njih, Hart i
Negri smatraju da usredsređenost na lokalno može da prikrije či-
njenicu da se naši glavni problemi, kao i naše oslobođenje, ostva-
ruju na globalnom nivou, tj. na nivou imperije.
Iako Hart i Negri predviđaju nastanak kontraimperije, oni,
kao i Marks u slučaju komunizma, ne nude plan kako da sti-
gnemo do nje, niti objašnjenje kako bi ona mogla da izgleda.
Kao i Marksov komunizam, kontraimperija će izrasti iz aktuelne
prakse (nemački, die Praxis), naročito aktuelne prakse mnoštva.
Kontraimperija mora da bude globalna, mora da postoji svuda
i mora da se suprotstavi imperiji. Nastanak kontraimperije sve
je verovatniji jer imperija gubi svoju sposobnost da kontroliše
mnoštvo. Otuda, imperija mora da udvostruči svoje napore (na
primer, kroz policijsku moć), što samo još više doprinosi mobili-
zaciji mnoštva i olakšava nastanak kontraimperije. Kao postmo-
dernisti, Hart i Negri odbacuju usmerenost na dejstvenika onog
tipa koji se može naći u marksističkoj teoriji. Oni pogotovo od-
bacuju dejstvenost revolucionarnog proletarijata koji postaje sve
svesniji svoje pozicije i načina na koji ga kapitalizam eksploatiše.
Umesto toga, oni se usredsređuju na nedejstvene kolektivne ak-
tivnosti mnoštva. U njih spadaju dezerterstvo, migracija i noma-
dizam. U skladu sa svojom postmodernističkom orijentacijom i
njenom usmerenošću na telo, Hart i Negri podržavaju novi ,,var-
varizam“ koji obuhvata nove telesne forme koje se pojavljuju u
oblasti roda, seksualnosti i estetskih izmena (kao što su tetovaže
ili body piercing). Takva tela je teže podvrći spoljnoj kontroli.
Ona su sposobnija da stvore novi život - život koji će predstav-
ljati osnovu za nastanak kontraimperije. Revolucionarna snaga
nije svesni dejstvenik, već nova telesna forma.
Iako Hart i Negri zadržavaju marksistički interes za proizvod-
nju, oni priznaju postojanje novog sveta proizvodnje u kome ne-
materijalni, intelektualni i komunikadvni rad postaju sve važniji.
Kontrolisanje onih koji učestvuju u tom radu —a to su najvećim
i najvažnijim delom pripadnici mnoštva - dobija sve više na važ-
nosti. Međutim, iako se kroz globalnu komunikaciju i ideologiju
(pogotovo kroz medije) mnoštvo konroliše, revolucionarni poten-
cijal mnoštva takođe će se izraziti kroz komunikaciju i ideologiju.
Ključna odlika komunikacije jeste to da ona lako i nesmetano teče
po celoj zemaljskoj kugli. To olakšava imperiji da vrši kontrolu,
organizuje proizvodnju globalno, i pronađe opravdanje za sebe i
svoje delanje koje je imanentno toj komunikaciji. Međutim, to
takođe predstavlja mehanizam pomoću koga mnoštvo naposletku
može da stvori kontraimperiju.

POLITIČKA TEORIJA
Kao i kod ostalih tipova teorije globalizacije, postoje razno-
vrsne političke teorije globalizacije. Ovde izdvajamo jednu veoma
ambicioznu teoriju koju je razvio politikolog Džejms Rozenau
(iako ona nikako nije predstavnik svih političkih teorija globali-
zacije). Naslov njegove knjige i koncept kojim Rozenau pokušava
da obuhvati fenomen globalizacije jeste udaljena blizina. Po tom
konceptu, ceo svet sve više karakteriše osećaj da je ono što se čini
udaljenim zapravo veoma blizu (taj koncept blizak je Gidensovom
konceptu distancijacije; videti glavu 5). Koncept udaljene blizine
povezan je sa još jednim ključnim procesom (i konceptom) u Ro-
zenauovom radu - fragmegracijom. Fragmegracija podrazumeva
da je svet istovremeno fragmentiran (rascepkan) i integrisan. Naj-
opštije rečeno, on je lokalan, decentralizovan i fragmentiran, iako
je istovremeno globalan, centralizovan i integrisan.
Rozenau nudi jedan veoma širok, složen i apstraktan pristup
globalizaciji. Međutim, nas interesuje šta on ima da kaže o političkoj
globalizaciji. Njegov najvažniji doprinos tom problemu predstavlja
identifikacija različitih izvora fragmegracije savremenog sveta.
Udaljena blizina — ceo svet sve više karakteriše osećaj da je ono što se čini
udaljenim zapravo veoma blizu.
Fragmegracija - koncept kojim Rozenau želi da kaže da je svet istovremeno
fragmentiran (rascepkan) i integrisan. Najopštije rečeno, on je lokalan,
decentralizovan i fragmentiran, iako je istovremeno globalan, centrali-
zovan i integrisan.
1. Razvoj novih mikroelektronskih tehnologija. Mikroelek-
tronske tehnologije, kao što su mobilni telefoni, Inter-
net i elektronska pošta, vode do sužavanja sveta. U tom
procesu one čine teritorijalne granice, pa konačno i same
države, sve manje važnim. Mikroelektronske tehnologije
fragmegrativne su u smislu da integrišu one koji ih ima-
ju, ali istovremeno od njih sve više razdvajaju one koji ih
nemaju, a posebno one koji ne mogu da ih priušte (na
primer, zbog „digitalne podeljenosti“).
2. Revolucija veštine. Ovde Rozenau u prvom redu misli na
analitičke veštine koje nekim ljudima pružaju sposob-
nost da sopstvenu situaciju dovedu u vezu s širom ili čak
globalnom situacijom. Naravno, ostali, uglavnom zbog
nedostatka informacija i obrazovanja, ne mogu sebi da
priušte sličan nivo unapređenja svojih veština. Prvi će
verovatnije imati jednu globalniju orijentaciju, dok će
drugi verovatnije skrenuti u lokalizam. Oblasti sveta u
kojima živi veći udeo onih s analitičkim veštinama ima-
ju mnogo veće izglede da budu uspešne. Osim toga, oni
koji imaju takve veštine uglavnom lako prelaze državne
granice, zbog čega je njihova privrženost bilo kojoj poli-
tičkoj grupi minimalna.
3. Organizaciona eksplozija. Ovde je Rozenau naročito za-
interesovan za masovno umnožavanje volonterskih orga-
nizacija, pogotovo nevladinih organizacija (NVO), kao
što su organizacije za ljudska prava, zaštitu životne sre-
dine itd. Te organizacije integrišu one koji su uključeni
u njihov rad, razdvajajući istovremeno od njih one koji
u njega nisu uključeni (fragmentacija). Politički gledano,
uspon NVO doprinosi opadajućoj važnosti država i opa-
dajućem poverenju u njihovu sposobnost da mogu da
ostvare različite ciljeve. Opadajući uticaj država ogleda se
u njihovoj nesposobnosti da preokrenu trend u pravcu
narastajuće važnosti nevladinih organizacija.
4. Grananje globalnih struktura (sve veća raznolikost organi-
zacija i država). U vezi sa prethodnom tačkom, Rozenau
uočava grananje između država na jednoj strani (državni
 centrizam) i širokog spektra podnacionalnih, transnacio-
nalnih i nevladinih organizacija (multicentrizam), na dru-
goj strani. Interakcija izmedu tih državnocentričnih i mul-
ticentričnih svetova može imati različite oblike (na primer,
sukob, saradnja). Međutim, što je još važnije, videli smo
da državnocentrični svet slabi od trenutka kada se suočio
s usponom različitih organizacionih oblika. Iako se unutar
tih organizacija i država javlja pojačana integracija, između
ta dva sveta nastaje sve veća fragmentacija.
5. Porastpokretljivosti. Sve veće kretanje ljudi po svetu (uklju-
čujući tu poslovna putovanja, turizam, terorizam, potra-
gu za poslom, legalne i ilegalne migracije) takođe ima
fragmegrativan efekat. Očigledno je da neki od ovih obli-
ka kretanja - npr. putovanje i turizam - mogu da ima-
ju pretežno integrativne efekte, dok drugi - terorizam je
najbolji primer —mogu da budu dezintegrativni. Ono što
najviše ugrožava političke entitete jesu kretanja koja se
ne mogu kontrolisati, kao što je protok ilegalnih imigra-
nata. Takođe, politički dezintegrišuće deluju velika kre-
tanja Ijudi iz manje razvijenih ka razvijenim državama.
Dugogodišnji politički konsenzus o otvorenosti prema
imigrantima sada je na udaru. U nekim društvima on je
čak potpuno uništen. To se posebno primećuje u Evropi
i liberalnim režimima koji se nalaze pod udarom desnih
političkih snaga koje se suprotstavljaju takvim protocima
populacije. Naravno, neki oblici mobilnosti koji su de-
zintegrišući u jednom okruženju mogu biti integrišući u
drugom. Na primer, iako teroristički akti imaju dezinte-
grišući efekat na države protiv kojih su usmereni, njihov
uspeh može da služi integraciji država ili regiona u koji-
ma se teroristički pokreti rađaju.
6 . Slabljerije teritorijalnosti i državne suverenosti; decentraliza-
cija vlade. Ovde se direktno bavimo političkim implika-
cijama globalizacije. Državna moć oslabila je zbog svoje
nesposobnosi da kontroliše i usmerava čitav niz globalnih
procesa. Ideje, poslovi, proizvodna postrojenja, novac,
droga, zagađivanje, a u nekim slučajevima čak i teroristi,
 kreću se slobodno preko državnih granica. Sve te procese
nacionalna država više ne može efikasno da kontroliše, a u
nekim slučajevim čak ni da spreči. Osim toga, država po-
staje sve manje važna kako postaje jasnije da je sve manje
sposobna da izađe na kraj sa fragmegrativnim procesima
koje pominje Rozenau. Sledstveno tome, većina država je
iz različitih razloga i na različite načine ušla u proces de-
zintegracije. Posledica toga je da mnogi ljudi odbijaju da
budu lojalni svojim državama, što, sa svoje strane, još više
doprinosi opadanju državne moći. Međutim, uporedo sa
tim dezintegrišućim procesima javljaju se i određeni oblici
integracije. Primer za to su grupe migranata koje se kon-
centrišu u nekoj gradskoj četvrti i stvaraju sopstvene lokal-
ne ustanove (škole, medije, crkve).
7. Kriza vlasti izazvana sve većimpodgrupisanjem, decentraliza-
cijom. Dezintegracija države dešava se paralelno sa erozijom
njene vlasti i autoriteta. Tradicionalne lojalnosti i osno-
ve autoriteta postaju sve slabije. Da bi dobila lojalnost,
država mora da pruži dokaze o tome da li je sposobna
da ispunjava svoje obaveze i efikasno upravlja. Slabljenje
državne vlasti imalo je različite reperkusije, kao što su ne-
red u državnoj birokratiji, pat pozicija između izvršne i
zakonodavne grane vlasti i opšta nesposobnost donošenja
odluka. Sve više raste sumnja da niko više nije sposoban
da kontroliše situaciju; niko više nije sposoban da stvari
dovede u red i izade na kraj sa složenim fragmegrativnim
procesom. To gradane navodi da sve više pažnje posveću-
ju sopstvenim interesima.
Ti procesi su sve upadljiviji, jer slede iz sve veće decentra-
lizacije države, to jest činjenice da se sve veći broj zadataka
prebacuje na regionalna i lokalna vladina tela (to se zove
proces devolucije). Za obavljanje ostalih vladinih zadata-
ka traže se akteri na tržištu. Sve veći broj vladinih zada-
taka obavljaju profitne organizacije (na primer, neki od
zadataka koje je trebalo obaviti u okupiranom Iraku po-
sle 2003. godine dobila su da obave privatna preduzeća),
kao i NVO koje smo već pomenuli. To ima dezintegrišuće
 posledice, jer ono što je nekada obavljala federalna vlada
sada obavlja čitav niz vladinih agencija koje se nalaze na
različitim nivoima, kao i čitav niz organizacija i korpo-
racija. Integracija među njima je, medutim, moguća kao
rezultat novih mikroelektronskih tehnologija. Na drugoj
strani, nesposobnost federalne vlade da vodi računa o
mnogim tradicionalnim obavezama i zadacima dodatno
doprinosi krizi njenog autoriteta. Sledstveno, kao i sve
drugo što Rozenau analizira, i decentralizacija vlade sve
više je fragmentirana.
Još jedan proces koji vodi ka krizi autoriteta jeste ,,pod-
grupisanje“ (engleski, subgroupisrn). Postoji sve veći broj
podgrupa u društvu, uključujući tu i mnoge entitete koje
smo ranije pomenuli, kao što su regionalne i lokalne vla-
de, NVO, radikalne i etničke grupe itd. Ljudi sve više
postaju privrženi takvim podgrupama (integracija) ume-
sto nacionalnim vladama. To vodi do krize autoriteta
(i fragmentacije). To se naročito vidi u široko rasprostra-
njenoj politici identiteta i činjenici da se ljudi sve više
identifikuju sa, recimo, svojom etničkom grupom ume-
sto sa državom. Državi je sve teže da stvori široki kon-
senzus unutar društva i mobiliše građane kao kolektiv
kako bi mogla da ostvari društvene ciljeve.
8 . Globalizacija nacionalnih ekonomija. Sve veća važnost
transnacionalnih ekonomskih mreža svih vrsta u velikoj
meri doprinela je fragmegraciji i opadanju važnosti drža-
ve. Ne samo da država više ne može da kontroliše tran-
snacionalne ekonomske tokove, već mnogi smatraju da
su ti tokovi daleko važniji od bilo čega što država radi.
Međutim, iako je taj proces fragmentisao državnu kon-
trolu nad ekonomskim poslovima širom sveta, on je isto-
vremeno doprineo većoj centralizaciji i integraciji među
transnacionalnim ekonomskim entitetima (npr., Evrop-
ska unija ili Airbus Corporation koja se sastoji od čitavog
niza različitih evropskih preduzeća).
Iako veliki deo Rozenauove teorije ne možemo ovde da obra-
dimo, najveći doprinos njegovog rada jeste u tome što nam pomaže
da bolje razumemo odnos između globalizacije, fragmegracije i
politike. Jasno je da se politički izazov državi sastoji u tome da
pronađe nove načine upravljanja u globalizujućem i sve rascep-
kanijem svetu.

OSTALETEORIJE
Teorije globalizacije koje smo ovde obradili predstavljaju
samo neke od načina na koje se može teoretisati o globalizaciji.
Postoje mnoge druge, veoma poznate teorije globalizacije (npr.,
one koje se naslanjaju na teoriju mreže i teoriju složenosti ili one
koje se usredsređuju na religiju, sport ili grad). Međutim, teorije
koje smo ovde obradili daju čitaocu barem neki uvid u najvažni-
je tipove teoretisanja o globalizaciji. Naravno, proces globaliza-
cije se nastavlja. On se širi i neprekidno menja. Stoga, možemo
očekivati dalji razvoj teoretisanja o globalizaciji, kao i nove i ino-
vativne pristupe toj temi.

Primena socioloških koncepata na savremeno društvo

Al-Dzazira i globalizacija

Al-Džazira je postala za arapski svet ono što su CNN i BBC

za Zapad. Ona je počela svoje emitovanje u novembru 1996.
godine, s donacijom od 150 miliona dolara koju je dobila od
katarskog emira. On nastavlja da je podržava finansijski, iako
ta stanica sada ostvaruje znatne prihode od reklama i drugih
izvora finansija. Al-Džazira je sve prisutnija u arapskom sve-
tu, a od 2005. godine emituje svoj program i na engleskom
jeziku, u saradnji s američkim biroom u Vašingtonu. Sazrela
je za vreme rata u Iraku 2003. godine, kada je njen program
emitovan rame uz rame sa programom CNN-a i BBC-a i kada
su te dve stanice često preuzimale program od nje. (Zapravo,
2003. godine BBC je potpisao ugovor s Al-Džazirom o zajed-
ničkom korišćenju prostorija, informacija i programskih sni-
maka). U mnogim slučajevima, priče koje kreira Al-Džazira
usredsređuju se na različite aspekte događaja od onih na koje
se usmeravaju njeni zapadni rivali. Naravno, ona ima pristup
događajima i ljudima u Iraku, što je za zapadne TV stanice
veoma teško ili čak neizvodljivo. Između ostalog, Al-Džazira
je bila voljna da prikaže makar neke od krvavih posledica rata
koje su zapadni mediji smatrali neprikladnim.
Al-Džazira je istovremeno globalni fenomen i primer globaliza-
cije. Malo je verovatno da bi se ta stanica razvila da nije bilo glo-
balnih primera koje su obezbedili CNN i BBC. (Zapravo mno-
gi od prvih zaposlenih u Al-Džaziri radili su ranije u ukinutom
svetskom servisu BBC na arapskom jeziku). CNN i BBC još
uvek su globalni izvori vesti, dok Al-Džazira popunjava rupu,
tj. zadovoljava potrebu velikog dela svetskog stanovništva koje
smatra da ih medijski giganti ne informišu na ispravan način.
Svetske vesti su danas pod dominacijom BBC-ja i CNN-a, kao
i nekoliko drugih medijskih giganata. Nezadovoljna time što
je medijska snaga isključivo u arapskom svetu, Al-Džazira je,
kako je već napomenuto, proširila svoj program u delove sveta
u kojima se govori i koristi engleski jezik. Stoga, možemo da
očekujemo da će među globalnim medijskim gigantima nastati
sve veće takmičenje u cilju privlaćenja svetske pažnje.
Imajući u vidu neke ideje o kojima smo raspravljali u ovoj gla-
vi, interesantno bi bilo postaviti pitanje da li Al-Džazira bolje
odražava proces kulturnog diferencijalizma, kulturne konver-
gencije ili kulturne hibridizacije? Kulturni diferencijalizam na
Al-Džaziri možemo da vidimo ne samo u upotrebi arapskog
jezika, već i u temama koje ona pokriva (one koje su od speci-
fičnog interesa za arapski svet) i načinu na koji o tim temama
izveštava (npr., krvavi detalji iračkog rata koji nisu prikazani
na zapadnim televizijama). Ona odražava arapsku kulturu,
dok CNN i BBC odražavaju zapadnu kulturu (premda na ne-
što drugačiji način). Međutim, Al-Džazira takođe demonstrira
kulturnu konvergenciju tako što imitira način funkcionisanja
zapadnih medija i preuzima tehnologije koje se koriste na Za-
padu. Naposletku, može se reći da Al-Džazira predstavlja hi-
brid koji se sastoji od zapadnih i arapskih elemenata. Slučaj
Al-Đžazire pokazuje da ne moramo nužno da biramo između
ove tri paradigme, već da je, u cilju analize datog globalnog
fenomena, moguće koristiti sve tri istovremeno. Bez obzira na
to u koju paradigmu se Al-Džazira najbolje uklapa, ona oči-
gledno predstavlja važan primer globalizacije.
Sazetak
1. Teorija globalizacije pojavila se kao posledica razvoja i promena
u svetu, ali i kao posledica nekih promena unutar akademske za-
jednice.
2. Globalizacija može da se analizira kulturalno, ekonomski, i poli-
tički/institucionalno. Unutar svake od ovih perspektiva može se
govoriti o homogenosti ili heterogenosti.
3. U Gidensovoj teoriji globalizacije središnje mesto zauzima tvrd-
nja da društvo gubi kontrolu nad Molohom modernosti i da, kao
posledica toga, nastaje odbegli svet.
4. Bek vidi nadu u opadanju uticaja nacionalne države, u transna-
cionalnim organizacijama i, moguće, nastanku transnacionalnih
država.
5. Po Baumanu, globalni svet definisan je „prostornim ratom“ iz-
među onih koji jesu i onih koji nisu pokretljivi. Međutim, čak i
oni koji jesu pokretljivi suočeni su s ogromnim problemima.
6. Kulturne teorije globalizacije mogu se svrstati u tri paradigme
- kulturni diferencijalizam, kulturna konvergencija i kulturna hi-
bridizacija.
7. Kulturni diferencijalizam prihvata gledište da postoje dugoročne
razlike između kultura na koje globalizacija ne utiče.
8. Hantington nudi najpoznatiji primer kulturnog diferencijalizma
sa svojim usmerenjem na glavne civilizacije sveta i verovatnoću
ekonomskog sukoba između siničke i zapadne civilizacije, odno-
sno rata između islamske i zapadne civilizacije.
9. Kulturna konvergencija jeste gledište po kome globalizacija do-
vodi do sve veće istovetnosti širom sveta.
10. Dva primera kulturne konvergencije jesu teza o mekdonaldizaciji
i ideja da svetom sve više dominira ,,grobalizacija“ ničega.
11. Po konceptu kulturne hibridizacije globalizacija podrazumeva
mešanje kultura; proizvodnju novih i jedinstvenih kultura koje se
ne mogu svesti niti na globalno, niti na lokalno.
12. Čitav niz teorijskih ideja povezano je s kulturnom hibridizacijom
uključujući tu i glokalizaciju, hibridizaciju i kreolizaciju.
13. Glavna teorija koja se nalazi unutar koncepta kulturne hibridi-
zacije jeste Apadurajeva teorija o predelima i tačkama prekida
među njima.
14. Lesli Skler razvio je neomarksističku ekonomsku teoriju globa-
lizacije koja se bavi transnacionalnim kapitalizmom, pogotovo
 transnacionalnim korporacijama, transnacionalnom kapitalistič-
kom klasom i kulturom-ideologijom potrošnje.
15. Skler tvrdi da transnacionalni kapitalizam obezbeđuje osnovu za
pojavu socijalističke globalizacije.
16. Po Hartu i Negriju, mi se nalazimo u središtu tranzicije iz kapita-
lističkog imperijalizma ka vladavini imperije. Imperija je decen-
tralizovana i utemeljena na sudskoj vlasti.
17. Mnoštvo održava imperiju, ali ono takođe, barem potencijalno,
ima moć da sruši imperiju i stvori kontraimperiju.
18. Rozenauovo shvatanje globalizacije, pogotovo političke globali-
zacije, naglašava „udaljenu blizinu“ i ,,fragmegraciju“.
19. Postoji osam glavnih izvora fragmegracije i svaki od njih utiče na
političku globalizaciju.

Literatura za dalje čitanje

Bek, Ulrich (2001). Rizično drustvo. Beograd: Filip Višnjić.
Beck, Ulrich (2001). Pronalaženjepolitičkog. Zagreb: Naklada Jesenski
i Turk.
Beck, Ulrich (2003). Stoje globalizacija? Lučko: Vizura.
Beck, Ulrich (2003). Sto je globalizacija. Zagreb: Vizura.
Beck, Ulrich (2005). Moć protiv moći u doba globalizacije, Zagreb:
Skolska knjiga.
Gidens, Entoni (1998). Posledice modernosti, Beograd: Filip Višnjić.
Gidens, Entoni (2005). Odbegli svet. Beograd: Stubovi kulture.
Hantington, Samjuel P. (1998). Sukob civilizacija, Podgorica: CID.
Klajn, Naomi (2003). Ne logo, Beograd: Reč.
Ritzer, George (1999). McDonaldizacija društva, Zagreb: Jesenski i Turk.
Vuletić, Vladimir [priredio] (2003). Globalizacija —mit ili stvarnost.
Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva.
Vujović, Sreten [urednik] (2008). Društvo rizika. Promene, nejednako-
sti i socijalni problemi u današnjoj Srbiji. Beograd: Institut za soci-
ološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Srbiji.
Zeman, Zdenko (2004). Autonomija i odgođena apokalipsa. Zagreb:
Hrvatska sveučilišna naklada.
Hard, Majkl i Negri, Antonio (2005). Impenja. Beograd: Izdavački
grafički atelje.
Castels, Manuel (2000). Uspon umreženog društva, Zagreb: Golden
marketing.
INTERPRETATIVNA
SOCIOLOGIJA
priredila IVANA SPASIĆ

1J ' m f.frvuiff

ZAVOD ZA UDŽBENIKE I NASTAVNA SREDSTVA - BEOGRAD

Herbert Blumer

DRUŠTVO KAO SIMBOLIČKA INTERAKCIJA

Shvatanje društva kao simboličke interakcije mnogo se češće

usvaja no što se izričito formuliše. Delimične, obično fragmentarne
iskaze možemo naći u radovima niza istaknutih mislilaca, kako iz
oblasti sociologije tako i izvan nje. Među prve možemo ubrojati au-
tore poput Č. H. Kulija (Charles Horton Cooley), V. A. Tomasa
(VVilliam Isaac Thomas), R. E. Parka (Robert E. Park), E. V. Berdžesa
(Burgess), F. Znanjeckog (F. Znaniecki), E. Ferisa (Ellsworth Faris) i
Dž. M. Vilijamsa (James Mickel Williams). Među onima izvan naše
discipline pomenućemo V. Džejmsa (William James), Dž. Djuia
(John Dewey) i Dž. H. Mida (George Herbert Mead). Nijedan od tih
pisaca, po mom mišljenju, nije sistematski prikazao prirodu Ijudskog
života u grupi sa stanovišta simboličke interakcije. Mid se izdvaja
među svima njima po tome što je eksplicirao temeljne premise pri-
stupa, pa ipak je i on malo radio na razvijanju njegovih metodolo-
ških implikaciia u sociološkom istraživanju. Nije neo^ično da istraži-
vači koji pokušaju da opišu poziciju simboličke interakcije ponude
sasvim različite slike. Ono što ću ja u ovom ogledu reći treba sma-
traii mojom ličnom verzijom. Cilj mi je da iznesem osnovne premi-
se stanovišta i da razvijem njegove metodološke posledice za prou-
čavanje Ijudskog života u grupi.
Izraz sim bolička interakcija odnosi se, naravno, na osobenu pri-
rodu interakcije koja se odvija između Ijudskih bića. Osobenost se
sastoji u činjenici da Ijudska bića uzajamno tumače ili „definišu" po-
stupke, umesto da samo reaguju na njih. Njihov „odgovor" ne pro-
ističe neposredno iz tuđeg postupka, već se zasniva na značenju ko-
je se tim postupcima pridaje. Ljudska je interakcija, dakle, posredo-
vana upotrebom simbola, tumačenjem, odnosno utvrđivanjem zna-
čenja tuđih postupaka. To posredovanje znači da se u slučaju Ijud-
skog ponašanja između draži i odgovora umeće proces tumačenja.
Jednostavna spoznaja da Ijudska bića uzajamno tumače postup-
ke i to tumačenje koriste kao sredstvo u sopstvenom delanju proži-
ma misao i radove mnogih proučavalaca Ijudskog ponašanja i Ijud-
skog života u grupi. Pa, ipak, malo je njih pokušalo da analizira šta

*Naslov originala: ,,Society as Symbolic Interaction", iz zbornika: Human Behavi-

or and Social Processes: An /nteraclionisl Approach, ur. A. M. Rose, London: Rou-
tledge and Kegan Paul, 1962, str. 179-192.
36

takvo tumačenje kazuje o prirodi Ijudskog bića ili o prirodi Ijudskog

udruživanja. Oni se obično zadovoljavaju pukim priznanjem da istra-
živač treba da uhvati to „tumačenje", ili prostim uvidom da se sim-
boli, poput kulturnih normi i vrednosti, moraju uvesti u analizu. Po
mom mišljenju, jedino je Dž. H. Mid pokušao da dokraja promisli im-
plikacije čina tumačenja po razumevanje Ijudskog bića, Ijudskog de-
lanja i Ijudskog udruživanja. Osnovne ideje njegove analize toliko su
oštroumne i duboke, i toliko značajne za razumevanje Ijudskog živo-
ta u grupi, da ću ih - premda ukratko - ovde izložiti.
Ključna misao Midove analize sastoji se u tome da Ijudsko biće
poseduje sopstvo (se/f). Ova se ideja ne sme otpisati kao ezoterič-
na, niti prenebregnuti kao nešto što je očigledno, i prema tome ne-
dostojno pažnje. Kod Mida, smisao tvrdnje da Ijudsko biće ima sop-
stvo prvenstveno se sastoji u tome da Ijudsko biće može biti objekt
vlastitog delanja. Ono je u stanju da dela u odnosu na sebe samo-
ga, kao što bi delalo u odnosu na druge. Svakome od nas poznato
je takvo delanje, kao kad se, recimo, čovek naljuti na samog sebe ili
sebi nešto prebacuje, kad je na sebe ponosan, svađa se sa samim
sobom, pokušava da samom sebi ulije hrabrost, kaže sebi da to i to
„treba da uradi", a nešto drugo opet ,,ne treba", kad postavlja sebi
ciljeve, pravi sa samim sobom kompromise, ili planira šta će učiniti.
Činjenica da Ijudsko biće dela u odnosu na samoga sebe na ove, i
bezbroj drugih načina, stvar je jednostavnog empirijskog opažanja,
i ne predstavlja nikakvu mistiku.
Tu sposobnost Ijudskog bića da dela u odnosu na samog sebe
Mid smatra središnjim mehanizmom pomoću kojeg se Ijudsko biće
suočava sa svojim svetom i hvata se s njim u koštac. Taj mu meha-
nizam omogućuje da ukazuje (make indication) samom sebi na stva-
ri koje ga okružuju i tako svoje postupke usmerava pomoću onog
što zapaža. Sve čega je čovek svestan istovremeno predstavlja ono
na šta on sebi ukazuje - otkucaji sata, kucanje na vratima, dolazak
prijatelja, primedba koju čuje od sagovornika, spoznaja da mora
obaviti neki zadatak, ili zaključak da ima kijavicu. I obrnuto, sve ono
čega nije svestan je, ipso facto, nešto na šta sebi ne ukazuje. Svesni
život Ijudskog bića, otkako se probudi pa dok ne zaspi, sastoji se od
neprekidnog toka takvih ukazivanja - zapažanja stvari s kojima ima
posla i koje uzima u obzir. Ljudsko biće, dakle, vidimo kao organi-
?am koji se sa svojim svetom suočava pomoću mehanizma samou-
k.izivanja. Taj je mehanizam na delu prilikom tumačenja tuđih postu-
paka. Protumačiti postupak drugoga znači reći samome sebi da do-
tični postupak ima ovo ili ono značenje, odnosno prirodu.
Prema Midu, proces samoukazivanja ima izuzetan značaj, koji se
ispoljava na dva načina. Prvo, ukazati sebi na nešto znači izdvojiti ga
iz okruženja, staviti ga na stranu, dati mu značenje ili, Midovim jezi-
 37

kom, pretvoriti ga u objekt. O b je k t-to jest, sve na šta pojedinac se-

bi ukazuje - nije isto što i draž; on nema vlastitu unutarnju prirodu,
koja na pojedinca deluje i može se nezavisno od njega utvrditi, već
mu prirodu, odnosno značenje, pridaje pojedinac sžm. Objekt je
proizvod pojedinčeve dispozicije da dela, a ne draž koja prethodi či-
nu i prouzrokuje ga. Pojedinac nije okružen svetom unapred posto-
jećih objekata koji na njega dejstvuju i izazivaju njegovo ponašanje;
ispravnije je reći da čovek svoje objekte konstruiše na osnovu vla-
stite tekuće aktivnosti. U svakom od bezbroj svojih postupaka - bili
oni nevažni, kao što je oblačenje, bili krupni, kao što je priprema za
profesionalnu karijeru - pojedinac sebi određuje različite objekte,
daje im značenje, procenjuje njihovu prikladnost za svoje delanje i
odlučuje na osnovu te procene. Upravo je to smisao tumačenja, od-
nosno delanja na osnovu simbola.
Druga važna posledica činjenice da Ijudsko biće samom sebi
ukazuje na objekte jeste to što njegovo delanje nije puko pražnjenje,
već nešto konstruisano, izgrađeno. Bez obzira na to o kakvom je de-
lanju reč, Ijudska jedinka postupa tako što skreće sebi pažnju na ra-
znovrsne stvari koje treba uzeti u obzir tokom delanja. Čovek mora
da postane svestan šta želi da učini i kako to treba da učini; mora
sebi da ukaže na različite okolnosti koje te napore mogu olakšati ili
otežati; mora da uzme u obzir zahteve, očekivanja, zabrane i pretnje,
onako kako se oni javljaju u situaciji u kojoj dela. NJegovo se dela-
nje gradi korak p6 korak, Jcroz proces samoukazivanja. Ljudska jedin-
ka postepeno skiapa svoje delanje u celinu, i usmerava ga razmatra-
njem različitih objekata i tumačenjem njihovog značaja za planirano
delanje. Nema svesnog delanja za koje to ne važi.
Proces konstruisanja delanja putem samoukazivanja ne može se
podvesti ni pod jednu od konvencionalnih psiholoških kategorija.
Taj je proces nešto zasebno i različito od bilo kog poimanja sopstva
u kategorijama ustrojstva ili organizacije Samoukazivanje je nepre-
kidan komunikativni proces u kojem pojedinac zapaža stvari, proce-
njuje ih, pridaje im značenje i odlučuje da dela na osnovu tog zna-
čenja. Upravo se pomoću tog procesa, a ne pukim egom, Ijudsko bi-
će suočava sa svetom, odnosno „alterima", i izlazi s njim na kraj. Da-
Ije, proces samoukazivanja ne može se podvesti pod kategoriju ne-
kakvih sila - bilo spoljašnjih, bilo unutrašnjih - koje, po pretpostav-
ci, deluju na pojedinca i proizvode njegovo ponašanje. Pritisci sredi-
ne, spoljašnje draži, organski nagoni, želje, stavovi, osećanja, ideje i
slično ne pokrivaju, niti objašnjavaju, proces samoukazivanja. Pro-
ces samoukazivanja nadmoćan je nad svima njima po tome što po-
jedinac skreće sebi pažnju i tumači prisustvo i način ispoljavanja tih
pojava - kada, recimo, uočava da mu se postavlja neki društveni
zahtev, shvata neku naredbu, opaža da je gladan, zaključuje da želi
38

nešto da kupi, postaje svestan određenog osećanja, shvata da mu

se ne dopada da obeduje s nekim koga prezire, ili razmišlja o tome
da nešto učini. Ukazujući samome sebi na te pojave, čovek ih savla-
đuje i postaje kadar da na njih povratno deluje - prihvatajući ih, od-
bacujući ili preobražavajući, u skladu s tim kako ih definiše, odnosno
tumači. Njegovo ponašanje, dakle, nije rezultat nekakvih pritisaka
sredine, draži, motiva, stavova i ideja, već temeljno zavisi od načina
na koji ih on tumači i na koji s njima postupa tokom delanja koje
konstruiše. Proces samoukazivanja kojim se oblikuje Ijudsko delanje
ne može se objasniti činiocima koji prethode činu; on je samosvoj-
na pojava, i kao takav se mora prihvatati i proučavati. Upravo kroz
taj proces Ijudsko biće konstruiše svoje svesno delanje.
Mid shvata da se oblikovanje pojedinčevog delanja kroz proces
samoukazivanja uvek odvija u društvenom kontekstu. Budući da ta
misao ima suštinski značaj za razumevanje simboličke interakcije,
moramo je podrobno objasniti. Grupno delanje, u samoj svojoj
osnovi, predstavlja međusobno uklapanje pojedinačnih pravaca de-
lanja. Svaki pojedinac prilagođava vlastito delanje delanju drugih,
utvrđujući šta oni čine, ili šta nameravaju učiniti - to jest, posežući za
značenjem njihovih postupaka. Po Midu, pojedinac to postiže tako
što „preuzima ulogu" drugih - bilo neke odredene osobe, bilo neke
grupe (Midov „uopšteni drugi"). Preuzimanjem uloga pojedinac na-
stoji da utvrdi nameru, odnosno smer tuđeg delanja. On obukuje i
prilagođava vlastito delanje na temelju tumačenja postupaka drugih.
Na taj se način, u osnovi, grupno delanje odvija u Ijudskom društvu.
U prethodnim pasusima izložene su bitne odlike Midove analize
osnova simboličke interakcije, kako ih ja vidim. One podrazumeva-
ju sledeće: da Ijudsko društvo sačinjavaju pojedinci koji poseduju
sopstvo (to jest, koji sebi ukazuju na objekte iz okruženja); da je po-
jedinčevo delanje konstrukcija, a ne pražnjenje, i da ga pojedinac
gradi putem zapažanja i tumačenja svojstava situacije u kojoj dela;
da se grupno ili kolektivno delanje sastoji od uzajamnog prilagođa-
vanja pojedinačnih delanja, proisteklog iz pojedinčevog tumačenja i
uzimanja u obzir tuđih postupaka. Pošto mi je namera da izložim, a
ne da branim poziciju simboličke interakcije, u ovom ogledu neću
nuditi argumente u prilog triju premisa koje sam upravo izneo.
Želim samo reći da se te tri premise lako mogu empirijski potvrditi.
Ne znam ni za jedan slučaj Ijudskog grupnog delanja gde one ne bi
v;ižile. Pozivam čitaoca da nađe, ili zamisli, makar jedan jedini pri-
mer na koji se one ne mogu primeniti.
Sacl.i bih želeo da skrenem pažnju na to da sociološka gledišta o
Ijudskom društvu najčešće izrazito odstupaju od premisa koje sam
izneo kao osnove simboličke interakcije. Zaista, pretežni deo tih gle-
dišta, naročito onih trenutno u modi, Ijudsko društvo ne vidi i ne tre-
 39

tira kao simboličku interakciju. Ona su najčešće združena s nekim vi-

dom sociološkog determinizma, a njihove predstave o Ijudskom
društvu, pojedincima u njima i grupnom delanju u dubokom su ne-
skladu s premisama simboličke interakcije. Želim da kažem nekoliko
reči o glavnim tačkama neslaganja.
Za sociološko mišljenje, Ijudska društva se retko kad sastoje od
pojedinaca koji poseduju sopstvo. Umesto toga, sociolozi shvataju
Ijudska bića tek kao organizme opremljene nekom vrstom unutra-
šnje organizacije, koji reaguju na sile koje na njih deluju. Najčešće,
mada ne i uvek, te su sile smeštene u ustrojstvo društva, kao reci-
mo u slučaju „društvenog sistem'a", „društvene strukture", „kultu-
re", „statusnog položaja", „društvene uloge", „običaja", „institucije",
„kolektivne predstave", „društvene situacije", „društvenih norm i" ili
„vrednosti". Pretpostavlja se da je ponašanje Ijudi kao čtanova jed-
nog društva odraz uticaja koji na njih vrše dotični činioci i sile. Ta je
pozicija, naravno, sasvim logična i neizbežna, ukoliko se Ijudsko po-
našanje, ili njegove faze, objašnjava pomoću nekog od navedenih
društvenih činilaca. Pojedinci koji sačinjavaju Ijudsko društvo tretira-
ju se kao posrednici preko kojih navedeni činioci dejstvuju, a dru-
štveno delanje takvih pojedinaca smatra se izrazom tih činilaca. Ovaj
pristup, odnosno tačka gledišta, poriče - ili bar ignoriše - da Ijudska
bića imaju sopstvo, to jest, da delaju pomoću samoukazivanja. Uz-
gred budi rečenoi „sopstvo" se ne može uvesti u analizu pomoću
termina kao što su organški nagoni, motivi, stavovi, osećanja, inter-
nalizovani društveni činioci ili psihološke komponente. Ti psihološki
činioci imaju isti status kao napred pomenuti društveni činioci: sma-
traju se silama koje deluju na pojedinca, proizvodeći njegovo pona-
šanje. Proces samoukazivanja ima prednost nad svima njima, baš
kao što ima prednost nad društvenim činiocima koji dejstvuju na
Ijudsko biće. Praktično nijedna sociološka koncepcija Ijudskog dru-
štva ne uvida da pojedinci koji ga čine imaju sopstvo, u napred de-
finisanom smislu.
Dalje, zastupnici takvih socioloških koncepcija ne drže da se dru-
štveno delanje pojedinaca u Ijudskom društvu konstruiše procesom
tumačenja. Umesto toga, delanje se posmatra kao proizvod činilaca
koji deluju na pojedince i pomoću njih. Ne uviđa se da Ijudi grade
sopstveno društveno ponašanje tumačeći objekte, situacije i tuđe
delanje. Tamo gde se „tumačenju" uopšte ostavlja nekakav prostor,
ono se definiše kao puki izraz nekih drugih činilaca koji prethode či-
nu (recimo, motiva), i prema tome nestaje kao činilac za sebe. Da-
kle, društveno delanje Ijudi tretira se kao spoljašnji tok ili odraz sila
koje na njih deluju, a ne kao niz činova, koje Ijudi izgrađuju putem
tumačenja situacija u kojima se nalaze.
40

Ova nas razmatranja vode do sledeće važne tačke razlikovanja

uobičajenih socioloških gledišta i pozicije simboličke interakcije: na-
ime, gde se smešta društveno delanje. Iz perspektive simboličke in-
terakcije, društveno delanje je smešteno u delajuće pojedince koji
medusobno prilagođavaju pravce svog individualnog delanja kroz
proces tumačenja; grupno delanje je kolektivno delanje takvih poje-
dinaca. Nasuprot tom stanovištu, sociološke koncepcije mahom
smeštaju društveno delanje u delanje društva ili nekog njegovog de-
la. Primera ima bezbroj. Dozvolite mi da navedem nekoliko. Neke
koncepcije, tretirajući društva ili Ijudske grupe kao „društvene siste-
me", smatraju gruono delanje odrazom sistema, koji se ili nalazi u
stanju ravnoteže, ili nastoji da ga postigne. Zatim, grupno delanje se
ponegde poima kao izraz „funkcija" nekog društva ili grupe. Grupno
delanje se takođe može posmatrati kao spoljašnji izraz elemenata
smeštenih u društvo ili grupu, kao što su kulturni zahtevi, društveni
ciljevi, društvene vrednosti, institucionalne napetosti. Te su koncep-
cije tipične; one ili ignorišu ili potpuno negiraju gledište koje uviđa
da su grupni život i grupno delanje sačinjeni od kolektivnog, odno-
sno udruženog delanja pojedinaca, koji nastoje da adekvatno odgo-
vore svojim životnim situacijama. U rečenim koncepcijama, napori
Ijudi da konstruišu kolektivno delanje kako bi odgovorili zahtevima
situacije - ako se uopšte i pominju - podvode se pod dejstvo prikri-
venih i nadmoćnih sila, smeštenih u društvo ili neki njegov deo. Po-
jedinci koji čine društvo ili grupu postaju „nosioci", posrednici kroz
koje te sile dolaze do izražaja; a interpretativno ppnašanje pomoću
kojeg Ijudi oblikuju svoje postupke postaje samo iznuđena spona u
okviru složene igre tih sila.
Ukazivanje na tačke spora trebalo bi da nam pomoqne da pozici-
ju simboličke interakcije jasnije sagledamo. U nastavku rada želeo
bih da upotpunim sliku Ijudskog društva u kategorijama simboličke
interakcije, i da izvučem neke metodološke implikacije.
Ljudsko društvo se, dakle, sastoji od delajućih Ijudi, a društveni
život od njihovog delanja. Jedinice delanja mogu biti pojedinci, ko-
lektiviteti čiji članovi udruženo rade na nekom zajedničkom poslu, ili
pak organizacije koje delaju u ime neke skupine korisnika. Kao pri-
mere možemo uzeti, redom: pojedinačne kupce na tržištu, družinu
za igru ili skupinu misionara i, najzad, poslovnu korporaciju ili profe-
sionalno udruženje. U Ijudskom društvu nema empirijski opažljive
aktivnosti koja ne proističe iz neke jedinice delanja. Ovaj banalni is-
kaz moramo naglasiti, zbog prakse raširene među sociolozima da
Ijudsko društvo svode na društvene jedinice koje ne delaju - na pri-
mer, društvene klase u modernom društvu. Očigledno, Ijudsko dru-
štvo se, osim kroz jedinice delanja koje ga čine, može posmatrati i
na druge načine; ja samo želim da istaknem kako je pristup društvu
 41

kroz sastavne jedinice delanja jedini adekvatan ako želimo da dopre-

mo do konkretne, empirijske aktivnosti. Dodao bih da svaka analiza
Ijudskog društva koja pretenduje na to da predstavlja realan odraz
svog predmeta mora poštovati empirijski uvid da se Ijudsko društvo
sastoji od jedinica delanja, i ne sme mu protivrečiti.
Slično tome, ne smeju se zanemariti ni uslovi u kojima ove jedi-
nice delaju. Jedna od primarnih okolnosti sastoji se u tome da se
delanje odvija unutar neke situacije i u odnosu na nju. Bez obzira na
to koja je jedinica delanja posredi - pojedinac, porodica, škola, cr-
kva, poslovna firma, radnički sindikat, zakonodavno telo i tako dalje
- svaki dati postupak oblikuje se u svetlu situacije u kojem se doga-
đa. To nas vodi drugoj važnoj okolnosti, naime, da se delanje form i-
ra, odnosno konstruiše, tumačenjem situacije. Jedinica delanja ne-
izbežno identifikuje šta mora uzeti u obzir - zadatke, povoljne prili-
ke, prepreke, sredstva, zahteve, neugodnosti, opasnosti i slično;
ona ih mora na neki način proceniti i doneti odluku na osnovu te
procene. U takvo interpretativno ponašanje može se upustiti pojedi-
nac koji usmerava vlastito delanje, kolektivitet pojedinaca koji dela-
ju udruženo, ili „zastupnici" koji delaju u ime neke grupe ili organi-
zacije. Grupni život se sastoji od jedinica delanja koje delanjem od-
govaraju na situacije u kojima se nađu.
Uobičajeno je da većinu situacija s kojima se Ijudi u datom dru-
štvu susreću svi definišu ili „strukturišu" na isti način. Prethodnom
iiiterakcijom oni'su razvili i stekli zajednička razumevanja, odnosno
definicije ispravnog načina postupanja u ovoj ili onoj situaciji. Te op-
šte definicije omogućavaju Ijudima da delaju slično. Ponašanje Ijudi
u takvim situacijama obično je repetitivno, što istraživača ne treba
da navede na pogrešnu misao da je proces tumačenja potpuno izo-
stao; naprotiv, iako su postupci fiksirani, učesnici u situaciji ih kon-
struišu kroz proces tumačenja. Pošto su im pri ruci gotove i opšte-
prihvaćene definicije, Ijudi svoje postupke usmeravaju i organizuju
ne osećajući nikakav pritisak. Međutim, mnoge druge situacije uče-
snici možda neće definisati na jedinstven način. U tom slučaju, nji-
hovi pravci delanja ne mogu se lako uzajamno uklopiti, pa je kolek-
tivno delanje onemogućeno. Zato se moraju razviti zajednička tuma-
čenja i naći načini da se učesnici jedan drugome uspešno prilago-
de. U slučaju takvih „nedefinisanih" situacija neophodno je razotkri-
ti i proučiti proces nastanka definicije koji se uvodi u igru.
Ako sociolozi, odnosno proučavaoci Ijudskog društva, žele da is-
traže ponašanje jedinica delanja, pozicija simboličke interakcije zah-
teva od njih da dopru do procesa tumačenja kojim akteri konstruišu
vlastito delanje. Taj se proces ne može spoznati pukim razmatra-
njem uslova koji mu prethode; oni mogu doprineti razumevanju tog
procesa, u meri u kojoj na njega utiču, ali ga, kao što je ranije reče-
42

no, nipošto ne prouzrokuju. Proces tumačenja se ne može spoznati

ni pukim zaključivanjem o njegovoj prirodi na osnovu spoljašnjeg
delanja koje je njegov proizvod. Da bi dopro do navedenog proce-
sa, istraživač mora preuzeti ulogu one jedinice delanja čije ponaša-
nje proučava. Budući da je jedinica delanja do konačnog tumačenja
došla pomoću označavanja i prosuđivanja objekata, pridavanja zna-
čenja i donošenje odluka, proces treba sagledati s njenog stanovi-
šta. Upravo spoznaja te činjenice daje istraživačkom radu naučnika
poput R. E. Parka i V. A. Tomasa tako izuzetan značaj. Ako pokuša da
sagleda interpretativni proces tako što će ostati na distanci, u ulozi
takozvanog objektivnog posmatrača, i odbiti da preuzme ulogu jedi-
nice delanja, istraživač rizikuje da postane žrtva najgore vrste su-
bjektivizma - objektivni posmatrač će proces tumačenja verovatno
ispuniti vlastitim nagađanjima, umesto da ga sagleda onako kako se
on odvija u iskustvu jedinice delanja koja ga koristi.
No, naravno, u najvećem broju slučajeva sociolozi ne pristupaju
Ijudskom društvu kroz njegove sastavne jedinice delanja, već su
skloni da ga sagledaju kroz strukturu ili organizaciju, a društveno de-
lanje da tretiraju kao odraz te strukture i organizacije. Zato se osla-
njaju na strukturalne kategorije, kao što su društveni sistem, kultu-
ra, norme, vrednosti, društvena stratifikacija, statusne pozicije, dru-
štvene uloge, institucionalna organizacija. Ovi se pojmovi koriste ka-
ko za analiziranje Ijudskog društva, tako i za objašnjavanje društve-
nog delanja unutar njega. Druga vrsta zanimanja uobičajenog za so-
ciološke poslenike okrenuta je organizaciji kao središnjoj temi. Je-
dan pravac istraživanja bavi sefunkcijama koje bi organizatlja treba-
lo da obavlja. Drugi rašireni pristup nalaže da se društvena organi-
zacija globalnog društva posmatra kao sistem koji stremi ravnoteži:
tu naučnik nastoji da rasvetli mehanizme koji operišu unutar siste-
ma kao njegov neodvojiv deo. I najzad, treći pravac istraživanja sa-
stoji se u identifikovanju sila koje deluju na organizaciju, izazivajući
u njoj promene: tu se istraživač trudi, naročito kroz uporedne studi-
je, da izoluje vezu izmedu uzročnih činilaca i strukturalnih posledica.
Ovi različiti pravci sociološke perspektive i zanimanja, danas tako
duboko uvreženi, previđaju jedinice delanja unutar društva i zaobi-
laze interpretativni proces kojim te jedinice grade svoje delanje.
Ta zaokupljenost organizacijom, s jedne strane, odnosno jedini-
cama delanja, s druge, postavlja temelje za suštinsku razliku izmedu
konvencionalnih pogleda na Ijudsko društvo i pogleda koji povlači
simbolička interakcija. Ovo drugo gledište spoznaje prisustvo orga-
nizacije u Ijudskom društvu i priznaje njen značaj. Međutim, ono or-
ganizaciju vidi i tretira drugačije. Razlika se ispoljava u dva osnovna
vida. Prvo, sa stanovišta simboličke interakcije, organizacija jednog
Ijudskog društva predstavlja samo okvir unutar kojeg se odvija dru-
 43

štveno delanje, a ne determinantu tog delanja. Drugo, organizacija i

promene u njoj proizvod su aktivnosti jedinica delanja, a ne „sila"
koje deluju nezavisno od tih jedinica. Svaki od ta dva aspekta razli-
kovanja moramo razmotriti ponaosob, ne bismo li bolje razumeli ka-
ko Ijudsko društvo izgleda gledano očima simboličke interakcije. Sa
tačke gledišta simboličke interakcije, društvena organizacija se na-
daje kao okvir u kojem jedinice delanja razvijaju svoje aktivnosti.
Strukturalne odlike, poput „kulture", „društvenih sistema", „društve-
ne stratifikacije" ili „društvenih uloga" stvaraju uslove za to delanje,
ali ga ne određuju. Ljudi - to jest, jedinice delanja - ne delaju u od-
nosu na kulturu, društvene strukturu i slično; oni delaju u odnosu na
situacije. Društvena organizacija ulazi u delanje samo utoliko što ob-
likuje situacije u kojima Ijudi delaju, i što pruža fiksirane skupine sim-
bola koje Ijudi koriste u tumačenju situacija. Nema sumnje da su ta
dva oblika uticaja društvenih organizacija veoma značajni. U slučaju
ustaljenih i stabilizovanih društava, kao što su izolovana primitivna
plemena i seljačke zajednice, taj će uticaj svakako biti izuzetno sna-
žan. U onim pak Ijudskim društvima - naročito modernima - u koji-
ma se nove situacije neprestano javljaju, a stare polako nestaju, uti-
caj organizacije slabi. Treba imati na umu da najznačajniji element s
kojim se jedna jedinica delanja susreće u određenoj situaciji pred-
stavljaju postupci drugih jedinica delanja. U modernom društvu, s
njegovim sve intenzivnijim medusobnim ukrštanjem pravaca dela-
nja, nije neobičnc da se j&vljaju situacije u kojima postupci učesni-
ka još nisu uređeni i standardizovani; utoliko postojeća društvena
organizacija ne oblikuje situacije. Slično tome, simboli, odnosno
oruda tumačenja koja jedinice delanja koriste u takvim situacijama,
mogu biti međusobno znatno različita i podložna stalnoj promeni. Iz
tih razloga, društveno delanje može prekoračiti granice postojeće
organizacije po ma kojoj njenoj strukturalnoj dimenziji, ili od nje od-
stupiti. Organizacija Ijudskog društva ne sme se poistovećivati s
procesom tumačenja kojim se služe njegove jedinice delanja; prem-
da ona ima udela u oblikovanju tog procesa, on se u njoj ne sadrži,
niti iscrpljuje.
No, moglo bi se reći da se najkrupnija posledica sagledavanja
Ijudskog društva kao organizacije sastoji u previdanju uloge koju je-
dinice delanja igraju u društvenoj promeni. Sociolozi obično postu-
paju na sledeći način: a) identifikuju jedno Ijudsko društvo (ili neki
njegov deo) kao ustanovljenu ili organizovanu formu, b) identifikuju
neki činilac ili uslov promene koji dejstvuje na Ijudsko društvo, od-
nosno njegov deo i c) identifikuju novu formu koju društvo poprima
pošto je dati činilac promene delovao. Navedena zapažanja dopu-
štaju istraživaču da formuliše tvrdnje o tome kako dati činilac pro-
mene, dejstvujući na datu organizovanu formu, ima za posledicu
44

određenu novu organizovanu formu. Primeri takvih iskaza kreću se

od sasvim grubih do veoma istančanih, a ima ih bezbroj - recimo,
tvrdnja da ekonomska depresija pojačava solidarnost radničkih po-
rodica, ili pak da industrijalizacija zamenjuje proširenu porodicu nu-
klearnom. Mene ovde ne zanima valjanost tih tvrdnji, nego metodo-
loška pozicija koju pretpostavljaju. U suštini, taj način razmišljanja ili
ignoriše ulogu interpretativnog ponašanja jedinica delanja u nekom
datom slučaju promene ili uzima da je interpjetativno ponašanje sa-
mo mehanička posledica činioca promene. Zelim da naglasim kako
je svaki pravac društvene promene, pošto uključuje promenu u Ijud-
skom delanju, neminovno posredovan tumačenjem od strane Ijudi
koje promena pogađa - jer, promena se javlja u vidu novih situaci-
ja, u kojima Ijudi moraju konstruisati nove oblike delanja. Takođe, u
skladu s ranije rečenim, tumačenja novih situacija nisu predodređe-
na uslovima koji situacijama prethode, već zavise od objekata što se
u aktualnim situacijama - unutar kojih se ponašanje oblikuje - uzi-
maju u obzir i procenjuju. Lako može doći do neujednačenosti u tu-
mačenju, jer različite jedinice delanja iz situacije izdvajaju različite
objekte, ili objektima koje zapažaju pridaju nejednaku težinu, ili pak
povezuju objekte u različite obrasce. Pri formulisanju tvrdnji u vezi s
društvenom promenom, preporučljivo je shvatiti da je svaki pravac
promene posredovan jedinicama delanja koje tumače situacije s ko-
jima se suočavaju.
Proučavaoci Ijudskog društva moraće da postave sebi pitanje da
li se njihova zaokupljenost kategorijama strukturo i organizacije mo-
že uskladiti s interpretativnim procesom kojim Ijudska bića, pojedi-
načno i kolektivno, delaju u društvu. Upravo raskorak između to
dvoje ometa nastojanja poslenika u društvenim naukama da formu-
lišu naučne tvrdnje istovrsne s propozicijama karakterističnim za fi-
ziku ili biologiju. Taj je raskorak, štaviše, najveći krivac za njihove te-
škoće da usklade hipotetičke tvrdnje s novodobijenim iskustvenim
podacima. Postoje, naravno, pokušaji da se ti nedostaci prevaziđu
izmišljanjem novih strukturalnih kategorija, formulisanjem novih
strukturalnih hipoteza, razvijanjem sve savršenijih istraživačkih teh-
nika, pa čak i izgradnjom novih metodoloških shema strukturalne
prirode. Takvi napori i dalje ignorišu ili otpisuju kao nevažan, inter-
pretativni proces kojim Ijudi, pojedinačno i kolektivno, delaju u dru-
štvu. Ostaje pitanje da li se Ijudsko društvo ili društveno delanje mo-
že uspešno analizirati shemama koje odbijaju da Ijudska bića shva-
te onakva kakva jesu, naime, kao osobe koje konstruišu pojedinač-
no i kolektivno delanje kroz tumačenje situacija u kojima se nađu.
Alfred Šic

O VIŠESTRUKIM STVARNOSTIMA*

U jednoj čuvenoj glavi svojih Principa psihologijeV\\\\em Džejms

(VVilliam James) analizira naš osećaj za stvarnost.1 Stvarnost, kaže
on, naprosto znači odnos prema našem emocionalnom i aktivnom
životu. Svekolika stvamost ima subjektivno poreklo, sve što pobu-
đuje i podstiče naše zanimanje jeste stvarno. Ako jednu stvar nazo-
vemo realnom, to znači da ona stoji u određenom odnosu prema
nama. „Ukratko, reč ,stvarno' predstavlja samo ukras."2 Naš iskon-
ski impuls nalaže nam da smesta potvrdimo stvarnost svega što po-
imamo, dokle god se ne javi nešto što mu protivreči. Međutim, po-
stoji mnoštvo, verovatno bezbroj različitih poredaka stvarnosti, od
kojih svaki ima vlastiti osobeni i odeliti stil postojanja. Džejms ih na-
ziva „poduniverzumima", a kao primere navodi čulni svet ili svet fi-
zičkih predmeta (kao vrhovnu stvarnost), svet nauke, svet idealnih
odnosa, svet „idola plemena", različite natprirodne svetove mitolo-
gije i religije, različite svetove individualnog mnjenja, i najzad sveto-
ve čistog ludila i hira.3 Popularno mišljenje sve te podsvetove poi-
ma manje-više nepovezano, i kad se bavi jednim od njih, privreme-
no zaboravlja njegove veze s ostalima. No, svaki objekt o kojem raz-
mišljamo stoji u nekakvoj vezi s jednim od tih podsvetova. „Svaki
svet, dok mu posvećujemo pažnju, stvaran je na vlastiti način; jedi-
no što se s povlačenjem pažnje gubi i njegova realnost."4
Ovim opaskama Džejmsov genije je dotakao jedno od najznačaj-
nijih filozofskih pitanja. Svesno ograničavajući istraživanje na psiho-
loški aspekt problema, on se uzdržao od ispitivanja njegovih impli-
kacija. Razmatranja koja slede, mada fragmentarna, predstavljaju pr-
vi pokušaj da se ocrta jedan mogućan pristup nekim od tih implika-
cija; naročito ćemo nastojati da razjasnimo odnos između realnosti
sveta svakodnevnog života i sveta teorijske, naučne kontemplacije.

'Naslov originala: ,,0n Multiple Realities", odeljci I i II, str. 207-233, iz: Alfred
Schutz, Collected Papers /: The Probtem of Social Reality, The Hague: Martinus Nij-
hoff, 1962.
1W illiam James, Principies of Psychoiogy. vol. II, glava XXI, str. 283-322.
2 Isto, str. 320.
3 Isto, str. 291 i dalje.
4 Isto, str. 293.
88

STVA RN O ST SV ETA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA

PRIRODNI STAV SVAKODNEVNOG ŽIVOTA I NJEGOV

PRAGMATIČKI MOTIV

Započećemo analizom sveta svakodnevnog života - svetom koji

potpuno budan odrastao čovek, delajući u tom svetu i na nj, među
svojim bližnjima, doživljava kao stvarnost u okviru prirodnog stava.
„Svet svakodnevnog života" ovde će značiti intersubjektivni svet
koji je postojao mnogo pre našeg rođenja, koji su Drugi - naši pret-
hodnici - doživeli i protumačili kao organizovani svet. Sada se on
nudi našem doživljavanju i tumačenju. Svako tumačenje tog sveta
zasniva se na zalihi prethodnih doživljaja, kako naših vlastitih, tako i
onih koje nam prenose naši roditelji i učitelji, a koji u obliku „priruč-
nog znanja" funkcionišu kao referentna shema.
Ova zaliha priručnih iskustava uključuje naše znanje da je svet u
kojem živimo svet potpuno omeđenih objekata s definisanim svoj-
stvima, objekata među kojima se krećemo, koji nam pružaju otpor i
na koje možemo da delujemo. Posmatran iz prirodnog stava, svet
nije - i nikada nije ni bio - puki agregat mrlja-boje, nekoherentnih
zvukova, središta toplote ili hladnoće. Filozofska ili psihološka anali-
za konstituisanja naših iskustava može naknadno, retrospektivno,
opisivati kako elementi tog sveta deluju na naša Sula, kako ih pasiv-
no opažamo na nejasan i zbrkan način, kako aktivnom apercepcijom
naš um izdvaja izvesne odlike unutar opažajnog polja, poimajući ih
kao stvari jasnih obrisa, koje se ističu prema manje-više neartikuli-
sanoj pozadini, odnosno horizontu. Prirodni stav ne zna za te pro-
bleme. Za njega svet od samog početka nije privatni svet pojedinca
već intersubjektivni svet, zajednički svima nama, prema kojem ne-
mamo teorijski, nego eminentno praktičan interes. Svet svakodnev-
nog života predstavlja pozornicu, i istovremeno objekt, za naša de-
lanja i interakcije. Njime moramo zagospodariti, i njega moramo
menjati, kako bismo ostvarili ciljeve kojima težimo, živeći među svo-
jim bližnjima. Mi delujemo i operišemo ne samo unutar tog sveta
već i na njega. Naši telesni pokreti - kinestetički, lokomotorni, ope-
rativni - priključeni su, da tako kažemo, na taj svet, preobražavajući
ili menjajući njegove objekte i njihove uzajamne odnose. S druge
strane, ti objekti pružaju našem delanju otpor, koji moramo ili nad-
vladati ili mu se predati. Dakle, s pravom možemo reći da pragma-
tički motiv upravlja našim prirodnim stavom prema svetu svako-
dnevnog života. Svet u ovom smislu jeste nešto što moramo pro-
meniti svojim delanjem ili što menja naše delanje.
 89

MANIFESTACIJE ČOVEKOVOG SPONTANOG ŽIVOTA U SPOLJAŠNJEM

SVETU I NEKI NJIHOVI OBLICI

Ali, šta treba podrazumevati pod upravo pomenutim terminom

„delanje"? Kako čovek s prirodnim stavom doživljava vlastita „dela-
nja" unutar sveta i nad njim? Očigledno, „delanja" su manifestacije
čovekovog spontanog života. No, niti čovek doživljava sve te mani-
festacije kao delanja, niti sva njegova delanja unose promene u spo-
Ijašnji svet. Nažalost, savremena filozofska misao ne luči jasno razli-
čite oblike tih doživljaja i zato ne postoji nikakva opšteprihvaćena
terminologija.
Uzalud bismo posegnuli za modernim biheviorizmom i njegovim
razlikovanjem između vidljivog i nevidljivog ponašanja, kojem se
ponekad pridodaje i treća kategorija poluvidljivog, za označavanje
govornih činova kao manifestacija spontanosti. Nije nam ovde cilj
da kritikujemo temeljnu grešku biheviorističkog stanovišta, niti da
raspravljamo o neadekvatnosti i nedoslednosti pomenutog trojstva.
Za naše svrhe, dovoljno je pokazati kako biheviorističko tumačenje
spontanosti nimalo ne doprinosi razjašnjavanju pitanja kojim se ba-
vimo, naime, kako različite oblike spontanosti doživljava um iz kojeg
su potekle. Biheviorizam kao referentna shema može, u najboljem
slučaju, koristiti posmatraču tuđeg ponašanja. On, i jedino on, mo-
že biti zainteresovan za razmatranje aktivnosti Ijudi jli životinja u
okvjru neke relaciope sheme - kao što je draž - odgovor, ili orgaiii-
zam - okruženje - i jedino'su s njegove tačke gledišta te kategoriffe
uopšte dostupne. Naš problem, meautim, nije u tome šta se doga-
đa čoveku kao psiho-fiziološkoj jedinici, već stav koji on zauzimdt
prema tim događanjima - ukratko, subjektivno značenje koje čovek
pridaje izvesnim doživljajima unutar vlastitog spontanog života. Ono
što se posmatraču prikazuje kao objektivno isto ponašanje može za
subjekta tog ponašanja imati veoma različita značenja, ili pak biti
potpuno lišeno znacenja.
Značenje, kao što sam pokazao na drugom mestu,5 nije inherent-
no svojstvo određenih doživljaja koji se javljaju unutar toka naše
svesti, već rezultat tumačenja prošlih doživljaja koje refleksivno sa-
gledamo iz trenutnog Sada. Dokle god živim unutar svojih postupa-
ka usmerenih na odredene objekte, ti postupci nemaju nikakvo zna-
čenje. Oni postaju smisleni tek ako ih pojmim kao jasno omeđene
prošle doživljaje, dakle retrospektivno. Znači, jedino oni doživljaji
koji se mogu prizvati iz sećanja van granica njihove aktualnosti, i o
čijem konstituisanju mogu postavljati pitanja, jesu subjektivno smi-
sleni.

5 A. Schutz, Der sinnhafte Aufbau der soziaten Weit, drugo izdanje, Wien 1960,
str. 29-43, 72-93.
90

Ali, ako usvojimo ovu karakterizaciju značenja, da li se može reći

da u mom spontanom životu uopšte postoje doživljaji koji nisu su-
bjektivno smisleni? Po našem mišljenju, odgovor je potvrdan. Po-
stoje puki fiziološki refleksi, kao što je trzaj kolena, skupljanje zenice,
treptanje, crvenjenje; zatim, tu su pasivne reakcije izazvane onim
što Lajbnic (Leibniz) naziva talasanjem nerazbirljivih i zbrkanih malih
opažaja; nadalje, tu su moje držanje, moj izraz lica, moje raspolože-
nje, one manifestacije mog spontanog života koji imaju za posledi-
cu određena obeležja mog rukopisa koji se podaje grafološkom tu-
mačenju itd. Svi ovi oblici nevoljne spontanosti doživljavaju se dok
se događaju, ali ne ostavljaju nikakav trag u pamćenju; kao doživlja-
ji oni su - da se opet poslužimo Lajbnicovim izrazom, najsvrsishod-
nijim za ovu temu - percipirani, ali ne i apercipirani. Budući prolazni
i utopljeni u okolne doživljaje, oni se ne mogu ni izdvojiti ni prizvati
iz sećanja. Oni pripadaju kategoriji suštinski aktuatnih doživljaja, to
jest, oni postoje samo u aktualnosti njihovog doživljavanja i ne mo-
gu se spoznati refleksivnim stavom.6
Subjektivno smislene doživljaje koji emaniraju iz našeg sponta-
nog života nazvaćemo ponašanjem (conduct; izbegavamo izraz ,,be-
havior" jer on, onako kako se danas najčešće koristi, uključuje i ma-
nifestacije spontanosti lišene subjektivnog značenja, recimo reflek-
se). Izraz „ponašanje" - kako ga ovde upotrebljavamo - odnosi se na
sve vrste subjektivno smislenih doživljaja spontanosti, bilo kao deo
unutrašnjeg života, bilo priključenih na spoljašnji svet. Ako je dopu-
šteno upotrebljavati objektivne termine za opiš subjektivnih doži-
vljaja - a prethodna razjašnjenja otklonila su opasnost od nespora-
zuma - reći ćemo da ponašanje može biti vidljivo (overt) \ nevidljivo
(covert). Prvo ćemo nazvati Dukom radnjom (m ere doing), a drugo
pukim razmištjanjem (mere thinking). Međutim, izraz „ponašanje",
kako ga ovde koristimo, ne podrazumeva nikakvo pozivanje na na-
meru. Sve vrste takozvanih automatskih aktivnosti unutrašnjeg ili
spoljašnjeg života - po navici, tradicionalne, afektivne - spadaju u tu
klasu, koju Lajbnic naziva „klasom empirijskog ponašanja".
Ponašanje koje se unapred planira, to jest, koje je zasnovano na
unapred zamišljenom projektu, nazivaćemo delanjem, bez obzira na
to je li vidljivo ili nevidljivo. Što se tiče ove druge vrste delanja, mo-
ramo utvrditi da li je u projekt uključena namera da se on ostvari -
da se izvede dokraja, da se proizvede projektovano stanje stvari. Po-

6 Što se tiče „refleksivnog stava", up. Marvin Farber, The Foundation o f Phenom-
enohgy, Cambridge, 1943, str. 523 i dalje, i 378 i dalje; up. takođe Dorion Cairns: ,,An
Approach to Phenomenology", u: Philosophical Essays in Memory o f Edm und Hus-
ser/, ur. M. Farber, Cambridge 1940, str. 8 i dalje. Pojam „suštinski aktualnih doživlja-
ja", međutim, ne može se naći u Huserlovim spisima. Huserl je zastupao mišljenje da
se, u načelu, svaki čin može refleksivno spoznati.
 91
stojanje takve namere preobražava puku primisao u cilj, a projekt u
svrhu. Ako namera ostvarivanja ne postoji, projektovana nevidljiva
akcija ostaje fantazam, kao što je, recimo, sanjarenje na javi; ako po-
stoji, možemo govoriti o svrsishodnoj akciji ili vršenju (perform an-
ce). Kao primer nevidljivog delanja koje je istovremeno vršenje mo-
žemo uzeti proces projektovanog razmišljanja, kao recimo pokušaj
da se mentalnim putem reši neki naučni problem.
Što se tiče takozvanih vidljivih delanja, to jest, delanja koja su pri-
ključena na spoljašnji svet putem telesnih pokreta, razlikovanje iz-
među delanja sa namerom ostvarenja, i onih bez nje, nije neophod-
na. Svako vidljivo delanje predstavlja vršenje, onako kako smo ga
definisali. Da bismo razlikovali (nevidljivo) vršenje pukog razmišlja-
nja od (vidljivog) vršenja koje zahteva telesne pokrete, ovo potonje
ćemo nazvati činjenjem (vvorking/).
Činjenje je, dakle, delanje u spoljašnjem svetu, zasnovano na
projektu i obeleženo namerom da se projektovano stanje stvari pro-
izvede telesnim pokretima. Od svih opisanih oblika spontanosti či-
njenje je najvažnije za konstituisanje sveta svakodnevnog života.
Kao što ćemo uskoro pokazati, potpuno budno sopstvo integriše u
svom činjenju i kroz svoje činjenje svoju sadašnjost, prošlost i bu-
dućnost u jednu osobenu dimenziju vremena; u svojim aktima či-
njenja, ono sebe ostvaruje kao totalitet; ono komunicira sa Drugi-
ma,\ ono organizule različite prostorne perspektive sveta svako-
dnevnog života. Ali, pre n o što se okrenemo ovim problemima, mo-
ramo razjasniti šta znači izraz „potpuno budno sopstvo", koji smo
upravo upotrebili.

OBLICI NAPETOSTI SVESTI I PAŽNJA PREMA ŽIVOTU

Jedna od središnjih ideja Bergsonove filozofije glasi da naš sve-

sni život sadrži neograničen broj različitih ravni - počev od ravni de-
lanja, na jednom kraju, pa sve do ravni sna, na drugom. Svaku od
tih ravni odlikuje osobena napetost svesti, pri čemu ravan delanja
podrazumeva najveći, a ravan sna najniži stupanj napetosti. Različi-
ti stupnjevi napetosti naše svesti, smatra Bergson, funkcija su našeg
nejednakog zanimanja za život, pri čemu delanje predstavlja naš naj-
intenzivniji interes da se suočimo sa stvarnošću i njenim zahtevima,
a san potpuni nedostatak tog interesa. Attention a la vie - pažnja
prema životu - stoga je osnovno regulativno načelo našeg svesnog
živoia. Ono definiše granice našeg sveta koji je za nas relevantan;
ono artikuliše naš neprekidni misaoni tok; ono određuje opseg i
funkcionisanje našeg pamćenja; ono čini da - izrazimo se jezikom
koji smo dosad koristili - živimo u našim sadašnjim doživljajima.
92

usmerenim na objekte, ili se pak, refleksivnim stavom, okrećemo

našim prošlim doživljajima i pitamo se o njihovom značenju.7
Izrazom potpuna budnost želimo da označimo onu ravan svesti,
maksimalno napetu, koja nastaje iz stava pune pažnje prema životu
i njegovim zahtevima. Jedino sopstvo koje vrši, a naročito sopstvo
koje čini, jesu potpuno zainteresovana za život i( stoga, potpuno
budna. Takvo sopstvo živi u svojim činovima i pažnja mu je okrenu-
ta isključivo sprovođenju projekata u delo, ostvarenju plana. Ta je
pažnja aktivna, nikako pasivna. Pasivna pažnja je suprotnost potpu-
noj budnosti. U pasivnoj pažnji ja doživljavam, na primer, talasanje
nerazbirljivih sitnih opažaja koja su, kao što smo ranije rekli, u sušti-
ni aktualni doživljaji, a ne smislene manifestacije spontanosti. Smi-
slena spontanost može se, sa Lajbnicom, definisati kao nastojanje
da se dođe do novih, i uvek novih opažaja. U svom najnižem obliku,
ona vodi izdvajanju nekih opažaja, koje time pretvara u apercepciju;
u svom najvišem obliku, ona dovodi do činjenja, koje je priključeno
na spoljašnji svet i modifikuje ga.
Pojam potpune budnosti nudi polazište za jedno legitimno8 prag-
matičko tumačenje našeg kognitivnog života. U stanju potpune bud-
nosti, sopstvo koje čini izdvaja onaj segment sveta koji je pragma-
tički relevantan, a te relevancije odreduju formu i sadržaj našeg mi-
saonog toka: form u, zato što regulišu napetost naše memorije, a ti-
me i obim naših prošlih doživljaja koje prizivamo iz sećanja, kao i bu-
dućih doživljaja koje anticipiramo; sadržaj, zato što svi ti doživliaji,
zbog unapred zacrtanog projekta i njegovog sprovođenja u delo, bi-
vaju podvrgnuti specifičnim promenama pažnje. Sve nas ovo nepo-
sredno uvodi u analizu vremenske dimenzije u kojoj čineće sopstvo
doživljava vlastite postupke.

7 U izlaganju nismo strogo sledili Bergsonovu terminologiju, ali se nadamo da

adekvatno izražavamo njegove najvažnije misli. Evo izbora nekih odlomaka iz Berg-
sonovih radova koji su značajni za naš problem: E ssa isu r les donnees immšdiates
de ia conscience, Paris 1889, str. 20 i dalje; 94-106. (Srpskohrvatski prevod: Ogted o
neposrednim činjenicama svesti, prev. F .Pašić, Beograd: Mladost, 1978.) Matiere et
Mšmoire, Paris 1897, str. 189-195; 224-233; ,,Le reve" (1901) u: L ’Energie spiritue/le,
Paris 1919, str. 108-111; „L'effort intellectuel" (1902), u: ibid., str. 164-171; „Introduc-
tion a la metaphysique" (1903), u: Lapensee et/emouvant, Paris 1934, str. 233-238;
,,Le souvenir du present et la fausse reconnaissance" (1908), u: L'energie spirituelle,
str. 129-137; ,,La conscience et la vie" (1911), u: ibid., str. 15-18; „La perception du
changem ent" (1911), u: La pensee et le mouvant, str. 171-175, 190-193; ,,Fant6mes
de vivants" et „recherche psychique" (1913), u: L'energie spiritue/le, str. 80-84; ,,De
la position des problemes" (1922), u: La pen sše etie mouvant, str. 91 i dalje.
8Uz veoma malobrojne izuzetke, vulgarni pragmatizam ne razmatra probleme
konstituisanja svesnog života, uključene u pojam ego agensa ili homo fabera, od ko-
jeg većina tih pisaca polazi kao od datosti. Najvećim delom, dakle, pragmatizam je
samo zdravorazumski opis čovekovog stava u okviru svakodnevnog sveta činjenja,
ali ne i filozofija koja ispituje pretpostavke te situacije.
 93

VREMENSKE PERSPEKTIVE „EGO AGENSA" I NJIHOVO OBJEDINJAVANJE

Počećemo tako što ćemo unutar delanja uopšte, dakle i nevidlji-

vog i vidljivog, povući razliku izmedu, s jedne strane, delanja koje
upravo teče, napreduje (delanje-u-toku, lat. actio) i, s druge, delanja
kao dovršenog čina, kao nečega obavljenog (delanje, lat. actum).9
Dok živim u svom delanju-u-toku, okrenut sam stanju stvari do ko-
jeg ono treba da dovede. Ipak, ja nisam istovremeno svestan svog
doživljavanja tog tekućeg procesa delanja-u-toku. Da bih ga doveo
u svest, moram se refleksivno osvrnuti na svoje delanje-u-toku. Kao
što je Djui (Dewey) jednom rekao, moram da zastanem i razmislim.
Ako zauzmem refleksivni stav, međutim, ja ne spoznajem svoje sa-
dašnje delanje-u-toku. Naprotiv, jedino što mogu spoznati jeste moj
dovršeni čin (moje prošlo delanje-u-toku) ili, ako nastavljam da de-
lam dok se osvrćem, izvršene početne faze (mog sadašnjeg delanja-
u-toku). Dok sam živeo u svom delanju-u-toku, ono je bilo element
moje žive sadašnjosti. Sada se ta sadašnjost preobrazila u prošlost
i živi doživljaj mog delanja-u-toku ustupio je mesto prisećanju činje-
nice da sam obavio neki čin, ili da sam se nalazio u procesu delanja.
Sagledano iz aktualne sadašnjosti u kojoj zauzimam refleksivni stav,
moje prošlo ili sadašnje završeno delanje-u-toku može se pojmiti je-
dino kroz činove koje sam njime izvršio.
Dakle, ja mogu ili živeti u procesu svog delanja-u-toku, okrenu-
tog objektu, i doživljavati svoje delanje-u-toku u Sadašnjem Vreme-
nu (m odo p resen t/); ili pak mogu, da tako kažemo, iskoračiti iz tog
aktualnog strujanja, i refleksivnim pogledom obuhvatiti činove koje
sam izvršio u prethodnim procesima delanja-u-toku u modusu Pro-
šlog ili Sadašnjeg Svršenog Vremena (m odo praeterito). To ne zna-
či - u skladu s onim što je rečeno u prethodnom odeljku - da samo
izvršeni činovi imaju značenje, a ne i tekuća delanja. Moramo imati
na umu da je, po definiciji, delanje uvek zasnovano na unapred za-
crtanom projektu, i upravo pozivanje na prethodeći projekt daje zna-
čenje i delanju-u-toku i činu.
Ali kakva je vremenska struktura jednog projektovanog delanja?
Dok projektujem svoje delanje ja, kako to Djui kaže,10 obavljam pro-
bu svog delanja u mašti. Drugim rečima, anticipiram ishod svog bu-
dućeg delanja. Ja u mašti posmatram to anticipirano delanje kao ne-
što što će bitiobavijeno, kao čin koji ću ja izvršiti. Projektujući, ja po-
smatram svoj čin u Budućem Svršenom Vremenu, razmišljam o nje-
mu u m odo futun exacti. No, te su anticipacije prazne i mogu se, ali

9 Na engleskom, dihotomija se izražava imenicama acting i action; na francu-

skom, agir i action; na nemačkom, Handeln i Handlung. - Prim. prev.
10 Human Nature and Conduct, New Vork 1922, Deo III, Odeljak III: „The Nature of
Deliberation".
 94

i ne moraju, ispuniti delanjem, kad do njega doista dođe. Prošli ili

sadašnji dovršeni čin, međutim, ne sadrži prazne anticipacije. Ono
što je u projektu bilo prazno, sada ili jeste ili nije ispunjeno. Ništa ne
ostaje nerazrešeno, ništa neodlučeno. Svakako, ja se mogu sećati
otvorenih anticipacija koje je uključivalo projektovanje čina, pa čak i
protenzija koje su pratile moje življenje u procesu delanja-u-toku,
d°k j© on bio aktualan. Ali sada, u retrospekciji, ja ih se sećam kao
svojih prošlih anticipacija, koje su se ili obistinile ili nisu. Prema to-
me, samo izvršeni čin, a nikada delanje-u-toku, može biti uspešan ili
neuspešan.
Ono što je dosad rečeno važi za sve vrste delanja. Okrenimo se
sada osobenoj strukturi činjenja kao skupa telesnih radnji u spolja-
šnjem svetu. Bergsonova, kao i Huserlova, istraživanja naglasila su
značaj naših telesnih pokreta za konstituisanje spoljašnjeg sveta i
njegove vremenske perspektive. Svoje telesne pokrete istovremeno
doživljavamo u dve različite ravni: u meri u kojoj se oni odvijaju u
spoljašnjem svetu, mi ih posmatramo kao događaje u prostoru i
prostornom vremenu, merljive kao neki „pređeni put"; u meri u ko-
joj ih doživljavamo iznutra, kao promene koje se upravo događaju,
kao manifestacije naše spontanosti koje pripadaju našem toku sve-
sti, oni sudeluju u našem unutarnjem vremenu, ili dureeu. Ono što
se događa u spoljašnjem svetu pripada istoj vremenskoj dimenziji u
kojoj se odvijaju i događaji u neživoj prirodi. Ona se može registro-
vati odgovarajućim instrumentima i izmeriti našim hronometrima.
To je oprostoreno, homogeno vreme koje je univerzalni oblik objek-
tivnog ili kosmičkog vremena. S druge scrane' u okviru unutarnjeg
vremena, dureea, naši aktualni doživljaji se povezuju s prošlošću,
preko prisećanja i retencija, kao i sa budućnošću, preko protenzija i
anticipacija. U našim telesnim pokretima, i putem njih, mi pravimo
Prelaz sa našeg dureea u prostorno ili kosmičko vreme, i naši po-
stupci činjenja sudeluju u obama. Činjenje mi istovremeno doživlja-
vamo kao niz događaja u spoljašnjem i u unutarnjem vremenu, ob-
jedinjujući obe dimenzije u jedinstveni tok koji ćemo nazvati živa sa-
dašnjost. Ziva sadašnjost, dakle, nastaje na preseku dureea i ko-
smičkog vremena.
Dok se nalazi u živoj sadašnjosti, i živi kroz svoje tekuće akte či-
njenja, okrenuto objektima i ciljevima koje treba ostvariti, čineće
sopstvo doživljava sebe kao izvorište tekućih delanja i, stoga, kao
nepodeljeno totalno sopstvo. Ono doživljava svoje telesne pokrete
iznutra; ono živi u koreliranim suštinski aktualnim doživljajima nedo-
stupnim prisećanju i refleksiji; njegov svet jeste svet otvorenih anti-
cipacija. Sopstvo koje čini, i jedino sopstvo koje čini, doživljava sve
ovo m odo presenti\, doživljavajući samoga sebe kao autora tog te-
kućeg činjenja, ono sebe ostvaruje kao jedinstvo.
 95

Ali, kada se sopstvo, zauzevši refleksivni stav, osvrne na akte či-

njenja koje je izvršilo i osmotri ih m odo praeterito, \o se jedinstvo
raspada. Sopstvo koje je izvršilo prošle činove nije više nepodeljeno
totalno sopstvo, već jedno delimično sopstvo, izvršilac ovog određe-
nog čina, uzglobljenog u sistem koreliranih činova kojem pripada. To
delimično sopstvo samo je igrač uloge, odnosno - ako se usudimo
da, sa svim nužnim rezervama, upotrebimo onaj prilično dvosmisle-
ni jzraz koji su Džejms i Mid uveli u literaturu - ono je Mene.
Nećemo ovde ulaziti u sve mogućne implikacije ove tvrdnje, jer
bi to zahtevalo prikaz i kritiku Midovog prilično nepotpunog i nedo-
slednog pokušaja da se ovim problemima pozabavi. Ograničićemo
se na to da ukažemo na distinkciju koju Mid pravi između totaliteta
delujućeg sopstva, koji on naziva ,,Ja", i delimičnih sopstava izvrše-
nih činova, odnosno igrače uloga, koje on naziva „Mene". Do ove
tačke, teza izložena u ovom radu slaže se s Midovom analizom. Sla-
žemo se, nadalje, i sa Midovom tvrdnjom da ,,Ja" ulazi u doživljaj tek
pošto je ostvarilo čin, dakle iskustveno se javlja kao deo Mene, to
jest, Mene je to što se javlja u našem doživljaju onako kako ga se se-
ćamo.11
Za naše svrhe je dovoljno reći ovoliko: uvid da unutarnje doži-
vljavanje naših telesnih pokreta, suštinski aklualna iskustva i otvore-
ne anticipacije izmiču spoznaji kroz refleksivni siav jasno pokazuje
da prošlo sopstvo nikad ne može biti više od jednog delimičnog
aspekta totalnog sopstva, koje se ostvaruje u doživljaiu svog teku-
ćey činjenja.
U vezi s razlikovanjem (vidljivog) činjenja i (nevidljivog) vršenja
moramo dodati još nešto. U slučaju pukog vršenja - recimo, kad po-
kušavam da mentalnim putem rešim neki matematički problem -
ako krajnji ishod nije ostvario moje anticipacije i ako sam nezadovo-
Ijan rezultatom, ja čitav proces mentalnih operacija mogu poništiti i
početi iz početka. U spoljašnjem svetu ništa se neće promeniti, po-

11 Up. G. H. Mead, Mind, Self and Society, Chicago, 1934, str. 173-175, 196-198,
203; „The Genesis of the Self", preštampano u: The Phiiosophy o f the Present, Chi-
cago” l932, str. 176-195, nar. 184 i dalje; ,,What Social Objects Must Psychology Pre-
suppose?",' Journai o f PhiiosophyVo\. VIII, 1910, str. 174-180; „The Social Self", Jo-
urnalof PhiJosophy, Vol. X, 1913, str. 374-380. V. isto tako odličnu knjigu Alfreda Staf-
forda Claytona o Midu: Emergent M indand Education, New York 1943, str. 136-141,
nar. 137. Nesumnjiva je Midova zasluga što je uočio veze između čina, sopstva, pam-
ćenja, vremena i stvarnosti. Pozicija ovoga članka, naravno, nepom irljiva je sa Mido-
vom teorijom društvenog porekla sopstva i s njegovim (modifikovanim) biheviori-
zmom, koji ga navodi da sve gorepomenute fenomene tumači kroz shemu draž - od-
govor. M nogo više istine sadržano je u čuvenoj Desetoj glavi Džejmsovih Principles
o f Psychology, gde možemo naći ne samo razlikovanje između Mene i Ja, nego i po-
zivanje na telesne pokrete, pamćenje i osećaj za vreme.
96

ništeni proces neće ostaviti nikakav trag. U tom smislu, puka men-
talna delanja se mogu opozvati. Činjenje se, međutim, ne može opo-
zvati. Moje činjenje menja spoljašnji svet. U najboljem slučaju, ja
mogu vaspostaviti prvobitnu situaciju kontrapotezima, ali ne mogu
„raščiniti" ono što sam učinio. Iz tog razloga, ja sam - s moralnog i
pravnog stanovišta - odgovoran za svoja dela, ali ne i za svoje mi-
sli. Takođe iz tog razloga, sloboda izbora između nekoliko mogućno-
sti pruža mi se samo u mentalnom projektovanju činjenja, pre no što
sam to činjenje izvršio u spoljašnjem svetu ili, makar, dok njegovo
izvršavanje traje u živoj sadašnjosti i prema tome je još uvek podlo-
žno preinakama. Kad je posredi prošlost, mogućnosti izbora nema.
Pošto sam ostvario činjenje, ili bar neke njegove delove, izabrao
sem jednom zauvek ono što je učinjeno i sad moram snositi posle-
dice. Ne mogu izabrati po želji ono što bih voleo da sam učinio.
Dosad se naša analiza bavila vremenskom strukturom delanja -
i, sledstveno tome, vremenskom strukturom sopstva - u izolova-
nom kontekstu toka svesti usamljenog pojedinca, kao da se o čove-
ku u prirodnom stavu može razmišljati kao odvojenom od bližnjih.
Tu fiktivnu apstrakciju stvorili smo, naravno, samo zarad jasnijeg iz-
laganja problema. Sada se moramo okrenuti društvenoj strukturi
sveta činjenja.

DRUŠTVENA STRUKTURA SVETA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA

Rekosmo ranije da je svet svakodnevnog z 'ota, u koji se rađa-

mo, od samog početka intersubjektivan. Time podrazumevamo, s
jedne strane, da nije reč o mom privatnom svetu već svetu zajednič-
kom svima nama, a s druge strane, da unutar njega postoje moji bli-
žnji, s kojima sam povezan višestrukim društvenim odnosima. Moje
se činjenje ne odvija samo nad neživim stvarima već i nad mojim
bližnjima; oni me navode na delanje, i ja njih navodim na uzvratno
delanje. Ne ulazeći ovde u podrobnu raspravu o strukturi i konstitu-
isanju društvenog odnosa, među mnoštvom njegovih oblika odabe-
rimo samo jedan kao ilustraciju: moji ostvareni činovi mogu motivi-
sati Drugog da reaguje, i obratno. Ja, recimo, postavljam Drugome
pitanje s namerom da dobijem odgovor, a njegov odgovor motivi-
san je mojim pitanjem. Eto jednog od mnoštva tipova „društvenih
delanja", i to onog tipa u kojem ,,da bi" motivi („in-order-to" moti-
ves) mog delanja postaju „zbog" motivi („because"m otives) u part-
nerovoj reakciji.
Društveno delanje uključuje komunikaciju, a svaka se komunika-
cija nužno zasniva na činjenju. Ako želim da komuniciram s Drugi-
ma, moram u spoljašnjem svetu izvršiti vidljive činove, koje Drugi
 97

treba da protumače kao znakove poruke koju želim da prenesem.

Gestovi, govor, pisanje itd. - sve je to zasnovano na telesnim pokre-
tima. Do te tačke, biheviorističko tumačenje komunikacije je oprav-
dano. Greška se sastoji u poistovećivanju oruđa komunikacije, nai-
me, pojedinačnog činjenja, sa samim komuniciranim značenjem.
Ispitajmo mehanizam komunikacije sa stanovišta tumača. Ja go-
tovi ishod tuđih komunikativnih činova ili zatičem kao datost od ko-
je započinjem svoje tumačenje, ili pak tekući proces komunikativ-
nog delanja simultano pratim, dok se odvija. Prvi je slučaj posredi
ukoliko moram da protumačim oznaku koju je Drugi ranije postavio,
ili nekakvo oruđe koje je on proizveo. Druga vrsta odnosa prevlada-
va ako slušam partnerov govor. (Postoje mnoge varijacije ovih
osnovnih tipova, kao što je čitanje pisma Drugog, u svojevrsnoj kva-
zisimultanosti s tekućim komunikativnim procesom.) Misao koju že-
li da mi prenese Drugi gradi korak po korak, dodajući reč na reč, re-
čenicu na rečenicu, pasus na pasus. Dok on to čini, moja interpreta-
tivna delanja slede njegove komunikativne akcije u istom ritmu.
Oboje nas, ja i Drugi, doživljavamo tekući proces komunikacije u ži-
voj sadašnjosti. Artikulišući svoju misao, dok govori, u fazama, ko-
munikator ne doživljava samo ono što aktualno izušćuje; u okviru
toka njegove svesti komplikovani mehanizam pamćenja i anticipaci-
je povezuje jedan element njegovog govora s onim što mu je pret-
hodilo i onim što će slediti, povezujući sve u jedinstvenu misao ko-
ju želi da saopšti. gvi ti doživljaji pripadaju njegovom unutarnjem
vremenu. S druge strane, njegov govor se odvija kao niz događaja
u oprostorenom vremenu spoljašnjeg sveta. Ukratko, autor poruke
doživljava tekući proces komuniciranja kao činjenje u svojoj živoj sa-
dašnjosti.
A ja, slušalac, sa svoje strane doživljavam vlastne interpretativne
postupke takođe kao nešto što se događa u mojoj živoj sadašnjosti,
premda to tumačenje nije činjenje, već samo vršenje, u okviru zna-
čenja naše definicij^. S jedne strane, ja doživljavam govor Drugog
kao niz događaja u spoljašnjem vremenu; s druge strane, doživlja-
vam vlastito tumačenje kao niz pamćenja i anticipacija, koji se doga-
đaju u mom unutarnjem vremenu, međusobno povezani mojom na-
merom da razumem misao Drugog kao celinu.
Razmotrimo sada činjenicu da događanje u spoljašnjem svetu -
govornikov govor - predstavlja, dok traje, element zajednički njego-
voj i mojoj živoj sadašnjosti, koje tako postaju simultane. Moje si-
multano sudelovanje u tekućem procesu tuđeg komuniciranja uspo-
stavlja, dakle, jednu novu dimenziju vremena. On i ja, m i delimo,
sve dok proces traje, zajedničku živu sadašnjost, našu živu sada-
šnjost, koja njemu i meni omogućuje da kažemo: ,,M i smo ovo do-
gađanje doživeli zajedno." Tako uspostavljenim mi-odnosom, oboje
98

- on, obraćajući mi se, i ja, slušajući ga - živimo u našoj uzajamnoj

živoj sadašnjosti, okrenutoj ka misli koja treba da se ostvari u komu-
nikativnom procesu i putem njega. M i starimo zajedno.
Naša se analiza komunikacije u živoj sadašnjosti mi-odnosa do-
sad ograničavala na u to uključenu vremensku perspektivu. Pređimo
sada na osobene funkcije telesnih pokreta Drugog kao ekspresivno
polje koje se, predstavljajući znakove misli Drugog, otvara mom tu-
mačenju. Jasno, širina tog polja, čak i ako se komunikacija događa
u živoj sadašnjosti, može znatno varirati. Dostići će maksimum ako
je partnerima zajedničko ne samo vreme nego i prostor, to jest, u
slučaju onoga što sociolozi nazivaju odnosom licem u lice.
Da bismo to razjasnili, zadržimo se na našem primeru govornika
i slušaoca i analizirajmo one elemente takve situacije koji se podaju
tumačenju. Tu su najpre reči, upotrebljene u značenju koje imaju
prema rečniku i gramatici korišćenog jezika, uz dodatne nijanse ko-
je poprimaju iz konteksta govora, kao i nepredvidljive konotacije ko-
je potiču iz osobenih govornikovih okolnosti. Tu je, zatim, modulaci-
ja govornikovog glasa, izraz lica, gestovi koji prate govor. U normal-
nim okolnostima, jedino prenošenje misli pomoću valjano odabra-
nih reči predstavlja govornikov projekt i, stoga, „činjenje", prema
našoj definiciji. Drugi clcmenti unutar polja podložnog tumačenju s
govornikove tačke gledišta nisu planirani i otud, u najboljem sluča-
ju, predstavljaju puku radnju ili čak puke reflekse, dakle, u suštini ak-
tualne doživljaje bez subjektivnog značenja. Pa ipak, i oni su elemen-
ti slušaočevog tumačenja stanja duha Drugog.'1Zajedmčki prostor
dozvoljava partneru da shvati telesne izražaje Drugog ne samo kao
događaje u spoljašnjem svetu već kao činioce samog komunikativ-
nog procesa, premda oni ne proističu iz komunikatorovog činjenja.
Ne samo da svaki partner u odnosu licem u lice sudeluje s dru-
gim u živoj sadašnjosti; svaki od njih, sa svim manifestacijama vla-
stitog spontanog života, takođe predstavlja element partnerovog
okruženja; oboje sudeluju u nizu zajedničkih doživljaja spoljašnjeg
sveta prema kojem može biti okrenuto činjenje ma kojeg od njih. I,
najzad, u oanosu licem u lice (i jedino u njemu) partner može sagle-
dati sopstvo svoga bližnjeg kao neokrnjeni totalitet u živoj sadašnjo-
sti. Ovo je naročito značajno zato što, kao što smo ranije videli, ja
vlastito sopstvo mogu sagledati jedino modo praeterito, dakle mo-
gu spoznati tek jedan delimičan aspekt mog prošlog sopstva, sa-
mog sebe kao izvođača uloge, kao Mene.
Svi drugi društveni odnosi jesu izvedenice iz tog prvobitnog do-
življaja totaliteta sopstva Drugog, u zajedničkom vremenu i prosto-
ru. Svaka teorijska analiza pojma „okruženje" - jednog od ponajma-
nje razjašnjenih termina kojima danas barataju društvene nauke -
 99

morala bi da krene od odnosa licem u lice kao osnovne strukture

sveta svakodnevnog života.
Ne možemo ovde ulaziti u pojedinosti ovih izvedenih odnosa. Za
naš problem je bitno to što se ni u jednom od njih sopstvo Drugog
ne nudi partneru kao jedinstvo. Drugi se ukazuje samo kao delimič-
no sopstvo, kao izvorište ovih ili onih činova, koje ja ne delim u ži-
voj sadašnjosti. Zajednička živa sadašnjost mi-odnosa pretpostavlja
istovremeno prisustvo partnera. Svakom tipu deriviranog društve-
nog odnosa pripada po jedan tip vremenske perspektive koji se iz-
vodi iz žive sadašnjosti. Postoji, recimo, jedna osobena kvazisada-
šnjost u kojoj ja tumačim tek ishode komunikacije Drugog - napisa-
no pismo, odštampanu knjigu - a da nisam sudelovao u tekućem
procesu činova komuniciranja. Postoje i druge vremenske dimenzi-
je u kojima sam povezan sa savremenicima (contemporaries) koje
nikada nisam sreo, ili sa prethodnicima (p re d e ce sso rs), ili sa nasled-
nicima (su cce sso rs); istorijsko vreme, u kojem doživljavam aktualnu
sadašnjost kao ishod prošlih događaja; i mnoge druge. Sve ove vre-
menske perspektive mogu se dovesti u vezu sa živom sadašnjošću:
moju vlastitu aktualnu ili bivšu, ili aktualnu ili bivšu živu sadašnjost
mojih bližnjih s kojima sam, opet, povezan u iskonskoj ili izvedenoj
živoj sadašnjosti. Sve se to odvija u različitim modalitctima potcnci-
jalnosti ili kvaziaktualnosti, a svaki tip ima vlastite oblike „skupljanja"
ili „produžavanja" vremena, vlastite oblike „preskakanja". Postoje,
nadalje, različiti vidovi pr£klapanja i medusobnog prožimanja ovih
perspektiva, njihovog aktiviranja ili „gašenja" pomakom iz jedne u
drugu, kao i preobražaji jedne u drugu, različiti tipovi sintetizovanja
i kombinovanja, ili izolovanja i rasplitanja. Koliko god raznovrsne bi-
le vremenske perspektive i njihovi uzajamni odnosi, one sve vode
poreklo iz preseka dureea i kosmičkog vremena.
U našem društvenom životu unutar prirodnog stava, i zahvaljuju-
ći njemu, sve te perspektive opažamo kao integrisane u jedinstve-
nu, po pretpostavci homogenu dimenziju vremena, koja obuhvata
ne samo sve individualne vremenske perspektive svakog od nas to-
kom našeg budnog života već i onu zajedničku svima nama. Nju će-
mo nazvati društvenim (civić) ili standardnim vremenom. Ona tako-
đe predstavlja presek kosmičkog i unutarnjeg vremena, mada - u
pogledu ovog potonjeg - samo jednog njegovog aspekta, to jest
onog u kojem potpuno budan čovek doživljava svoje akte činjenja
kao događaje unutar toka svoje svesti. Zato što sudeluje u kosmič-
kom vremenu, standardno vreme se može meriti našim satovima i
kalendarima. Zato što se poklapa sa našim unutarnjim osećajem
vremena, u kojem doživljavamo svoje akte činjenja, ako smo - i sa-
mo ako smo - potpuno budni, ono upravlja sistemom planova pod
koji podvodim o svoje projekte, kao što su planovi za život, rad i do-
100

kolicu. Zato što je zajedničko svima nama, standardno vreme omo-

gućava intersubjektivnu koordinaciju različitih individualnih planskih
sistema. Prema tome, društveno ili standardno vreme je univerzal-
na vremenska struktura intersubjektivnog sveta svakodnevnog živo-
ta u prirodnom stavu u istom onom smislu u kojem Zemlja predsta-
vlja njegovu prostornu strukturu, koja obuima prostorno okruženje
svakoga od nas.

SLOJEVI STVARNOSTI U SVAKODNEVNOM SVETU ČINJENJA

Potpuno budan čovek u prirodnom stavu prvenstveno je zainte-

resovan za onaj odeljak sveta vlastitog svakodnevnog života koji je
u njegovom domašaju i kojem on sam čini središte, u prostornom i
vremenskom smislu. Mesto koje moje telo zauzima unutar sveta,
moje aktualno Ovde, jeste polazna tačka iz koje ja započinjem svoje
snalaženje u prostoru. Ono je, da tako kažemo, nulta tačka mog ko-
ordinatnog sistema. U odnosu na moje telo ja grupišem elemente
okoline u kategorije desno i levo, ispred i iza, iznad i ispod, blizu i
daleko, i tako dalje. Na sličan način, moje aktualno Sada jeste isho-
dišna tačka svih vremenskih perspektiva pomoću kojih organizujem
događaje u svetu: kategorija pre i posle, prošlo.i buduće, istovreme-
no i uzastopno itd.
U okviru ove osnovne orijentacione sheme, međutim, svet činje-
nja je strukturisan u različite slojeve stvarnosti. Velika je Midova za-
sluga12 što je analizirao strukturisanje stvarnosti - makar fizičke tva-
ri - u odnosu na Ijudsko delanje, naročito na aktualno manipulisanje
objektima pomoću ruku. Upravo ono što je Mid nazvao „područjem
manipulacije" sačinjava jezgro stvamosti. Ovo područje uključuje
objekte koje istovremeno vidimo i njima rukujemo, za razliku od
udaljenih objekata koje ne možemo dodirnuti, ali još uvek se nalaze
u našem polju vidljivosti. Jedino doživljaji fizičkih stvari unutar pod-
ručja manipulacije pružaju priliku za osnovni test svake stvarnosti -
naime, pružanje otpora - jedino oni definišu, Midovim rečima,
„standardne dimenzije" stvari koje se pojavljuju izvan manipulator-
nog područja, u formama iskrivljenim različitim optičkim perspekti-
vama.
Ova teorija o premoći područja manipulacije bez sumnje se sla-
že sa tezom koja se zastupa u ovom radu, naime, da svet našeg či-
njenja, telesnih pokreta, manipulisanja objektima i rukovanja stvari-
ma i Ijudima sačinjava osobenu stvarnost svakodnevnog života. Za

12 The Phi!osophy o f the Present, Chicago 1932, str. 124 i dalje; The Phi/osophy
ofth eA ct, Chicago 1938, str. 103-106, 121 i dalje, 190-192, 196-197, 282-284.
 101

naše svrhe, međutim, razlika između objekata koji se doživljavaju

dodirom i udaljenih objekata, inače izuzetno važna, nije od prven-
stvenog značaja. Lako bi se moglo pokazati da ova dihotomija pro-
ističe iz Midove temeljno biheviorističke pozicije i njegove nekritič-
ke upotrebe sheme draž - odgovor. Nas, naprotiv, zanima prirodni
stav potpunog budnog, odraslog čoveka koji živi život iz dana u dan.
On uvek raspolaže zalihom ranijih doživljaja, među kojima su i pred-
stava o udaljenosti kao takvoj, kao i o mogućnosti savlađivanja uda-
Ijenosti aktima činjenja, tačnije aktima fizičkog kretanja. U prirod-
nom stavu, dakle, vizuelno opažanje udaljenog objekta podrazume-
va anticipaciju da se kretanjem može ostvariti dodir sa udaljenim
objektom, u kojem slučaju će objekti izgubiti iskrivljenu formu, a nji-
hove „standardne dimenzije" biti nanovo uspostavljene. Ova antici-
pacija, kao i svaka druga, može, ali ne mora izdržati probu potonjeg
aktualnog iskustva. Ako je iskustvo opovrgne, to će značiti da dotič-
ni udaljeni objekt ne pripada svetu mog činjenja. Dete može tražiti
da dotakne zvezde. Za odraslog čoveka u prirodnom stavu, zvezde
su blistave tačkice izvan sfere njegovog činjenja, i to važi čak i ako
mu njihov raspored služi da se snađe u prostoru.
Predlažemo, dakle, da se onaj sloj sveta činjenja koji pojedinac
d o življa va kao je7gro svo je stvarnosti nazove svetom unutar njego-
vog domašaja. Ovaj svet uključuje ne samo Midovo područje mani-
pulacije v«ć i stvari u dometu pojedinčevog vida i sluha, odnosno
ne samo domen-6veta otvoren njegovom aktualnom činjenju nego
i susedne oblasti njegovog potencijalnog činjenja. Naravno, ovi pro-
stori nisu razdvojeni oštrim granicama, oni su okruženi oreolima
maglovitog i otvorenim horizontima, koji se menjaju u zavisnosti od
promene interesovanja i pažnje. Jasno, čitav taj sistem „sveta unu-
tar mog domašaja" menja se sa svakom mojom kretnjom; mičući te-
lo, ja pomičem nulto središte svog koordinatnog sistema, a samim
tim se menjaju svi brojevi (koordinate) unutar tog sistema.
Možemo reći da svet unutar mog aktualnog domašaja u jednom
suštinskom smislu pripada sadašnjem vremenu. Svet unutar mog
potencijalnog domašaja, međutim, nosi jednu složeniju vremensku
strukturu. Morali bismo razlučiti bar dve zone potencijalnosti. Prvoj,
koja se odnosi na prošlost, pripada ono što je ranije bilo u mom ak-
tualnom domašaju i što se, tako ja pretpostavljam, može u nj vratiti
[sv e t unutar povrat/jivog domašaja). Pretpostavka koju to podrazu-
meva zasnovana je na idealizacijama - koje upravljaju svekolikim
ponašanjem u prirodnoj sferi - naime, da mogu nastaviti da delam
kao što sam dosad delao, i da mogu uvek iznova započeti isto dela-
nje pod istim uslovima. Huserl, govoreći o univerzalnoj ulozi ovih
idealizacija u utemeljivanju logike, naročito čiste analitike, naziva ih
idealizacijama ,,i tako dalje", i „mogu to ponovo učiniti", pri čemu je
 102

ova druga subjektivni korelat prve.13 Evo primera: pošto sam izvršio
čin kretanja, iz domašaja mi je izašlo ono što je prethodno predsta-
vljalo „svet u mom domašaju". Pomeranje nultog središta mog ko-
ordinatnog sistema pretvorilo je moj prethodni svet u modalitetu hic
u svet koji je sada u modalitetu /7//c.u No, idealizacijom „mogu to
ponovo učiniti" ja pretpostavljam da mogu nanovo preobraziti aktu-
alni i/fic u novi hic. Prošli svet unutar mog domašaja ima, zahvalju-
jući ovoj idealizaciji, karakter sveta koji se može vratiti u moj doma-
šaj. Tako, na primer, moje nekadašnje područje manipulacije nasta-
vlja da funkcioniše u mojoj sadašnjosti kao potencijalno područje
manipulacije u modalitetu illic, i sada ima karakter svojevrsne vero-
vatnoće ponovnog uspostavljanja.
Kao što je ova prva zona potencijalnosti vezana za prošlost, tako
je druga zasnovana na anticipacijama budućnosti. Unutar mog po-
tencijalnog domašaja nalazi se i svet koji niti jeste, niti je ikada bio
unutar mog aktualnog domašaja, ali koji svejedno mogu dosegnuti
pod idealizacijom ,,i tako dalje" Isv e t unutar dostižnog domašaja).
Najvažniji primer ove druge zone potencijalnosti jeste svet unutar
aktualnog domašaja moga bližnjeg. Recimo, njegovo manipulator-
no područje se ne poklapa - ili bar ne sasvim15 - sa mojim, zato što
se ono samo njemu javlja u modalitetu hic, a meni u illic. Ipak, ono
jeste moje dostižno područje manipulacije, koje bi moglo postati ak-
tualno za mene kad bih bio na njegovom mestu, i doista će to po-
stati ako preduzmem odgovarajuće kretnje.16
Ono što je rečeno o manipulatornom područj*j savremenika va-
ži, sasvim uopšteno, za svet unutar vašeg, njihovog, nečijeg doma-
šaja. To podrazumeva ne samo svet unutar aktualnog domašaja
Drugog već i svetove unutar njegovog povratljivog i dostižnog do-
mašaja. Celokupni sistem koji se na taj način grana zahvaljujući slo-
jevitosti društvenog sveta obojen je najrazličitijim nijansama koje
potiču iz raznih oblika društvenosti - kao što su prisnost i anonim-
nost, tuđost i bliskost, društvena blizina i društvena distanca itd. - a
koje upravljaju mojim odnosima sa neposrednim bližnjima, zatim

13 Formale und transzendentale Logik, Odeljak 74, str. 167.

14 Terminologija sledi onu Huserlovu iz njegovih Meditations Cartesiennes, odelj-
ci 53 i dalje. (V. srpskohrvatski prevod: Kartezijanske meditacije, preveo F. Zenko Za-
greb: CKD SSO, 1975.)
13 U odnosu licem u lice - i u tome leži dodatna osobenost ovog vrhovnog dru-
štvenog odnosa -s v e t u mom domašaju i svet u domašaju mog partnera preklapaju
se, dakle postoji makar jedan delić sveta koji je u m om i njegovom zajedničkom do-
mašaju.
16 Dž. H. Mid u svom ogledu „The Objective Reality of Perspectives" preštampa-
nom u Phiiosophy ofthe Present, dolazi do sličnog zaključka: „Sadašnja stvarnost je-
ste jedna mogućnost. To je ono što bi bilo kad bismo bili tamo, umesto ovde" (str
173).
 103

savremenicima, prethodnicima i napokon naslednicima. Sva ta pita-

nja ne možemo ovde obrađivati. Za naše svrhe, dovoljno je pokaza-
ti da čitav društveni svet jeste svet unutar mog dostižnog domaša-
ja, strukturisan u skladu s različitim verovatnoćama dosezanja.
No, stupnjevi verovatnoće povraćanja (kod prve), odnosno dose-
zanja (kod druge zone potencijalnosti) nipošto nisu istovetni. Što se
tiče prvog slučaja, moramo imati na umu da sam ono što je za me-
ne sada tek verovatnoća povratljivog domašaja nekada doživljavao
u aktualnom domašaju. Moji prošli akti činjenja, pa čak i delanja ko-
ja sam u prošlosti samo projektovao, pripadali su svetu koji je tada
bio u mom aktualnom domašaju. S druge strane, oni su povezani sa
mojim sadašnjim duhovnim stanjem, koje je takvo kakvo jeste zato
što je trenutno prošla stvarnost nekada bila sadašnja stvarnost. An-
ticipirana mogućna reaktualizacija nekada aktualnog sveta u mom
domašaju, prema tome, zasniva se na reprodukcijama i retencijama
mojih vlastitih prošlih doživljaja obistinjenja. Verovatnoća obnavlja-
nja nekad aktualnog domašaja je, dakle, maksimalna.
Druga zona potencijalnosti odnosi se, putem anticipacije, na mo-
ja buduća duhovna stanja. Ona nije povezana sa mojim prošlim do-
življajima, osim činjenicom da njene anticipacije (kao i sve anticipa-
cije) vode poreklo iz zalihe mojih prošlih iskustava koja mi je trenut-
no pri ruci, i moraju biti s njome saglasne. Ovi mi doživljaji omogu-
ćavaju da odmerim verovatnoću ostvarivanja svojih planova i da
procenim svoju snagu. Jasno, ova druga zona uopšte nije homoge-
na, već je izdeljena na sektore s različitim verovatnoćama doseza-
nja. Ove se verovatnoće smanjuju uporedo sa porastom prostorne,
vremenske i društvene udaljenosti dotičnog sektora od aktualnog
središta mog sveta činjenja. Sto je ta udaljenost veća, to su moje an-
ticipacije dostižne aktualnosti neizvesnije, da bi na kraju postale sa-
svim prazne i neostvarljive.

SVET ČINJENJA KAO VRHOVNA STVARNOST; FUNDAMENTALNA

STREPNJA; EPOCHE PRIRODNOG STAVA

Svet činjenja kao celina ima prvenstvo nad svim drugim poduni-
verzumima stvarnosti. To je svet fizičkih stvari, uključujući moje te-
lo; to je oblast mojih telesnih pokreta i operacija; on pruža otpore
čije savlađivanje zahteva napor; on preda me stavlja zadatke, do-
zvoljava mi da ostvarim svoje planove, i omogućava mi da uspem
ili omašim u pokušaju da dostignem ciljeve. Svojim činjenjem ja
sam okrenut spoljašnjem svetu, menjam ga; premda su izazvane
mojim činjenjem, te promene doživljavamo i ja sam i drugi, osvedo-
čavamo se u njih kao u događaje u tom svetu, nezavisno od mog či-
 104

njenja koje ih je prouzrokovalo. Taj svet i njegove objekte ja delim s

Drugima; s Drugima imam zajedničke ciljeve i sredstva; s njima ra-
dim u mnogostrukim društvenim činovima i odnosima; s njima se
prepličem, i oni sa mnom. I najzad, svet činjenja jeste stvarnost unu-
tar koje se ostvaruju komunikacija i igra uzajamnog motivisanja. On
se, dakle, može doživeti unutar obeju osnovnih referentnih shema -
uzročne sheme motivacija, i teleološke sheme ciljeva.
Kao što je ranije rečeno, taj svet za naš prirodni stav prvenstve-
no nije objekt razmišljanja, već polje kojim treba zagospodariti. Mi
za nj imamo eminentno praktičan interes, prouzrokovan nužnošću
pokoravanja osnovnim zahtevima našeg života. No, mi nismo pod-
jednako zainteresovani za sve slojeve sveta činjenja. Selektivna
funkcija našeg zanimanja organizuje svet u oba smisla - i prostorno
i vremenski - u slojeve veće, odnosno manje relevantnosti. Iz sveta
u okviru mog aktualnog ili potencijalnog domašaja kao prvenstveno
važni biraju se oni objekti koji sada jesu, ili u budućnosti mogu po-
stati, ciljevi ili sredstva za ostvarenje mojih projekata, kao i oni koji s
mog stanovišta jesu, ili će postati, opasni, ugodni, ili na neki drugi
način za mene relevantni. Ja neprestano anticipiram buduće posle-
dice koje od tih objekata mogu očekivati, i buduće promene koje će
moje projektovano činjenjc na njima izazvati.
Razjasnimo šta u ovom kontekstu podrazumevamo pod „rele-
vantnošću". Ja se, na primer, unutar prirodnog stava strastveno za-
nimam za rezultate mog delanja, a naročito za to da li će moje anti-
cipacije izdržati probu prakse. Kao što smo ranfje videli, sve antici-
pacije i planovi odnose se na ranija iskustva koja su sada pri ruci, što
mi omogućava da procenim svoje šanse. Ali, to je tek polovina pri-
če. Šta anticipiram je jedna stvar, a zašto neke događaje uopšte an-
ticipiram sasvim druga. Jedna je stvar šta se može dogoditi pod od-
ređenim uslovima i okolnostima, a druga zašto sam zainteresovan
za te događaje i zašto napeto iščekujem ishod svojih proročanstava.
Pozivanje na priručnu zalihu iskustava, kao nataložena prethodna is-
kustva, daje odgovor samo na prvi deo tih dihotomija. Drugi njihov
deo povezan je sa sistemom relevancija kojim se rukovodi čovek u
okviru prirodnog stava u svakodnevnom životu.
Ne možemo ovde ispitivati sve implikacije problema relevancije,
čijeg jednog aspekta smo se upravo dotakli. No, ukratko, želimo re-
ći da se čitav sistem relevancija koji nama upravlja u prirodnom sta-
vu zasniva na temeljnom doživljaju svakog od nas: znam da ću
umreti i plašim se toga. Predlažemo da se taj temeljni doživljaj na-
zove fundamenta/nom strepnjom. To je praiskonska anticipacija, iz
koje sve druge vuku koren. Iz fundamentalne strepnje proističe
mnoštvo međusobno povezanih sistema nadanja i strahovanja, po-
treba i zadovoljenja, prilika i rizika koji čoveka u prirodnom stavu na-
 105

gone da stalno pokušava ovladati svetom, prevazići prepreke, zacr-

tati i ostvariti projekte.
Ali, sama fundamentalna strepnja tek je korelat našeg postojanja
kao Ijudskih bića unutar vrhovne stvarnosti svakodnevnog života, te
se prema tom e nade i strahovi, kao i s njima povezana zadovoljenja
i razočaranja, zasnivaju na svetu činjenja, i mogućna su jedino u nje-
mu. Oni su suštinski elementi realnosti tog sveta, ali ne zavise od
našeg verovanja u nju. Naprotiv, za prirodni stav je karakteristično
da svet i njegove objekte uzima zdravo za gotovo, sve dok se ne po-
javi dokaz o suprotnom. Dokle god jednom uspostavljena referent-
na shema, sistem naših i tuđih potvrđenih doživljaja funkcioniše, do-
kle god delanja i operacije izvršeni pod njegovim vođstvom daju že-
Ijene rezultate, mi tim doživljajima verujemo. Ne zanima nas da ot-
krijemo da li taj svet zaista postoji ili je samo koherentan sistem do-
slednih privida. Nemamo razloga da gajimo ikakve sumnje u naše
potvrđene doživljaje koji - tako verujemo - prikazuju stvari onakvi-
ma kakve one zaista jesu. Potrebna je naročita motivacija - poput iz-
nenadnog prodora „neobičnog" doživljaja, koji se ne može podvesti
pod zalihu priručnog znanja, ili joj protivreči - da bismo revidirali
svoja ranija verovanja.
Fenomenologija nam je dala pojam fenomenološkog epochea -
suspendovanja vere u stvarnost sveta - kao sredstvo za prevazilaže-
nje prirodnog stgva radikalizacijom kartezijanskog metoda filozofske
sumnje.17 Usuđujemo s6 da ponudimo ideju da čovek u okviru pri-
rodnog stava takođe koristi osobeni epoche, naravno, sasvim razli-
čit od fenomenologovog. On ne suspenduje verovanje u spoljašnji
svet i njegove objekte, već naprotiv, suspenduje sumnju u njegovo
postojanje. On u zagrade stavlja podozrenje da su svet i njegovi
objekti možda drugačiji no što se njemu prikazuju. Predlažemo da se
taj ep och e nazove epoche prirodnog stava.

M N O G O STRU KE STVARN OSTI I NJIHOVO K O N STITU ISA N JE

Na početku ovog rada pozvali smo se na teoriju Vilijema Džejm-

sa o mnoštvu poduniverzuma, od kojih se za svaki može reći da je
na vlastiti način stvaran, sve dok je na nj usmerena naša pažnja.
Džejms sam naglašava da svaki od tih poduniverzuma ima osobeni
i odeliti stil postojanja; da se, u okviru svakog od tih poduniverzuma
,,u sve iskaze - bilo atributivne, bilo egzistencijalne - veruje već sa-
mim tim što su izrečene, osim ukoliko se ne sukobljavaju s drugim
iskazima u koje se istovremeno veruje, a koji sadrže iste kategorije

17 Up. Farber, nav. deio, str. 526 i dalje.

106

kao i prethodni";18 da je celokupno razlikovanje između stvarnog i

nestvarnog zasnovano na dve mentalne činjenice - „prvoj, da o is-
toj stvari možemo misliti na različite načine; i drugoj, da - pošto
smo sebi ta različita mišljenja predočili - možemo odabrati koje će-
mo prihvatiti, a koje odbaciti". Džejms, dakle, govori o jednom ,,ose-
ćaju stvarnosti", koji se može istraživati u okviru psihologije verova-
nja i neverovanja.
Da bismo tu značajnu ideju oslobodili njenog psihološkog kon-
teksta, umesto o mnoštvu poduniverzuma stvarnosti radije govori-
mo o omeđen/m oblastima značenja, pri čemu svakoj od njih može-
mo pripisati određeni prizvuk stvarnosti. Govorimo o oblastima zna-
čenja, a ne o poduniverzumima, zato što se stvarnost konstituiše
značenjem naših doživljaja, a ne ontološkom strukturom objekata.19
Otud ćemo određeni skup vlastitih doživljaja nazvati omeđenom ob-
lašću značenja ukoliko sve njih odlikuje osobeni kognitivni stil i uko-
liko su - u odnosu na ta js tii- ne samo unutar sebe konzistentni već
i među sobom uskladljivi. Podvučeno ograničenje je značajno, jer
nekonzistentnost i neuskladljivost nekih doživljaja, koji sudeluju u
jednom istom kognitivnom stilu, ne moraju podrazumevati iščeza-
vanje prizvuka stvarnosti iz date oblasti značenja kao celine, već sa-
mo opovrgavanje jednog doživljaja ili više njih, u okvirur\\e. No, šta
treba podrazumevati pod izrazima „osobeni kognitivni stil" i „prizvuk
stvarnosti"?
Kao primer razmotrimo još jednom svet svakodnevnog života,
kako smo ga u prethodnom odeljku definisali i,analizirali. Ovaj je
svet svakako jedan „poduniverzum" ili „omeđena oblast značenja"
između mnoštva drugih, premda se ovaj izdvaja kao krajnja, odno-
sno vrhovna stvarnost, iz razloga koje nabrajamo u prethodnom
odeljku. Ako ponovo pregledamo osnovne odlike koje obeležavaju
njegov osobeni kognitivni stil, nalazimo sledeće:
1) osobenu napetost svesti, naime potpunu budnost, koja prois-
tiče iz pune pažnje prema životu;
2) osobeni epoche, naime suspendovanje sumnje;
3) preovlađujući oblik spontanosti, naime činjenje (smislena
spontanost, zasnovana na projektu i obeležena namerom da se pro-
jektovano stanje stvari sprovede u delo telesnim pokretima u spo-
Ijašnjem svetu);
4) osobeni oblik doživljavanja vlastitog sopstva (sopstvo koje či-
ni kao totalno sopstvo);

18 James, Princip/es, Vol. II, str. 290.

19 Up. Husserl, tdeas, Genera/ tntroduction to Pure Phenomeno/ogy, prev. B. Gib-
son, London/New York 1931, odeljak 55, str. 168: ,,U izvesnom smislu i s dužnim
oprezom u korišćenju reči, možemo reći da su sva stvarna jedinstva jedinstva znače-
nja" (podvukao E. Huserl).
 107

5) osobeni oblik društvenosti (zajednički intersubjektivni svet ko-

munikacije i društvenog delanja);
6) osobenu vremensku perspektivu (standardno vreme, koje na-
staje ukrštanjem dureea i kosmičkog vremena, kao univerzalna vre-
menska struktura intersubjektivnog sveta).
To su bar neke od odlika kognitivnog stila koji pripada ovoj obla-
sti značenja. Dokle god naši doživljaji ovog sveta - kako oni valjani,
tako i oni opovrgnuti - sudeluju u tom stilu, ovu oblast značenja mo-
žemo smatrati stvarnom, možemo joj pripisati prizvuk stvarnosti. A
što se tiče vrhovne stvarnosti svakodnevnog života, prirodni stav
nas prosto nagoni da joj taj prizvuk pridamo, jer naša praktična isku-
stva dokazuju jedinstvo i suvislost sveta činjenja, te hipoteza o nje-
govoj realnosti deluje nepobitno. Štaviše, ta nam se stvarnost čini
prirodnom, i svoj stav prema njoj nismo spremni da napustimo sve
dok ne doživimo osobeni šok, koji nas prisiljava da prekoračimo gra-
nice te „omeđene" oblasti značenja, i prizvuk stvarnosti prenesemo
na neku drugu.
Svakako, tokom mog svakodnevnog života često doživljavam ta-
kve šokove; oni i sami pripadaju njegovoj stvarnosti. Oni mi poka-
zuju da svet činjenja u standardnom vremenu nije jedina omeđena
oblast značenja, već samo jedna od mnoštva takvih oblasti, dostup-
nih mom intencionalnom životu.
„Šokantni" doživljaji isto su onoliko raznovrsni koliko su različite
omeđene oblasti značenj'a kojima mogu pridati prizvuk stvarnosti.
Evo nekih primera: šok zaspivanja jeste skok u svet snova; unutar-
nji preobražaj kroz koji prolazimo dok se zavesa diže označava pre-
lazak u svet pozorišne predstave; ako dugo stojimo pred nekom
umetničkom slikom, i ograničimo svoje vidno polje na ono što se
nalazi unutar rama, naš stav se korenito menja i prelazimo u svet sli-
karstva; ako slušamo vic i spremni smo da nakratko prihvatimo nje-
gov izmišljeni svetkao stvarnost u odnosu na koju svet našeg dnev-
nog života počinje da izgleda kao čista budalaština, za trenutak se
nađemo u neprilici, koja se razrešava smehom; okrećući se svojoj
igrački, dete prelazi u svet igre i tako dalje. Religiozna iskustva, u
svim svojim varijantama, takođe su primeri takvog šoka - recimo,
Kjerkegorov (Kierkegaard) doživljaj „trenutka" kao skoka u religioznu
sferu; ili, odluka kakvog naučnika da svoje uobičajeno strastveno
sudelovanje u poslovima „ovoga sveta" zameni stavom bezintere-
sne kontemplacije.
Sažmimo rečeno u nekoliko teza.
1) Svi ti svetovi - svet snova, maštarija i fantazama, naročito svet
umetnosti, zatim svet religioznog doživljaja, svet naučne kontempla-
cije, svet dečje igre, i svet ludaka - jesu omeđene oblasti značenja.
 108

To znači: a) sve one imaju osobeni kognitivni stil (koji nije istovetan
sa stilom sveta činjenja unutar prirodnog stava); b) svi doživljaji
unutar svakog od ovih svetova jesu, s obzirom na taj kognitivni stil,
unutar sebe konzistentni i uskladljivi jedan sa drugim (mada ne i sa
značenjem svakodnevnog života); c) svaka od ovih omeđenih obla-
sti značenja može poprimiti osobeni prizvuk stvarnosti (mada ne on-
aj karakterističan za svet činjenja).
2) Konzistentnost i uskladljivost doživljaja s obzirom na njihov
osobeni kognitivni stil opstaju jedino unutar granica dotične oblasti
značenja, kojoj doživljaji pripadaju. Ono što je uskladljivo s oblašću
značenja P nipošto neće biti jednako uskladljivo s oblašću značenja
Q. Naprotiv, sagledano iz P, koja se uzima kao stvarna, Q i svi doži-
vljaji koji joj pripadaju izgledaće fiktivno, nekonzistentno i neuskla-
dljivo i obratno.
3) Upravo nam to daje za pravo da govorimo o om eđenim obla-
stima značenja. Ta omeđenost podrazumeva da ne postoji moguć-
nost da se, uvođenjem neke transformativne formule, uspostavi
unakrsni odnos među njima. Iz jedne u drugu može se preći jedino
„skokom", kako ga Kjerkegor naziva, koji se manifestuje u subjektiv-
nom doživljaju šoka.
4) Ono što smo upravo nazvali „skokom" ili „šokom" nije ništa
drugo do radikalna modifikacija napetosti naše svesti, zasnovana na
jednoj drugačiji attention a !a vie.
5) Kognitivnom stilu osobenom za svaku od ,tih različitih oblasti
značenja pripada, dakle, osobena napetost svesn i, sledstveno to-
me, osobeni epoche, preovlađujući oblik spontanosti, osobena
forma samodoživljavanja, osobeni oblik društvenosti i osobena vre-
menska perspektiva.
6) Svet činjenja u svakodnevnom životu jeste arhetip našeg do-
življaja stvarnosti. Sve druge oblasti značenja mogu se smatrati nje-
govim modifikacijama.20

20 iin i se da je ovde potrebno pozvati na opreznost. Pojam omeđenih oblasti zna-

čenja nema konotaciju statičnosti, u smislu da moramo odabrati jednu od tih oblasti
kao dom u kojem ćemo živeti, iz kojeg ćemo polaziti i u koji ćemo se vraćati. To ni-
pošto nije slučaj. U toku jednog jedinog dana, čak u toku jednog sata, naša svest mo-
že proći kroz najrazličitije napetosti i zauzeti najrazličitije stavove pažnje prema živo-
tu. Postoji, štaviše, problem „enklava", to jest, regiona koji pripadaju jednoj oblasti
značenja a okruženi su drugom. Ovim problem om - ma koliko bio važan - ne može-
m o se pozabaviti u okvirima ovoga članka, koji se svesno ograničava na formulisanje
nekoliko analitičkih načela. Pomenimo jedan prim er te ovde zanemarene skupine pi-
tanja: svako projektovanje unutar sveta činjenja samo po sebi, kao što smo videli, je-
ste fantaziranje, štaviše uključuje i neku vrstu teorijske kontemplacije, mada ne nužno
onu koja pripada naučnom stavu.
Harold Garfinkel

ŠTA JE ETNOMETODOLOGIJA?*

Studije sadržane u ovoj knjizi nastoje da se pozabave praktičnim

aktivnostima, praktičnim okolnostima i praktičnim sociološkim rasu-
đivanjem kao predmetima empirijskog proučavanja, te - posvećuju-
ći najbanalnijim aktivnostima svakodnevnog života pažnju koja se
obično dodeljuje izuzetnim događajima - nastoje da u njih proniknu
kao u fenomene po sebi. Središnja ideja pri tom glasi da su aktivno-
sti kojima članovi proizvode i uređuju (manage) situacije (settings)
organizovanih svakodnevnih delatnosti istovetne s procedurama
koje članovi koriste da te situacije učine „objašnjivim a".1 Suštinu tog
načela čini „refleksivna" ili „utelovljena" priroda prakse objašnjava-
nja i samih objašnjenja. Kad govorim o objašnjivosti, mislim na ono
što se može opaziti-i-prepričati, tj. ono što je dostupno članovima
kao niz situiranih postupaka opažanja i prepričavanja. Mislim, tako-
đe, na činjenicu da ti postupci predstavljaju nikad dovršeno, tekuće,
kontingentno ostvarenje; da se oni sprovode pod okriljem, i kao
deo, istih onih svekodnevnih delatnosti koje - organizujući ih - opi-
suju; da su subjekti tih postupaka učesnici u datim situacijama, koji
se nepopravljivo oslanjaju na, spoznaju, koriste i uzimaju zdravo za
gotovo vlastito umeće, znanje i pozvanost - jednom rečju, kompe-
tenciju - za rad na tom ostvarenju; i, najzad, da činjenica da učesni-
ci vlastitu kompetenciju uzimaju zdravo za gotovo, sama po sebi,
konstituiše za njih razlikovna i osobena obeležja date situacije, kao
što im, naravno, obezbeđuje sredstva, nevolje, projekte i ostalo.
Neka strukturalno dvosmislena obeležja metodš koje primenjuju
i rezultata koje postižu Ijudi koji se - laički ili profesionalno - bave
sociologijom, a tokom procesa pretvaranja praktičnih aktivnosti u

‘ Naslov originala: ,,What is Ethnomethodology?", u: Harold Garfinkel, Studies in

Ethnomethodology, Englevvood Cliffs: Prentice-Hall, 1967, str. 1-35.
1 Eng. accountable. Izražavajući jednu od svojih ključnih ideja engleskom imeni-
com account \ njenim izvedenicama (accounting, accountable itd), etnometodologija
se obilato koristi njihovom neprevodivom višesmislenošću. Account, naime, znači:
„račun" (i doslovno i figurativno, npr. u izrazu „polaganje računa"); zatim „priča, pri-
kaz, opis, izveštaj"; „objašnjenje, razlog, pobuda"; „uvažavanje, vrednost, obzir" (kao
u izrazu „uzimanie u obzir"); pa čak i „pravdanje, opravdanje". U nedostatku pravog
ekvivalenta, ovaj ću izraz prevoditi rečju „objašnjenje" (i iz nje izvoditi ostale), ali tre-
ba im ati na umu da je posredi etnometodološki tehnički termin, koji istovremeno, i
namerno, uključuje sve navedene konotacije. - Prim. prev.
 124

opažljive fenomene, jezgrovito su iskazana u radu Helmera i Rešera

(Rescher).2 Kada se objašnjenja svakodnevnih aktivnosti koriste kao
preporuke pomoću kojih obavljamo lociranje, identifikovanje, anali-
ziranje, klasifikovanje, prepoznavanje, ili se pak snalazimo u sličnim
prilikama, te preporuke - primećuju ovi autori - liče na zakone, pro-
storno-vremenski ograničene i „labave". Pod „labavošću" se podra-
zumeva sledeće: premda su preporuke stavljene u namerno uslov-
nu logičku formu, „priroda njihove uslovljenosti je takva da se često
ne može potpuno i dokraja formulisati". Autori navode kao primer
iskaz o taktici pomorske flote u XVIII veku. Oni skreću pažnju da je
jedan od presudnih uslova sadržanih u iskazu određen pozivanjem
na važeće pomorske uredbe.
Određujući uslove (pod kojima bi takav iskaz važio) istoričar opi-
suje ono što je tipično za dato mesto i razdoblje. Implikacije tog
pozivanja mogu biti krupne i dalekosežne; na primer... dejstvo
dotične uredbe, preko tehnoloških rešenja, može se proširiti i na
metalurgiju, rudarstvo itd. Prema tome, uslovi koji ulaze u form-
ulaciju istorijskog zakona mogu se naznačiti samo uopšteno, i
nisu nužno - zapravo, ne može se ni očekivati da budu - iscrp-
no artikulisani. Ovu karakteristiku takvih zakona nazvaćemo la-
bavošću...
Jedna od posledica labavosti istorijskih zako'na jeste da oni nisu
univerzalni, već samo kvaziopšti, jer dopuštaju izuzetke. Pošto
uslovi koji omeđuju oblast primene zakona često nisu precizno
odredeni, neki slučaj prividnog odstupanja od z, <ona može se is-
postaviti kao posledica dejstva nekog legitimnog - ali dosad ne-
formulisanog - preduslova, koji u dotičnom slučaju nije bio ispu-
njen.
Imajmo u vidu da to važi u svakom partikularnom slučaju, i to ne
zbog smisla „kvazizakona", već zbog aktualnih, partikularnih postu-
paka samih istraživača.
Dalje, ističu Helmer i Rešer:
Možemo reći da zakoni sadrže prećutno upozorenje tipa „obič-
no..." ili ,,pod uslovom da su ostale okolnosti istovetne...". Jedan
istorijski zakon, dakle, nije strogo univerzalan u smislu da mora
biti prim enljiv na sve slučajeve koji spadaju u opseg njegovih
eksplicitno formulisanih ili formulabilnih uslova; naprotiv, on
formuliše odnose koji se javljaju „uglavnom", ili bolje rečeno, ko-
ji se javljaju ,,po pravilu".
Takav jedan „zakon" nazvaćemo kvazizakonom. Da bi zakon bio

2 Olaf Helm er i Nicholas Rescher, On the Epistem ology o f lnexact Sciences,

P-1513, Santa Monica: RAND Corporation, 13. oktobar 1958, str. 8-14.
 125

valjan, nije neophodno da nema očitih izuzetaka. Jedino je neo-

phodno da, ukoliko se očit izuzetak pojavi, smesta bude na ras-
polaganju adekvatno objašnjenje, koje pokazuje izuzetne karakte-
ristike dotičnog slučaja time što ustanovljuje kršenje nekog od-
govarajućeg, mada dosad neformulisanog, uslova za primenlji-
vost zakona.
Ova i druga obeležja mogu se navesti zbog uverljivosti s kojom
opisuju objašnjavalačke prakse članova. Otud: 1) kad god se od čla-
na zahteva da pokaže da objašnjenje analizira neku stvarnu situaci-
ju, on će bez izuzetka posegnuti za postupcima ,,i tako dalje", „osim
ako" i „neka bude", da bi dokazao racionalnost vlastitog postignuća;
2) definisani i opipljivi karakter predmeta o kojem se izveštava uspo-
stavlja se podrazumevanjem između izveštača i slušaoca da će sva-
ki od njih imati u vidu sve neophodne prećutne pretpostavke. To
znači da veliki deo onoga što se aktualno kazuje ostaje neizrečeno;
3) za vreme izlaganja objašnjenja, od „slušalaca" se obično zahteva
da budu spremni da sačekaju ono što će se tek izreći, da bi se raz-
jasnilo sadašnje značenje onoga što se upravo govori; 4) kao i u slu-
čaju konverzacije, ličnog ugleda i karijere, pojedinosti objašnjenja
grade se korak po korak, tokom aktualnog korišćenja i pozivanja na
njih; 5) smisao sadržaja jednog objaš enja obično umnogome za-
visi od njegovog serijalnog položaja, od relevantno^ti sadržaja po
slušaočeve projefcte ili od razvojnog toka organizacionih okolnosti
njegovog korišćenja.
Ukratko, prepoznatljivismisao, ili činjeničnost, ili metodski karak-
ter, ili bezličnost, ili objektivnost objašnjenja nisu nezavisni od dru-
štveno organizovanih okolnosti njihovog korišćenja. Njihova racio-
nalna obeležja upravo se sa sto je od onoga što članovi rade s tim ob-
jašnjenjima, u šta ih „pretvaraju", u okviru društveno organizovanih
aktualnih okolnosti njihovog korišćenja. Objašnjenja članova su u
pogledu svojih racionalnih obeležja refleksivno i suštinski vezana za
društveno organizovane okolnosti njihovog korišćenja, jer ona su i
sama obeležja tih društveno organizovanih okolnosti.
Ta veza predstavlja središnju temu naših studija: racionalna ob-
jašnjivost praktičnog delanja kao tekuće, praktično ostvarenje. Želeo
bih da temu bliže odredim prikazom triju njenih konstitutivnih, pro-
blematičnih fenomena. Svako proučavanje praktičnog delanja i
praktičnog rasuđivanja uključuje sledeće: 1) nezadovoljeno pro-
gramsko razlikovanje i zamenljivost objektivnih (kontekstualno neu-
tralnih) i indeksičnih izraza; 2) „nezanimljivu" suštinsku refleksivnost
objašnjenja praktičnog delanja i 3) mogućnost analiziranja delanja-
u-kontekstu kao praktičnog ostvarenja.
 126

N EZADOVOLJENO PROGRAMSKO RAZLIKOVANJE OBJEKTIVNIH

I INDEKSIČNIH IZRAZA I ZA M EN LJIVO ST DRUGIH PRVIMA

Svojstva karakteristična za objašnjenja (zato što predstavljaju

obeležja društveno organizovanih okolnosti u kojima se koriste) lo-
gičari ispituju u okviru istraživanja indeksičnih izraza i indeksičnih
rečenica. Huserl3 je govorio o izrazima čiji smisao slušalac ne mo-
že utvrditi ukoliko ne zna, ili ne pretpostavlja, nešto o biografiji i na-
merama korisnika izraza, okolnostima izricanja, prethodnom toku
konverzacije, ili osobenom odnosu aktualne ili potencijalne interak-
cije između govornika i slušaoca. Rasl (Russell)4 primećuje da se
opisi koji sadrže indeksične izraze, u svakoj pojedinačnoj prilici, od-
n°se samo na jednu stvar, ali na različite stvari u različitim prilika-
ma. Takvi izrazi, piše Gudman (Goodman),5 koriste se u formulisa-
nju nedvosmislenih izjava, čija istinitosna vrednost ipak varira.
Svaki od tih izričaja, ili „znamena", sačinjava jednu reč, i odnosi se
na određenu osobu, vreme ili mesto, ali imenuje nešto što nije
imenovano nekom drugom replikom iste reči. Njihova denotacija
zavisi od govornika. Njihova upotreba zavisi od odnosa korisnika
prema objektu kojim se reč bavi. Kod vremenski indeksičnog izra-
za trenutak izricanja je relevantan za ono što se njime imenuje. Slič-
no tome, odgovor na p.^anje koju oblast imenuje neki prostorno in-
deksični izraz zavisi od mesta izricanja. Indeksični izrazi i iskazi ko-
ji sadrže nisu u potpunosti ponovljivi; u datom diskursu njihove
replike nisu istovremeno njihovi prevodi. Spisalt bi se mogao pro-
dužavati u nedogled.
Među proučavaoc na praktičnog sociološkog rasuđivanja - ka-
ko laicima, tako i profesionalcima - postoji gotovo jednodušna sa-
glasnost u pogledu svojstava indeksičnih izraza i indeksičnog dela-
nja. Upečatljiva saglasnost postoji i u pogledu sledećih tačaka: 1)
premda „neprocenjivo korisni", indeksični izrazi su „nezgodni za
formalan diskurs ; 2) razlikovanje objektivnih i indeksičnih izraza je
ne samo proceduralno valjano, nego i neizbežno za svakoga ko že-
li da se bavi naukom; 3) bez razlikovanja objektivnih i indeksičnih
izraza i bez davanja prednosti upotrebi objektivnih izraza, trijum fi
uopštavajućih, strogih, naučnih istraživanja - logike, matematike,
nekih prirodnih nauka — postali bi nezamislivi, njihova dostignuća bi

3 U: Marvin Farber, The Foundations o f Phenomenobgy, Cambridge Harvard

University Press, 1943, str. 237-238.
4 Bertrand Russell, !nquiry into Meaning and Truth, New Vork' W W Norton and
Co., 1940, str. 134-143.
5 Nelson Goodman, The Structure o f Appearance, Cambridge: Harvard Universi-
ty Press, 1951, str. 287-298.
 127

se srušila u prah, a neegzaktne nauke bi se morale odreći svojih

nada; 4) egzaktne nauke se mogu razlučiti od neegzaktnih po tom e
što su, u slučaju egzaktnih nauka, razlikovanje objektivnih i indek-
sičnih izraza, i zamenjivanje drugih prvima - prilikom formulisanja
problema, u okviru metodž, nalaza, adekvatnog demonstriranja,
pružanja adekvatne dokazne građe itd. - istovremeno aktualan za-
datak i aktualno postignuće, dok u slučaju neegzaktnih nauka nave-
deno razlikovanje i zamenljivost, u aktualnim zadacima, praksi i re-
zultatima, ostaju neostvarljiv programski zahtev; 5) razlikovanje
objektivnih i indeksičnih izraza, utoliko što se razlika sastoji od is-
traživačevih zadataka, ideala, normi, sredstava, postignuća i osta-
log, opisuje razliku između nauka i umetnosti - npr. između biohe-
mije i dokumentarnog film a; 6) pojmovi i rečenice mogu se sme-
stiti u jednu, odnosno drugu kategoriju, procedurom procenjivanja
koja pouzdano utvrđuje da li je dati iskaz po prirodi indeksičan ili
objektivan; i najzad, 7) u svakom pojedinačnom slučaju, samo
praktične teškoće onemogućavaju zamenu indeksičnog izraza
objektivnim.
Svojstva indeksičnih iskaza nadahnjuju beskrajna metodološka
proučavanja koja imaju za cilj da ih „poprave". Zaista, pokušaji da
se vlastita nauka oslobodi tih dosadnih smetnji daju pečat metodo-
loškim preokupacijama i produktivnosti u okviru svake nauke. Istra-
živanja praktičnih aktivnosti neke nauke, ma koja ona bila, pružaju
bezbrojne prilike za rigordzno bavljenje indeksičnim izrazima.
U društvenim naukama, oblasti u kojima se javljaju obećano raz-
likovanje i obećana zamenljivost ima bezbroj. Zbog obećanog razli-
kovanja i zamenljivosti ogromna se sredstva ulažu u razvijanje me-
toda za strogu analizu praktičnog delanja i praktičnog rasuđivanja.
Obećava se ogromna primenljivost i korist.
Međutim, kad g o d praktično delanje predstavlja predm et prou-
čavanja, obećano razlikovanje objektivnih i indeksičnih izraza i za-
m enljivost drugih prvima ostaje programski zahtev u svakom parti-
kularnom slučaju i u svakoj aktualnoj prilici u kojoj se razlikovanje
ili zamenljivost moraju dokazati. U svakom aktualnom slučaju, bez
izuzetka, navodiće se uslovi koje kompetentan istraživač mora uze-
ti u obzir, tako da se u tom partikularnom slučaju pravila dokaziva-
nja mogu malo razlabaviti, a da se dokazivanje ipak prizna kao ade-
kvatno.
Od logičara i lingvista, koji su u tom pogledu gotovo jednodu-
šni, saznali smo za neke od tih uslova. Za „duge" tekstove ili ,,du-
ge" tokove delanja, za događaje u kojima postupci članova pred-
stavljaju svojstva događaja koji se tim postupcima ostvaruju, ili
kad god se ne koriste znameni, ili pak kada su znameni nepriklad-
128

ni da posluže kao zamena za indeksične izraze, programski zahte-

vi dokazivanja zadovoljavaju se praktičnim društvenim baratanjem
(management}.
Pod takvim uslovima, indeksični izrazi - zbog svoje sveprisutno-
sti i drugih osobina - stvaraju ogromne, tvrdoglave i neotklonjive
smetnje zadacima rigoroznog bavljenja fenomenima strukture i re-
levancije u teorijama o dokazivanju konzistencije i izračunljivosti,
kao i u pokušajima da se konstruiše stvarni - a ne samo pretposta-
vljeni - prikaz običnog ponašanja i običnog govora, zajedno sa svim
njihovim strukturalnim pojedinostima. Na osnovu vlastitih iskustava
sa sprovođenjem anketa na osnovu uzorka, te s izgradnjom i prime-
nom instrumenata za merenje praktičnog delanja - statističkih ana-
liza, matematičkih modela i kompjuterskih simulacija društvenih
procesa - profesionalni sociolozi mogli bi naširoko dokumentovati
načine na koje se programsko razlikovanje i zamenljivost zadovolja-
vaju u okviru profesionalne prakse društveno uređenog dokazivanja
i od nje zavise.
Ukratko, kad god je posredi ispitivanje praktičnog delanja, razli-
kovanje i zamenljivost se uvek postižu jedin o za-sve-praktične-svr-
he. Prema tome, predlažemo da naš prvi problematični fenomen
bude refleksivnost prakse i postignuća nauka koje se praktikuju u
okviru organizovanih aktivnosti svakodnevnog života i kojima su te
aktivnosti predmet; a ta je refleksivnost suštinska.

f
„NEZANIMLJIVA" SUŠTIN SKA R EFLEK SIV N O ST O B JA ŠN JEN JA

Ćlanove koji se bave praktičnim sociološkim rasuđivanjem - re-

cimo, zaposlene u Centru za sprečavanje samoubistava u Los Anđe-
lesu, psihijatrijsko osoblje koje koristi kliničke dosijee na Univerzite-
tu Kalifornije, postdiplomce koji šifriraju psihijatrijski materijal, po-
rotnike, transseksualce koji žele da promene pol, profesionalne so-
ciološke istraživače - zanima ono što se može zaključiti ,,u praktične
svrhe", ,,u svetlu ove situacije", ,,s obzirom na prirodu konkretnih
okolnosti" i slično. Praktične okolnosti i praktično delanje odnose se,
za njih, na mnoštvo organizaciono značajnih i ozbiljnih stvari: sred-
stva, ciljeve, izgovore, mogućnosti, zadatke, i - naravno - osnove za
odbranu ili predviđanje adekvatnosti primenjenih procedura i nala-
za do kojih dolaze. Nešto je, medutim, isključeno iz njihovih zanima-
nja: praktično delanje i praktične okolnosti nisu sami po sebi jedn a
o d tema, a kamoli jedina tema njihovih ispitivanja; niti se njihova is-
pitivanja, usmerena na zadatke sociološkog teoretisanja, preduzi-
maju da bi formulisala od čega se ti zadaci sastoje kao praktično de-
lanje. Istraživanje praktičnog delanja se ni u jednom slučaju ne pred-
 129

uzima zato da bi osoblje moglo shvatiti i opisati šta uopšte čini. A

najmanje od svega se praktično delanje ispituje zato da bi se istraži-
vačima objasnio vlastiti govor o tome šta rade. Na primer, osoblje u
Centru za sprečavanje samoubistava u Los Anđelesu smatralo je
potpuno neprikladnim da ozbiljno razmotri vlastiti rad u utvrđivanju
uzroka smrti samoubica, i tako je moglo da se posveti nastojanjima
da obezbede neosporno priznanje sopstvenoj priči o onome što se
„zaista dogodilo".
Reći da oni „nisu zainteresovani" za proučavanje praktičnog de-
lanja ne znači žaliti se, niti ukazivati na priliku koju propuštaju, niti ot-
kriti grešku, niti izreći ironičnu opasku. Takođe, ako članove to ,,ne
zanima", ne znači da ih to „sprečava" da se bave sociološkim teore-
tisanjem. Njihova ispitivanja i dalje ne isključuju primenu načela
sumnje; oni nisu sprečeni da pretvore organizovane aktivnosti sva-
kodnevnog života u naučni problem; niti, napokon, naša opaska alu-
dira na razliku između „bazičnih" i „primenjenih" interesa u istraživa-
nju i teoriji.
Šta, dakle, znači reći da njih ,,ne zanima" proučavanje praktičnog
delanja i praktičnog sociološkog rasuđivanja? I kakav je značaj ta-
kvog jednog iskaza?
U objašnjenjima članova jedno svojstvo ima toliko jedinstven i
preovlađujući značaj da kontroliše druga svojstva, u njihovoj oso-
benoj ulozi preppznatljivjh, racionalnih svojstava praktičnih socio-
loških ispitivanja. To je svojstvo sledeće; u pogledu problematične
prirode praktičnog delanja i praktične adekvatnosti sopstvenih ispi-
tivanja, članovi uzimaju zdravo za gotovo da svaki član mora na sa-
mom početku „poznavati" situacije u kojima namerava operisati, da
bi njegovi postupci mogli poslužiti kao mere kojima će se ponuditi
prepoznatljivo objašnjenje osobenih, lociranih svojstava tih situaci-
ja. Za njih je sama po sebi razumljiva i potpuno nevredna pažnje či-
njenica da objašnjenja članova - bilo koje vrste, u svim svojim lo-
gičkim oblicima, uza sve načine korišćenja i uz svaki mogućni me-
tod njihovog spajanja u celinu - predstavljaju konstitutivna svojstva
tih situacija, koje kroz njih postaju vidljive. Članovi za tu refleksiv-
nost znaju, zahtevaju je, računaju na nju i upotrebljavaju je kako bi
proizveli, ostvarili, spoznali ili demonstrirali racionalnu adekvatnost
vlastitih procedura i nalaza, adekvatnost koja važi za sve praktične
svrhe.
Ne samo da članovi - porotnici i ostali - tu refleksivnost uzimaju
zdravo za gotovo već prepoznaju, demonstriraju i jedan drugome či-
ne očitom racionalnu prirodu vlastitih aktualnih - a to znači od situ-
acije neodvojivih - postupaka, uvažavajući tu refleksivnost kao ne-
promenljiv i neizbežan uslov vlastitih ispitivanja.
130

Kad tvrdim da članovi „nisu zainteresovani" da proučavaju prak-

tično delanje, ne želim reći da oni to čine često, retko ili nikad. To što
oni „nisu zainteresovani" ima veze s razboritim postupcima, s uver-
Ijivom argumentacijom i razumnim nalazima. Takođe, ima veze s na-
vikom da se ono što je ,,objašnjivo-za-sve-praktične-svrhe" tretira -
isključivo, jedino i potpuno - kao nešto što je mogućno otkriti. Da bi
članovi bili „zainteresovani", oni bi morali uložiti trud da „refleksiv-
nu" prirodu praktičnih aktivnosti učine očiglednom; da ispitaju ume-
šne (artful) postupke racionalnog ispitivanja kao organizacione feno-
mene, bez namere da ih poprave ili da budu ironični. No, čak i kad
bi hteli, članovi to ne b ib ili u stanju; u tom pogledu, članovi Centra
za sprečavanje samoubistava u Los Anđelesu nalik su na bilo koje
članove koji se upuštaju u praktična sociološka ispitivanja.

M O G U ĆN O ST ANALIZIRANJA DELANJA-U-KONTEKSTU KAO

PRAKTIČNOG O STVAREN JA

Ispitivanja kojima se članovi bave na bezbroj načina sačinjavaju

konstitutivna svojstva situacija koje analiziraju. Na iste načine, drugi
članovi prepoznaju njihova ispitivanja kao adekvatna za-sve-praktič-
ne-svrhe. Na primer, u Centru za sprečavanje samoubistava u Los
Anđelesu proces kojim smrtni slučajevi postajd objašnjivi za-sve-
praktične-svrhe predstavlja praktično organizaciono ostvarenje. Or-
ganizaciono gledano, Centar za sprečavanje samoubistava sastoji
se od praktičnih procedura za ostvarivanje raciona^lne objašnjivosti
samoubistava kao prepoznatljivog svojstva situacija u kojima se ta
objašnjivost javlja.
U aktualnim interakcijama, to ostvarenje je za članove sveprisut-
no, neproblematično i banalno. Što se tiče članova koji se bave so-
ciologijom, pretvoriti navedeno ostvarenje u temu praktičnog socio-
loškog ispitivanja neizbežno bi iziskivalo da se racionalne osobine
praktičnih aktivnosti tretiraju kao „antropološki neobične". Time že-
lim da skrenem pažnju na „refleksivne" postupke, kao što su slede-
ći: član svojim objašnjavalačkim postupcima čini poznate, banalne
aktivnosti svakodnevnog života prepoznatljivima Xr<30poznate, banal-
ne aktivnosti; u svakoj prilici kad se posegne za objašnjenjem uobi-
čajenih aktivnosti, ono ima za cilj da se te aktivnosti prepoznaju kao
,,evo, opet ono isto"; procese i dostignuća „imaginacije" članovi tre-
tiraju kao da su u kontinuitetu sa drugim opažljivim svojstvima situ-
acija u kojima se javljaju; i, najzad, kad god član, nalazeći se „usred"
aktualnih situacija kojima prisustvuje, spoznaje da te situacije imaju
ostvaren smisao, ostvarenu činjeničnost, ostvarenu objektivnost,
ostvarenu poznatost, ostvarenu objašnjivost - on doživljava organi-
 131
zacione načine postizanja tih ostvarenja kao nešto neproblematično;
on o njima ima samo nejasno znanje i upoznaje ih jedino ukoliko su
ta ostvarenja izvedena vešto, pouzdano, jednoobrazno, uz ogromnu
standardizaciju i putem koji je sam po sebi neobjašnjiv.
U osnovi tog ostvarenja leži činjenica da se članovi bave etnogra-
fijom , prepoznaju je i koriste. Na neznane načine, to ostvarenje za
članove predstavlja banalnu pojavu. A na neznane načine na koje je
ostvarenje banalno, za naše interese ono predstavlja fenomen do-
stojan strahopoštovanja, jer se sastoji od sledećeg: 1) članovi kori-
ste udružene svakodnevne aktivnosti kao metode pomoću kojih uo-
čavaju i demonstriraju izdvojivost, tipičnost, jednoobraznost, poten-
cijalnu ponovljivost, prikladan izgled, doslednost, ekvivalenciju, za-
menljivost, usmerenost, opisivost u bezličnim kategorijama, planira-
nost - ukratko, racionalna svojstva indeksičnih izraza i indeksičnog
delanja; 2) fenomen se takođe sastoji od mogućnosti da se delanje-
u-kontekstu analizira, jer ne samo da ne postoji opštevažeći pojam
„konteksta uopšte", nego je i svaka upotreba reči „kontekst", bez iz-
uzetka, sama po sebi suštinski indeksična.
Priznato racionalna svojstva zdravorazumskih ispitivanja - njihov
priznato dosledan, ili metodičan, ili jednoobrazan, ili planski, itd. ka-
rakter - postižu se, „nekako", udruženim aktivnostima članova. Za
osoblje Centra za sprečavanje samoubistava, za šifrante, za porotni-
ke - racionalna svojstva njihovih praktičnih ispitivanja „nekako" se
sastoje od udruženog rada na tome da se iz fragmenata, poslovica,
usputnih primedaba, glasina, delimičnih opisa, „šifriranih" ali u su-
štini nejasnih kataloga iskustva, i sličnog, učini oćiglednim kako je
neka osoba umrla, ili po kojim se kriterijima pacijenti upućuju na psi-
hijatrijsko lečenje, ili koja je od alternativnih presuda ispravna. To
„nekako" je problematična bit stvari.

ŠTA J E ETN O M ETO D O LO G IJA?

Karakteristika praktičnog sociološkog rasuđivanja, ma gde se od-

vijalo, jeste da se njime pokušavaju izlečiti indeksična svojstva go-
vora i ponašanja članova. Beskrajne metodološke studije imaju za-
datak da članovima ponude lek protiv indeksičnosti izraza, u okviru
stalnih nastojanja članova da demonstriraju, uz rigoroznu primenu
ideala, opažljivost organizovanih aktivnosti u aktualnim prilikama,
zajedno sa svim situiranim pojedinostima govora i ponašanja.
U svojstvima indeksičnih izraza i indeksičnog delanja postoji ne-
ki red. Ona se sastoje od organizaciono dokazivog smisla, ili činje-
ničnosti, ili metodske upotrebe, ili saglasnosti medu „kolegama po
 132

kulturi". Uređenost tih svojstava sastoji se od organizaciono dokazi-

ve racionalnosti indeksičnih izraza i indeksičnog delanja. Ta svojstva
jesu tekući rezultati udruženih svakodnevnih aktivnosti istraživača.
Dokaziva racionalnost indeksičnih izraza i indeksičnog delanja, za
vreme dok ih članovi uspešno proizvode, zadržavaju karakter uobi-
čajenih, poznatih, rutinizovanih praktičnih okolnosti. Kao proces i re-
zultat, proizvedena racionalnost indeksičnih izraza sastoji se od
praktičnih zadataka, podložnih svakom mogućnom zahtevu organi-
zaciono situiranog ponašanja.
Termin „etnometodologija" koristim da označim ispitivanje racio-
nalnih svojstava indeksičnih izraza i drugih vrsta praktičnog delanja
kao kontingentnih tekućih ostvarenja organizovane umešne prakse
u svakodnevnom životu. (...) Cilj nastavka ovoga rada jeste da prika-
žem etnometodologiju, i to izlaganjem triju6 studija koje su se poza-
bavile načinima na koja se ta ostvarenja postižu u svakodnevnom ži-
votu. U zaključku iznosim osnovna istraživačka načela etnometodo-
logije. (...)

PRAKTIČNO SO CIO LO ŠKO RASUĐ IVAN JE: ZAJEDN IČKO

RAZUM EVANJE
•
Sociolozi razlikuju zajedničko razumevanje (com m on undestan-
dino' u smislu „proizvoda", i u smislu „procesa". Kao „proizvod", za-
jedničko razumevanje se - po uobičajenoj definioiji - sastoji od in-
tersubjektivne saglasnosti o supstantivnim pitanjima; kao „proces",
ono se sastoji od raznih metoda pomoću kojih se nešto što neko ka-
že ili učini prepoznaje kao da je u skladu s nekim pravilom. Autori-
tet za to razlučivanje sociolozi nalaze u Veberu, koji je ponudio poj-
move Begreifen \ Verstehenza označavanje dvaju osobenih metoda
i oblika saznanja.
Ako analiziramo iskustva studenata prilikom izveštavanja o obič-
nim, svakodnevnim konverzacijama, vidimo da se u oba slučaja -
kako kod „proizvoda", tako i kod „procesa" - zajedničko razumeva-
nje sastoji od tumačenja koje se odvija u unutarnjem vremenu. Nji-
hova iskustva ukazuju na neke neobične posledice činjenice da u
oba s/učaja zajedničko razumevanje neminovno ima operativnu
strukturu.
Od studenata je zatraženo da zabeleže neki običan razgovor tako
što će na levoj strani hartije pisati ono što je stvarno rečeno, a na
desnoj ono o čemu su oni i njihovi sagovornici podrazumevali da

6 Od tri primera koje Garfinkel opisuje, ovde je preveden samo jedan, najkarakte-
rističniji. Zainteresovani se upućuju na originalno izdanje. - Prim. prev.
 133

g o v o r e . J e d a n o d p r im e r a - r a z g o v o r d v o je s u p r u ž n ik a - iz g le d a o je
ovako:

M : D ejna je danas usp e o da Danas p o p o d n e , d o k sam D ejnu, na-

u b a ci p e n i u p a rk in g -s a t
bez po d iza n ja .
šeg č e tv o ro g o d iš n je g sina, v o d io ku-
ći iz v rtić a , on je u sp e o da pru ži ruku
d o v o ljn o v is o k o da ub aci n o včić u
p a rkin g -sa t kad sm o p a rkirali u cen-
tru gra da , a ran ije s m o u ve k m o ra li
da ga p o d ig n e m o da bi d o h v a tio .

Ž: Je si li ga v o d io u p ro d a v -
n icu ploča?
To š to je u b a c io n o v č ić u sat znači
da 'ste zastali d o k ste se vra ća li kući.
Z n a m da si p la n ira o da id e š u p ro -
d a v n ic u plo ča ili na p u tu d o v rtić a ili
p ri p o v ra tk u . Da li to znači da si kod
p ro d a v n ic e sta o pri p o v ra tk u , ta ko
da je on b io s to b o m , ili si ta m o išao
u o d la sku , a p ri p o v ra tk u stao n e g d e
d ru g d e ?

M : N e, ko d o b u ća ra . Ne, kod prodavnice ploča sam stao

u odlasKu, a kod obućara pri povrat-
ku, kad je on bio sa mnom.
<

Ž : A zašto? Z nam zašto bi čo v e k m o g a o da sta-

ne kod o b u ć a rs k e ra d io n ic e . A zašto
si ti to ura d io ?

M : U zeo sa m se b i n o v e Kao što se sećaš, pre neki dan m i se

p e rtle . p o kid a la p e rtla na b ra o n cip e la m a
na š n ir pa sam o tiš a o kod o b u ća ra
da k u p im nove.

Ž: Na tv o jim m o ka sin a m a Pada m i na p a m e t da si m o g a o jo š

tre b a h itn o p ro m e n iti n e što da o b a v iš , kad si v e ć iša o kod
fle kice . o b u ća ra . M o g a o si da o d n e se š na
p o p ra v k u s v o je crn e m o ka sin e , na
k o jim a su se fle kice sa svim izlizale.
Ne bi tre b a lo da na njih zab ora viš.

Studenti su levu stranu popunjavali brzo i lako, ali im je desna bi-

la neuporedivo teža. Kad sam im zadavao šta treba da urade, mno-
gi su me pitali koliko želim da napišu. Kako sam im, razjašnjavajući,
nametao sve veću tačnost, jasnoću i razgovetnost, tako je zadatak
postajao sve tegobniji. Napokon, kad sam od njih zatražio da pret-
 134

postave da to o čemu su oni zapravo razgovarali ja treba da saznam

isključivo na osnovu doslovnog čitanja onoga što su oni doslovno
napisali, studenti su se predali, žaleći se da je zadatak nemogućan.
lako su studenti prigovarali zbog težine zahteva da napišu „još",
to frustrirajuće ,,još" nije se sastojalo od nekog teškog truda kao kad
bismo, recimo, morali da pretvorimo planinu u brežuljak pomoću
obične kofe. Poenta njihovih žalbi nije bila u tome što se ono o če-
mu se razgovaralo sastojalo od kompaktnih sadržaja koji su usled
mog cepidlačenja dobijali tolike dimenzije da je studentima na ras-
polaganju bilo premalo vremena, upornosti, hartije, želje ili dobrih
razloga da zabeleže ,,sve". Umesto toga, pritužba i njene okolnosti,
čini se, sastojali su se od sledećeg: ako bih ja nekog od studenata,
videvši ono što je napisao, uspeo da ubedim da to još nije dovoljno
tačno, razgovetno ili jasno, i ako bi on i dalje bio spreman da popra-
vi dvosmislice, onda bi se on vratio na posao, sa pritužbom da pisa-
nje samo po sebi razvija konverzaciju u sve razgranatije pletivo rele-
vantne materije. Sam nac//7obavljanja zadatka umnožavao je njego-
va svojstva.
Kakav sam im to zadatak ja postavio, pa da on od njih zahteva da
pišu ,,još"; da progresivno nametanje tačnosti, jasnoće i doslovno-
sti ima za posledicu da ga je bilo sve teže obaviTi, da bi na kraju po-
stao nemogućan; i da način obavljanja zadatka-umnožava njegova
svojstva? Kad bi se zajedničko razumevanje sastojalo od intersu-
bjektivne saglasnosti o supstantivnim pitanjima, onda bi njihov za-
datak bio istovetan onome kojim se, po pretposta&ci, bave profesi-
onalni sociolozi. U tom slučaju, zadatak bi se mogao rešiti ha način
koji profesionalni sociolozi obično predlažu.
Studenti bi najpre napravili razliku izmedu onoga što j e rečeno i
onoga o čem u s e govori, i stavili bi te dve vrste sadržaja u odnos
znaka i referenta. Ono što su sagovornici rek/i tretiralo bi se kao
ovlašna, delimična, nepotpuna, zamaskirana, eliptična, prikrivena,
dvosmislena ili obmanjujuća verzija onoga o čem u su sagovornici
govorili. Zadatak bi se sastojao od ispunjavanja praznina u onome
što je rečeno. Ono o čemu se govorilo sastojalo bi se od detaljnih i
korespondirajućih sadržaja onoga što su sagovornici rekli. Tako bi
sejeva i desna kolona formatirale u skladu sa „činjenicom" da se sa-
držaj onoga što je rečeno može zabeležiti prostim zapisivanjem kao
što bi to magnetofon činio. Desna kolona bi zahtevala da se „doda"
,,još nešto". Pošto nepotpunost onoga što je rečeno predstavlja ma-
nu, studenti bi morali da tragaju na nekom drugom mestu - a ne u
onome što je rečeno - kako bi: a) pronašli odgovarajući sadržaj i b)
pronašli osnov da podupru svoju tvrdnju - jer bi morali da uđu u
raspravu o tome - da je posredi zaista korespondencija. Pošto su
beležili aktualne konverzacije odredenih osoba, oni bi morali da po-
 135

traže te dalje sadržaje u onome što su sagovornici „imali na umu ,

ili onome što su „m islili", ili šta su „verovali , ili šta su „nameravali .
Štaviše, morali bi biti sigurni da su detektovali ono što su sagovor-
nici stvarno, a ne samo po pretpostavci, hipotetički, zamislivo ili mo-
gućno imali na umu. To će reći, morali bi da se pozovu na opažene
postupke - opažene načine na koje su se učesnici ponašali - kako bi
obezbedili osnove za pretenziju na „stvarnost". Do ove sigurnosti bi
se došlo tako što bi se nastojalo ustanoviti da li je u odnosu među
sagovornicima bilo nekih „garantujućih vrlina, kao što su poštenje,
otvorenost, iskrenost, nepatvorenost i slično. A sve to znači da bi
studenti morali da se pozovu na svoje znanje o zajedništvu razume-
vanja i o intersubjektivnim saglasnostima kako bi mogli da ustvrde
adekvatnost svojih izveštaja o onome o čemu su učesnici govorili,
tj. šta su učesnici uspostavili kao zajedničko razumevanje. Zatim, šta
god da su napisali, studenti bi mogli da pretpostave da ću ja, kao
kompetentan sudeonik u istoj zajednici (konverzacije su, na kraju
krajeva, bile sasvim obične), biti u stanju da uočim korespondenci-
ju i njene temelje. A u slučaju da ne uočim korespondenciju, ili u slu-
čaju da sadržaje shvatim drugačije nego oni, pod uslovom da mogu
i nadalje da pretpostavljaju moju kompetentnost - tj. dokle god mo-
je alternativno tumačenje ne bi potkopaio moju pretenziju da su al-
ternative koje iznosim vredne ozbiljnog razmatranja - studenti bi me
mogli shvatiti kao da insistiram da mi ponude još finije podrobnosti
nego što bi to iziskivale praktične svrhe. U tom slučaju, optužili bi
nrve za slepačko cepidlačenje, i moglo bi se očekivati da se na to po-
žale, rekavši da „svako vidi" šta je dovoljno za sve praktične svrhe -
šta je dosta, dosta je - i da niko nije tako slep kao onaj koji n eće da
vidi.
Ova verzija njihovog zadatka razjašnjava njihove žalbe što mora-
ju da napišu ,,još". Ona isto tako razjašnjava činjenicu da je zadatak
postajao sve tegobniji uporedo s nametanjem jasnoće i sličnog. Ali
ona ne razjašnjava baš najbolje završnu nemogućnost; jer, ona raz-
jašnjava jedan aspekt „nemogućnosti" zadatka kao neraspoloženost
studenata da idu dalje, ali ne razjašnjava jedan prateći osećaj, nai-
me, da su studenti na neki način smatrali da je zadatak, u načelu,
neostvarljiv. Napokon, ova verzija njihovog zadatka uopšte ne razja-
šnjava njihovu pritužbu da način obavljanja zadatka umnožava nje-
gova svojstva.
Jedno alternativno poimanje zadatka bolje će poslužiti. lako se to
na prvi pogled može činiti neobičnim, uzmimo da smo uklonili pret-
postavku da, ako želimo da opišemo neki iskaz kao svojstvo zajed-
ništva razumevanja, moramo na samom početku znati od čega se
sastoje supstantivna zajednička razumevanja. Uz to, uklonimo teori-
ju znakova koja prati tu pretpostavku, a po kojoj su „znak" i „refe-
136

rent" obeležja nečega što je rečeno i nečega o čemu se govori, ko-

ja dakle predlaže da se znak i referent stave u odnos međusobno ko-
respondirajućih sadržaja. Napuštanjem te teorije znakova mi isto-
vremeno napuštamo mogućnost da iskaz razjasnimo intersubjektiv-
nom saglasnošću o supstantivnim pitanjima na koju se pozivamo.
Ako se odreknemo tih predstava, ono o čemu su učesnici priča-
li neće moći da se razdvoji od onoga kako su učesnici govorili. U
tom slučaju, ono o čemu su učesnici govorili razjašnjavaćemo isklju-
čivo opisivanjem samog procesa govorenja: odnosno, nudeći me-
tod za iskazivanje onoga što se ima iskazati - recimo, sinonimni go-
vor, ironični govor, metaforični govor, kriptični govor, pripovedni go-
vor, govor u formi pitanja ili odgovora, laganje, zataškavanje, dvo-
smislenosti i ostalo.
Umesto brige da pažljivo razlučimo ono što je rečeno od onoga
o č e m u se govorilo - i nasuprot njoj - pravo razlikovanje se sada us-
postavlja na sledećoj liniji: član jezičke zajednice, s jedne strane,
spoznaje da neka osoba nešto kazuje, tj. da ona govori, a s druge,
spoznaje kako ona govori. U tom slučaju, shvatanje onoga što je
osoba rekia sastojaće se jedino i isključivo od toga da se spozna me-
tod njenog govorenja, da se uvidi kako je ona govoriia.
Predlažem da se desna kolona ne čita kao korespondirajući sa-
držaj leve; kada su dobili zadatak da razjasne o čemu su sagovor-
nici pričali, studenti nisu time bili navedeni da elaboriraju sadržaj
onoga što su sagovornici rekli. Sugerišem, naproti>/, da su njihova
pismena razjašnjenja zapravo predstavljala pokušaj da mi daju
uputstva kako da ono što su učesnici rekli iskoristim kao metod po-
moću kojeg ću shvatiti šta su rekli. Studente sam zamolio da mi pri-
skrbe uputstva kako bih shvatio šta su učesnici stvarno i sasvim iz-
vesno govorili. Ubeđujući ih u alternativna „tumačenja", insistiraju-
ći da još uvek ima dvosmislica, ja sam ih zapravo ubedio da su mi
njihove demonstracije pokazale šta su učesnici rekli samo po pret-
postavci, ili verovatno, ili zamislivo, ili hipotetički uzev. Oni su to
shvatiii kao da su njihova uputstva nepotpuna; da je njihovo de-
m onstriranje neuspešno utoliko što su uputstva nepotpuna; i da
razlika između pretenzije na „ s tv a rn o "i,,p o p re tp o sta v c i"zavisi o d
p o tp u n o sti uputstava.
Sada vidim o od čega je zapravo bio sačinjen zadatak koji ih je pri-
moravao da napišu ,,još", onaj zadatak koji je njima izgledao sve te-
ži da bi na kraju postao nemogućan, i čija su se svojstva umnožava-
la samim procedurama izvršavanja. Postavio sam im zadatak da ta
uputstva formulišu tako da ih učine ,,sve" tačnijima, jasnijima, razgo-
vetnijima, i napokon doslovnima, pri čemu se podrazumevalo da se
značenje tog ,,sve više", kao i značenje jasnoće, tačnosti, razgovet-
 137

nosti i doslovnosti, razjašnjava osobinama samih uputstava i ničega

više. Od studenata sam tražio da se pozabave nemogućnim zadat-
kom „popravljanja" suštinske nepotpunosti bito kog niza uputstava,
bez obzira na to koliko su brižljivo ili detaljno napisana. Tražio sam
od njih da metod koji su učesnici koristili prilikom govorenja form u-
lišu u vidu proceduralnih pravila koja treba slediti da bi se reklo ono
što su učesnici rekli, pravila koja bi bila u stanju da odgovore na sva-
ki zahtev situacije, mašte i razvoja događaja. Tražio sam od njih da
opišu metode govorenja kao da su ti metodi izomorfni s delanjem,
u strogom skladu s proceduralnim pravilom kojim se taj metod
formuliše u obliku o kojem se mogu davati uputstva. Spoznati šta je
rečeno znać/spoznati kako neka osoba govori, npr. spoznati da kad
žena kaže ,,na tvojim cipelama treba hitno promeniti flekice", ona
govori pripovedno, ili metaforički, ili eufemistički, ili pak misli na ne-
što drugo.
Studenti su se sapleli o činjenicu da se pitanje kako neka osoba
govori - zadatak opisivanja njenog metoda govorenja - ne ispunja-
va time što ćemo pokazati (odnosno, nije isto što i pokazati) da je re-
čeno u skladu s nekim pravilom za demonstriranje doslednosti,
uskladljivosti i koherentnosti značenja.
Dok obavljaju svoje svakodnevne poslove, Ijudi uzimaju zdravo
za gotovo da će ono što je rečeno biti shvaćeno pojnoću metoda
koje učesnici koriste da shvate svoj govor kao nešto jasno, dosled-
no, koherentno, razumljivo ili plansko, tj. kao podvrgnuto jurisdikci-
ji nekog pravila - rečju, kao racionalno. Uvideti „smisao" onoga što
je rečeno znači pripisati rečenome njegov karakter ,,po pravilu". ,,ln-
tersubjektivna saglasnost" označava različite društvene m etode ko-
jim a se čtanovi siuže da postignu spoznaju da j e nešto rečeno u-
skladu-sa-pravilom ; ona ne označava dokazivo poklapanje u sup-
stantivnim pitanjima. Zajedničko razumevanje je , prem a tome, bolje
p red o čiti kao operaciju, nego kao p re sek preklopljenih nizova.
Osoba koja se bavi sociologijom, bilo laičkom, bilo profesional-
nom, može tretirati zajedničko razumevanje kao intersubjektivnu sa-
glasnost o supstantivnim pitanjima pod uslovom da uzima zdravo
za gotovo da će ono što je rečeno biti shvaćeno u skladu s metodi-
ma koji nisu nužno specifikovani, to jest, moraju se specifikovati sa-
mo u „specijalnim" prilikama.
S obzirom na to da su muž i žena, razgovarajući, jedno drugome
nešto otkrivali, prepoznatljivi karakter rečenog za njih oboje je pod-
razumevao da se oboje upuste - i svako od njih pripiše onome dru-
gome da to čini - u rad kojim će se ono što je rečeno razumeti kao
da je usklađeno sa njihovim interaktivnim odnosom kao dostupnim
pravilom njihove saglasnosti, kao intersubjektivno korišćenom gra-
138
matičkom shemom za uzajamno analiziranje govora; upotreba ove
sheme obezbeđivala je da će oni shvatitijedno drugo na načine na
koje će b itishvaćeni. Zahvaljujući upotrebi te sheme, nijedan sago-
vornik nije imao pravo da zatraži od drugog da specifikuje kako to
obavlja; nijedan nije imao pravo da tvrdi kako drugi mora da „razja-
sni" šta hoće reći.
Ukratko, zajedničko razumevanje, budući da uključuje rad na tu-
mačenju koji protiče u „unutarnjem vremenu", nužno ima operativ-
nu strukturu. Ako analitičar ovu operativnu strukturu zanemari, on ti-
me koristi zdravorazumsko znanje društva upravo onako kako ga ko-
riste članovi, kad treba da ustanove šta Ijudi stvarno čine, ili ,,o če-
mu" stvarno govore; to jest, analitičar koristi zdravorazumsko zna-
nje o društvenim strukturama / kao predmet / kao sredstvo istraži-
vanja. Alternativa tome bila bi pripisati isključivi prioritet proučava-
nju metoda udruženog delanja i metoda zajedničkog razumevanja.
Ne jedan metod razumevanja, već beskonačno raznoliki metodi raz-
umevanja jesu pravi, i dosad neproučavani, kritični fenomeni koji
spadaju u zadatak profesionalnog sociologa. Njihova brojnost se ja-
sno očitava u beskonačnim popisima načina na koje Ijudi govore.
Neke indikacije o njihovom karakteru i međusobnim razlikama mo-
žemo pronaći u društveno dostupnim oznakama za različite znakov-
ne funkcije, kao što su obeležavanje, etiketira'nje, simbolizovanje,
amblemiranje, kriptogrami, analogije, anagrami, indikacije, deminu-
tivi, imitiranje, kopiranje, simuliranje - ukratko, u procesima kojima
se uređenost kulturnih situacija spoznaje, koristi i’proizvodi ,,iz" istih
tih situacija.7

NAČELA

Činjenica da su praktični postupci problematični na dosad nesa-

gledane načine; na koje su načine problematični; kako ih učiniti pri-
stupačnim za proučavanje; šta o njima možemo saznati - eto zada-
taka koje predlažemo. Termin „etnometodologija" koristim da ozna-
čim proučavanje praktičnog delanja u skladu s načelima poput ovih
koje ću navesti, kao i fenomene, pitanja, nalaze i metode koji prate
njihovu upotrebu.

7 Ove se ideju dotiče M.Berdsli (Beardsley) u radu „The Metaphorical Tvvist" (Phi-
!osophy and Phenomenological Research, mart 1962); on kaže da o metaforičkoj
upotrebi neke reči ne zaključujemo na osnovu toga što znamo šta dotična osoba mi-
sli, već naprotiv, znamo šta ona misli zato što vidim o da je reč upotrebljena metafo-
rički. Uzimajući poeziju za primer, Berdsli naglašava da se „ključ za tu činjenicu mora
na neki način nalaziti u samoj pesmi, jer, u protivnom, retko kad bismo bili u stanju
da čitamo poeziju".
 139

(1) Neograničeno područje odgovarajućih situacija otvara nam

se ako primenimo istraživačko načelo da svaku situaciju bez izuzet-
ka treba ispitati s obzirom na osobinu da „izbor" između alternativa
smisla, činjeničnosti, objektivnosti, uzroka, razjašnjenja, ili zajedni-
štva praktičnog de/anja predstavlja jedan od projekata delanja. Za-
hvaljujući tom načelu, svakom zamislivom vrstom ispitivanja - od
proroštva do teorijske fizike - možemo se legitimno pozabaviti kao
vidom društveno organizovane umešne prakse. Činjenica da dru-
štvene strukture svakodnevnih aktivnosti obezbeđuju kontekste, ci-
Ijeve, sredstva, opravdanja, problematične teme itd. za praksu i pro-
izvode tih ispitivanja uspostavlja legitimnost našeg interesovanja za
svaki oblik tih ispitivanja bez izuzetka.
Nikakva se ispitivanja ne smeju isključiti, bez obzira na to kada ili
gde se događaju, bez obzira na to koliko su im širok ili trivijalan
obim, organizacija, trošak, trajanje, posledice, bez obzira na uspe-
šnost, bez obzira na reputaciju, praktikante, pretenzije, filozofije ili fi-
lozofe. Procedure i rezultate vodene magije, proricanja, matematike,
sociologije - svejedno da li ih obavljaju laici ili profesionalci - sve
ćemo to istraživati u skladu s načelom da svako svojstvo smisleno-
sti, činjeničnosti, metoda, za svaki pojedini slučaj Ijudskih ispitivanja
bez izuzetka, predstavlja manipulativno (managed) os\varer\\e orga-
nizovanih situacija praktičnog delanja, te da se osobene determina-
cije u postupcima članova s obzirom na doslednost, planiranost, re-
levantnost ili pofiovljivost njihovih postupaka i rezultata - od veštič-
jih čini do topologije - stvaraju i osiguravaju tek pomoću osobenih,
lociranih oblika organizovanja umešne prakse.
(2) Članovi jednog organizovanog ustrojstva neprekidno se bave
odlučivanjem, prepoznavanjem, osvedočavanjem i demonstrira-
njem racionalne, to jest, koherentne, ili dosledne, 'ii odabrane, ili
planske, ili efikasne, ili metodične, ili spoznatljive prirode tih aktivno-
sti, u okviru svojih ispitivanja koja se mogu sastojati od računanja,
grafiranja, postavljanja pitanja, uzorkovanja, beleženja, izveštavanja,
planiranja, donošenja odluka i slično. Način na koji članovi svoje ak-
tualne istraživačke procedure - konstitutivne odlike vlastitih uobiča-
jenih i organizovanih delatnosti - ostvaruju kao prepoznatljivo raci-
onalne postupke u aktualnim priiikama organizacionih okolnosti, ni-
je dovoljno opisati samo time što ćemo reći da se članovi pozivaju
na neko pravilo kojim definišu koherentnu, doslednu ili planiranu, to
jest racionalnu, prirodu vlastitih aktualnih aktivnosti. Takođe nije do-
voljno ustvrditi da se racionalna svojstva razmišljanja članova proiz-
vode njihovim povinovanjem pravilima razmišljanja. Naprotiv -
„adekvatno demonstriranje", „adekvatno izveštavanje", „dovoljna
evidencija", „običan govor", „natezanje dokazne građe", „nužno za-
ključivanje", „okvir ograničenih alternativa", ukratko, svaka tema ,,lo-
140

gike" i „m etodologije", uključujući i sama ta dva termina, predsta-

vljaju paravane za organizacione fenomene. Ti su fenomeni kontin-
gentna dostignuća organizacije uobičajene prakse, i kao kontingent-
na dostignuća oni su članovima dostupna kao norme, zadaci, nevo-
Ije. Jedino na te načine - a ne kao nepromenljive kategorije, niti kao
opšti principi - ti fenomeni definišu „adekvatno ispitivanje i diskurs".
(3) Dakle, naše rukovodeće načelo jeste odbaciti danas preovla-
đujuću preporuku da sposobnost, efikasnost, uspešnost, inteligibil-
nost, doslednost, planiranost, tipičnost, uniformnost, ponovljivost
aktivnosti - to jest, racionalna svojstva praktičnih aktivnosti - treba
procenjivati, prepoznavati, kategorisati i opisivati pomoću nekog
pravila ili standarda spolja unetog u aktualne situacije, unutar kojih
članovi ta svojstva prepoznaju, koriste, proizvode i diskutuju. Sve
procedure kojima se opšte osobine logičkih i metodoloških svojsta-
va prakse i rezultata Ijudskih ispitivanja procenjuju u skladu s nekim
pravilom zanimaju nas kao fenom eni za etnometodološko ispitiva-
nje, i nikako drugačije. U strukturalno različitim organizovanim prak-
tičnim aktivnostima svakodnevnog života treba pronaći i ispitati pro-
izvodnju, poreklo, prepoznavanje i prezentaciju racionalne prakse.
Sva „logička" i „metodološka" svojstva delanja, svaku osobinu smi-
sla neke aktivnosti, njene činjeničnosti, objektivnosti, objašnjivosti,
opšteg važenja, treba tretirati kao kontingentno'ostvarenje društve-
no organizovane uobičajene prakse.
(4) Preporučujemo da se u svakoj društvenoj situaciji traga za na-
činima na koje ona samoorganizuje vlastitu pojavnost kao inteligibi-
lan prikaz društvenog poretka, ili dokaz o njegovom postojanju. Sva-
ka situacija organizuje svoje aktivnosti tako da stvori mogućnost da
se njena svojstva, kao organizovane sredine za praktične aktivnosti,
podvrgnu otkrivanju, prebrojavanju, beleženju, izveštavanju, prepri-
čavanju, analiziranju - jednom rečju, objašnjavanju.
Organizovani društveni aranžmani sastoje se od različitih meto-
da za postizanje objašnjivosti organizacionih postupaka kao udruže-
nog poduhvata. Svaka pretenzija praktikanata na uspešnost, jasno-
ću, doslednost, planiranost, ili efikasnost, i svako njihovo traganje za
adekvatnom evidencijom, demonstracijom, opisom ili relevantno-
šću, pretvara se u fenom en zahvaljujući svojoj kolektivnoj realizaciji
i načinima na koje različite organizacione sredine - odnosno oblici
organizovanja aktivnosti - „održavaju", „pospešuju", „odupiru se"
itd. metodima kojima oni čine vlastite delatnosti objašnjivima za-
sve-praktične-svrhe.
Upravo na one načine na koje je neka situacija organizovana, ona
se sa sto jiod metoda pomoću kojih članovi oblike delovanja u okvi-
ru te situacije predočavaju kao jasne, koherentne, planirane, dosled-
 141

ne, odabrane, spoznatljive, jednoobrazne, ponovljive veze - to jest,

racionalne veze. Upravo na onaj način na koji pojedinci postaju čla-
novi organizovanih delatnosti, oni se - u okviru svojih uobičajenih
interakcija - predaju ozbiljnom i praktičnom radu na detektovanju,
demonstriranju, uverljivom predočavanju doslednog, koherentnog,
jasnog, odabranog, planiranog spoljašnjeg izgleda vlastitih aran-
žmana. Upravo na one načine na koje je neka situacija organizova-
na, ona se sasto/i od metoda koji članovima obezbeđuju objašnjenja
te situacije kao niza izračunljivih, prepričljivih, poslovičnih, uporedi-
vih, opisivih, prikazivih - to jest, objašnjivih događaja.
(5) Svaka vrsta ispitivanja, bez izuzetka, sa s to jis e od organizova-
ne umešne prakse kojom se racionalna svojstva poslovica, delimič-
no formulisanih saveta, delimičnog opisa, eliptičnih izraza, usputnih
primedaba, basni, opominjućih priča i sličnog čine očiglednima, od-
nosno - demonstriraju.
Dokazivo racionalna svojstva indeksičnih izraza i indeksičnog de-
lanja jesu tekuće ostvarenje organizovanih aktivnosti svakodnevnog
života. To je srž stvari. Uspešna proizvodnja tog fenomena u svakom
svom aspektu, iz svake perspektive, i u svakoj fazi, za članove zadr-
žava karakter ozbiljnog, praktičnog zadatka, podložnog svim moguć-
nim nužnostima organizaciono situiranog ponašanja.