Kažu da je najteža borba, borba sa samim sobom.

Uticaj drugih, tamne i svetle senke njihove koje

padaju na nas, uvek će uticati na naše ključno mišljenje u toj borbi.Tako, mišljenje i delovanje
drugih utiče na nas, baš kao što i mi svojim mišljenjem i delovanjem utičemo na druge. To
prerasta u začarani krug života, kao kad zmija sama sebe ujeda za rep. Hteli mi to ili ne, okolina i
događaji u njoj možda će uticati na nas. I naše ponašanje.

Život je izatkan od dobrih i loših stvari, sreće i nesreće. Koliko god želeli da dobro izvučemo na
površinu, uvek če se javiti nešto loše što će pokušati da ga vrati na staro. Takva je i priča o
Hamletu, danskom knezu koga je život pokušao da pretvori u nešto loše, oholo. Hamletova
realnost je tragična, otac mu je ubijen dok se majka preudala za strica. Stvarnost povređuje
Hamleta, sve što je nekada smatrao dobrim, nestalo je. Jedina tačka koja je ostala svetla u
njegovom životu bio je njegov otac. Međutim, jedna tragedija ne dolazi pojedinačno, već u
četama, te Hamlet u duhom svoga oca saznaje da onaj ko je kriv za oholu smrt njegovog oca
jeste njegov rođeni stric. Stvarnost oko Hamleta se ruši na najsitnije deliće, sve ono što je nekada
smatrao stvarnim, nestalo je za tili čas. Ostalo mu je samo jedno, da izbori čast svoga oca, da
dokaže ljubav prema njemu time što će ukloniti onoga ko je tu nesreću stvorio. Hamlet nije
takav, on je pošten, hrabar ali i mladić velikog srca. On je čovek velikih i teških reči ali ne i dela.
Njegova priroda je takva da nikome ne učini ništa nažao. Njegove misli, želja da osveti oca,
teraju ga da počini nedela, ali ga njegovo srce vraća nazad. Kaže „Neka iz mojih usta noževi idu,
ali iz ruku ne“, pokazavši da ne želi da se stopi sa sredinom, jer ako oni idu lošim putem, tuda ne
mora i on.

Sa ljudima, štiteći sebe, bori se ironijom, sarkazmom. Ko god pokuša da ga dodirne , on ga vrati
nazad, ne želeći da od njega naprave nešto po svom kalupu. U njegovoj duši ne leži ubica, ne leži
osvetnik, ali u njegovim mislima leži. Da je želeo zaista da ugasi stvarnost oko sebe, mogao je
bezbroj puta, međutim, on uvek pronalazi razloge i načine da to ne učini, kao što ni svog strica
nije želeo da ubije na molitvi. Nesiguran u kompleksnost svojih misli i osećanja, onoga što treba
da uradi ili ne, često zapitkuje svog prijatelja Horacija da li je ispravna odluka ubiti i osvetiti oca.
Sve sumnje u afektu prestaju pa tako i Hamletova kada se našao izvan sebe i greškom ubio
Polonija. Ubistvo nije u Hamletovoj krvi, on nije osvetnik, on nemrzi, on je razočaran u svet oko
sebe pokoran ljubavi prema ocu. Hamlet ostaje dosledan sebi do kraja, dosledan tome da nije isti
kao i svet oko njega. Hamlet je ostao svetla tačka ovog dela, obraz za čast i ljubav.

Ostati svoj u svetu koji konstantno pokušava da napravi nešto drugo od tebe, zaista jeste najveći
uspeh.