1

обезбеђења Милун Миленковић 1 за тај подухват нису били довољно храбри. Даље, проф. др
Владан Виријевић, је заиста учествовао у издавању фалсификованих диплома, док је његова супруга
Татјана Виријевић, 1997. године била заиста привођена због узимања мита. Такође, проф.
Виријевић је заиста агент турске Владе, али је „неке" информације слао и на „друге" адресе. Проф.
др Миленко Пекић, је заиста непримерено писао о ЈНА у непријатељским гласилима изван Србије, а
документацију из Архива Југославије је заиста продавао страним службама, па је зато Институт за
историју САНУ с њим раскинуо уговор о раду. Одговорно тврдим да би само ментално ретардирана
особа могла да поверује да су ове четири особе могле да почине тако монструозна кривична дела. Па
зашто је Суд онда пресудио тако како је пресудио?
Најпре, како је здраворазумски могуће употребити синтагму „није доказано“ кад
документован доказ постоји (видети прилог 1). Друго, зашто је уопште, након 4x4 одржана рочишта у
Косовској Митровици, Врховни касациони суд одредио Први основни у Београду као стварно и
месно надлежни? Има ли то било какве везе са адвокатским приправнком Бојаном Маликовић из
адвокатске канцеларије „Ђукановић“, ул. Кнеза Милоша 54, Београд или/и неком особом из Вашег
Министарства са сталним местом боравка у Нишу који је, тада, био надлежан и за Космет. Најзад,
како је могуће да су судски процеси трајали годинама, ако је случај толико брутално јасан2. Има ли то
неке везе са исчекивањем декриминализовања кривичних дела из чланова 170 и 171 Кривичног
закона? Да ли је случајно што су пресуде у три случаја донесене одмах након доношења Закона о
изменама и допунама Кривичног законика?
Ко је господин Маликовић који се усуди да напише све те гнусобе? У овом случају он је
небитан-такав је какав је! О његовом лику и неделу можете се информисати на сајту
www.psihometric.com и то из четири извора, богато документована3.
Сада ћу оставити по страни Маликовића и скуп четири наведена процеса и усредсредити се
само на један К3815/11, зато што га најбоље познајем и поседујем документоване доказе, а чини ми
се да одсликава стање нашег правосудног система. Пре него што изнесем доказе констатоваћу
чињеницу да право није емпиријска већ логичка наука, што доказујем чињеницом да у неким
правосудним системима (англосаксонском, на пример) коначну пресуду у судским споровима доносе
пороте састављене од правних лаика. Другим речима, у неким једноставним случајевима, да би сте се
одбранили од неправедних или/и незаконитих оптужби, није потребан правник, довољан вам је само
здрав разум. На страницама које следе покушаћу да докажем „да здрав разум не станује у
правосудном систему“ Републике Србије. Најпре да укажем на системску чињеницу која обеснажује
записнике са судских рочишта. Чињеница је да записници које сам добијао након завршених главних
претреса нису валидна документа (јер су без потписа и печата судије или записничара, премда сам то
ја изричито захтевао, а то није наведено у „записницима“), зато уз сваки од њих лепим и поштанску
признаницу о уплаћеној такси истог дана да бих, посредно, обезбедио правну ваљаност записника.
Мотив је сасвим разумљив, а видљив је из моје жалбе (прилог 6) на пресуду по предмету 42 к. број
1
Овај господин, који наводно није довољно храбар, је члан репрезентације Републике Србије у кик боксу!?
Зашто „није био довољно храбар“ објашњено је у фусноти бр.9 прилога бр. 10
2
Да Вас подсетим, од 74 пресуде Европског суда против Србије (податак од 26.6.2013.г) чак 31 (41%) се односи
на кршење члана 14 ЗКП (право на суђење у разумном року).
3
а) Декан од државног факултета направио свој; б) Алечковић Николић Мила-„Сулејман“ у Косовској
Митровици, објављено у „Нова српска политичка мисао“, 2.октобар 2012. године, Београд; ц) Психолошки
профил мобера на структуралном тесту личности (СТЛ) и в) Синдикат о тада актуелном, сада бившем
декану. Први извор је мој неуспео покушај да се проблем „Маликовић“ реши у систему Министарства просвете,
а затим председника владе Републике Србије. Други је литерално, а трећи научно-психолошко профилисање
овог нечовека од човека. Четврти извор најпотпуније одсликава лик и недела Маликовића. Да ови извори не
говоре о нашем сукобу са деканом већ да је Маликовић постао „државни проблем“ услед његовог одбијања да
преда дужност декана на законски начин, говори и следећи цитат из записника са седнице Изборног већа
Филозофског факултета у Косовској Митровици одржане 17.10. 2012.; Одлучно осуђујемо поступак
претходног декана који је одбио да на регуларан, Законом и Статутом предвиђен начин, омогући избор
нове факултетске Управе, а након избора ове Управе одбио да изврши примопредају дужности, чак и без
обзира на инспекцијски налаз Министарства просвете Србије. Његов однос према наставницима и
сарадницима, појединцима је до последњег дана свога мандата покушавао да дâ отказ, другима је претио,
изрицао дисциплинске мере без претходних опомена, разговора и сл. као и однос према ненаставном
особљу које је стално радило у страху од казни, најснажније осуђујемо! Ево још једног документовано
доказа који говори да Маликовић јаше првог, белог коња Апокалипсе (похлеба). Он је злоупотребом службеног
положаја декана издејствовао да његовог адвоката у свим овим рочиштима плаћа буџет Републике Србије због
чега се против њега (Маликовића) води спор по пријави Јавног тужилаштва, а пред Основним судом у
Косовској Митровици (7 К 13/13 од 03.05.2012)! У прилогу број 10 наведена су имена људи који су били
приморани да напусте факултет, а међу њима је и моје стим што сам ја само суспендован са посла на три
месеца у Маликовићевом очекивању да за то време нећу испуњавати унапред заказане радне обавезе (држати
испите). Пошто му то није успело морао је да ме врати на посао, али без икаквог образложења
2
3815/11, јер судији омогућава да измишља речи наводно изговорене и чињенице који су се , наводно,
десиле на рочиштима.
Већ први главни претрес у мом предмету било је предиктор каснијег, скоро трогодишњег,
нечасног, недостојног, пристрасног и, по мене, стресног 4 понашања предметног судије мр Јелене
Драговић5. На том првом главном претресу, заказаном за 30.11.2011. г. у 12 часова, нису приступили
ни оптужени ни његов бранилац, а суткиња је одложила претрес, и у записник је накнадно уписала
да: Бранилац окривљеног, адв. Душан Петровић, моли суд да данашњи претрес одложи зато што
окривљени, према изјави браниоца, не може да пређе административни прелаз Јариње. Дакле, у две
реченице су „спаковане“ три лажи. Ево још, по мом субјективном уверењу, недостојних поступака
који су узрочници стреса. Наиме, прихватити као процесну чињеницу синтагму Једнога дана
средином прошле године у контексту смртне опасности по декана, студенте или запослене, а не
показати на суду „одузети нож“ је апсурдно. У пресуди мр Јелене Драговић од 28.02.2013. године, а у
вези Маликовићевог дописа и његових намера пише: („...окривљени предметно саопштење није
сачинио са намером да приватног тужиоца омаловажи, већ да је исто упутио ректору
Универзитета у Приштини ради његове евентуалне интервенције, а у вези са понашањем
приватног тужиоца за које је сматрао да није одговарајуће“, садржане су две неистине. Прво,
Маликовић није самоиницијативно желео ректорову евентуалну интервенцију, већ је САМО
реаговао на допис генералног секретара Универзитета у Приштини (са привременим седиштем у
Косовској Митровици) бр. 10-7/4 достављеног декану дана 20.01.2010. Друга лаж је још више
разоткрила деканове намере, које је судија, својом срамно пристрасном пресудом, покушала да
прикрије6. Маликовићеве намере су биле само и једино да нас омаловажи јер, он, између осталог,
пише: Како је до сада оваквих дописа било више, све упућује на закључак да се заправо управо под
Вашим покровитељством оркестрира оваква преписка! Дакле, Маликовић није омаловажавао и
вређао само нас четворо, већ је оптужио и самог ректора да нас је он „оркестрирао“.
Када ми је постало органолептички јасно да нема шансе да ово суђење буде „непристрасно,
правично и у разумном року”, почео сам да пишем судским чиниоцима, тако да је у овај судски
предмет, директно или индиректно, уплетен комплетан правосудни систем Републике Србије и то:
Министарство правде (државни секретар др Данило Николић, прилог 8), Врховни касациони суд
(председник већа судија Јанко Лазаревић, на челу већа састављеног од судија Љубица Кнежевић-
Томашев, Миодраг Вићентијевић и Олгица Козлов - прилог 3), Апелациони суд у Београду
(председник већа судија Слободан Рашић, на челу већа састављеног од судија Татјана Вуковић,
Здравка Ђурђевић и Слађана Лазић - прилог 7), Прво основно јавно тужилаштво (заменик јавног
тужиоца Миодраг Марковић, прилог 4) и судије Првог основног суда (мр Јелана Драговић, прилог
5 и Заменик В.Ф. председника суда судија Зоран Шешић, прилог 9). Свих ових шест гласова
„готово као један глас“, Вашим речником речено, што посредно и непосредно вичу да би Петар
Костић заклао Драгог Маликовића, можда још и неког студента, да му нож није правовремено одузет!
Неки од наведених судија-службеника су, уставши у одбрану неодбранљиве, пристрасне и
неправичне судије мр Јелене Драговић додатно кршили један или више закона. На пример, пресуда
Апелационог суда (прилог 7) не садржи поуку о мојим правима, чиме се директно крше четири члана
(8, 336, 389 и 426) Законика о кривичном поступку. У истој пресуди судија се позива на чланове 388 и
391, али је члан 388 вишеслојан, а судија је потпуно неодређен на који став тог члана закона се
позива у конкретном предмету.
Апелациони суд уопште не разматра суштински део моје жалбе. Ево тог кључног дела. Прво не
постоји „један дан“ у коме је приватни тужилац извадио нож и њиме претио да ће заклати
Маликовића. Три су доказа: а) када би то било истина то би био саставни део решења о суспензији
број 1061 од 25.6.2009 из судских списа; б) такву тврдњу туженог нико од четири сведока (Бисерка
Ристановић, проф.др Радомир Ђорђевић, проф. др Мирослав Крстић и Милун Миленковић) није
потврдио и ц) имам још два разлога да ми Маликовић не буде занимљив за клање. Први разлог је

4
Некада сам био поротник-судија у Војном суду у Београду (на десетак рочишта), а завршио сам курс из
форензичке психологије (бр. уверења 30/75), тако да ми је процесно и суштински блиско вођење судског
поступка. Суочен са понижавајућем понашању судкиње током вођења рочишта и мојим идеалистичким, раније
реалним, преставама о достојанству и узвишености судске професије, почео је хронични стрес, који је деловао
све док сам био изложен тој, једва подношљивој, професионалној ситуацији. Дакле, од 30.11.2011. у 12 часова
све до 28.02.2013. године. Хронични стрес је ослабио имунолошки систем мог организма, што је покренуло
стварање полипа. Полип на сигми одстрањен је хирушком операцијом 27. 11. 2012 и послат на PH анализу која
је показала да је доброћудан, за сада.
5
На које сам ја реаговао подношењем приватне тужбе против суткиње дана 24.01.2013.
6
Да ли постоји још већи степен судијске пристрасности од овог? Потпуно је јасно да ситагму са намером да
приватног тужиоца омаловажи у контексту члана 170 КЗ може изрећи само правно едукована особа, а то
није ни на једном од шест рочишта изрекао Маликовићев бранилац што могу доказати записницима.
3
рационалан, Маликовић није рентабилан циљ-за њега ми не треба оштро оружје, довољно је и тупо-
моја глава. Други разлог је моралне нарави-нећу нож од челика, племенитог метала, гурнути у говно.
Другим речима, чак и да постоји нож, који не постоји, он не би могао бити доведен у узрочно-
последичну везу са мојом привременом суспензијом. Маликовић први пут, што се види из судских
докумената, увреду лажним ножем смишља тек 27.1.2010, а предигра око суспензије започиње
02.10.2007 године (видети прилог бр. 11). За непостојање „једног дана“ и „једног ножа“ говори
прилог бр. 12. Наиме, да сам ја претио клањем Маликовићу и „још неком студенту“ он ме не би
вратио на посао уз надокнаду свих новчаних примања током тромесечне суспензије. Другим речима,
суспензија је био само механизам да ме натера да „легнем на руду“ и помирим се са свим његовим
марифетлуцима и насиљем на студентима, запосленим и професорима на факултету.
Даље, Апелациони суд потпуно игнорише чак пет неистина изнетих у мојој жалби, као да не
постоје. Поново наводим неистине: 1) Није истина да је адвокат Радојица Трајковић из Косовске
Митровице, ул. Филипа Вишњића бб, бранилац оптуженог. Истина је да је његов бранилац у овом
предмету као и у преостала три судска спора био адвокат Душан Петровић, из адвокатске канцеларија
„Ђукановић“, ул. Кнеза Милоша 54, Београд, 150 метара удаљене од „Палате правде“. Занимљиво је
да у истој адвокатској канцеларији, у својству адвоката приправника, функционише једна дама -
Бојана, још занимљивијег презимена – Маликовић, која је Маликовића бранила у предмету К-бр
3165/2011 дана 05.11.2012. године; 2) Није истина да је адвокат Александар Васиљевић, улица
Немањина 8, Рашка, био пуномоћник приватног тужиоца. Истина је да је приватни тужилац самог
себе заступао у шест рочишта, а само је у једном рочишту (петом, одржаном дана 06.12. 2012 године)
ангажовао адвоката Тихомира Стојановића из Београда. Приватни тужилац је то учинио након
хирушке интервенције која је била последица хроничног и акутог стреса којем је био изложен током
трогодишњих суђења у спору са Драгијем Маликовићем; 3) Није истина да је декриминализација
кривичног дела допунама Кривичног закона с краја 2012. године наступила случајно, већ је судски
процес намерно одуговлачен у исчекивању те декриминализације. Због тога сам се обраћао
притужбама преседници Првог основног суда у Београду (25.09.2012.) и Министарству правде
(Одељењу за надзор у судовима 20.11. 2012.), али без икаквог ефекта; 4) У ожалбеној пресуди се
спорадично спомињу још нека мени апсолутно непозната имена непостојећих особа: Бисерка Ристић
и Мирослав Ристић и 5) Неистина је такође да је Мирослава Крстића, шефа Катедре за психологију
Филозофског факултета у Косовској Митровици, навео као свог сведока бивши декан Драги
Маликовић, окривљени. Истина је да је проф. др Крстић „сведоков сведок“, тј. кога је за ту улогу
предложио проф. др Радомир Ђорђевић, бивши продекан Филозофског факултета у Косовској
Митровици, иначе и сам сведок кога је предложио окривљени. Докази су садржани у записнику са
главног претреса од 9.03.2012. (саслушање окривљеног Маликовића) и записнику од 14.09.2012.
године (саслушање сведока проф. др Радомира Ђорђевића).
У случају спора ко говори истину, а ко неистину Петар Костић има сведока проф. др Миленка
Пекића, чије је присуство главним претресима уредно регистровао у записницима. Исти сведок може
сведочити да тога дана (30.11.2011 године) административни прелаз Јариње није био затворен тако да
је лаж, садржана у допису заменика председмика ВФ Првог основног суда, судије Зорана Шешића, од
27.09.2012. године, да окривљени није могао да приступи главном претресу дана 30.11.2011. године.
Напомињем да потпуно разумем сведоке који су на рочиштима износили гласине (чух, прича се,
говоркало се..., али НИСУ лагали) о мојој маленкости. Па зашто су говорили тако! Само зато што их
је пажљиво слушао безобзирни зли Маликовић и то у време када је уживао у деканској сили и власти
(а шта тај човек све може да почини часним људима прочитајте на сајту под „а“, „б“ и „в“). Најзад,
уопште нисам повређен претходном пресудом Апелационог суда. Зашто? Зато што сам „узео“ правни
лек који ми је преписала и захтевала мр Јелена Драговић, а који гласи ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:
Против ове пресуде може се изјавити жалба Апелационом суду у Београду, а преко овог суда у
року од 8 (осам) дана од дана пријема исте. Другим речима, жалиш се ономе на кога се жалиш – то
би било смешно да није жалосно!
Ево доказа о незаконитости поступања још једног судског службеника - заменика јавног
тужиоца - Миодрага Марковића. Прво, у мојој приватној тужби (прилог бр. 4), а против мр Јелене
Драговић (прилог бр. 2), он није имао шта да тражи, јер то не предвиђају чланови 64 и 65 Законика о
кривичном поступку, нити је Први основни суд, како он тврди, имао законско право да приватну
тужбу третира као кривичну пријаву. При свему томе заменик јавног тужиоца тврди да поседује
наднаравне моћи видовитости, јер арогантно тврди да се у радњама оптужене не стичу елементи
наведеног нити било којег другог кривичног дела, а да није остварио увид у лекарски
постоперативни налаз проф. др Додера у коме је ентите „стрес“ наведен у одговарајућем
медицинском контексту.
Обећах емпиријске доказе „да здрав разум НЕ станује у правосудном систему“
Републике Србије. Ево тих доказа! Испитано је 147 студената психологије. На протоколу Теста
4
здравог разума (ТЗР) описан је кључни, наводни, догађај који следи: 10. Ево догађаја који
описао један декан, а који је, наводно, изазвао један факултетски професор па је то постало
предмет Судског спора. Професор је тужио декана због кривичног дела увреде (ч.170
Кривичног закона). Цитирамо декана: „Једнога дана ... ми је рекао да приватни тужилац (то је
тај профа, тужилац) има нож и да њиме прети мени лично (то јест декану, туженом), а како је
постојала опасност за студенте, ја сам по службеној дужности позвао продекана и обезбеђење ...
да од окривљеног узму тај нож. Они су отишли да му узму нож, па како нису били довољно
храбри, нож му је одузет... Професор ... ми је рекао да је критичном приликом приватни
тужилац изјавио, а док је имао нож у рукама „да ће пасти крв". Затим су постављена три
питања чија је фреквенција (ф) и проценат (%) понуђених одговора табелирана (10, 11 и 12).
10. Колико рочишта (односно 11. Колико је времена (месеци или година), по Вашем
суђења), по Вашем мишљењу, мишљењу, потребно да Суд донесе првостепену
треба Суду да донесе првостепену пресуду по тужби из догађаја описаног под
пресуду? предходним бројем (10)?
Број рочишта f % Време до доношења пресуде f %
Једно 38 25,9 Један месец 44 29,9
Два 37 25,2 Три месеца 38 25,9
Три 35 23,8 Шест месеци 37 25,2
Четири 14 9,5 Годину дана 21 14,3
Пет 4 2,7 Две године 5 3,4
Више од пет 19 12,9 Три или више година 2 1,4
Тотал 147 100,0 Тотал 147 100,0
Нећу вређати ничији здрав разум коментаришући горе табелиране податке!
12. У догађају описаном под бројем 10, највећу доказну снагу на
Суду, ван сваке разумне сумње, има наводно „одузети нож“
Одговор f %
Тачно 107 72,8
Нетачно 15 10,2
Не знам 25 17,0
Тотал 147 100,0
Због доказне снаге материјала (ножа) морам прокоментарисати овај емпиријски налаз. Дакле,
од 147 испитаника само 15 (10.2%) непристрасно цени, да нож, као изведени доказ нема највећу
доказну снагу. Другим речима, само 10.2% испитаних се саглашава са пресудом мр Јелене Драговић,
спрам 72.8% који мисле супротно.
У прилог нерегуларности ових суђења цитирам и небулозу наведену у записнику од 1.6.2012.
године (предмет број 3156/2011) Његова супруга ... је била рефернт за студенска питања на
нашем факултету од 1996 до 1998 године и ја сам својим очима видео како је полиција приводи,
како је свима било познато, због узимања мита. И сам приватни тужилац је у то време долазио
код мене и молио ме да учиним нешто како би је ослободили. Ја заправо нисам видео као је ...
привођена већ сам о томе чуо како је привођена, али сам касније ја потписао документе поводом
њеног премештаја у библиотеку.
Шта очекујем да ће бити резултат овог мог обраћања Вама? Најпре очекујем одговор са
министарским потписом, као и разјашњење да ли је у овом маратонском, по мом субјективном
уверењу, било кршења Закона. Затим, очекујем да ћемо сво четворо бити ослобођени плаћања било
каквих додатних трошкова (како судских тако и „награда Маликовићевим адвокатима“ што би рекао
судија Зоран Сарић)7. Подразумева се да тај одговор мора да буде „правно обавезујући“. Даље,
очекујем да ће се сви грешници поменути у овој притужби молити Богу за моје здравље, јер у
противном, ако је стрес изазван поступањем судија мр Јелене Драговић резултирао малигним
променама на мојој сигми или дебелом цреву, накнадно ћу одлучити шта ми је чинити јер је, у том
случају, једна од опција је да мач Правде узмем у своје руке. Ако ми то буде једина опција онда ћу се
потрудити да јавност сазна да српско правосуђе својим (не)чињењем посредно доприноси повећању
стопе насиља у Србији.
Шта ћу учинити ако Ваш одговор изостане до 1. фебруара 2014. године или буде
незадовољавајући, опет по мом субјективном уверењу? Ово писмо ћу „окачити“ на сајт под насловом

7
Не могу да се отмем професионалном изазову, а да не прокоментаришем чињеницу да су се мушкарци-судије
потписивали испод правничког правдања брљотина које су починиле жене-судије или/и иза њих стоје жене-
правнице (на пример Маликовићева сестричина Бојана из адвокатске канцеларије „Ђукановић“, ул. Кнеза
Милоша 54). Ако Вас занима овај феномен предлажем Вам да на наведеном сајту прочитате „Кучке-жене
зависне од слабости мушкараца“
5
„Има ли права и правде у српском правосуђу?“, упутити на електронске адресе свих политичких
партија, електронски доступних медија и заштитнику грађана Републике Србије (Ombudsman).
Ево и поткрепељања (награде) ако услишите мојим молбама: објавићу рад под насловом „Ипак има
права и правде и у српском правосуђе“.
Шта ћу учинити ако ни све то не резултира променама у правосудном систему Републике
Србије (привођење здравом разуму)? Тада ћу се обратити Европском суду за људска права због
повреда члана 14 ЗКП (право на суђење у разумном року). Да ли ће ме Европски суд одбити јер се
нисам обраћао свим инстанцама домаћег правосуђа? Не би требало, зато што што ћу ја кривицу због
пропуста обраћања Касационом суду пребацити на наш Апелациони суд због два ралога: а) Кршење
чланова 8, 336, 389 и 426 Законика о кривичном поступку и б) Апелациони суд је тенденциозно
игнорисао чињеницу зорно видљиву из пресуде број 3815/11 од 28.02.2013 зато што сам ја
Маликовића тужио по два члана КЗ и то увреде из члана 170 став 1 и клевете из члана 171 КЗ-а.
Само је декриминализован члан 171 КЗ, док је увреда са омаловажавајућом намером још увек
кривично дело.
На крају имам, још, једну молбу министру лично! Молим Вас уважите (ако немате другог, али
здраворазумског избора) наводе у овој притужби, и спречите ме да се обраћам Европском суду за
људска права. У мом систему вредности то је, ипак, издаја отаџбине Србије, чије сам Војске ја
пуковник. То би снажно потресло земне остатке обојице мојих предака (деда), учесника Великог рата.
Први, Петар (чије име ја носим), почива у алеји 42, парцела 2171 на Зејтинлику. Други, Станоје,
почива на сеоском гробљу златиборског села Семегњева. Покојни Станоје је три године провео у
немачком заробљеништву, али је са двојицом, Семегњеваца, ратних другара, побегао из
заробљеништва и њих тројица су препешачили, током три месеца, раздаљину Галиција-Златибор.

Са захвалношћу Вас поздравља Петар Б. Костић

6
 ПРИЛОГ 1
Република Србија, Универзитет у Приштини, Филозофски факултет Број: 76, дана 27. 01. 2010. године,
Косовска Митровица, Филипа Вишњића бб
Ректору Универзитета у Приштини, Проф. др Здравко Витошевић, 38 220 Косовска Митровица
Поштовани,
у вези са представкама запослених на Филозофском факултету у Косовској Митровици проф. др Петра
Костића и доц. др Владана Виријевића (мој болд) - који су Вам се обратили, први дописом у форми изјаве
која носи „наслов" „Могућност да мој декан изазове инцидент са трагичним последицама" а други дописом чији
је „наслов" „Информација о збивањима на Филозофском факултету у Косовској Митровици" - које су нам од
стране генералног секретара Универзитета достављене дописом бр. 10-7/4 од 20.01.2010. године у коме се
тражи да се изјаснимо о у њима изнетим наводима, обавештавамо Вас следеће.
Проф. др Петар Костић је због непримереног понашања у просторијама Факултета и изношења
неоснованих оптужби против управе Факултета више пута опоменут, а дана 9.10. 2007. године достављено му је
и писмено Упозорење бр. 1620 (прилог). Средином прошле године проф. др Костић је наставницима присутним
у зборници Факултета показивао нож и изјављивао да ће „пасти крв" и слично, због чега је такође усмено
опоменут, а после низа испада и дописа у којима је износио неистине о раду Управе и Декана Факултета,
Решењем бр. 1061 од 25.06. 2009. године и суспендован на три месеца (прилог). Према томе, управа Факултета
треба да се надлежним органима обрати дописом који би носио „наслов" „Могућност да проф. др Петар Костић
изазове инцидент са трагичним последицама".
Више је него очигледно да је проф. др Петар Костић не само конфликтан, већ и подложан
манипулацијама, јер плате запослених на Филозофском факултету помиње управо у тренутку када се у
медијима пише о енормним примањима појединих наставника на Универзитету у Косовској Митровици, а како
знамо кога то погађа, више је него јасно одакле се и по чијем налогу пише и овај допис.
Што се тиче аутора дописа „Информација о збивањима на Филозофском факултету у Косовској
Митровици", доц. др Владана Виријевића, истичемо да је именовани један од оних који су учествовали у
издавању фалсификованих диплома на Катедри за историју Филозофског факултета у Косовској Митровици у
периоду од 2001-2004. године, јер се његов потпис налази у фалсификованој испитној документацији и
досијеима готово свих спорних диплома, у некима је потписао и више испитних пријава. Не сумњамо да је
његова активност и до сада била мотивисана борбом да се прикрије оно што је учинио, и он сам и они са којима
је спроводио криминалну активност, али и његова супруга (Татјана Виријевић), која је у Приштини, као
референт за студентска питања, 1997. године била привођена због узимања мита. А можемо основано
претпоставити и да његове активности имају још један смер. Наиме, подсећамо Вас да је он сам с поносом у
свом допису истакао да је дипломирао на Катедри за турски језик и књижевност, чак Вам и пре него
Факултету на коме је запослен а на коме је и студирао, доставио Увјерење о стеченом високом образовању.
Доц. др Виријевић, који је основне студије завршио 1995. године, магистрирао 1998. године, докторску
дисертацију пријавио 2001. године да би јуна 2004. стекао титулу доктора наука, и све то са непуне 33 године
живота, 2003. године је уписао трогодишње студије турског језика и књижевности на Интернационалном
универзитету у Новом Пазару, а три године касније стекао стручни назив професор турског језика и
књижевности! Свака част и доц. др Виријевићу и свим Србима који су дипломе стекли Интернационалном
универзитету у Новом Пазару! А с обзиром на то да је био стипендиста турске Владе, нисмо изненађени
чињеницом да његов допис носи „наслов" који садржи реч информација. И не сумњамо да је „неке"
информације слао и на „друге" адресе. Мада нас изненађује што информише и господина ректора, који није
његов непосредни претпостављени!
Ректорату Универзитета се нешто раније обратио и проф. др Миленко Пекић, чију представку сте нам
доставили - на овај допис смо Вам одговорили, а овом приликом Вас посећамо да је др Пекићу својевремено у
Институту за историју САНУ раскинут уговор о раду због непримереног писања о ЈНА у непријатељским
гласилима изван Србије, а да се у београдским научним круговима за њега отворено прича да документацију из
Архива Југославије продаје страним службама.
Тон и неоснованост дописа које су Вам доставила сва три наша наставника наводно незадовољна
стањем на Факултету, а у некима од њих се између осталог, помиње и мобинг који према њима наводно
спроводи декан Факултета, јасно указује где се пишу такви дописи. Управо активност коју спроводе ови
наставници представља мобинг, а мобинг је и то што нам их, као и до сада, достављате уз захтеве да се о
њима изјаснимо. Како је до сада оваквих дописа било више, све упућује на закључак да се заправо управо под
Вашим покровитељством оркестрира оваква преписка.

ПР
И
Ш
ТИ
НА

7
 ПРИЛОГ 2
ПТТ број Р03001374 од 24.01.2013
На основу 64. члана Законика о кривичном поступку, приватни тужилац, пуковник у резерви, проф. др Петар
Костић, психолог из Новог Београда, ул. Марка Челебоновића 7/12 подноси
ПРИВАТНУ ТУЖБУ
Против Драговић мр Јелене, судије I Основног суда у Београду због тога што је, супротно члану 14.
Законика о кривичном поступку, са умишљајем и намерно одуговлачила суђење у предмету 3815/2011
излажући приватног тужиоца хроничном стресу две године (током 2011/2012). Такође је приватног тужиоца пет
пута заредом излагала и акутном стресу недостојно водећи суђења (видети документа под бројевима пет до
девет, Записници са суђења). Континуирани хронични и акутни стрес је резултирао тешким нарушавањем
здравља које је исходовало хирушку интервенцију. Хирушка операција је извршена дана 27.11.2012 на
Клиници за гастроентерологију ВМА.
Тужена Драговић мр. Јелена је са умишљајем, пристрасно и недостојно одуговлачила судски поступак
К-3815/2011 безрезервно стајући на страну туженог Маликовића (посвећеније него његов плаћени адвокат,
Душан Петровић), а све у исчекивању Закона о изменама и допунама кривичног законика, којим је
декриминализовано кривично дело клевете из члана 171. Тужена је у записнике диктирала неистините податке
(на пример неприсуство Маликовића или/и његовог адвоката-записници од 30.11.2011 и 6.12.2012, затим да је
приватни тужилац предлагао туженикове сведоке као своје, а потом је на наредном рочишту исправљала
неистину са предходног-упоредити записнике од 28.6 и 9.3.2012 г). Iгнорисала је чињеничне изјаве именованих
сведока самог туженог Маликовића (записник од 14.9.2012), дозвољавала правно-логички немогуће да један
сведок за своје сведочење позива четвртог сведока кога Маликовић у свом исказу од 9.3.2012 није навео (исти
записник од 14.9.2012) и пренебрегла је очигледну чињеницу да тужени Маликовић неистинито описује
фактичко стање правдавајући своје кривично дело клевете (упоредити чињенични физички статус двоје
сведока-записник од 14.9.2012 и слику из притужбе упућене Министарству правде од 18.11.2012). Најзад,
тужена апсолутно свесно и намерно износи неистину да нема доказа о уредном позивању сведока Кпстић
Мирослава (упоредити судски записник од 6.12.2012 са документима 13 и 14). Све те кривичне радње тужене,
Драговић мр. Јелене, су снажно трауматизовале приватног тужиоца јер је он управо на суду покушао да нађе
правду у сукобу са Маликовићем, својим бившим деканом, а након неуспеле притужбе Министру просвете
Републике Србије (број 4501411 од 04.03.2011). Тужена је својим чињењем континуирано, хронично и акутно,
изазвала тешке телесне повреде тужиоцу чиме је и починила кривично дело из чл.121 Кривичног Законика
Републике Србије.
Због свега тога приватни тужилац подноси ову тужбу и предлаже да се пред I Основним судом у
Београду, као стварно и месно надлежним, закаже и одржи главни претрес на који позвати:
-Приватног тужиоца:проф. др Петра Костића
-окривљену: мр Јелену Драговић
-сведоке: а) правобраниоца Душана Петровића из адвокатске канцеларије Ђукановић, Кнеза Милоша 54,
Београд и б) проф. др Миленка Пекића, ул. Кичевска 8, Београд
-да се у доказном поступку изврши увид у следећих 16-ест докумената:
1) Лекарски постоперативни налаз пуковника проф. др Р. Додера, од 27.11.2012 године
2) Приватну тужбу Петра Костића против Драгог Маликовића К-3815/2011
3) 1. Предлог туженом судији Јелени Драговић од 16.3.2012, повратница бр. 1523238
4) 2. Предлог туженом судији Јелени Драговић од 30.10.2012, повратница бр. 258108
5) Записник о главном претресу од 30.11.2011 године
6) Записник о главном претресу од 9.3.2012 године
7) Записник о главном претресу од 28.6.2012 године
8) Записник о главном претресу од 14.9.2012 године
9) Записник о главном претресу од 6.12.2012 године
10) Прва притужба на рад судије Јелене Драговић која одуговлачи кривични поступк,
пријемни бр.43515432,од 18.11.2012године, председници I Основног суда, Шобот
11) Друга притужба на рад судије Јелене Драговић која одуговлачи кривични поступк,
пријемни бр.378868 од 4.12.2012 године, председници I Основног суда,Тањи Шобот
12) Притужба на рад I Основног суда због одуговлачења поступка пријемни број:43515432,
oд 20.11.2012 године упућена Одељењу за надзор у судовима Министарства правде РС
13) 1.позив I Основног суда из Београда упућеног сведоку проф. др Мирославу Крстићу и
одговор сведока од 5.12. 2012. године
14) 2.позив I Основног суда из Београда упућен сведоку проф. др Мирославу Крстићу од
11.12. 2012. године
15) Одговор заменика в.ф.председника I Основог суда, судије Зорана Шешића, од 4.9.2012
16) Одговор државног секретара др Данила Николића, Министарства правде РС, од 20.11.2012
Да се по одржаном главном претресу окривљена огласи кривом за кривично дело које јој се ставља на
терет, осуди на казну по закону и обавеже на плаћање трошкова кривичног поступка.

У Београду, дана 23.1.2013 године   Приватни тужилац

8
ПРIЛОГ 3

9
10
ПРIЛОГ 4

11
 ПРIЛОГ 5

РЕПУБЛIКА СРБIЈА, ПРВI ОСНОВНI СУД УБЕОГРАДУ

42 К. Број 3815/11
Дана 28.02.2013. године
Савска бр. 17 а
БЕОГРАД
У IМЕ НАРОДА
ПРВI ОСНОВНI СУД У БЕОГРАДУ, и то судија мр Јелена Драговић, судија појединац, са
записничарем, Биљаном Мацуром, у кривичном поступку против окривљеног, Драгог Маликовића, из Косовске
Митровице, са боравиштем у Београду, улица Ваљевска бр. 10, стан бр. 6 - Чукарица, чији је бранилац адвокат
Радојица Трајковић из Косовске Митровице, ул. Филипа Вишњића бб, због кривичног дела Увреда из члана 170
став 1 Кривичног законика и кривичног дела Клевете из члана 171 став 1 Кривичног законика, по приватној
кривичној тужби приватног тужиоца Петра Костића из Београда, улица Марка Челебоновића 7/12, чији је
пуномоћник адвокат Александар Васиљевић из Рашке, улица Немањина 8-Рашка, која је приватна кривична
тужба поднета Основном суду у Косовској Митровици дана 18.03.2010. године, по решењу Врховног
касационог суда К. бр. 182/11 од 31.05.2011. године, дата у рад Првом основном суду у Београду, након
одржаног главног и јавног претреса, дана 28.02.2013. године, донео је у присуству приватног тужиоца, Петра
Костића, а у одсуству уредно позваних окривљеног, Драгог Маликовића, браниоца окривљеног Радојице
Трајковића и пуномоћника приватног тужиоца Александара Васиљевића, у смислу члана 445 ЗКП и истог дана
јавно је објавио следећу:
ПРЕСУДУ
Окривљени Драги Маликовић, од оца Радомира и мајке Стане, девојачко Лаковић, рођен 01.05.1952.
године у Србобрану-Косово и Метохија, са пребивалиштем у Београду улица Ваљевска бр. 10/6, по занимању
професор, неосуђиван, брани се са слободе.
На основу одредбе члана 355 став 1 тачка 2 ЗКП-а,
ОСЛОБАЂА СЕ ОД ОПТУЖБЕ
да је:
у свом допису од 27.01.2010. године који је упутио ректору Универзитета у Приштини проф. др.
Здравку Витошевићу, карактерисао приватног тужиоца као конфликтну личност и подложну манипулацијама,
јер помиње плате запослених на Филозофском факултету у време када се у медијима пише о њиховим високим
примањима.
- чиме би извршио кривично дело увреде из члана 170 став 1 КЗ-а.
На основу члана 354 став 1 тачка 3 ЗКП-а, у вези са чланом 14 Закона о изменама и допунама
Кривичног законика, према окривљеном Драгу Маликовићу:
ОДБIЈА СЕ ОПТУЖБА
да је:
дана 27.01.2010. године у свом писму бр. 76, које је упутио ректору Универзитета у Приштини проф.
др. Здравку Витошевићу, изнео неистините чињенице да је приватни тужилац због непримереног понашања у
просторијама Факултета и изношење неистинитих оптужби против Управе Факултета више пута опомињан, а
да је средином прошле године наставницима присутним у зборници показивао нож и изјављивао: "да ће пасти
крв", због чега је усмено опоменут и да је после низа испада и дописа у којима је износио неистине о раду
декана Факултета суспендован на три месеца, као и да је у том допису изнео да би се требало обратити
надлежном органу дописом који би носио назив: "Могућност да проф. др. Петар Костић изазове инцидент са
трагичним последицама".
- чиме би извршио кривично дело Клевете из члана 171 став 1 КЗ-а.
Трошкови кривичног поступка падају на терет приватног тужиоца, с тим што ће суд накнадно
посебним решењем одлучити о висини истих.
Образложење
Приватном кривичном тужбом приватног тужиоца Петра Костића, која је поднета Основном суду у
Косовској Митровици дана 18.03.2010. године, окривљеном Драгу Маликовићу стављено је на терет извршење
кривичног дела увреде из члана 170 став 1 Кривичног закона и кривичног дела клевете из члана 171 став 1
Кривичног законика, уз предлог да се по спроведеном доказном поступку окривљени огласе кривим и казне по
закону. Решењем Врховног касационог суда у Београду К. бр. 182/11 од 31.05.2011. године, поступајући по
предлогу за доношење месне надлежности поступајућег судије Основног суда у Косовској Митровици, одређен
је као стварно и месно надлежан за поступање у овом кривичном предмету Први основни суд у Београду.
Окривљени је у својој одбрани датој на главном претресу изјавио да је исти потписао допис од
27.01.2010. године и да је исти упутио ректору Универзитета у Приштини професору доктору Здравку
Витошевићу, те је допис који се налази у списима предмета признао као свој. Напоменуо је да су неки
професори са Филозофског факултета Универзитета у Приштини чији је иначе декан био у време критичног
догађаја, а међу којим професорима је био и приватни тужилац, изнели низ неистинитих изјава о њему као
личности, његовом раду, те је то и упутио ректору који је од њега тражио да се лично изјасни. Окривљени је
поступајући по овом налогу ректора наложио правној служби да одреди и одговори на тај допис, а што су они и
учинили. Окривљени је пре потписивања прочитао допис и одговорно тврди да је све што се у том допису
12
налази истина. Приватног тужиоца су више пута опомињали да не прави проблеме на факултету уз претњу да
ће бити суспендован са посла, о чему постоје докази, те како ни то није помогло јер је он наставио да прави
проблеме у установи, услед чега је био суспендован три месеца са посла о чему постоји решење. Једног дана
продекан факултета професор доктор Радомир Ђорђевић је окривљеном рекао да приватни тужилац има нож и
да са истим ножем прети лично окривљеном, те како је постојала опасност за студенте окривљени је по
службеној дужности позвао продекана и обезбеђење факултета, како би од окривљеног одузели тај нож. Они су
отишли да му узму нож, па како нису били довољно храбри, нож му је узела хигијеничарка Бисерка Ристић.
Продекан је окривљеном рекао да је критичном приликом приватни тужилац извадио нож, те да док је имао
нож у рукама да се продекан обратио речима "пашће крв". Окривљени тврди да све што је изнео у свом допису
ректору Универзитета од 27.01.2010. године истинито и да за све то постоје докази. Навео је да је морао да буде
обазрив јеп није смео ни да замисли шта би се десило уколико би приватни тужилац са тим ножем повредио
неког од студената или запослених.
Приватни тужилац је у завршној речи у свему остао при наводима из приватне кривичне тужбе.
Оцењујући основаност навода приватне кривичне тужбе, као и проверавајући одбрану окривљеног, суд
је у доказном поступку у циљу утврђивања материјалне истине у овом кривично правном предмету : саслушао
приватног тужиоца Петра Костића, и сведоке Радомира Ђорђевића, Милуна Миленковића, Бисерку Ристановић.
као и Мирослава Крстића: док је на сагласан предлог странака овај суд извео доказ читањем дописа
окривљеног, Драгог Маликовића, упућеног ректору Филозофског факултета Универзитета у Приштини од
27.01.2010. године, као и извештаја из Ке за окривљеног од 25.09.2012.године.
Iз исказа приватног тужиоца, Петра Костића, датог на главном претресу следи да нису тачни наводи из
дописа од 27.01.2010. године, односно да критичном приликом код приватног тужиоца није пронађен било
какав нож; али да је тачно да јесте опомињан више пута од стране управника Факултета и да је био суспендован
са дужности наставника у року од три месеца и то у периоду од 25.06.-25.09.2009. године, а због изјаве коју је
исти упутио декану факултета-овде окривљеном, на седници већа. Приватни тужилац је навео да сматра да
појединац може лагати све време већину људи, све људе неко време, али да не може лагати све људе све време.
Iз исказа сведока Радомира Ђорђевића, саслушаног на главном претресу следи да исти познаје
приватног тужиоца јер је исти био професор на катедри за психологију у Косовској Митровици, а у ком
периоду је сведок био продекан на истом факултету, на коме је факултету овде окривљени у време критичног
догађаја био декан. Сведок је навео да зна да у том периоду, дакле 2009 и 2010. године је било доста проблема
са приватним тужиоцем из разлога што се исти необично понашао, по мишљењу сведока јако неформално за
професора факултета, а пре свега сведок мисли на његов начин облачења, редовну комуникацију са студентима,
која је била доста слободна, напомињујући притом да приватни тужилац иако је имао услова да спава у хотелу
у Косовској Митровици исти ипак одабрао да спава на Факултету и да ту одржава личну хигиЈену. Сведок је
навео да му је познато да је приватни тужилац више пута износио оптужбе против управе факултета и против
декана факултета, овде окривљеног, и да је упознат са чињеницом да због тога је више пута био упозораван од
стране управе, као и да је у једном тренутку био суспендован. У вези са случајем са ножем сведок може да се
изјасни да исти није рекао овде окривљеном да приватни тужилац има некакав нож код себе, већ да је њему
једног дана дошао окривљени и да га је обавестио да је чуо од шефа катедре за психологију, овде сведока,
Мирослава Крстића, да приватни тужилац поседује нож и да је могуће да ће са тим ножем свашта да уради.
Након овога окривљени му је рекао да иде заједно са обезбеђењем факултета код приватног тужиоца и да од
истог одузме нож У међувремену је приватни тужилац отишао у кабинет, тако да сведок није успео да
разговара са њим, али је радник обезбеђења отишао код њега у кабинет. После тога су окривљени и сведок, а у
присуству радника обезбеђења позвали приватног тужиоца на разговор, а када је овај дошао исти је негирао да
је тог дана имао код себе нож. Тај разговор је протекао сасвим нормално. Сведок је напоменуо да је приватни
тужилац комплетна личност, са којим се према мишљењу сведока не може знати када говори озбиљно а када се
шали. На питање приватног тужиоца да ли је сведок икада видео нож у рукама приватног тужиоца, сведок је
изјавио да је чуо од окривљеног да је хигијеничарка Бисерка Ристовић од приватног тужиоца критичног дана
одузела нож, али да није чуо да је приватни тужилац изјавио да ће тога дана пасти крв. Сведок је навео и то да
је од шефа катедре Мирослава Ристића, чуо да је приватни тужилац изјавио да ће пасти крв. На крају сведок је
навео да се сећа, односно да му је познато да је сведок Мирослав Крстић, више пута спомињао да је приватни
тужилац способан да изврши убиство, и да уколико било кога буде исти убо ножем да ће за то бити одговоран
сам декан, овде окривљени, као и да је спорни допис из овог предмета од 27.01.2010. године, пре него што је
упућен ректору универзитета у Приштини претходно анализиран од стране професора факултета.
Iз исказа сведока Милуна Миленковића, следи да је исти у време критичног догађаја обављао дужност
шефа обезбеђења на Филозофском факултету Универзитета у Приштини који се налази у Косовској
Митровици, те да је истог критичном приликом позвао продекан, овде сведок, Радомир Ђорђевић, обавестивши
га притом да постоји сукоб између декана-овде окривљеног и приватног тужиоца, као и да је приватни тужилац
отишао у кабинет информатике. Сведок је навео да није видео да је приватни тужилац било када у рукама
држао нож, али да се на факултету причало да јесте. Када му је сведок Радомир Ђорђевић рекао да се приватни
тужилац недолично понаша, исти је отишао у кабинет где се налазио приватни тужилац и рекао му је да се
удаљи са факултета, али не може да се сети како је на то приватни тужилац реаговао. Тога дана декан
факултета, односно овде окривљени му није давао никакав налог. Након што је сведоку предочена одбрана
окривљеног исти је изјавио да тога дана јесте видео хигијеничарку, овде сведока Бисерку Ристановић, али да се
не сећа да му је иста тога дана спомињала било шта о ножу. На питање поступајућег судије да ли му је познато
ишта у вези са ножем, непосредно или посредно, сведок је изјавио да никада није видео било какав нож у
рукама приватног тужиоца, али да зна да се причало на факултету да исти поседује нож, са тим да не може да се
13
сети од кога је то чуо. Сведок је даље навео да је критичног дана разговарао са продеканом, али не и са
деканом-овде окривљеним да му је продекан рекао да се приватни тужилац недолично понаша и да треба да
напусти просторије Факултета. На питање окривљеног шта је сведоку познато о недоличном понашању
приватног тужиоца, сведок је изјавио да је њему познато да приватни тужилац више пута није улазио на
званична врата факултета, већ да је прескакао ограду, али да су га више пута затекли на факултету како спава
седећи, као и да се дешавало да спава у врећи за спавање.
Iз исказа сведока, Бисерке Ристановић, саслушане на главном претресу следи да иста никада није
видела овде приватног тужиоца са ножем у руци и да је било коме тим ножем претио. Навела је да је упозната
са чињеницом да су кружиле приче по факултету да се то заиста и десило, али да не може да се сети од кога је
то сазнала. Након што јој је предочена одбрана окривљеног иста је изјавила да нису тачни наводи да је она од
приватног тужиоца у било ком моменту одузела нож из руку. али да је чула да се то причало на факултету с тим
што нема непосредних сазнања о томе. На питање браниоца окривљеног сведок је изјавила да је она била само у
портирници када је чула да је продекан тог факултета, овде сведок Ђорђевић, позвао шефа обезбеђења и видела
је да су отишли у кабинет приватног тужиоца, с тим што је претходно чула да приватни тужилац има некакав
нож.
Iз исказа сведока Милослава Крстића, датог на главном претресу следи да исти познаје и окривљеног и
приватног тужиоца, да ради као шеф катедре за психологију на Универзитету у Косовској Митровици, те да је
чуо од других, али се не сећа тачно од кога, да приватни тужилац код себе има нож и да је постојао сукоб
између окривљеног и овде приватног тужиоца. Нож никада није видео и не сећа се да ли је то ромињао декану-
овде окривљеном. Он никада није био присутан приликом конфликта између приватног тужиоца и окривљеног,
нити је чуо да је окривљени упутио увредљиве речи приватном тужиоцу, а навео је и то да се критични догађај
десио јако давно.
Читањем дописа овде окривљеног Драгог Маликовића, који је допис упутио ректору Универзитета у
Приштини, професору Здравку Витошевићу, у својству декана Филозофског факултета Универзитета у
Приштини од 27.01.2010. године, утвђено је да је у овом допису између осталог наведено и да је професор
доктор Петар Костић, овде приватни тужилац, због непримереног понашања у просторијама факултета и
изношења неистинитих оптужби против упрве факултета више пута опоменут, а дана 09.10.2007. године
достављено му је и писмено упозорење бр. 6020 (прилог) средином прошле године (како је то наведено у
допису) професор доктор Костић је наставницима присутним у зборници показивао нож и изјавио је да ће
"пасти крв" и слично, због чега је такође усмено опоменут, а после низа испада и дописа у којима је износио
неистине о раду Управе и декана факултета решењем бр. 1061 од 25.05.2009. године и суспендован на три
месеца (прилог) према томе Управа факултета треба да се надлежним органима обрати дописом који би водио
(наслов) могућност да професор доктор Петар Костић изазове инцидент са трагичним последицама". У допису
је наведено и то да је више него очигледно да је професор доктор Петар Костић не само конфликтан, већ је
подлежан манипулацијама јер плате запослених на Филозофском факултету помиње управо у тренутку када се
у медијима пише о енормним примањима појединих наставника на Универзитету у Косовској Митровици, а
како је познато кога наведено погађа, више је него јасно од кога се и по чијем налогу пише наведени допис.
Вреднујући овако изведене доказе, како појединачно, тако и у њиховој међусобној вези, суд је нашао да
у конкретном случају, након што је утврдио чињенично стање и након што је спровео све доказе који су од
значаја за решење овог кривичног поступка, није доказано да је окривљени извршио кривично дело увреде из
члана 170 став 1 које му је y овом кривичном предмету приватном тужбом стављено на терет, односно да је у
вези са кривичним делом клевете из члана 171 став 1 изменама кривичног законика и то одредбом члана 14
Закона о изменама и допунама Кривичног закона, ово кривично дело декриминализовано, а које је кривично
дело у овом кривичном предмету такође окривљеном стављено на терет, па је суд донео одлуку као у
диспозитиву пресуде, применом одредбе члана 355 став 1 тачка 2 ЗКП-а (као у ставу првом диспозитива
пресуде) и применом одредбе члана 354 став 1 тачка 3 ЗКП-а у вези са чланом 14 Закона о изменама и допунама
Кривичног законика (као у ставу другом диспозитива пресуде), те је у односу на кривично дело увреде из члана
170 став 1 Кривичног закона, окривљени ослобођен од оптужбе, док је у односу на кривично дело клевете из
члана 171 став 1 КЗ-а, према окривљеном оптужбе одбијена.
Суд је у битном прихватио исказ приватног тужиоца Петра Костића, као и исказе сведока Радомира
Ђорђевића, Милуна Миленковића, Бисерке Ристановић и Мирослава Крстића, нашавши да су у битном делу
дати на јасан, логичан и уверљив начин, а прихватио је и материјални доказ у списима предмета допис ректору
универзитета у Приштини од 27.01.2010. године, који је потписан од стране овде окривљеног Драгог
Маликовића имајући у виду чињеницу да га је окривљени признао као свој.
Суд је делимично прихватио одбрану окривљеног у делу где је навео да је упутио ректору
Универзитета у Приштини професору доктору Здравку Витошевићу предметни допис који се налази у списима
предмета, да је то учинио зато што је сматрао да су неки од професора са тог факултета изнели неистините
изјаве о њему као личности, његовом раду, да је пре потписивања прочитао допис, као и то да су приватног
тужиоца више пута опомињали да не прави проблеме на факултету због чега је исти био суспендован са посла
на три месеца, као и да се на факултету причало да приватни тужилац има нож. Овај део одбране окривљеног
овај суд је прихватио из разлога што је исти у сагласности са исказима свих саслушаних сведока којим је
исказима суд у битном поклонио веру, као и са дописом ректору универзитета у Приштини од 27.01.2010.
године. Iстовремено, суд није прихватио одбрану окривљеног у делу где је навео да је хигијеничарка Бисерка
Ристић, овде сведок, одузела нож од приватног тужиоца из разлога што је овај део одбране у супротности са
исказом овог сведока ком је исказу суд поклонио веру. Приликом доношења своје одлуке суд је пре свега имао
у виду да је одредбом члана 14 Закона о изменама и допунама Кривичног закона, кривично дело клевете из
14
члана 171 Кривичног закона декриминализовано, те је суд, имајући у виду чињенични опис из диспозитива
оптужног акта, одбрану окривљеног у том смислу и ценио. Iз одбране окривљеног, као и из исказа приватног
тужиоца, односно из наведеног материјалног доказа (читањем дописа ректору универзитета у Приштини од
27.01.2010. године) је утврђено да је окривљени саставио наведени допис, те да су у истом садржани, између
осталог и наводи који су описани у диспозитиву приватне кривичне тужбе. Даље је утврђено и то из исказа
саслушаних сведока којим је исказима суд у битном поклонио веру, да су у времену које је претходило
критичном догађају, односи између приватног тужиоца и окривљеног били поремећени, да је приватни тужилац
више пута износио оптужбе на рачун управе факултета и декана факултета, овде окривљеног, да се на
факултету причало да приватни тужилац поседује нож, а што својим исказима потврђују сведоци Радомир
Ђорђевић и Мирослав Крстић. Iз свега напред наведеног произилази да је сачињавању дописа, којим је према
мишљењу приватног тужиоца, окривљени извршио кривична дела која му се у овом кривичном предмету
стављају на терет, претходио неспоразум, спорна ситуација, између приватног тужиоца и окривљеног, а у вези
са међуљудским односима на факултету, односно да ли се приватни тужилац недолично понаша приликом
вршења професорског позива, као и о томе да ли исти поседује нож којим би могао некога да повреди. У
конкретном случају, у односу на кривично дело увреде из члана 170 став 1 КЗ-а, суд је нашао да није доказано
да је окривљени извршио предметно кривично дело, с обзиром да, по оцени овог суда, окривљени предметно
саопштење није сачинио са намером да приватног тужиоца омаловажи, већ да је исто упутио ректору
Универзитета у Приштини ради његове евентуалне интервенције, а у вези са понашањем приватног тужиоца за
које је сматрао да није одговарајуће. Iмајући у виду наведено, а како није доказана виност окривљеног, односно
у његовим радњама није постојала намера омаловажавања, самим тим и битан елемент кривичног дела, суд је
донео одлуку као у ставу 1 диспозитива пресуде применом одредби члана 355 став 1 тачка 2 ЗКП-а, с обзиром
да није доказано да је чињеничним наводима ближе описаним у тачки 2 диспозитива приватне кривичне тужбе
окривљени извршио кривично дело увреде из члана 170 став 1 КЗ-а.
Суд је донео одлуку као у ставу 2 диспозитива пресуде применом одредби члана 354 став 1 тачка 3
ЗКП-а, у вези са чланом 14 Закона о изменама и допунама Кривичног законика којима је предвиђено да ће суд
изрећи пресуду којом се оптужба одбија ако је оптужени актом амнестије или помиловања ослобођен од
гоњења, или се кривично гоњење не може предузети због застарелости или неке друге околности која трајно
искључује кривично гоњење, односно да се да се члан 171 Кривичног законика брише, а све имајући у виду
чињеницу да је до декриминализације тог кривичног дела дошло у току овог кривичног поступка, односно
након отварања главног претреса, те је против окривљеног оптужба одбијена да је извршио кривично дело
описано у ставу 1 диспозитива приватне кривичне тужбе.
Одлуку о трошковима кривичног поступка суд је донео на основу члана 433 став 1 у вези са чланом 197
став 3 ЗКП-а, обавезујући приватног тужиоца да окривљеном накнади трошкове кривичног поступка, с тим што
ће суд, накнадно посебним решењем, сходно члану 194 став 2 ЗКП-а донети одлуку о висини трошкова пошто
прибави податке о висини истих.
Суд је ценио и остале изведене доказе у списима предмета, као и доказне предлоге које није прихватио,
али је нашао да исти нису од значаја за доношење другачије одлуке у овој правној ствари.
Iмајући у виду све наведено суд је одлучио као у изреци пресуде.
Записничар Биљана Мацура
ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:Потив ове пресуде може се изјавити жалба Апелационом суду у Београду, а
преко овог суда у року од 8 (осам) дана од дана пријема исте.

СУДIЈА
мр Јелена Драговић

15
 ПРIЛОГ 6
Пуковник у резерви проф. др Петар Костић, психолог
улица Марка Челебоновића 7/12, Београд

АПЕЛАЦIОНОМ СУДУ У БЕОГРАДУ

Ул. Немањина бр. 9

ЖАЛБА НА ПРЕСУДУ ПО ПРЕДМЕТУ 42 К. БРОЈ 3815/11

Први основни суд у Београду је дана 28.02.2013. године донео пресуду, мени достављену дана
23.03.2013. године, по којој се у кривичном поступку против окривљеног, Драгог Маликовића, из Косовске
Митровице, са боравиштем у Београду, улица Ваљевска бр. 10, стан бр. 6 - Чукарица, због кривичног дела
Увреда из члана 170 став 1 КЗ и кривичног дела Клевете из члана 171 став 1 КЗ, по приватној кривичној тужби
тужиоца Петра Костића улица Марка Челебоновића 7/12, Београд. Окривљени је ослобођен оптужбе кривичног
дела Клевете из члана 171 КЗ због декриминализације тог кривичног дела. Тужба против оптуженог је одбијена
због кривичног дела Увреда из члана 170 КЗ.
Iз пресуде се, имплицитно, може закључити да је неспоразум између приватног тужиоца и окривљеног
текао следећом узрочно-последичном везом:
1. Најпре је, по изјави туженог датој на суду под заклетвом, дана 09.03.2012. године "Једнога дана
продекан факултета, професор др Радомир Ћорђевић, је рекао да приватни тужилац има нож да њиме прети
мени лично. а како је постојала опасност за студенте, ја сам исто по службеној дужности позвао продекана и
обезбеђење (Милуна Миленковића) да од окривљеног узму тај нож. Они су отишли да му узму нож, па како
нису били довољно храбри, нож му је узела хигијеничарка Бисерка Ристовић. Продекан ми је рекао да је
критичном приликом приватни тужилац изјавио а док је имао нож у рукама „да ће пасти крв". Ја сам морао да
будем обазрив, јер нисам смео ни да замислим да је тим ножем приватни тужилац повредио неког од студената
или запослених“. (сви цитати у овој жалби су означени италик фонтом).
2. Затим је приватни тужилац, с правом, „био суспендован са дужности наставника у року од три месеца
и то у периоду од 25.06. до 25.09.2009. године“.
3. Потом је „Окривљени је у својој одбрани датој на главном претресу изјавио да је потписао допис бр. 76
од 27.01.2010. године и да је исти упутио ректору Универзитета у Приштини професору доктору Здравку
Витошевићу, те је допис који се налази у списима предмета признао као свој. Напоменуо је да су неки
професори са Филозофског факултета Универзитета у Приштини чији је иначе декан био у време критичног
догађаја, а међу којим професорима је био и приватни тужилац, изнели низ неистинитих изјава о њему као
личности, његовом раду, те је то и упутио ректору који је од њега тражио да се лично изјасни“.
4. Најзад је Петар Костић поднео приватну кривичну тужбу Основном суду у Косовској Митровици, дана
17.03.2010.године.
Ако се овај хронологијски след догађања узме као валидан онда је и пресуда на коју се Петар Костић
жали сасвим логична и правно ваљана. Цитирам битни део „Вреднујући изведене доказе, како појединачно,
тако и у њиховој међусобној вези, суд је нашао да у конкретном случају, након што је утврдио чињенично
стање и након што је спровео све доказе који су од значаја за решење овог кривичног поступка, није доказано
да је окривљени извршио кривично дело увреде из члана 170 став 1 које му је y овом кривичном предмету
приватном тужбом стављено на терет, односно да је у вези са кривичним делом клевете из члана 171 став 1
изменама кривичног законика и то одредбом члана 14 Закона о изменама и допунама Кривичног закона, ово
кривично дело декриминализовано, а које је кривично дело у овом кривичном предмету такође окривљеном
стављено на терет, па је суд донео одлуку као у диспозитиву пресуде, применом одредбе члана 355 став 1 тачка
2 ЗКП-а (као у ставу првом диспозитива пресуде) и применом одредбе члана 354 став 1 тачка 3 ЗКП-а у вези са
чланом 14 Закона о изменама и допунама Кривичног законика (као у ставу другом диспозитива пресуде), те је у
односу на кривично дело увреде из члана 170 став 1 Кривичног закона, окривљени ослобођен од оптужбе, док
је у односу на кривично дело клевете из члана 171 став 1 КЗ-а, према окривљеном оптужбе одбијена“. Међутим,
пресуда игнорише више чињеница, а толерише више неистина. Кренимо редом!
Прво не постоји „један дан“ у коме је приватни тужилац извадио нож и њиме претио да ће заклати
Маликовића. Три су доказа: а) када би то било истина то би био саставни део решења о суспензији број 1061 од
25.5.2009 из судских списа; б) такву тврдњу туженог нико од четири сведока (Бисерка Ристановић, проф.др
Радомир Ђорђевић, проф. др Мирослав Крстић и Милун Миленковић) није потврдио и ц) имам два разлога да
ми Маликовић не буде занимљив за клање. Први разлог је рационалан, Маликовић није рентабилан циљ-за њега
ми не треба оштро оружје, довољно је и тупо-моја глава. Други разлог је моралне нарави-нећу нож од челика,
племенитог метала, гурнути у говно.
Неспоразуми туженог и приватног тужиоца сежу у 2005 годину када је тужени на преваран начин лажући
о преузимању стално запосленог приватног тужиоца као професора дана 1.11.2005 са удобног Нишког превео
на Приштински универзитет (због акредитације). Потписивање уговора о раду је уследило тек 6.03.2006 године
и то након силних перипетија (заинтересовани се о томе могу обавестити на сајту http://psihometric.com/, „Декан
од државног факултета направио свој“. У истом чланку на 20 страница је описано да су против Маликовића
биле и писале дословно све структуре са Универзитета: студенти, наставници, синдикат, Ректорат...
Даље, у ожалбеној пресуди пише „У конкретном случају, у односу на кривично дело увреде из члана 170
став 1 КЗ-а, суд је нашао да није доказано да је окривљени извршио предметно кривично дело, с обзиром да, по

16
оцени овог суда, окривљени предметно саопштење није сачинио са намером да приватног тужиоца омаловажи,
већ да је исто упутио ректору Универзитета у Приштини ради његове евентуалне интервенције, а у вези са
понашањем приватног тужиоца за које је сматрао да није одговарајуће. Iмајући у виду наведено, а како није
доказана виност окривљеног, односно у његовим радњама није постојала намера омаловажавања, самим тим и
битан елемент кривичног дела, суд је донео одлуку као у ставу 1 диспозитива пресуде применом одредби члана
355 став 1 тачка 2 ЗКП-а, с обзиром да није доказано да је чињеничним наводима ближе описаним у тачки 2
диспозитива приватне кривичне тужбе окривљени извршио кривично дело увреде из члана 170 став 1 КЗ-а“.
Тврдња о добронамерној жељи оптуженог да својим дописом од 27.01.2010 ректору Универзитета у Приштини
ради његове евентуалне интервенције, а (не)постојање намере да омаловажи као битном елементу кривичног
дела увреде је напросто неистинита. Доказ је садржан у судским списима, а управо тај један једини допис
декана ректору је омаловажио и увредио не само Петра Костића, већ још три особе под егоцентричном
Маликовићевом влашћу (то су судски предмети: 1. К3165/11, судија Катарина Станковић, приватни тужилац др
Владан Виријевић; 2. К41231/11, судија Милош Лабудовић, тужилац Татјана Виријевић и 3. К3655/11 судија
Данијела Кош, тужилац др Миленко Пекић), сви по истом члану Кривичног закона (члан 171, видети доњу
слику). Ако се пажљиво прочита тај допис (бр. 76) може се уочити да је Маликовић омаловажавао не само своје
наставнике већ и самог ректора Универзитета цитирам „Тон и неоснованост дописа које су Вам доставила сва
три наша наставника наводно незадовољна стањем на Факултету, а у некима од њих се између осталог, помиње
и мобинг који према њима наводно спроводи декан Факултета, јасно указује где се пишу такви дописи. Управо
активност коју спроводе ови наставници представља мобинг, а мобинг је и то што нам их, као и до сада,
достављате уз захтеве да се о њима изјаснимо. Како је до сада оваквих дописа било више, све упућује на
закључак да се заправо управо под Вашим покровитељством оркестрира оваква преписка “.

Треба ли да наведем да су сва три преостала предмета (осим мог) „успешно решена“ услед „ неке друге
околности која трајно искључује кривично гоњење“.
У пресуди се Суд није дефинитивно определио да ли је Петар Костић комплетна или конфликтна
личност. Тачно је да сам једно време спавао у врећи за спавање у учионици, са декановом дозволом јер сам
радио до касно ноћу па да не бих будио колеге у соби хотела својим касним доласком. То је било првих месеци
по преласку из Ниша, док нисам, наиван и простодушан, схватио да ме декан прави глупљим него што јесам.
Све остале тврдње оптуженог о приватном тужиоцу (конфликтна личност, спавање седећи, комуникација са
студетима...) сведоци су изјављивали на Суду под декановим притиском и претњама отказима и суспензијама,
али им грижа савест није дозволила да лажу потпуно потврђујући деканове лажи изречене на главом претресу
дана 09.03.2012. Ево кључног доказа о мом интегритету: и после престанка активне војне службе, 30.04.2004.
године наставу сам држао на Војној академији у Београду све до октобра школске 2012/2013, понеке школске
године сва предавања, од чега сам био плаћен једну године.
У ожалбеној пресуди је наведено и више неистина.
1) Није истина да је адвокат Радојица Трајковић из Косовске Митровице, ул. Филипа Вишњића бб, бранилац
оптуженог. Iстина је да је његов бранилац у овом предмету као и у преостала три судска спора био адвокат
туженог Душан Петровић, из адвокатске канцеларија Ђукановић, Кнеза Милоша 54, Београд, 150 метара
удаљена од Палате правде. Занимљиво је да у истој адвокатској канцеларији, у својству адвоката приправника,
функционише једна дама-Бојана, још занимљивијег презимена-Маликовић.
2) Није истина да је адвокат Александар Васиљевић, улица Немањина 8, Рашка, био пуномоћник приватног
тужиоца. Iстина је да је приватни тужилац самог себе заступао у шест рочишта, а само је у једном рочишту
(петом, одржаном дана 06.12. 2012 године) ангажовао адвоката Тихомира Стојановића, из Београда. Приватни
тужилац је то учинио након хирушке интервенције која је била последица хроничног и акутог стреса којем је
био изложен током трогодишњих суђења у спору са Драгијем Маликовићем.
3) Није истина да је декриминализација кривичног дела допунама Кривичног закона с краја 2012. године
наступила случајно већ је судски процес намерно одуговлачен у исчекивању те декриминализације. Због тога
сам се обраћао притужбама преседници Првог основног суда у Београду (25.09.2012) и Министарству правде
(Одељењу за надзор у судовима 20.11. 2012), али без икаквог ефекта.
4) У ожалбеној пресуди се спорадично спомињу још нека мени апсолутно непозната имена: Бисерка Ристић и
Мирослав Ристић.
5) Неистина је такође да је Мирослава Крстића, шефа катедре психологије, навео као свог сведока бивши декан
Драги Маликовић, окривљени. Iстина је да је проф. др Крстић сведоков сведок, тсј. сведок проф. др Радомира
Ђорђевића, продекана. Докази су садржани у записнику са главног претреса од 09.03.2012 (саслушање

17
окривљеног Маликовића) и записнику од 14.09.2012 године (саслушање сведока Радомира Ђорђевића). У
случају спора ко говори истину, а ко неистину Петар Костић има свог сведока проф. др Миленка Пекића, чије је
присуство главним претресима уредно регистровао у записницима. Iсти сведок може сведочити да никада
административни прелаз Јариње није био затворен тако да је лаж, садржана у допису заменика председмика ВФ
Првог основног суда, судије Зорана Шешића, од 27.09.2012. године, да окривљени није могао да приступи
главном претресу дана 30.11.2011. године. Дакле, ако Суд то захтева проф. др Миленко Пекић (телефони
0113448287 и 0642308637) ће се лично појавити или дати писмену изјаву.
Користим прилику да укажем на једну чињеницу и дам један предлог. Чињеница је да записници које сам
ја добијао након завршених главних расправа нису валидна документа (јер су без потписа и печата), зато уз
сваки од њих лепим и поштанску признаницу о уплаћеној такси истог дана да бих, посредно, обезбедио правну
ваљаност записника. Предлажем, а овај предлог ћу поновити и Министру правде ако му будем писао, да се и у
нашем правосуђу као у скоро свим на Западу уведе пракса да се судије, пре полагања заклетве, повргавају
тестовима интегритета, којима се процењује да ли је особа, уопштено, поштена или непоштена. Али се тестови
личности могу лажирати! Зато, осим тестирања личности, будуће судије се подвргавају и полиграфским
испитивањима. Детектор лажи само детектује физиолошку побуђеност, коју изазива грижа савест при лагању.
Међутим, лагање није увек праћено физиолошком побуђеношћу као што ни физиолошка узнемиреност није
увек праћена лагањем. Зато се користи комбинација тестови-апарати. Будући да је психометрија (тестови) моја
специјалност обећавам да ћу једнократно, ма колико требало судија тестирати, бесплатно мојим тестом СТЛ,
који за разлику од доступних, страних и домаћих, чини значајно мање погрешних процена. Моју компетентност
за овај посао појачава чињеница да сам завршио курс за психолога-форензичара (број сертификата 30/75, од
01.10.2006.).
Када смо већ код лагања имам за цењени Суд два питања. Прво је у наредној слици и речи „Која је од две
особе лево кукавица, а која довољно храбра да мени маторцу (десно) одузме нож којим је он, наводно претио
клањем бившег декана и евентуапно, студената8“?

Друго питање је „Шта мислите да ли би мој бивши декан и садашњи окривљени успешно прошао
полиграфско тестирање“?
У разрешењу дилеме дал сам ја комплетна или конфликтна личност, како год, три су лако доказиве
чињенице: а) од око 15.000 мојих бивших и садашњих студената (официра, полицајаца и психолога) никада
нисам, чак ни незванично, имао примедбу на праведност мојих оцена; б) чин пуковника на Војној академији
добијо сам 1999 године, премда нисам испуњавао формацијске услове, на предлог војника моје 175.бригаде са
Космета и сагласност начелника Генералштаба; и ц) у образложењу предлагача за годишњу награду Друштва
психолога Србије, коју добих 2003 године, стоји „...добар човек, бескомпромисан научник, храбар војник“.
Желим да цитирам део речи проф. др Бранка Јовановића, новог декана, из записника са седнице изборног
већа мог факултета одржане 17.10.2012. након што је, тешком муком, преузео дужност од Драгија Маликовића
„Iстовремено, желим да нагласим да ова Управа Факултета, а надам се ни они који некада дођу после нас,
неће допустити било какве злоупотребе појединаца у раду. Одлучно осуђујемо поступак претходног декана
који је одбио да на регуларан, Законом и Статутом предвиђен начин, омогући избор нове факултетске Управе,
а након избора ове Управе одбио да изврши примопредају дужности, чак и без обзира на инспекцијски налаз
Министарства просвете Србије. Његов однос према наставницима и сарадницима, појединцима је до
последњег дана свога мандата покушавао да дâ отказ, другима је претио, изрицао дисциплинске мере без
претходних опомена, разговора и сл. као и однос према ненаставном особљу које је стално радило у страху од
казни, најснажније осуђујемо. Универзитет представља академску заједницу наставника, сарадника,
студената и запослених која почива на солидарности, поштовању на основу резултата научмо-
истраживачког рада, залагања у настави, академским стандардима и врхунским хуманистнчким
вредностима. Када се неко у таквој средини ослања искључиво на ауторитет своје функције - а свака
функција је пролазна, осим оне професорске пошто сте професор читав живот - а још горе ако тај
псеудоауторет почива на ослањању на изван универзитетске центре моћи - политичке и друге, онда он
угрожава и саму идеју академске заједнице као такве. Шта то производи у пракси, имали смо прилике, на
жалост, да искусимо“.
Сасвим на крају, молим Апелациони суд да ме не приморава да се жалим Међународном суду за људска
права у Стразбуру, чиме бих као пуковник, издао своју земљу и свог деду чије сам име наследио, а који почива
у алеји 42, парцела 2171 на Зејтинлику. Iпак, пре него што се обратим Међународном суду за људска права у
Стразбуру најпре ћу писати Министру правде и државне управе због једне његове изјаве коју цитирам „I
догодило се још нешто, помало несвакидашње за државу у којој живимо, чак и чудно. Iмате негативан
извештај Европске комисије, имате један пресек стања које је направило ово министарство увидом у
фактичко стање на терену, и имате тај глас народа који вапи за правдом - Србија вапи за правдом - и сва три

8
С лева на десно су Милун Миленковић, Бисерка Ристовић и Петар Костић
18
гласа су готово као један глас“ (Министар правде и државне управе, Никола Селаковић, „Печат“, бр.239/2012,
од 19.10, с.13).
Петар Костић

ПС: Рок од осам дана за жалбу ми није дозволио да прикупим сва валидне доказе, овде наведене, али сам
спреман да их прибавим и поднесем по захтеву Суда.

19
ПРIЛОГ 7

20
21
22
ПРIЛОГ 8

23
ПРIЛОГ 9

24
 ПРIЛОГ 10
ЗАПОСЛЕНIХ КОЈI СУ БIЛI ПРIМОРАНI ДА НАПУСТЕ НАШ ФАКУЛТЕТ ТОКОМ
МАЛIКОВIЋЕВОГ ДЕКАНОВАЊА (2004-2013)
ШУТНУТI ТОКОМ АГИНЕ СТРАХОВЛАДЕ
1. Бранислав Милутиновић, судски поступак, већ десету годину, води се против Факултета
2. Драгана Фрфулановић Шомођи
3. Драшко Дошљак, судски поступак, против Факултета, у току
4. Миленко Пекић, судски поступак, четврту годину, против Факултета у току
5. Живорад Ђорђевић
6. Рада Стијовић
7. Биљана Јовић, судски поступак, већ девету годину, против Факултета у току
8. Мила Алечковић Николић: Маликовић јој дао отказ, али је на посао враћена након његове
смене
9. Петар Костић, пропао покушај истеривања9
ПРОГНАНI АГIНIМ НАСРТАЈIМА
1. Јован Живковић
2. Софија Милорадовић
3. Душица Живановић
4. Јелена Тркуља
5. Тања Марковић
6. Драгиша Бојовић
7. Станислав Станковић
8. Селена Станковић
9. Ђокица Јовановић
10. Јасмина Петровић
11. Вељко Мишина Ђурић
12. Момчило Симоновић
13. Азра Мушовић
ОБОЛЕЛI ОД АГIНIХ ЗУЛУМА
1. Слободан Костић, оболео током познатог штрајка глађу студената из Ранилуга, због
Маликовићевог затварања тог истуреног одељења, касније преминуо од карцинома
2. Милош Марсенић
3. Милета Букумирић, умро на Факултету од последица стреса
4. Љубинка Нешић, завршила у болници

9
Маликовић је покушао да створи правни основ за моје избацивање са факултета кроз три радње: а) у два
наврата ме је, пред сведоком, хватао за крагну у настојању да ме изазове да га ударим; б) дана 25.06.2009
доноси решење бr.1061 којим ме привремено удаљује са рада на три месеца, али не отказује студентима испите
из предмета које ја држим и ц) када сам се ја појавио на факултету долазећи на заказане испите Маликовић
захтева од шефа обезбеђења, Милуна Миленковића, да ми физички спречи приступ. Милун ми само преноси
деканову забрану, али не примењује физичку силу, што му не би уопште било тешко јер је репрезентативац
борилачких вештина. То је (непримена физичке силе против мене маторог) једини разлог да му Маликовић, у
свом исказу пред Судом дана 09.03.2012, оспорава храброст. Истовремено Маликовић се „увлачи“ госпођи
Бисерки Ристовић, проглашавајући је храбријом од двојице мушкараца у пуној снази зато што је очекивао да ће
она, као хигијеничарка, у страху од губитка посла, лажно сведочити о наводном ножу који код мене нико на
факултету није видео. Ја јесам користио челични нож на пет метара од факултета – клао сам пиле у хотелу
„Бели двор“

25
 ПРIЛОГ 11
РЕПУБЛIКА СРБIЈА
Универзитет у Приштини
Филозофски факултет, Бр.1061 од 25.06.2009, Косовска Митровица
На основу члана 165. став 1. тачка 2, члана 167, члана 168. став 1, члана 180, 192. и члана 193. Закона о раду
(„Службени гласник РС” бр. 24/05 и 61/05); члана 57. тачка 3) и члана 58.став 2, 3 и 4 Правилника о раду; члана
9. Правилника о организацији и систематизацији радних места; члана 4. Правилника о радној дисциплини,
понашању и одевању запослених у току рада; члана 54. и 74. Закона о високом образовању (Службени гласник
РЦ” бр. 76/05) и члана 112. 113 и 130 Статута Филозофског факултета, декан Факултета дана 25.06.2009.
године доноси
РЕШЕЊЕ
1. Др Петар Костић, запослен на пословима наставника – редовног професора на Катедри за
психологију привремено се удаљује са рада, због повреда обавезе, односно кршења радне
дисциплине и понашања које је такво да именовани не може да настави рад код послодавца.
2. Запослени се привремено удаљује са рада 3 (три) месеца.
3. За време привременог удаљавања са рада запосленом припада накнада зараде у висини једне четвртине.
Образложење
Дана 28.05.2009. године декан Факултета проф. др Драги Маликовић је на Колегијуму председника
катедара, који је претходио седници Iзборног и Наставно-научног већа Факултета, председнике катедара
упознао са непримереним и бахатим понашањем проф. др Петра Костића и чињеницом да је исти последњих
неколико месеци упутио низ дописа – како запосленима тако и декану Факултета, и електронским путем и у
писаној форми преко архиве Факултета. Као илустрацију непримереног понашања поменутог професора Декан
је навео да именовани спава у војничкој врећи у службеној просторији Факултета бр. 14, која се користи за рад
наставника и сарадника и за извођење наставе, ијако Факултет запосленим наставницима и сарадницима
обезбеђује преноћиште у собама наставничког дома, које одговарају хотелским собама “Б” категорије; да се
обнажен до појаса умива у факултетском тоалету, ради вежбе и трчи по ходницима, наочиглед студената и
запослених, при том непримерено одевен; да трчећи прескаче ограду Факултета.
У својим дописима именовани износи непримерене и неосноване квалификације које се тичу редовних
активности Факултета. Када му је достављен дневни ред седнице Iзборног већа Факултета, проф. др Костић је
10. маја 2009. године запосленима и деканату електронским путем послао допис у коме износи да је избор
декана „ЛУДIЛО БРАТЕ”, иако је исти редован и спроведен сходно одлуци и календару Ректората
Универзитета у Приштини и у складу са Законом и Статутом Филозофског факултета. Проф. др Петра Костића
даље износи неаргументоване и неосноване примедбе у вези са изборном процедуром за наставнике и
сараднике на Катедри за психологију, на којој иначе ради.
У допису писаном истог дана “елаборирао” је је своје неосноване примедбе у вези са изборном
процедуром за избор наставника и сарадника на Катедри за психологију, показујући да није упознат ни са
предметима а ни са одговарајућом процедуром, а још мање са Законом о високом образовању и Статутом
Факултета. Но то му не смета да Деканат прогласи одговорним за то што Катедра за психологију није добила
акредитацију.
Дана 14 маја 2009. године проф. др Петра Костића декану упућује електронским путем допис који носи
„наслов” Мирна коегзистенција, доставља предлог, у коме декану износи три услова за мирну
коегзистенцију, а у постскриптуму пише претеће Моја реч је мој закон.
Свој други од три дописа од 14.05.2009. године, у коме такође износи неосноване оптужбе против
декана, завршава претњом јер пише следеће: „(као ислужени војник) у наметнутом сукобу не могу да
потпишем капитулацију, а да (пре тога) у борбу не уведем све расположиве ресурсе.”
Декан је поменуте дописе доставио председнику Катедре за психологију доц. др Мирославу Крстићу, с
молбом да чланови ове катедре на седници размотре неосноване и неаргументоване наводе, инсинуације,
оптужбе и претње проф. др Костића.
Међутим, дана 28.05.2009. године на седници Iзборног већа, на којој је од стране декана проф. др
Драгог Маликовића више пута био позван да се понаша примерено и у складу са дневним редом седнице, проф.
др Петра Костић се декану провокативно и цинично обратио цитатом „Појединца можете лагати све време,
већину људи дуже време, али не можете све људе лагати све време”. На почетку седнице Наставно-научног
већа, која је уследила одмах након седнице Iзборног већа, декан проф. др Маликовић је нагласио да никоме
неће дозволити да га вређа, понижава или прети и да неће одговарати за своје поступке, на шта је проф. др
Костић скочио и питао: „Значи, Ви признајете да сте неурачунљиви?”. Образлажући своју одлуку да се
именованом уручи решење о суспензији на три месеца чињеницом да је проф. др Петар Костић и раније кршио
закон о раду и истакавши да у току 20 година рада на Факултету није имао прилике да се сретне са оваквим
понашањем које не може да толерише, декан проф. др Маликовић је захтевао да се из записника извуче све што
је именовани рекао у својим дискусијама.
Наиме, поменти наставник је, због условљавања и уцењивања декана дописом бр.1495 од 02.10.
2007.године, којим је дао условни ОТКАЗ уговора о раду, дана 09.10.2007. године – у складу са чланом 180.
Закона о раду („Службени гласник РС ”бр24/05 и 61/05) – већ био УПОЗОРЕН да ће Факултет предузети све
законске мере у вези са непримереним, неоснованим и тенденциозним дописима, као и претњама, увредама које
су упућене декану и запосленима.
Iз тих разлога одлучено је као у диспозитиву.

26
Правна поука: Против овог решења запослени има право да покрене спор пред Општинским судом у
Косовској Митровици у року од 90 дана од дана достављања.
Достављено:
- именованом
- служби рачуноводства
- правној служби
- архиви факултета.

27
 ПРIЛОГ 12
PEПУБЛIКА CPБIJA
УHIBEP3ITET У ПPIШТIНI
ФIЛОЗОФСКI ФАКУЛТЕТ
Број 1479
Дана 24.9.2009.год.
Косовска Митровица

На основу члана 54. и члана 74. Закона о високом образовању («Сл. Гласник РС», бр.76-05), члана
115. Статута Филозофског факултета и члана 169.Закона о раду («Сл. Гласник РС», бр.24-05), декан
Филозофског факултета из Косовске Митровице доноси

РЕШЕЊЕ
1.Др Петар Костић, запослен на пословима радног места наставника у звању редовног професора на
Катедри за психологију, враћа се на рад почев од 25.09.2009. године.
2.Запосленом припада разлика између износа накнаде зараде примљене по основу члана 168. Закона о
раду (за време привременог удаљења запосленог са рада и пуног износа основне зараде.

Образ ложење
Дана 25.06.2009. године декан Факултета донео решење на основу којег је запоследи
привремено удаљен са рада.
С обзиром да удаљење није довело до отказа уговора о раду, већ до настављања радног
односа, одлучено је као у диспозитиву.

Правна поука: Против овог решења запослени има право да покрене спор пред надле`ним
судом ради заштите својих права у року од 90 дана од дана достављања.

Достављено:
- 3aпocлeном
- Пpaвној служби
- Служби рачуновођства
- Архиви

28
ПРIЛОГ 13

29