Robinson Kim Stenli

CRVENI MARS
Prevod: Marković Aleksandar

Robinson Kim Stanley RED MARS, 1992.

Serija "Mars"
(1)

POLARIS
1995.
Prvi deo: NOĆ SLAVLJA
1.
"Mars je bio pust, pre nego što smo došli. To ne znači da se ništa nije događalo. Planeta je srasla,
topila se, izmešala sastojke i ohladila se, dobivši površinu izbrazdanu džinovskim geološkim
borama: kraterima, kanjonima, vulkanima. Ali sve se to odvijalo u beslovesnosti minerala i neviđeno.
Nije bilo svedoka - osim nas, gledalaca sa planete u susedstvu, i to samo u poslednjem trenutku njene
duge istorije. Mi smo sva svest koju je Mars ikada imao.
Sada svako poznaje istoriju Marsa, onako kako ju je video um čovekov - pokolenjima praistorije
bio je jedno od najupečatljivijih svetala na nebu, zbog svoje crvene boje i treptavog buktanja, kao i
načina na koji je usporavao u lutalačkoj stazi između zvezda, a nekad čak i menjao smer. Kao da je
time hteo nešto da kaže. Zato možda i nije čudo što najstarija imena za Mars imaju neobičnu težinu na
jeziku - Nirgal, Mangala, Okuakah, Harmakhis - zvuče starije i od drevnih jezika u kojima ih
nalazimo, kao da su fosilne reči iz ledenog doba ili još od ranije. Da, hiljadama godima Mars je bio
sveta sila u delanju čovekovom, a njegova boja činila ga je opasnom silom, simbolom krvi, besa, rata
i srca.
Onda su nam prvi teleskopi omogućili da ga pobliže osmotrimo, i mi ugledasmo mali narandžasti
disk, sa belim polovima i tamnim mrljama koje su se širile i skupljale s prolaskom dugih razdoblja.
Nikakvo poboljšanje u tehnologiji teleskopa nije nam pružilo mnogo više od toga; no, najbolje slike
sa Zemlje, iako nejasne, ipak su pružile Louelu dovoljno da nadahnu priču, svi je znamo, o umirućem
svetu i herojskom narodu koji je prokopavao kanale da odloži konačni kobni zagrljaj pustinje.
Beše to velika priča. Ali, tada su 'Mariner' i 'Viking' odaslali natrag svoje fotografije, i sve se
izmenilo. Naše znanje o Marsu višestruko se uvećalo, naučili smo doslovno milion puta više o planeti
nego pre. Tamo, pred nama, plovio je novi svet, svet iznenađenja.
Međutim, izgledalo je, svet bez života. Ljudi su tragali za znacima pređašnjeg ili sadašnjeg života
na Marsu, bilo čim od mikroba do ukletih graditelja kanala, pa čak i tuđinskih posetilaca. Kao što
znate, nikada nije pronađen nikakav trag. I zato je prirodno što su se rodile priče da popune prazninu,
baš kao u Louelovo vreme, ili Homerovo, ili u pećinama i savani - priče o mikrofosilima koje su
uništili naši bio-organizmi, o ruševinama otkrivenim u peščanim olujama i odmah zauvek izgubljenim,
o Velikom Čoveku i svim njegovim pustolovinama, o neuhvatljivom, malom, crvenom narodu,
viđenom uvek samo krajičkom oka. I sve ove bajke kazuju se sa željom da se Marsu pripiše život, ili
da mu se udahne. Zato što smo još one životinje koje su preživele Ledeno Doba i gledale sa čuđenjem
u noćno nebo, pričajući priče. A Mars nikada nije prestao da bude ono što je za nas oduvek bio -
veliki znak, veliki simbol, velika sila.
2.
I tako smo došli ovamo. Bio je sila; sada je postao mesto.
I tako smo došli ovamo. Ali ono što nisu shvatili bilo je da ćemo do trenutka stupanja na Mars biti
toliko izmenjeni putovanjem da ništa što nam je rečeno da radimo neće više biti važno. Nije to bilo
kao služba na podmornici ili naseljavanje Divljeg Zapada - bilo je to sasvim novo iskustvo, i što nas
je Ares dalje nosio, Zemlja je postajala tako daleka da je na kraju bila samo plava zvezda među svim
onim zvezdama, a njeni su glasovi imali toliko zakašnjenje da se činilo da dolaze iz prošlog veka.
Ostali smo sami; eto kako smo postali fundamentalno drugačija bića."
Same laži, pomisli Frenk Čalmers ljutito. Sedeo je u počasnom redu, posmatrajući svog starog
prijatelja Džona Buna kako izvodi uobičajeni 'Bunov inspirativni govor'. Čalmersu je već bio
dosadio. U stvari, put na Mars bio je funkcionalno ekvivalentan dugom putovanju vozom. Ne samo da
nisu postali fundamentalno drugačija bića, već su više nego ikad postali ono što stvarno jesu,
oslobođeni navika dok nije ostao samo goli, sirovi materijal njihovih bića. Ali Džon je stajao gore,
upirući prstom u publiku i govoreći: "Došli smo ovamo da stvorimo nešto novo, i kada smo stigli, sa
nas su spale sve zemaljske razlike, nevažne na ovom novom svetu!" Jeste, zaista je mislio to što je
rekao. Njegova vizija Marsa bila je sočivo koje je izobličavalo sve što je video, neka vrsta religije.
Čalmers prestade da sluša i pusti da mu pogled odluta preko novosagrađenog grada. Nameravaju
da ga nazovu Nikozija. Bio je to prvi grad sagrađen slobodno na površini Marsa; sve zgrade bile su
smeštene ispod nečega što je, u stvari, bilo ogroman proziran šator, oslonjen na gotovo nevidljiv
skelet i postavljen na obronku Tarzisa, zapadno od Noktis Labirintusa. Ovakav položaj pružao mu je
veličanstven pogled, sa dalekim zapadnim obzorjem presečenim širokim vrhom Pavonis Monsa. Za
Marsove veterane među okupljenima ovo je bilo omamljujuće: nalazili su se na površini, van šanaca
i mesa i kratera, a pogled je pucao u beskraj! Ura!
Smeh iz publike vrati Frenkovu pažnju na starog drugara. Džon Bun imao je pomalo napukao glas i
prijatan srednjozapadni naglasak, i bio je na smenu (ponekad sve odjednom) opušten, uzbuđen,
iskren, samoironičan, skroman, poverljiv, ozbiljan i komičan. A publika je bila u zanosu: obraćao im
se prvi čovek na Marsu, i po izrazima njihovih lica, moglo bi se reći da posmatraju Hrista kako
pretvara hleb i ribu u večeru za sve. Istini za volju, Džon gotovo da jeste zaslužio njihovo
obožavanje, za čudo druge vrste, dočaravši njihov život sardine u konzervi kao putovanje duha. "Na
Marsu ćemo postati međusobno bliži nego ikada", reče Džon, što zapravo znači, pomisli Čalmers,
zabrinjavajući slučaj ponašanja zapažen u eksperimentima sa prekomernim brojem pacova na malom
prostoru; "Mars je uzvišeno, egzotično i opasno mesto", reče Džon - misleći na smrznutu kuglu od
oksidisanog kamena na kojoj su bili izloženi zračenju od otprilike petnaest rema godišnje. "A našim
radom", nastavi Džon, "pravimo novi društveni poredak i novi korak u ljudskoj istoriji" - to jest,
poslednju varijantu u dinamici dominacije primata.
Džon završi u tom duhu, i nastade, naravno, zaglušujući pljesak. Maja Tojtovna tada izađe na
podijum da najavi Čalmersa. Frenk joj uputi potajni pogled koji je značio da nije raspoložen za njene
šale; ona to opazi i reče: "Naš sledeći govornik bio je gorivo naše male rakete", što zbog nečega
izazva smeh. "Njegova vizija i energija bili su ono što nas je dovelo na Mars, zato sačuvajte
eventualne pritužbe za našeg sledećeg govornika, mog starog prijatelja Frenka Čalmersa."
Našavši se gore na podijumu, on otkri da je iznenađen veličinom grada. Pokrivao je dugački
trougao, a skup se nalazio na njegovom najvišem temenu, u parku koji je zauzimao zapadni vrh.
Sedam zrakastih staza spuštalo se niz park, da bi postale široki, travnati, drvećem obrubljeni
bulevari. Između bulevara stajale su niske trapezoidne zgrade, svaka obložena uglačanim kamenom
različite boje. Veličina i arhitektura zgrada davala je svemu pomalo pariski izgled, kako bi neki
pijani fovist video Pariz u proleće, sa uličnim kafeima i ostalim. Četiri ili pet kilometara niže, kraj
grada su obeležavala tri vitka oblakodera, iza kojih se prostiralo nisko zelenilo farme. Oblakoderi su
bili deo kostura šatora, koji je bio zalučena mreža linija boje neba nad glavama. Materijal šatora bio
je nevidljiv, pa je sve zajedno ostavljalo utisak da stoje na otvorenom. Utisak vredan zlata. Nikozija
će biti popularan grad.
Čalmers to i reče publici, i oni se oduševljeno složiše. Očito ih je zadobio, njihove meke dušice,
bar onoliko koliko i Džon. Čalmers je bio krupan i crn, i znao je da predstavlja kontrast Džonovoj
privlačnosti plavušana; no, znao je i da poseduje sopstveni grubi šarm; zagrevajući se za govor, sve
više mu se prepuštao, birajući iz lične zbirke prikladnih izraza.
Tada zrak sunca blesnu između oblaka, pogađajući podignuta lica gomile, i on oseti čudno stezanje
u želucu. Toliko ljudi ovde, toliko stranaca! Ljudi u masi bili su zastrašujuća stvar - sve te vlažne
keramičke oči usađene u ružičaste grudve, zagledane u njega... bilo je to gotovo previše za njega. Pet
hiljada ljudi u jedinom marsovskom gradu. Posle svih onih godina u Podbrežju, bilo je teško pojmiti
tako nešto.
Naivno je pokušao da saopšti publici nešto od ovoga. "Gledajući", reče, "gledajući okolo -
neobičnost našeg prisustva ovde - se pojačava."
Gubio ih je. Kako to da kaže? Kako reći da su samo oni na celom tom kamenitom svetu živi, da im
lica gore kao papirne svetiljke u noći? Kako reći, čak i ako su živa bića samo sudovi za bezobzirne
gene, da je to ipak bolje, nekako, nego prazna mineralna jednoličnost svega ostalog?
To im, naravno, nikada neće reći. Možda nikada, a pogotovo ne u govoru. Zato se sabrao. "U
pustoši Marsa", reče, "ljudsko prisustvo je, pa, čudesna stvar" (postaće međusobno bliži nego ikada,
ponovi glas u njegovom umu, ironično). "Planeta, sama po sebi, predstavlja mrtav sleđeni košmar"
(to jest, egzotičan i uzvišen), "a mi, bačeni ovamo sami, neizbežno se nalazimo u procesu - izvesnog
prilagođavanja" (ili stvaranja novog društvenog poretka) - jeste, jeste, istina je, izgovara iste laži
koje su upravo čuli od Džona!
Stoga je po završetku govora zaradio jednako snažan aplauz. Iznerviran, najavio je da je vreme da
se jede, oduzevši Maji priliku za završnu dosetku. Mada je verovatno znala da će on to uraditi, pa se
nije trudila ni da je smisli. Frenk Čalmers je voleo da njegova bude poslednja.

Ljudi su se natisnuli na privremenu platformu da bi se pomešali sa slavnima. Retko se događalo

da se toliko članova prve stotine vidi na jednom mestu, i ljudi su se okupili oko Džona i Maje, Saksa
Rasela i Čalmersa.
Frenk pogleda preko glava svetine prema Džonu i Maji. Nije prepoznao grupu Zemljana koja ih je
opkolila, i postao je radoznao. Poče da se probija kroz svet na platformi, i kada je prišao, vide kako
Maja i Džon razmenjuju pogled. "Nema razloga da ovo mesto ne funkcioniše po normalnim
zakonima", reče jedan od Zemljana.
Maja mu reče: "Da li vas Olimpus Mons zaista podseća na Mauna Lou?"
"Naravno", reče čovek. "Svi štitasti vulkani su slični."
Čalmers se zagleda preko glave idiota u Maju. Nije pokazala da je primetila njegov pogled. Džon
se pretvarao da nije svestan Frenkovog prisustva. Samanta je nešto objašnjavala prigušenim glasom
drugom čoveku; ovaj klimnu glavom i mahinalno pogleda Frenka. Samanta mu je ostala okrenuta
leđima. Ali njemu je bio važan Džon, Džon i Maja, zapravo. Oni su se ponašali kao da se ne događa
ništa neobično; međutim, predmet razgovora, šta god da je posredi, bio je promenjen.
 Čalmers napusti platformu. Ljudi su se još tiskali kroz park, prema stolovima postavljenim na
gornjim krajevima sedam bulevara. Čalmers je išao za njima, ispod presađenih mladica sikomora;
njihovo šareno lišće bojilo je popodnevnu svetlost, čineći da park podseća na dno akvarijuma.
Za stolovima sa posluženjem, građevinski radnici su ljuštili votku, postajući sve bučniji,
maglovito svesni da je gradnja završena, da je herojskom razdoblju Nikozije došao kraj. A to je
možda važilo i za ceo Mars.
Vazduh se ispuni pomešanim odlomcima razgovora. Frenk utonu u to komešanje, odluta do
severnog perimetra. Zastao je kod betonske ivice, visoke do struka: gradski zid. Iz metalne trake na
vrhu dizala su se četiri sloja prozirne plastike. Jedan Švajcarac objašnjavao je to grupi posetilaca,
zadovoljno pokazujući.
"Spoljnja opna od piezoelektrične plastike generiše elektricitet iz vetra. Tu su zatim dve folije
koje drže sloj aeroželatinske izolacije. Poslednji, unutrašnji sloj je opna za zadržavanje zračenja,
koja dobija purpurnu boja i mora se menjati. Bolje se vidi nego kroz prozor, zar ne?"
Posetioci se složiše. Frenk pruži ruku i gurnu unutrašnju opnu. Opna se izvi sve dok mu prsti nisu
zaronili do korena. Pomalo hladna. U plastiku su bila utisnuta jedva primetna bela slova. Izidis
Planicia Polimeri. Kada se osvrnuo, još je mogao da vidi platformu na obronku kroz sikomore. Džon
i Maja sa svojim grozdom obožavalaca još su bili tamo, živo razgovarajući. Vodeći poslove planete.
Odlučujući o sudbini Marsa.
On ostade bez daha. Oseti stezanje napetih krajnika. Gurnu šaku u zid šatora, tako snažno da je
rastegao spoljnju opnu, što je značilo da je deo njegovog besa uhvaćen i pretvoren u elektricitet u
mreži grada. Bio je to specijalni polimer; atomi ugljenika bili su vezani sa atomima vodonika i fluora
na takav način da je dobijena supstanca bila još više piezoelektrična nego kvarc. Promeniš jedan
element od tri, i sve se izmeni; zameniš fluor hlorom, na primer, i dobiješ celofan.
Frenk se zagleda u svoju obmotanu šaku, pa u druga dva elementa, još međusobno vezana. Ali bez
njega oni nisu ništa!
Ljutito se zaputio prema uskim ulicama grada.

Na trgu se nalazila grupa Arapa koji su pili kafu, zbijeni poput školjki na steni. Arapi su stigli na
Mars pre samo deset godina, ali već su predstavljali nezaobilaznu snagu. Imali su puno novca i
udružili su se sa Švajcarcima u gradnji izvesnog broja gradova, uključujući i ovaj. I dopadalo im se
na Marsu. "Liči na hladan dan u Pustoj Četvrti", rekli bi Saudijci. Sličnost je bila tolika da su se
arapske reči brzo pretapale u engleski, zato što su Arapi imali bogatiji rečnik za ovdašnji krajolik:
akaba za strme litice oko vulkana, badia za velike dine sveta, nefudi za duboki pesak, seil za
milijardu godina stara korita reka... Ljudi su govorili da bi bilo najbolje da pređu na arapski i reše
problem.
Frenk je provodio dosta vremena sa Arapima, i ljudima na trgu bilo je drago što ga vide. "Salaam
aleik!" rekoše mu, i on odgovori "Marhabba!" Ispod crnih brkova blesnuše beli zubi. Kao i obično, tu
su bili samo muškarci. Nekoliko mladića povede ga do središnjeg stola, gde su sedeli stariji, među
njima i njegov prijatelj Zeik. Zeik reče: "Ovaj trg ćemo nazvati 'Hajr el-kra Meshab', 'crveni granitni
otvoreni prostor u gradu'." Pokazao je prema kamenim pločama boje rđe. Frenk klimnu glavom i upita
kakav je to kamen. Trudio se da što više govori arapski, pomerajući granice svojih sposobnosti i tako
izazivajući dosta smeha. Potom sede za glavni sto i opusti se, osećajući se kao da je na nekoj ulici u
Damasku ili Kairu, srođen sa bujicom arapskih reči i mirisima skupih kolonjskih voda.
Dok je govorio, proučavao je lica. Tuđinska kultura, svakako. Nisu nameravali da se menjaju
samo zato što su na Marsu, i time su kvarili Džonovu viziju. Njihov način mišljenja oštro se
sukobljavao sa zapadnim; odvojenost crkve od države, na primer, za njih je bila pogrešna, tako da im
je bilo nemoguće da se slože sa zapadnjacima oko samih temelja vladavine. I bili su toliko
patrijahalni da se govorilo da su žene nekih od njih nepismene - nepismeni, na Marsu! Jasan znak. A
ovi ljudi su zaista posedovali opasan izgled koji je Frenk povezivao sa mačizmom, izgled ljudi koji
su tako surovo postupali sa svojim ženama da su one prirodno uzvraćale gde su mogle, terorišući
sinove koji će terorisati žene koje će terorisati sinove i tako dalje i tako dalje, u beskrajnoj ubitačnoj
spirali izopačene ljubavi i mržnje između polova. U tom smislu su svi oni bili bezumnici.
Frenk ih je voleo upravo zbog toga. Na stranu to što će mu dobro poslužiti, kao novo stecište
moći. Štiti novog, slabijeg suseda da bi oslabio stare i moćne, kao što reče Makijaveli. Stoga je
sedeo i ispijao kafu, i oni polako, uljudno, pređoše na engleski.
"Kako vam se dopadaju govori?" upita, posmatrajući crni talog na dnu svoje posude.
"Džon Bun je ostao isti", odvrati stari Zeik. Ostali se jarosno nasmejaše. "Kada kaže da ćemo
stvoriti samosvojnu marsovsku kulturu, misli samo da će neke zemaljske kulture biti podržane, a
druge napadnute. One koje budu ocenjene kao regresivne biće izdvojene za uništenje. To liči na neku
vrstu ataturkizma."
"On misli da svi na Marsu treba da postanu Amerikanci", reče čovek po imenu Neđim.
"Što da ne?" reče Zeik, smešeći se. "To se već dogodilo na Zemlji."
"Ne", reče Frenk. "Nemojte pogrešno da shvatite Džona. Ljudi kažu da je opsednut sobom, ali..."
"I jeste opsednut sobom!" povika Neđim. "On živi u dvorani ogledala! Misli da smo došli na Mars
da uspostavimo dobru staru američku superkulturu i da svako treba da pristane na to zato što je to
plan Džona Buna."
Zeik reče: "On ne razume da drugi ljudi misle drugačije."
"Nije stvar u tome", reče Frenk. "On samo zna da drugi ne misle tako dobro kao on."
Oni se na to nasmejaše, ali smeh mlađih muškaraca imao je prizvuk gorčine. Svi su verovali da je
pre njihovog dolaska Bun vodio potajnu kampanju da se Arapima ne dozvoli naseljavanje. Frenk je
podsticao ovo ubeđenje, koje nije bilo daleko od istine - Džon je bio protiv svake ideologije koja mu
nije išla na ruku. Hteo je što manje nevolja sa svakim ko bi došao gore.
Arapi su, međutim, verovali da ih je Džon posebno uzeo na zub. Mladi Selim el-Hail zausti da
nešto kaže, ali mu Frenk uputi brz opominjući pogled. Selim se ukoči, a onda ljutito napući usne.
Frenk reče: "Ma, nije on tako loš. Mada sam ga, istini za volju, čuo kako kaže da bi bilo bolje da su
Amerikanci i Rusi mogli da proglase planetu svojom, kao istraživači u stara vremena."
Njihov smeh bio je kratak i mrk. Selimova ramena se zgrbiše kao da je primio udarac. Frenk
slegnu ramenima i osmehnu se, široko raširivši ruke. "Ali, koga briga! Mislim, šta on tu može?"
Stari Zeik uzdignu obrve. "Mišljenja se razlikuju."

Čalmers ustade da pođe dalje i pri tom uhvati Selimov uporan pogled. Zatim krenu niz pobočnu
ulicu, jednu od uskih staza koje su povezivale sedam gradskih bulevara. Većinom su bile pokrivene
kaldrmom ili uličnom travom, ali ova je bila od grubog belog betona. Usporio je kod uvučenog
dovratka i zagledao se u izlog zatvorene čizmarske radionice. Njegov bledi odraz pojavi se u paru
glomaznih pešačkih čizama.
Mišljenja se razlikuju. Da, mnogi su potcenili Džona Buna - Čalmersu se to dogodilo više puta.
Javi mu se slika Džona Buna u Beloj Kući, rumenog od ubeđenja, sa plavom kosom koja je
neposlušno letela, osvetljenog zracima sunca što su nadirali kroz prozore Ovalnog Kabineta, dok je
hodao, razmahujući rukama, gore-dole po sobi, govoreći, Predsednika koji je klimao glavom na
njegove reči, i sekretara koji su posmatrali, mozgajući kako najbolje da usvoje taj elektrizirajući
šarm. Oh, bili su žestok par u to vreme, Čalmers i Bun. Frenk sa idejama, a Džon kao njihov
glasogovornik, sa nastupom koji je bio gotovo nezaustavljiv. Bila bi to više stvar iskakanja iz šina, u
stvari.
Među čizmama se pojavi odraz Selima el-Haila.
"Je li to istina?" upita on.
"Je li šta istina?" odvrati Frenk nabusito.
"Da je Bun protiv Arapa?"
"Šta ti misliš?"
"Da li je on bio taj koji je blokirao dozvolu za izgradnju mošeje na Fobosu?"
"On je moćan čovek."
Lice mladog Selima se iskrivi. "Najmoćniji čovek na Marsu, i ni to mu nije dosta! Hoće da bude
kralj!" Selim stegnu pesnicu i udari njome po dlanu druge ruke. Bio je vitkiji od ostalih Arapa, i
mekše vilice, sa brkovima koji su pokrivali mala usta.
"Sporazum uskoro treba obnoviti", reče Frenk. "A Bunova koalicija me zaobilazi." Zaškrguta
zubima. "Ne znam kakvi su im planovi, ali ću večeras saznati. Uostalom, možeš da zamisliš kakvi su.
Zapadni uticaji, svakako. Možda će odbiti da da saglasnost za novi sporazum ukoliko ne bude
sadržao jemstva da će sva naselja graditi samo prvobitni potpisnici." Selim zadrhta, a Frenk nastavi:
"To je ono što on želi, i veoma je verovatno da će to i dobiti, zato što ga nova koalicija čini
uticajnijim nego ikad. To bi mogao da bude kraj naseljavanju svih onih koji nisu potpisnici. Postaćete
gostujući naučnici. Ili će vas poslati nazad."
Odraz Selimovog lica u izlogu postade nalik na masku gneva. "Batal, batal", mrmljao je. Rđavo,
rđavo. Ruke mu se izviše kao da ih ne kontroliše, dok je gunđao nešto o Koranu ili Kamiju,
Persepolisu ili Paunovom Tronu, asocijacije razbacane između non-sequitura. Buncanja.
"Reči ništa ne znače", reče Čalmers grubo. "Kada đavo dođe po svoje, računaju se samo dela."
Mladi Arapin se na to zamisli. "Nisam siguran", reče konačno.
Frenk ga munu u mišicu, posmatrajući kako ga trese groznica zbog izrečenog. "Govorimo o tvom
narodu. Govorimo o ovoj planeti."
Selimove usne nestadoše ispod brkova. Posle nekog vremena reče: "Istina je."
Frenk oćuta. Gledali su zajedno u izlog, kao da procenjuju čizme.
Frenk konačno podiže ruku. "Razgovaraću ponovo sa Bunom", reče tiho. "Večeras. On sutra
odlazi. Pokušaću da ga urazumim. Ali sumnjam da će vredeti. Do sada nikad nije. Svejedno,
pokušaću. A posle - videćemo se."
"Da."
"U parku, onda, na najjužnijoj stazi. Oko jedanaest."
Selim klimnu glavom.
Čalmers ga prostreli pogledom. "Reči ne znače ništa", reče, oštro, i ode.

Sledeći bulevar na koji je Čalmers izašao bio je prepun ljudi u grupama ispred otvorenih barova
ili kioska sa kus-kusom i kobasicama. Arapi i Švajcarci. Naizgled čudna kombinacija, ali su se dobro
uklopili.
Večeras su neki Švajcarci delili maske na vratima jednog od stanova. Očigledno su slavili ovaj
stadtfest kao neku vrstu Mardi Grasa, i to su zvali Fassnacht, sa maskama i muzikom i svakovrsnim
društvenim nepodopštinama, baš kao da su kod kuće, u onim raspusnim februarskim noćima u Bazelu,
Cirihu i Lucernu... Frenk odjednom odluči da stane u red. "Oko svake duboke duše uvek raste maska",
reče dvema mladim ženama ispred sebe. One učtivo zaklimaše glavama i nastaviše razgovor na
grlenom schwyzerduutsch-u, nezabeleženom dijalektu, privatnoj šifri, nerazumljivom čak i Nemcima.
Još jedna zatvorena kultura, ti Švajcarci, na neki način još i više nego Arapi. To je to, pomisli Frenk,
dobro se slažu zato što su i jedni i drugi tako izolovani da nikada stvarno nisu ostvarili dodir. Glasno
se nasmeja i uze masku, crno lice išarano izlepljenim crvenim draguljima. Pokri njome lice.
Niz put je vijugala kolona maskiranih slavljenika, pijana, razularena, na ivici kontrole. Bulevar se
na raskršću otvarao u mali trg, na kome je vodoskok bacao osunčanu vodu u vazduh. Oko vodoskoka,
orkestar limenih udaraljki čekićao je neku kalipso melodiju. Ljudi su se okupljali oko njih, igrajući
ili poskakujući u ritmu dubokog bong bas-bubnja. Sto metara iznad glava, otvor u okviru šatora
puštao je ledeni vazduh na trg, vazduh tako hladan da su u njemu lebdele pahuljice snega, svetlucajući
na suncu poput čestica minerala. Tada pod samim šatorom zaprašta vatromet i kroz pahulje padoše
raznobojne iskre.

Više no bilo kog drugog dana, zalazak sunca podsetio ih je da stoje na tlu druge planete; u
zakošenosti i rumenilu svetlosti bilo je nečeg duboko pogrešnog, nespokojnog iščekivanja uraslog u
mozak savane tokom miliona godina. Ovo veče pružalo je posebno raskošan i uznemirujući primer te
pojave. Frenk je lutao u toj svetlosti, vraćajući se prema gradskom trgu. Ravna južna strana grada
bila je posuta stenama, i svaka je za sobom vukla dugačku crnu senku. Zaustavio se pod betonskim
lukom južne kapije grada. Nigde nikog. Kapije su prilikom ovakvih slavlja bile zaključane, da spreče
pijance da iziđu i povrede se. Ali Frenk je nabavio bezbednosnu šifru za taj dan od VI protivpožarne
službe, i kada se uverio da ga niko ne posmatra, otkucao je šifru i hitro ušao u komoru. Opremio se
hodačem, čizmama i šlemom i prošao kroz srednja i spoljnja vrata.
Kao i uvek, napolju je bilo užasno hladno, i dijamantska šara grejnog tela hodača gorela mu je
kroz odeću. Pod nogama mu je krckao beton, pa durikrast. Oslobođeni pesak dizao se i udaljavao,
nošen vetrom.
Sumorno je osmotrio okolinu. Svuda stene. Planeta udarana maljem milijardama puta. A meteori
još padaju. Jednog dana će jedan od gradova biti pogođen. Okrenuo se i pogledao iza sebe. Grad je
izgledao kao osvetljen akvarijum u tami. Neće biti upozorenja, samo će se sve odjednom razleteti,
zidovi, vozila, drveće, tela. Asteci su verovali da će kraj sveta doći na jedan od četiri načina: u
zemljotresu, poplavi, vatri ili kiši jaguara sa neba. Ovde neće biti vatre. Niti zemljotresa ili poplave,
kad smo kod toga. Preostaju samo jaguari.
Predvečernje nebo nad Pavonis Monsom bilo je tamne ružičaste boje. Prema istoku, pružala se
farma Nikozije, dugačka, niska staklena bašta nizbrdo od grada. Iz ovog ugla videlo se da je farma
prostranija od gradskog zemljišta i načičkana zelenišem. Frenk teško zakorači prema jednoj od
spoljnjih komora i uđe.
U unutrašnjosti farme bilo je toplo, punih šezdeset stepeni Farenhajta - prim. prev., odnosno
petnaest stepeni toplije nego u gradu. Morao je da ostane pod šlemom, jer je vazduh na farmi bio
prilagođen biljkama, bogat ugljen-dioksidom i siromašan kiseonikom. Stao je kod radne stanice i
pretražio pregrade sa sitnim alatom i pesticidnim flasterima, rukavicama i kesama, Odabrao je tri
sićušna flastera, stavio ih u plastičnu kesu i pažljivo gurnuo kesu u džep hodača. Flasteri su bili
inteligentni pesticidi, biosaboteri projektovani da naoružaju biljke odbrambenim sistemima; čitao je
o njima i poznavao kombinaciju koja je smrtonosna za organizam...
Stavio je par makaza u drugi džep hodača. Uske šljunčane staze odvele su ga između dugačkih leja
ječma i pšenice, nazad prema gradskom zemljištu. Ušao je u komoru prema gradu, otkopčao šlem,
skinuo hodač i čizme i premestio sadržaj džepova hodača u kaput. Zatim se vratio u donji grad.
Ovde su Arapi izgradili medinu, insistirajući da je ovaj položaj ključan za zdravlje grada;
bulevari su se sužavali, a između njih je ležao bedem vijugavih sokaka, preuzetih sa mapa Tunisa ili
Alžira, ili slučajno nastalih. Nigde se nije moglo videti iz jednog bulevara u drugi, a nebo je bilo
vidljivo samo u potezima šljivika, između zgrada koje su se naginjale jedna ka drugoj.
Većina sokaka sada je bila pusta, pošto je slavlje bilo u gornjem gradu. Par mačaka šunjao se
između zgrada, istražujući svoj novi dom. Frenk uze makaze iz džepa i ureza na nekoliko plastičnih
prozora, arapskim pismom, ješa, ješa, ješa, ješa. Pošao je dalje, zviždeći kroz zube. Kafeterije na
uglovima bile su male pećine svetlosti. Boce su zveckale kao prospektorski čekići. Jedan Arapin
sedeo je na zdepastom crnom zvučniku, svirajući električnu gitaru.
Pronašao je središnji bulevar i pošao njime. Dečaci u krošnjama sikomora i lipa dovikivali su
jedni drugima pesmice na schwyzerduutsch-u. Jedna od kazalica bila je na engleskom. "Džon Bun, Na
Mesec je siš'o, Vid'o nema šale, Pa na Mars otiš'o!" Raštrkane grupice muzičara teturale su sve kroz
sve gušću gomilu ljudi. Nekoliko brkatih muškaraca, kostimiranih kao američke čirliderke, izvežbano
je izvodilo složenu kan-kan koreografiju. Deca su mlatila po plastičnim dobošima. Bilo je bučno;
tavanica je upijala zvuk, tako da nije bilo odjeka kakvi su se mogli čuti ispod kupola kratera, ali je
svejedno bilo bučno.
Tamo gore, gde se bulevar širio u park sikomora - stajao je Džon lično, okružen manjom svitom.
Ugledao je Čalmersa kako prilazi i mahnuo mu, prepoznavši ga i pored maske. Toliko su se članovi
prvih stotinu dobro poznavali.
"Hej, Frenk", reče on. "Reklo bi se da se dobro provodiš."
"Tako je", reče Frenk kroz masku. "Volim gradove kao što je ovaj, a ti? Višenacionalni sastav.
Primer kakva raznolika zbirka kultura postoji na Marsu."
Bunov osmeh bio je lagodan. Oči su mu igrale dok je osmatrao bulevar ispod njih.
Frenk reče oštro: "Mesto kao ovo kočnica je za tvoj plan, zar ne?"
Bunov pogled se vrati na njega. Ljudi oko njih se odmaknuše, osetivši antagonističku prirodu
razmene. Bun reče Frenku: "Nemam ja nikakav plan."
"Ma, hajde! A tvoj govor?"
Bun slegnu ramenima. "Maja ga je napisala."
Dvostruka laž: da ga je napisala Maja, i da Džon ne veruje u izrečeno. Čak i posle toliko godina,
imao je osećaj da razgovara sa strancem. Sa političarem na delu. "Hajde, Džone", odseče Frenk.
"Veruješ u sve to, i znaš da je tako. Ali šta ćeš da radiš sa svim tim različitim nacijama? Sa etničkim
mržnjama, verskim fanatizmima? Tvoja koalicija nema izgleda da kontroliše sve to. Ne možete
sačuvati Mars samo za sebe, Džone, ovo više nije naučna stanica, i nećete postići sporazum koji će
ga u to pretvoriti."
"Ni ne nameravamo."
"Zašto onda pokušavaš da me isključiš iz pregovora?"
"Ne pokušavam!" Džon je izgledao povređeno. "O'ladi, Frenk. Pretabaćemo to zajedno kao što
smo uvek radili. Opusti se."
Frenk je zurio u svog starog prijatelja, nimalo ubeđen. U šta da veruje? Nikada nije znao šta da
misli o Džonu - zbog načina na koji je iskoristio Frenka kao odskočnu dasku i zbog naglašeno
prijateljskog držanja... zar nisu počeli kao saveznici, drugovi?
Pade mu na pamet da Džon traži Maju. "Dobro, gde je ona?"
"Tu negde", reče Džon kratko.
Prošle su godine pre nego što su mogli da govore o Maji. Bun mu uputi oštar pogled, kao da hoće
da kaže da to nije njegova stvar. Kao da ništa što je Bunu bilo važno, tokom svih zajedničkih godina,
nije bilo Frenkova stvar.
 Frenk ga ostavi bez reči.

Nebo je sada bilo duboko ljubičasto, isprugano žutim cirusnim oblacima. Frenk pođe pored dve
prilike sa belim keramičkim domino-maskama, drevnim likovima Komedije i Tragedije, vezanih
lisicama jedna za drugu. Gradske ulice zaronile su u tamu i prozori su bleštali, na njima obrisi
slavljenika. Već nerazgovetne maske imale su nemirne krupne oči koje su kolutale, tragajući za
izvorom napetosti u vazduhu. Ispod plimskog talasanja gomile čuo se dubok zvuk kidanja.
Ne bi trebalo da bude iznenađen, nema razloga. Poznavao je Džona koliko se može poznavati
druga osoba; ali to nikada nije bila njegova preokupacija. Zašao je pod krošnje parka, pod lišće
sikomora, veličine dlana. Zar je ikada bilo drugačije? Sve ovo vreme zajedno, godine i godine
drugovanja, sve je palo u vodu. Ništa drugo nego diplomatija.

Pogledao je na sat. Skoro jedanaest. Vreme za sastanak sa Selimom. Još jedan sastanak. Čitav
životni vek dana podeljenih na četvrti sata navikao ga je da trči sa sastanka na sastanak, menjajući
maske, rešavajući krizu za krizom, rukovodeći, manipulišući, vodeći poslove u neprestanoj, žučnoj
groznici, pa, eto, i sada, usred slavlja, Mardi Grasa, Fassnacht-a, opet isto. Nije mogao da se seti
kada je bilo drugačije.
Došao je do mesta gde se gradilo, magnezijumskog kostura okruženog gomilama cigle, peska i
kamenih ploča. Nepažljivo od njih što ostavljaju takve stvari. Natrpao je džepove kaputa krhotinama
cigle, taman tolikim da stanu u šaku. Uspravivši se, primeti da ga neko posmatra sa druge strane
gradilišta - sitan čovek mršavog lica ispod nakostrešenih crnih rasta-lokni; oštro ga je motrio. U tom
pogledu bilo je nečeg uznemirujućeg, kao da neznanac prozire sve njegove maske i nadzire ga jer su
mu poznate sve njegove misli i planovi.
Osetivši jezu, Čalmers hitro uzmaknu u dno parka. Kada se uverio da nepoznatog nema, i da ga
niko drugi ne gleda, poče da baca kamenje i cigle prema donjem gradu, nastojeći da dobaci što dalje.
Jedan i za neznanca, pravo u lice! Iznad njega, rešetka šatora bila je vidljiva tek kao bledo ustrojstvo
zatamnjenih zvezda; činilo se da vise nezaklonjene, na ledenom noćnom vetru. Cirkulacija vazduha
pojačana je ove noći, naravno. Lom stakla, povici. Vrisak. Zaista je bilo bučno, ljudi su sasvim
podivljali. Poslednji odlomak kamene ploče, bačen prema velikom osvetljenom panoramskom
prozoru s one strane trave. Promašaj. On zađe dublje među stabla.
Blizu južnog zida ugledao je nekog ispod krošnje sikomore - Selima, koji je nervozno kružio.
"Selime", pozva Frenk tiho, znojeći se. Posegnuo je u džep pulovera, oprezno zavukao šaku u kesu i
uzeo tri flastera na dlan. Sinergija može da bude tako moćna, za dobro ili za zlo. Pođe napred i grubo
zagrli mladog Arapina. Flasteri uhvatiše i aktivna strana prođe kroz Selimovu laku pamučnu košulju.
Frenk zakorači unazad.
Selimu je sada ostalo otprilike šest sati. "Jesi li razgovarao sa Bunom?" upita.
"Pokušao sam", reče Čalmers. "Nije hteo da sluša. Lagao me je." Bilo je tako lako glumiti
potresenost. "Posle dvadeset pet godina prijateljstva, on me laže!" Udario je dlanom po stablu, i
flasteri odleteše u mrak. Sabrao se. "Njegova koalicija namerava da preporuči da sva marsovska
naselja budu poverena zemljama potpisnicama prvog sporazuma." To je bilo sasvim moguće; i,
svakako, prikladno.
"On nas mrzi!" povika Selim.
"On mrzi sve što mu se nađe na putu. Osim toga, svestan je da islam još predstavlja stvarnu snagu
u životu ljudi. Islam oblikuje način mišljenja ljudi, a on to ne trpi."
Selim zadrhta. Oči su mu blistale u tami. "Mora biti zaustavljen." Frenk se okrenu u stranu, nasloni
se na stablo. "Ja - ne znam."
"Sam si to rekao. Reči ništa ne znače."
Frenk zaokruži oko drveta, osećajući vrtoglavicu. Budalo, pomisli, reči znače sve. Mi nismo ništa
do razmene informacija, reči su sve što imamo!
Ponovo priđe Selimu i reče: "Kako?"
"Planeta. To je naš način."
"Gradske kapije su večeras zaključane."
Ovo ga zaustavi. Ruke počeše da mu se grče.
Frenk reče: "Ali kapija prema farmi još je otvorena."
"Da, ali će spoljnja vrata farme biti zaključana."
Frenk slegnu ramenima, pustivši ga da razmišlja.
Ubrzo Selim trepnu, i reče: "A." Onda nestade.

Frenk je sedeo na zemlji između stabala. Zemlja je bila peskovita, smeđa i vlažna, proizvod
velikog truda inženjera. Ništa u gradu nije bilo prirodno, baš ništa.
Posle nekog vremena, osovi se na noge. Pošao je kroz park, posmatrajući svet. Ako nađem samo
jedan dobar grad, poštedeću čoveka. Ali maske su naletale jedna na drugu na čistinama, da bi se
porvale i udarale, okružene posmatračima koji su namirisali krv. Frenk se vrati na gradilište da uzme
još cigala. Pobaca i njih, i neki ljudi ga videše, tako da je morao da beži. Ponovo među drveće, u
minijaturnu pokrivenu divljinu, bežeći od grabljivica, opijen adrenalinom, najsnažnijom od svih
droga.
Odjednom ugleda Maju kako stoji sama pored privremene platforme gore na vrhu. Nosila je beli
domino, ali je to bez sumnje bila ona: proporcije stasa, kosa, samo držanje, nepogrešivo su odavali
Maju Tojtovnu. Prva stotina, mala grupa; za njega su samo oni bili stvarni, ostali su bili samo duhovi.
Frenk požuri prema njoj, spotičući se na neravnom zemljištu. Stegnu kamen duboko u džepu kaputa,
misleći: "Hajde, kučko. Reci nešto što će ga spasiti. Reci nešto što će me naterati da pretrčim ceo
grad da ga spasim!
Ona začu njegov dolazak i okrenu se. Nosila je fosforescentni beli domino, sa metalno plavim
cekinima. Bilo je teško videti joj oči.
"Zdravo, Frenk", reče ona, kao da on ne nosi masku. Ovo ga umalo ne natera da se okrene i
pobegne. Samo prepoznavanje bilo je dovoljno za to...
Ali ostao je. Reče: "Zdravo, Majo. Lep suton, zar ne?"
"Spektakularan. Priroda nema ukusa. Ovo je samo otvaranje grada, ali više liči na Sudnji Dan."
Stajali su pored uličnog osvetljenja, gazeći svoje senke. Ona reče: "Jesi li se zabavljao?"
"Itekako. A ti?"
"Postaje pomalo preveselo."
"Pa, razumljivo, zar ne? Najzad smo izišli iz rupa, Majo, eto nas konačno na površini! I to kakvoj
površini! Vidik se pruža ovako daleko još samo na Tarzisu!"
"Na dobrom je mestu", složi se ona.
"Biće to veliki grad", prorokovao je Frenk. "Ali gde ti stanuješ ovih dana, Majo?"
"U Podbrežju, Frenk, kao i uvek. Ti to znaš."
"Ali nikad nisi tamo, zar ne? Nisam te video godinu dana."
"Zar je bilo toliko dugo? Pa, bila sam u Helasu. Sigurno si čuo?"
"Ko da mi kaže?"
Ona odmahnu glavom i plavi cekini zablistaše. "Frenk." Okrenula se u stranu, kao da beži od
implikacija njegovog pitanja.
Frenk je ljutito obiđe, stade ispred nje. "Ono na Aresu", reče. Glas mu je bio pridavljen, i on izvi
vrat da oslobodi grlo, da olakša govor. "Šta je to bilo, Majo? Šta je to bilo?"
Ona slegnu ramenima i izbeže njegov pogled. Dugo je ćutala. Onda ga pogleda. "Hir trenutka",
reče.

Utom odzvoni ponoć, i oni se nađoše u marsovskom vremenskom pomaku, trideset devet i po
minuta između 12:00:00 i 12:00:01, kada su se svi satovi gasili ili zaustavljali. Tako su prvih stotinu
odlučili da uklope nešto duži marsovski dan sa standardnom podelom dana na 24 sata, i rešenje se
pokazalo zadovoljavajuće na neobičan način. Izići svake noći na neko vreme iz promicanja brojeva,
iz nemilosrdnog hoda duže kazaljke...
A ove noći, kada su zvona oglasila ponoć, ceo grad je pomahnitao. Četrdeset minuta izvan
vremena; ovo je trebalo da bude vrhunac slavlja, svi su to osećali.
Praskali su vatrometi, ljudi su klicali; kroz zvuk zaječaše sirene, i klicanje se udvostruči. Frenk i
Maja posmatrali su vatromete, osluškujući zvuke.
Nastade buka koja je bila nekako drugačija: očajnički povici, istinski krici. "Šta je to?" reče
Maja.
"Tuča", reče Frenk, nagnute glave u osluškivanju. "Nešto učinjeno u hiru trenutka, možda." Ona se
zagleda u njega, i on brzo dodade: "Možda bi trebalo da pogledamo."
Povici se pojačaše. Negde se nešto dogodilo. Pošli su niz park, sve dužim koracima, sve dok nisu
prešli u ujednačen marsovski trk. Park je Frenku izgledao veći, i na trenutak je osetio strah.
Središnji bulevar bio je prekriven kršem. Ljudi su hitali kroz mrak u predatorskim grupama.
Odjeknu izluđujuća sirena, signal da je probušen šator. U oba smera bulevara lomili su se prozori.
Malo dalje, na uličnoj travi ležao je neki čovek, na leđima, a trava oko njega bila je umrljana crnim
mrljama. Čalmers zgrabi za mišicu ženu koja je klečala nad njim. "Šta se dogodilo?"
Jecala je. "Potukli su se! Tuku se!"
"Ko? Švajcarci, Arapi?"
"Stranci", reče ona. "Auslander." Obnevidelo je pogledala prema Frenku. "Dovedite pomoć!"
Frenk se vrati Maji koja je razgovarala sa grupom ljudi pored još jedne pale figure. "Šta se
događa, bogamu?" obrati joj se, kada su pošli prema gradskoj bolnici.
"Pobuna", reče ona. "Ne shvatam zašto." Usta su joj bila ravan zarez, koža tako bleda kao da joj
domino još pokriva lice.
Frenk strgnu svoju masku i odbaci je. Svuda po ulici bilo je krhotina stakla. Neki čovek požuri
prema njima. "Frenk! Majo!"
Bio je to Saks Rasel; Frenk nikad nije video malog čoveka tako uzrujanog. "Džon - napali su ga!"
"Šta?" uzviknuše oni uglas.
"Pokušao je da zaustavi tuču, i napali su ga, trojica ili četvorica. Oborili su ga i odvukli!"
"I nisi ih zaustavio?" povika Maja.
"Pokušali smo - nas nekoliko smo pošli za njima. Ali smo ih izgubili u medini."
Maja pogleda Frenka.
"Šta je ovo?" uzviknu on. "Kuda su mogli da ga odvedu?"
"Do kapija", reče ona.
"Ali one su večeras zaključane, zar ne?"
"Možda nisu za svakog."
Pođoše za njom prema medini. Ulične svetiljke bile su razbijene, pod nogama je krckalo staklo.
Pronašli su šefa vatrogasaca i otišli do Turske Kapije; on je otključa i nekoliko ljudi požuri kroz nju,
da uključe hodače u kriznu brzinu. Zatim iziđoše u noć da traže, osvetljeni sjajem batisfere grada.
Frenku su brideli zglobovi od noćnog mraza, i osećao je tačan oblik sopstvenih pluća, kao da su mu u
grudi ubačene dve kugle leda, da mu uspore prebrze otkucaje srca.
Napolju nije bilo ničeg. Nazad unutra. Preko, do severnog zida i Sirijske Kapije, pa ponovo
napolje, pod zvezde. Ništa.
Trebalo im je dugo da se sete farme. Tada ih je bilo već trideset sa hodačima, sjurili su se dole,
pa kroz komoru, i raštrkali se između leja sa letinom.
Pronašli su ga među rotkvama. Jakna mu je bila povučena preko lica, u standardni vazdušni džep;
mora da je to uradio nesvesno, jer su, okrenuvši ga, ugledali uboj iza uha.
"Nosite ga unutra", reče Maja, gorkim i rapavim glasom. "Brzo."
Četvorica ga podigoše. Čalmers mu je pridržavao glavu, i prsti su mu bili isprepletani sa
Majinima. Zateturali su se kroz kapiju farme i ušli u grad. Jedan od Švajcaraca povede ih do
najbližeg medicinskog centra, već prepunog unezverenih ljudi. Spustili su Džona na slobodnu klupu.
Izraz njegovog nesvesnog lica bio je napregnut, odlučan. Frenk mu smaknu šlem i poče da izdaje
naređenja, upadajući u sale za intervencije i galameći na lekare i bolničarke. Nisu obraćali pažnju na
njega, a onda najzad jedna lekarka reče: "Umuknite. Dolazim." Izišla je u hodnik i uz pomoć
bolničarke prikopčala Džona na monitor, a onda ga pregledala, sa bezličnim, odsutnim izrazom koji
lekari imaju kad rade: ruke na vratu, licu i glavi, stetoskop...
Maja objasni ono što su znali. Lekarka je skinula šator s kiseonikom sa zida, prateći monitor. Usta
su joj bila stisnuta u nezadovoljan mali čvor. Maja je sedela na jednom kraju klupe, odjednom
nespokojnog lica. Njen domino odavno je nestao.
Frenk čučnu pored nje.
"Možemo još da pokušavamo", reče lekarka, "ali bojim se da je gotov. Predugo je bio bez
kiseonika, znate."
"Samo vi pokušavajte", reče Maja.
I jesu, naravno. Konačno je pristiglo još medicinara, i odgurali su ga u salu za intervencije. Frenk,
Maja, Saks, Samanta i još nekoliko domaćih ostadoše da čekaju u hodniku. Lekari su dolazili i
odlazili, a lica su im imala prazan izraz rezervisan za prisustvo smrti. Odbrambene maske. Jedan od
njih iziđe i zavrte glavom. "Mrtav je. Predugo je bio napolju."
Frenk nasloni glavu na zid.
Kada se Rajnhold Mesner vratio sa prvog solo-uspona na Everest, bio je ozbiljno dehidrirao i
potpuno iscrpljen i najveći deo silaska naprosto je padao, da bi se obeznanio na glečeru Rongbuk;
kada je žena koja je bila cela njegova pomoćna ekipa stigla do njega, puzao je na rukama i kolenima
preko leda; pogledao ju je odozdo, u delirijumu, i rekao: "Kud se dedoše svi moji prijatelji?"
Vladao je muk. Jedini zvuk bilo je prigušeno brujanje i šum koji se nije mogao izbeći nigde na
Marsu.
Maja spusti ruku na Frenkovo rame, i on zamalo da odskoči; grlo mu se potpuno stisnu, do
istinskog bola. "Žao mi je", nekako izusti.
Ona otkloni ove reči sleganjem ramena, namršti se. Imala je izgled nekako sličan medicinarima.
"Pa", reče, "ionako ga nikad nisi mnogo voleo."
"Tačno", reče on, pomislivši da bi bilo dobro da sada pred njom glumi iskrenost. Ali onda zadrhta
i gorko reče: "Šta ti znaš šta ja volim ili ne volim."
Otrese njenu ruku i uspravi se. Ona ne zna; niko od njih ne zna. Zaputi se u salu, pa odustade. Biće
vremena za to na sahrani. Osećao se šuplje; odjednom mu se činilo da je nestalo svega što je bilo
dobro.
Izišao je iz medicinskog centra. Nemoguće je ne biti sentimentalan u ovakvim trenucima. Išao je
kroz čudno zamuklu tamu grada, zalazeći u zemlju Nod. Ulice su svetlucale kao da su zvezde
popadale na pločnike. Frenk Čalmers je išao između njih, osećajući njihove poglede, nesvesno se
krećući prema platformi povrh grada; hodeći, reče sebi: A sad da vidimo šta može da se uradi sa
ovom planetom.
Drugi deo: PUTOVANJE TAMO
3.
"Pošto će ionako da polude, zašto odmah ne pošaljemo ludake i poštedimo ih muka?" reče Mišel
Dival.
Ovo je samo delimično bila šala: njegov stav od samog početka bio je da merila za odabiranje
sadrže izluđujuće mnoštvo dvostrukih veza.
Njegove kolege psiholozi zagledaše se u njega. "Možete li da predložite neke konkretne izmene?"
upita predsedavajući, Čarls Jork.
"Možda bi trebalo da svi pođemo sa njima na Antarktik i da ih posmatramo u prvim zajedničkim
danima. Saznali bismo dosta toga."
"Ali naše prisustvo bi ih kočilo. Mislim da bi jedan bio dovoljan."
I poslali su Mišela Divala. Pridružio se grupi od sto pedesetak finalista na stanici MekMardo.
Prvi sastanak bio je sličan bilo kojoj međunarodnoj naučnoj konferenciji, a na njih su bili naviknuti
svako u svojoj struci. Ali postojala je razlika: ovo je bio nastavak procesa selekcije koji je trajao
godinama, i trajaće još jednu. A oni izabrani ići će na Mars.
Te su tako živeli zajedno na Antarktiku više od godinu dana, navikavajući se na skloništa i opremu
koja se već spuštala na Mars u bespilotnim vozilima; navikavali su se na krajolik, gotovo podjednako
surov i hladan kao onaj na Marsu; navikavali su se jedni na druge. Živeli su u grozdu naseobina
smeštenom u Dolini Rajt, najvećoj od Suvih Dolina Antarktika. Vodili su biosfernu farmu, a onda su
se povukli u nastambe tokom mračne polarne zime, i učili svoje druge ili treće profesije, ili prolazili
kroz simulacije različitih zadataka koje će obavljati na svemirskom brodu Ares, ili kasnije na samoj
crvenoj planeti; i bili su uvek, neprestano svesni da su posmatrani, ocenjivani, prosuđivani.
Nisu nikako svi bili astronauti ili kosmonauti, iako ih je bilo po desetak od oba zvanja, i još
mnogo njih gore na severu koji su tražili da budu uključeni. Ali će većina kolonista morati da bude
stručna na poljima koja će ući u igru tek posle spuštanja: medicini, kompjuterima, robotici,
projektovanju sistema, arhitekturi, geologiji, projektovanju biosfere, genetskom inženjeringu,
biologiji; kao i svim vrstama inženjeringa, i nekolikim vrstama građevinskih delatnosti. Oni koji su
dospeli do Antarktika bili su impresivna grupa stručnjaka u potrebnim naukama i profesijama, i
provodili su dobar deo vremena u unakrsnom obučavanju da bi postali podjednako impresivni i u
svojim drugim i trećim strukama.
I sve njihove aktivnosti proticale su pod neprestanim pritiskom nadzora, ocenjivanja,
prosuđivanja. Bio je to neizbežno stresni postupak; i to je bio deo probe. Mišel Dival je osećao da je
ovo pogrešno, jer je podsticalo povučenost i nepoverenje kod kolonista, otežavajući procenjivanje
pogodnosti kojoj je izborna komisija navodno težila. Jedna od mnogih dvostrukih veza, u stvari.
Kandidati su bili zatvoreni o tom vidu stvari, i on ih je potpuno opravdavao; nije bilo bolje strategije
od ove, jer je to bila njihova dvostruka veza: obezbeđivala je ćutanje. Nisu bili slobodni da nekog
uvrede, ili da se mnogo žale; nisu smeli da rizikuju preteranu povučenost; nije im bilo dozvoljeno da
stvaraju sebi neprijatelje.
Stoga su se ograničili da budu briljantni i postignu dovoljno da se istaknu, a da pri tom budu
dovoljno normalni da bi se uklapali. Bili su dovoljno stari da steknu podosta iskustva, ali i dovoljno
mladi da izdrže grč aktivnosti. Imali su dovoljno ambicija da zablistaju, ali i snage da se opuste i
druže. I bili su dovoljno ludi da žele zauvek da napuste Zemlju, ali dovoljno zdrave pameti da sakriju
ovo suštinsko ludilo, tačnije, da ga brane kao čistu racionalnost, naučnu radoznalost ili nešto slično -
činilo se da je to jedini prihvatljiv razlog za želju da se ode, te su se prirodno predstavljali kao ljudi
sa najviše naučne radoznalosti od kako je sveta! Ali, naravno, to ni izdaleka nije moglo da bude sve.
Morali su na neki način biti otuđeni, otuđeni i dovoljno samodovoljni da ne mare što ostavljaju sve
poznate, zauvek - a opet dovoljno društveni i otvoreni da bi mogli da žive sa svojim novim
poznanicima u Dolini Rajt, sa svakim žiteljom seoceta koje će kolonija postati. O, dvostruke veze
bile su beskrajne! Morali su da budu izuzetni i prosečni, sve to odjednom. Nemoguć zahtev, pa ipak
zahtev koji je bio prepreka njihovoj najvećoj želji; njegovo ispunjenje bilo je čisto kidanje, strah,
pakost i bes. Pobediti sve te stresove...
Ali, i to je bio deo probe. Mišel je, uprkos svemu, opčinjeno posmatrao. Neki su pali, slomili se
na ovaj ili onaj način. Jedan Amerikanac, inženjer termike, počeo je da biva sve povučeniji, a onda
je uništio nekoliko džipova i morali su silom da ga savladaju i otpreme. Dvoje Rusa postali su
ljubavnici, ali su se potom rastali uz toliku međusobnu netrpeljivost da nisu mogli da se vide, i oboje
je moralo da bude otpisano. Ova melodrama je pokazala opasnosti nekontrolisane romanse i načinila
ostale veoma oprezne po tom pitanju. Veze su i dalje nastajale, i u vreme odlaska s Antarktika već su
bila sklopljena tri braka, a ova srećna šestorka mogla se smatrati na neki način 'bezbedna', ali većina
njih usredsredila se na to da izbori mesto za Mars tako da su ovaj deo života naprosto odložili i
ograničili se u najboljem slučaju na diskretna prijateljstva, u nekim slučajevima u gotovo potpunoj
tajnosti, u drugim daleko od pogleda izborne komisije.
Mišel je, naravno, znao da posmatra samo vrh ledenog brega. Znao je da se na Antarktiku
dešavaju krize, skrivene od njega. Veze su imale svoje početke; ponekad početak veze određuje
kakva će ona biti. U kratkim satima dnevne svetlosti, neko od njih možda će napustiti logor i otići do
Kote Vidikovca; za njim će možda poći još neko; ono što se dogodi tamo napolju možda će zauvek
ostaviti beleg. Ali Mišel nikada neće saznati za to.
Onda su napustili Antarktik, i grupa je izabrana. U njoj je bilo pedeset muškaraca i pedeset žena:
trideset pet Amerikanaca, trideset pet Rusa i trideset izmešanih pripadnika pridruženih zemalja, po
petnaestoro pozvanih od oba velika partnera. Bilo je teško održati ovako savršene simetrije, ali je
izborna komisija bila odlučna.
Srećnici su odleteli do Kejp Kanaverala ili Bajkonura, da ih podignu na orbitu. U tom trenutku svi
su se odlično poznavali i nisu se uopšte poznavali. Bili su tim, pomisli Mišel, sa uspostavljenim
prijateljstvima i određenim grupnim ceremonijama, ritualima, običajima i težnjama; među tim
težnjama bio je nagon skrivanja, igranja uloge i maskiranja prave ličnosti. Možda je to jednostavno
bila definicija palanačkog života, života u društvu. No, Mišelu se činilo da je reč o nečem gorem;
niko pre njih nije bio prinuđen da se tako grčevito bori da uđe u palanku; takođe je bila nova i nastala
radikalna razlika između društvenog i privatnog života, i čudna. U njih je sada bila puštena izvesna
takmičarska podstruja, neprestan pritajen osećaj da je svako od njih sam, i da će u slučaju nevolje
moći da očekuje da bude napušten od ostalih, uklonjen iz grupe.
Izborna komisija tako je stvorila upravo neke od onih problema koje je želela da spreči. Neki
njeni članovi bili su svesni ovoga i sasvim je bilo prirodno što su se postarali da među naseljenike
uvrste i najpozvanijeg psihijatra koga su mogli da se sete.
Pa su poslali Mišela Divala.
4.
Isprva im je bilo kao da ih je neko gurnuo u grudi. Potom su bili potisnuti u sedišta, i na sekund je
pritisak bio nagonski poznat: jedan g, gravitacija u kojoj više nikada neće živeti. Ares je orbitirao
oko Zemlje brzinom od 28.000 kilometara na sat. Nekoliko minuta su ubrzavali, raketni potisak bio je
toliko jak da im se zamaglio vid zbog spljoštenih rožnjača, i bio je potreban napor da se udahne. Pri
40.000 kilometara na sat rakete su isključene. Bili su oslobođeni privlačne sile Zemlje, na orbiti
samo sa Suncem.
Kolonisti su sedeli u trouglastim 'V' sedištima, trepćući, zajapurenih lica, ubrzanog bila. Maja
Katarina Tojtovna, formalni vođa ruskog dela posade, osvrnu se oko sebe. Ljudi su izgledali
ošamućeno. Kada se opsesivnima podari željeni objekt, šta osećaju? Bilo je teško reći. Njihov život
se na neki način okončao; a opet, nešto drugo, neki nov život konačno je otpočeo... Ispunjenima
tolikim osećanjima odjednom, bilo im je nemoguće da ostanu staloženi; bio je to model interferencije,
neka osećanja su se gasila, druga pojačavala. Odvezujući se iz sedišta, Maja oseti kako joj osmejak
krivi lice, i ugleda na ostalim licima okolo isti, bespomoćan osmeh; kod svih, osim Saksa Rasela,
koji je bio nedokučiv kao sova, trepćući, dok je pratio očitavanja na kompjuterskim ekranima u sobi.
Lebdeli su bez težine po prostoriji. Dvadeset prvi decembar 2026. godine: kretali su se brže no
iko u istoriji. Bili su na putu. Bio je to početak devetomesečnog putovanja - ili putovanja koje će
trajati ostatak njihovih života. Bili su sami.

Oni koji su bili zaduženi za pilotiranje Aresom privukli su se uz kontrolne konzole i uneli
komandu za uključivanje bočnih stabilizatorskih raketa. Ares poče da se okreće, pri konačnoj brzini
od četiri okretaja u minuti. Kolonisti potonuše do poda i osoviše se na noge u veštačkoj sili teže od
0,38 g, veoma sličnoj onoj koju će osećati na Marsu. Mnoge zemaljske godine testiranja pokazale su
da će to biti prilično zdrava sila teže za život, mnogo zdravija od bestežinskog stanja, te je donet
zaključak da vredi truda naći načina da se postigne rotacija broda. A osim toga, pomisli Maja, osećaj
je sjajan. Bilo je dovoljno privlačne sile da održavanje ravnoteže učini relativno lako, ali bez
ikakvog osećanja pritiska. Bio je to savršen ekvivalent njihovom raspoloženju; teturali su se niz
hodnike do velike večernje sale u Torusu D, ošamućeni i razdragani, hodajući po vazduhu.
U sali Torusa D pomešali su se u neku vrstu koktelskog skupa, slaveći polazak. Maja je lutala
među njima, slobodno pijuckajući iz vrča sa šampanjcem, osećajući se pomalo nestvarno i izuzetno
srećno, i ta mešavina ju je podsećala na sopstveno venčanje, pre više godina. Valjda će ovaj brak biti
srećniji nego onaj prvi, pomislila je, jer ovaj će biti zauvek. Dvorana je bila ispunjena glasovima.
"Reč je o simetriji, ne toliko sociološkoj koliko matematičkoj. Svojevrsna estetska ravnoteža."
"Nadamo se da ćemo doći do delova reda veličine milijardi, ali to neće biti lako." Maja odbi da joj
dopune vrč, jer se već osećala dovoljno ošamućeno. Osim toga, na poslu je. Bila je, tako reći, drugi
gradonačelnik ovog seoceta, a uz to odgovorna za grupnu dinamiku koja je obećavala da postane
složena. Antarktičke navike osećale su se čak i sad, u trenucima pobedničkog slavlja, i ona je
posmatrala i slušala poput antropologa ili uhode.
"Doktori za glavu imaju svoje razloge. Završićemo kao pedeset srećnih parova."
"A oni već znaju ko će s kim."
Posmatrala ih je kako se smeju. Pametni, zdravi, sa vrhunskim obrazovanjem; je li ovo najzad
društvo razuma, naučno orijentisana zajednica, san doba Prosvetljenja? Ali tu su i Arkadij, Nađa,
Vlad, Ivana. Predobro je poznavala rusku ekipu da bi imala mnogo iluzija po tom pitanju. Bilo je
podjednako moguće da završe kao nešto što liči na spavaonicu na nekom tehničkom univerzitetu, sa
bizarnim psinama i besmislenim avanturama. Osim što su izgledali malčice prestaro za tako nešto;
nekolicini muškaraca već se pomaljala ćela, a mnogi pojedinci oba pola imali su sedih vlasi. Bilo je
to dugo izvlačenje; njihovo prosečno doba iznosilo je četrdeset šest, sa ekstremima od trideset tri
(Hiroko Ai, Japanka, čuveni inženjer za biosfere) do pedeset osam (Vlad Tanejev, dobitnik Nobelove
nagrade za medicinu).
Sada se, međutim, na svim licima žarila mladost. Arkadij Bogdanov bio je portret u crvenom:
kosa, brada, koža. U svom tom crvenilu oči su mu bile divlje električno plave boje, radosno
iskolačene kada je uzviknuo, "Konačno slobodni! Konačno slobodni! Naša deca su konačno
slobodna!" Video-kamere bile su isključene, pošto je Žanet Blajleven snimila niz intervjua za TV
stanice kod kuće; veze sa Zemljom više nije bilo, bar ovde u dvorani, i Arkadij je pevao, a grupa oko
njega nazdravljala je pesmi. Maja zastade da se pridruži grupi. Konačno slobodni; bilo je teško
poverovati u to; konačno na putu ka Marsu! Ljudi su se okupili u raspričane grupice, mnogi od njih
svetska klasa u svojim strukama; Ivana je podelila Nobelovu nagradu za hemiju, Vlad je bio jedan od
najpoznatijih biomedicinara na svetu, Saks je pripadao panteonu velikih doprinosilaca subatomskoj
teoriji, Hiroko je bila najbolji projektant zatvorenih bioloških sistema za održavanje života, i tako
dalje i tako dalje; izuzetna družina!
A ona je jedan od njihovih vođa. Pomalo zastrašujuće. Njeno poznavanje inženjeringa i
kosmonautike bilo je dosta skromno, i ono što joj je obezbedilo mesto na brodu bile su njene
diplomatske sposobnosti. Izabrana je da vodi raznorodni, nesložni ruski tim, sa nekoliko pripadnika
komonvelta - dobro, to je u redu. Bio je to zanimljiv posao, i bila se navikla da ga radi. Njene bi
sposobnosti mogle da se pokažu kao najznačajnije na brodu. Ljudi moraju da žive zajedno, na kraju
krajeva. A to postići, stvar je lukavstva, veštine i volje. Privoleti ljude da rade po tvome! Pogledala
je gomilu ozarenih lica i nasmejala se. Svaki pojedinac na brodu bio je dobar u svom poslu, ali su
neki posedovali daleko šire darove. Mora da otkrije ko su ti ljudi, da ih pronađe i gaji. Od toga
zavisi njena sposobnost da bude vođa, jer na kraju, pomislila je, sigurno je da ćemo se pretvoriti u
svojevrsnu raspuštenu naučnu meritokratiju. A u takvom društvu, natprosečno nadareni predstavljaju
istinsku silu. Kada stvar dođe na svoje, oni će postati stvarne vođe kolonije... oni, ili onaj ko bude
imao uticaja na njih.
Osvrnula se oko sebe, potražila svog parnjaka po zvanju, Frenka Čalmersa. Na Antarktiku nije
bilo prilike da ga bolje upozna. Visok, krupan, crnomanjast. Bio je dovoljno govorljiv i neverovatno
energičan; ali teško odgonetljiv. Smatrala ga je privlačnim. Vidi li i on stvari kako ih ona vidi?
Nikada nije bila načisto u vezi s tim. Govorio je grupi na drugom kraju prostorije, slušajući druge na
onaj svoj oštar, zagonetan način, glave nagnute u stranu, spreman da duhovito odvrati. Mora da sazna
više o njemu. I više od toga; mora da nađe zajednički jezik s njim.
Prešla je preko dvorane, stala kraj njega, tako da su im se mišice ovlaš doticale. Nagnula je glavu
prema njemu. Kratak pokret prema zajedničkim drugovima: "Ovo će biti zabavno, a?"
Čalmers je okrznu pogledom. "Ako sve bude išlo kako treba", reče.

Posle proslave i večere, ne mogavši da zaspi, Maja je nasumce pošla kroz Ares. Svi su oni
prethodno bili u svemiru, ali nikada u nečemu sličnom Aresu, koji je bio ogroman. Na prednjem kraju
broda bila je neka vrsta tavanske prostorije, tank poput kosnika, koji se okretao u suprotnom smeru
od rotacije broda, održavajući stanje mirovanja unutra. Instrumenti za solarna merenja, radio-antene,
i sva druga oprema koja najbolje funkcioniše bez rotacije bila je smeštena u ovom tanku, a na samom
vrhu bila je mehurasta prostorija od providne plastike, odaja ubrzo nazvana balon-salon, gde je
posada imala bestežinski vidikovac, bez rotacije prema zvezdama, i delimičan pogled na veliki brod
pozadi.
Maja je lebdela blizu prozirnog zida balon-salona, sa zanimanjem osmatrajući brod. Brod je bio
sagrađen od spoljnjih rezervoara svemirskog šatla; negde na prelasku veka, NASA i Glavkosmos
počeli su da dograđuju male potisne rakete na rezervoare i da ih odvlače na orbitu. Na taj način,
lansirano je na desetine rezervoara, zatim odvučeno do gradilišta i iskorišćeno - od njih su sagradili
dve velike svemirske stanice, jednu L5 stanicu, stanicu na lunarnoj orbiti, prvo marsovsko vozilo sa
posadom i desetine tegljača bez posade poslatih na Mars. Tako da je u vreme kada su se dve agencije
dogovorile da sagrade Ares, upotreba tankova već je bila rutinska, sa standardnim veznim
jedinicama, unutrašnjostima, mlaznim sistemima i tako dalje; stoga je za gradnju gigantskog broda
bila potrebno manje od dve godine.
Po izgledu je bio kao nešto načinjeno pomoću dečjeg kompleta elemenata za gradnju, gde su
cilindri bili spojeni na krajevima, praveći složenije oblike - u ovom slučaju, osam heksagona
spojenih cilindara, koje su zvali torusi, poređanih i probodenih kroz sredinu centralnom osovinom,
načinjenom od pet spojenih cevi od cilindara. Torusi su bili spojeni sa osovinom tankim žbicama, te
je dobijena celina pomalo podsećala na deo nekakve poljoprivrednu mašinu, recimo na valjak
kombajna ili pokretni zaprašivač. Ili na osam uglastih krofni, pomisli Maja, nabodenih na štapić. U
svakom slučaju, stvar privlačna za decu.
Osam torusa bili su napravljeni od američkih tankova, a pet usnopljenih središnjih cevi bile su
ruske. Sve zajedno bilo je dugačko oko pedeset metara i imalo prečnik od deset metara. Maja je
dokono lebdela niz tankove jedne od cevi na osovini; to je potrajalo, ali njoj se nije nigde žurilo.
Spustila se u Torus G. Tu su se nalazile prostorije različitih oblika i dimenzija, sve do najveće, koja
je zauzimala više tankova. Pod jednog od ovih kroz koji je prošla bio je postavljen tek nešto niže od
oznake za sredinu, tako da mu je unutrašnjost podsećala na dugačku kvonsetsku kabinu. No, većina
tankova bili su podeljeni na manje prostorije. Čula je da ih ima ukupno pet stotina, pa je celokupan
unutrašnji prostor bio približno jednak kao u nekom velikom gradskom hotelu.
Ipak, da li je to bilo dovoljno?

Možda i jeste. Posle Antarktika, život na Aresu činio se kao otvoreno, beskonačno, prozračeno
iskustvo. Oko šest sati svakog jutra, tama u stambenim torusima osvetlila bi se u sivu zoru, a oko šest
i trideset iznenadni sjaj označio bi 'izlazak sunca'. Maja se budila kao što je činila čitavog života.
Posle odlaska u kupatilo otišla bi do kuhinje u Torusu D, zagrejala obrok i odnela ga u veliku
dvoranu za obedovanje. Tamo bi sela za sto pored niza stabala zelenog limuna u saksijama. Kolibriji,
zebe, vrapci i papagaji kljucali su oko nogu i preletali iznad glava, između puzavica loze koje su
visile sa dugačke bačvaste tavanice dvorane, obojene u sivo-plavu boju koja ju je podsećala na
zimsko nebo u Petrogradu. Jela je polako, posmatrala ptice, opuštala se na stolici, slušala okolni
razgovor. Doručak u raskoši! Posle života provedenog u grčevitom radu, bilo joj je prilično
nelagodno u početku, čak i uznemirujuće, kao nezaslužen luksuz. Kao da je svakog dana nedeljno
jutro, bile su Nađine reči. Ali Majina nedeljna jutra nikada nisu bila posebno opuštena. Majka joj je
bila lekar i morala je poput većine žena te generacije da skapava na poslu da bi preživela,
nabavljajući hranu, podižući dete, održavajući stan, čuvajući karijeru; bilo je to previše za jednu
osobu, tako da se pridružila mnogobrojnim ženama koje su tražile bolji položaj od onog kakav su
imale u sovjetsko doba, radnih mesta za pola plate i punog paketa kućnih poslova. Dosta čekanja,
dosta nemog trpljenja; morale su da iskoriste priliku dok traje nestabilnost. "Sve je na stolu!" znala bi
da uzvikne Majina majka, kuvajući im mršavu večeru, "sve osim hrane!"
I prilika je, reklo bi se, iskorišćena. U doba sovjeta žene su naučile da se uzajamno pomažu,
stvorivši gotovo samodovoljan svet majki, sestara, kćeri, babuški, prijateljica, koleginica, čak i
međusobnih neznanki. U komonveltu je ovaj svet ojačao stečena prava i probio se još dublje u
strukturu vlasti, u zatvorenu mušku oligarhije ruske vlade.
Oblast koja je možda najviše osvojena bio je svemirski program. Majina majka, delimično
uključena u istraživački program svemirske medicine, oduvek je tvrdila da će kosmonautici biti
potreban priliv žena, već i samo zato da bi se došlo do podataka o ženama, za potrebe medicinskih
eksperimenata. "Ne mogu večno da nam nabijaju Valentinu Terješkovu na nos!" uzvikivala bi. I bila
je, očito, u pravu, jer je Maja, posle studija vazduhoplovnog inženjeringa na Moskovskom
univerzitetu, bila uključena u program na Bajkonuru, i dobro se pokazala, tako da je dobila zadatak na
Novom Miru. Tamo gore je uradila novi projekt uređenja enterijera radi poboljšanja ergonomske
efikasnosti, a posle toga je provela godinu dana u komandi stanice, i nekoliko hitnih opravki u to
vreme još više je podiglo njen ugled. Usledili su administrativni zadaci na Bajkonuru i u Moskvi, i
polako je uspela da se probije u mali politbiro Glavkosmosa, okrećući muškarce jedne protiv drugih
na najneprimetniji način; udala se za jednog od njih, razvela se, da bi se zatim uzdigla u Glavkosmosu
kao slobodni agent, postala pripadnik najužeg, unutrašnjeg kruga, dvostrukog trijumvirata.
A sada je bila ovde, na lagodnom doručku. "To je tako civilizovano", frktala bi Nađa. Bila je
Majina najbolja prijateljica na Aresu, oniža žena, sva okrugla, četvrtastog lica uokvirenog
podšišanom prosedom kosom. Sasvim neugledne spoljašnjosti. Maja, svesna svog dobrog izgleda i
činjenice da joj je on mnogo puta bio od pomoći, volela je Nađinu neuglednost, koja je nekako
podvlačila njenu sposobnost. Nađa je bila inženjer, žena od prakse, stručnjak za gradnju u hladnim
vremenskim uslovima. Upoznale su se na Bajkonuru, davdeset godina ranije, i nekoliko meseci
stanovale zajedno na Novom Miru; tokom godina, postale su kao sestre, i mada nisu bile slične niti su
se uvek slagale, ipak su bile bliske.
Nađa se osvrnu oko sebe i reče: "Razdvajanje ruskih i američkih prostorija u različite toruse bilo
je katastrofalna ideja. Danju radimo s njima, ali veći deo vremena provodimo ovde, gledajući uvek
ista lica. To samo pojačava druge podele među nama."
"Možda bismo mogli da ponudimo da razmenimo polovinu prostorija."
Arkadije, pošto je progutao tri valjuške s kafom, nagnu se preko stola. "To nije dovoljno", reče,
kao da je sve vreme učestvovao u razgovoru. Njegova riđa brada, svaki dan sve raščupanija, bila je
posuta mrvama. "Trebalo bi da proglasimo svaku drugu nedelju za dan preseljenja, tako da svako
menja stan, po principu slučajnosti. Ljudi bi se bolje upoznali, i bilo bi manje grupa. A bio bi
umanjen i osećaj posedništva nad prostorijama."
"Ali ja volim da posedujem prostoriju", reče Nađa.
Arkadije pojede još jednu valjušku i naceri joj se, žvaćući. Bilo je pravo čudo što je prošao
izbornu komisiju.
Ali Maja je prenela predmet razgovora Amerikancima, i mada se nikome nije dopao Arkadijev
plan, jednokratna razmena polovine stanova učinila im se kao dobra ideja. Posle izvesnog
savetovanja i rasprave, preseljenje je dogovoreno. Izvršili su ga u nedelju ujutru; posle toga je
doručak postao malo više kosmopolitski. Jutrom su u dvorani D sada mogli da se vide i Frenk
Čalmers i Džon Bun, te Saks Rasel, Meri Dankl, Žanet Blajleven, Ria Himenez, Mišel Dival i Ursula
Kol.
Pokazalo se da je Džon Bun ranoranilac, pošto se pojavljivao u sali i pre same Maje. "Ova sala je
tako prostrana i provetrena da imaš osećaj da si na otvrenom", rekao je za svojim stolom jednog jutra
kada je stigla Maja. "Mnogo je bolje nego u dvorani B."
"Trik je u tome da se ukloni sve što je od hroma i bele plastike", odgovori Maja. Njen engleski
bio je dosta dobar i brzo se popravljao. "I da se tavanica oboji kao pravo nebo."
"Misliš, ne samo u plavo?"
"Tako je."
Tipičan Amerikanac, pomislila je: jednostavan, otvoren, neposredan, opušten. Da, ali je ovaj
ovde primerak istovremeno bio jedan od najslavnijih ljudi u istoriji. Bila je to neizbežna, neoboriva
činjenica; no, Bun kao da joj je izmicao, ostavljao je na podu kraj nogu. Zaokupljen ukusom valjuške,
nekom vešću na stonom ekranu, nikada nije pominjao svoju prethodnu ekspediciju, a ako bi je neko
pomenuo, govorio je o njoj kao da se nije nimalo razlikovala od letova koje su imali ostali. A nije
bilo tako, i samo je njegova opuštenost činila da tako izgleda: svakog jutra za istim stolom smejao se
Nađinim lošim inženjerskim vicevima, učestvovao u razgovoru. Vremenom je postalo teško opaziti
oreol oko njega.
Frenk Čalmers je bio zanimljiviji. Uvek je dolazio kasno i sedeo sam, usredsređen isključivo na
svoju kafu i stoni ekran. Posle par šoljica, porazgovarao bi sa susedima, na lošem, ali upotrebljivom
ruskom. Razgovor se u dvorani D vodio uglavnom na engleskom, za ljubav Amerikanaca.
Lingvistička situacija bila je slična onim lutkama 'babuškama': svi su znali engleski, u užem krugu je
bio ruski, a unutar ovoga, jezici komonvelta, pa oni ostalih zemalja. Osmoro ljudi na brodu bili su
idiolingvisti, što je po Maji bio tužan vid sirotanstva, i činilo joj se da su više vezani za Zemlju od
ostalih. Često su razgovarali sa onima kod kuće. Bilo joj je čudno što je njihov psihijatar u toj grupi.
U svakom slučaju, engleski je bio lingua franca na brodu, i Maja je isprva mislila da to daje
prednost Amerikancima. No, zapazila je da su u razgovoru uvek otvoreni za sve slušaoce, dok su
drugi imali intimnije jezike, na koje su mogli da pređu po želji.
Frenk Čalmers je u tome bio izuzetak. Govorio je pet jezika, više nego iko drugi na brodu. I nije se
ustručavao da koristi svoj ruski, iako je bio tako loš; naprosto je odvaljivao pitanja i slušao
odgovore sa zaista prodornom pažnjom i hitrim i iznenađujućim smehom. U mnogo čemu neobičan
Amerikanac, pomisli Maja. Isprva se činilo da ima sva obeležja, jer je bio krupan, bučan, manijački
energičan, pouzdan, nemiran; dovoljno govorljiv, posle one prve kafe; dovoljno društven. Trebalo je
vremena da se primeti kako uključuje i isključuje društvenost, i koliko malo odaje pričom. Na primer,
Maja nikad nije ništa saznala o njegovoj prošlosti, uprkos smišljenim pokušajima da ga razgovori. To
ju je učinilo radoznalom. Imao je crnu kosu, tamno lice, svetle kestenjaste oči - privlačan, na grub
način - osmeh mu je bio kratak, smeh oštar, kao kod Majine majke. I pogled mu je bio oštar, posebno
kada bi posmatrao Maju; procenjivanje drugog vođe, pretpostavljala je. Prema njoj se ponašao kao
da su postigli razumevanje zasnovano na dugom poznanstvu, što je kod nje izazivalo nespokojstvo, sa
obzirom na to koliko su malo razgovarali na Antarktiku. Bila se navikla da posmatra žene kao
saveznice, a muškarce kao privlačnu, ali opasnu nevolju. Stoga je muškarac koji se smatrao njenim
saveznikom bio još veća nevolja. I opasnost. I... još nešto.
Sećala se da mu je samo jednom zavirila ispod maske, a to je bilo još tamo na Antarktiku. Pošto
se onaj termalni inženjer slomio i bio poslat na sever, stigle su vesti o njegovoj zameni, i svi su bili
veoma iznenađeni i uzbuđeni kada su čuli da će to biti glavom Džon Bun, iako je u prethodnoj misiji
sigurno bio izložen maksimalnoj dozi zračenja. Dok je sala još brujala od žagora zbog vesti, Maja je
videla kako to saopštavaju Čalmersu, koji je tek bio pristigao, a on je naglo okrenuo glavu da
pogleda svog izvestioca; tada je na delić sekunde uhvatila sev jarosti, tako munjevit da je podsećao
na priviđenje.
Ali upravo joj je to probudilo zanimanje za njega. On i Džon Bun zaista su bili u čudnom odnosu.
Naravno, Čalmersu je to teško palo; bio je zvanični vođa Amerikanaca, čak je imao titulu kapetan; ali
Bun, sa svojim šarmom plavušana i čudnom prisutnošću svojih postignuća, svakako je posedovao
više prirodnog autoriteta - ličio je na pravog američkog vođu, a Frenk Čalmers više na visokog
izvršioca sa viškom nadležnosti, koji sprovodi Bunovu neizrečenu volju. To nije moglo biti ugodno.
Kada se Maja raspitala, rekli su joj da su njih dvojica stari prijatelji. Ali ona to nije uspevala da
uoči, čak ni izbliza. Retko su razgovarali pred drugima, a činilo se da se ni privatno ne viđaju. Stoga
ih je ona, kada su bili zajedno, najpomnije posmatrala, i ne razmišljajući zašto; to kao da je zahtevala
prirodna logika situacije. Da su se nalazili u Glavkosmosu, za nju bi bila stvar zdravog razuma da
utera klin između njih, ali ovde gore nije razmišljala na taj način. Bilo je mnogo stvari o kojima Maja
nije svesno razmišljala.
Ali je motrila. Onda je, jednog jutra, Žanet Blajleven donela svoje video-naočari u dvoranu D na
doručak. Žanet je bila glavni izveštač za američku televiziju, i često je prolazila brodom noseći svoje
video-naočari, gledajući okolo i komentarišući, tražila priče i slala ih kući, gde su bile, kako je to
Arkadije rekao, 'prežvakane i ispljunute u konsenzus ptića u gnezdu'.
Ništa novo, naravno. Medijska pažnja bila je deo svakodnevnog života astronauta, a tokom
procesa selekcije bili su posmatrani više nego ikad. Sada su, opet, bili sirovina za kudikamo
popularnije programe nego što je svemirski program ikad bio. Gledali su ih milioni ljudi, kao
savršenu sapunsku operu, i to je smetalo nekima od njih. Kada se Žanet smestila među njih sa onim
stilizovanim naočarima sa optičkim vlaknom u okviru, tu i tamo se začulo stenjanje. A na drugom
kraju stola raspravljali su se En Klejborn i Saks Rasel, potpuno nesvesni prisustva ostalih.
"Biće potrebne godine da otkrijemo čega ima tamo, Sakse. Decenije. Na Marsu ima kopna koliko i
na Zemlji, sa jedinstvenom geologijom i hemijom. Zemljište treba pažljivo ispitati pre nego što
počnemo da ga menjamo."
"Promenićemo ga samim sletanjem", Rasel ukloni Enine primedbe kao paučinu s lica. "Odluka da
se ide na Mars jeste kao prva fraza u rečenici, a cela rečenica glasi..."
"Veni, vidi, vinci."
Rasel slegnu ramenima. "Ako baš 'oćeš."
"Pravi si davež, Sakse", reče En, usana izvijenih od besa. Bila je to žena širokih ramena,
raspuštene smeđe kose, geolog odlučnih stavova, teška u raspravljanju. "Kažem ti, Mars je mesto za
sebe. Na Zemlji možeš da se igraš menjanja klime, njima je potrebna pomoć. Ili da probaš na Veneri.
Ali ne možeš tek tako da izbrišeš površinu planete stare tri milijarde godina."
Rasel ukloni još paučine. "I mrtve", jednostavno reče. "Osim toga, to i nije naša stvar. Drugi će
odlučiti umesto nas."
"Niko neće ništa odlučiti umesto nas", upade Arkadije oštro.
Žanet je kružila pogledom od govornika do govornika, snimajući ceo razgovor. En je počela da se
uzrujava, i da diže glas. Maja pogleda okolo i vide da se Frenku ne dopada situacija. Ali da se
umešao, odao bi pred milionima gledalaca da ne želi da se kolonisti svađaju pred njima. Umesto
toga, uhvatio je Bunov pogled. Između njih dođe do razmene grimasa, tako brze da je Maja zatreptala.
Bun reče: "Kada sam prošli put bio tamo, imao sam utisak da već podseća na Zemlju."
"Jeste, izuzev dve stotine stepeni Kelvina", reče Rasel.
"Svakako, ali jeste ličilo na Mohavu, ili Suve Doline. Kada sam se prvi put osvrnuo po Marsu,
uhvatio sam sebe kako tražim one mumificirane foke koje smo našli u Suvim Dolinama."
I tako dalje. Žanet se okrenula njemu, a En je, sa izrazom gađenja, uzela svoju kafu i otišla.
Maja je kasnije pokušala da se priseti pogleda koje su razmenili Bun i Čalmers. Bili su nešto
poput šifre, ili izmišljenog privatnog jezika istovetnih blizanaca.
Prolazile su nedelje, i svaki dan je započinjao onakvim lagodnim doručkom. Prepodneva su bila
mnogo zaposlenija. Svako je imao dnevni plan, ali je nekima bio ispunjeniji. Frenkov je bio krcat, jer
je on tako voleo, manijakalni sled aktivnosti. Ali neodložnih poslova nije bilo tako mnogo: bili su
dužni da se održavaju u formi i dobrom zdravlju, da upravljaju brodom i da se pripremaju za Mars.
Dužnosti vezane za brod kretale su se od složenih programiranja ili opravki do prostog iznošenja
zaliha iz skladišta ili odnošenja otpadaka na recikliranje. Ekipa za biosferu provodila je najveći deo
vremena na farmi, koja je zauzimala veliki deo Torusa C, E i F. Svako na brodu imao je neki posao
na farmi. Većini se dopadao, a neki su se vraćali da rade i u slobodno vreme. Po naređenju lekara,
svako je morao da provede tri sata dnevno na pedalama, pokretnim stazama, točkovima ili u teretani.
Ova tri sata bili su uživanje, trpljenje ili muka, zavisno od temperamenta; ali i oni koji su tvrdili da ih
mrze završavali su vežbanje u primetno (i merljivo) boljem raspoloženju. "Beta endorfini su najbolja
droga", rekao bi Mišel Dival.
"Sva sreća, budući da nemamo drugih", odgovorio mu je Arkadije.
"A, ima kofeina..."
"Uspavljuje me."
"Alkohola..."
"Izaziva glavobolju."
"Prokaina, darvona, morfijuma..."
"Morfijuma?"
"U medicinskim zalihama. Nije za opštu upotrebu."
Arkadije se nasmešio. "Možda ne bi bilo loše da se razbolim."
Inženjeri su, među njima i Maja, provodili mnoga jutra u simulatorima za obuku. Ovi su se nalazili
na rezervnom komandnom mostu u torusu B, gde su postojali najsavremeniji sintetizatori slike;
simulacije su bile tako savršene da je bilo teško uočiti razliku između njih i samog čina. Ovo ih,
međutim, nije učinilo zanimljivim: standardni model ulaska na orbitu, simuliran svake nedelje, bio je
kršten 'test-mantra' i postao poprilična gnjavaža za svaku letačku posadu.
Ali ponekad je i dosada bila bolja od alternativa: Arkadije je bio njihov stručnjak za obuku, i
imao je perverzan dar da projektuje probleme koji bi često sve 'poubijali'. Ove probe bile su na
čudan način neprijatna iskustva, a Arkadije zbog njih nije bio nimalo popularan kod svojih žrtava.
Nasumce je mešao 'test-mantre' sa simulacija problema, ali su to sve češće bile samo simulacije
problema; 'približili' bi se 'Marsu', a tada bi blesnula crvena svetla, ponekad praćena sirenama, i
ponovo bi se našli u sosu. Jednom je to bio sudar sa planetezimalom težine oko petnaest grama, koji
je ostavio veliku rupu u toplotnom štitu. Saks Rasel je izračunao da su izgledi za sudar sa bilo čim što
je teže od grama otprilike jednom u sedam hiljada godina putovanja, ali im se to svejeno dogodilo,
uzbuna!, navala adrenalina, iako su se podsmevali samoj zamisli, zatim trka do osovine i navlačenje
EVA odela, izlazak da se zakrpi otvor pre nego što zađu u atmosferu i sagore do ugarka, da bi se na
pola puta donde začuo Arkadijev glas preko interkoma: "Presporo! Svi smo pokojni."
Ali to je bilo lako. Druge simulacije... Brod je, na primer, bio vođen po sistemu let-po-žici, što je
značilo da su piloti unosili uputstva u kompjutere leta, koji su ih pretvarali u stvarne potiske potrebne
da se postignu željeni rezultati. Tako je moralo da bude, jer prilikom približavanja gravitacionoj
masi kakva je Marsova niko ne bi mogao da odredi ili predvidi kakvi bi potisci dali očekivane
efekte. Niko od njih nije bio letač, u smislu upravljanja avionom. No, bez obzira na to, Arkadije bi
pokvario ceo nepojamno složeni sistem baš kada bi se primakao kritični trenutak (a taj kvar, po
Raselu, mogao bi se dogoditi jednom u deset milijardi puta), tako da su bili prisiljeni da preuzmu i
mehanički upravljaju raketama, motreći monitore i narandžasto-crnu sliku Marsa kako se obrušava na
njih, i mogli su ili da prebace, skliznu u duboki svemir i umru sporom smrću, ili da podbace, sruše se
na planetu i umru u trenu; u ovom drugom slučaju, morali su da odgledaju sve, do konačnog udara,
brzinom od 120 klikova u sekundi.
Ili bi to bio mehanički kvar: glavne rakete, stabilizatorske rakete, kompjuterski hardver ili softver,
nestanak toplotnog štita; sve je to moralo savršeno da radi tokom prilaska. A greške ovih sistema bile
su najverovatnije - sa verovatnoćom, po Saksovim rečima (iako su drugi gajili rezervu prema
njegovim metodima procene rizika), od jednog u deset hiljada prilazaka. Stoga su to ponavljali i
crveno svetlo se palilo, a oni bi zastenjali i poželeli 'test-mantru', iako su pozdravljali novi izazov.
Kada bi uspeli da prežive mehanički kvar, bili su presrećni; to je uvek bio događaj nedelje. Jednom
je Džon Bun uspeo da izvede ručno usporavanje u vazduhu, sa samo jednom ispravnom raketom,
uhvativši pravu milisekundu luka pri jedinoj mogućoj brzini. Niko nije mogao da poveruje. "Čista
sreća", rekao je Bun, široko se smešeći, kada je podvig bio prepričavan za večerom.
Ipak se većina Arkadijevih simulacija problema završavala krahom, to jest smrću za sve.
Simulirana ili ne, bilo je teško ne biti otrežnjen ovakvim iskustvima, i besan, posle toga, na Arkadija
što ih je smislio. Jednom prilikom su popravili svaki monitor na mostu, baš na vreme da vide kako
ekrani prikazuju sudar sa malim asteroidom, koji je prosekao osovinu i sve ih usmrtio. Drugi put je
Arkadije, kao deo navigatorskog tima, načinio 'grešku' i naložio kompjuterima da ubrzaju rotaciju
broda umesto da je uspore. "Zakucani za pod pri šest G!" uzviknuo je u lažnom užasu, i morali su pola
sata da puze po podu, pretvarajući se da ispravljaju grešku, teški svako po pola tone. Kada im je to
pošlo za rukom, Arkadije je skočio na noge i počeo da ih gura od kontrolnog monitora. "Šta to radiš?"
razdrala se Maja.
"Poludeo je", reče Žanet.
"Simulira ludilo", ispravi je Nađa. "Moramo da smislimo..." optrčavajući oko Arkadija "... šta da
radimo ako neko poludi na mostu."
Što je svakako bilo tačno. Ali su se Arkadiju videle samo beonjače, i nije bilo ni traga
prepoznavanja u njemu kada ih je nemo napao; bile su potrebne udružene snage svih petoro da ga
savladaju, a Žanet i Filis Bojl bile su povređene njegovim oštrim laktovima.
"Pa?" reče on za večerom, kasnije, iskrivljeno se cereći, jer mu je oticala usna. "Šta ako se to
dogodi? Ovde gore smo pod pritiskom, a ulazak na orbitu biće najgori od svega. Šta ako neko
pukne?" On se okrenu ka Raselu i još više se iskezi. "Kakvi su izgledi za to, a?" I poče da peva, sa
slaveno-karipskim naglaskom: "Pritisak pade, u, pritisak pade, u-hu, pritisak pade, tebi mozak stade,
uhu-hu!"
I tako su nastavili sa probama, rešavajući simulacije problema što su ozbiljnije mogli, čak i napad
Marsovaca ili odvajanje Torusa H prouzrokovano 'eksplozivnim punjenjima, greškom ugrađenim
prilikom gradnje broda', ili izlazak Fobosa sa orbite u najgorem mogućem trenutku. Nošenje sa manje
verovatnim scenarijima ponekad je poprimalo vid nadrealističkog crnog humora i Arkadije je posle
večere umeo iz zezanja da pusti neki od svojih video-snimaka, što je ponekad izazivalo eksplozije
smeha.
Ali verovatni problemi... Nastavljali su da se događaju, iz jutra u jutro. I uprkos rešenjima, uprkos
protokolima za traženje rešenja, svaki put se pojavljivao taj prizor: crvena planeta, ustremljena
prema njima nepojmljivom brzinom od četrdeset hiljada kilometara na sat, sve dok ne bi ispunila
ekran, ispraznila ga do beline, a onda bi se pojavila sitna crna slova: Sudar.

Kretali su se prema Marsu po Hohmanovoj elipsi tipa II, sporoj ali efikasnoj putanji, izabranoj
između ostalih mogućnosti uglavnom stoga što su dve planete bile u pogodnom položaju za nju kada
je brod bio konačno spreman, sa Marsom oko četrdeset pet stepeni ispred Zemlje u ravni ekliptike.
Putovanje će ih odvesti nešto preko polovine putanje oko sunca i organizovati randevu sa Marsom
nekih tri stotine dana kasnije. Njihovo vreme u utrobi, govorila je Hiroko.
Psiholozi kod kuće ocenili su da bi valjalo menjati stvari s vremena na vreme, da bi se sugerisao
prolazak godišnjih doba na Aresu. Da bi se to postiglo, menjale su se dužine dana i noći, klima, i
boje ambijenta. Neki su smatrali da bi njihovo sletanje na planetu trebalo da bude u vreme žetve,
drugi u rano proleće; posle kratke debate odlučeno je, glasanjem samih putnika, da se počne sa ranim
prolećem, tako da putovanje bude letnje, a ne zimsko; i kako su se približavali cilju, boje na brodu su
se menjale u jesenje tonove samog Marsa, umesto u svetlozelenu i pastelne boje cvetanja koje su
ostavili daleko iza sebe.
Tako su u tim prvim mesecima, po završetku jutarnjih poslova, odlazeći sa farme ili sa mosta, ili
posrćući posle Arkadijevih veselo sadističkih simulacija, koračali kroz proleće. Zidovi su bili
prekriveni pločama bledo zelene boje, ili fotografijama azaleja, žakarandi i ukrasnih višanja. U
velikim odajama farme zlatili su se ječam i slačica, bujajući, a šumski biom i sedam parkova-soba
broda bili su puni mladog drveća i grmlja. Maja je volela ovo živopisno prolećno cveće, i posle
prepodnevnog rada običavala je da upotpuni svoj režim vežbi šetnjom kroz šumski biom, čije je tlo
bilo brdovito, a drveće tako gusto da se nije videlo s kraja na kraj prostorije. Ovde je od svih ljudi
najčešće sretala Frenka Čalmersa, u njegovim kratkim predasima. Rekao je da voli prolećno rastinje,
ali se činilo da nikad ne gleda oko sebe. Šetali su zajedno, pričajući ili ne, zavisno od slučaja. Ako bi
razgovarali, to nikada ne bi bilo o nečemu važnom; Frenk nije hteo da priča o njihovom poslu u
svojstvu vođa ekspedicije. Maji je ovo bilo čudno, iako ništa nije rekla. Ali njih dvoje i nisu imali
potpuno iste poslove, što je moglo da bude razlog njegove uzdržanosti. Majin položaj bio je
uglavnom formalan i nehijerarhijski; kosmonauti su između sebe uvek bili relativno egalitarni,
tradicija sa korenima još od Koroljeva. Američki program imao je više militarnu tradiciju,
prepoznatljivu već po titulama: dok je Maja bila samo koordinator ruskog kontingenta, Frenk je bio
kapetan Čalmers, verovatno u duhu stare jedrenjačke mornarice.
Da li mu je ovaj autoritet bio olakšica ili breme, nije se moglo saznati od njega. Ponekad je
raspravljao o biomu, ili manjim tehničkim problemima, ili vestima od kuće; češće se činilo da želi
samo da šeta s njom. Dakle - neme šetnje, uzbrdo i nizbrdo uskim stazama, kroz gust šibljak borova,
jasika i breza. I uvek taj osećaj bliskosti, kao da su stari prijatelji, ili kao da joj se on, stidljivo (ili
uzdržano), udvara.
Kada je jednog dana Maja razmišljala o tome, palo joj je na pamet da je polazak Aresa u proleće
možda bio greška. Nalazili su se u svom mezokozmu, ploveći kroz proleće, i sve se plodilo i bujalo,
raskalašno i zeleno, vazduh je bio namirisan cvećem i vetrovit, dani duži i topliji, svi su nosili
šortseve i majice, stotinu zdravih životinja, na ograničenom prostoru, hranilo se, vežbalo, tuširalo,
spavalo. Tu nije moglo da ne bude seksa.
U redu, to nije bilo ništa novo. Maja je i sama već doživela fantastičan seks u svemiru, najviše
tokom drugog boravka na Novom Miru, gde su ona i Georgi i Jeli i Irina oprobali svaku zamislivu
bestežinsku varijantu, kojih uistinu nije bilo malo. Ali sada je bilo drugačije. Bili su stariji i osuđeni
jedni na druge zauvek: "Sve je drugačije u zatvorenom sistemu", često je govorila Hiroko, u drugim
kontekstima. U NASA-i su se veoma zalagali za ideju da se ostane u bratskim odnosima: od 1348
strana zbornika koji je sakupljen u NASA-i pod naslovom Međuljudski odnosi u tranzitu do Marsa,
samo je jedna strana bila posvećena temi seksa i savetovala je protiv njega. Oni su nešto kao pleme,
sugerisao je zbornik, sa razumnim tabuom unutarplemenskog sparivanja. Rusi su se tome grohotom
smejali. Stvarno, Ameri ne da su konzerve... "Mi nismo pleme", primetio je Arkadije. "Mi smo svet."
A bejaše proleće. Na brodu je bilo bračnih parova, od kojih su neki bili veoma otvoreni; u Torusu
E nalazio se bazen za plivanje, i sauna i jakuzi-kupatilo. U mešovitom društvu nosili su se kupaći
kostimi, ponovo zbog Amerikanaca, ali kupaći kostimi nisu ništa pomagali. Prirodno što je to počelo
da se događa. Čula je od Nađe i Ivane da se balon-salon koristi za zadatke u sitne sate; mnogi
kosmonauti i astronauti pokazali su se kao ljubitelji bestežinskog stanja. A mnogi budžaci u
parkovima i šumskom biomu služili su kao skrovišta za one sa manje bestežinskog iskustva; parkovi
su imali namenu da pruže ljudima osećaj da mogu da pobegnu. A svako od njih imao je i svoju sobu,
zvučno izolovanu. Sa svim tim, kada bi par hteo da otpočne vezu, a da ne bude predmet radio-Mileve,
bilo je moguće ostati veoma diskretan. Maja je bila sigurna da se događa mnogo više nego što se
znalo.
Osećala je to. A bez sumnje i drugi. Tihi razgovori između parova; promene partnera za večeru;
hitri pogledi, osmejci; dodiri ramena i ruku u prolazu; oh, da, stvari su se događale. To je
objašnjavalo izvesnu napetost u vazduhu, napetost koja je bila samo delimično prijatna. U igru su
ponovo ušli antarktički strahovi; osim toga, postojao je samo mali broj potencijalnih partnera, što je
nagoveštavalo atmosferu 'igre zauzimanja stolica'.
Maja je imala i dodatne probleme. Bila je više nego obično uzdržana prema zemljacima, jer bi to
u ovom slučaju značilo spavati sa šefom; bila je sumnjičava prema tome, znajući kako se osećala
kada je to sama radila. Osim toga, nijedan od njih... dobro, privlačio ju je Arkadije, ali nije joj bio i
drag, a on nije pokazivao da ga to zanima. Jelija je znala od ranije, bio joj je drugar; za Dimitrija nije
marila; Vlad je bio star, Juri nije bio njen tip, Aleks je bio Arkadijev sledbenik... i tako dalje.
Što se ticalo Amerikanaca, ili internacionalista, pa, tu je postojao drugi problem. Mešanje
kultura... ko zna šta bi ispalo? Zato je bila sama. Ali je mislila na to. I povremeno, ujutru se budeći,
ili završavajući vežbanje, prepustila bi se talasu želje koji bi je ostavio nasukanu na obali postelje ili
tuša, sa osećajem usamljenosti.

Zato je jednog poznog jutra, posle naročito iscrpljujuće simulacije, koju zamalo da reše, ali ipak
nisu, naletela na Frenka Čalmersa u šumskom biomu i uzvratila mu pozdrav, pa su pošli desetak
metara dublje u šumu, i stali. Bila je u šortsu i majici bez rukava, bosa, oznojena i zajapurena od
sulude simulacije. On je bio u šortsu i majici, bos, znojav i prašnjav posle rada na farmi. Odjednom
se nasmejao svojim oštrim smehom, i dodirnuo joj mišicu vrhovima dva prsta. "Izgledaš srećna
danas". Ponovo taj brzi osmejak.
Vođe dve polovine ekspedicije. Parnjaci. Podigla je ruku da dodirne njegovu, i to je bilo
dovoljno.
Sišli su sa staze i zavukli se u gust čestar borovine. Zastali su da se poljube; za nju je prošlo toliko
vremena od poslednjeg puta da se osećala kao da radi nešto nepoznato. Spotakavši se o koren, Frenk
se tiho zasmeja, onim brzim, potajnim smehom od koga je Maju podilazila jeza, ako ne i strah. Seli su
na borove iglice i pograbili se kao đaci pobegli da se ljube u šumi. Nasmejala se; oduvek je volela
brz pristup, kojim je mogla da sludi muškarca, ako bi to poželela.
Onda su vodili ljubav. Neko vreme se prepustila strasti. Zatim se opustila, uživajući u oseci
uživanja. Ali tada dođe nekakva nelagodnost; nije znala šta da kaže. Oko njega je još bilo neke
tajnovitosti, kao da se zatvara i dok vodi ljubav. Ono što je osećala iza njegove rezervisanosti bilo je
još i gore, kao da je nešto dobio, a ona izgubila. Ona puritanska žica u Amerikancima, osećaj da je
seks nešto grešno, nešto u šta muškarci namamljuju žene prevarom. I sama je malo podigla oklop,
iznervirana potajnim podsmehom na njegovom licu. Ko je ovde jači, kao deca.
A opet su bili kolege u vođstvu, tako reći. Ako se to shvati tako...
Istina je, porazgovarali su, sasvim ljubazno, čak su još jednom vodili ljubav pre nego što su pošli.
Ali više nije bilo kao prvi put, bila je nekako odsutna. U seksu je mnogo toga što se ne može
analizovati razumom. Maja je oduvek osećala kod partnera stvari koje se nisu mogle objasniti ili
izraziti, ali je uvek znala da li joj se ono što oseća dopada ili ne, tu nije bilo nedoumice. A pogled na
Frenkovo lice posle tog prvog puta uverio ju je da nešto nije kako treba. Od toga se osećala
nespokojno.
Ipak, bila je topla prema njemu, prisna; ne bi bilo u redu da ga odmah odbije od sebe, to niko ne
bi oprostio. Ustali su, obukli se i vratili u Torus D, i večerali za istim stolom sa drugim ljudima, i to
je bio savršeno pogodan trenutak za nju da zauzme odstojanje. Ali je u narednim danima, posle tog
susreta, bila iznenađena i nezadovoljna sobom, jer je otkrila da ga pomalo odbacuje, nalazeći
izgovore da izbegne da ostane nasamo s njim. Osećala se neprirodno, radila je upravo ono što nije
želela. Bila bi mnogo srećnija da nije bilo tog osećaja, pa je jednom ili dvaput kada su se ponovo
našli sami i kada bi on započeo, vodila ljubav s njim, želeći da sve bude dobro, nadajući se da je
pogrešila ili da zbog nečega nije bila u pravom raspoloženju. Ali opet je bilo isto, onaj pobednički
osmejak uvek je bio prisutan, ono 'imam-te' koje je toliko mrzela, ona prljava puritanska dvojnost
moralnih načela.
Zbog toga ga je još više izbegavala, samo da se ne nađe u početnoj situaciji, i on to je ubrzo
shvatio. Jedno popodne ju je pozvao u šetnju kroz biom i ona je odbila, izgovorivši se umorom, na šta
mu je preko lica prešla senka iznenađenja, a onda se zatvorilo poput maske. Osećala se loše, jer to ni
sama sebi nije umela da objasni.
Da bi se nekako iskupila za tako nerazumno odbijanje, trudila se da potom bude ljubazna i
otvorena prema njemu, dogod je to bilo bezbedno. Jednom ili dvaput je čak nagovestila, posredno, da
su za nju njihovi susreti bili samo način da se učvrsti prijateljstvo, nešto što je radila i sa drugima.
Sve je to bilo preneseno između reči, i možda ju je pogrešno shvatio; nije se moglo pouzdano reći.
Posle onog prvog bleska razumevanja, činilo se da je samo začuđen. Jednom, kada je napustila grupu
pre nego što se svi raziđu, opazila je njegov oštar pogled. Posle toga, samo odstojanje i uzdržanost.
Ali nikada nije izgledao istinski pogođen, i nikada nije insistirao, niti došao da razgovara s njom o
tome. Ali to je takođe bilo deo problema, zar ne? Činilo se da ne želi da razgovara s njom o tome.
Pa, možda je bio i sa drugim ženama, Amerikankama, ko bi to znao. Bio je toliko zatvoren. Ali to
joj je izgledalo... neprirodno.
Maja je odlučila da zabrani sebi zavođenje na brzaka, bez obzira na to koliko je uživanja nalazila
u tome. Hiroko je bila u pravu: sve je drugačije u zatvorenom sistemu. Utoliko gore po Frenka (ako je
uopšte mario), jer joj je poslužio kao nauk po tom pitanju. Konačno je rešila da to nadoknadi tako što
će mu biti dobar prijatelj. Toliko se trudila u tome da je jednom, mesec dana kasnije, preterala i
otišla malo dalje nego što treba, dotle da je pomislio da ga ponovo zavodi. Sedeli su u grupi koja se
kasno zadržala u priči, ona je bila kraj njega, i on je kasnije očigledno došao do pogrešnog zaključka,
i otpratio je oko Torusa D do kupatila, pričajući na šarmantan i prijatan način kao i uvek kad bi stvari
došle to toga. Maja nije znala šta će sa sobom; nije htela da izgleda potpuno nedosledna, iako je u
tom trenutku svaki izbor vodio upravo tome. Stoga mu se povinovala, samo zato što je tako bilo lakše
i zato što je uprkos svemu želela da vodi ljubav s njim. Tako je i uradila, ljuta na sebe i odlučna da je
to poslednji put, oproštajni poklon koji će učiniti da mu cela stvar ostane u lepom sećanju. Bila je
svesna da to radi strasnije nego ikad ranije, iz želje da ga zadovolji. A onda, pred sam orgazam,
pogledala ga je u lice i bilo joj je kao da gleda u prozore nenastanjene kuće.
Bilo je to poslednji put.
5.
Delta ve. Ve kao brzina, delta kao promena. U svemiru je to mera promene brzine potrebna da se
stigne sa jednog mesta na drugo - dakle, mera energije potrebne da se to uradi.
Sve se već kreće. Ali da bi se nešto podiglo sa Zemljine površine (u pokretu) na orbitu oko nje,
potrebna je minimalna delta ve od deset kilometara u sekundi; da bi se napustila orbita oko Zemlje i
stiglo do Marsa potrebna je minimalna delta ve od 3,6 kilometara u sekundi; da bi se ušlo na orbitu
oko Marsa i sletelo na planetu potrebna je delta ve od oko kilometar u sekundi. Najteže je odvajanje
od Zemlje, jer je tu posredi najdublji gravitacioni bunar. Uspon uz tu strmu krivu prostorvremena
zahteva strahovitu silu, da se izmeni smer ogromne inercije.
I istorija poseduje inerciju. Unutar četiri dimenzije prostorvremena, čestice (ili događaji)
poseduju usmerenost; pokušavajući da ovo razreše, matematičari vuku ono što nazivaju 'linijama
sveta' na svojim grafikonima. U stvarima ljudi, pojedinačne linije sveta čine debelo zamršeno klupko,
izvijajući se iz tame praistorije i protežući se kroz vreme: kabl veličine same Zemlje, ovijen oko
sunca u dugačkoj spiralnoj putanji. Taj kabl zamršenih linija sveta je istorija. Ako znate gde je bila,
jasno vam je kuda ide - stvar obične ekstrapolacije. Jer kakvo bi delta ve bilo potrebno da se
pobegne istoriji, da se pobegne tako silnoj inerciji i ureže nova putanja?
Najteže je odvajanje od Zemlje.
6.
Aresov oblik pozajmljivao se stvarnosti; Maji je vakuum između Zemlje i Marsa počinjao da liči
na dugački niz cilindara, povijenih na spojevima pod uglom od 45 stepeni. Postojala je trkačka staza,
sa preprekama, oko torusa C, i ona bi na svakom spoju usporila i napela mišiće nogu za povećani
pritisak dveju krivina od 22,5 stepena i odjednom bi ugledala čitavu unutrašnjost sledećeg cilindra.
Svet je počinjao da izgleda prilično tesan.
Možda su baš zbog toga ljudi unutra počeli da bivaju nekako veći. Proces skidanja antarktičkih
maski se nastavio, i svaki put kada bi neko pokazao neku novu i dotle nepoznatu osobinu, svi koji bi
to primetili osetili bi se mnogo slobodnije; ovo osećanje je izazivalo nova otkrića. Jednog nedeljnog
jutra, hrišćani na brodu, njih dvanaestoro, slavili su Uskrs u balon-salonu. Kod kuće je bio april, iako
je na Aresu bila sredina leta. Posle službe su sišli u dvoranu D na užinu. Za jednim stolom bili su
Maja, Frenk, Džon, Arkadije i Saks, pijući kafu i čaj. Razgovor između njih i sa okolnim stolovima
bio je gusto prepleten, i u prvom trenutku samo su Maja i Frenk čuli šta je Džon govorio Filis Bojl,
geologu, koja je vodila uskršnju službu.
"Mogu da razumem ideju o Vaseljeni kao nadbiću, kao i onu da njenu energiju čine misli tog bića.
Lepa zamisao. Ali priča o Hristu..." Džon odmahnu glavom.
"Jesi li siguran da znaš priču?" upita Filis.
"Vaspitan sam u luteranskom duhu u Minesoti", odvrati Džon kratko. "Išao sam na časove
veronauke, gde su mi celu stvar utuvili u glavu."
A to je i razlog, pomisli Maja, zbog koga se uopšte upustio u ovakvu raspravu. Imao je
nezadovoljan izraz kakav Maja nikad ranije nije videla, pa se povila malo napred, odjednom
zainteresovana. Pogledala je Frenka; zurio je u svoju šolju sa kafom kao da je duboko u mislima, ali
je bila sigurna da sluša.
Džon reče: "Treba da znaš da su Božje reči napisane decenijama posle događaja, od ljudi koji
nikada nisu sreli Hrista. I da postoje druge Božje reči, koje otkrivaju drugačijeg Hrista, izostavljene
iz Biblije političkom voljom u trećem veku. On je, prema tome, neka vrsta literarnog lika, politički
konstrukt. Ništa ne znamo o pravom Hristu."
Filis zavrte glavom. "To nije istina."
"Ali jeste", pobuni se Džon. Saks i Arkadije na to pogledaše sa susednog stola. "Znaš, cela stvar
ima istoriju. Monoteizam je sistem verovanja koji se prvi put pojavljuje u ranim pastirskim
zajednicama. Što je bila veća njihova zavisnost od gajenja ovaca, verovatnije je bilo verovanje u
boga pastira. Povezanost je tačna, proveri i videćeš. A bog je uvek muškarac, zato što su te zajednice
bile patrijarhalne. Postoji jedna vrsta arheologije, antropologije - sociologija religije, koja ovo u
potpunosti objašnjava - kako je do toga došlo, koje su potrebe bile zadovoljene."
Filis ga je posmatrala s osmejkom. "Ne znam šta da kažem na to, Džone. Na kraju krajeva, to nije
stvar istorije. To je stvar vere."
"Veruješ li ti u Hristova čuda?"
"Nisu čuda važna. Niti je važna crkva ili dogma. Sam Isus je važan."
"Ali on je samo literarni konstrukt", ponovi Džon tvrdoglavo. "Nešto kao Šerlok Holms, ili
Usamljeni Jahač. I nisi mi odgovorila za čuda."
Filis slegnu ramenima. "Za mene već postojanje Vaseljene predstavlja čudo. Vaseljene i svega u
njoj. Možeš li to da pobiješ?"
"Sigurno", reče Džon. "Vaseljena jednostavno postoji. Ja definišem čudo kao čin koji nesumnjivo
krši poznati fizički zakon."
 "Recimo, putovanje na druge planete?"
"Ne. Recimo, podizanje iz mrtvih."
"Lekari to rade svaki dan."
"Lekari to nikada nisu radili."
Filis nije izgledala pokolebano. "Ne znam šta da ti kažem, Džone. Pomalo sam iznenađena. Mi ne
znamo sve, i bilo bi arogantno praviti se da znamo. Postanak je misterija. Dati nečemu ime kao
'Veliki Prasak' i misliti da si našao objašnjenje - pogrešna je to logika, loše razmišljanje. Izvan naše
racionalne naučne misli leži ogromno polje svesti, polje važnije od nauke. Vera u Boga je deo toga.
A nju ili imaš ili nemaš, valjda." Ustala je. "Nadam se da ćeš je naći."
Pošto je poćutao, Džon uzdahnu. "Izvinite, narode. Ponekad još ume da me uhvati."
"Kad god naučnici kažu da su hrišćani", reče Saks, "ja to smatram za estetički stav."
"Crkva što-bi-bilo-lepo-kad-bi-bilo-tako", reče Frenk, još zagledan u svoju šolju.
Saks reče: "Oni osećaju da nam nedostaje duhovna dimenzija života koju su imala ranija
pokolenja i trude se da je povrate istim sredstvima." Trepnuo je na svoj način, poput sove, kao da je
problem razrešen time što je određen.
"Ali to uvodi tako mnogo besmislica!" uzviknu Džon.
"Ma, tebi nedostaje vera", reče Frenk, zadirkujući ga.
Džon ga je ignorisao. "Ljudi koji su u laboratoriji tvrdi k'o kremen - trebalo bi da vidite Filis kako
secira zaključke koje njene kolege izvlače iz njenih podataka! Ti isti odjednom počnu da koriste sve
vrste debatnih trikova, zaobilaženja, kvalifikacija, neodređenog razmišljanja. Kao da je posredi
sasvim druga osoba."
"Tebi nedostaje vera!" ponovi Frenk.
"E, nadam se da je nikada neću steći! To ti je k'o čekić u glavu!"
Džon ustade i ponese svoj poslužavnik u kuhinju. Ostali se zagledaše jedni u druge u tišini. Mora
da su bili stvarno gadni časovi veronauke, pomisli Maja. Očito da su i ostali znali koliko i ona o ovoj
strani njihovog bezbrižnog heroja. Ko zna šta će saznati sledeće, o njemu ili nekom drugom?
Vest o sukobu između Džona i Filis raširila se zajednicom. Maja nije bila sigurna ko ju je proneo;
ni Džon ni Filis nisu izgledali voljni da pričaju o tome. Onda je videla Frenka sa Hiroko, nešto joj je
govorio kroz smeh. Prolazeći pored njih, čula je kako Hiroko kaže: "Moraš priznati da je Filis
delimično u pravu - ništa ne znamo o tome zašto je sve takvo kakvo jeste."
Frenk, dakle. Sejao je neslogu između Filis i Džona. A hrišćanstvo (nimalo bezazlena tema) još je
bilo vodeća snaga u Americi, i svuda. Ako vest da je Džon Bun protivnik hrišćanstva dopre do kuće,
mogao bi da ima problema. A to ne bi bilo tako loše za Frenka. Svi su bili deo medijske pažnje na
Zemlji, ali svako ko je gledao vesti i emisije mogao je da primeti da je neki imaju više od drugih, i to
je činilo da izgledaju uticajniji, a samim tim, u stvari, i jesu postajali uticajniji. U ovoj grupi bili su
Vlad i Ursula (za koje je slutila da su više od prijatelja), Frenk, Saks - svi oni koji su bili poznati i
pre izbora - a Džon ponajviše. Stoga je svaki pad na Zemlji za svakog od njih mogao da ima
odgovarajuće posledice po njihov položaj na Aresu. Izgledalo joj je da je to Frenkov princip delanja.

Bilo im je kao da su prisiljeni na boravak u hotelu bez izlaza, ili barem balkona. Čamotinja života
u hotelu je rasla; bili su u njemu već četiri duga meseca, ali to nije bila ni polovina njihovog
putovanja. I nikakvo fizičko okruženje, ma koliko bilo pomno dizajnirano, ili dnevne aktivnosti, nisu
mogli da ga ubrzaju.
Jednog je jutra druga letačka ekipa rešavala jednu od Arkadijevih simulacija, kada na nekoliko
ekrana odjednom zatrepta crvena svetlost.
 "Oprema za solarno praćenje zabeležila je solarnu baklju", reče Ria.
Arkadije brzo ustade. "To nisam ja!" povika i nagnu se da pročita najbliži ekran. Onda podignu
oči, srete sumnjičave poglede kolega i naceri se. "Izvinjavajte, drugari. Ovaj put je stvarno vuk."
Hitna poruka iz Hjustona bila je potvrda njegovih reči. Imao je načina da falsifikuje i njih, ali već
se bio uputio prema najbližem paoku mosta, tako da nisu imali izbora; simulacija ili ne, morali su za
njim.
U stvari, velika solarna baklja bila je događaj koji su već mnogo puta simulirali. Svako je imao
svoje zadatake, uglavnom u veoma kratkom vremenu, i zato su se rastrčali po torusu, proklinjući
svoju zlu sreću i trudeći se da ne smetaju jedni drugima. Bilo je mnogo posla da se uradi, pošto je
zaptivanje bilo složeno i nedovoljno automatizovano. Usred odvlačenja posuda sa biljkama u zaklon,
Dženet se razdra: "Je li ovo jedna od Arkadijevih proba?"
"On kaže da nije!"
"Sranje!"
Pošli su sa Zemlje u početku jedanaestogodišnjeg ciklusa Sunčevih pega, upravo da bi smanjili
izglede da se dogodi ovakva baklja. Pa ipak, eto nje. Imali su pola sata pre nego što pristignu prve
doze zračenja i ne više od sata do početka glavnog veselja.
Vanredna stanja u svemiru mogu da budu očigledna kao eksplozija ili neuhvatljiva kao jednačina,
ali njihova očiglednost nije određivala koliko su opasna. Posada nikada neće osetiti dolazak
podatomskog vetra, a to je jedna od najgorih stvari koje mogu da se dogode. Svi su to znali. Raštrkali
su se po torusima da obave svoj deo zaptivanja - biljke je trebalo pokriti ili premestiti na zaštićena
mesta, živinu, svinje, patuljaste krave i ostatak životinja i ptica trebalo je oterati u specijalna mala
skloništa, semenje i smrznute embrione trebalo je sakupiti i poneti, osetljive elektronske delove
odložiti u kutije ili takođe poneti. Kada su obavili ove hitne zadatke, popeli su se paocima do
središnje osovine što su brže mogli, a onda sleteli niz cev osovine do skloništa, koje se nalazilo
odmah ispod donjeg krmenog kraja cevi.
Hiroko i njen tim za biosferu bili su poslednji koji su stigli, lupajući kroz otvor punih dvadeset
sedam minuta posle prvog signala za uzbunu. Uleteli su u bestežinski prostor zajapureni i bez daha.
"Je li počelo?"
"Još ne."
Otkačili su lične dozimetre sa zbirne ploče od čičak-trake i prikačili ih na odeću.
Ostatak posade već je lebdeo po polucilindričnoj komori, teško dišući i negujući uboje i nekoliko
iščašenja. Maja im naredi da se prebroje; laknulo joj je kada je videla da je svih stotinu unutra.
Komora je izgledala pretesno. Već više nedelja nisu se svi okupili na jednom mestu, pa je i
najveća odaja izgledala nedovoljno prostrana. Ova je zauzimala tank u srednjem struku poluge
osovine. Četiri okolna tanka bila su ispunjena vodom; njihov je bio podeljen po dužini između
prostorije u kojoj su se nalazili i još jednog polucilindra ispunjenog teškim metalima. Ravna strana
ovog polucilindra predstavljala je njihov 'pod' i bila je ugrađena unutar tanka na kružnim tračnicama,
tako da se okretala u suprotnom smeru od rotacije broda, držeći štit između posade i sunca.
Lebdeli su dakle, u nepokretnom prostoru, dok je lučni krov tanka rotirao nad njima uobičajenom
brzinom od četiri okretaja u minuti. Bio je to neobičan prizor, koji je u sprezi sa odsustvom težine
učinio da neki od njih dobiju zamišljen izgled koji obično prethodi mučnini. Ovi nesrećnici su se
okupili na kraju skloništa gde su bili umivaonici, i da im vizuelno pomognu, svi ostali su se okrenuli
prema podu. Radijacija im je prema tome dolazila od nogu, uglavnom gama-zraci koji su se provukli
kroz teške metale. Maja oseti potrebu da sastavi kolena. Ljudi su lebdeli u vazduhu, ili su nazuli
čičak-papuče za hod po podu. Prigušeno su razgovarali, instinktivno pronašavši susede po
stanovanju, partnere u radu, prijatelje. Razgovarali su uzdržano, kao da su zvanice na koktelu kojima
je rečeno da je zakuska upropašćena.
Džon Bun je otišao po čičak-podu do terminala kompjutera na prednjem kraju sobe gde su
Arkadije i Aleks nadgledali brod. Otkucao je komandu, i na najvećem ekranu u prostoriji odjednom
se pojaviše podaci o spoljnjem zračenju. "Da vidimo koliku dozu je primio brod", reče veselo.
Ljudi zastenjaše. "Moramo li?" uzviknu Ursula.
"Bilo bi dobro da znamo", reče Džon. "A zanima me koliko je dobro ovo sklonište. Ono na Riđem
orlu bilo je efikasno kao portikla koju vam stave kod zubara."
Maja se nasmeši. Bilo je to podsećanje, retko od Džona, da je bio izložen većoj dozi radijacije od
sviju njih - oko sto šezdeset rema tokom života, kako je sad objasnio, odgovarajući na nečije pitanje.
Na Zemlji čovek prima petinu roentgen equivalent man-a godišnje; na orbiti oko Zemlje, još pod
štitom zemaljske magnetosfere, oko trideset pet godišnje. Džon je, prema tome, bio dobrano ozračen.
I to mu je nekako davalo pravo da sada prati spoljnje podatke, ako želi.
Oni koje je zanimalo - oko šezdeset ljudi - sjatili su se iza njega da pogledaju ekran. Ostali su se
preselili na drugi kraj komore sa onima kojima je bilo muka, grupom koja nipošto nije htela da sazna
kolika je radijacija. Sama pomisao na to izazivala je kod nekih nove grčeve.
Tada je stigao glavni udar baklje. Pokazatelji unutrašnjeg zračenja pomerili su se dosta iznad
običnog očitavanja solarnog vetra, a onda su iznenada vrtoglavo skočili. Nekoliko posmatrača zašišta
kroz zube, a neki zagalamiše u šoku.
"Ali pogledajte koliko ovo sklonište zadržava", reče Džon, proveravajući dozimetar na košulji.
"Još sam na 1,3 rema."
Bilo je to sigurno nekoliko životnih vekova pod zubarskim rendgenskim zracima, ali je radijacija
izvan skloništa bila već 70 rema, sasvim blizu smrtonosne doze, tako da su, zapravo, dobro prošli. Pa
ipak, kolika je količina prolazila kroz brod! U brod su prodirale milijarde čestica i sudarale se sa
atomima vode i metala iza kojih su se ljudi krili; stotine miliona su prolazile između atoma i kroz
atome njihovih tela, ništa ne dodirujući, kao da prolaze kroz aveti. Svejedno su hiljade čestica
pogađale atome kostiju i mesa. Veći deo ovih sudara bio je bezopasan; ali u svim tim hiljadama, po
verovatnoći je bilo dve (ili tri?) u kojima je pogođena hromozomska nit i poremećena: dovoljno.
Začetak tumora, započet jednim slovom u knjizi čovekovog života. I godinama kasnije, ukoliko DNK
ne bi srećno opravila samu sebe, nastanak tumora, koji je više ili manje neizbežan deo življenja, imao
bi svoje posledice, i dogodilo bi se bujanje Nečega Drugog, unutra: raka. Najverovatnije leukemije;
i, takođe najverovatnije, smrti.
Zato je bilo teško ne posmatrati činjenice sa pesimizmom. 14.658 rema, 1.786, 19,004. "Kao
odometar", reče Bun, mirno gledajući na svoj dozimetar. Obema rukama stezao je prečagu i ljuljao se
napred-nazad, kao da radi izometrijske vežbe. Frenk to vide i reče: "Džone, šta to radiš?"
"Izmičem se", reče Džon. Nasmeši se na Frenkovo mrštenje. "Znaš ono - pokretna meta!"
Ljudi se nasmejaše. Uprkos razmerama opasnosti precizno prikazanim na ekranima i grafikonima,
počeli su da se osećaju manje bespomoćno. Ovo bejaše nelogično, ali je imenovanje sila koja svakog
čoveka čini nekom vrstom naučnika. A ovo su bili naučnici po profesiji, među njima puno astronauta,
obučenih da očekuju ovakvu oluju. Sve te duhovne navike počele su da kanališu njihove misli, i
potres zbog događaja malo je uminuo. Malo su se svikli.
Arkadije ode do terminala i naruči Betovenu Pastoralnu simfoniju, od trećeg stava, u kome seosku
igranku prekida oluja. Pustio ju je glasnije, i sada su lebdeli zajedno u dugačkoj polukomori,
slušajući bes Betovenovog pomamnog nevremena, koje je odjednom savršeno podvlačilo nalete
bezglasnog vetra što je tekao kroz njih. Zvučalo bi upravo tako! Vrištanje gudačkih i drvenih
duvačkih instrumenata u divljim mlazevima, neukrotivo, a opet predivno melodično - Maji pođoše
trnci niz leđa. Nikada nije tako pomno slušala starog ratnog konja, i ona sa divljenjem (i pomalo
straha) osmotri Arkadija, koji je ekstatično uživao u učincima svog nadahnutog disk-džokejstva i
igrao kao neka riđa čupa na vetru. Kada je oluja simfonije dostigla vrhunac, bilo je teško verovati da
radijacija više ne raste; a kada je muzičko nevreme zamrlo, činilo im se da će i njihovo. Gromovi su
brundali, zviždali poslednji naleti. Francuski rog pevao je svoje vedro 'prošlo je'.
Ljudi počeše da govore o drugim stvarima, razmatrajući različite poslove tog dana, koji su bili
tako grubo prekinuti, ili nešto drugo. Posle pola sata ili nešto duže, jedan razgovor postade glasniji
od ostalih; Maja nije čula kako je počeo, ali Arkadije iznenada reče, veoma glasno i na engleskom:
"Mislim da ne treba da obraćamo pažnju na planove koje kuju za nas tamo na Zemlji!"
Ostali govornici odmah zaćutaše i ljudi se okrenuše prema njemu. Bio se uzdigao iznad njih i
lebdeo je iznad pokretnog krova komora, odakle je mogao sve da ih vidi, govoreći kao neki suludi
leteći duh.
"Mislim da treba da napravimo nove planove", reče. "I to odmah. Da sve bude izmenjeno iz
korena, tako da izražava naše mišljenje. Treba da se odnosi na sve, čak i na prva skloništa koja
gradimo."
"A zašto bismo?" upita Maja, iznervirana njegovom umišljenošću. "To su dobri projekti." To je
zaista bilo razdražujuće; Arkadije je često imao predstavu, a ljudi su gledali nju, kao da je ona
odgovorna za njega, kao da je njen posao da mu ne dozvoli da ih gnjavi.
"Zgrade su šablon društva", reče Arkadije.
"Zgrade su sobe", primeti Saks Rasel.
"Ali sobe ukazuju na društvenu organizaciju u njima." Arkadije pogleda okolo, uvlačeći pogledom
ljude u raspravu. Uređenje zgrade pokazuje šta projektant misli da bi trebalo da se dešava unutra.
Videli smo to na početku putovanja, kada su Rusi i Amerikanci razdvojeni u Toruse D i B. Shvatate,
trebalo je da postanemo dve celine. Zgrade izražavaju vrednosti, poseduju neku vrstu gramatike, a
sobe su rečenice. Ne želim da mi ljudi u Vašingtonu ili Moskvi određuju kako da živim: dosta mi je
toga."
"Šta ti se ne dopada u dizajnu prvih skloništa?" upita Džon, zainteresovano.
"Pravougaona su", reče Arkadije. Ovo izazva smeh, ali on je bio uporan: "Pravougaona, znači
ustaljeni oblik! Sa radnim prostorom odvojenim od stambenog, kao da rad nije deo života. A
stambeni deo sastoji se uglavnom od privatnih soba, sa primetnom hijerarhijom, jer je vođama
dodeljeno više prostora."
"Zar to nije samo zato da bi im olakšalo rad?" upita Saks.
"Ne. Ne postoji stvarna potreba. To je stvar prestiža. Veoma uvrežen primer američkog poslovnog
razmišljanja, ako dozvoljavate da kažem."
Neko zastenja, a Filis reče: "Zar moramo odmah o politici, Arkadije?"
Na sam pomen te reči, grozd slušalaca se rasturi; Meri Dankel i nekolicina drugih odgurnuše se
prema drugom kraju odaje.
"Sve je politika", reče Arkadije za njima. "A ovo naše putovanje više od svega. Začinjemo novo
društvo, i kako da to ne bude politika?"
"Ovo je naučna stanica", reče Saks. "Tu obično nema mnogo politike."
"Kad sam poslednji put bio na takvoj, svakako nije", reče Džon, zamišljeno posmatrajući Džona.
"Bilo je", reče Arkadije, "ali je bila jednostavnija. Posada je bila američka, u privremenoj misiji,
radeći ono što su vam pretpostavljeni naredili da radite. Ali sada imamo višenacionalnu posadu, koja
treba da osnuje stalnu koloniju. To je nešto sasvim različito."
 Ljudi su polako lebdeli prema govornicima, da bolje čuju o čemu se govori. Ria Himenez reče:
"Mene ne zanima politika", a Meri Dankel se složi sa drugog kraja prostorije: "To je jedna od stvari
od kojih sam pobegla!"
Nekoliko Rusa odgovori istovremeno. "I to je politička izjava", i slične stvari. Aleks uzviknu: "Vi,
Amerikanci, voleli biste da ukinete politiku i istoriju, pa da živite u svetu u kome vi dominirate!"
Dvoje ili troje Amerikanaca pokuša da se usprotivi, ali ih Aleks nadglasa: "Istina je! Ceo svet se
promenio u poslednjih trideset godina, svaka zemlja razmatra svoj položaj, čini ogromne promene da
bi rešila probleme... svi osim Sjedinjenih Država. Postali ste najreakcionarnija država na svetu."
Saks reče: "Zemlje koje su se promenile učinile su to zato što su morale, jer su pre toga bile
suviše neelastične, i to zamalo da ih rasturi. Sjedinjene Države imaju tu elastičnost ugrađenu u sistem,
te zato nisu morale da vrše tako drastične promene. Po meni je američki način nadmoćniji jer je finiji.
To je jednostavno bolji inženjering."
Ova analogija natera Aleksa da zaćuti, i dok je on razmišljao o rečenom, Džon Bun, koji je
posmatrao Arkadija sa velikim zanimanjem, reče: "Da se vratimo na skloništa. Kako bi ih ti
izmenio?"
Arkadije reče: "Nisam sasvim siguran... potrebno je da vidimo mesta gde ćemo graditi, obiđemo
ih, dogovorimo se. Hoću da kažem da se zalažem za proces. Ali u suštini mislim da radni i životni
prostor treba da budu izmešani, onoliko koliko je to praktično. Naš rad će biti nešto više od
zarađivanja za život - biće to naša umetnost, sam naš život. Njime ćemo davati jedni drugima, a ne
trgovati. Takođe ne treba da postoje obeležja hijerarhije. Ja ne verujem ni u ovaj sistem vođstva koji
sada imamo." Učtivo je klimnuo glavom Maji. "Sada smo svi podjednako odgovorni, i naše zgrade bi
trebalo to da pokažu. Najbolji je krug - težak je za gradnju, ali ima smisla kad je reč o održavanju
toplote. Geodezijska kupola bila bi dobar kompromis - lako se gradi i ukazuje na našu jednakost. Što
se tiče unutrašnjosti, možda bi bilo najbolje da bude što više otvorena. Svako treba da ima svoju
sobu, naravno, ali da sobe budu male. Razmeštene po obodu, recimo, tako da gledaju na veće
zajedničke celine..." Uzeo je miša na jednom terminalu i počeo da crta na ekranu. "Tako. Ovo je
arhitektonska gramatika koja bi govorila 'Svi smo jednaki.' Zar ne?"
"Dosta montažnih elemenata već je tamo", reče Džon. "Nisam siguran da je moguće prilagoditi ih."
"Moguće je, samo ako to želimo."
"Ali da li je to zaista potrebno? Mislim, jasno je da smo već sada društvo jednakih."
"Jasno je?" ponovi Arkadije oštro, osvrćući se okolo. "Ako nam Frenk i Maja kažu da nešto
uradimo, smemo li to da prenebregnemo? Ako nam Hjuston ili Bajkonur narede da nešto učinimo,
možemo li da ih ne poslušamo?"
"Mislim da možemo", odgovori Džon blago.
Ovom izjavom zaradio je oštar pogled od Frenka. Razgovor se pretvorio u nekoliko istovremenih
rasprava, ali ih Arkadije ponovo prekinu:
"Ovamo su nas poslale naše vlade, ali one su uglavnom loše, većina katastrofalno. Zbog toga je
istorija krvava zbrka. Sada smo slobodni, i ja, pre svega ostalog, ne nameravam da ponavljam sve
zemaljske greške samo zbog ustaljenog načina razmišljanja. Mi smo prvi naseljenici Marsa! Mi smo
naučnici! Naš je posao da smišljamo nove stvari, da stvari načinimo nove!"
Ponovo nastade svađa, bučnija nego ranije. Maja se okrenu i tiho opsova Arkadija, uznemirena
sve većom žestinom ljudi. Opazi da se Džon Bun smeši. Odgurnuo se od poda prema Arkadiju,
zaustavio se pri sudaru se sa njim i prodrmao Arkadijevu šaku, što ih je obojicu zavrtelo i nekom
čudnom plesu. Ovaj čin podrške ponovo natera ljude na razmišljanje. Maja im je to čitala sa
iznenađenih lica; osim slave, Džon je imao i ugled uzdržanog i smirenog čoveka, i ako se on slagao sa
Arkadijevim zamislima, to je menjalo celu stvar.
"Bogamu, Ark", reče Džon. "Prvo one sumanute simulacije, a sad ovo - ti si mahnit čovek, nema
šta! Dobro, kako si ih obradio da te uopšte puste na brod?"
E, to se i ja pitam, pomisli Maja.
"Lagao sam", reče Arkadije.
Svi se nasmejaše. Čak i Frenk, iznenađeno. "Ali naravno da sam lagao!" povika Arkadije, i riđu
bradu mu rascepi veliki izvrnuti osmeh. "Kako bih se inače našao ovde? Hoću da idem na Mars da
tamo radim ono što želim, a izborna komisija htela je ljude koji će raditi ono što ima se kaže. Znate vi
to!" Pokaza dole prema njima i zagalami: "Svi ste lagali! Znate da jeste!"
Frenk se smejao kao nikad pre. Saks je nosio uobičajenu masku Bastera Kitona, ali sad diže prst i
reče: "Revidirana minesotanska multifazna provera ličnosti", i izazva opšte ovacije. Svi su morali da
prođu kroz taj test: bio je to najčešći korišćen psihološki test na svetu, cenjen od stručnjaka.
Odgovarači su imali da se slože ili ne slože sa pet stotina i pedeset šest izjava, i od odgovora se
dobijao psihološki profil; međutim, merila o značenju odgovora bila su zasnovana na odgovorima
prvobitne ogledne grupe od 2600 belih, venčanih farmera, pripadnika srednje klase, u deceniji posle
1930. godine. Uprkos svim kasnijim revizijama, opšti duh te prve grupe još je duboko prožimao test,
ili su bar tako neki od njih mislili. "Minesota!" uzviknu Arkadije, prevrnuvši očima. "Farmeri!
Farmeri iz Minesote! Da znate, lagao sam na svako pitanje! Odgovarao doslovno suprotno od onoga
što sam osećao, i to mi je pomoglo da prođem kao normalan!"
Njegovu izjavu pozdravi divlje klicanje. "Do đavola", reče Džon, "ja jesam iz Minesote, pa sam
ipak morao da lažem."
Ponovo odobravanje. Maja opazi da je Frenk sav crven od smeha; nesposoban da govori ili da se
zaustavi, držao se za stomak, klimajući glavom, kikoćući se. Nikad ga nije videla da se tako smeje.
Saks reče: "Test vas je primorao da lažete."
"Šta, a tebe nije?" upita Arkadije. "Pa, i ti si valjda lagao?"
"Ovaj, nisam", reče Saks, kao da mu je ta zamisao tek sada pala na pamet. "Odgovorio sam istinito
na svako pitanje."
Ovo izazva najviše smeha. Saks je izgledao iznenađen zbog njihove reakcije, ali ga je to činilo još
smešnijim.
Neko povika: "Šta ti kažeš, Mišele? Kakvo je tvoje mišljenje o ovome?"
Mišel Dival raširi ruke. "Možda ste malo potcenili efikasnost RMMPL-a. Postoje pitanja koja su
provera vaše iskrenosti."
Ova izjava izazva kišu pitanja za njega, pravu metodološku inkviziciju. Kako vrši kontrolu? Na
koji su način ispitivači načinili svoje teorije ponovljive? Kako ih ponovo primenjuju? Kako su
eliminisali dvojaka tumačenja podataka? Na osnovu čega se smatraju naučnicima u bilo kom značenju
te reči? Očigledno je većina njih posmatrala psihologiju kao pseudonauku, a mnogi su gajili dosta
prezriv odnos prema obručima kroz koje su morali da skaču da bi bili izabrani. Otkriće ovog
podeljenog osećanja izazvalo je više pojedinačnih prijateljskih razgovora. Nestalo je napetosti
izazvane Arkadijevim političkim govorom.
A možda je, pomisli Maja, sam Arkadije drugim ugasio onaj prvi. Bio je to, u tom slučaju, mudar
potez. Ali Arkadije i jeste mudar čovek. Pokušala je da se priseti. Zapravo je Džon Bun bio taj koji
je promenio temu. Kada je odlebdeo do tavanice, zapravo je došao Arkadiju u pomoć, a ovaj je
iskoristio priliku. Obojica su bili mudri. Bilo je sasvim moguće da su u nekakvom dosluhu. Možda
hoće da uspostave neku vrstu paralelne vlasti, sa po jednim predstavnikom Amerikanaca i Rusa.
Moraće nešto da se preduzme protiv toga.
 Obratila se Mišelu: "Misliš da je loš znak to što se svi smatramo takvim lažovima?"
Mišel slegnu ramenima. "Zdravo je razgovarati o tome. Sada shvatamo da smo sličniji nego što
smo mislili. Sada niko ne mora da veruje za sebe da je bio posebno nepošten da bi bio izabran."
"A ti?" upita Arkadije. "Da li se predstavljaš kao krajnje razuman i uravnotežen psiholog, krijući
pri tom onaj neobični um koji smo svi upoznali i zavoleli?"
Osmejak od Mišela. "Pa, ti si stručnjak za neobične umove, Arkadije."
Tada se javiše oni malobrojni koji su još posmatrali ekrane. Vrednost zračenja počela je da
opada. Posle nekog vremena spustila se na nivo tek nešto viši od normalnog.
Neko je vratio Pastoralnu na zov roga. Poslednji stav simfonije, 'Vedra i zahvalna osećanja posle
oluje', poteče iz sistema ozvučenja, i kada su ljudi počeli da izlaze iz skloništa i da se razilaze kroz
brod poput semenki maslačka, na Aresu se čula divna stara narodna pesma, razvijajući se u svoj
svojoj bruknerovskoj raskoši. Dok je svirala muzika, utvrdili su da su ojačani sistemi broda izdržali
udar. Deblji zidovi farme i šumskog bioma omogućili su biljkama kakvu-takvu zaštitu, i mada će biti
gubitaka, kao i jedna cela žetva koja neće moći da se jede, zalihe semenja ostale su nedirnute.
Životinje takođe neće moći da budu korišćene za ishranu, ali će verovatno dati novo, zdravo
potomstvo. Jedine žrtve među njima bile su neke nepohvatane ptice pevačice u trpezariji D; našli su
ih na podu, uginule.
Zaštita skloništa sačuvala je posadu, tako da su primili samo oko 6 rema zračenja. To nije bilo
malo za samo tri sata, ali je moglo biti i gore. Spoljnja oplata broda primila je preko 140 rema,
smrtonosnu količinu.

Šest meseci u hotelu, bez ijedne šetnje napolju. Unutra je bilo pozno leto, i dani su bili dugi. Na
zidovima i tavanicama preovlađivala je zelena boja, a ljudi su išli bosi. Tiši razgovori bili su gotovo
nečujni u brujanju mašinerije, huci ventilatora. Brod je izgledao nekako napušteno, čitavi njegovi
odeljci, jer se posada primirila i čekala. Grupice ljudi sedele su u salama Torusa B i D,
razgovarajući. Neke bi utihnule kada bi Maja prošla kraj njih, što je ona, prirodno, ocenila kao
zabrinjavajuće. Imala je teškoća da zaspi i da se probudi. Posao ju je činio nemirnu: svi inženjeri su,
u stvari, samo čekali, a simulacije su postale maltene nepodnošljive. Nikako nije mogla da priguši
svest o prolasku vremena. Spoticala se više nego obično. Otišla je do Vlada, i on joj je preporučio
više tečnosti, više vežbanja, više plivanja.
Hiroko joj je savetovala da bude više na farmi. Pokušala je, provela sate pleveći, žanjući,
potkresujući, đubreći, zalivajući, sedeći na klupi, posmatrajući lišće, lutajući u mislima. Odaje farme
bile su maks tipa, sa bačvastim tavanicama ispruganim sunčanim trakama. Višestruke platforme bile
su prepune zasada, mnogo ih je bilo novih posle oluje. Nije bilo dovoljno prostora da se posada
hrani samo sa farme, ali se Hiroko nije mirila sa tom činjenicom i menjala je namenu drugih skladišta
kada bi ova bila ispražnjena. Na višespratnim platformama rasle su patuljaste stabljike pšenice,
pirinča, soje i ječma; iznad njih su visili nizovi hidroponika sa povrćem i ogromnih staklenki sa
zelenim ili žutim algama, korišćenim za regulaciju razmene gasova.
Bilo je dana kada je Maja samo posmatrala rad grupe na farmi. Hiroko i njen pomoćnik Juao
neprestano su dorađivali beskrajni proces razvoja zatvorenog biološkog sistema za održavanje
života, i imali su stalnu ekipu koja je radila sa njima na tome: Raula, Riju, Džina, Evgeniju, Andreu,
Rodžera, Elen, Boba i Tašu. Ostvareni stepen zatvorenosti sistema bio je meren vrednostima Z, gde
je Z predstavljalo samu zatvorenost. Tako je za svaku supstancu koju su reciklirali važilo

Z = I - e/E
 gde je E bio stepen iskorišćenosti u sistemu, e stepen (nepotpune) zatvorenosti, a I konstanta za
koju je Hiroko, ranije u karijeri, pronašla ispravljenu vrednost. Cilj, Z = I - 1, bio je nedostižan, ali
su mu se asimptotično približavali, i predstavljao je omiljenu igru biologa na farmi. Osim toga, bio je
neophodan za njihov opstanak na Marsu. Zato su rasprave oko njega znale da potraju danima, šireći
se do složenosti koju niko nije potpuno razumeo. Farma je, zapravo, već radila svoj budući posao, na
čemu im je Maja zavidela; bio joj je pun 'kufer' simulacija!
Hiroko je bila zagonetka za Maju. Povučena i ozbiljna, uvek je izgledala obuzeta poslom, a njena
grupa stalno je bila oko nje, kao da je kraljica oblasti koja nema nikakve veze sa ostatkom broda.
Maji se to nije dopadalo, ali tu ništa nije mogla. Ipak, nešto u načinu na koji se Hiroko ponašala
činilo je da sve to izgleda bezazlenije; bilo je jednostavno tako, farma je bila posebno mesto, ekipa
na farmi posebna zajednica. A postojala je i mogućnost da ih Maja nekako iskoristi kao protivteg
Arkadijevom i Džonovom uticaju; zbog toga je nije brinuo njihov izdvojeni svet. Naprotiv, provodila
je sve više vremena sa njima. Posle rada je ponekad išla sa njima do osovine, zbog igre koju su
izmislili, i nazvali je 'tunelskok'. Kroz središnju osovinu prolazila je saobraćajna cev, u kojoj su svi
spojevi cilindara bili u ravni sa njima, tako da je bila prava i glatka. Imala je ogradu za brže kretanje,
ali su skakači u svojoj igri morali da stanu na poklopac skloništa i pokušaju da načine skok kroz cev
do ulaza u balon-salon, svih pet stotina metara dalje, bez dodirivanja zidova i ograde. Korioliske sile
činile su ovo praktično nemoguće, i skok bar do polovine cevi obično je bio dovoljan za pobedu. Ali
je Hiroko jednog dana došla da obiđe eksperimentalni zasad u balon-salonu, i pošto ih je pozdravila,
čučnula je na poklopcu skloništa i skočila, te polako odlebdela punom dužinom tunela, obrćući se u
letu, i zaustavila se na ulazu u balon-salon, uhvativši se jednom rukom.
Igrači su zurili u tunel u muku punom zaprepašćenja.
"Hej!" doviknu joj Ria. "Kako si to izvela?"
"Šta sam izvela?"
Objasnili su joj igru. Hiroko se nasmeši, i Maji odjednom sinu da ona već poznaje pravila. "Kako
si to izvela?" ponovi Ria.
"Samo skočiš pravo", objasni Hiroko i nestade u balon-salonu.
Na večeri su svi saznali priču. Frenk se obrati Hiroko: "Možda si samo imala sreće."
Hiroko se osmehnu. "Možda da ti i ja izvedemo po dvadeset skokova, pa da vidimo ko je
srećniji."
"Nemam ništa protiv."
"U šta se kladimo?"
"U novac, naravno."
Hiroko odmahnu glavom. "Zar stvarno misliš da novac i dalje vredi?"

Nekoliko dana kasnije, Maja je lebdela ispod kupole balon-salona sa Frenkom i Džonom,
posmatrajući Mars, koji je sada bio izbočen krug veličine novčića.
"Ovih dana samo prepirke", reče Džon, usput. "Čujem da su se Aleks i Meri dobro zakačili. Mišel
kaže da su se takve stvari mogle očekivati, ali ipak..."
"Možda smo poveli previše vođa", reče Maja.
"Možda je trebalo da ti budeš jedina", pecnu je Frenk.
"Previše šefova?" reče Džon.
Frenk odmahnu glavom. "To nije zato."
"Nije? Ovaj brod je pun zvezda."
 "Potreba da se istakne i potreba da se vlada nisu isto. Ponekad pomislim da su to sasvim suprotne
stvari."
"Neka bude kako vi kažete, kapetane", iskezi se Džon namorgođenom Frenku. Jedina preostala
opuštena osoba među nama, pomisli Maja.
"Doktori za glavu su predvideli problem", nastavi Frenk, "čak je i njima bilo očigledno. Primenili
su harvardsko rešenje."
"Harvardsko rešenje", ponovi Džon, oprobavajući zvučnost izraza.
"Još davno su administrativci na Harvardu primetili da se, ako prime samo odlikaše iz srednjih
škola, a onda brucošima počnu da dele niže ocene, zabrinjavajuće mnogo njih sasvim razočara
svojim 'peticama' i 'šesticama', i počnu da prljaju Jard, prosipajući sebi mozak na njemu."
"Nisu mogli da se naviknu", reče Džon.
Maja prevrnu očima. "Vas dvojica mora da ste išli u trgovačke škole, a?"
"Način da se izbegne ova neprijatnost, otkrili su, bio je da prime određeni broj učenika naviklih
na osrednje ocene, ali izuzetnih na neki drugi način..."
"Recimo, po hrabrosti da konkurišu za Harvard sa osrednjim ocenama?"
"...kojima nije smetalo da budu na začelju po uspehu, srećnih zbog toga što su na Harvardu."
"Otkud ti znaš za to?" upita Maja.
Frenk se osmehnu. "Bio sam jedan od njih."
"Na ovom brodu nema mediokriteta", reče Džon.
Frenk kao da nije bio ubeđen. "Imamo puno naučnika koje ne zanima da upravljaju stvarima.
Mnogima je to dosadno. Znate već, administracija. Jedva čekaju da to prepuste ovakvima kakvi smo
mi."
"Mužjaci tipa beta", reče Džon, zadirkujući Frenka zbog njegovog zanimanja za sociologiju.
"Blistave ovce." Način na koji su se šalili jedan s drugim...
"Grešiš", reče Maja Frenku.
"Može biti. U svakom slučaju, predstavljaju političko telo. Barem imaju volju da slede." Rekao je
to kao da ga ideja deprimira.
Džon, koga je čekala smena na mostu, pozdravi se i ode.
Frenk odlebde do Maje, a ona se nespokojno pomeri. Nikada nisu razgovarali o svojoj kratkoj
vezi i već dugo nije bilo povoda za to, čak ni posrednog. Razmišljala je šta će reći ako do toga ikad
dođe: da se povremeno upušta sa muškarcima koji joj se dopadnu. Da je to bila stvar trenutka.
Ali on samo pokaza crvenu tačku na nebu. "Pitam se zašto uopšte idemo."
Maja slegnu ramenima. Verovatno je hteo da kaže ja, a ne mi. "Svako ima svoje razloge", reče
ona.
On je okrznu pogledom. "Baš tako."
Pravila se da nije primetila način na koji je to kazao. "Možda nam je u genima", reče. "Možda su
ovi ovde osetili da stvari idu pogrešnim putem na Zemlji. Osetili su prebrz sled promena, ili tako
nešto."
"Pa su se odlučili za novi početak."
"Da."
"Teorija sebičnih gena. Inteligencija kao puko oruđe za uspešnu reprodukciju."
"Valjda."
"Ali ovo putovanje ugrožava uspešnu reprodukciju", reče Frenk. "Ovde to nije bezbedno."
"Nije bezbedno ni na Zemlji. Zagađenje, radijacija, drugi ljudi..."
Frenk zavrte glavom. "Ne. Ne verujem da je sebičnost u genima. Mislim da je negde drugde."
Ispružio je kažiprst i dodirnuo je između dojki - čvrsto, tako da je odlebdeo do poda. Neprestano je
posmatrajući, dodirnu isto mesto kod sebe. "Laku noć, Majo."

Nedelju ili dve posle toga, Maja je brala kupus na farmi, hodajući niz prolaz između višespratnih
leja. Bila je sama u prostoriji. Glavice kupusa podsećale su na kolonu mozgova, bremenitih mislima
u jarkoj svetlosti popodneva.
Onda opazi pokret i pogleda u stranu. Na drugom kraju prostorije, kroz bocu sa algama, ugleda
lice. Staklo boce ga je iskrivilo: lice muškarca, mrke kože. Čovek je gledao na drugu stranu, i nije je
primetio. Činilo se da nešto govori nekom koga nije videla. Pomerio se, i lice mu postade jasno,
uvećano u sredini stakla. Shvatila je zašto ga posmatra tako pomno i zašto joj se steže stomak: nikada
ga ranije nije videla.
On se okrenu i pogleda prema njoj. Oči im se sretoše kroz dva sloja stakla. Bio je to neki
neznanac, mršavog lica i krupnih očiju.
Nestade ga kao da je smeđa magla. Maja je na trenutak oklevala, nije smela da ga prati; onda se
natera da potrči dužinom prostorije i uz dve krivine spojeva, u sledeći cilindar. Tamo nije bilo nikog.
Protrčala je još kroz tri cilindra pre nego što je odustala. Ostala je tako da stoji, zureći u puzavice
paradajza, a dah joj je bolno strugao u grlu. Znojila se, ali se osećala sleđeno. Neznanac. To nije
moglo biti. Ali videla ga je! Usredsredila se na sećanje, pokušala ponovo da dočara lice. Možda je
bio... ali ne. Nije bio niko od njih stotinu, znala je to. Prepoznavanje lica jedna je od najsnažnijih
sposobnosti uma: neverovatno je tačno. A i on je pobegao kada ju je video.
Slepi putnik. Ali ni to nije moguće! Gde bi se sakrio, od čega bi živeo? Šta je radio za vreme
radijacijske oluje?
Je li počelo da joj se priviđa, onda? Zar je dotle došlo?
Vratila se u svoju sobu, s mučninom u stomaku. Hodnici Torusa D bili su nekako mračni uprkos
jarkom osvetljenju, i ona oseti jezu na potiljku. Kada je ugledala svoja vrata, pohitala je u utočište
sobe. Ali u sobi je bila samo postelja sa stočićem, stolica i orman, sa nekoliko polica sa stvarima.
Sedela je tu jedan sat, pa još jedan. Ali tu za nju nije bilo posla, ili odgovora, ili nečeg da odvrati
misli. Ili izlaza.
7.
Maja je bila svesna da ne može nikom da kaže šta je videla, i to je na neki način bilo još strašnije
od samog događaja, jer joj je ukazivalo na njegovu neverovatnost. Ljudi bi pomislili da je poludela.
A šta drugo da pomisle? Kako bi se hranio, gde bi se krio? Ne. Previše ljudi bi znalo. Zaista
nemoguće. Ali, to lice!
Jedne noći ponovo ga je videla u snu i probudila se u znoju. Halucinacije su jedan od simptoma
nervnog sloma kosmonauta, to je dobro znala. To se dosta često događalo tokom dugih boravaka na
orbiti oko Zemlje, zabeleženo je nekoliko desetina slučajeva. Ljudi bi obično počeli da čuju glasove
u stalno prisutnoj pozadinskoj buci ventilacije i mašina, ali je dosta ustaljeno bilo viđanje kolege koji
nije tu, ili još gore doppelgSngera, kao da prazan prostor počinje da se puni ogledalima. Verovalo se
da je uzrok ove pojave pomanjkanje čulnih stimulansa, a Ares, na svom dugom putu, lišen prizora
Zemlje, sa genijalnom (neki bi rekli i sumanutom) posadom, bio je ocenjen kao potencijalni rizik.
Ovo je bio jedan od glavnih razloga što su prostorije na brodu bile tako raznolikih boja i površina, uz
svakodnevne i sezonske promene vremena. A ona je uprkos svemu tome videla nešto što nije moglo
da bude tamo.
I kada bi sada išla kroz brod, činilo joj se da se posada razbila na manje, zatvorene grupe, koje su
retko opštile jedna s drugom. Grupa sa farme provodila je gotovo sve vreme na farmama, gde su čak i
obedovali, na podu, i spavali (zajedno, pričalo se) među zasadima. Medicinska ekipa imala je
sopstvene sobe, urede i laboratorije u Torusu B i provodila je vreme tamo, u zanosu
eksperimentisanja i posmatranja i savetovanja sa Zemljom. Letački tim se pripremao za UMO,
prolazeći kroz nekoliko simulacija dnevno. A ostali... kuda koji. Ne možeš ih naći. Dok je lutala po
torusima, sobe su joj se činile praznije nego ikad. Dvorana D sada nikada nije bila puna. Ali je čak i
u tim proređenim, razdvojenim društvancima počesto primećivala nagle svađe, koje bi neobično brzo
utihnule. Lični sukobi, ali oko čega?
A Maja je i sama manje govorila za stolom, i više slušala. Možeš mnogo toga da zaključiš o
društvu po temama o kojima se u njemu razgovara. U ovom, tema je gotovo uvek bila nauka. Stručne
stvari: biologija, inženjering, geologija, medicina, i šta sve ne još. O tim stvarima se moglo ćaskati
bez kraja.
Ali kada bi broj učesnika u razgovoru pao ispod četiri, primetila je, teme bi počele da se menjaju.
Stručne teme bile su dopunjene (ili potpuno zamenjene) ogovaranjem; a ogovaranje se uvek bavilo
dvoma velikim oblicima društvene dinamike, seksom i politikom. Glasovi bi se spustili, glave zbile, i
novost bi bila puštena u promet. Glasine o seksualnim vezama postajale su manje atraktivne i bučne,
a više jetke i složene. U retkim slučajevima, kao što je bio nesrećni trougao između Žanet Blajleven,
Meri Dankel i Aleksa Zalina, stvar je eksplodirala i postala glavna tema na brodu; u drugima je sve
ostajalo toliko skriveno da se o tome govorilo šapatom, praćeno značajnim, radoznalim pogledima.
Žanet bi ušla u trpezariju sa Rodžerom Kolkinsom, i Frenk bi dobacio Džonu, glasom prigušenim
taman toliko da dopre do Majinih ušiju: "Žanet misli da smo panmiksija." Maja bi se pravila da ne
čuje, kao što je uvek činila kada bi on upotrebio taj podrugljivi ton; ali je kasnije potražila reč u
rečniku sociobiologije i pročitala da je panmiksija grupa u kojoj se svaki mužjak pari sa svakom
ženkom.
Sutradan je radoznalo osmotrila Žanet; nije imala pojma. Žanet je bila druželjubiva, naginjala bi ti
se blizu u razgovoru i zaista slušala kad govoriš. I lako se osmehivala. Ali... pa, brod je bio građen
da obezbedi dovoljno privatnosti. Bilo je jasno da se događa više nego što je iko znao.
A među ovim tajnim životima, zar se nije mogao skriti još jedan, vođen u samoći, ili u sprezi sa
nekima među njima, nekom malom klikom ili kabalom?
"Jesi li primetila nešto čudno u poslednje vreme?" upitala je Nađu jednog dana, na kraju redovnog
ćaskanja za doručkom.
Nađa slegnu ramenima. "Ljudi se dosađuju. Krajnje je vreme da stignemo tamo, čini mi se."
Možda je to bilo sve.
Nađa reče: "Jesi li čula za Hiroko i Arkadija?"
Glasine su se neprestano vrtele oko Hiroko. Maji je to izgledalo neukusno, zabrinjavajuće. Da
usamljena Azijatkinja među njima postane žiža takvog nečeg... dama-zmaj, tajnoviti Istok... Iza
racionalnih, naučničkih površina umova putnika, krilo se toliko dubokih i moćnih praznoverica. Ništa
nije bilo nemoguće, sve je moglo da se dogodi.
Recimo, lice viđeno kroz staklo.
I tako je slušala, s teskobom u utrobi, kada se Saša Jefremov nagnuo sa susednog stola i odgovorio
na Nađino pitanje pitanjem da li Hiroko možda zasniva muški harem. Besmislica, naravno; iako je
svojevrstan savez između Hiroko i Arkadija imao neku onespokojavajuću logiku, Maja nije bila
sigurna zašto. Arkadije je bio veoma otvoren u pozivanju na neposlušnost prema kontroli misije, dok
Hiroko nikada nije govorila o tome; ali zar nije svojim postupcima, zapravo, odvojila celu grupu za
farmu u mentalni torus gde drugima nema pristupa?
Ali kada je Saša dodao, tihim glasom, da Hiroko planira da oplodi nekoliko svojih jajnih ćelija
spermom svih muškaraca na Aresu i da ih skloni u kriogenu komoru za upotrebu na Marsu, Maja je
morala da pokupi svoj poslužavnik i pođe prema mašinama za sudove, osećajući nešto slično
vrtoglavici. Svi su postali čudni.

Crveni krug narastao je do veličine krupnijeg novčića, a s njim i osećaj napetosti, kao da su tek
prošli kroz letnju oluju, pa je vazduh pun prašine i kreozota i statičkog elektriciteta. Kao da je bog
rata zaista tamo na onoj krvavoj tački, čekajući ih. Zelene zidne ploče unutar Aresa sada su bile
poprskane žutim i smeđim, a popodnevna svetlost bila je prepuna blede boje natrijumove pare.
Ljudi su provodili sate u balon-salonu, posmatrajući ono što niko od njih osim Džona nije video.
Mašine za vežbanje bile su u neprestanoj upotrebi, simulacije su se izvodile sa obnovljenim
oduševljenjem. Žanet je išla kroz toruse, šaljući kući video-slike svih promena u njihovom malom
svetu; onda je bacila naočari na sto i odrekla se zvanja izveštača. "Ma, neću više da budem crna
ovca", reče. "Svaki put kad uđem u neku prostoriju svi umuknu ili počnu da spremaju zvaničnu
verziju. Kao da sam neprijateljski uhoda!"
"Bila si", reče Arkadije, i snažno je zagrli.
Isprva se niko nije javio da preuzme njen posao. Hjuston je slao zabrinute poruke, zatim prekore,
potom maglovite pretnje. Sad kad su se primakli Marsu, ekspedicija je dobijala mnogo više TV-
vremena, i situacija je pretila da se 'pretvori u novu', kako su se izrazili u kontroli misije. Podsetili su
koloniste na to da će ovaj skok publiciteta na kraju doneti svemirskom programu svakojake
pogodnosti; kolonisti moraju da snime i emituju sve što rade, da bi podstakli javnu podršku za kasnije
misije na Mars od kojih će zavisiti. Njihova je dužnost da objave svoje priče!
Frenk je izišao pred ekran i predložio da kontrola misije sastavlja video-izveštaje od materijala
snimljenih robotskim kamerama. Hejstings, šef Kontrole Misije u Hjustonu, bio je vidljivo rasrđen
ovim odgovorom. Ali kao što reče Arkadije, sa kezom koji je proširio važenje pitanja na sve: "Šta
nam mogu?"
Maja je vrtela glavom. Znala je da šalju negativan signal i da odaju ono što su video-izveštaji do
tada krili, da se grupa podelila na sučeljene saveze. Što je ukazivalo na Majinu nesposobnost da
kontroliše rusku polovinu ekspedicije. Već se spremala da zamoli Nađu za prijateljsku uslugu da
preuzme izveštavanje izveštača, kada su se Filis i neki njeni prijatelji iz Torusa B prijavili za posao.
Smejući se izrazu Arkadijevog lica, Maja im ga prepusti. Arkadije se pravio da mu je svejedno.
Iznervirana, Maja reče na ruskom: "Jasno ti je da si propustio priliku! Priliku da oblikuješ naš život,
u stvari!"
"Ne naš život, Majo. Njihov. I neka misle šta hoće."

Maja i Frenk počeli su da se dogovaraju o zadacima vezanim za spuštanje na planetu. Ovi su do

izvesne mere već bili predodređeni strukama članova posade, ali je zbog viška znanja ipak još moglo
da se bira. A Arkadijeve provokacije konačno su postigle svoje: zemaljski planovi Kontrole Misije
sada su u najboljem slučaju bili posmatrani kao provizorni. U stvari, niko nije mario da prizna Majin
ili Frenkov autoritet, što je stvorilo napetu situaciju kada se saznalo na čemu rade.
Zemaljski plan Kontrole Misije zahtevao je uspostavljanje naseljeničke baze u ravnicama severno
od Ambisa Ofir, ogromnog severnog kraka Vales Marineris. Ceo tim sa farme trebalo je da ostane u
bazi, kao i većina inženjera i medicinara - ukupno šezdesetoro od stotinu. Ostali bi bili raštrkani na
pojedinačnim zadacima, vraćajući se povremeno u bazu. Najkrupniji pojedinačni zadatak bio je da se
ukotvi deo rastavljenog Aresa na Fobosu i da se započne pretvaranje tog meseca u svemirsku stanicu.
Druga, manja misija napustila bi logor baze i zaputila se prema polarnoj kapi, da podigne iskopni
sistem koji bi slao blokove leda nazad u bazu. Treća misija trebalo je da izvrši niz geoloških
istraživanja, putujući preko cele planete; spektakularan zadatak, nema šta. Sve manje grupe bile bi
samostalne tokom razdoblja do godinu dana, tako da njihov sastav nije bio nimalo bezazlena stvar za
izbor; dobro su znali, sada, koliko godina može da bude duga.
Arkadije i grupa njegovih prijatelja - Aleks, Rodžer, Samanta, Edvard, Žanet, Tatjana, Elena -
zatražili su da rade na Fobosu. Kada su Filis i Meri čule za to, došle su kod Maje i Frenka da se
pobune. "Oni očigledno pokušavaju da preuzmu Fobos, i ko zna šta će da rade s njim?"
Maja je klimnula glavom, a videla je da se to ni Frenku ne dopada. Problem je bio u tome što niko
drugi nije hteo da ostane na Fobosu; čak se ni Filis i Meri nisu isprsile da zamene Arkadijevu grupu,
tako da nije bilo jasno kako mu se suprotstaviti.
Još je glasnije bilo negodovanje kada je En Klejborn dala svoj spisak ljudi za geološka
istraživanja. Bilo je puno onih koji su želeli da se uključe u ovu misiju, a nekoliko izostavljenih sa
liste izjavili su da idu, želi li to En ili ne.
Svađe su postale česte i žestoke. Gotovo svako na brodu izabrao je sebi neku od misija,
zauzimajući poziciju za konačno odlučivanje. Maja je osećala da gubi kontrolu nad ruskim
kontingentom; bila je sve kivnija na Arkadija. Na jednom sastanku grupe sarkastično je predložila da
računar obavi izbor. Ideja je odbačena bez imalo obzira na njen položaj. U očajanju je podigla ruke.
"Pa šta onda da radimo?"
Niko nije znao.
Sastala se sa Frenkom da se dogovore. "Hajde da im pružimo privid da sami odlučuju", rekao joj
je, sa kratkim osmejkom; shvatila je da mu nije bilo krivo zbog njenog neuspeha na sastanku. Njihova
veza se vraćala da je progoni, i klela je sebe što je bila budala. Mali politbiroi umeju da budu
opasni...
Frenk je napravio anketu o pojedinačnim željama i objavio rezultate na mostu, svačiji prvi, drugi i
treći izbor. Najtraženija su bila geološka istraživanja, za razliku od boravka na Fobosu. Svi su to već
znali, a objavljene liste pokazale su da ima manje nesuglasica nego što je izgledalo. "Postoje
primedbe da će Arkadije okupirati Fobos", rekao je na sledećem sastanku, "ali niko osim njega i
njegovih prijatelja ne prihvata taj posao. Svi ostali hoće dole na planetu."
Arkadije reče: "Zapravo bi trebalo da dobijemo naknadu za trud."
"Ne liči na tebe da govoriš o naknadi, Arkadije", dočeka Frenk.
Arkadije se naceri i sede.
Filis nije bilo smešno. "Fobos će biti spona između Zemlje i Marsa, kao svemirske stanice na
orbiti oko Zemlje. Ne možete sa planete na planetu bez njih, jer su to, kako ih svemirski stratezi zovu,
uska grla."
"Obećavam da ću držati ruke dalje od tvog grla", reče joj Arkadije.
Frenk reče oštro: "Svi ćemo biti iz istog sela! Sve što činimo uticaće na svakoga od nas! A po
tome kako se ponašate, prijalo bi nam povremeno razdvajanje. Ja, na primer, ne bih imao ništa protiv
da nekoliko meseci ne moram da gledam Arkadija."
Arkadije se pokloni: "Fobose, eto nas!"
Ali su Filis i Meri i njihova grupa ostali nezadovoljni. Provodili su dobar deo vremena savetujući
se sa Hjustonom, i kad god bi Maja ušla u Torus B, razgovori bi zamukli, pratili bi je sumnjičavi
pogledi - kao da ju je to što je Ruskinja samo po sebi svrstavalo na Arkadijevu stranu! Proklinjala ih
je zbog gluposti, Arkadija još više. On je sve započeo.
Na kraju je postalo teško odrediti šta se događa, sa stotinu ljudi raštrkanih po brodu koji je
odjednom izgledao ogroman. Interesne grupe, mikropolitika; sve se usitnjavalo. Samo stotinu ljudi, a
ipak previše da se slože! I nije bilo ničeg što bi ona ili Frenk tu mogli da učine.

Jedne noći ponovo je sanjala ono lice na farmi. Probudila se potresena, i više nije mogla da zaspi;
odjednom joj se sve činilo izvan kontrole. Putovali su kroz bezvazdušni prostor u malom grozdu
povezanih limenki, a ona je trebalo da upravlja brodom ludaka! Apsurdno!
Izišla je iz sobe i popela se tunelom paoka D do središnje osovine. Uzverala se rukama do balo-
salona, ne setivši se igre tunelskok.
Bilo je četiri ujutru. Unutrašnjost balon-salona bila je poput planetarijuma posle odlaska
gledalaca, tiha, pusta, sa hiljadama zvezda posutim po crnoj polulopti kupole. Mars je počivao pravo
iznad glave, visoko, sasvim raspoznatljivo zakrivljen, kao kamena pomorandža bačena među zvezde.
Četiri velika vulkana bili su vidni belezi, a mogle su se razabrati i dugačke brazde Marinerisa.
Lebdela je ispod svega toga, raširenih udova i sa lakim obrtanjem, pokušavajući da pojmi, da oseti
nešto posebno u gustoj mreži međuzavisnosti svojih osećanja. Kada je trepnula, sitne loptice suza
otplutaše među zvezde.
Vrata komore se otvoriše. Unutra uplovi Džon Bun, opazi je i dograbi ručku poklopca da se
zaustavi. "Oh, izvini. Ne smeta ako ti se pridružim?"
"Ne." Maja šmrknu i protrlja oči. "Šta te je dovelo ovamo gore u ovo doba?"
"Često rano ustajem. A tebe?"
"Ružni snovi."
"O čemu?"
"Ne sećam se", reče ona, misleći na ono lice.
On se odgurnu i prolebde pokraj nje do kupole. "Ja se nikad ne sećam onog što sanjam."
"Nikad?"
"Pa, retko. Ako me nešto probudi usred sna, i ako mi se da vremena da razmislim o tome, moguće
je da se setim, bar nakratko."
"To je normalno. Ali je loš znak ako se nikada ne sećaš ničega iz sna."
"Stvarno? Je li to simptom nečega?"
 "Krajnje represije, čini mi se." Bila je odlebdela do boka kupole; odgurnula se u vazduh i
zaustavila uz kupolu pored njega. "Ali to bi mogao da bude frojdijanizam."
"Drugim rečima, nešto kao teorija o flogistonu."
Ona se nasmeja. "Tačno."
Posmatrali su Mars, ukazujući jedno drugom na poznate tačke. Razgovarali. Maja ga je potajno
gledala dok je govorio. Tako prazna, zadovoljna lepota; zaista nije njen tip. U stvari, njegovo stalno
dobro raspoloženje u početku je vezivala za neku vrstu ograničenosti. Ali se tokom putovanja uverila
da nije nimalo glup.
"Šta misliš o svim onim svađama oko toga šta treba da radimo tamo gore?" upita ona, pokazujući
na crveni kamen ispred njih.
"Ne znam."
"Mislim da je Filis umnogome u pravu."
On slegnu ramenima. "Mislim da to nije važno."
"Kako to?"
"Kod sukoba je važno samo ono što mislimo o njegovim učesnicima. X tvrdi a, Y tvrdi b. Oni
iznose argumente kojima potkrepljuju svoje stavove, ko zna koliko ih bude. Ali kada se njihovi
slušaoci sećaju rasprave, važno je samo da X veruje u a dok Y veruje u b. Ljudi tada formiraju svoje
mišljenje prema onome što misle o X i Y."
"Ali mi smo naučnici! Obučavani smo da odmeravamo činjenice."
Džon klimnu glavom. "Tako je. U stvari, složiću se sa tobom zato što mi se dopadaš."
Ona se nasmeja i odgurnu ga, i oboje odleteše niz kupolu, svako na svoju stranu.
Iznenađena sobom, Maja se zaustavi na podu. Okrenu se i ugleda Džona kako se zaustavlja na
drugoj strani salona. On je pogleda uz osmeh, uhvati se za rukohvat i odbaci u vazduh, ispod kupole,
prema njoj.
Maja istog trenutka shvati, i odgurnu mu se u susret, potpuno zaboravivši svoju odluku da će
izbegavati takve stvari. Leteli su jedno na drugo, i da bi izbegli bolan sudar, morali su da se uhvate i
obrnu u vazduhu, kao da igraju. Okretali su se, držeći se za ruke, spiralnom putanjom prema tavanici.
Bio je to ples, sa jasnim i očiglednim završetkom, kome su mogli da se prepuste kad god to požele:
brate! Maji je srce tuklo, dah joj je bio isprekidan. Zategli su mišice usred okreta, prišli u zagrljaj
poput polako pristajućih brodova i poljubili se.
Džon se odgurnu od nje prema podu, osmehujući se, poslavši je prema tavanici. Uhvati se za pod i
otpuza do poklopca komore. Zaključa ga.
Maja raspusti kosu i protrese je tako da joj je zaplivala oko glave, preko lica. Divlje zatrese njom
i nasmeja se. Nije se osećala na rubu neke velike ili neobuzdane ljubavi; jednostavno je očekivala da
joj bude lepo, a taj osećaj lakoće bio je... Oseti jaku navalu pohote i odgurnu se od kupole prema
Džonu. Savila se u spor salto, otkopčavajući gornji deo odela u okretu, a srce joj je udaralo kao
timpani, sva krv slila joj se u kožu, koja je bridela kao da se rastapa dok se svlačila, naletela na
Džona, odbila se od njega posle prenervoznog potezanja rukava; sudarali su se po odaji oslobađajući
se odeće, pogrešno proračunavali uglove i inerciju sve dok se konačnim potiskom bosih stopala ne
odbaciše jedno na drugo i sretoše u uskovitlanom zagrljaju, te zalebdeše, ljubeći se, među
odbačenom odećom.

U danima koji su sledili nalazili su se ponovo. Nisu pokušavali da kriju vezu, tako da su ubrzo
postali poznata stvar, zvanični par. Događaj kao da je zatekao mnoge na brodu; kada je jednog jutra
ulazila u trpezariju, Maja uhvati kratak Frenkov pogled, koji je zaledi; podsetio ju je na neki
pređašnji trenutak, neki događaj, neki izraz njegovog lica koji nije mogla tačno da prizove.
Ali činilo se da je većini ipak drago. Na kraju krajeva, bio je to kraljevski izbor, savez dveju sila
iza kolonije, znak harmonije. Njihovo spajanje kao da je zaista pokrenulo i druge, koji su ili prestali
sa skrivanjem ili započeli, u nanovo prezasićenoj sredini, nešto novo. Vlad i Ursula, Dmitrij i Elena,
Raul i Marina; svuda su se pojavljivali sveže prepoznati parovi, toliko da su samci među njima
počeli da zbijaju nervozne šale o tome. Ali Maja je primetila da ima manje napetosti u glasovima,
manje svađa, više smeha.
Jedne noći, dok je ležala u postelji razmišljajući o tome (razmišljajući kako bi bilo da skokne do
Džonove sobe), pitala se da li su zato zajedno; ne iz ljubavi, jer ga ni sad nije volela, osećala je samo
prijateljstvo, pojačano strašću koja je bila snažna, ali bezlična... već zato što je to bila, zapravo,
veoma korisna veza. Korisna za nju - no, zaobišla je tu temu, usredsredivši se na korisnost veze za
ekspediciju u celini. Jeste, bila je i politička. Kao feudalna politika ili antičke komedije o proleću i
obnavljanju života. Morala je da prizna da se tako i oseća, kao da dela po nalogu nečega jačeg od
sopstvenih želja, izvršavajući želje neke više sile. Samog Marsa, možda. Osećaj uopšte nije bio
neprijatan.
A pomisao da će zadobiti premoć nad Arkadijem; ili Frenkom; ili Hiroko... pa, nije joj bilo teško
da izbegne da misli o tome. Jedna od stvari u kojima je bila uspešna.

Po zidovima su se rascvetavale žuta, crvena i narandžasta boja. Mars je sada bio veličine Meseca
na nebu Zemlje. Bilo je vreme da požanju plodove svojih napora; još samo nedelju dana, i biće tamo.
Još je bilo napetosti oko nerešenih zadataka po spuštanju. Maji je sada bilo teže nego ikad da radi
sa Frenkom: tu nije bilo ničeg očiglednog, ali imala je utisak da mu ne pada teško što ne uspevaju da
kontrolišu situaciju, zato što su ispadi dolazili uglavnom od Arkadija, pa je izgledalo da je to više
njenom krivicom nego njegovom. Nekoliko puta napuštala je sastanak sa Frenkom i odlazila kod
Džona, nadajući se pomoći. Ali Džon se držao izvan rasprava i podržavao je sve što bi Frenk
predložio. Njegovi privatni saveti Maji bili su dosta oštri, ali joj je smetalo što mu se dopada
Arkadije, a ne Filis; često joj je predlagao da podrži Arkadija, očito nesvestan koliko je to moglo da
potkopa njen autoritet među ostalim Rusima. Ipak mu to nikada nije rekla. Bili ljubavnici ili ne, neke
stvari nije želela da raspravlja s njim, niti sa bilo kim drugim.
Ali jedne noći, u njegovoj sobi, napetih živaca, ležeći bez sna, brinući zbog ovoga i onoga, ona
reče: "Misliš da bi bilo moguće sakriti slepog putnika na brodu?"
"Pa, ne znam", reče on, iznenađen. "Zašto pitaš?"
Teško gutajući, ispričala mu je o licu koje je videla kroz bocu sa algama.
On sede u postelji, zureći u nju. "Sigurna si da nije..."
"Nije bio niko od nas."
On protrlja bradu. "Pa... pretpostavljam da mu je pomogao neko od posade..."
"Hiroko", reče Maja. "Mislim, ne samo zato što je to Hiroko, već i zbog farme i tako to. To bi
rešilo problem hrane, a tamo ima i puno mesta za skrivanje. Osim toga, mogao je da se skloni sa
životinjama tokom radijacijske oluje."
"Primile su dosta rema!"
"Ali on je mogao da se skloni iza njihovih zaliha vode. Ne bi bilo teško napraviti sklonište za
jednu osobu."
Džon kao da još nije mogao da se pomiri sa mišlju. "Godina dana skrivanja!"
"Brod je veliki. Moglo se izvesti, zar ne?"
"Pa, pretpostavljam da jeste. Da, rekao bih da je moglo. Ali zašto?"
 Maja slegnu ramenima. "Nemam pojma. Neko ko je hteo da ide, ali nije prošao izbor. Neko ko je
imao prijatelja, ili prijatelje..."
"Ipak! Mislim, mnogi naši prijatelji su hteli da pođu. To ne znači da..."
"Znam, znam."
Razgovarali su o tome skoro ceo sat, razmatrajući moguće razloge, metode da se provuče putnik
na brod, da se sakrije, i tako dalje. Maja odjednom opazi da se oseća mnogo bolje, da je, zapravo, u
odličnom raspoloženju. Džon joj veruje! Nije pomislio da je poludela! Osetila je talas olakšanja i
sreće, i zagrlila ga. "Tako je dobro moći pričati sa tobom o ovome!"
On se nasmeši. "Prijatelji smo, Majo. Trebalo je to ranije da pomeneš."
"Da."

Balon-salon bio bi savršeno mesto za posmatranje završnog približavanja Marsu, ali im je

predstojalo vazdušno kočenje radi smanjenja brzine, a kupola je trebalo da bude iza toplotnog štita
koji su sad razvijali. Vidika neće biti.
Vazdušno kočenje poštedelo ih je nošenja velike količine goriva koja bi bila potrošena za
usporavanje, ali je predstavljalo krajnje preciznu operaciju, otuda i opasnu.
Imali su manevarskog prostora za manje od milisekunde luka, tako da je nekoliko dana pre UMO
navigacioni tim počeo da secka njihov kurs malim potiscima skoro svakog sata, fino podešavajući
prilazak. Onda su, kada su se našli bliže, isključili rotaciju broda. Povratak u bestežinsko stanje, čak i
u torusima, bilo je šok; Maja je tek tada shvatila da posredi nije još jedna simulacija. Lebdela je kroz
vetroviti vazduh hodnika, posmatrajući sve iz nove, više perspektive, i odjednom joj je postalo jasno
da je to stvarnost.
Spavala je u kratkim intervalima, ovde sat, tamo tri sata. Svaki put kada bi se prenula, plutajući u
vreći za spavanje, imala je trenutak dezorijentacije, misleći da je ponovo na Novom miru. Onda bi se
setila, i adrenalin bi je smesta razbudio: uskoro će biti tamo. Tada je izlazila i polazila s ruke na ruku
kroz hodnike torusa, odgurujući se od zidnih ploča smeđe i zlatne i bronzane boje. Na mostu bi
proverila putanju sa Meri, Raulom, Marinom ili nekim drugim od navigatora; bila je nepromenjena.
Približavali su se Marsu, tako brzo da se činilo da im na oči raste na ekranima.
Bilo je potrebno da promaše planetu za trideset kilometara, ili otprilike desetmilijarditi deo
razdaljine koju su prevalili. Nema problema, rekla je Meri, uz brz pogled prema Arkadiju. Za sada su
bili na test-mantri i nadali su se da neće iskrsnti nijedan od onih suludih problema.
Članovi posade koji nisu bili uključeni u navigaciju radili su na pečaćenju broda, pripremajući
sve za torziju i drmanje koje će dve i po gravitacije sigurno doneti. Neki od njih morali su da iziđu na
EVA, da podignu sporedne toplotne štitove i obave slične poslove. Bilo je dosta stvari da se uradi,
ali su dani i pored toga izgledali predugi.

Trebalo je da se dogodi usred noći, tako da su te večeri sva svetla ostala uključena i niko nije
otišao na spavanje. Svako je imao dežurstvo - neko na dužnosti, a većina samo da bi sačekali. Maja
je sedela na svom sedištu na mostu, posmatrajući ekrane i monitore, razmišljajući da izgledaju baš
tako kao da je sve samo simulacija na Bajkonuru. Zar je moguće da zaista ulaze na orbitu oko Marsa?
Bilo je. Ares je udario u visoke slojeve Marsove retke atmosfere brzinom od četrdeset hiljada
kilometara na sat i brod je istog trenutka počeo da vibrira. Majina stolica tresla se tako brzo i snažno,
i čula se prigušena rika, kao da lete kroz visoku peć... kako je i izgledalo, jer su ekrani plamteli
jarkim ružičasto-narandžastim sjajem. Sabijeni vazduh odbijao se od toplotnih štitova i goreo
šibajući pored svih spoljnjih kamera, tako da je ceo most bio u boji Marsa. Tada se vrati sila teže,
osvetnički; Majina rebra bila su tako snažno pritisnuta da je jedva disala, a pogled joj je bio
zamućen. Kako je bolelo!
Orali su kroz razređeni vazduh brzinom i na visini izračunatim da ih prebace u ono što su
aerodinamičari zvali prelazni tok, stanje između slobodnog molekularnog toka i kontinuum-toka.
Slobodni molekularni tok bio bi pogodniji način kretanja, jer bi vazduh u sudaru sa toplotnim štitom
bio potisnut u stranu, a nastali vakuum bio bi popunjen uglavnom molekularnom difuzijom; međutim,
kretali su se suviše brzo za to i samo su delimično uspevali da izbegnu strahovitu toplotu kontinuum-
toka, u kome je vazduh prelazio preko štita i broda poput talasa. Jedino rešenje bilo je da zauzmu
najvišu moguću putanju koja će ih dovoljno usporiti; ovo ih je prebacilo u prelazni tok, koji se
kolebao između slobodnog molekularnog toka i kontinuum-toka, čineći vožnju truckavom. A tu je
ležala opasnost. Ako se dogodi da nalete na ćeliju visokog pritiska u atmosferi Marsa, gde bi toplota,
vibracije ili g-sile izazvale kvar nekog osetljivog mehanizma, mogli bi da se nađu u jednom od
Arkadijevih košmara, i to dok su pritisnuti u sedišta, 'težeći' svako po dve stotine kilograma, što
Arkadije nikad nije uspeo da simulira dovoljno dobro. U stvarnom svetu, pomisli Maja sumorno,
kada si najranjiviji pred opasnošću, istovremeno si najnemoćniji da joj se odupreš.
Ali sudbina je htela da vreme u stratosferi Marsa bude stabilno, i ostali su u test-mantri, koja se
pokazala kao gromoglasnih, potresajućih osam minuta bez daha. Maja nije mogla da se seti sata koji
je trajao toliko dugo. Senzori su pokazivali da se glavni toplotni štit zagrejao do 600 stepeni
Kelvina...
A onda vibracije prestadoše. Nestade urlanja. Izronili su iz atmosfere, pošto su kliznuli kroz nju
četvrtinom putanje oko planete. Brzina je pala za nekih dvadeset hiljada kilometara na sat, a
temperatura štita je porasla na 710 stepeni Kelvina, sasvim blizu gornje granice. Ali metod je uspeo.
Sve je bilo mirno. Lebdeli su, ponovo bez težine, držani samo kaiševima sedišta. Imali su osećaj da
je prestalo svako kretanje, da plutaju u savršenom miru.
Nesigurno su se odvezali i zalebdeli kao duhovi u hladnom vazduhu soba, sa dalekom jekom oluje
u ušima, koja je pojačavala tišinu. Govorili su preglasno, grčevito se rukujući. Maja se osećala
ošamućeno i nije razumela šta joj ljudi govore; ne zato što ih nije čula, već zato što nije obraćala
pažnju.

Dvanaest bestežinskih sati kasnije, njihova nova putanja odvela ih je u periapsu, trideset pet
hiljada kilometara od Marsa. Tada su nakratko uključili rakete, povećavši brzinu za oko sto
kilometara na sat; potom su ponovo bili povučeni prema Marsu, usecajući elipsu koja će ih dovesti na
manje od pet stotina kilometara od površine. Bili su na orbiti oko Marsa.
Svaka elipsa oko Marsa trajala je oko jedan dan. Tokom sledeća dva meseca, kompjuteri će
kontrolisati potiske koji će njihovu putanju približiti orbiti Fobosa. Ali će se grupe za desant spustiti
mnogo pre toga, dok je apogej još blizu.
Vratili su toplotne štitove u položaj mirovanja i prešli u balon-salon da gledaju.
Mars je za vreme apogeja ispunio najveći deo neba, kao da lete iznad njega u mlaznjaku. Dubina
Vales Marineris bila je uočljiva, visina četiri velika vulkana očigledna; njihovi široki vrhovi pojavili
su se na obzorju pre nego što im se ukazala okolina. Površina je bila posuta kraterima: kružna
unutrašnjost bila im je jarke peščane narandžaste boje, nešto svetlije od okolnog zemljišta. Verovatno
prašina. Kratki krzavi planinski venci bili su nešto tamniji od okoline, boje rđe isprugane crnim
senkama. Ali su i svetle i tamne boje tek za nijansu odstupale od sveprisutne rđavo-narandžasto-
crvene, koja bejaše boja svakog vrha, kratera, kanjona, dine, pa čak i srpaste kriške prašnjave
atmosfere, vidljive visoko iznad blistavog luka planete. Crveni Mars! Prizor je bio potresan,
opčinjavajući. Svako je to osetio.

Proveli su duge sate u radu, i to konačno u istinskom radu. Brod je trebalo da bude delimično
rasklopljen. Glavni trup na kraju će biti ostavljen na orbiti blizu Fobosa, da posluži kao vozilo za
povratak u slučaju potrebe. Ali je dvadeset tankova sa spoljnje strane poluge osovine trebalo samo
otkačiti od Aresa i opremiti da budu vozila za spuštanje kolonista na planetu, u grupama po petoro.
Prvi lender trebalo je da se spusti čim bude otkačen i opremljen; stoga su radili bez prestanka, u
smenama, provodeći dosta vremena u EVA-ma. Dovlačili su se u trpezarije umorni i izgladneli,
bučno razgovarajući; čamotinja putovanja kao da je bila zaboravljena. Jedne večeri, Maja je lebdela
u kupatilu, pripremajući se za spavanje, osećajući ukočenost mišića koje nije iskusila mesecima. Oko
nje su ćaskali Nađa, Saša i Jeli, i u toploj bujici živog ruskog jezika odjednom joj se sinu da su svi
srećni - živeli su poslednje trenutke iščekivanja, iščekivanja koje im je ležalo na srcima pola života,
ili još od detinjstva - a sada je iznenada Mars bujao ispred njih kao dečji crtež pastelima, čas
ogroman, čas mali, ogroman, pa mali; i dok se ljuljao tamo-amo, širio se u svoj svojoj bezmernoj
moći: tabula rasa, neispisana tablica. Neispisana crvena tablica. Sve je bilo moguće, sve je moglo da
se dogodi - u tom smislu su bili, samo u ovih poslednjih nekoliko dana, savršeno slobodni. Slobodni
od prošlosti, slobodni od budućnosti, oslobođeni težine usred sopstvenog zagrejanog vazduha,
lebdeći poput duhova koji se spremaju da istraže materijalni svet. Maja uhvati sopstveni lik u
ogledalu, nakrivo iskežen zbog četkice za zube, i dohvati prečagu da ostane u mestu. Pade joj na
pamet da možda nikada više neće biti tako srećni. Lepota je obećanje sreće, a ne sreća sama, a
očekivani svet često je bogatiji nego ijedan stvarni. Ali ovog puta, ko zna? Ovaj put bi to mogao da
bude onaj iz snova.
Pustila je prečagu i ispljunula pastu u kesu za vodu, a zatim isplovila unazad u hodnik. Šta god
bude, postigli su cilj. Zaslužili su priliku da bar pokušaju.

Rasklapanje Aresa izazvalo je neobična osećanja kod mnogih. Bilo je, kako je Džon primetio, kao
da rasklapaš grad i bacaš kuće na različite strane. A ovo je bio jedini grad koji su imali. Pod paskom
džinovskog Marsovog oka, sva njihova neslaganja postala su prenapeta; očito je došao trenutak
odluke, vreme je isticalo. Ljudi su se svađali, otvoreno ili potajno. Bilo je toliko grupica, sa
sopstvenom voljom... šta se dogodilo sa onim kratkim trenutkom sreće? Maja je najveći deo krivice
svaljivala na Arkadija. Otvorio je Pandorinu kutiju; da nije bilo njega i njegove priče, zar bi se grupa
sa farme toliko zbila oko Hiroko? Zar bi se medicinska ekipa držala tako odvojeno? Nije verovala da
bi.
Ona i Frenk svojski su se trudili da izglade neslaganja i postignu jednoglasje, da ljudima pruže
osećaj da su i dalje jednistven tim. Ovo je zahtevalo duga zasedanja sa Filis i Arkadijem, En i
Saksom, Hjustonom i Bajkonurom. U tom procesu se između dvoje vođa razvio još složeniji odnos od
njihovih prvobitnih susreta u parku, mada su i oni činili deo toga; Maja je sad opažala, u Frenkovim
povremenim varnicama sarkazama i netrpeljivosti, da ga je to mnogo više pogodilo nego što joj se u
početku činilo. Ali sada je bilo kasno.
Na kraju je zadatak na Fobosu zaista dodeljen Arkadiju i njegovima, najviše zato što ga niko drugi
nije želeo. Svakome ko je to hteo, obećano je mesto u geološkim istraživanjima, a Filis, Meri i
ostalima iz 'hjustonskog društva' pružena su uveravanja da će se izgradnja logora odvijati prema
planovima načinjenim u Hjustonu. Izrazili su nameru da rade u bazi, da bi se uverili da će to biti
ostvareno. "Dobro, dobro", zareža Frenk na kraju jednog od tih sastanaka. "Svi ćemo biti na Marsu, i
ne znam zašto se ovoliko svađamo oko toga šta ćemo tamo da radimo."
 "To ti je život", reče Arkadije veselo. "Bio na Marsu ili ne, život teče dalje."
Frenk je stiskao zube. "Ovde sam da bih pobegao od takvih stvari."
Arkadije odmahnu glavom. "A, to nisi! Ovo je tvoj život, Frenk. Šta bi radio da nije ovoga?"

Jedne večeri uoči samog spuštanja, okupili su se svih stotinu na banketu. Najveći deo hrane bio je
odgajen na farmi: pasta, salata i hleb, sa crnim vinom iz skladišta, čuvanim za posebne prilike.
Kada su poslužili dezert, jagode, Arkadije uzlebde i predloži zdravicu. "Za novi svet koji ovde
stvaramo!"
Hor uzdaha i odobravanja; sad su svi znali šta je time mislio. Filis baci jagodu na pod i reče:
"Slušaj, Arkadije, ovo naselje je naučna stanica. Tvoje ideje nemaju nikakve veze s tim. Možda za
pedeset ili sto godina. Ali će za sad da bude kao na onim stanicama na Antarktiku."
"To je tačno", reče Arkadije. "Ali antarktičke stanice veoma su, u stvari, političke. Većina njih
sagrađena je da bi zemlje koje su ih gradile imale glas u reviziji antarktičkog sporazuma. A sada se
stanicama upravlja prema zakonima utvrđenim ovim sporazumom, nastalim iz čisto političkog
procesa! Vidiš, ne možeš da zabiješ glavu u pesak i da kukaš 'Ja sam naučnik! Ja sam naučnik!'"
Položio je ruku na čelo u univerzalnoj karikaturi gesta primadone. "Ne. Kada to kažeš, to samo znači:
'Ne želim da mislim o složenim sistemima!' Što baš ne dolikuje istinskim naučnicima, zar ne?"
"Antarktikom vlada sporazum zato što se tamo živi samo u naučnim stanicama", reče Maja ljutito.
Da im ovako propadne poslednja zajednička večera, poslednji trenutak!
"Jeste", reče Arkadije. "Ali pomisli na posledice. Na Antarktiku niko ne poseduje zemlju. Nijedna
država ili organizacija ne mogu da koriste tamošnja prirodna bogatstva bez pristanka svih drugih.
Niko ne može da polaže prava na bogatstva ili da ih prisvoji i prodaje drugima, tako da neki
profitiraju od njih, dok drugi plaćaju da ih koriste. Zar ne vidite koliko se to razlikuje od načina na
koji je uređen ostatak sveta? A to je poslednja organizovana oblast na Zemlji, poslednja koja je
dobila zakone. Ona predstavlja ono što su udružene vlade smatrale pravednim, primenjeno na zemlji
oslobođenoj svake dominacije ili istorije kao takve. To je, naprosto rečeno, Zemljin najbolji pokušaj
da se urede samo vlasnička prava! Razumete li? To je način na koji bi trebalo da bude uređen ceo
svet, kada bismo mogli da ga oslobodimo ludačke košulje istorije!"
Saks Rasel, blago trepćući, reče: "Ali, Arkadije, ako Mars bude uređen sporazumom po ugledu na
antarktički, šta je po tebi krajnje rešenje? Sporazum za spoljnji svemir propisuje da nijedna zemlja
nema pravo na marsovski posed, zabranjuje vojnu aktivnost, a sve su baze otvorene za inspekciju bilo
koje zemlje. Prirodna bogatstva Marsa ne mogu biti vlasništvo jedne države - UN treba da uspostave
međunarodnu kontrolu nad iskopavanjima i drugim oblicima eksploatacije. Ako se išta od ovoga
ostvari, a sumnjam u to, onda Mars treba da bude vlasništvo svih zemalja sveta." On podiže uvis
okrenut dlan. "Zar to za šta se zalažeš nije već postignuto?"
"To je tek početak", reče Arkadije. "Postoje strane tog sporazuma koje nisi pomenuo. Baze
podignute na Marsu treba da pripadnu zemljama koje su ih sagradile, na primer. Prema ovom
sporazumu, gradićemo američke i ruske baze. A to nas vraća pravo u košmar zemaljskih zakona i
zemaljske istorije. Američka i ruska industrija dobiće pravo da koristi bogatstva Marsa, sve dok se
zarada na neki način deli između zemalja koje su potpisale sporazum. To bi mogao da bude samo neki
procenat odvajan za UN, u suštini ništa drugo nego mito. Mislim da nipošto ne treba da priznamo
ovakve propise!"
Njegovu izjavu proprati tišina.
En Klejborn reče: "Ovaj ugovor takođe kaže da treba da preduzmemo mere kojima će se sprečiti
narušavanje planetne ekologije, ili tako nekako, mislim. To stoji u Članu 7. Rekla bih da se time
jasno zabranjuje teraformiranje o kome govore mnogi od nas."
"A ja bih rekao da treba da zanemarimo i taj propis", reče Arkadije brzo. "Naša dobrobit zavisi
od toga."
Ovaj njegov stav bio je mnogo bolje prihvaćen od prethodnih, a nekolicina to i rekoše.
"Ali ako ste spremni da ne poštujete jedan član", naglasi Arkadije, "trebalo bi da budete spremni
da ne poštujete ni ostale. Je l' tako?"
Ovo izazva kolebljiv pljesak.
"Sve ove promene neizostavno će se dogoditi", reče Saks Rasel, slegnuvši ramenima. "Boravak na
Marsu izmeniće nas na evolutivan način."
Arkadije snažno odmahnu glavom, od čega se malo zavrte u vazduhu iznad stola. "Ne, ne, ne, ne!
Istorija nije evolucija! To je lažna analogija! Evolucija je stvar okruženja i slučajnosti, proces koji
traje milionima godina. Istorija je, međutim, stvar okruženja i izbora, i traje pokolenjima, ponekad
godinama, ili mesecima, ili danima! Istorija je lamarkijanska stvar! Stoga, ako odlučimo da
uspostavimo neke institucije na Marsu, to će se i dogoditi!" Zamah njegove ruke sve ih je obuhvatio,
one koji su sedeli za stolovima i one koji su lebdeli među pozavicama: "Ja vam velim da sami
odaberemo, umesto da za nas biraju oni sa Zemlje. Ljudi koji su, zapravo, odavno mrtvi."
Filis reče oštro: "Ti bi hteo nekakvu komunističku utopiju, a to nije moguće. Mislila sam da te je
istorija Rusije nečemu naučila."
"I jeste", reče Arkadije. "Sada primenjujem ono čemu me je naučila."
"Zalažući se za loše definisanu revoluciju? Podstičući kriznu situaciju? Izluđujući sve oko sebe i
okrećući ih jedne protiv drugih?"
Mnogi zaklimaše glavom na ovo, ali Arkadije samo odmahnu rukom. "Odbijam da preuzmem
krivicu za svačije probleme tokom putovanja. Samo sam rekao šta mislim, na šta imam pravo. Ako se
to nekome nije svidelo, njegov problem. To je zato što ne shvatate značenje onoga što govorim, a ne
možete da ga pobijete."
"Ima nas koji ne razumemo šta hoćeš da kažeš", uzviknu Meri.
"Kažem samo ovo!" reče Arkadije, izbečeno zureći u nju: "Na Mars smo došli zauvek. Pravićemo
ne samo domove i hranu, već i vodu i vazduh koji udišemo... a sve to na planeti koja ne poseduje
ništa od toga. To je moguće zato što imamo tehnologiju za obradu materije sve do molekularnog
nivoa. Razmislite koliko je to izvanredna mogućnost! A ipak je nekima od ovde prisutnih prihvatljivo
preobražavanje celokupne fizičke stvarnosti ove planete, a da se ništa ne učini da se promenimo sebe,
ili svoj način života. Da budemo naučnici dvadeset prvog veka na Marsu, u stvari, ali da istovremeno
živimo u društvenim sistemima iz devetnaestog veka, zasnovanim na idelogijama sedamnaestog veka.
To je besmisleno, to je bezumno, to je... to je..." uhvatio se rukama za glavu, povukao se za kosu,
zaurlao, "to je nenaučno! E, zato ja kažem da među mnogim stvarima koje ćemo da promenimo na
Marsu treba da budemo i mi sami i naša društvena stvarnost. Osim Marsa treba da teraformiramo i
sebe."

Niko se nije usudio da to porekne; u punom zamahu, Arkadije je bio nezaustavljiv, a mnogi među
njima bili su istinski izazvani onim što je rekao i trebalo im je vremena da razmisle. Drugi su bili
jednostavno nezadovoljni, ali nespremni da naprave još veću gužvu baš na ovoj večeri koja je trebalo
da bude slavlje. Bilo je lakše zakolutati očima i ispiti uz zdravicu 'Za Mars! Za Mars!' Ali dok su
lebdeli okolo, pošto su dovršili dezert, Filis je bila puna omalovažavanja. "Prvo treba da preživimo",
reče. "Sa ovakvim neslaganjem, kakvi su nam izgledi?"
Mišel Dival pokuša da je razuveri. "Mnoga od ovih neslaganja su simptomi putovanja. Kada se
nađemo na Marsu, zbićemo se zajedno. A imamo i više od onoga što smo doneli na Aresu da nam u
tome pomogne - imaćemo ono što su lenderi bez posade već doneli, tovare opreme i hrane svuda po
površini i na mesecima. I ovo putovanje je deo toga - svojevrsna priprema, proba. Ako ne uspemo u
ovome, nećemo ni imati priliku na Marsu."
"Upravo ono što sam rekla!" reče Filis. "Omanuli smo već u ovome."
Saks ustade, sa izrazom dosade, i odgurnu se prema kuhinji. Hodnik je bio pun odjeka
pojedinačnih rasprava, od kojih su neke bile prilično žučne. Očito, puno je ljudi bilo ljuto na
Arkadija, a drugi su se ljutili na njih zbog toga što su dozvolili da ih razbesni.
Maja pođe za Saksom u kuhinju. Čisteći svoj poslužavnik, on uzdahnu: "Ljudi su tako emotivni.
Ponekad mi se čini da sam zalutao u beskrajno izvođenje drame Bez izlaza."
"To je ona u kojoj ne umeju da iziđu iz sobice?"
Klimnuo je glavom. "Gde pakao predstavljaju drugi ljudi. Nadam se da ne dokazujemo tu
hipotezu."
Nekoliko dana kasnije, lenderi su bili spremni. Spustiće se u toku pet dana; samo će Fobosov tim
ostati u onome što je preostalo od Aresa, da ga odvedu do sidrišta u blizini malog meseca. Arkadije,
Aleks, Dmitrij, Rodžer, Samanta, Edvard, Žanet, Raul, Marina, Tatjana i Elena pozdraviše se sa
ostalima, već obuzeti predstojećim zadatkom, uz obećanje da će sići čim sagrade stanicu na Fobosu.
Noć uoči spuštanja Maja nije mogla da zaspi. Konačno je odustala od pokušaja i počela da se
prebacuje kroz sobe i prolaze, gore prema paoku. Svaki predmet izgledao joj je oštrih ivica od
nesanice i adrenalina, a svaki osećaj prepoznavanja broda bio je ometen nekakvom izmenom,
privezanom gomilom kutija ili slepim završetkom cevi. Bilo je kao da su već napustili Ares.
Poslednji put se osvrnula po brodu, istrošenih emocija. Onda se provukla, kroz tesne zemunice, u
vozilo za spuštanje koje joj je dodeljeno. Što da ne sačeka u njemu. Uvukla se u svoje svemirsko
odelo, osećajući, kao što je često osećala u stvarnim situacijama, da je reč o još jednoj simulaciji.
Pitala se da li će ikada pobeći tom osećanju, hoće li boravak na Marsu biti dovoljan da ga okonča.
Vredelo bi i samo zbog toga: bar jednom se osetiti stvarno! Smestila se na sedište.
Nekoliko besanih sati kasnije pridružili su joj se Saks, Vlad, Nađa i En. Saputnici se vezaše i
zajedno otpočeše provere. Spušteni su prekidači, poče odbrojavanje; rakete bljunuše oganj. Lender
se odvoji od Aresa. Rakete ponovo izbaciše plamen. Padoše prema planeti. Zađoše u gornji sloj
atmosfere, i njihov jedini trapezoidni prozor planu od vazduha boje Marsa. Tresući se sa letelicom,
Maja je zurila prema planeti. Osećala se napeto i nesrećno, usmerena unazad umesto napred, misleći
na one koji su ostali na Aresu; činilo joj se da nisu uspeli, da njih petoro ostavljaju grupu u rasulu.
Jedina prava prilika da se slože ostala je za njima, neiskorišćena; kratki blesak sreće koji je osetila
kad je prala zube bio je upravo to, blesak. Uputili su se svako svojim putem, razdvojeni uverenjima;
čak i posle dve godine prisilnog zajedništva bili su, kao svaka druga grupa ljudi, samo skup stranaca.
Kocka je bačena.
Treći deo: TEŠKA PROBA
8.
Nastao je kad i ostatak Sunčevog sistema, pre oko pet milijardi godina. To je jednako broju od
petnaest miliona ljudskih pokolenja. Od kamenja koje se sudaralo u svemiru, a zatim se vraćalo i
ostajalo zajedno, sve zbog tajanstvene sile koju nazivamo gravitacija. Taj isti tajanstveni ispad u
potki stvari naterao je gomilu stena, kada je dovoljno narasla, da pritisne sopstveno središte, sve dok
toplota izazvana pritiskom nije istopila kamen. Mars je neveliki, ali težak, sa jezgrom od nikla i
gvožđa. Dovoljno je mali da mu se jezgro brže ohladilo nego Zemljino: ono se više ne okreće unutar
kore, različitom brzinom, i zato Mars praktično nema magnetno polje. Ostao je bez dinama. Ali jedan
od poslednjih unutrašnjih tokova istopljenog jezgra i plašta bio je u obliku ogromne, anomalne,
čvoraste guke, potiska na zid kore koji je formirao izbočinu veličine kontinenta, visoku jedanaest
kilometara: tri puta je viša nego što je Tibetanska visoravan viša od svoje okoline. Ova izbočina
izazvala je pojavu drugih oblika: sistem zrakasto raspoređenih pukotina preko cele polulopte, u koje
spadaju najveće raseline, Vales Marineris, čipka kanjona dovoljna da prekrije Sjedinjene Države od
obale do obale. Izbočina je stvorila i više vulkana, među njima tri koja su joj zajašila grbaču,
Askreus Mons, Pavonis Mons i Arsija Mons, i dalje na njenoj severoistočnoj ivici, Olimpus Mons,
najvišu planinu u Sunčevom sistemu, tri puta višu od Everesta, sa masom tri stotine puta većom od
mase Mauna Loe, najvećeg Zemljinog vulkana.
Zato je Izbočina Tarzis bila najvažniji činilac u oblikovanju površine Marsa. Drugi važan činilac
bio je pad meteora. U nojevsko doba, pre tri ili četiri milijarde godina, na Mars je padalo na milione
meteora, strahovitom učestalošću, među njima hiljade planetezimala, stena veličine Vege ili Fobosa.
Jedan od udara ostavio je za sobom Bazen Helas, prečnika dve hiljade kilometara, najviši nesumnjivi
krater u Sunčevom sistemu; mada je Dedalia Planum po svemu sudeći ostatak kratera širine četiri i po
hiljade kilometara. Oba su džinovski; međutim, ima arheologa koji veruju da je cela Marsova severna
polulopta u stvari prastari udarni krater.
Ovi veliki sudari izazvali su tako razorne eksplozije da ih je teško zamisliti; odbačeni materijal
završio je na Zemlji i Mesecu, i kao asteroidi u trojanskim orbitama; neki arheolozi misle da je
Izbočina Tarzis nastala usled pada meteora kod Helasa; drugi veruju da su Fobos i Deimos odbačeni
materijal. A to su bili samo najveći udari. Manje stene padale su svakodnevno, tako da su najstarije
površine na Marsu prekrivene kraterima, krajolik poput palimpsesta sve novijih prstenova koji brišu
starije, bez ijednog nedirnutog komada terena. I svaki od ovih udara oslobađao je eksplozije toplote
koje su topile kamen: elementi su bili otrgnuti od matrice i ispaljivani u obliku usijanih gasova,
tečnosti, novih minerala. Ovo, kao i izliv gasova iz jezgra, stvorili su atmosferu, i puno vode; bilo je
oblaka, oluja, kiše i snega, glečera, potoka, reka, jezera, i sve je to brazdalo tle, ostavivši
nepogrešive tragove prolaska - bujične kanale, korita potoka, obale, svakovrsne hidrološke
hijeroglife.
Ali sve je to prošlo. Planeta je bila suviše mala, predaleko od Sunca. Atmosfera se smrznula i
popadala po tlu. Ugljen-dioksid se pretvorio u novi, tanki atmosferski omotač, a kiseonik se vezao za
kamen i obojio ga u crveno. Voda se zaledila i iscurila tokom eona kroz deset kilometara kamenja,
izdrobljenog meteorima. Na kraju je ovaj sloj regolita prožeo led, a njegovi najdublji delovi bili su
dovoljno topli da ga otope, te su na Marsu nastala podzemna mora. Voda uvek teče nizbrdo; zato su
se ovi akviferi neprestano pomerali naniže, polako tonući, sve dok se ne bi zadržali ispod ove ili one
prepreke, rebra od visoke kamene podloge ili barijere od smrznutog tla. Ponekad se na ovim branama
stvarao sve veći arterski pritisak, ili bi pao meteor, ili se otvorio vulkan, i brana bi popustila, pa bi
se čitavo podzemno more izlilo na površinu u strahovitim bujicama, deset hiljada puta obilnijim od
toka Misisipija. Voda bi se na površini ipak na kraju zaledila i odneli bi je neprestani suvi vetrovi,
da padne na polove kao maglena kapa. Polarne kape su usled toga debljale, a njihova težina gurala je
led pod zemlju, tako da je vidljivi led bio samo vrh dva pokrivna sočiva planete od podzemnog
permafrosta, sočiva najpre deset, a zatim i sto puta veće zapremine nego u vidljivih kapa. Za to
vreme, dole prema polutaru, novi akviferi su se punili odozdo, izlivom gasova iz jezgra, a
popunjavali su se i neki od starih akvifera.
I tako se ovaj najsporiji ciklus približio svom drugom krugu. Ali dok se planeta hladila, sve se
ovo odvijalo sporije i sporije, u dugom ritardu, kao kad se odvija opruga sata. Planeta je zadržala
oblik kakav vidimo danas. Ali menjanje ne prestaje; neumorni vetar je vajao zemlju, sa prašinom
koja je postajala sve finija; nepravilnosti Marsove putanje značile su da su severna i južna polulopta
razmenjivale hladne i tople zime u ciklusu od pedeset jedne hiljade godina, tako da su suva i vodena
ledena kapa zamenile polove. Svaki zamah ovog klatna polagao je novi sloj peska, a šanci novih dina
probijali su se kroz starije slojeve pod uglom, sve dok pesak oko polova nije ležao u dijagonalnoj
mreži, u geometrijskim oblicima nalik na peščane slike Navaho Indijanaca, u pojasu oko celog vrha
sveta.
Obojeni pesak u ovim šarama, prošupljeni zidovi kanjona, vulkani iznikli u nebo, izmrvljene stene
haotičnog krajolika, bezbroj kratera, prstenasti amblemi početaka planete... Divno, ili nešto grublje
od toga: škrto, oporo, ogoljeno, nemo, stoičko, kamenito, nepromenljivo. Sublimno. Vidljivi jezik
života minerala.
Minerala; ne životinja, biljaka ili virusa. Moglo se dogoditi, ali nije. Nikada nije došlo do
spontanog rađanja iz gline ili toplih sumpornih izvora; nije bilo spora iz svemira, ni Božjeg dodira;
šta god da pokreće život (jer mi ne znamo šta je to), na Marsu se nije dogodilo. Mars se kotrljao,
dokaz njegove različitosti, životnosti kamena.
A onda, jednog dana...
9.
Obema nogama spustila se na tle, čvrsto, bez ičega varavog, sa silom teže dobro poznatom posle
devet meseci na Aresu; sa težinom odela pride, nije bilo mnogo drugačije od hodanja na Zemlji,
koliko je mogla da se seti. Nebo je bilo ružičasto, osenčeno nijansama peska, boje bogatije i finije
nego na bilo kom snimku. "Vidi to nebo", govorila je En, "vidi to nebo." Maja je krckala okolo, Saks
i Vlad su se okretali kao rotirajući kipovi. Nadežda Fransina Černiševska načini još korak-dva, da
oseti kako joj čizme drobe površinu. Bio je to pesak otvrdnut solju, debljine nekoliko centimetara,
koji je pucao kad biste stali na njega; geolozi su ga zvali durikrast ili kališ. Tragovi njenih čizama
bili su okruženi čitavim malim sistemima zrakastih pukotina.
Bila se udaljila od lendera. Tlo je bilo tamne, rđavo narandžaste boje, prekriveno ujednačenim
slojem kamenja istog tona, iako je poneki kamen imao nijanse crvenog, crnog ili žutog. Istočno od
njih stajalo je nekoliko raketnih lendera, svaki drugačijeg oblika i veličine, a iznad istočnog horizonta
videli su se vrhovi drugih. Svi su imali crveno-narandžastu koru kao i zemljište; bio je to neobičan,
uzbudljiv prizor, kao da su naišli na davno napušten tuđinski kosmodrom. Ovako će izgledati delovi
Bajkonura kroz milion godina.
Otišla je do jednog od najbližih lendera, teretnog kontejnera veličine manje kuće, podignutog na
kosturni četvoronožni raketni sklop. Sunce je bilo iznad glave, suviše blistavo da se u njega gleda čak
i kroz vizir; bilo je teško proceniti, kroz polarizaciju i druge filtere, ali se činilo da je dnevna svetlost
otprilike kao na Zemlji, koliko se sećala. Vedar zimski dan.
Ponovo se osvrnula, pokušavajući da upije sve odjednom. Stajali su na pomalo neravnom polju,
prekrivenom manjim stenama oštrih ivica, do polovine ukopanim u prašinu. Tamo prema zapadu
horizont je bio obeležen manjim bregom zaravnjenog vrha. Rub kratera, možda; bilo je teško reći. En
je već bila na pola puta donde, ali njena prilika i dalje je bila krupna; horizont je bio bliže nego što
se činilo da treba, i Nađa zastade da ovo razmotri, pretpostavivši da će se uskoro navići na to i
prestati da primećuje. Ali nije bio nimalo sličan zemaljskom, taj čudno bliski horizont, sada je to
jasno videla. Nalazili su se na manjoj planeti.
Napregla se da se seti zemaljske sile teže, pitajući se zašto je toliko teško. Šetnja kroz šume,
preko tundre, na zaleđenoj reci u zimu... a sada: korak, pa opet korak. Zemljište je bilo ravno, ali bilo
je potrebno obilaziti sveprisutno kamenje; nije poznavala mesto na Zemlji gde su stene tako
ravnomerno i izobilno raspoređene. Skoči! Učinila je to i nasmejala se; i pored odela, osećala je da
je lakša. Bila je snažna kao i pre, ali je težila samo trideset kila! I četrdeset kila odela... pa, istina, to
joj je malo kvarilo ravnotežu. Imala je utisak da je ispražnjena unutra. To je bilo to: više nije imala
centar teže, pomerio se prema koži, prema spoljašnosti umesto unutrašnjosti mišića. Efekat odela,
naravno. Unutar naseobina biće kao unutar Aresa. Ali ovde, napolju, u odelu, bila je žena-balon. Ova
slika pomogla joj je da se kreće sa više lakoće, preskoči kamen, doskoči i zaokrene, zaigra! Samo
poskočiš u vazduh, odigraš, spustiš se na vrh ravnog kamena - pazi...
Preturila se i dočekala na koleno i obe šake. Rukavice joj probiše durikrast. Osećala ga je kao
sloj ukrućenog peska na plaži, ali je bio tvrđi i krtiji. Kao stvrdnuto blato. Hladan! Njihove rukavice
nisu bile grejane kao đonovi čizama, i nije bilo dovoljno izolacije pri dodirivanju tla. Kao da golim
prstima dira led, brr! Oko 215 stepeni Kelvina, setila se, ili -90 stepeni Celzijusa; hladnije nego na
Antarktiku, hladnije nego na najhladnijem mestu u Sibiru. Nije osećala vrhove prstiju. Biće im
potrebne bolje rukavice za rad, rukavice opremljene grejačima, kao u đonovima čizama. To će ih
učiniti debljim i manje elastičnim. Moraće da ojača mišiće prstiju.
Smejala se. Ustala je i pošla ka drugom teretnom lenderu, pevušeći 'Bluz kraljevskog vrta'. Popela
mu se na nogu i obrisala prašinu sa urezanog natpisa na boku velikog metalnog sanduka. Džon
Dir/Volvo marsovski buldožer, sa pogonom na hidrazin, toplotnom zaštitom, poluautonoman, potpuno
programabilan. Plus proteze i rezervni delovi.
Osetila je kako joj se lice razvlači u širok kez. Kopači, utovarivači, buldožeri, traktori, sortirači,
kiperi; građevinski materijali i zalihe svih vrsta; mašine za filtriranje vazduha i sakupljanje
hemikalija iz vazduha; male fabrike za pretvaranje tih hemikalija u druge hemikalije; druge fabrike, za
kombinovanje ovih hemikalija; pravi komision, sve što će im biti potrebno, u desetinama sanduka
razbacanih svuda po polju, samo da se uzme. Počela je da skače od jednog lendera do drugog,
praveći popis. Neki su se očigledno teško prizemljili, nekima su popustile paukove noge stajnog
trapa, nekima je popucalo telo, jedan se pretvorio u gomilu razbijenih sanduka, napola zatrpanih
prašinom, ali i to je bila prilika za igru spasavanja i popravljanja, jednu od onih koje je najviše
volela! Glasno se nasmejala, bila je pomalo opijena, a onda primeti da joj trepće kom-dioda na
zglobu šake; uključila se na zajedničku frekvenciju i iznenadila se začuvši Maju, Vlada i Saksa kako
govore istovremeno: "Gde je En, žene, vraćajte se ovamo, 'ej Nađa, dođi, pomozi nam da sredimo
ovaj prokleti modul, ne možemo ni vrata da otvorimo!"
Ona se nasmeja.

Stambeni moduli bili su razbacani kao i sve ostalo, ali su se spustili blizu onog za koga su znali da
je ispravan; nekoliko dana ranije bio je uključen sa orbite i prošao je kroz potpunu proveru. Međutim,
vrata spoljnje zemunice, koja nisu mogla da se provere, bila su zaglavljena. Nađa se zaposli oko njih,
cereći se; bilo je čudno videti da nešto što liči na krntiju stare kamp-prikolice ima ulaznu komoru
svemirske stanice. Trebalo joj je samo minut da je otvori, i to tako što je otkucala šifru za otvaranje u
slučaju opasnosti, istovremeno povlačeći vrata. Zaglavila su se od hladnoće, verovatno zbog razlike
u skupljanju materijala. Biće još puno takvih problemčića.
Onda ona i Vlad uđoše u komoru, pa iz nje u modul. I iznutra je izgledao kao kamp-prikolica, ali
sa najmodernijom kuhinjskom opremom. Sva svetla bila su uključena. Vazduh je bio zagrejan,
cirkulacija dobra. Kontrolna tabla kao da je bila za nuklearnu elektranu.
Dok su ostali ulazili, Nađa je pošla da obiđe niz sobica, od vrata do vrata, i odjednom je obuze
nestvarno osećanje: stvari kao da su bile ispomerane. Svetla su gorela, negde su žmirkala, a na
suprotnom kraju hodnika, jedna vrata su se polako njihala napred-nazad na šarkama.
Ventilacija, naravno. A udar pri spuštanju modula verovatno je bio krivac za taj neznatni nered.
Potisnula je osećaj, i pošla nazad da dočeka ostale.

Kada su se svi spustili i prošetali kamenitom ravnicom (zastajali, spoticali se, trčkarali, čudili se
horizontu, polako se okretali, ponovo hodali), a zatim ušli u tri uključena modula, oslobodili se EVA
odela i odložili ih, proverili module, jeli, razgovarajući usput o svemu, pala je noć. Nastavili su da
rade na modulima i pričaju skoro celu noć, suviše uzbuđeni da bi mogli da zaspe; potom su gotovo
svi legli da ukradu malo sna, do svitanja, kada su se probudili i obukli i ponovo izišli, razgledajući
okolo, proveravajući podatke i oprobavajući mašine. Sve dok nisu primetili da umiru od gladi, pa su
se vratili unutra da pojedu nešto na brzinu, i već je bila noć!
Tako je to išlo nekoliko dana; divlji kovitlac prolaska vremena. Nađa bi se probudila na signal
zglobne konzole i žurno bi doručkovala, zagledana kroz mali istočni prozor modula: zora je mrljala
nebo bogatim tonovima maline, pre nego što bi hitro prošla kroz niz ružičastih preliva do guste
ružičasto-narandžaste boje dana. Njeni drugovi spavali su svuda po podu modula, na prostirkama
koje su preko dana bile smotane uz zidove. Zidovi su bili prljavo bele boje, sa narandžastim
prelivom jutra. Kuhinja i dnevni boravak bili su tesni, četiri toaleta kao sanduci. En bi se probudila
kada bi se rasvetlila soba, i otišla bi u jedan od četiri toaleta. Džon je već bio u kuhinji, pazeći da se
kreće tiho. Ovde su uslovi bili mnogo skučeniji i manje privatni nego na Aresu, i mnogima je bilo
teško da se prilagode; Maja se svako veče žalila da ne može da spava u toj gužvi, ali ipak jeste, usta
otvorenih kao u devojčice. Ona će se probuditi poslednja, još dremajući usred buke i gužve jutarnjih
poslova ostalih.
Onda bi Sunce načelo horizont, i Nađa bi dovršila svoje žitarice i mleko, mleko načinjeno od
mešavine praha i vode uzete iz atmosfere (imalo je ukus kao pravo); bilo je vreme da odene hodač,
pa napolje na posao.
Hodači su bili projektovani za teren Marsa i nisu bili pod pritiskom kao svemirska odela, već
napravljeni od rastegljive mreže, koja je stezala telo otprilike istim pritiskom kojim bi to činila i
Zemljina atmosfera. Ovo je sprečavalo ozbiljne povrede od širenja ako bi telo bilo izloženo
minimalnoj atmosferi Marsa, ali je nosiocu pružalo mnogo veću slobodu pokreta nego svemirsko
odelo pod pritiskom. Hodači su takođe imali prednost zbog toga što su bili osigurani protiv
oštećenja; samo je tvrdi šlem bio vazdušno izolovan, te ako bi vaš hodač zaradio rupu na kolenu ili
laktu, imali biste gadnu oderotinu ili smrznut komad kože, ali se ne biste gušili i umrli za par minuta.
Oblačenje hodača, međutim, bilo je posebno naporno. Nađa se utisnula u tesne pantalone preko
dugačkog donjeg veša, zatim u jaknu, pa povukla zip koji je spajao dva dela odela. Potom je natukla
glomazne termalne čizme i spojila gornje prstenove sa prstenovima na nogavicama hodača; navukla
je rukavice, zakopčala zglobne prstenove; stavila je tvrdi šlem, uglavnom standardne izrade, zakačila
ga za vratni prsten odela; uvukla je ruke u kaiševe ranca sa bocama vazduha i spojila cevi sa šlemom.
Nekoliko puta je duboko udahnula, kušajući hladnu mešavinu kiseonika i azota. Zglobna tabla na
rukavu hodača očitala je da su svi spojevi u redu, i ona pođe za Džonom i Samantom u komoru.
Zatvorili su unutrašnja vrata; spremišta usisaše vazduh; Džon otključa spoljnja vrata. Njih troje
iskoračiše napolje.
Svakog jutra bejaše uzbudljivo izići na tu kamenitu ravnicu, dok je rano Sunce još bacalo dugačke
crne senke prema zapadu, a mnogi brežuljci i manje šupljine bili jasno vidljivi. Obično je bilo južnog
vetra, tako da su preko tla tekli talasići fine prašine, pa se povremeno činilo da stenje klizi. Čak se i
najsnažniji takav vetar jedva osećao na ispruženoj ruci, ali još nisu doživeli jedan od onih olujnih
vetrova; sa brzinom od pet stotina kilometara na sat, bilo je sigurno da bi nešto osetili. Sa dvadeset,
gotovo ništa.
Nađa i Samanta odoše do jednog od malih otpakovanih rovera i sedoše u njega. Nađa ga poveze
preko ravnice do traktora koji su pronašli prethodnog dana na otprilike kilometar prema zapadu.
Jutarnji mraz prodirao joj je kroz hodač u dijamantskoj šari, zbog dijagonalnog ukrštanja grejnih niti
u materijalu odela. Neobičan osećaj, ali joj je u Sibiru mnogo puta bilo hladnije, pa se nije žalila.
Dovezle se se do velikog lendera i sišle sa vozila. Nađa uze bušilicu sa Filipsovom odvitkom i
poče da rasklapa natovareni sanduk. Traktor u sanduku lendera bio je marke Mercedes-Benc. Gurnula
je bušilicu u glavu zavrtnja, stisnula okidač i posmatrala kako izlazi zavrtanj, vrteći se. Kezeći se,
pređe na sledeći. U mladosti je nebrojeno puta izlazila na ovakvu ciču-zimu, utrnulih izubijanih šaka,
i bila titanske bitke da odvije zaleđene ili izjedene šrafove... ali ovde je to bilo samo ziip, i eto još
jednog napolju. A sa hodačem je zaista bilo toplije nego u Sibiru i slobodnije nego u svemiru, nije
bila ništa sputanija nego u tankom tesnom trikou. Okolo nje bilo je razbacano crveno kamenje, onom
neprirodnom ravnomernošću; na zajedničkoj frekvenciji žagorili su glasovi: "'Ej, našao sam one
solarne ploče!" "Al' ti je to nešto, ja sam naš'o nuklearni reaktor." Stvarno, sjajna bejahu jutra na
Marsu.
 Poređani zidovi sanduka bili su rampa za spuštanje traktora sa lendera; nisu baš izgledali
dovoljno čvrsto, ali je tu opet pomogla gravitacija. Nađa je uključila grejni sistem traktora čim je
postao dostupan, pa se popela u kabinu i otkucala komandu u njegov autopilot, procenivši da bi bilo
najbolje da pusti mašinu da sama siđe niz rampu, a da ona i Samanta to odgledaju sa strane, za slučaj
da se rampa pokaže lomljivija nego što se očekivalo, ili nepouzdana na neki drugi način. Još joj je
bilo veoma teško da proračunava na osnovu Marsove gravitacije i da veruje projektima koji su je
uzeli u obzir. Rampa joj je naprosto izgledala suviše labava!
No, traktor se spustio bez problema i zaustavio se na tlu: osam metara dugačak, kraljevsko plave
boje, sa točkovima ojačanim žičanom mrežom, višim od njih dve. Morale su da upotrebe kratke
lestvice da se popnu u kabinu. Ruka krana već je bila pričvršćena na prednji nosač, i s njom nije bilo
teško natovariti traktor, peščani bager, kutije rezervnih delova i, na kraju, zidove sanduka. Kada su to
završile, traktor je izgledao pretovaren i nestabilan kao parne orgulje; ali g-sila činila je da to bude
samo problem održavanja ravnoteže. Sam traktor bio je prava mrcina, sa šest stotina konjskih snaga,
širokim rasponom trupa i ogromnim točkovima. Hidrazinski motor imao je gori potisak nego onaj na
dizel, ali bio je praktično neumoran, kao savršena prva brzina. Povezoše se polako prema parku
prikolica - ona, Nadežda Černiševska, vozi Mercedes-Benc po Marsu! Pratila je Samantu prema
sabirnom mestu, osećajući se kao kraljica.
Tako bejaše ujutru. Nazad u modul, dole sa šlemom i bocom, brz obrok u hodaču i čizmama. Sva
ta jurnjava okolo činila je da ogladne kao vukovi.
Posle ručka, ponovo su se našle napolju u Mercedesu i upotrebile ga da prenesu Boingov
prečistač vazduha do mesta istočno od modula, gde je trebalo da budu smeštene sve fabrike.
Prečistači vazduha bili su veliki metalni cilindri, donekle slični trupu aviona 737, osim što su imali
osam masivnih kompleta stajnih trapova i vertikalno pričvršćene raketne uređaje na bokovima, kao i
dva mlazna uređaja montirana na pramčanom i krmenom delu trupa. U tu oblast bilo je spušteno pet
ovakvih prečistača, otprilike dve godine ranije. U međuvremenu su njihove mlaznice usisavale
razređeni vazduh i provlačile ga kroz niz mehanizama za izdvajanje sastavnih gasova. Gasovi su bili
sabijeni i čuvani u velikim rezervoarima, sada na raspolaganju za upotrebu. U svakom Boingu sada se
nalazilo 5.000 litara vodenog leda, 3.000 litara tečnog kiseonika, 3.000 litara tečnog azota, 500 litara
argona i 400 litara ugljen-dioksida.
Nije bio lak zadatak prevući ove džinove do velikih skladišnih tankova u blizini njihovih modula,
ali se moralo, jer će, posle pražnjenja u skladišne tankove, opet moći da budu uključeni. Istog
popodneva, jedna grupa već je ispraznila jedan i ponovo ga uključila, tako da se svuda čulo duboko
brujanje njegovih mlaznjaka, čak i pod šlemom ili u modulu.
Nađin i Samantin prečistač bio je tvrdoglaviji; za celo popodne uspele se da ga pomere samo sto
metara; morale su čak da upotrebe buldožerski dodatak da poravnaju grubu stazu za njega čitavom
dužinom. Pred sam zalazak Sunca, vratile su kroz komoru u modul, promrzlih ruku i slomljene od
umora. Svukle su se do zaprašenog donjeg veša i otišle pravo u kuhinju, ponovo izgladnele; Vlad je
izračunao da svako od njih sagori oko šest hiljada kalorija dnevno. Skuvale su i progutale rehidrirane
rezance, umalo ispekavši delimično otkravljene prste na posudama. Tek posle jela otišle su do ženske
svlačionice i pokušale da se operu, ribajući se sunđerima pod vrućom vodom, i na kraju obukle čistu
odeću. "Biće teško održati čistoću odeće, jer ova prašina prodire čak i kroz zglobne zaptivke, a
zipovi na struku su kao zjapeće jame." "Pa jeste, kad su čestice mikronske veličine! Imaćemo zbog
njih i gorih nevolja nego što je prljava odeća, ja ti kažem. Ima da prodiru u sve, u pluća, krv,
mozgove..."
"E, to ti je život na Marsu." Ovo je već bio sveprisutan napev, upotrebljavan kad god bi bilo
problema, posebno onih nerešivih.
Ponekad bi posle večere preostalo još par sati dnevne svetlosti, pa bi se Nađa, koju nije držalo
mesto, vratila napolje. Često je to vreme provodila lutajući među sanducima, dovučenim tog dana u
bazu, i postepeno je sebi sakupila komplet alata, osećajući se kao dete u poslastičarnici. Godine
provedene u energetskoj industriji Sibira stvorile su kod nje poštovanje prema kvalitetnom alatu, jer
se gadno patila bez njega. Tamo ,u gornjem Jakutu, sve je bilo sagrađeno na permafrostu, pa su
platforme leti neujednačeno tonule, a zimi bile okovane ledom, dok su građevinski elementi stizali sa
svih strana sveta, teške mašine iz Švajcarske i Švedske, bušilice iz Amerike, reaktori iz Ukrajine, uz
dosta napabirčenih sovjetskih starudija, gde je nešto bilo dobro, ostalo neopisive krntije, a sve
zajedno neuklopljivo - nešto od toga čak je bilo napravljeno u inčima - tako da su morali neprestano
da improvizuju, gradeći naftne bunare od leda i žice, sklapajući atomske reaktore prema kojima je
Černobil izgledao kao švajcarski sat. I svaki posrani radni dan bio je priveden kraju uz alat od koga
bi i kotlokrpa zaridao.
Sada je imala priliku da slobodno šeta u mutnoj rubinskoj svetlosti sutona, uz zvuke svoje stare
kolekcije džeza u slušalicama šlema puštene sa sterea u modulu, preturajući po kutijama sa opremom
i uzimajući alat po volji. Zatim bi ga odnela u sobičak koji je izborila za sebe u jednom od skladišta,
zviždućući zajedno sa 'Kreolskim džez-orkestrom kralja Olivera', da ga pridoda zbirci koja je
sadržala, između ostalog, komplet 'Alen' ključeva, nekoliko klešta za savijanje, električnu bušilicu,
nekoliko klema, nekoliko lučnih testera, komplet polužnih ključeva, svežanj zaptivnih traka otpornih
na niske temperature, raznovrsne turpije i rende, komplet srpastih ključeva, savijač žice, pet čekića,
nekoliko hemostata, tri hidraulične dizalice, mehove, nekoliko kompleta odvrtača, svrdala i umetaka
za bušilicu, prenosnu bocu sa gasom, sanduk plastičnih eksploziva i oblikovanih punjenja, metar na
oprugu, džinovski švajcarski džepni nož, makaze za lim, razna klešta, pincete, tri stege, izolirku, X-
rezače, kramp, nekoliko maljeva, komplet odvrtki posebne namene, crevne stege, komplet glodalica,
komplet juvelirskih šrafcigera, lupu, svakojake trake, vodoinstalaterski visak i razvrtač, šivaći
komplet, makaze, sita, strug, libele raznih dimenzija, monterska dugačka klešta, klešta za stezanje,
komplet za narezivanje navoja, tri lopate, kompresor, generator, uređaj za zavarivanje i rezanje,
zidarska kolica... i tako dalje. A to je bila samo mehanička oprema, njen stolarski alat. U drugim
delovima skladišta slagali su laboratorijsku i istraživačku opremu, geološke sprave i svakovrsne
računare, radio-uređaje, teleskope i video kamere; a ekipa za biosferu imala je skladišta opreme za
osnivanje farme, za recikliranje otpadaka, aparaturu za razmenu gasova - ukratko, celokupnu
infrastrukturu; medicinska ekipa takođe je imala više skladišta zaliha za kliniku, istraživačke
laboratorije i pogon za genetski inženjering. "Znaš šta je ovo?" upita Nađa Saksa jedne večeri,
osvrćući se po svom skladištu. "Ovo je ceo grad, rasklopljen na delove."
"I to imućan grad, rekao bih."
"Da, univerzitetski grad. Sa prvoklasnim odeljenjima za nekoliko nauka."
"Ali u delovima."
"Jeste, ali ja ga volim baš ovakvog."
Zalazak Sunca značio je obavezan povratak u module, i ona bi se dovukla unutra kroz komoru,
pojela još jedan hladan i oskudan obrok, sedeći na ležaju i slušajući razgovor oko nje, uglavnom o
dnevnim poslovima i o rasporedu za sledeće jutro. Ovo je trebalo da rade Frenk i Maja, ali se,
zapravo, odvijalo spontano, po principu ad hoc razmene. Hiroko je bila posebno vešta u ovome, što
je bilo iznenađujuće s obzirom na njenu povučenost tokom putovanja; ali sada, kad joj je bila
potrebna pomoć izvan grupe, provodila je veći deo večeri idući od osobe do osobe, toliko uporna i
ubedljiva da je obično imala prilično brojnu grupu za rad na farmi svakog jutra. Nađi nije bilo
sasvim jasno čemu to; imali su zaliha dehidrirane i konzervirane hrane za pet godina, za nju sasvim
dobre, jer je veći deo života jela goru hranu i više nije mnogo obraćala pažnju na to šta jede, bilo bi
joj svejedno da joj daju da pase seno, ili da joj dosipaju gorivo kao u traktor. Ali farma im je bila
potrebna i za uzgajanje bambusove trske, koju je Nađa planirala da upotrebi kao građevinski
materijal za stalno naselje, nadajući se pri tom da će gradnja uskoro početi. Sve je bilo povezano; svi
su zadaci bili međusobno zavisni, međusobno važni. Pa kad je Hiroko sela pored nje, rekla je: "Daa,
daa, tamo sam u osam. Ali ne možeš da napraviš stalnu farmu pre nego što bude sagrađeno stalno
naselje. Sutra bi trebalo ti meni da pomažeš, u stvari."
"Ne, ne", reče Hiroko, smejući se. "Prekosutra, važi?"
Hirokini glavni takmaci za radnu snagu bili su Saks Rasel i njegova grupa, koji su radili na tome
da pokrenu fabrike. Vlad, Ursula i biomedicinska grupa takođe su bili nestrpljivi da podignu i
pokrenu svoje laboratorije. Ove tri ekipe kao da su bile voljne da zauvek žive u parku prikolica, sve
dok njihovi projekti napreduju, ali je na sreću bilo dosta onih koji nisu bili opsednuti svojim poslom,
ljudi poput Maje i Džona i ostalih kosmonauta, zainteresovanih da se presele u prostranije i bolje
zaštićene domove što je pre moguće. Oni će biti glavna pomoć u ostvarenju Nađinog projekta.
Kada je dovršila obrok, Nađa je odnela poslužavnik u kuhinju i očistila ga sunđerom, a zatim je
otišla da sedne kod En Klejborn i Sajmona Frezijera i ostalih geologa. En je izgledala na ivici sna;
njena jutra prolazila su u dugim vožnjama roverom i pešačenjima, a popodneva u radu na bazi, da
nadoknadi prepodnevnu odsutnost. Nađi je izgledala neobično napeto, najmanje od svih zadovoljna
što je na Marsu. Nije pokazivala volju da radi na fabrikama, ili za Hiroko; umesto toga, došla je da
pomaže Nađi, koja je, gradeći samo naselje, na neki način najmanje menjala sredinu planete. Možda
je to bio razlog, možda i nije; En je ćutala. Bila je zatvorena, ćudljiva - ne na Nađin otkačen ruski
način, već suzdržanije i, prema Nađinom mišljenju, u mračnijem tonu. U zemlji Besi Smit.
Svuda oko njih ljudi su se pripremali za večeru i razgovarali, čitali proglase i razgovarali,
okupljali se oko terminala računara i razgovarali, prali odeću i razgovarali, sve dok se većina nije
našla na ležajima, razgovarajući tišim glasom, a zatim potpuno utihnula. "Ovo je kao prvi sekund
postojanja Vaseljene", primeti Saks Rasel, umorno trljajući lice. "Svi smuvani zajedno i svi k'o
jedan. Samo grudva vrelih čestica u komešanju."
10.
To je bio samo jedan dan, a tako je bilo svaki dan, dan za danom. Bez iole značajnije promene
vremena, osim povremeno, izmaglice kakvog oblačka, ili malo vetrovitijeg popodneva. Dani su u
suštini bili kao jedan. Sve je potrajalo duže nego što je planirano. Već samo oblačenje hodača i
izlazak iz modula bili su zadatak za sebe, a onda je tek trebalo zagrejati opremu. Iako je bila
napravljena po opštevažećim standardima, međunarodno poreklo opreme značilo je da će neizbežno
biti nepodudaranja u veličini i funkciji; pa onda pesak ("Ma, koji pesak!" bunila se En. "To je kao da
za pesak kažeš da je šljunak! Reci prašina, jer to jeste prašina!") koji se uvlačio svuda; zatim fizički
rad u uslovima sveprožimajuće hladnoće, iscrpljujući, te su napredovali sporije nego što su mislili da
hoće, a počele su da se množe i sitnije povrede. I, konačno, broj stvari koje je trebalo uraditi bio je
neverovatan, među njima dosta onih koje im nisu ni pale na pamet. Bilo im je, recimo, potrebno
mesec dana samo da otvore sve kontejnere, provere njihov teret i prenesu ga u odgovarajuća
skladišta - da bi došli do tačke kada se moglo početi sa istinskim radom.
Posle toga je, ipak, gradnja mogla da počne. A tu se Nađa konačno našla na svom terenu. Na
Aresu za nju nije bilo posla, i osećala se kao u nekoj vrsti hibernacije. Ali gradnja je bila njen
najveći dar, suština njenog genija, izvežbana u gorkoj sibirskoj školi, i ubrzo je postala glavni
majstor za otklanjanje kvarova u koloniji, univerzalni sređivač, kako ju je Džon zvao. Gotovo svaki
posao imao je koristi od njene pomoći; trčeći svakodnevno tamo-amo, odgovarajući na pitanja i
savetujući, pretvorila se u neku vrstu bezvremene pokretne radionice. Bilo je toliko posla! Toliko
posla! Hiroko je svako veče na koordinativnim sastancima izvodila svoje lukavštine, i farma je rasla:
tri uporedna reda staklenika, nalik na komercijalne staklenike na Zemlji, ali manjih i sa debljim
zidovima, da ne bi eksplodirali poput vašarskih balona. Čak i sa unutrašnjim pritiskom od samo tri
stotine milibara, jedva pogodnim za farmu, razlika u odnosu na spoljašnji bila je prevelika; bila bi
dovoljna oslabljena zaptivka ili slaba tačka, i sve bi otišlo u vazduh. Ali Nađa je bila majstor za
zaptivanje na niskim temperaturama, tako da ju je Hiroko pozivala svaki drugi dan, u panici.
Tada je naučnicima za materijale zatrebala pomoć u pokretanju fabrika, a grupa koja je sklapala
atomski reaktor tražila je njen nadzor za svaki dah koji bi načinili: bili su skamenjeni od straha da će
negde pogrešiti, i nije im nimalo pomoglo to što je Arkadije slao radio-poruke sa Fobosa, tvrdeći da
im nije potrebna tako opasna tehnologija, da je dovoljna energija dobijena iz vetra: on i Filis imali su
teške svađe zbog ovoga. Hiroko je bila ta koja ga je ućutkala, rečima za koje je objasnila da
predstavljaju japansku uzrečicu: "Šikata ga nai", što je značilo nema druge. Vetrenjače bi možda
proizvodile dovoljno energije, kao što je govorio Arkadije, ali nije bilo vetrenjača. S druge strane,
imali su atomski reaktor 'Rikouver', delo Mornarice SAD, izvanredan proizvod, i niko nije hteo da se
petlja sa sistemom vetrenjača: bili su u prevelikoj žurbi. Šikata ga nai. I ovo je postala jedna od
njihovih čestih uzrečica.
Tako je svakog jutra građevinska ekipa za Černobil (Arkadijev naziv, naravno) molila Nađu da
iziđe sa njima i nadgleda. Bili su izgnani daleko na istok od naselja, pa je bilo najpametnije provesti
ceo dan sa njima. Da, ali je medicinskoj ekipi bila potrebna njena pomoć u gradnji klinike i nekih
laboratorija unutar nje, od ispražnjenih teretnih kontejnera koje su pretvorili u skloništa. Zato se,
umesto da ostane u Černobilu, sredinom dana vraćala da jede i potom odlazila da pomogne
medicinarima. Svake večeri bi se onesvestila od umora.
Ponekad, pre nego što bi se onesvestila, dugo je razgovarala sa Arkadijem, gore na Fobosu.
Njegova grupa imala je problema sa mikrogravitacijom ovog meseca, pa je i njemu bio potreban njen
savet. "Kad bismo samo stvorili toliku težu da može da se živi i spava!" govorio je Arkadije.
 "Napravite prsten od voznih tračnica oko meseca", predloži Nađa dremljivo. "Neka jedan od
Aresovih tankova bude voz, koji će ići prugom. Popnite se u voz i terajte ga dovoljno brzo da se
stvori izvesna sila teže na tavanici voza."
Statički šum, a onda Arkadijevo divlje cerekanje. "Nadežda Fransina, volim te. Volim te!"
"Voliš gravitaciju."
Uz sav taj savetodavni posao, izgradnja stalnog naselja sporo je napredovala. Nađi se samo
jednom ili dvaput nedeljno pružala prilika da se popne u otvorenu kabinu Mercedesa i odveze do
raskopanog zemljišta gde je započela jarak. U ovoj fazi bio je širok deset, dugačak pedeset i dubok
četiri metra, koliko je i planirala da bude dubok. Dno jarka bilo je istog sastava kao površina: glina,
prašina, kamenje raznih dimenzija. Regolit. Dok je radila buldožerom, geolozi su uskakali i iskakali
iz rupe, uzimajući uzorke i razgledajući, čak i En, kojoj se nije dopadao način na koji su razrovali
okolinu; ali nema geologa koji bi odoleo preseku tla. Dok je radila, Nađa je osluškivala njihov
komunikacioni kanal. Računali su da je regolit otprilike isti sve dole do stenovite podloge, što je bilo
loše: regolit nije bio ono što bi Nađa nazvala dobrim zemljištem. No, bar je sadržaj vode bio mali,
manji od desetine jednog postotka, što je značilo da neće biti velikog sleganja ispod temelja, jednog
od stalnih košmara sibirske gradnje.
Kada iskopa regolit na pravi način, nasuće osnovu od 'portlend' cementa. Najbolji beton koji su
mogli da naprave sa postojećim materijalima. Ako debljina bude manja od dva metra, pući će, ali
šikata ga nai; osim toga, debljina će omogućiti i nešto bolju izolaciju. Ali će morati da pokupi blato i
otopi ga zagrevanjem, a to neće biti ispod 13 stepeni Celzijusa. Znači, grejna tela... Sporo, sve ide
tako sporo.
Poterala je buldožer napred da produži jarak, i on zagrize zemlju i ukopa se. Onda težina mašine
nadjača, i lopata proseče i uzora regolit. "Kakva mrcina", obrati se Nađa vozilu, nežno.
"Nađa se zaljubila u buldožer", javi se Maja preko radija.
Ja bar znam u koga sam se zaljubila, izusti Nađa bezglasno. U poslednjih nedelju dana provela je
gotovo svako veče u alatnici sa Majom, slušajući je kako klepeće o svojim problemima sa Džonom, o
tome kako joj je u mnogim stvarima bilo bolje sa Frenkom, kako joj nisu jasna sopstvena osećanja,
kako je sigurna da je Frenk sada mrzi, i tako dalje, i tako dalje. Čisteći alat, Nađa je ponavljala Da,
da, da, trudeći se da prikrije nedostatak interesovanja. A bilo joj je preko glave Majinih problema, i
radije bi razgovarala o građevinskim materijalima, ili bilo čemu drugom.
Poziv iz Černobila prekide njeno sanjarenje na buldožeru. "Nađa, kako da položimo tako debeo
sloj cementa po ovoj hladnoći?"
"Zagrejte ga."
"Već jesmo!"
"Zagrejte ga više."
"A!" Tamo samo što nisu gotovi, proceni Nađa: Rikouver je bio uglavnom montažnog tipa, i
trebalo je samo sastaviti elemente, ugraditi čelični tank za skladištenje, napuniti cevi vodom (ovo im
je gotovo potrošilo zalihe), povezati vodove, nabacati okolo vreće s peskom, i uključiti kontrolne
prekidače. Posle toga će uvek imati tri stotine kilovata na raspolaganju, što će okončati
svakovečernju prepirku oko prioriteta u korišćenju energije generatora za sledeći dan.
Stiže poziv od Saksa: blokirao se jedan od Sabatjeovih procesora, a oni nisu umeli da skinu
kućište. Nađa zato prepusti buldožer Džonu i Maji, i odveze se roverom do industrijskog postrojenja
da osmotri problem. "Idem da vidim alhemičare", reče.
"Jesi li primetila u kojoj meri mašinerija oslikava karakter industrije koja ju je napravila?" reče
Saks Nađi kada je stigla i zaposlila se oko Sabatjea. "Ako je napravljena u auto-industriji, male je
snage, ali je pouzdana. Ako je napravljena u vazduhoplovnoj industriji, izuzetno je moćna ali se kvari
dvaput dnevno."
"A zajednički proizvodi su jezivo projektovani", reče Nađa.
"Tačno."
"A hemijska oprema je ćudljiva", dodade Spenser Džekson.
"Ja'. Naročito u ovoj prašini."
Boingovi prečistači vazduha bili su tek začetak fabričkog kompleksa; njihovi gasovi punili su
velike sandučaste tankove gde će biti sabijani i razređivani i pretvarani i nanovo kombinovani uz
pomoć operacija hemijskog inženjeringa kao što su dehumidifikacija, topljenje, frakcionalna
destilacija, elektroliza, elektrosinteza, Sabatjeov proces, Rašigov proces, Osvaldov proces... Polako
su nastajala sve složenija hemijska jedinjenja, koja su proticala iz jednog postrojenja u drugo, kroz
ustrojstvo objekata nalik na kamp-kućice uhvaćene u mrežu raznobojno označenih tankova, cevi,
cilindara i kablova.
Spenserov trenutno omiljeni proizvod bio je magnezijum, koga je bilo napretek: dobijali su
dvadeset pet kila po kubnom metru regolita, hvalio se, i bio je tako lak u marsovskoj sili teže da se
poluga materijala činila kao komad plastike. "Suviše je krt kad je čist", reče Spenser, "ali ako mu
dodamo neke primese, imaćemo izuzetno lak i otporan metal."
"Marsovski čelik", reče Nađa.
"Bolje od toga."
Alhemija, dakle; ali sa ćudljivim mašinama. Nađa je pronašla kvar u Sabatjeu i počela da
popravlja vakuum-pumpu. Bilo je neverovatno koliko se fabrički kompleks oslanjao na pumpe.
Ponekad se dobijao utisak da se sastoji samo od haotičnog sklopa pumpi, koje je po pravilu
zagušivala i blokirala prašina.
Dva sata kasnije Sabatje je bio popravljen. Na povratku u naselje, Nađa osmotri najbliži
staklenik. Biljke su već olistale, izbijajući iz podloge od sveže crnice. Zelenilo se toliko snažno
isticalo na crvenoj podlozi sveta da ga je bila milina pogledati. Rekli su joj da bambus raste nekoliko
centimetara na dan, i da bilje već dostiže visinu od pet metara. Bilo je jasno da će biti potrebno još
podloge. Alhemičari su koristili azot iz Boinga da sintetizuju amonijačna đubriva: Hiroko je vapila
za njima jer je regolit bio košmar za poljoprivredu, prebogat solju, eksplozivan zbog peroksida,
presuv i potpuno lišen biomase. Biće potrebno da proizvedu zemlju, isto onako kako su proizveli
poluge magnezijuma.
Nađa je ušla u svoj modul u naselju, da ruča s nogu. Zatim ponovo iziđe do gradilišta stalnog
naselja. Dno jarka bilo je gotovo poravnato u njenom odsustvu. Stala je na ivicu jarka, gledajući
unutra. Gradiće se prema projektu koji je najviše volela, onom na kome je i sama radila na Antarktiku
i na Aresu: jednostavan niz zemunica lučne tavanice, izdeljenih pregradnim zidovima. Postavljene u
jarak, zemunice će za početak biti dopola ukopane; po završetku radova, biće pokrivene slojem
džakova regolita debljine deset metara radi izolacije od zračenja, i zbog toga što su nameravali da
postignu pritisak od 450 milibara da bi sprečili eksploziju zemunica. Za spoljašnjost zgrada biće im
potrebni samo materijali planete: 'portlend' cement i cigle, uglavnom, a mestimično i plastične trake
radi učvršćivanja spojeva.
Na žalost, ciglari su imali teškoća, i pozvali su Nađu. Nađa, koju je izdavalo strpljenje, zastenja:
"Doputovali smo čak na Mars, a vi ne umete da napravite cigle?"
"Nije da ne umemo da napravimo cigle", reče Džin. "Nego mi se ne sviđaju." U ciglani su mešali
glinu i sumpor dobijene iz regolita, sipali smesu u kalupe i pekli je sve dok sumpor ne počne da se
polimerizuje, a ohlađene cigle su u izvesnoj meri komprimovane u drugom delu mašine. Dobijene
crnkasto-crvene cigle imale su nosivost koja je tehnički pogodovala za gradnju lučnih tavanica, ali
Džin nije bio zadovoljan. "Ne trebaju nam minimalne prihvatljive vrednosti za teške tavanice koje
ćemo imati nad glavom", reče. "Šta ako natovarimo samo jedan džak previše, ili nam se dogodi
makar i manji marsotres? Ne sviđa mi se to."
Posle kraćeg razmišljanja, Nađa reče: "Dodajte najlon."
"Šta?"
"Iziđite i potražite padobrane ostale od spuštenog tereta, dobro ih isitnite i dodajte ih glini. To će
povećati nosivost."
"Bogami, tako je", reče Džin, razmislivši. "Dobra ideja! Misliš da ćemo moći da nađemo
padobrane?"
"Trebalo bi da su negde istočno odavde."
Tako su konačno pronašli posao za geologe kojim će doprineti gradnji. En, Simon, Filis, Saša i
Igor odlazili su iza horizonta roverima prilagođenim za duža putovanja, prema istoku, pretražujući
predeo daleko iza Černobila, i za nedelju dana pronašli su četrdesetak padobrana, svaki po nekoliko
stotina kila upotrebljivog najlona.
Jednog dana su se vratili uzbuđeni, pošto su stigli sve do Gang Katene, niza jama u ravnici
udaljenoj sto kilometara na jugoistoku. "Čudna stvar", reče Igor, "jer ih uopšte ne vidiš do poslednjeg
trenutka, a onda se nađeš pred ogromnim levcima, širokim desetak i dubokim dva kilometra, osam ili
devet u nizu, a svaki uži i plići od prethodnog. Fantastično. Posredi je verovatno termokarst, ali su
toliko veliki da čovek naprosto ne može da poveruje da su to."
Saša reče: "Lepo je otići malo u daljinu, posle stalnog posmatranja ovog bliskog horizonta."
"To i jeste termokarst", reče En. Međutim, bušili su i nisu našli vodu. Ovo je postajalo
zabrinjavajuće: ma koliko duboko bušili, količine vode bile su zanemarljive; ovo ih je primoralo da
se oslanjaju na zalihe dobijene iz prečistača vazduha.
Nađa slegnu ramenima. Prečistači vazduha bili su dovoljno izdržljivi. Bilo joj je preče da
razmišlja o svojim svodovima. Dobili su prve poboljšane cigle, i ona je programirala robote da
grade zidove i tavanice. Ciglana je punila mala robotska vozila, koja su se kretala ravnicom poput
rovera-igračaka prema kranovima na gradilištu; kranovi su uzimali jednu po jednu ciglu i polagali ih
na hladni malter koji je nanela druga grupa robota. Sistem je bio tako delotvoran da je uskoro sama
proizvodnja cigala postala usko grlo. Da je imala više vere u robote, Nađa bi bila zadovoljna:
izgledalo je da je sa njima sve u redu, ali njeno iskustvo sa robotima na Novom Miru činilo ju je
opreznom. Roboti su bili sjajni, dok sve ide po planu, ali nikada nije išlo sve po planu, i bilo ih je
teško programirati algoritmima za donošenje odluka koji ih neće načiniti toliko opreznim da se svaki
čas ukoče, ni toliko slobodnim da prave neverovatne gluposti, hiljadu puta ponavljajući grešku i tako
od male omaške načiniti pravu glavolomku, nešto kao u Majinom ljubavnom životu. Roboti su ono
čime ih programiraš, ali su i najbolji roboti samo beslovesni idioti.

Jedne večeri, Maja ju je ulovila u alatnici i zamolila je da pređe na privatnu frekvenciju. "Od
Mišela nema vajde", požalila se. "Meni je zaista teško, a on neće ni da razgovara sa mnom! Ti si
jedina kojoj verujem, Nađa. Juče sam rekla Frenku da mislim da Džon pokušava da potkopa njegov
ugled u Hjustonu, ali da nikom ne govori o mom utisku, a već danas me je Džon pitao zašto mislim da
on ometa Frenka. Niko da te sasluša i zadrži to što je čuo za sebe!"
Nađa klimnu glavom, zakolutavši očima. Konačno reče: "Oprosti, Majo, moram da porazgovaram
sa Hiroko o onom izlivanju koje ne mogu da nađu." Kucnula je vizirom šlema o Majin - surogat
poljupca u obraz - prebacila se na zajednički kanal i zbrisala. Što je mnogo, mnogo je. Bilo je
kudikamo zanimljivije da priča sa Hiroko: konkretni razgovori, o stvarnim problemima u stvarnom
svetu. Hiroko je maltene svaki dan molila Nađu za pomoć, i ovoj je to godilo, zbog toga što je Hiroko
bila izuzetna, a posle spuštanja na Mars samo je porasla u njenim očima. Obostrano profesionalno
poštovanje, savršen začetnik prijateljstava. I tako je prijalo razgovarati isključivo o poslu.
Hermetičke zaptivke, zaporni mehanizmi, termalni inženjering, polarizacija stakla, veze između farme
i stambenih zona (Hiroko je u priči uvek išla par koraka dalje od aktuelnog); ove teme su bile veliko
olakšanje posle svih onih sentimentalnih došaptavanja sa Majom, debata bez kraja i konca o tome ko
voli Maju i ko ne voli Maju, šta Maja oseća o ovome i onome, i ko joj je tog dana povredio
osećanja... fuj. Hiroko joj nikad nije bila čudna, osim kada bi rekla nešto o čemu Nađa ne bi znala šta
da misli, recimo: "Mars će nam reći šta želi i mi ćemo morati da poslušamo." Šta da kažeš na tako
nešto? Ali Hiroko bi se nasmešila svojim širokim osmehom, i nasmejala na Nađino sleganje
ramenima.
Večerima se svuda vodio razgovor, živ, zanesen, opušten. Dmitrij i Samanta bili su uvereni da će
uskoro uspeti da nasele regolit otpornim mikroorganizmima, dobijenim genetskim inženjeringom, ali
je prethodno bilo potrebno da dobiju dozvolu od UN. Nađi je ova zamisao izgledala opasno: rizični
čin stvaranja života koji je predlagala Samanta činio je da hemijski inženjering u fabrikama izgleda
bezazleno, poput proizvodnje cigala... Mada su alhemičari i sami izvodili neke prilično slobodne
stvari. Skoro svakog dana vraćali su se u naselje sa uzorcima novih materijala: sumporne kiseline,
'sorel' cementima za malterisanje svodova, eksplozivima od amonijum-nitrata, gorivom za rovere od
kalcijum-cijanamida, polisulfidnom gumom, hiperacidima na bazi silikona, emulzionim agensima,
izborom epruveta sa tragovima elemenata izdvojenih iz soli i, konačno, čistim staklom. Ovo
poslednje bilo je podvig, jer su raniji staklarski pokušaji proizveli samo crno staklo. Ali je
oslobađanje sadržaja gvožđa iz silikatne baze obavilo stvar, pa su jedne večeri sedeli u modulu
dodajući u krug male neravne ploče stakla, prožetog mehurićima i zamućenjima, sličnog relikvijama
iz sedamnaestog veka.

Kada su ukopali prvu zemunicu i pustili vazduh u nju, Nađa ju je obilazila iznutra bez šlema, i
udisala vazduh. Bio je pod pritiskom od 450 milibara, jednako onom u šlemovima i u logoru, sa
mešavinom kiseonika, azona i argona, i zagrejan na oko 15 stepeni Celzijusa. Osećaj je bio sjajan.
Odaja je bila podeljena na dva sprata podom od bambusovih stabala, ugrađenim u žleb na zidu od
cigala na visini od dva i po metra. Donju tavanicu činili su cilindri stabala prijatne zelene boje,
osvetljeni obešenim neonskim cevima. Uz jedan zid nalazilo se stepenište od magnezijuma i bambusa,
koje je vodilo kroz otvor na sprat. Po dužini sečeni bambus činio je dosta ravan zeleni pod iznad
stabala. Tavanica sprata bila je od cigala, lučna i niska. Gore će biti spavaće sobe i kupatilo; u
prizemlju dnevna soba i kuhinja. Maja i Sajmon već su postavili zidne draperije, najlonske, od
preostalih pronađenih padobrana. Nije bilo prozora. Osvetljenje je dolazilo samo od neonki. Nađi se
to nije dopadalo i već je planirala da u većoj jedinici svaka prostorija ima prozore. Ali sve u svoje
vreme. Za početak su ove zemunice bez prozora bile najbolje moguće rešenje. I veliko poboljšanje u
odnosu na logor, na kraju krajeva.
Silazeći niz stepenice, vukla je prstima preko cigala i maltera. Bile su hrapave, ali tople na dodir,
grejane elementima ugrađenim iza njih. Grejača je bilo i ispod poda. Izula je cipele i čarape,
uživajući u osećaju toplih, grubih cigala pod tabanima. Divna odaja, kao i pomisao na to da su otišli
čak na Mars da grade domove od cigala i bambusa. Setila se ruševina katakombi koje je pre više
godina videla na Kritu, u mestu po imenu Aptera; podzemne rimske cisterne, zasvođenih tavanica od
cigala, ukopane u breg. Bile su približno istih dimenzija kao ove zemunice. Nije im se znala tačna
namena; rezervoari za maslinovo ulje, govorili su neki, iako bi tu stalo more ulja. Ti svodovi su se
održali dve hiljade godina posle gradnje, i to u trusnoj oblasti. Obuvajući se, Nađa se isceri pri
pomisli na to. Dve hiljade godina od ovog dana, njihovi potomci možda će ući u ovu odaju, tada
svakako već muzej, ako još bude postojala - prvo ljudsko boravište sagrađeno na Marsu! A ona ga je
sagradila. Odjednom je osetila oči te budućnosti na sebi i zadrhtala. Bili su kao Kromanjonci u
pećini, čiji će život bez sumnje proučavati arheolozi budućih naraštaja; ljudi slični njoj, koji će se
pitati i pitati, i nikad sasvim razumeti.

Prođe još vremena, još poslova bi završeno. Nađi je proletelo: uvek je bila zauzeta. Unutrašnji
deo gradnje zasvođenih zemunica bio je složen, i roboti tu nisu mogli mnogo da pomognu: vodovod,
grejanje, razmena gasova, zemunice, kuhinje; svi su imali alat i gotove sklopove, i mogli su da rade u
pantalonama i majicama, ali je posao ipak gutao neverovatno mnogo vremena. Rad, rad, rad, dan za
danom!
Jedne večeri, baš pre no što se smrklo, Nađa je gazila preko raskopane zemlje prema naselju,
gladna, umorna i neuobičajeno opuštena, mada ni na kraju dana niste smeli da budete neoprezni:
jedne od prethodnih večeri, zbog nepažnje je probušila rupu na rukavici, i mada hladnoća nije bila
posebno opasna, oko pedeset stepeni ispod nule, sitnica u poređenju sa nekim zimskim danima u
Sibiru, pad pritiska smesta je isisao krvni podliv, a onda je to počelo da se smrzava, što jeste
smanjilo ozledu, ali i usporilo zaceljivanje. Da, opreznost je bila obavezna, ali je bilo nečega tako
tečnog u umornim mišićima na kraju dana provedenog u građevinskim radovima, a Sunčevi zraci boje
rđe koso su padali na kamenitu ravnicu, i iznenada je shvatila da se oseća srećno. Baš u tom trenutku
pozva je Arkadije sa Fobosa, i ona veselo podzravi: "Osećam se kao onaj solo Luja Armstronga iz
1947."
"Zašto 1947?"
"Pa, te je godine zvučao najsrećnije. Najveći deo života muzika mu je imala rezak ton, prelep, ali
je 1947. bio još lepši zato što je nosio neku opuštenu, tečnu radost, koja se ni pre ni posle nije mogla
čuti kod njega."
"Dobra godina za njega, je li?"
"Oh, da! Sjajna! Posle dvadeset godina onih jezivih velikih orkestara, znaš, vratio se maloj grupi
poput Vruće Petorke, grupi u kojoj je počeo kao mladić, i to je bilo to, stare pesme, čak i neka stara
lica - a sve to bolje nego prvi put, znaš, nova tehnologija snimanja, novac, publika, grupa, sama
njegova snaga... Kažem ti, mora da je bilo kao izvor mladosti."
"Moraćeš da nam pošalješ neke snimke", reče Arkadije. Pokušao je da otpeva: 'Imam samo ljubav
da ti dam, dušo!' Fobos je već bio gotovo zašao za horizont; zvao je tek da je čuje. "Znači, ovo je
tvoja 1947", reče pre nego što je zamuknuo.
Nađa odloži alat, pevušeći refren kako bi trebalo. Shvatila je da je Arkadije rekao istinitu stvar;
dešavalo joj se nešto slično onome što je Armstrongu donela 1947 - zato što su njeni mladalački dani
u Sibiru bili najsrećnije razdoblje života, zaista jesu. A onda je preživela dvadeset godina velikih
orkestara kosmonautike, birokratije, simulacija, života u zatvorenom prostoru... samo da dospe
ovamo. I sada je iznenada ponovo bila napolju, gradeći stvari svojim rukama, upravljajući teškom
mašinerijom, rešavajući probleme po sto puta na dan, kao u Sibiru, bolje nego tamo. Baš kao Sačmov
povratak!
Zato, kada je naišla Hiroko i rekla: "Nađa, ovaj srpasti ključ se načisto zamrz'o u ovom položaju",
ova joj otpeva: "Samo na to mislim - mala!", uze joj ključ i tresnu njim po stolu kao čekićem, pa
zavrte zupčanik da pokaže Hiroko da više nije zaglavljen i nasmeja se izrazu njenog lica.
"Inženjersko rešenje", objasni i uđe pevušeći u zemunicu, razmišljajući kako je Hiroko smešna, žena
koja drži čitav ekosistem u glavi, a ne ume ni ekser da ukuca.
Te večeri je prepričavala dan sa Saksom, razgovarala sa Spenserom o staklu, i usred te
govorancije srušila se na svoj ležaj i ugnezdila glavu u jastuk, osećajući se potpuno carski, dok joj je
veličanstveni završni refren iz 'Ov' nije nevaljalo' bio pratnja u san.
11.
Ali vreme sve menja; ništa ne traje večno, pa ni kamen, a kamo li sreća. "Shvatate li vi da je već L
170?" reče Filis jedne večeri. "Zar se nismo spustili na L 7?"
Znači, bili su na Marsu već pola marsovske godine. Filis je koristila kalendar koji su smislili
planetni naučnici; postajao je više u upotrebi među kolonistima nego zemaljski sistem. Marsova
godina trajala je 668,6 lokalnih dana, i da bi se snašli gde su u ovoliko dugoj godini bio im je
potreban L kalendar. Ovaj sistem je proglašavao liniju između Sunca i Marsa u severnoj prolećnoj
ravnodnevici nultim stepenom, a zatim se godina delila na 360 stepenim tako da je L = 0 stepeni
minus 90 stepeni bilo severno proleće, 90 - 180 severno leto, 180 - 270 jesen, 270 - 360 (ili ponovo
0) zima.
Ovu jednostavnu situaciju komplikovala je nepravilnost Marsove orbite, koja je po zemaljskim
merilima ekstrem, jer je Mars u perihelu oko 43 miliona kilometara bliži Suncu nego u afelu, te prima
oko 45 odsto Sunčeve svetlosti više. Ova odstupanja čine godišnja doba na severnoj i južnoj
polulopti prilično nejednaka. Perihel nastaje svake godine na L = 250 stepeni, u pozno južno proleće;
stoga su južna proleća i leta mnogo toplija nego severna, pa su vrednosti najviših temperatura veće i
za trideset stepeni. Južne jeseni i zime su, međutim, hladnije, jer dolaze negde u vreme afela; toliko su
hladnije da se južna polarna kapa sastoji uglavnom od ugljen-dioksida, a severna najviše od vodenog
leda.
Otuda je jug polulopta krajnosti, sever umerenosti. A ekscentričnost orbite izazvala je još jednu
značajnu pojavu; što su bliže Suncu, planete se kreću brže, pa su godišnja doba u blizini perihela
kraća nego ona blizu afela; severna jesen ima 143 dana, na primer, a severno proleće 194. Proleće
pedeset i jedan dan duže od jeseni! Neki su tvrdili da je već to dovoljan razlog da se nastane na
severu.

Bilo kako bilo, nalazili su se na severu. I dođe proleće. Svaki dan bio je malo duži od prethodnog,
i radilo se dalje. Oblast oko baze bila je sve raskopanija, sve išaranija tragovima vozila; položili su
cementni put do Černobila i sama baza je sada bila tako velika da se od naselja prostirala iza
horizonta, u svim pravcima: sedište alhemičara i put za Černobil na istoku, stalno naselje na severu,
skladišta zaliha i farma na zapadu, biomedicinski centar na jugu.
Na kraju su se svi preselili u dovršene odaje stalnog naselja. Svakovečernje konferencije su ovde
bile kraće i delotvornije nego u prvom logoru, i bilo je dana kada Nađu niko nije zvao u pomoć. Neke
ljude je viđala samo povremeno; biomedicinsku ekipu u njihovim laboratorijama, Filis i njenu
istraživačku ekipu, čak i En. Jedne večeri se En sručila na svoj ležaj pored Nađinog i pozvala je da
pođe s njom u istraživanje Ambisa Hebes, nekih 130 kilometara daleko na istoku. Bilo je jasno da En
želi da joj pokaže nešto izvan kruga baze, ali Nađa odbi poziv. "Imam previše posla, znaš." Videvši
Enino razočaranje, ona dodade: "Možda neko sledeće putovanje."
Onda je ponovo došla na red unutrašnja obrada zemunica, kao i rad napolju na novom krilu.
Arkadije je predložio da red zemunica bude prvi od četiri, raspoređena u kvadrat, i Nađa je odlučila
da ga posluša; kao što je Arkadije naglasio, ovakav raspored će biti lakše staviti pod krov. "Tu će
nam dobro doći one magnezijumske grede", rekla je Nađa. "Samo kad bismo uspeli da napravimo
jače staklene ploče..."
Dovršili su dve stranice kvadrata, dvanaest odaja, potpuno uređenih, kada su se En i njena grupa
vratili iz Hebesa. Uveče su svi gledali njihove video-snimke. Na njima su dva rovera ekspedicije
putovala kamenitim poljima; zatim se pred njima ukazao procep koji se širio preko celog ekrana, kao
da se primiču rubu sveta. Roveri su na kraju morali da se zaustave pred neobičnim, metar visokim
hridima, i snimak je počeo da poskakuje kada je jedan od istraživača napustio vozilo i uključio
kameru na šlemu.
Tu je načinjen rez, i snimak je odjednom bio sa ivice, vožnja kamere u luku od jedan-osamdeset
duž kanjona koji je u tolikoj meri bio veći od jama Gang Katene da je to bilo gotovo nepojmljivo.
Zidovi na suprotnoj strani bezdana bili su jedva vidljivi čak tamo na dalekom obzorju. U stvari,
videli su čitavu dužinu zidova, jer je Hebes bio bezmalo zaokružen ambis, utonula elipsa dugačka oko
dve stotine kilometara, a široka sto. Enina grupa stigla je na severnu liticu u kasno popodne, tako da
je luk istočnog zida bio jasno vidljiv, okupan poslednjom svetlošću dana; dalje na zapadu, zid je bio
samo nisko mračno obličje. Dno ponora bilo je najvećim delom ravno, sa kosinom u sredini. "Kad bi
bilo moguće doneti iz vazduha kupolu iznad ambisa", reče En, "imali bismo lep veliki krov."
"Govoriš o kupolama iz bajki, En", reče Saks. "To bi bilo otprilike deset hiljada kvadratnih
kilometara."
"Pa, kažem da bi bio veliki krov. Tada bismo mogli da ostavimo ostatak planete na miru."
"Pod težinom kupole urušili bi se zidovi kanjona."
"Zato sam i rekla da bi trebalo da lebdi."
Saks samo odmahnu glavom.
"Nije nimalo egzotičnije od onog svemirskog lifta o kome ti govoriš."
"Volela bih da živim u kući koja bi bila baš na mestu gde ste ovo snimili", upade Nađa. "Kakav
pogled!"
"Pričekaj dok se popneš na jedan od vulkana Tarzisa", reče En, ljutito. "Tada ću te pitati za
pogled."
Ovakvih zajedanja sada je bilo svaki dan. Za Nađu je to bilo neprijatno podsećanje na poslednje
mesece na Aresu. Još jedan primer: Arkadije i njegova posada poslali su video-snimke sa Fobosa, sa
njegovim objašnjenjima: "Stiknijev udar maltene je razbio ovu stenu na komade, a ona je hondrična,
sa gotovo dvadeset odsto vode, tako da se znatan deo vode pri udaru pretvorio u gas, ispunio sistem
pukotina i zaledio se u čitav sistem ledenih vena." Fascinantna priča, ali je njena jedina posledica
bila rasprava između En i Filis, dva vodeća arheologa među njima, da li je to pravo objašnjenje za
nastanak leda. Filis je čak predložila da se voda doprema sa Fobosa, što je bila besmislica, bez
obzira što su imali malo vode a sve veće potrebe. Černobil je trošio puno vode, a farmeri su se
spremali da naprave manju močvaru u svojoj biosferi; Nađa je nameravala da ugradi sistem bazena
za plivanje u jednu od zemunica, uključujući dečji bazen, tri džakuzija i saunu. Ljudi su je svako veče
zapitkivali kako napreduju radovi, jer je svima dozlogrdilo da se peru sunđerima i da uprkos tome
ostaju prašnjavi, i da se nikada pošteno ne raskrave. Hteli su pravo kupanje; u njihovim drevnim
delfinskim mozgovima, dole ispod cerebruma, tamo gde su želje bile iskonske i divlje, žudeli su za
povratkom u vodu.
Zato im je bilo potrebno više vode, ali seizmički skeneri nisu pronašli trag ledenih akvifera pod
zemljom, a En je bila uverena da ih u njihovoj oblasti i nema. Morali su i dalje da se oslanjaju na
prečistače vazduha ili da kopaju regolit i pune destilerije vode iz tla. Ali Nađa nije htela da
preoptereti destilerije, jer su bile proizvod francusko-mađarsko-kineskog konzorcijuma, i sigurno bi
ubrzo počele da se kvare kada bi se koristile za težak rad.
Ali to je bio život na Marsu, bezvodnom svetu. Šikata ga nai.
"Uvek postoji izbor", rekla je Filis na to. Zbog toga je predložila da se lenderi pune ledom sa
Fobosa i šalju dole; ali En je smatrala da je to nerazumno trošenje energije, i sve je kretalo
ispočetka.
 Nađu je ovo posebno nerviralo, jer je sama bila izuzetno raspoložena. Nije videla razlog za
svađu, i brinulo ju je to što ostali ne dele njeno mišljenje. Zašto je grupna dinamika tako nestabilna?
Nalazili su se na Marsu, gde su godišnja doba bila dvostruko duža nego zemaljska, a svaki dan imao
je četrdeset minuta više: što se malo ne opuste? Nađa je osećala da ima vremena za sve, iako je bila
uvek prezauzeta, i onaj višak od trideset devet i po minuta dnevno verovatno je bio najvažniji
sastojak tog osećanja; ljudski cirkadijanski bioritmovi uspostavljeni su tokom miliona godina
evolucije, a sada su naprečac imali dodatne minute dana i noći, svakog dana, svake noći... to nije
moglo da ostane bez posledica. Nađa je bila sigurna u to, jer je, uprkos žestokog dnevnog tempa i
krajnje iscrpljenosti uveče, svako jutro ustajala odmorna. Taj čudni zastoj digitalnih časovnika, kada
bi brojke u ponoć pokazale 12:00:00 i zaledile se, a nemereno vreme prolazilo i prolazilo, ponekad
kao da je večno trajao, da bi se zatim brojčanik odjednom prenuo i pokazao 12:00:01, i nastavio
svoje neumorno treptanje. Pa, marsovski vremenski pomak bio je zaista nešto posebno. Nađa bi ga
često prespavala, kao i većina ostalih. Ali Hiroko je imala napev koji je ponavljala kada bi bila
budna tokom zastoja, te su ona i grupa sa farme, kao i mnogi drugi, provodili subotnje veče
zabavljajući se i pevajući taj napev tokom zastoja - nešto na japanskom. Nađa mu nikada nije saznala
značenje, iako je ponekad pevušila s njima, uživajući u lepoti novih odaja i u društvu prijatelja.
Ali jedne subotnje večeri, dok je sedela tamo, gotovo komirana od umora, prišla joj je Maja i sela
kraj nje da razgovara. Maja, sa onim prelepim licem, uvek doterana, uvek prva u šikarnosti čak i u
standardnoj svakodnevnoj odeći, izgledala je zbunjeno. "Nađa, molim te, moraš mi učiniti jednu
uslugu. Moraš. Kad te molim."
"Šta?"
"Da kažeš nešto Frenku u moje ime."
"Što to sama ne uradiš?"
"Džon ne sme da nas vidi da razgovaramo! Moram da mu prenesem poruku, a to mogu samo preko
tebe, Nadežda Fransina. Molim te."
Nađa načini gadljiv zvuk.
"Molim te."
Nađa se čudila koliko bi radije razgovarala sa En, Samantom ili Arkadijem. E, kad bi Arkadije
mogao da dođe sa Fobosa!
Ali Maja joj je prijateljica. I njen taj očajnički pogled: Nađa to nije mogla da podnese. "Kakvu
poruku?"
"Reci mu da ga večeram čekam tamo kod skladišta", reče Maja značajno. "U ponoć. Da
razgovaramo."
Nađa uzdahnu. Ali kasnije je ipak otišla do Frenka i prenela mu poruku. Klimnuo je glavom,
skrenuvši pogled, postiđen, tmuran, nezadovoljan.
Nekoliko dana potom, Nađa i Maja čistile su cigleni pod poslednje zemunice u kojoj je trebalo
uspostaviti vazdušni pritisak, i Nađa je morala da udovolji svojoj radoznalosti; prekinula je
uobičajeno ćutanje o toj temi i upitala Maju šta se događa. "Pa, znaš, reč je o Džonu i Frenku", reče
Maja mrzovoljno. "Među njima postoji jako rivalstvo. Oni su kao braća, i tu ima puno ljubomore.
Džon je prvi bio na Marsu, a zatim je dobio dozvolu da ide ponovo, a Frenk misli da to nije pravo.
Frenk se mnogo mučio u Vašingtonu da isposluje sredstva za koloniju i smatra da se Džon uvek
koristio njegovim radom. A i sada. Džon i ja se slažemo, drag mi je. S njim je lako. Lako, ali možda
malo... ne znam. Ne dosadno. Nego, nije uzbudljivo. On voli da skita okolo, da se druži sa onima na
farmi. Nije baš pričljiv! A Frenk, s njim bih mogla da pričam po ceo dan. Da se prepirem, možda, ali
bar da pričamo! I, znaš, nas dvoje smo imali kraću vezu na Aresu, još tamo u početku, koja nije
uspela, ali on još misli da bi mogla da uspe."
Što li bi on to mislio? - izusti Nađa bezglasno.
"Pa sad pokušava da me nagovori da ostavim Džona i ponovo počnem s njim, a Džon sluti šta se
događa, i obojica su jako ljubomorni. A ja samo nastojim da sprečim da se dograbe za guše, ništa
drugo."
Nađa odluči da se drži svoje odluke i da je više ne pita o tome. Ali sada je bila umešana i protiv
svoje volje. Maja joj je dolazila da razgovaraju i da je moli da prenese nove poruke Frenku. "Neću
da vam budem provodadžika!" bunila se Nađa, ali je nastavila to da radi i pri tom je u nekoliko
prilika poduže razgovarala s Frenkom, naravno o Maji; o tome ko je ona, kakva je, zašto se tako
ponaša. "Shvati", rekla mu je, "ne mogu da govorim u Majino ime. Ne znam zašto radi to što radi,
moraćeš sam da je pitaš. Ali mogu da ti kažem da dolazi iz stare moskovske sovjetske kulture,
fakultet i članstvo u KP još od njene majke i babe. A za Majinu babušku su muškarci bili neprijatelji,
kao i za majku, to jest matrjošku. Majka je Maji stalno ponavljala: 'Žene su korenje, a muškarci samo
lišće.' Postojala je čitava kultura nepoverenja, manipulacije, straha. Eto odakle potiče Maja. A u isto
vreme imamo tradiciju amikočonstva, vrstu prisnog prijateljstva u kome saznaš i najmanju pojedinost
iz života svog prijatelja, gde se životi doslovno pretope, što je naravno nemoguće i mora da se
okonča, najčešće loše."
Frenk je klimao glavom na njene reči, prepoznajući nešto u njima. Nađa uzdahnu i nastavi. "Ima
prijateljstava koja prerastu u ljubav, gde ljubav samo pojačava ovaj isti problem, posebno kad ispod
svega leži sav onaj strah."
A Frenk - visok, crnomanjast, na neki način privlačan, pun snage, zračeći unutrašnjom energijom,
američki političar (tako je bar Nađa mislila o njemu), sada omotan oko prsta neurotične ruske lepojke
- Frenk je ponizno klimnuo glavom i zahvalio joj se, izgledajući obeshrabreno. Bolje za njega.

Nađa se trudila da ne obraća pažnju na sve to. No, činilo se da i sve ostalo oko nje postaje
problematično. Vlad nikad nije odobravao dužinu vremena koje su provodili na površini tokom dana,
i sada je to rekao: "Trebalo bi da provodimo vreme uglavnom pod brdom, a da ukopamo i
laboratorije. Rad na površini trebalo bi ograničiti na jedan sat rano ujutru i još jedan predveče, kad
je Sunce nisko."
"Neka sam prokleta ako ostanem ceo dan unutra", odvratila je En, i mnogi su se složili s njom.
"Treba dosta toga da se uradi", reče Frenk.
"Ali najveći deo toga mogao bi da se obavi preko daljinskih komandi", reče Vlad. "I trebalo bi.
Ono što mi radimo isto je kao da stojimo deset kilometara od atomske eksplozije..."
"Pa?" reče En. "I vojnici su to radili..."
"...svakih šest meseci", dovrši Vlad, i zagleda se u nju. "Da li bi i ti to radila?"
Čak je i En izgledala pokolebano. Nije bilo ozonskog omotača, magnetno polje bilo je
zanemarljivo; radijacija ih je tukla kao da su u međuplanetnom prostoru, do vrednosti od deset rema
godišnje.
Zbog toga su Frenk i Maja naredili svima da racionališu vreme provedeno napolju. Pod brdom je
bilo dosta posla da se uradi, na poslednjem nizu zemunica; takođe je bilo moguće iskopati podrume
ispod podzemnih odaja, da bi se dobilo još prostora zaštićenog od zračenja. Veliki broj traktora bio
je opremljen za daljinsko upravljanje iz stanica unutra. Njihovi algoritmi odlučivanja bavili bi se
pojedinostima, a operateri bi ih nadzirali preko ekrana. To je, dakle, bilo izvodljivo, ali nije bilo
nikoga kome se dopadao takav život. Čak je i Saks Rasel, kome nije smetalo da uglavnom radi unutra,
izgledao pomalo pometeno. Uveče je izvestan broj ljudi počeo da zastupa što skoriji početak radova
na teraformiranju, i branili su svoj stav sa obnovljenom rešenošću.
"To nije stvar naše odluke", reče im Frenk oštro. "Tu se pitaju oni u UN. Osim toga, reč je o
dugoročnom rešenju, možda čak za naredne vekove. Stoga nemojte da se zamajavamo time."
En reče: "Sve je to tačno, ali ja neću ni da gubim svoje vreme u ovim ovde pećinama. Treba da
živimo onako kako nam odgovara. Prestari smo da bismo brinuli zbog radijacije."
Ponovo rasprave, rasprave zbog kojih se Nađi činilo da su je podigli sa dobrog, čvrstog tla njene
planete nazad u napetu bestežinsku stvarnost Aresa. Zakeranje, jadikovanje, prepiranje, sve dok
ljudima ne bi dosadilo, dok se ne bi umorili ili zaspali. Nađa je počela da izlazi iz sobe kad god bi
krenulo, da potraži Hiroko i priliku da razgovara o nečemu što ima smisla. Ali bilo je teško izbeći
ova pitanja i ne misliti o njima.
Onda joj jedne večeri dođe Maja, sva uplakana. U stalnom naselju postojala je soba za poverljive
razgovore, i Nađa pođe s njom do severoistočnog ugla kvadrata, gde su još dovršavali enterijere. Tu
je sela kraj nje, rame uz rame, drhteći i slušajući, i povremeno bi je obgrlila oko ramena. "Slušaj",
reče u jednom trenutku, "zašto se jednostavno ne odlučiš? Zašto ne prestaneš da okrećeš jednog
protiv drugog?"
"Ali jesam se odlučila! Volim Džona, od početka sam volela samo njega. Ali sada me je video sa
Frenkom i misli da sam ga prevarila. Kako je detinjast! Nadmeću se u svemu kao braća, ali ovaj put
je obična greška!"
Nađa se odupre želji da dozna pojedinosti. Nije htela to da sluša. Ali ipak ostade da sedi.
Tada se ispred njih stvori Džon. Nađa ustade da pođe, ali on kao da je nije primetio. "Čuj", obrati
se Maji. "Žao mi je, ali ne mogu drugačije. Gotovo je."
"Nije gotovo", reče Maja, odjednom staložena. "Volim te."
Džonov osmeh bio je žalostiv. "Da. Volim i ja tebe. Ali ne volim komplikacije."
"Nema komplikacija!"
"A, ima, ima. Mislim, možeš da voliš dve osobe istovremeno. Svako to može, jednostavno smo
takvi. Ali možeš da budeš verna samo jednoj. A ja hoću... hoću da budem veran. Nekome ko je meni
veran. To je jednostavno, ali..."
Odmahnuo je glavom; nije umeo da nađe izraz. Zatim je pošao nazad prema istočnom nizu odaja, i
izišao na vrata.
"Amerikanci", reče Maja zlobno. "Jebeni balavci!" Onda istrča na ista vrata, za njim.
Ali se odmah ponovo pojavi. Džon se pridružio grupi ljudi u jednom od salona i nije hteo da ih
napusti. "Umorna sam", pokuša Nađa da kaže, ali je Maja nije slušala; bila je sve uzrujanija.
Razgovarale su o tome više od jedan sat, stalno se vraćajući na isto. Nađa na kraju pristade da ode
do Džona i zamoli ga da dođe da razgovara sa Majom. Mrko je marširala kroz odaje, ne primećujući
cigle i živopisne najlonske zastore. Provodadžika koju niko ne primećuje. Zar nisu mogli da upotrebe
robote za to? Pronašla je Džona, i ovaj joj se izvini što ju je maločas ignorisao. "Bio sam nervozan.
Oprosti. Računao sam da ćeš sve to ionako morati da čuješ."
Nađa slegnu ramenima. "Nema problema. Nego, slušaj, moraš da odeš da razgovaraš s njom. Tako
ti je to sa Majom. Mi samo pričamo i pričamo; ako uđeš u vezu, moraš da pričaš sve vreme dok si u
njoj i sve vreme dok je ne prekineš. Ako to ne učiniš, na kraju će biti gore po tebe, veruj mi."
Ovo ga je ubedilo. Otrežnjen, ode da je potraži. Nađa ode da spava.

Sledećeg dana, ostala je do kasno radeći na rovokopaču. Bio joj je to treći posao tog dana, a drugi
je bio nevolja: Samanta je pokušala da prenese teret na lopati buldožera, istovremeno praveći
zaokret, i mašina se izvrnula na nos, tako da su joj poluge dizača lopate iskočile iz ležišta, prosuvši
hidrauličnu tečnost po zemlji, gde se zamrznula još pre nego što je dodirnula tle. Morali su da
podmetnu dizalice ispod podignutog dela traktora, a zatim da razmontiraju ceo dodatak sa lopatom i
tek onda da spuste vozilo na dizalice, pri čemu je svaki deo operacije bio pravo mučenje.
Čim je to bilo obavljeno, Nađu su pozvali da pomogne kod bušilice Sendvik Tjubeks, koju su
koristili za bušenje tunela kroz krupne stene na koje su nailazili, postavljajući vodovodnu liniju od
alhemičara do stalnog naselja. Udarni pneumatski čekić očigledno se zamrznuo u krajnjem položaju, i
ostao zaglavljen kao strela proterana kroz dobar deo stabla. Nađa je stajala, posmatrajući polugu
čekića. "Imaš li predlog kako da oslobodimo čekić, a da ga ne slomimo?"
"Razbijte stenu", reče Nađa umorno, i ode do traktora na koji je već bila priključena lopata.
Dovezla ga je do stene, raskopala zemlju oko nje, a onda je sišla da pričvrsti mali hidraulični čekić
Elajed na lopatu. Bila je upravo zauzela položaj na vrhu stene kada je zaglavljeni čekić iznenada
vratio svoju bušilicu nazad, povukavši stenu, i uhvatio joj levu šaku donjom stranom Elajed Haj-
Rema.
Instinktivno je trgnula ruku, i bol joj prostruji mišicom sve do grudi. Ta strana tela ispuni joj se
vatrom, a vid joj prekri bela koprena. U ušima su joj odzvanjali povici. "Šta bi? Šta se dogodilo?"
Mora da je vrisnula. "Pomozite", prostenja. Bila je u sedećem položaju, sa priklještenom rukom još
između stene i čekića. Gurnula je nogom volan traktora, gurnula svom snagom i osetila kako joj čekić
tare kosti o stenu. Onda se nađe na leđima, oslobođene šake. Bol je bio zaslepljujući, toliki da joj se
povraćalo, i mutila svest. Podigavši se na kolena uz pomoć zdrave ruke, vide da joj zdrobljena šaka
obilno krvari iz iskidane rukavice, i da mali prst očito nedostaje. Zastenja, zgrbi se nad šakom, privi
je uz sebe, a onda je pritinu na zemlju, ne obazirući se na sažižući bol. Bez obzira na krvarenje, šaka
će se zalediti za... koliko dugo? "Hajde, smrzni se, prokleta bila", uzviknu. Protrese suze iz očiju i
primora sebe da pogleda. Svuda krv, koja se pušila. Gurnu ruku u zemlju, onoliko snažno koliko je
mogla da podnese. Bol je već bio slabiji. Uskoro će utrnuti, i moraće da pazi da ne zamrzne celu
ruku. Preplašena, spremala se da je povuče u krilo, ali se tada oko nje stvoriše ljudi, koji su je dizali,
i ona se onesvesti.

Ostala je osakaćena. Arkadije ju je preko telefona zvao Devetoprsta Nađa. Poslao joj je
Jevtušenkove stihove povodom smrti Luja Armstronga: 'Radi isto što i pre/I sviraj.'
"Odakle ti to?" upita ga Nađa. "Ne ide mi u glavu da ti čitaš Jevtušenka."
"Naravno da ga čitam, bolje njega nego MekGonagala! Ne, to sam našao u knjizi o Armstrongu.
Prihvatio sam tvoj savet i slušao sam ga dok radim, a posle sam tokom večeri čitao neke knjige o
njemu."
"Volela bih da si ovde", reče Nađa.
Vlad ju je operisao. Rekao je da će sve biti u redu. "Bila je to čista povreda. Domali prst je malo
oštećen, i verovatno će imati funkciju malog prsta. Ali domali prst ionako nije od neke koristi. Dva
najvažnija prsta ostaće snažni kao što su bili."
Svi su navraćali da je posete. Ipak, najviše je razgovarala sa Arkadijem, u noćnim satima kada je
bila sama, za onih četiri i po sata između Fobosovog izlaska na zapadu i zalaska na istoku. U početku
ju je zvao gotovo svako veče, kasnije samo nešto malo ređe.
Oporavila se dosta brzo, i kretala se okolo sa rukom u sumnjivo lakom povezu. Odlazila je da
otklanja kvarove i da daje savete, nadajući se da će joj to zaokupiti misli. Mišel Dival uopšte nije
dolazio, i to joj je izgledalo neobično. Koji je zadatak psihologa, ako ne ovo? Nije mogla da se otme
potištenosti: trebale su joj ruke za posao koji je radila, jer je bila manuelni radnik. Povez joj je
smetao, pa je odsekla deo oko zgloba šake makazama iz alata. Ali napolju je morala da drži obe ruke
i povez u kutiji, a tako nije mogla Bog zna šta da uradi. To ju je zaista obeshrabrivalo.
Došlo je subotnje veče, i sedela je u novom džakuziju, uz čašu lošeg vina, posmatrajući svoje
drugove kako pljuskaju i namaču se u kupaćim kostimima. Inače, nije bila jedina povređena; sada su
svi bili pomalo načeti, posle višemesečnog fizičkog posla: gotovo svako je nosio tragove promrzlina,
pocrnela mesta na koži koja bi se na kraju oljuštila, ostavivši mladu, ružičastu kožu, upadljivu i ružnu
u vrelini banje. Nekolicina je nosila poveze, na šakama, zglobovima, mišicama, čak i na nogama; sve
prelomi ili iščašenja. Zapravo je bila čista sreća da niko nije poginuo.
Sva ta tela, a nijedno za nju. Kad se svi znaju kao porodica, pomislila je; lečili su jedni druge,
spavali u istim sobama, presvlačili se u istim svlačionicama, kupali se zajedno; prosečna grupa
ljudskih životinja, izuzetna u mrtvom svetu koji je nastanila, ali više umirujuća nego uzbuđujuća, bar u
većini. Sredovečna tela. Nađa je bila okrugla kao bundeva, punačka, ali žilava i mišićava oniža žena,
koščata, a opet sva obla. I sama. Njen najprisniji prijatelj u poslednje vreme bio joj je samo glas u
uhu, lice na ekranu. Kada dođe sa Fobosa... pa, ko zna. Na Aresu je imao dosta ljubavnica, a Žanet
Blajleven je otišla na Fobos da bude s njim...
Ljudi su se ponovo svađali, tamo u plićaku bazena. En, visoka i koščata, naginjala se da nešto
odbrusi Saksu Raselu, niskom i debeljuškastom. Kao i obično, činilo se da je ne sluša. Ako ne
pripazi, jednom će dobiti po nosu od nje. Bilo je čudno kako se grupa opet menjala, kao i atmosfera.
Nikada nije uspela da uoči zakonitosti; stvarna priroda grupe bila je nešto posebno, sa sopstvenim
životom, nekako nezavisna od karaktera pojedinih članova. Mišelu mora da je bilo nemoguće da radi
svoj posao. Mada se s njim nikad nije znalo: Mišel je bio najtiši i najnenametljiviji psihijatar koga je
ikad upoznala. Što je bez sumnje bilo korisno, u ovoj bandi psiho-ateista. No, ipak je smatrala da nije
normalno što je nije posetio posle one nezgode.

Jedne večeri, napustila je večernje prostorije i pošla do tunela koji su iskopavali od zemunica do
farme, i tamo, na kraju tunela, bili su Maja i Frenk, svađajući se u zlobnom tonu koji je donosio kroz
tunel više ono što su osećali nego značenje izgovorenog: Frenkovo lice bilo je iskrivljeno od gneva, a
Majino, kada mu je okrenula leđa, povređeno, plačno; ponovo se okrenula prema njemu i povikala:
"Nikada nije bilo tako", a onda je obnevidelo potrčala prema Nađi, iskrivljenih usta. Frenkovo lice
bilo je maska bola. Maja ugleda Nađu i protrča pored nje.
Potresena, Nađa se okrenu i pođe prema dnevnom boravku. Popela se magnezijumskim
stepeništem do dnevne sobe u zemunici broj dva, uključila televizor, celodnevni program vesti sa
Zemlje, nešto što je retko činila. Malo potom je utišala ton i zagledala se u obrazac cigli na luku
tavanice. Tada uđe Maja i poče da joj objašnjava situaciju: između nje i Frenka nema ničega, sve je
to samo u Frenkovoj glavi, on jednostavno ne želi da odustane, iako tu nikada i nije bilo ničega; njoj
je stalo samo do Džona, i nije kriva što su Džon i Frenk u tako lošim odnosima, sve zbog Frenkove
nerazumne želje, a ne zbog nje, ali svejedno oseća krivicu što su ova dvojica nekad bila najbolji
prijatelji, kao braća.
A Nađa je slušala, pazeći da ostavi utisak strpljivosti, govoreći "Da, da", i "Shvatam" i slične
stvari, sve dok se Maja nije našla ležeći na leđima na podu, plačući, a Nađa je sedela na ivici stolice
i gledala je, pitajući se koliko je od toga istina. I šta je, zapravo, bilo predmet svađe. I da li je
iskrena prijateljica ako do te mere sumnja u priču stare drugarice. Ali cela stvar je nekako izgledala
kao da Maja prikriva tragove, izvodeći još jednu manipulaciju. Samo zbog jedne stvari: ona dva
uzrujana lica koja je videla na kraju tunela bila su najjasniji primer svađe među ljubavnicima. Stoga
je Majino objašnjenje gotovo sigurno bilo laž. Nađa joj reče nešto utešno i pođe na spavanje,
razmišljajući: već si mi oduzela toliko vremena, pažnje i energije tim igricama, da me je to koštalo
prsta, kučko!
Približavao se kraj dugog severnog proleća, a oni još nisu obezbedili dovoljne zalihe vode, pa je
En predložila da organizuju pohod do kape i tamo postave robotsku destileriju, i da uz put označe
putanju kojom će rovere voditi automatski pilot. "Hajde s nama", reče ona Nađi. "Još nisi videla
planetu, osim onog komada između Černobila i naselja, a to nije ništa. Propustila si Hebes i Gang, a
ovde trenutno nisi započela ništa novo. Stvarno, Nađa, ne mogu da verujem da si takva larva. Mislim,
zašto si onda došla na Mars, uopšte?"
"Zašto?"
"Da, zašto? Mislim, ovde postoje dve vrste poslova, istraživanje Marsa i uspostavljanje životnih
uslova za istraživanje Marsa. A ti si bila toliko obuzeta ovim drugim da si potpuno zanemarila glavni
razlog zbog koga smo ovde!"
"Pa, to je ono što volim da radim", reče Nađa nesigurno.
"Lepo, ali dodaj tome malo perspektive! Pa, bogamu, mogla si i na Zemlji da budeš
vodoinstalater! Nisi morala da prevališ toliki put da bi vozila jebeni buldožer! Dokle misliš da
ostaneš učaurena ovde, ugrađujući kupatila, programirajući traktore?"
"U redu, u redu", reče Nađa, misleći na Maju i ostale. Kvadrat zemunica je ionako gotovo
dovršen. "Prijao bi mi odmor."
12.
Pošli su na put u tri velika rovera za daleka putovanja: Nađa i petoro geologa, En, Sajmon
Frezijer, Džordž Berković, Filis Bojl i Edvard Perin. Džordž i Edvard bili su Filisini prijatelji iz
vremena kada je sve troje radilo u NASA-i, i podržavali su je u zalaganju za 'primenjene geološke
studije', drugim rečima, traganje za retkim metalima; Sajmon je sa druge strane bio Enin tihi saveznik,
posvećen čistom naučnom istraživanju i stavu 'ruke k sebi'. Nađa je znala sve ovo, iako je provela
malo vremena nasamo sa bilo kim od njih, osim sa En. Ali priča se širi: kad bi bilo potrebno, mogla
bi da nabroji sve saveze u bazi.
Roveri ekspedicije bili su sastavljeni od po tri modula na četiri točka, povezana elastičnom
'harmonikom': pomalo su podsećali na džinovske mrave. Napravili su ih Rols-Rojs i međunarodni
svemirski konzorcijum, i imali su divnu zelenu boju mora. U prednjim modulima nalazile su se
prostorije za život, sa zatamnjenim prozorima na sve četiri strane; u repnim modulima bili su
rezervoari s gorivom, a na krovu su nosili i nekoliko crnih rotirajućih solarnih ploča. Osam točkova
ojačanih žičanom mrežom bili su visoki dva i po metra, i veoma široki.
Kada su se uputili na sever preko Lune Planuma, obeležavali su putanju malim zelenim
odašiljačima signala, ostavljajući po jedan na svakih nekoliko kilometara. Takođe su raščišćavali sa
staze kamenje koje bi moglo da onesposobi robotski rover, upotrebljavajući snežnu lopatu na malom
kranu na prednjem kraju čelnog rovera. Zapravo su pravili drum. Ali su na Lune Planumu retko bili u
prilici da koriste opremu za raščišćavanje; vozili su se prema severoistoku gotovo punom brzinom od
trideset kilometara, nekoliko dana bez zastoja. Izabrali su severoistočni pravac da izbegnu sisteme
kanjona Tempe i Mareotisa, a taj pravac vodio ih je niz Lunu do dugih padina Krize Planicije. Obe
regije podsećale su na zemljište oko baze, talasasto i posuto manjim stenama; ali pošto su išli
nizbrdo, često su imali mnogo dalji pogled nego što su bili navikli. Ovo je za Nađu bilo novo
zadovoljstvo, da putuje sve dalje i da se pred njom ukazuju stalno novi predeli: brežuljci, uvale,
divovske usamljene gromade, povremeno neka niska okrugla meza koja je bila čep kratera.
Kada su se spustili u nizije severne polulopte, skrenuli su i uputili se pravo na sever preko
beskrajne Acidalije Planicije, i ponovo se vozili nekoliko dana bez prestanka. Iza njih su se pružali
tragovi točkova, nalik na prvi prolazak kosačice kroz travu, a odašiljači su svetlucali, upadljivi,
među kamenjem. Filis, Edvard i Džordž razgovarali su o mogućnosti preduzimanja nekoliko izleta
izvan pravca, radi ispitivanja pokazatelja, dobijenih sa satelita, da postoje ležišta neobičnih minerala
blizu Kratera Perepelkin. En ih je smrknuto podsetila na zadatak pohoda. Nađu je sneveselilo kada je
videla da je En gotovo podjednako odsutna i napeta kao što je bila u bazi; kad god bi se roveri
zaustavili, otišla bi da šeta sama, i bila je ćutljiva kada bi svi seli da večeraju u Roveru Jedan. Nađa
je povremeno pokušavala da je izvuče iz toga: "En, kako je moguće da kamenje bude razbacano okolo
na ovakav način?"
"Meteori."
"Ali gde su krateri?"
"Uglavnom na jugu."
"Dobro, kako je onda kamenje dospelo dovde?"
"Doletelo. Zato je tako sitno. Samo je sitnije kamenje moglo da bude dobačeno čak ovamo."
"Ali čini mi se da si mi ti rekla da su ove severne ravnice srazmerno novijeg datuma, dok su veliki
krateri stariji."
"Tako je. Kamenje koje vidiš potiče od poslednjih udara meteora. Ukupno nagomilavanje kamenja
posle pada meteora mnogo je veće nego ono što mi vidimo; to je samo površinski regolit. Regolit je
inače kilometar dubok."
"Da čovek ne poveruje", reče Nađa. "Mislim, to je toliko meteora."
En klimnu glavom. "I milijarde godina. To je razlika između ovog mesta i Zemlje, starost kopna
ide od miliona do milijardi godina. Teško je zamisliti takvu razliku. Ali kad vidiš ovako nešto,
postaje lakše."
Negde na polovini puta preko Acidalije, počeli su da nailaze na pravolinijske kanjone strmih
zidova i zaravnjenog dna. Izgledali su, kao što je Džordž više puta primetio, kao suva korita
legendarnih kanala. Geološki naziv im je bio fose, i pojavljivali su se u većem broju. Čak je i
najmanji od ovih kanjona bio nepremostiv za rovere, i kada bi naišli na jedan od njih, morali su
skrenu i putuju duž njegovog ruba, sve dok se dno ne bi uzdiglo ili zidovi približili, i tek tada su
mogli da nastave ravnicom na sever.
Obzorje pred njima nekad je bilo udaljeno dvadeset kilometara, nekad tri. Krateri su se proredili,
a oni kraj kojih su prolazili bili su okruženi niskim uzvišenjima, zračno raspoređenim oko ivica: bili
su to krateri nastali na mestu gde su meteori pali u permafrost koji se pri udaru pretvorio u vrelo
blato. Nađini saputnici proveli su ceo jedan dan lutajući radoznalo preko raspršenih brežuljaka oko
jednog od ovih kratera; zaobljene padine, rekla je Filis, ukazuju na drevna ležišta voda kao što
godovi u okamenjenom drvetu ukazuju na prvobitno drvo. Po načinu na koji je govorila, Nađa shvati
da je reč o još jednom predmetu neslaganja sa En; Filis je verovala u model duge vlažne prošlosti,
En u model kratke vlažne prošlosti. Ili tako nešto. Nauka može da bude svašta, pomisli Nađa, pa i
oružje kojim se može udariti na drugog naučnika.
Dalje na severu, negde oko pedeset četvrtog stepena širine, naišli su na neobičnu oblast
termokarsta, valovit teren išaran mnogobrojnim ovalnim jamama strmih zidova, zvanim alaze. Ove
alaze bile su stotinu puta veće od svojih zemaljskih parnjaka, većina po dva ili tri kilometra u
prečniku, i dubine oko šezdeset metara. Siguran znak permafrosta, složili su se geolozi; sezonska
smrzavanja i topljenja zemljišta prouzrokovala su nastanak jama i neravnina. Jame ovakvih razmera
ukazuju na to da je sadržaj vode u tlu morao biti visok, rekla je Filis. Ukoliko i ovo nije primer
razlike u starosti oblika na Marsu, odvratila je En. Zemljište sa neznatnom količinom leda, koje
neprimetno tone, eonima.
Filis je uvređeno predložila da pokušaju sa sabiranjem vode iz tla, i En je, takođe uvređeno,
pristala. Pronašli su blagu padinu između dve depresije i zastali da postave sabirnik vode iz
permafrosta. Nađa je s olakšanjem preuzela rukovođenje operacijom; bila je počela da oseća
nedostatak aktivnosti tokom putovanja. Bio je to posao koji joj je ispunio ceo jedan dan: iskopala je
deset metara dugačak jarak, pomoću lopate čelnog rovera; položila je bočnu opslužnicu sabirnika,
poroznu cev od nerđajućeg čelika ispunjenu šljunkom; proverila je električne grejne elemente,
raspoređene u trakama duž cevi i filtera; na kraju je popunila jarak glinom i kamenjem koje su ranije
iskopali.
Opslužnica je na donjem kraju imala karter i pumpu, kao i izolovanu provodnu liniju do male
sabirne cisterne. Grejni elementi napajali su se iz baterija, a baterije su se punile preko solarnih
ploča. Kada sabirna cisterna bude puna, ako bude dovoljno vode da je ispuni, pumpa će se isključiti i
otvoriće se solenoidni ventil, propuštajući vodu kroz provodnu liniju nazad u opslužnicu, posle čega
će se isključiti i grejni elementi.
"Uglavnom je spremno", objavi Nađa krajem dana, kada je počela da vezuje provodnu cev na
poslednji magnezijumski nosač. Šake su joj bile opasno hladne, a ona povređena joj je bridela.
"Neko bi mog'o da pripremi večeru", reče. "Još malo pa sam završila." Provodna cev trebalo je da
bude obložena debelim cilindrom od bele poliuretanske pene, a zatim ugrađena u veću zaštitnu cev.
Neverovatno koliko izolacija komplikuje običan vodoinstalaterski zadatak.
Šestougaoni zavrtanj, zaptivka, rascepka, snažno zatezanje ključem. Nađa pođe duž cevi,
nadgledajući spojne prstenove na sastavima. Sve čvrsto. Odvukla je alat do Rovera Jedan, osvrnula
se da osmotri učinak celodnevnog posla: rezervoar, kratka cev na nosačima, kutija na zemlji, dugačka
niska humka nabacane zemlje uz padinu, sveža, ali saobrazna neravnom terenu. "Na povratku ćemo se
napiti sveže vode", reče.

Prešli su više od dve hiljade kilometara na sever i konačno se spustili u Vastitas Borealis,
prastaro polje lave, prsten oko severne polulopte između 60 i 70 stepeni geografske širine. En i ostali
geolozi provodili su nekoliko sati svakog jutra na goloj mrkoj steni ravnice, uzimajući uzorke, posle
čega bi se do kraja dana vozili na sever, raspravljajući o onome što su pronašli. En je izgledala više
obuzeta radom, srećnija. Jedne večeri, Sajmon im je ukazao da Fobos prolazi tik iznad niskih bregova
na jugu; na kraju narednog dana zaći će ispod horizonta. Bila je to savršena demontracija koliko je
niska orbita malog meseca; bili su tek na 69 stepeni širine! Ali Fobos je bio samo nekih pet hiljada
kilometara iznad polutara planete. Nađa mu s osmehom mahnu u znak oproštaja; ipak će moći da
razgovara s Arkadijem, preko novopristiglih areosinhronih radio-satelita.
Tri dana kasnije nestalo je golog kamena, prekrili su ga talasi crnkastog peska. Kao da su se
približavali obali mora. Stigli su do velikih severnih dina, koje su omotavale svet pojasom između
Vastitasa i polarne kape; na mestu gde su nameravali da ga pređu, pojas je bio širok oko osam stotina
kilometara. Pesak je bio boje uglja, sa modrim i ružičastim nijansama. Raskošna promena za oko
posle crvenog krša juga. Dine su se pružale na sever i jug, u paralelnim talasima koji su se
povremeno lomili ili stapali. Bilo je lako voziti preko njih; pesak je bio čvrsto nabijen, i bilo je
dovoljno da odaberu veliku dinu i voze njenom izbočenom zapadnom padinom.
Međutim, posle nekoliko dana dine su narasle i pretvorile se u oblik koji je En zvala barkanske
dine. Podsećale su na divovske zaleđene talase, sa pročeljima visokim stotinu metara i zaleđima
širokim kilometar, a kresta koju je pravio svaki talas bila je dugačka nekoliko kilometara. Kao i
mnogi drugi marsovski zemljišni oblici, bile su sto puta veće od istih takvih zemaljskih oblika u
Sahari i Gobiju. Ekspedicija je brodila ujednačenim pravcem preko leđa ovih talasa kao da su im
roveri maleni čamci usred mora zaleđenog na vrhuncu titanske oluje.
Jednog dana na ovom okamenjenom moru Rover Dva je stao. Crvena svetlost na kontrolnoj tabli
pokazivala je da je problem nastao u harmonici između dva modula; i zaista, drugi modul bio je
nagnut ulevo, utiskujući točkove s leve strane u pesak. Nađa je obukla odelo i izišla da pogleda.
Smaknula je zaštitnu ceradu sa spoja okvira i šasije modula, i videla da su slomljeni svi zavrtnji koji
su ih držali zajedno.
"Ovo će da potraje", reče ona. "Vi, ljudi, možete malo da razgledate okolo."
Uskoro se pojaviše Filis i Džordž u odelima, pa za njima Sajmon, En i Edvard. Filis i Džordž
uzeli su odašiljač iz Rovera Tri i postavili ga tri metra desno od 'puta'. Nađa se zaposlila slomljenim
okvirom, trudeći se da bude što opreznija: popodne je bilo hladno, možda minus sedamdeset, i
osećala je dijamantsku oštricu mraza do kostiju.
Glave zavrtnjeva nisu mogle da se izvuku iz šasije modula, pa je uzela bušilicu i stala da buši
nove rupe. Počela je da pevuši temu iz 'Šeika od Arabije'. En, Edvard i Sajmon razgovarali su o
pesku. Baš je lepo, pomisli Nađa, videti neku drugu boju tla osim crvene. I videti En zanetu u posao.
Imati neki posao za sebe.
Bili su gotovo dostigli arktički krug, i bio je L 84, samo dve nedelje do severne letnje
dugodnevice; dani su postajali duži. Nađa i Džordž radili su sve do večeri, a Filis je zagrejala
večeru, pa je Nađa posle jela opet izišla da dovrši posao. Sunce je bio crveno u smeđoj izmaglici,
malo i okruglo iako je bilo na samom zalasku; nije bilo dovoljno atmosfere da ga uveća i izobliči.
Nađa je završila posao, odložila alat i otvorila vrata spoljnje komore rovera, kada joj Enin glas reče
u uho: "Nađa, zar se već vraćaš unutra?"
Nađa podiže pogled. En je bila na ivici dine na zapadu, mašući joj, crni obris naspram neba boje
krvi.
"Nameravala sam", reče Nađa.
"Popni se začas ovamo. Volela bih da vidiš ovaj zalazak Sunca, ima da bude od lepših. Dođi, to je
samo par minuta, nećeš zažaliti. Na zapadu ima oblaka."
Nađa uzdahnu i zatvori vrata spoljnje komore.
Istočna padina dine bila je strma. Nađa je pazila da staje u tragove koje je načinila En pri usponu.
Pesak je bio nabijen i uglavnom je držao. Blizu vrha postalo je strmije, pa se povila napred i ukopala
prste u pesak. Onda se ispela na široku zaobljenu zaravan, uspravila se i pogledala oko sebe.
Samo su vrhovi najviših dina još bili na Suncu; svet je bio crna ravan, ispresecana kratkim
sabljastim krivuljama čelično sive boje. Horizont je bio udaljen nekih pet kilometara. En je čučala,
sa šakom punom peska.
"Od čega je?" upita Nađa.
"Tamne, čvrste, mineralne čestice."
Nađa frknu. "To sam mogla i ja tebi da kažem."
"A ne, nisi dok nismo stigli ovamo. Mogla je da bude prašina pomešana sa solima. Ali nije to, već
kameni pesak."
"Što je tako taman?"
"Vulkanski. Na Zemlji je pesak uglavnom kvarc, znaš, jer tamo ima puno granita. Ali na Marsu
ima malo granita. Ova zrnca su verovatno vulkanski silikati. Obsidijan, kremen, malo granata.
Predivno, zar ne?"
Pružila je pregršt peska Nađi da ga vidi. Savršeno ozbiljno, naravno. Nađa se zagleda kroz vizir u
crnu prašinu. "Divno", reče.
Stajale su i posmatrale kako zalazi Sunce. Senke su im se produžile sve do istočnog horizonta.
Nebo je bilo tamnocrvene boje, mračno i mutno, tek malo svetlije na zapadu, iznad Sunca. Nešto u
pesku prelamalo je svetlost, i dine su postale jasno ljubičaste boje. Sunce je bilo malo zlatno dugme,
a nad njim su sjale dve večernje zvezde: Venera i Zemlja.
"Poslednjih nekoliko večeri sve se više približavaju jedna drugoj", reče En tiho. "Poklapanje bi
trebalo da bude dosta blistavo."
Sunce je dodirnulo horizont, i vrhove dina pokri senka. Malo dugme Sunca potonu ispod crne
linije zapada. Nebo je sada bilo kestenjasta kupola, visoki oblaci od ružičaste mahovine. Svuda su se
palile zvezde, i kestenjasto nebo pređe u prozirnu tamnoljubičastu boju, električnog intenziteta, koju
preuzeše vrhovi dina, tako da se činilo da preko crne ravnice leže srpovi tečne polusvetlosti. Nađa
tad oseti iznenadnu struju nekog lahora kroz nervni sistem, uz kičmu i prema površini kože; zabrideše
joj obrazi, i oseti kako joj zvoni kičmena srž. Gle, od lepote se može zadrhtati! Bio je šok osetiti
takvu fizičku reakciju na lepotu, uzbuđenje po nečemu slično seksualnom. A ova lepota bila je tako
čudna, tako tuđinska. Nađa shvati da ju je sada prvi put videla u punoj meri, i osetila; uživala je u
svom životu kao da živi u nekom poboljšanom Sibiru, u gigantskoj analogiji, posmatrajući sve kroz
vizir prošlosti. Ali sada je stajala pod visokim ljubičastim nebom na površini okamenjenog crnog
okeana, i sve je bilo novo, sve nepoznato: bilo je sasvim nemoguće porediti ovo sa bilo čim što je
već videla; i bi, bez upozorenja, otrgnuta od prošlosti, i okretala se oko sebe kao devojčica koja bi
da joj se zavrti u glavi, bez ijedne misli u njoj. Ispuni je težina, kroz kožu, i više se nije osećala
šuplje, naprotiv, osećala se neobično stameno, celovito, postojano. Mali misleći oblutak, koji su
zavrteli kao čigru.

Skliznule su niz strminu dine na đonovima čizama. Kad su se našle dole, Nađa iznenada zagrli En:
"Oh, En, ne znam kako da ti zahvalim za ovo." Ni zatamnjeni vizir nije mogao da sakrije Enin kez.
Redak prizor.

Od toga trenutka Nađa je sve videla drugačije. Ma, znala je da je to samo stvar novog načina
obraćanja pažnje, posmatranja. Ali predeo se urotio sa ovim osećajem, hraneći njenu budnost; naime,
već sledećeg dana napustili su oblast crnih dina i povezli se preko nečega što su njeni saputnici zvali
slojeviti ili laminatni teren. Ovo je bila oblast ravnog peska koji će preko zime ležati ispod ugljen-
dioksidnog prekrivača polarne kape. Sada, u leto, bio je ogoljen, predeo sačinjen isključivo od
krivolinijskih oblika. Vozili su se preko širokih ravnih nanosa žutog peska, ograđenih dugačkim,
zakrivljenim uzvisinama ravnog vrha; stranice uzvisina bile su stepenaste i slojevite, sa slojevima
različite finoće, slične drvetu, isečenom i uglačanom da se istakne njegova lepa šara. Niko od njih
nikad nije video zemlju iole sličnu ovoj, i provodili su jutra bušeći i uzimajući uzorke, i pešačili
okolo nezgrapnim marsovskim plesnim korakom, brbljajući do besvesti. Nađa je bila uzbuđena
koliko i oni. En joj je objasnila da mraz svake zime ostavi novi sloj na površini. Onda je erozija
vetrom usekla korita i ogolila im strane, tako da je svaki sloj bio dublje načet od onog ispod, pa su se
zidovi korita sastojali od stotina uskih terasa. "Kao da zemlja predstavlja sopstvenu konturnu mapu",
rekao je Sajmon.
Putovali su danju i izlazili svako veče u ljubičaste sutone koji su trajali gotovo do ponoći. Pravili
su bušotine i vadili jezgra koja su bila peskovita i prožeta ledom, slojevita dokle god je bušotina
dopirala. Jedno veče se Nađa uspinjala sa En uz niz paralelnih terasa, slušajući sa pola pažnje kako
joj ova objašnjava smenjivanje afela i perihela, kada se slučajno osvrnula niz korito i opazila da se
zari bojama limuna i kajsija u svetlosti večeri, i da iznad korita vise bledi zeleni duguljasti oblaci,
koji su savršeno podražavali francuske krivulje terena. "Vidi!" uzviknu.
En se osvrnu, vide i zaneme. Posmatrale su kako im niski trakasti oblaci promiču iznad glava.
Konačno ih je poziv na večeru iz pravca rovera primorao da se vrate. Silazeći niz jasno
razdvojene peščane terase, Nađa je znala da se promenila - ili to, ili je planeta postajala sve
neobičnija i lepša na njihovom putu ka severu. Ili oboje.

Prelazili su niske terase žutog peska, tako sitnog, tvrdog i bez kamenja da su mogli da napreduju
punom brzinom, usporavajući samo da se popnu ili da siđu na sledeću terasu. Povremeno bi im
zalučene padine između terasa bile nepremostive, pa su jednom ili dvaput čak morali da se vrate i
nađu drugi put. Ali su uglavnom držali pravac prema severu bez poteškoća.
Četvrtog dana putovanja preko slojevitog zemljišta, približili su se zidovi uzvisina sa obe strane
ravnog nanosa kojim su putovali i tim procepom izbili su na višu ravan, i tamo pred njima, na novom
horizontu, ležao je beli breg, veliko zaobljeno obličje, slično beloj Ajerovoj Steni. Beli breg - bio je
to led! Ledeni breg, sto metara visok i kilometar širok - kada su ga obišli, videše da se nastavlja
preko horizonta prema severu. Bio je to vrh glečera, možda jezičak same polarne kape. U drugim
vozilima su klicali, i Nađa je u opštoj galami i pometnji razaznavala samo Filis, kako viče "Voda!
Voda!"
Zaista, voda. Iako su znali da će biti tu, bilo je neobično naići na čitavo belo brdo vode, u stvari
najviše brdo koje su videli tokom svih pet hiljada kilometara puta. Bio im je potreban ceo taj prvi
dan da se priviknu na prizor: zaustavili su rovere, pokazivali, brbljali, izlazili da pogledaju, uzeli
uzorke sa površine i iz bušotina, dodirivali ga, pokušavali da se popnu. Kao i okolni pesak, ledeni
breg je bio u vodoravnim slojevima, sa trakama prašine razmaknutim jedan centimetar. Led između
njih bio je zrnast i šupljikav; sa ovim atmosferskim pritiskom, sublimirao se pri gotovo svakoj
temperaturi, ostavljajući izbušene, izjedene zidove do dubine od nekoliko centimetara; dublji led je
bio celovit i tvrd.
"Ovde ima puno vode", rekao je svako od njih bar jednom. Voda, na površini Marsa...
Sledećeg dana, ledeni breg postao je njihov desni horizont, zid koji se pružao pored njih tokom
celog dana. To je već počinjalo da liči na puno vode, naročito kada je tokom dana zid počeo da raste,
dostižući i do tri stotine metara visine. Neka vrsta belog obronka planine, u stvari, istočni zid njihove
ravne doline. A onda se iznad horizonta na severozapadu pojavio još jedan beli breg, vrh novog
planinskog obronka, sa dnom iza horizonta. Još jedan glečer, zapadni zid doline, udaljen tridesetak
kilometara.
To je značilo da se nalaze u Ponoru Borealis, vetrom izdubljenoj dolini koja se usecala severno u
ledenu kapu nekih pet stotina kilometara, više od polovine razdaljine do pola. Dno ponora bilo je od
ravnog peska, tvrdog kao beton, često krckavog zbog nanosa smrznutog ugljen-dioksida. Ledeni
zidovi ponora bili su visoki, ali ne i vertikalni; stajali su nagnuti unazad pod uglom manjim od 45
stepeni, terasasti poput padina slojevitog terena, sa terasama izlokanim od vetra i sublimacije, dveju
sila koje su tokom desetina hiljada godina prosekle čitavu dužinu ponora.
Umesto da pođu prema kraju doline, istraživači su skrenuli prema zapadnom zidu, vodeći se
signalom odašiljača pridodatom spuštenoj opremi za iskopavanje leda. Peščane dine u sredini doline
bile su niske i pravilne, i roveri su putovali talasastim zemljištem, gore-dole, gore-dole. Onda su na
vrhu jedne dine opazili opremu, samo dva kilometra od podnožja severozapadnog ledenog zida:
zdepaste kontejnere boje zelenog limuna na kosturnim sletnim modulima, tuđinski prizor u ovom svetu
bele, mrke i ružičaste boje. "Kako bode oči!" uzviknu En, ali Filis i Džordž su podvriskivali.
Tokom dugog popodneva, hladoviti zapadni lednik poprimao je raznovrsne blede boje: najčistiji
vodeni led bio je proziran i plavičast, ali je najveći deo litice bio boje staklaste slonovače,
ravnomerno poprskane ružičastom i žutom prašinom. Nepravilne površine sleđenog ugljen-dioksida
bile su blistavo bele boje; kontrast između suvog i vodenog leda bio je upadljiv, i bilo je nemoguće
uočiti stvarne obrise brega. Nagib je otežavao preciznu procenu visine lednika; činilo se da se
uspinje bez kraja, i bio je verovatno između tri i pet stotina metara iznad površine Borealisa.
"Ovde ima puno vode", uzviknu Nađa.
"Još je više ima pod zemljom", reče Filis. "Naša bušenja pokazuju da se kapa prostire mnogo
stepeni širine južnije nego što je mi vidimo, ispod nanosa površinskog materijala."
"Znači da imamo više vode nego što će nam ikad biti potrebno!"
En nezadovoljno napući usne.

Mesto pada opreme odredilo je gde će biti logor za iskopavanje leda: zapadni zid Ponora
Borealis, na četrdeset prvom stepenu dužine i osamdeset trećem stepenu severne širine. Deimos je
nedavno zašao za Fobosom iza horizonta; više ga neće videti sve dok se ne spuste južno od osamdeset
drugog stepena severne širine. Letnje noći imale su sat ljubičastog sutona; ostatak vremena Sunce je
kružilo okolo, nikad više od dvadeset stepeni iznad horizonta. Njih šestoro provodili su duge sate
napolju, prevlačeći kopač leda do zida i postavljajući ga. Glavni deo bila je robotska bušilica tunela,
veličine jednog od njihovih rovera. Bušilica se usecala u led i izbacivala cilindre prečnika jednog i
po metra. Kada su je uključili, začuo se bučan, dubok, zujav zvuk, koji je bio još bučniji kada bi
prislonili šlemove na led ili ga dodirivali rukama. Posle nekog vremena, u korpu su počeli da padaju
cilindri, koje je mali robotski viljuškar odnosio u destileriju, gde će led biti istopljen i pročišćen od
znatnog sadržaja prašine, a voda će ponovo biti zamrznuta u kocke stranice jedan metar, pogodnije za
slaganje u rovere. Robotski teretni roveri potom će biti savršeno osposobljeni da ih odvezu do
odredišta, da se sami utovare i vrate u bazu; baza će ubuduće imati redovne pošiljke vode, veće nego
što može da potroši. Edvard je proračunao da se vidljiva polarna kapa sastoji od oko četiri ili pet
triliona kubnih kilometara vode, iako je proračun uključivao i mnogo nagađanja.
Proveli su nekoliko dana isprobavajući kopač i postavljajući mnoštvo solarnih ploča koje će ga
napajati energijom. U dugim večerima posle obeda, En bi se popela uz ledeni zid, zvanično da bi
uzela još uzoraka, ali je Nađa znala da je samo htela da se udalji od Filis, Edvarda i Džordža. I,
prirodno, htela je da se popne na sam vrh, da stane na polarnu kapu i osmotri vidik, i uzme uzorke
bušenja najmlađih slojeva leda; stoga su jednog dana, pošto je kopač prošao kroz sve testove, ona i
Nađa i Sajmon ustali u zoru - već u dva posle ponoći - izišli na nemoguće hladni jutarnji vazduh i
počeli da se penju, a njihove senke su išle ispred njih kao krupni pauci. Nagib leda bio je oko
trideset stepeni i rastao je, da bi povremeno opao kada bi se popeli na jednu od neravnih terasa u
slojevitom obronku brega.
Bilo je sedam ujutru kada se padina ublažila i kada su izbili na površinu polarne kape. Prema
severu se pružala ledena ravnica dokle god je dopirao pogled, to jest trideset kilometara daleko.
Osvrnuvši se na jug, imali su dalek pogled preko geometrijskih krivulja slojevitog terena; bio je to
najduži pogled koji je Nađa videla na Marsu.
Led visoravni bio je slojevit poput laminatnog peska ispod njih, sa širokim konturnim trakama
prljavo ružičaste boje preko čistijeg materijala. Suprotni zid Ponora Borealis ležao je dalje prema
istoku, naizgled vertikalan sa njihovog mesta, dugačak, visok, masivan: "Koliko vode!" ponovi Nađa.
"Više no što će nam ikad biti potrebno."
"Zavisi", reče En odsutno, pričvršćujući kućište male bušilice na led. Njen zatamnjeni vizir okrenu
se prema Nađi: "Ako bude po volji onih koji su za teraformiranje, sve će ovo ispariti kao jutarnja
rosa. Imaćemo lepe oblake na nebu."
"Zar je to tako loše?" upita Nađa.
En je zurila u nju. Iza tamnog stakla vizira, oči su joj ličile na kuglagere.
Te večeri, dok su jeli, ona reče: "Mislim da bi trebalo da odemo sve do pola."
Filis odmahnu glavom. "Nemamo ni hrane ni vazduha za to."
"Traži da nam spuste."
Edvard zavrte glavom. "Polarna kapa ispresecana je dolinama dubokim gotovo kao Borealis!"
"Ne baš", reče En. "Možemo da vozimo pravo do pola. Spiralne doline izgledaju dramatično iz
svemira, ali to je zbog razlike u albedu između vode i ugljen-dioksida. Stvarni nagibi nisu nigde veći
od 6 stepeni iznad horizontale. To je, u stvari, samo valovit teren."
Džordž reče: "Ali kako se popeti na kapu, pre svega?"
"Vozićemo se okolo do nekog ledenog jezika koji se spušta do peska. Ovi su kao uzlazne rampe do
centralnog masiva, a kada se nađemo gore, treba samo da se odvezemo pravo do pola!"
"Nema razloga da idemo tamo", reče Filis. "Videćemo isto što smo videli ovde. A to znači i još
izlaganja radijaciji."
"Osim toga", reče Džordž, "hrana i vazduh su nam potrebni da ispitamo neka mesta koja smo
prošli na putu ovamo."
Znači, to je bio njihov razlog. En zareža. "Ja rukovodim geološkim istraživanjima", reče oštro. Što
je možda bilo tačno, ali je bila strašno nezgrapan političar, naročito u poređenju sa Filis, koja je
imala mnogo prijatelja u Hjustonu i Vašingtonu.
"Ali ne postoji geološki razlog da se ide do pola", reče Filis, sa smeškom. "Tamo je isto led kao i
ovde. Jedini razlog jeste to što se tebi ide."
"Je li?" reče En. "Pa šta ako jeste! Ipak postoje naučna pitanja na koja se tamo mogu naći
odgovori. Da li je led istog sastava, koliki je sadržaj prašine - gde god da odemo ovde gore
sakupićemo korisne podatke."
"Ali ovde smo zbog vode. A ne da skitamo okolo."
"To nije skitnja!" obrecnu se En. "Voda nam je potrebna da bismo mogli da nastavimo
istraživanje, a ne istražujemo da bismo našli vodu! Sve ste naopako shvatili! Ne mogu da verujem
koliko ljudi u koloniji greši na isti način!"
Nađa reče: "Da čujemo šta kažu u bazi. Možda im tamo treba naša pomoć, ili ne mogu da nam
spuste zalihe, nikad se ne zna."
En zastenja. "Na kraju ćemo tražiti dozvolu od UN."
Bila je u pravu. Frenku i Maji se nije dopala ideja, Džon je bio zainteresovan, ali neopredeljen.
Arkadije ju je podržao čim je čuo za to, i izjavio da će poslati zalihe sa Fobosa ako bude potrebno,
što bi bilo u najmanju ruku nepraktično, s obzirom na mesečevu orbitu. Ali tada je Maja pozvala
kontrolu misije u Hjustonu i Bajkonur, i rasprava se proširila. Hejstings je bio protiv plana, ali se
Bajkonuru, i mnogima u naučnoj zajednici, svideo.
Konačno je En lično preuzela vezu. Glas joj je bio veoma odsečan i arogantan, iako je izgledala
uplašeno: "Ja sam na čelu geologa ovde i kažem da je to potrebno uraditi. Neće biti bolje prilike da
se dobiju podaci sa terena o uslovima na polarnoj kapi. To je osetljiv sistem, i svaka promena u
atmosferi izazvaće teške posledice po njega. A vi planirate da to radite, zar ne? Sakse, još radiš na
onim vetrenjačama za grejanje?"
Saks nije učestvovao u razgovoru, pa su morali da ga pozovu telefonom. "Nego šta", rekao je kada
mu je bilo ponovljeno pitanje. On i Hiroko smislili su da proizvode male vetrenjače, koje će biti
spuštene sa cepelina svuda po planeti. Stalni zapadni vetrovi pokretaće vetrenjače, a ta energija biće
pretvarana u toplotu u kalemovima u prizemlju vetrenjača, koja će biti naprosto puštana u atmosferu.
Saks je već izradio projekt robotske fabrike koja će izrađivati vetrenjače; nadao se da će ih biti na
hiljade. Vlad je primetio da će cena proizvedene toplote biti slabljenje vetrova: ništa nije besplatno.
Saks je odmah odgovorio da će to biti dodatna dobrobit, s obzirom na razornost planetnih peščanih
oluja koje su povremeno izazivali vetrovi. "Malo toplote za malo vetra - dobra pogodba."
"Znači, milion vetrenjača", reče En. "A to je tek početak. Razmatrali ste mogućnost da proširite
crnu prašinu na polarne kape, zar ne, Sakse?"
"To bi zgusnulo atmosferu brže od bilo čega drugog što bismo mogli da preduzmemo."
"Znači, ako bude po vašem", reče En, "kapama je odzvonilo. Istopiće se, i onda ćemo reći: 'Pitam
se, kakve su bile?' A to nećemo saznati."
"Imate li dovoljno zaliha i vremena?" upita Džon.
"Leto će trajati još četiri meseca", reče En.
"Ti samo hoćeš da stigneš na pol!" reče Frenk, ponovivši Filisine reči.
"Pa?" odvrati En. "Ti si možda došao ovamo da se igraš administrativne politike, ali ja planiram
da malo upoznam ovo mesto."
Nađa načini grimasu: time je stavila tačku na razgovor, i Frenk će biti ljut. A to je uvek bio loš
izbor. En, En...
Sutradan su zemaljski štabovi izrazili stav da polarna kapa treba da bude ispitana u zatečenom
stanju. Iz baze nije bilo pritužbi, mada se Frenk više nije pojavio na vezi. Sajmon i Nađa su klicali:
"Na sever, prema polu!"
Filis je samo odmahivala glavom. "Ne vidim svrhu. Džordž, Edvard i ja ostaćemo kao podrška i
da kontrolišemo rad kopača leda."

I tako su En, Nađa i Sajmon uzeli Rover Tri i vratili se niz Ponor Borealis, pa zaokolili na zapad,
gde se jedan od glečera pruženih sa kape stanjivao poput savršene rampe. Mreža na velikim
točkovima rovera hvatala je kao gusenica snežnog vozila, pouzdano prelazeći različite površine kape,
poteze zemljišta od otkrivene zrnaste prašine, niska brda od čvrstog leda, polja zaslepljujuće belog
inja ugljen-dioksida i uobičajenu čipku sublimiranog vodenog leda. Sa pola su se spiralno odvajale
plitke doline u smeru kazaljke sata; neke su bile veoma široke. Prelazeći ih, vozili su se neravnom
padinom koja je zavijala desno i levo preko oba horizonta, potpuno pokrivena blistavim suvim
ledom; ovo bi potrajalo dvadeset kilometara, sve dok ceo vidljivi svet ne bi postao jarka belina.
Zatim bi se pred njima pojavila uzlazna padina od poznatog prljavocrvenog vodenog leda, isprugana
konturnim linijama. Dok su prelazili razmeđu padina, svet bi bio podeljen na dva dela, iza njih beli,
ispred prljavo ružičasti. Vozeći uz južne padine, otkrili su da je led na njima izlokan više nego
drugde, ali kao što je En primetila, na kapu bi svake zime pao metar suvog leda i sabio lomni filigran
prethodnog leta, pa su se nastale rupe punile svake godine; veliki točkovi rovera neopasno su krckali
dalje.
Prošavši spiralne doline, našli su se u glatkoj beloj ravnici, koja se na sve strane pružala do
obzorja. Iza polarizovanog i zatamnjenog stakla na prozorima rovera, belina je bila savršena i čista.
Jednom su prošli pored niskog prstenastog brega, belega nekog srazmerno skorog udara meteora,
ispunjenog kasnije nataloženim ledom. Naravno, zastali su da izvrše bušenja. Nađa je morala da
odredi En i Sajmonu ograničenje od četiri bušenja dnevno, da se uštedi vreme i da se ne preopterete
prtljažnici rovera. A to nisu bila samo bušenja; često bi naišli na usamljene crne stene, koje su
počivale na ledu poput Magretovih skulptura: meteoriti. Uzeli su neke od najmanjih i uzorke od onih
većih; jedan je bio veliki kao rover. Bili su uglavnom od nikla i gvožđa, ili kameni hondriti.
Odlamajući komadiće sa jednog od njih, En reče Nađi: "Znaš da su na Zemlji pronašli meteorite koji
potiču sa Marsa? Dešava se i obrnuto, ali mnogo ređe. Potreban je zaista jak udar da bi izbacio
kamenje iz Zemljinog gravitacionog polja dovoljnom brzinom da stignu dovde - vrednost delta B
trebalo bi da bude najmanje petnaest kilometara u sekundi - čula sam podatak da otprilike dva odsto
materijala izbačenog iz Zemiljnog polja završava na Marsu. Ali samo od najsnažnijih udara, kao što
je KT granični udar. Bilo bi neobično naći komad Jukatana ovde, zar ne?"
"Ali to je bilo pre šezdeset miliona godina", reče Nađa. "Bio bi pokopan pod ledom."
"Tačno." Kasnije, dok su se vraćale u rover, ona reče: "Pa, ako istope ove kape, možda ćemo i
naći neki. Imaćemo pravi muzej meteorita, razbacanih po pesku."

Prešli su još spiralnih dolina, ponovo putujući gore-dole kao čamac preko talasa, samo što su to
sada bili najveći talasi, četrdeset kilometara od vrha do vrha. Dnevni plan putovanja određivan je
pomoću sata, tako da su roveri stajali od deset uveče do pet ujutru, na brežuljcima ili rubovima
zatrpanih kratera, da bi tokom odmora imali pogled; noću su zatamnjivali prozore dvostrukom
polarizacijom da bi mogli da odspavaju.
I jednog jutra, dok je led krckao pod točkovima rovera, En je uključila radio i počela da vrši
merenja preko areosinhronih satelita. "Nije lako pronaći pol", reče, radeći. "Rani zemaljski
istraživači imali su grdnih muka na severu: uvek su odlazili tamo tokom leta i nisu mogli da vide
zvezde, a nisu imali satelite."
"Pa, kako su to radili?" upita Nađa, odjednom radoznala.
En razmisli o tome i nasmeši se. "Ne znam. Ne baš uspešno, bojim se. Verovatno čistim
nagađanjem."
Nađa se zainteresovala za problem i počela da radi na njemu, crtajući u bloku. Geometrija joj
nikada nije bila jača strana, ali je pretpostavljala da će sredinom leta, na severnom polu, Sunce
opisivati savršen krug oko horizonta, uvek na istoj visini. Dakle, ako si blizu pola i ako je približno
sredina leta, možeš da koristiš sekstant radi provere Sunčeve visine iznad horizonta... je li to baš
tako?
"To je to", reče En.
"Šta?"
Zaustavili su rover i pogledali okolo. Bela ravnica talasala se do bliskog horizonta, bez ikakvog
belega osim para širokih, crvenih konturnih linija; linije nisu pravile krug oko njih i nije se činilo da
se nalaze na bilo kakvom vrhu.
"Gde je, zapravo?" upita Nađa.
"Pa, negde malo dalje na severu." En se ponovo osmehnu. "Najviše kilometar. Možda u onom
pravcu." Pokazala je desno. "Moraćemo da se pomerimo onamo i da ponovo proverimo preko
satelita. Malo triangulacije i trebalo bi da ga ubodemo pravo u centar. Stotinak metara bliže ili dalje,
možda."
"Ako ne žurimo, možemo da smanjimo odstupanje na metar!" reče Sajmon poletno. "Hajde da ga
nađemo!"
Vozili su se dalje otprilike jedan minut, proverili preko radija, skrenuli pod pravim uglom i
ponovo se vozili, zatim proverili ponovo. Najzad En izjavi da su stigli, ili su bar blizu. Sajmon je
programirao računar da radi dalje na tome, a oni su obukli odela, izišli i malo lutali okolo, da se
osiguraju da su stupili na pol. En i Sajmon izvršiše bušenje. Nađa je nastavila da hoda, u spirali koja
se udaljavala od vozila. Crvenkasto-bela ravnica, horizont oko četiri kilometra daleko; preblizu;
iznenada joj pade na pamet, kao prilikom zalaska Sunca na crnoj dini, da je na tuđinskom svetu -
oštro poimanje uskog vidokruga, snovidne gravitacije, sveta koji je upravo toliki koliki izgleda... a
sada stoji tačno na njegovom severnom polu. Bio je L 92, najpribližniji datum sredini leta; znači, ako
stoji licem prema Suncu, i ne pomera se, ono će joj do kraja dana sijati pravo u lice, odnosno, što se
toga tiče, do kraja nedelje! Zaista čudno. Okretala se kao čigra. Ako bude stajala dovoljno dugo, hoće
li to osetiti?
Njen filterski vizir smanjivao je blistanje Sunca na ledu u luk kristalnih duginih tačaka. Nije bilo
toliko hladno. Osećala je povetarac na podignutom dlanu. Elegantna crvena traka taložnog laminata
presecala je horizont poput linije geografske dužine. Ona se nasmeja na tu pomisao. Oko Sunca se
nazirala veoma bleda ledena korona, dovoljno široka da donjim delom luka dodirne obzorje. Sa
polarne kape isparavao je led i svetlucao u vazduhu, ponovo se ledeći, darujući kristale koroni.
Nacerivši se, utisnula je tragove čizama u Severni Pol Marsa.

Te večeri su tako podesili polarizatore da se oko njih, iza prozora, prostirao veoma zatamnjen
prizor bele pustinje. Nađa je sedela sa praznim poslužavnikom za hranu u krilu, pijuckajući kafu.
Digitalni sat trepnuo je sa 11:59:59 na 0:00:00, i stao. Njegova nepomičnost pojačavala je tišinu u
vozilu. Sajmon je spavao; En je sedela na vozačevom sedištu, zagledana napolje, sa nepojedenom
večerom. Jedini zvuk bio je šum ventilatora. "Drago mi je što si nas dovela ovamo", reče Nađa. "Bilo
je sjajno."
 "Neko je trebalo da uživa u ovome", reče En. Kada je bila jarosna ili gorka, glas joj je postajao
ravan i odsutan, kao da misli upravo ono što govori. "Neće dugo potrajati."
"Jesi li sigurna, En? Led je ovde dubok pet kilometara, zar nisi tako rekla? Stvarno misliš da će
potpuno nestati samo zbog crne prašine na njemu?"
En slegnu ramenima. "Pitanje je koliko ćemo toplote stvoriti. I kolika je ukupna količina vode na
planeti, kao i koliko će vode iz regolita izbiti na površinu kada zagrejemo atmosferu. A ništa od toga
nećemo znati pre no što se dogodi. Ali, kako ova kapa predstavlja glavnu i najizloženiju vodu,
pretpostavljam da će biti najosetljivija na promene. Mogla bi gotovo potpuno da sublimira pre nego
što se iole značajniji deo permafrosta zagreje do pedeset stepeni od tačke topljenja."
"Potpuno?"
"Ah, naravno, ponešto će se taložiti svake zime. Ali nema toliko mnogo vode, kada posmatraš iz
globalne perspektive. Ovo je suv svet, atmosfera je toliko bezvodna da Antarktik izgleda kao džungla,
a sećaš kako je to mesto crplo vodu iz nas? Dakle, ako temperatura dovoljno poraste, led će
sublimirati velikom brzinom. Cela ova kapa preseliće se u atmosferu i biti oduvana na jug, gde će se
noću lediti. Tako da će, zapravo, biti manje ili više ravnomerno raspoređena po planeti, u obliku
centimetar tankog sloja inja." Lice joj se iskrivi. "I manje od toga, naravno, jer će veći deo ostati u
vazduhu."
"Ali ako postane još toplije, inje će se otopiti i pašće kiša. Onda ćemo imati reke i jezera, zar
ne?"
"Ako atmosferski pritisak bude dovoljno visok. Tečna površinska voda zavisi podjednako od
vazdušnog pritiska i od temperature. Ako oboje porastu, za nekoliko decenija ovde ćemo hodati po
pesku."
"Biće to sjajna zbirka meteorita", reče Nađa, pokušavajući da razvedri En.
Nije išlo. En je stisnula usne, zagledala se kroz prozor, odmahnula glavom. Lice je umelo da joj
bude tako prazno; Mars nije bio dovoljan razlog za to, moralo je da postoji još nešto, nešto što bi
objasnilo taj snažni unutrašnji otpor, taj gnev. Zemlja Besi Smit. Bilo ju je mučno gledati. Kada je
Maja bila nesrećna, bilo je to kao kad Ela Ficdžerald peva bluz, znao si da je to samo afektacija, kroz
koju je isijavalo veselje. Ali kada se to dešavalo sa En, bio je to bolan prizor.
Uzela je svoju posudu sa lazanjama, okrenula se da je vrati u mikrotalasnu. Iza nje je ispod crnog
neba blistala bela ravnica, kao da je spoljnji svet foto-negativ. Sat odjednom pokaza 0:00:00.

Četiri dana kasnije sišli su sa leda. Vraćajući se istim putem po Filis, Džordža i Edvarda, troje
putnika prevališe uzvisinu i zaustaviše vozilo; na horizontu se dizala građevina. Tamo, na ravnom
sedimentu dna ponora stajao je klasični grčki hram, šest dorskih stubova od belog mermera,
pokriveni okruglim ravnim krovom.
"Šta je, sad, ovo?"
Prišavši bliže, videše da su stubovi načinjeni od ledenih cilindara iz kopača, postavljenih jedan
na drugi. Disk koji je predstavljao krov bio je grubo izvajan.
"Džordžova ideja", javi se Filis preko radija.
"Primetio sam da su ledeni cilindri iste veličine kao mermerni valjci koje su Grci koristili za
stubove", reče Džordž, još zadovoljan sobom. "Nastavak se podrazumeva. A kopač radi bez greške,
pa smo imali vremena napretek."
"Sjajno izgleda", reče Sajmon. Bio je u pravu: tuđinski spomenik, posetilac iz sna, zračio je u
dugom sumraku kao živ, kao da pod tim ledom struji krv. "Aresov hram."
"Neptunov", ispravi ga Džordž. "Mislim da ne treba prečesto da prizivamo Aresa."
 "Posebno sa onim društvom u bazi", reče En.

Kada su pošli na jug, pred njima se pružala staza od tragova i odašiljača, jasna kao bilo koji
asfaltirani auto-put. En nije morala da im napominje koliko je to promenilo karakter putovanja: više
nisu istraživali nedirnutu zemlju, a i sam predeo bio je izmenjen, podeljen na levu i desnu stranu
uporednim tragovima mrežastih točkova, i zelenim konzervama, neznatno zatamnjenim slojem prašine,
koji su im 'pokazivali put'. To više nije bila divljina; uostalom, to i jeste bio cilj putogradnje. Sada su
mogli da prepuste vožnju automatskom pilotu Rovera Jedan, što su često i činili.
I tako su se kotrljali dalje brzinom od 30 kilometara na sat, bez ikakvog drugog posla osim da
posmatraju razdeljeni predeo, ili da razgovaraju, što su retko činili, osim onog jutra kada je nastala
žučna rasprava o Frenku Čalmersu; En je tvrdila da je pravi makijavelista, Filis je insistirala da nije
gori od bilo koga drugog na vlasti, a Nađa je, sećajući se svojih razgovora s njim i sa Majom, znala
da je istina složenija od oba ova pogleda. Takođe je bila zaprepašćena Eninom neuzdržanošću, i dok
je Filis govorila kako ih je Frenk održao na okupu tokom poslednjih meseci putovanja, Nađa je zurila
u En, pokušavajući da joj kaže pogledom da govori u pogrešnom društvu. Bilo je očigledno da će
Filis kasnije iskoristiti njena izletanja. Ali En nije umela da tumači poglede.
Rover iznenada prikoči i polako stade. Niko nije gledao napolje i svi poskakaše do prednjeg
prozora.
Pred njima je ležala ravna bela ploča, koja im je prekrivala put u dužini od gotovo sto metara.
"Šta je to?" povika Džordž.
"Naša crpka za permafrost", reče Nađa, pokazujući. "Mora da se pokvarila."
"Ili je suviše dobro radila!" reče Sajmon. "To je vodeni led!"
Prebacili su rover na ručno upravljanje i dovezli se bliže. Izliv je prekrivao stazu kao potok bele
lave. Navukli su hodače, izišli iz modula i prišli ivici izliva.
"Sad imamo lično klizalište", reče Nađa i ode do pumpe. Podigla je poklopac i pogledala unutra.
"A-ha - pukotina u izolaciji - voda se tu smrzla i zaglavila slavinu u otvorenom položaju. Prilično jak
pritisak, rekla bih. Voda je tekla sve dok nije nastalo dovoljno leda da je zaustavi. Ako kucnemo
čekićem možemo da dobijemo mali gejzir."
Otišla je do spremišta za alat sa donje strane modula i izvukla pijuk. "Čuvaj!" Udarila je samo
jednom po beloj masi leda, na mestu gde se pumpa spajala sa napojnom cevi rezervoara. Debeo mlaz
vode šiknu metar visoko u vazduh.
"Bogte!"
Pljusnuo je po belom ledenom prekrivaču, pušeći se iako se zaledio za nekoliko sekundi, i
načinivši beli školjkasti list povrh već postojećeg leda.
"Pazi ovo!"
Zaledio se i otvor, i bujica vode stade, a paru odnese vetar.
"Gle' kako se brzo zaledilo!"
"Izgleda isto kao oni blatni krateri", primeti Nađa, cereći se. Bio je to divan prizor, voda koja
prska i puši se kao luda dok mrzne.
Nađa uze da odbija led oko ventila; En i Filis su se raspravljale o kretanju permafrosta,
količinama vode na ovoj širini, i tako dalje. Čovek bi pomisli da će im dosaditi. Ali one se nisu
podnosile u suštini, i nisu mogle da se zaustave. Biće to svakako njihovo poslednje putovanje
zajedno. Nađa ni sama nije želela više da putuje sa Filis, Džordžom i Edvardom. Bili su joj suviše
samodovoljni, posebna grupa unutar grupe. Ali En se otuđila i od mnogo drugih ljudi; ako ne pripazi,
neće naći nikoga da je prati na putovanjima. Frenk, na primer... to što mu je rekla ono veče, pa kad je
zatim baš pred Filis pričala kako je užasan; neverovatno.
Ako odbije od sebe sve osim Sajmona, nedostajaće joj razgovor. Naime, Sajmon Frezijer bio je
najćutljivi čovek od svih stotinu članova ekspedicije. Izgovorio je jedva dvadeset rečenica tokom
čitavog puta, što je bilo neprirodno, kao da putuješ sa gluvo-nemim. Ili je možda razgovarao sa En
kada su bili sami, ko će ga znati.
Nađa je pomerila ventil u zaptivni položaj i isključila pumpu. "Moraćemo da koristimo deblju
izolaciju, ovako daleko na severu", reče sama sebi dok je nosila alat u rover. Bila je umorna od
neprestanog zajedanja, nestrpljiva da se vrati u bazu, svome poslu. Želela je da se čuje sa Arkadijem;
on će je nasmejati. I ona njega, bez posebnog nastojanja, ni ne znajući otkud to.
Uzeli su nekoliko odlomaka izlivenog leda među ostale uzorke i postavili četiri odašiljača da
navedu robotske pilote oko izliva. "Iako bi mogao da sublimira, je li?" reče Nađa.
En, odsutna mislima, nije čula pitanje. "Ima puno vode ovde gore", promrmlja za sebe. Zvučala je
zabrinuto.
"Tu si prokleto u pravu", uzviknu Filis. "Kako bi bilo da sad pogledamo one naslage što smo ih
opazili na severnom kraju Maerotisa?"

Što su se više približavali bazi, En je postajala sve ćutljivija i povučenija, lica zatvorenog poput
maske. "Šta ti je?" upita je Nađa u jedno predvečerje, dok su bile napolju, popravljajući neispravni
odašiljač.
"Ne želim nazad", reče En. Čučala je pored usamljene stene, kuckajući po njoj. "Ne bih da se ovo
putovanje završi. Volela bih da neprestano putujem, da silazim u kanjone, penjem se na ivice vulkana,
lutam kroz krš i planine oko Helasa. Da nikad ne stanem."
Onda uzdahnu. "Ali... pripadam ekipi. Zato moram nazad u ćumez sa svima ostalima."
"Zar je stvarno tako loše?" upita Nađa, misleći na svoje divne svodove, džakuzi-kupatila i čašu
ledene votke.
"Znaš da jeste! Dvadeset četiri i po sata dnevno u onim sobičcima pod zemljom, sa Majom,
Frenkom i njihovim političkim intrigama, i Arkadijem i Filis koji se svađaju oko svega i svačega, a
to sad razumem, veruj mi - i Džordžom koji stalno kuka, i Džonom koji je sav neodređen, i Hiroko,
opsednutom svojim malim carstvom - i Vladom, i Saksom... Kakva rulja!"
"Nisu gori od drugih. Ni gori ni bolji. Moraš da se uklopiš. Ne možeš da živiš sasvim sama."
"Ne. Ali kad sam u bazi, kao i da nisam ovde. Kao da sam ponovo na brodu!"
"Ne, ne", reče Nađa. "Zaboravljaš." Šutnula je kamen koji je En obrađivala, i En je iznenađeno
pogleda. "Možeš da šutiraš kamenje, vidiš? Ovde smo, En. Na Marsu, stojimo na njemu. Možeš svaki
dan da izlaziš i lunjaš okolo. A ima i da se naputuješ, s obzirom na posao koji radiš."
En pogleda u stranu. "Ponekad i to izgleda nedovoljno."
Nađa je zurila u nju. "Pa dobro, En: ono što nas drži pod zemljom jeste pre svega radijacija. To
što govoriš u stvari je želja da zaustaviš radijaciju. Što znači zgušnjavanje atmosfere, to jest
teraformiranje."
"Znam." Glas joj je bio toliko napet da je onaj pažljivo doslovni ton nestao bez traga. "Misliš da
ne znam?" Ustala je i zamahala čekićem. "Ali to nije pravo! Hoću da kažem, gledam ovu zemlju i... i
volim je. Volela bih večno da putujem njom, da je proučavam i živim na njoj i upoznajem je. Ali
kada to radim, menjam je - uništavam ono što je čini takvom kakva jeste, ono zbog čega je volim!
Ovaj put što smo ga napravili, bolno mi je da ga gledam! A baza mi izgleda kao otvorena jama
rdunika, usred pustinje nedirnute od početka vremena. Tako je ružan, tako... Neću da ceo Mars
postane takav, Nađa, neću. Radije bih umrla. Ostavimo planetu na miru, ostavimo divljinu i radijaciju
neka budu kao što su bile. To je ionako samo stvar statistike, mislim, ako time verovatnoća da ću
dobiti rak postane jedan prema deset, meni odgovara i devet prema deset!"
"Jeste, što se tiče tebe", reče Nađa, "Ili bilo kog drugog pojedinca. Ali za grupu, za sav život
ovde... znaš već, genetska oštećenja. Vremenom bi nas to obogaljilo. Stoga ne možeš da misliš samo
na sebe."
"Pripadnost ekipi", reče En tupo.
"Pa, tako je."
"Znam." Uzdahnula je. "Svi tako govorimo. Svi ćemo nastaviti po svome i učiniti da mesto postane
bezbedno. Putevi, gradovi. Novo nebo, novo zemljište. Sve dok ovo ne postane neka vrsta Sibira ili
Severoistočnih Teritorija; više neće biti Marsa, a mi ćemo biti ovde i pitati se zašto se osećamo tako
šuplje. Zašto, kad pogledamo zemlju oko sebe, vidimo sam svoja lica."
13.
Šezdeset drugog dana ekspedicije ugledaše paperje dima iznad severnog obzorja, smeđu, sivu,
crnu i belu izmaglicu kako se diže i meša, sabirajući se u pečurku zaravnjenog vrha koja se pomerala
na istok. "Stigosmo kući, stigosmo kući", reče Filis veselo.
Tragovi koje su ostavili u odlasku, napola ispunjeni prašinom, vodili su ih prema dimu: kroz
oblast spuštene opreme, preko zemljišta išaranog tragovima, preko zemljišta utabanog u svetlocrveni
pesak, pored jarkova i humki, jama i gomila, i konačno do velike crvene humke stalnog naselja,
zemljanog kvadrata, sada prekrivenog mrežom magnezijumskih greda. Ovaj prizor pojača Nađino
zanimanje, ali kako su išli dalje nije mogla da ne primeti razbacane skele, sanduke, traktore, kranove,
gomile odbačenih delova, đubrišta, vetrenjače, solarne ploče, vodotornjeve, betonske puteve prema
istoku i zapadu, prečistače vazduha, niske zgrade sedišta alhemičara, njihove dimnjake iz kojih je
izbijala ona izmaglica; hrpe naslaganog stakla, okrugle kupe sivog šljunka, velike humke sirovog
regolita pored fabrike cementa, male humke regolita posvuda. Bio je to prizor funkcionalnog nereda
kao u Vaninu ili Usmanu ili nekom drugom gradu staljinističke teške industrije na Uralu, ili na naftnim
bušotinama u Jakutu. Prošli su dobrih pet kilometara opustošene zemlje; za to vreme, Nađa nije smela
da pogleda En, koja je nemo sedela pored nje, zračeći gađenjem i gnevom. Nađa je i sama bila
užasnuta i iznenađena promenom u sebi; pre putovanja, ovo joj je izgledalo sasvim normalno, čak ju
je i radovalo. Sada joj je bilo pomalo muka, i strahovala je da En ne uradi nešto nasilno, posebno
ako Filis još nešto zucne. Ali Filis je držala jezik za zubima, i tako su se dovezli do parkirališta za
traktore ispred severne garaže, i stali. Ekspedicija je bila završena.
Spojili su jedan po jedan rover sa zidom garaže i izišli kroz komore. Okružiše ih poznata lica,
Maja, Frenk, Mišel, Saks, Džon, Ursula, Spenser, Hiroko i svi ostali, svi znani kao braća i sestre, ali
toliko mnogo njih da se Nađa osetila izgubljeno i skupila kao dodirnuta anemona, i jedva je mogla da
govori. Pokušavala je da pronađe nešto što joj je izmicalo, osvrtala se tražeći En i Sajmona, ali je
njih zarobila druga grupa, po izgledu takođe ošamućene. En se držala stoički; nosila je onu svoju
masku.
Filis je pričala umesto njih. "Bilo je lepo, stvarno spektakularno, sve vreme je sijalo Sunce, a led
je zaista tamo i imamo na raspolaganju velike količine vode, a kad se popneš na polarnu kapu slično
je kao na Arktiku..."
"Jeste li naišli na fosfor?" upita Hiroko. Bilo je sjajno videti Hirokino lice, zabrinuto zbog
nedostatka fosfora za njene biljke. En joj reče da su naišli na nanose sulfata u lakom materijalu oko
kratera u Acidaliji, i njih dve odoše zajedno da pogledaju uzorke. Nađa pođe za ostalima niz
betonirani podzemni hodnik prema stalnom naselju, misleći na pravo kupanje i sveže povrće,
slušajući sa pola pažnje Maju koja joj je prepričavala najnovije vesti. Stigla je kući.

Ponovo na poslu; kao i pre, bio je bez predaha i raznolik, beskrajna lista stvari koje je trebalo
uraditi, i nikad dovoljno vremena, jer iako su neki zadaci zahtevali manje ljudskog rada nego što je
Nađa očekivala, pošto su za to osposobili robote, za sve druge je bilo potrebno još i više. A ništa od
toga nije joj pružalo toliko radosti kao gradnja zasvođenih zemunica, čak i ako je bilo zanimljivo u
tehničkom smislu.
Ako su hteli da centralni kvadrat pod kupolom bude od ikakve koristi, bilo je potrebno postaviti
temelje koji bi bili od dna do vrha sastavljeni od šljunka, betona, fiberglasa, regolita i na kraju
obrađenog površinskog sloja zemlje. Sama kupola trebalo je da bude načinjena od duplih ploča od
debelog stakla, koje će izdržati pritisak i zadržati ultraljubičaste zrake, kao i određeni postotak
zračenja iz svemira. Kada sve to bude dovršeno, imaće središnji atrijum sa baštom površine deset
hiljada kvadratnih metara, zaista elegantan i zadovoljavajuće rešen plan; ali dok je radila na
različitim zadacima vezanim za njegovo ostvarenje, Nađa je primetila da joj misli lutaju, i da pri tom
ne može da se opusti. Maja i Frenk više nisu razgovarali jedno s drugim ni na službenom nivou, što je
značilo da njihov privatni odnos veoma loše stoji; a činilo se da Frenk takođe izbegava da govori s
Džonom, što nije bilo dobro. Raskid veze između Saše i Jelija pretvorio se u građanski rat između
njihovih prijatelja; a Hirokina grupa, Juao, Pol, Elen, Ria, Džin, Jevgenija i ostali, provodili su ceo
dan u atrijumu ili u staklenicima, izdvojeniji nego ikad, možda baš zbog svega što se dešavalo. Vlad,
Ursula i drugi članovi medicinske ekipe bili su do te mere zaokupljeni ispitivanjima da su gotovo
prestali da leče koloniste, zbog čega je Frenk besneo; genetski inženjeri provodili su sve vreme u
svojim adaptiranim prikolicama, u laboratorijama.
A Mišel se i pored svega toga ponašao kao da se ne dešava ništa nenormalno, kao da nije zvanični
psiholog kolonije; provodio je dosta vremena gledajući francusku televiziju. Kada ga je Nađa upitala
šta je sa Frenkom i Džonom, samo ju je 'belo' pogledao.
Prošlo je 420 dana otkako su se spustili na Mars; prve sekunde postojanja njihove vaseljene su
protekle. Više se nisu sastajali da osmisle sutrašnji radni dan ili da razgovaraju o onome što rade.
"Previše posla", odgovarali su ljudi kada bi ih Nađa pitala. "Pa, predaleko se odmaklo da bi se sad
sve objašnjavalo, znaš, bilo bi suviše dosadno. Meni bar jeste." I slično.
A njoj su se povremeno vraćale u misli crne dine, beli led, obrisi figura u svetlosti Sunca na
zalasku. Tada bi zadrhtala i prenula se, s uzdahom. En je već organizovala novo putovanje i otišla,
ovaj put na jug prema najsevernijim kracima Vales Marinerisa, da vidi nova nezamisliva čuda. Ali
Nađa je bila potrebna u bazi, svejedno da li je želela da bude napolju u kanjonima sa En ili ne. Maja
se bunila da je En previše vremena odsutna. "Jasno je da su se ona i Sajmon spanđali, i sada provode
medeni mesec napolju dok mi ovde crnčimo." Maja je sve posmatrala na taj način, i to bi bila stvar
koja bi njoj bila potrebna da zvuči srećno kao En, kada se javljala spolja. Ali En je bila u kanjonima,
i to je bilo dovoljno da tako zvuči. Ako se između nje i Sajmona nešto razvilo, bio je to samo
prirodni produžetak toga, i Nađa se nadala da je zaista tako, znala je da Sajmon voli En, osećala je
kod nje bezmernu usamljenost, nešto čemu je bio potreban ljudski dodir. Kad bi samo mogla da im se
ponovo prodruži!
Ali morala je da radi. Stoga se okrenula radu, komandovala je ljudima na montaži, obilazila je
gradilišta i ribala prijatelje zbog aljkavo obavljenog posla. Ozleđena ruka donekle joj je povratila
snagu za vreme putovanja, pa je opet mogla da vozi traktore i buldožere; provodila je čitave dane u
tome, ali više nije bilo isto.

Kada je L dostigao 208 stepeni, Arkadije je prvi put sišao na Mars. Nađa je otišla do novog
kosmodroma i čekala njegov dolazak, stojeći na ivici široke piste od prašnjavog cementa, skakućući s
noge na nogu. Cement boje pečene sijene već je bio obeležen žutim i crnim mrljama prethodnih
sletanja. Arkadijeva čaura pojavila se na ružičastom nebu, kao bela tačka i žuti plamen nalik na
izokrenuti dimnjak za sagorevanje gasa. Na kraju se ukazala geodezijska polulopta sa raketama i
stajnim trapom, koja je polako silazila na stubu ognja, i prizemljila se nezemaljskom lakoćom tačno
na središtu sletnog kruga. Arkadije je radio na programu spuštanja, očito sa dobrim rezultatima.
Nekih dvadeset minuta kasnije, provukao se kroz otvor čaure i zastao na najvišem stepeniku,
osvrćući se okolo. Bez oklevanja je sišao niz stepenice, i kad je stupio na tlo, načinio je par probnih
skokova na vrhovima prstiju, nekoliko puta zakoračio, a onda se okrenuo oko sebe, raširenih ruku.
Nađi se iznenadno oštro javi sećanje na taj osećaj, kao da si šupalj iznutra. On se tada preturi. Ona
pohita prema njemu, i on je ugleda, ustade, pođe prema njoj i ponovo se saplete na hrapavom
'portlend' cementu. Pomogla mu je da se podigne, i nađoše se u zagrljaju, teturajući se, on u
glomaznom odelu pod pritiskom, ona u hodaču. Njegovo kosmato lice izgledalo joj je šokantno
stvarno kroz vizire; video-slika učinila je da zaboravi treću dimenziju i sve ostalo što je stvarnost
činilo tako opipljivom. Lagano je kucnuo svojim vizirom o njen, cereći se na svoj divlji način.
Osećala je da joj se usta razvlače u sličan kez.
Pokazao je na konzolu na ručnom zglobu i uključio njihov privatni kanal, 4224, pa i ona učini isto.
"Dobro došao na Mars."
Sa Arkadijem su došli Aleks, Žanet i Rodžer, i kada su svi izišli iz lendera, popeše se u otvorenu
prikolicu jednog od Modela T, i Nađa ih odveze u bazu, prvo širokim asfaltiranim drumom, pa
prečicom kroz Četvrt Alhemičara. Objašnjavala im je namenu svake zgrade kraj koje bi prošli,
svesna da su ih oni već prepoznali. Odjednom je bila nervozna, setivši se kako joj je sve izgledalo
posle putovanja na pol. Stadoše kod komore garaže i ona ih uvede unutra. Tu se odigra još jedno
porodično okupljanje.
Kasnije tog dana, Nađa je povela Arkadija u obilazak kvadrata zasvođenih odaja, od vrata do
vrata, od sobe do sobe, svih dvadeset četiri, a odatle u atrijum. Nebo je iza staklenih ploča bilo boje
rubina, a magnezijumske poluge svetlucale su poput potamnelog srebra.
"Pa?" reče Nađa konačno, nemoćna da se zaustavi: "Šta misliš?"
Arkadije se nasmeja i zagrli je. Još je bio u svemirskom odelu, pa mu je glava izgledala sitno u
kružnom okovratniku; bio joj je tapaciran i glomazan pod rukama, i požele da skine sve to sa njega.
"Pa, nešto je dobro, a nešto loše. Ali zašto je tako ružno? Zašto je tako sumorno?"
Nađa slegnu ramenima, ljutito. "Imali smo suviše posla."
"I mi smo na Fobosu, ali da vidiš kako tamo izgleda! Obložili smo sve galerije pločama od nikla
sa platinskim prugama, i obradili površine ploča uzorcima na osnovu kojih su roboti radili noću,
reprodukcijama Ešera, beskrajnim ogledalima, prizorima sa Zemlje, ma samo da vidiš! U nekim
sobama treba samo da upališ sveću i da izgledao kao zvezdano nebo, ili kao da je u požaru. Videćeš,
svaka prostorija je umetničko delo!"
"Jedva čekam." Nađa zatrese glavom, osmehujući mu se.
To veče imali su svečanu zajedničku večeru u četiri spojene sobe, najvećoj prostoriji u
kompleksu. Jeli su piletinu i pljeskavice od soje i razne salate, i svi su govorili uglas, i veče je
podsećalo na najbolje mesece na Aresu, ili čak na Antarktiku.
Arkadije ustade da ih obavesti o radovima na Fobosu. "Drago mi je što sam konačno u
Podbrežju." Bili su pri kraju sa Stiknijevom kupolom, rekao im je, a pod njom su u šupljikavoj steni
izbušili dugačke galerije, prateći ledene vene kroz unutrašnjost meseca. "Da nije nedostatka sile teže,
bilo bi to sjajno mesto", zaključi Arkadije. "Ali tu nema pomoći. Najveći deo slobodnog vremena
provodimo u Nađinom gravitacijskom vozu, ali je pretrpan, a u međuvremenu se svi radovi izvode na
Stikniju ili ispod njega. Provodimo suviše vremena u bestežinskom stanju i naprežući se, a opet
gubimo snagu; sada me zamara čak i marsovska gravitacija - još mi je mutno u glavi."
"Tebi je uvek mutno u glavi!"
"Zato moramo da radimo u smenama, ili da rad prepustimo robotima. Razmišljamo da se
preselimo dole za stalno. Uradili smo svoj deo posla tamo gore, svemirska stanica spremna je za one
koji će nas zameniti. Sada treba ovde da naplatimo svoj trud!" Podigao je čašu.
Frenk i Maja se namrštiše. Niko nije želeo da ide na Fobos, a Hjuston i Bajkonur zahtevali su da
tamo bude stalna posada. Maja je imala na licu onaj poznati izraz sa Aresa, koji je govorio da je
Arkadije za sve kriv; opazivši ga, Arkadije prsnu u smeh.
 Sledećeg dana, Nađa i nekoliko drugih poveli su ga u detaljniji obilazak Podbrežja i okolnih
postrojenja, a on je proveo sve vreme klimajući glavom sa onim iskolačenim pogledom koji vas je
terao da mu uzvratite klimoglav dok je ponavljao: "Da, ali, da, ali", i natenane kritikovao jedno za
drugim, sve dok nije počeo da nervira i Nađu. Mada je bilo teško poreći da je okolina Podbrežja
raskopana i utabana do horizonta u svim pravcima, te se činilo da se to nastavlja na celu planetu.
"Nije teško obojiti cigle", reče Arkadije. "Dodajte oksid mangana iz rastapanja magnezijuma i
dobićete čisto bele cigle. Za crne dodajte ostatak ugljenika iz Bošovog procesa. Menjanjem količine
oksida gvožđa možete da dobijete bilo koju nijansu crvene boje, uključujući par neverovatnih
grimiznih. Za žute, sumpor. A mora da postoji nešto i za zelene i plave, ne znam šta, ali će možda
Spenser znati, možda neki polimer zasnovan na sumporu, ne znam. Ali bi svetlozelena čudesno
izgledala u ovako crvenoj okolini. Imala bi crnkastu nijansu zbog odbleska neba, ali bi ipak bila
zelena i prijala bi oku.
Onda tim raznobojnim ciglama gradite zidove-mozaike. Divno je raditi na tome. Svako može da
ima zid kakav želi. Sve fabrike u Četvrti Alhemičara izgledaju kao barake ili bačene konzerve
sardina. Cigle oko njih poboljšale bi izolaciju, te, dakle, postoji i valjan naučni razlog za njih, ali je,
zapravo, jedino važno da izgledaju lepo, da se ovde osećamo kao kod kuće. Predugo sam živeo u
zemlji u kojoj se mislilo samo na korisnost. Ovde treba da pokažemo da cenimo i nešto drugo osim
toga, zar ne?"
"Bez obzira na to šta uradimo sa zgradama", primeti Maja oštro, "zemljište oko njih i dalje će biti
razrovano."
"Ne mora da bude! Gledajte, kada gradnja bude gotova, biće sasvim moguće vratiti zemljište u
prvobitni oblik, a onda razbacati kamenje koje će oponašati prvobitnu ravnicu. Peščane oluje vrlo
brzo će naneti dovoljno prašine, a ako ljudi potom budu išli stazama, a vozila putevima ili šinama,
okolina će uskoro izgledati baš kao i pre, osim što će tu i tamo biti živopisne mozaične zgrade,
staklene kupole ispunjene zelenilom, putevi od žutih cigala i šta ti ga ja znam šta još. To obavezno
moramo da uradimo! To je stvar duha! Ne kažem da je to trebalo ranije uraditi, izgradnja
infrastrukture bila je preča, a ona uvek stvara haos, ali smo sada spremni za umetnost arhitekture,
radove u njenom duhu."
Razmahao se rukama okolo, iznenada prestao, iskolačio oči prema sumnjičavim izrazima lica oko
njega, uokvirenim vizirima. "Nije loša ideja, a?"
Nije, pomisli Nađa, osvrćući se sa zanimanjem, pokušavajući da zamisli sliku. Možda bi joj takav
posao vratio zadovoljstvo u radu? Možda bi se En tada drugačije osećala? Nije bila sigurna.
"Opet Arkadijeve ideje", rekla je Maja te večeri u bazenu, s kiselim izrazom lica. "Samo nam je to
trebalo."
"Ali ovo su dobre ideje", reče Nađa. Onda je izišla, istuširala se i obukla.
Te večeri ponovo je srela Arkadija i odvela ga da vidi severozapadnu odaju Podbrežja, koju je
ostavila neobloženu, da bi mogla da mu pokaže strukturu zidova.
"Veoma elegantno", reče on, prelazeći dlanom preko cigala. "Zaista, Nađa, celokupno Podbrežje
je veličanstveno. Vidi se tvoja ruka u svemu."
Polaskana, otišla je do monitora i pozvala planove na kojima je radila, za naselje veće dužine. Tri
niza zasvođenih odaja ukopanih u zemlju, svi u jednom zidu veoma dubokog jarka; na suprotnom zidu
jarka ogledala, da usmere svetlost u sobe... Arkadije zaklima glavom, isceri se i pokaza na ekran,
postavljajući pitanja i dajući predloge: "Arkada između soba i zida jarka, otvoren prostor; i svaki
sprat malo dublje od onog ispod, tako da svaki ima terasu koja gleda na arkadu..."
"Da, to bi bilo moguće..." I počeše da kucaju na tastaturi kompjutera, menjajući arhitektonski nacrt
istovremeno dok su govorili.
Kasnije su prošetali ispod kupole atrijuma. Zastali su pod visokim perjanicama listova crnog
bambusa, koji je bio u posudama, jer su još pripremali zemljište. Bilo je tiho i mračno.
"Možda bismo mogli da spustimo ovaj prostor za jedan sprat", reče Arkadije tiho. "Da usečemo
prozore i vrata u tvoje zemunice, da budu svetlije."
Nađa klimnu glavom. "Razmišljali smo o tome, ali je iznošenje tolike zemlje kroz komore suviše
sporo." Pogledala ga je. "Ali šta je sa nama, Arkadije? Do sad si govorio samo o infrastrukturi.
Mislila sam da je ulepšavanje zgrada mnogo niže na tvom spisku stvari koje treba uraditi."
Arkadije se iskezi. "Pa, možda su one važnije stvari sa spiska već urađene."
"Šta? Da li ja to slušam Arkadija Nikolajeviča?"
"Pa, znaš... ja se ne bunim samo da bih se bunio, gospođice Devetoprsta. A kako se stvari ovde
odvijaju, veoma liče na ono za šta sam se zalagao za vreme putovanja. Toliko liče da bi bilo glupo da
se bunim."
"Moram da priznam da me iznenađuješ."
"Ma nemoj? Seti se samo kako ste ovde svi radili zajedno poslednjih godinu dana."
"Pola godine."
On se nasmeja. "Pola godine. I za sve to vreme nije bilo pravih vođa. Oni večernji sastanci gde
svako ima reč, a grupa odlučuje šta je najpotrebnije uraditi: tako bi trebalo da bude. I niko ne gubi
vreme kupujući ili prodajući, jer ne postoji tržište. Ovde sve pripada svima, podjednako. Ali niko od
nas ne može da eksploatiše ono što nam pripada, jer nema nikog osim nas kome bi prodao. Imali smo
veoma komunalno društvo, demokratsku grupu. Svi za jednog i jedan za sve."
Nađa uzdahnu. "Stvari su se izmenile, Arkadije. Više nije tako. A promene su sve veće. Ovo neće
potrajati."
"Zašto tako pričaš?" povika on. "Potrajaće, ako budemo želeli."
Ona mu uputi skeptičan pogled. "Znaš da to nije tako jednostavno."
"Pa, dobro, nije. Nije jednostavno. Ali zavisi od nas!"
"Možda." Uzdahnula je, pomislivši na Maju i Frenka, na Filis, Saksa i En. "Ima strašno mnogo
trzavica."
"To ništa ne smeta, sve dok se slažemo oko nekih osnovnih stvari."
Odmahnula je glavom i protrljala ožiljak prstima druge šake. Svrbeo ju je nedostajući prst, i
odjednom se osećala potišteno. Iznad njih se dugačko bambusovo lišće ocrtavalo naspram
zatamnjenih zvezda; izgledale su kao kapljice nekog divovskog bacila. Išli su stazom između zasada
letine. Arkadije uze njenu osakaćenu ruku i zagleda se u ožiljak, toliko dugo da njoj postade
neprijatno i pokuša da izvuče šaku. On je privuče sebi, i poljubi sveži patrljak u korenu domalog
prsta. "Imate jake ruke, gospođice Devetoprsta."
"Imala sam, pre ovoga", reče ona, stegnu pesnicu i podiže je.
"Jednog dana će ti Vlad uzgajiti novi prst", reče on, uze joj stisnutu šaku, otvori je i zadrža u ruci
kada su nastavili da šetaju. "Ovo me podseća na arboretum u Sevastopolju", reče on.
"Mmm", reče Nađa, ne slušajući ga, zaneta toplim prisustvom njegove šake u svojoj, čvrstom
prepletenošću njihovih prstiju. I on je imao jake ruke. Imala je jasnu sliku o sebi: pedeset
jednogodišnja punačka Ruskinjica prosede kose, građevinska radnica bez jednog prsta. Tako je
prijalo osetiti toplinu drugog tela; predugo je bila bez toga, i njena šaka upijala je taj osećaj kao
sunđer, sve dok sirota nije počela da bridi, natekla i vrela. On se sigurno pita šta mi je, pomislila je,
ali nije dala sebi da misli o tome. "Drago mi je što si ovde", reče.
 Arkadijevo prisustvo u Podbrežju bilo je kao sat uoči oluje. Terao je ljude da razmišljaju o
onome što rade; navike koje su se neprimetno uvrežile odjednom su se našle pod lupom, i pod ovim
novim pritiskom postale delom odbrambene, delom agresivne. Sve postojeće nesuglasice bile su za
nijansu pojačane. Ovo je, naravno, podrazumevalo i problem teraformiranja.
Sada ovaj problem više ni u kom smislu nije bio slučajan događaj, već stalni proces, tema koja se
vraćala, stvar ustaljenih rasprava između pojedinaca, napolju na radu, za vreme obeda, pre spavanja.
Sve je moglo da ih pokrene: prizor bele mrazne pare iznad Černobila; dolazak robotskog rovera,
natovarenog ledom sa polarne stanice; oblaci na jutarnjem nebu. Videvši nešto od toga, neko bi
rekao: "To će dodati malo BTU-a BTU, British Thermal Unit(s), jedinica toplote važeća u Britaniji
- prim. prev. sistemu", ili "Zar to nije dobar gas za efekat staklene bašte?" i onda bi usledila rasprava
o tehničkim vidovima problema. Ponekad bi tema bila pomenuta tokom večeri u Podbrežju, pa bi se
sa tehničkih pitanja stiglo do filozofskih; a ponekad je ovo vodilo u duge, žučne svađe.
Naravno, sukob mišljenja nije bio ograničen na Mars. Neprestano su izlazili novi, vrući dokumenti
sa stavovima iz političkih centara u Hjustonu, Bajkonuru, Vašingtonu, Uredu za pitanja Marsa u
sedištu UN u Njujorku, kao i iz biroa vlada, uredništava časopisa, upravnih odbora korporacija,
univerziteta bircuza i porodičnih domova širom sveta. U zemaljskim sukobljavanjima, veliki broj
ljudi počeo je da upotrebljava imena kolonista kao zaštitni znak za određeni stav, tako da su sami
kolonisti, gledajući vesti sa Zemlje, imali prilike da čuju ljude kako podržavaju stav Klejbornove, ili
su za Raselov program. Ovaj podsetnik na njihovu neizmernu slavu na Zemlji, i njih same kao likove
u TV drami u nastavcima, bio je uvek čudan i onespokojavajući; posle navale specijalnih emisija i
intervjua povodom spuštanja na Mars, pomalo su zaboravili na neprestanu video-razmenu,
zaokupljeni sopstvenom životnom svakodnevicom. Ali video kamere su i dalje snimale i slale signal
kući, a taj šou je na Zemlji imao mnogo ljubitelja.
Uglavnom, svako je imao svoje mišljenje. Ankete su pokazale da većina podržava Raselov
Program, usvojeno ime za Saksove planove da teraformira planetu svim mogućim sredstvima, što je
brže moguće. Ali su oni u manjini, pobornici Eninog stava 'ruke k sebi', bili vatreniji u verovanju,
žestoko se zalažući da se on smesta unese u Antarktičku povelju, kao i u zemaljsku ekološku politiku
uopšte. U međuvremenu su mnoge ankete nedvosmisleno pokazale da se mnogi dive Hiroko i projektu
farme, dok su drugi sebe nazivali bogdanovistima; Arkadije je slao na Zemlju puno snimaka sa
Fobosa, a Fobos je bio dobar video-materijal, pravi spektakl arhitekture i inženjeringa.
Novoizgrađeni hoteli na Zemlji već su oponašali neka od ovih rešenja, postojao je arhitektonski
pravac po imenu bogdanovizam, kao i neki drugi pokreti vezani za njega, više posvećeni socijalnim i
ekonomskim reformama u svetskom poretku.
Ali teraformiranje je bilo u užem središtu svih ovih previranja, a neslaganja kolonista o ovom
pitanju imala su najširi mogući publicitet. Neki od njih reagovali su tako što su izbegavali kamere i
odbijali da daju intervjue. "Upravo sam od toga i pobegao", rekao je Hirokin pomoćnik Juao, i mnogi
su se složili s njim. Među ostalima je bilo puno ravnodušnih; nekolicini kao da je sve to godilo.
Filisin nedeljni program, na primer, prenosile su i hrišćanske kablovske stanice i poslovni programi
širom sveta. Ali bez obzira na to kako su se mediji odnosili prema problemu, rezultati anketa i
osluškivanje razgovora pokazivali su da većina ljudi na Zemlji i Marsu smatra da će se
teraformiranje ostvariti. Više nije bilo pitanje 'da li će', već 'kada će'. Ovo je bilo bezmalo sveopšte
gledište i među samim kolonistima. Malo ih je bilo uz En: naravno, Sajmon; Ursula i Saša, možda;
Hiroko, moguće; Džon, na svoj način; a sada i Nađa, i ona na svoj način. Na Zemlji je bilo više ovih
'crvenih', ali su oni podržavali ovaj stav kao teoriju, estetsko prosuđivanje. Njihov najjači argument,
znači onaj koji je En najčešće naglašavala u svojim obraćanjima Zemlji, bila je mogućnost postojanja
života na planeti. "Ako na Marsu postoji život", govorila je En, "radikalna promena klime mogla bi
da ga zatre. Ne smemo da utičemo na zatečenu situaciju dok ne dobijemo odgovor na pitanje ima li
života na Marsu; to bi bilo nenaučno i, još gore, nemoralno."
Ovo je dobilo mnogo pristalica, uključujući i one u zemaljskim naučnim krugovima, pa je
osnovana komisija pri UNOMA za nadgledanje kolonije. Ali bi Saks, svaki put kada bi čuo argument,
trepnuo i blago rekao: "Na površini nema znakova života, sadašnjeg ili prošlog. Ako i postoji, mora
biti pod zemljom, pretpostavljam u blizini vulkanskih jezgara. Ali čak i ako tamo dole ima života,
možemo da tragamo za njim deset hiljada godina i da ga ne nađemo, niti da eliminišemo mogućnost
da on ipak postoji na nekom drugom mestu tamo negde dole, negde gde nismo tražili. Stoga čekanje
da se uverimo da nema života" - što je bio prilično rasprostranjen stav među umerenima - "u suštini
znači čekanje zauvek. Radi maglovite mogućnosti koju teraformiranje ionako ne bi odmah ugrozilo."
"Naravno da bi", odvratila bi En. "Možda ne odmah, ali bi se permafrost posle izvesnog vremena
otopio, nastalo bi kretanje u hidrosferi i njeno sveopšte zagađenje toplijom vodom i zemaljskim
oblicima života, bakterijama, virusima, algama. To bi možda potrajalo, ali bi se svakako dogodilo. A
to ne smemo da rizikujemo."
Saks bi slegnuo ramenima. "Prvo, to je pretpostavka postojanja života, veoma male verovatnoće.
Drugo, prošli bi vekovi pre no što bi bio ugrožen. Verujem da bismo za to vreme mogli da ga
otkrijemo i zaštitimo."
"Ali možda nećemo moći da ga nađemo."
"Znači da se zaustavimo na maloj verovatnoći postojanja života, koji ionako nikad nećemo
pronaći?"
Na to bi En slegnula ramenima. "Moramo, ukoliko nećeš da kažeš da je u redu uništiti život na
drugim planetama ako ga ne pronađemo. I ne zaboravi: samonastali život na Marsu bio bi najveće
otkriće svih vremena, pokazatelj galaktičke rasprostranjenosti života, potpuno nepobitan. Potraga za
životom je jedan od glavnih razloga što smo ovde!"
"Dobro", rekao bi Saks, "ali je za to vreme život koji sasvim sigurno postoji izložen veoma
visokim dozama radijacije. Ako ne učinimo nešto da ih smanjimo, možda nećemo moći da ostanemo
ovde. Da bismo smanjili zračenje, potrebna nam je gušća atmosfera."
Ovo nije bio odgovor na Enin stav već podmetanje drugog, koji je inače bio veoma uticajan
argument. Milioni ljudi na Zemlji želeli su da dođu na Mars, na 'novu granicu', gde je život ponovo
bio pustolovina; iseljeničke liste čekanja, stvarne i lažne, bile su masovno potpisivane. Ali niko nije
želeo da živi u kupatilu mutagenog zračenja, i kod većine ljudi je želja da se planeta učini bezbedna
za ljude bila jača od želje da se očuva postojeći beživotni predeo ili da se zaštiti pretpostavljeni
marsovski život za koji su ih mnogi naučnici uveravali da ne postoji.
Zbog svega toga je izgledalo, čak i onima koji su pozivali na opreznost, da će biti odlučeno da se
izvrši teraformiranje. Zadužena je potkomisija UNOMA-e da prouči problem, i na Zemlji je to sada
bila maltene presuđena stvar, neizbežan činilac napretka, prirodni korak u poretku stvari.
Proklamovana sudbina.
Na Marsu, međutim, pitanje je bilo istovremeno otvorenije i hitnije, stvar ne toliko filozofije
koliko svakodnevnog života, ledenog, otrovnog vazduha i izloženosti zračenju; među onima koji su
bili za teraformiranje, značajna grupa se okupljala oko Saksa - grupa koja ne samo što je htela to da
uradi, već da to uradi što pre. Niko nije bio siguran šta to znači u praksi; procene potrebnog vremena
da se ostvari 'površina pogodna za život ljudi' kretale su se od jednog veka do deset hiljada godina,
sa ekstremnim mišljenjima na oba kraja, od trideset godina (Filis) do sto hiljada godina (Juao). Filis
je govorila: "Bog nam je dao ovu planetu da je načinimo po svom liku, da stvorimo novi Raj".
Sajmon: "Ako se permafrost otopi, živećemo na zemljištu koje se urušava, i mnogi od nas će
poginuti." Prepiralo se oko raznoraznih stvari: postojećih količina soli, količina peroksida, doza
radijacije, izgleda zemljišta, mogućih smrtonosnih mutacija genetski stvorenih mikroorganizama, i
čega još ne.
"Možemo da pokušamo da načinimo model", rekao je Saks, "ali valja reći da to nikada neće biti
odgovarajući model. Stvar je prevelika i ima previše činilaca, mnoge i ne znamo. Ali će ono što
naučimo iz toga biti korisno za kontrolisanje klime na Zemlji, da bi se izbeglo zagrevanje planete ili
buduće ledeno doba. To je eksperiment ogromnih razmera i bez vidljivog završetka, u kome ništa nije
zajemčeno ili pouzdano tačno. Ali to je ono što nauka jeste."
Ljudi su potvrdno klimali glavom.
Arkadije je, kao i uvek, razmišljao sa političkog stanovišta. "Bez teraformiranja nikada nećemo
biti samodovoljni", primetio je. "Teraformiranje nam treba da bi planeta postala naša, da stvorimo
materijalnu osnovu za nezavisnost."
Ljudi su prevrtali očima. Ali to je značilo da su Saks i Arkadije u neku ruku saveznici, što je bila
moćna kombinacija. Sukobljavanja su se nastavljala, uvek iznova, bez kraja i konca.
A Podbrežje je bilo gotovo dovršeno, osposobljeno i na mnogo načina samodovoljno naselje.
Sada se moglo delovati dalje; trebalo je odlučiti šta. Većina je želela da započne teraformiranje.
Predloženo je mnogo projekata za početak procesa, svaki sa svojim zastupnicima, a to su obično bili
oni koji bi ga i sproveli u delo. Ovo je bio važan činilac privlačnosti teraformiranja: svaka disciplina
mogla je da doprinese poduhvatu, na ovaj ili onaj način, tako da je imao široku podršku. Alhemičari
su govorili o fizičkim i mehaničkim načinima da se poveća toplota u sistemu; klimatolozi su govorili
o uticanju na vremenske prilike, tim za biosferu o teorijama ekoloških sistema koje bi trebalo
isprobati. Bioinženjeri su već radili na novim mikroorganizmima; mešali su, skraćivali i pravili nove
kombinacije gena algi, metanogena, cijanobakterija i lišajeva, pokušavajući da stvore organizme koji
će preživeti na postojećoj površini Marsa, ili ispod nje. Jednog dana su pozvali Arkadija da vidi šta
rade, i Nađa je pošla s njim.
Neke od prototipskih GEM-a čuvali su u marsovskim sudovima, od kojih je najveći bio zapravo
jedan od starih modula u prvobitnom logoru. Otvorili su ga, razasuli regolit po podu i ponovo ga
zatvorili. Ono što se događalo unutra kontrolisano je daljinskim komandama, a rezultate su ispitivali
iz susednog modula, gde su instrumenti vršili merenja, a video-monitori pokazivali šta je izniklo u
posudama. Arkadije je pomno promotrio svaki ekran, ali nije video Bog zna šta: njihova stara
prebivališta, pokrivena plastičnim pregradama punim crvene zemlje; od pregrada do zidova pružale
su se robotske ruke. Ponegde se moglo videti da na zemlji uspeva nešto kao plavičasto trnje.
"Ovo nam je trenutni šampion", reče Vlad. "Ali još je tek jedva malo areofiličan." Vršili su
selekciju, tražeći neke ekstremne odlike, uključujući otpornost na hladnoću, dehidraciju i UV zrake,
toleranciju na soli, minimalnu potrebu za kiseonikom, uspevanje na kamenu i na zemlji. Nijedan
zemaljski organizam nije imao sva ova svojstva, a oni koji su imali poneko obično su sporo rasli, ali
su inženjeri pokrenuli nešto što je Vlad nazvao program mešanja i sparivanja, i nedavno su dobili
varijantu cijanofita koji su povremeno zvali plavozelena alga. "Nije baš da buja, ali i ne umire tako
brzo, da tako kažemo." Krstili su je cyanophyte primares, ali je bila opšte poznata kao podbrežna
alga. Nameravali su da probaju kako uspeva na terenu i pripremali su predlog za UNOMA.
Nađa je primetila da je Arkadija uzbudila poseta njihovom logoru; na večeri je izjavio: "Trebalo
bi sami da donesemo odluku, i ako smo za, da počnemo."
Maja i Frenk bili su van sebe zbog ovoga, i bilo je očigledno da ni ostalima nije baš ugodno. Maja
je zahtevala da se promeni tema i razgovor je prisilno prešao na drugo polje. Sledećeg jutra, Maja i
Frenk su posetili Nađu, da razgovaraju o Arkadiju. Bili su pokušali da ga urazume, kao vođe, kasnije
prethodne večeri. "Smeje nam se u lice!" povika Maja. "S njim se ne može razumno razgovarati!"
"Ono što on predlaže moglo bi da bude veoma opasno", reče Frenk. "Ako nedvosmisleno
zanemarimo uputstvo UN, sasvim je moguće da dođu ovamo, pokupe nas i pošalju nazad, i dovedu
ljude koji će poštovati zakon. Hoću da kažem, biološka kontaminacija ovog okruženja trenutno je
potpuno nedozvoljena i nemamo pravo da to prenebregnemo. To je međunarodni sporazum. To je
način na koji ljudski rod u ovom trenutku želi da se odnosimo prema ovoj planeti."
"Da li bi ti porazgovarala s njim?" upita Maja.
"Mogu da razgovaram s njim", reče Nađa, "ali ne znam da li će to nešto promeniti."
"Molim te, Nađa. Pokušaj. Imamo previše nevolja i bez ovoga."
"Pokušaću, naravno."
Razgovarala je s Arkadijem istog popodneva. Bili su napolju na Černobilskom putu, šetajući
nazad prema Podbrežju. Sama je pokrenula temu i predložila da bi trebalo biti strpljiv. "Ionako je
samo pitanje vremena kada će UN usvojiti tvoje viđenje."
On zastade i podiže njenu ozleđenu ruku. "Koliko to imamo vremena, po tebi?" reče. On pokaza
prema Suncu na zalasku. "Koliko predlažeš da čekamo? Dok ne dobijemo unuke? Praunuke? Njihove
unuke, slepe poput pećinskih ribica?"
"Ma, daj", reče Nađa i izvuče ruku. "Pećinske ribice."
Arkadije se nasmeja. "Ipak, to je ozbiljno pitanje. Ne možemo večno da čekamo, a bilo bi lepo
videti da stvari počinju da se menjaju."
"Čak i da je tako, zašto ne sačekati godinu dana?"
"Zemaljsku godinu ili marsovsku godinu?"
"Marsovsku. Da sakupimo podatke o svim godišnjim dobima, ostavimo UN vremena da se
smisle."
"Ne trebaju nam podaci, merenja se vrše već godinama."
"Jesi li razgovarao sa En o tome?"
"Ne. Pa, recimo da jesam. Ali se ona ne slaže."
"Puno je ljudi koji se ne slažu. Možda na kraju hoće, ali moraš da ih ubediš. Ne možeš samo da se
galamdžijski protiviš mišljenjima, jer u tom slučaju nisi ništa bolji od onih tamo kod kuće koje stalno
kritikuješ."
Arkadije uzdahnu. "Da, da."
"Pa, zar nisi?"
"Vi prokleti liberali."
"Ne znam šta ti to znači."
"To znači da ste suviše meka srca da biste ikad išta uradili."
Ali sada su već bili nadomak niske uzvisine Podbrežja, nalik na svež četvrtasti krater, sa
izbačenim materijalom rasutim svuda okolo. Nađa mu to pokaza. "Ovo sam ja uradila. Vi prokleti
radikali," munula ga je laktom u rebra, oštro, "mrzite liberalizam zato što je delotvoran."
On podrugljivo frknu.
"Jeste! Dejstvuje postepeno, s vremenom, s mnogo muke, bez vatrometa i jeftine dramatike ili
stradanja ljudi. Bez tvojih seksi revolucija i sveg bola i mržnje koju donose. Jednostavno dejstvuje."
"Eh, Nađa." Obgrlio ju je oko ramena, i ponovo pođoše prema bazi. "Zemlja je savršeno liberalan
svet. Ali polovina tog sveta gladuje, uvek je gladovala i gladovaće. Veoma liberalno."

Činilo se, ipak, da je Nađa uticala na njega; prestao je da poziva na jednostrano donošenje odluke
da se GEM-i puste na površinu i ograničio se na agitprop svoje ideje o ulepšavanju, provodeći veliki
deo vremena u Četvrti, pokušavajući da dobije obojene cigle i staklo. Nađa bi mu se uglavnom
pridružila na plivanju pre doručka. Zajedno sa Džonom i Majom, odvojili su stazu u plitkom bazenu,
koji je zauzimao celu jednu zemunicu, i tu bi preplivali kilometar ili dva u oštrom tempu. Džon je
prednjačio u sprintu, Maja u dužim deonicama, a Nađa ih je pratila u svemu, iako joj je smetala
ozleđena ruka. Sekli su izuzetno uzburkanu vodu kao kolona delfina, posmatrajući kroz plivačke
naočare nebesko-plavi beton na dnu bazena. "'Delfin' je kao stvoren za ovu silu teže", govorio je
Džon, kezeći se zbog toga što su naprosto izletali iz vode. Doručak je posle toga mnogo više prijao,
mada je obično bio kratak, a ostatak dana provodili su u uobičajenim poslovima; Nađa je retko
ponovo viđala Arkadija pre večere, a nekad ni kasnije.
Onda su Saks, Spenser i Ria dovršili montažu robotske fabrike Saksovih vetrenjača-grejača i
poslali su molbu UNOMA-i za dobijanje dozvole da rasporede hiljadu vetrenjača po polutarnoj
oblasti, radi ispitivanja efekta dogrevanja. Sve one zajedno trebalo je da puste u atmosferu samo
dvostruku količinu toplote od one koju je stvarao Černobil, pa se čak i postavljalo pitanje da li će
dodatna toplota moći da se razlikuje od odstupanja u temperaturi vezanih za godišnja doba; ali, kao
što reče Saks, neće znati ako ne pokušaju. Grejači će sigurno dodati nešto toplote površini, bila ona
uočljiva ili ne.
I tako je ponovo buknulo gloženje oko teraformiranja. En se odjednom rastrčala, snimajući duge
poruke koje je slala članovima izvršnog odbora UNOMA-e, državnim uredima za pitanja Marsa u
svim zemljama trenutno uključenim u Komisiju, i Glavnoj skupštini UN. Ovi istupi izazvali su veliku
pažnju, od najuticajnijih političkih krugova do dnevne štampe i televizije, medija koji su se prema
ovome odnosili kao prema najnovijem nastavku crvene sapunske opere. En je samostalno snimala i
slala svoje poruke, tako da su kolonisti saznali za njih iz izveštaja zemaljske TV i gledajući reakcije
narednih dana: debate u vladinim krugovima, miting u Vašingtonu koji je okupio dvadeset hiljada
ljudi, sate i sate vremena posvećenog specijalnim emisijama, i komentare u naučnim programima.
Bilo je pomalo šokantno videti žestinu ovih reakcija, a neki su smatrali da im je En radila iza leđa.
Filis je bila ogorčena.
"Osim toga, besmisleno je", rekao je Saks, trepćući. "Černobil već ispušta u atmosferu približno
istu količinu toplote kao ove vetrenjače, a zbog toga se nijednom nije pobunila."
"Bogami, jeste", reče Nađa. "Ali je bila nadglasana."
U UNOMA-i su počeli sastanci, i dok su trajali, grupa naučnika za materijale sačekala je En posle
večere. Bilo je tu i dosta drugih kolonista, radoznalih da vide sučeljavanje; glavna sala Podbrežja
zauzimala je četiri zemunice, čiji su pregradni zidovi bili uklonjeni i zamenjeni nosećim stubovima;
bila je to prostrana odaja, ispunjena stolicama, biljkama u posudama i potomcima ptica sa Aresa, uz
to odnedavno osvetljena prozorima ugrađenim visoko u severni zid, kroz koje su se delimično videli
zasadi u atrijumu. Veliki prostor, a u njemu bar polovina kolonista koji su obedovali kada se
dogodilo okupljanje.
"Zašto o tome nisi razgovarala s nama?" upitao ju je Spenser.
Enin pogled primora Spensera da obori oči. "A zašto bih razgovarala s vama o tome?" odvrati
ona, skrenuvši pogled na Saksa. "Vaše mišljenje je poznato, jer smo toliko puta raspravljali, i uzalud
bi bilo da vam bilo šta kažem. Zavukli ste se ovde u svoje mišje rupe i eksperimentišete, kao balavci
sa dečjim hemijskim kompletima u podrumima, a za sve to vreme vam čitav svet leži tu pred vratima.
Svet čiji su kopneni oblici stotinu puta veći od sličnih na Zemlji, i hiljadu puta stariji, sa dokazima
vezanim za početke Sunčevog sistema, razbacanim svuda okolo, da ne pominjem celokupnu istoriju
planete, jedva nešto izmenjenu u poslednjih milijardu godina. I nameravate da upropastite sve to.
Naravno, bez poštenog priznanja šta zapravo radite. A ovde bismo mogli da živimo i proučavamo
planetu ne menjajući je - mogli bismo to, uz zanemarljiv rizik ili posledice po sebe. Sva ta priča o
radijaciji je sranje, i vi to znate. Nivo zračenja je jednostavno nedovoljan da opravda tako ogromne
razmere promena okoline. Nameravate to da uradite zato što mislite da možete. Da probate, pa da
vidite - kao da je ovo velika rupa s peskom na dečjem igralištu gde možete da pravite svoje kule.
Velika marsovska posuda! Nalazite opravdanja tamo gde možete, ali to su pogrešna uverenja, i to nije
nauka."
Tokom ove tirade lice joj se naprosto zapalilo; Nađa je nikada nije videla ni približno jarosnu kao
sada. Uobičajena fasada iza koje je krila svoj gorki gnev bila je razvaljena, i bila je gotovo bez reči
od besa i ustreptalosti. U čitavoj sali vladala je mrtva tišina. "Kažem, to nije nauka! To je obično
poigravanje. I zbog te igre nameravate da razorite istorijski zapis, uništite polarne kape, otočne
kanale i dna kanjona - da zbrišete prelep i čist predeo, sve to ni za šta."
Odaja je bila sleđena kao fotografija. Čuo se samo šum ventilatora. Ljudi počeše da se nelagodno
pogledaju. Sajmon zakorači prema En, ispruživši ruku; ona ga zaledi pogledom, kao da je izišao
napolje samo u donjem vešu. Lice mu se zajapuri, i on se prenu iz ukočenosti i ponovo sede.
Ustade Saks Rasel. Izgledao je kao i uvek, možda malo crveniji u licu nego obično, ali pitom,
sitan, trepćući poput sove, a glas mu je bio smiren i suv, kao da objašnjava neko pitanje iz udžbenika
o termodinamici, ili redosled u periodičnoj tablici elemenata.
"Lepota Marsa postoji u ljudskom umu", reče onim svojim suvim faktičnim tonom, i svi se
zagledaše u njega, zapanjeni. "Bez ljudskog prisustva to je samo skup atoma, nimalo različit od bilo
koje druge trunke materije u kosmosu. Mi smo ti koji ga poimaju i koji mu daju značenje. Tokom svih
ovih vekova, dok smo gledali uvis u noćno nebo i posmatrali ga kako luta među zvezdama. Tokom
svih onih noći provedenih u posmatranju kroz teleskope, uperene u sićušni disk, nastojeći da uočimo
kanale u promenama albeda. I svi oni glupavi romani, sa čudovištima, devicama i umirućim
civilizacijama. I svi naučnici koji su proučavali podatke, ili nas doveli ovamo. To je ono što Mars
čini lep. A ne bazalt i oksidi."
Zastao je da ih sve zaokruži pogledom. Nađa proguta knedlu: bilo je zaprepašćujuće čuti te reči iz
usta Saksa Rasela, izrečene istim tonom kao da analizira neki grafikon. Ma, nepojmljivo!
"A sad kada smo ovde", nastavio je, "nije dovoljno sakriti se ispod deset metara nasute zemlje i
proučavati stene. Jeste, to je nauka, i to svrsishodna nauka. Ali nauka je i više od toga. Nauka je dao
šireg ljudskog preduzeća, a to preduzeće uključuje odlazak na zvezde, prilagođavanje drugim
planetama, prilagođavanje tih planeta nama. Nauka je čin stvaranja. Nedostatak života ovde i
nedostatak bilo kakvog otkrića za pedeset godina koliko traje program SETI, pokazuju da je život
redak, a razumni život još ređi. Ali je celokupan smisao Vaseljene, njena lepota, upravo u poimanju
podarenom razumnom životu. Svesni smo Vaseljene, i naš zadatak je da širimo tu svest, da odlazimo
da vidimo stvari, da živimo svuda gde je to moguće. Preopasno je čuvati svu svest Vaseljene na
jednoj jedinoj planeti, gde može da bude izbrisana. Stoga smo sada na dve, ili tri, ako računate
Mesec. Ovu ovde možemo da izmenimo, utoliko da bude bezbednije živeti na njoj. Promeniti je ne
znači uništiti je. Možda će čitanje njene prošlosti postati teže, ali njena lepota neće nestati. Zar bi
postojanje jezera, šuma ili glečera umanjilo lepotu Marsa? Ja mislim da ne bi. Mislim da bi je samo
povećalo. Donelo bi život, najlepši sistem od sviju. Ali ništa što život može da učini ne bi srušilo
Tarzis, ili sravnilo Marineris. Mars će uvek ostati Mars, različit od Zemlje, hladniji i divljačniji. Ali
je moguće da bude Mars, i da istovremeno bude naš. Tako će i biti. Ima jedna odlika ljudskog uma:
ono što može da se učini, biće učinjeno. Možemo da preobrazimo Mars i da ga izgradimo kao što se
gradi katedrala, u spomenik ljudskom rodu i Vaseljeni. Možemo to, te ćemo to i učiniti. Zato..."
podigao je uvis okrenut dlan, kao da je zadovoljan što je analiza potvrđena podacima sa grafikona -
kao da je proučavao periodičnu tablicu i zaključio da je još tačna, "...bismo mogli i da počnemo."
Pogledao je En, a pratili su je i pogledi svih ostalih. Usne su joj bile stisnute, ramena zgurena.
Znala je da je poražena.
Slegnula je ramenima, kao da stresa ogrtač sa glave i leđa, težak oklop koji ju je vukao zemlji i
odvajao je od njih. Onda reče, suvim, bezvučnim tonom koji je koristila kada je nešto mučilo:
"Mislim da previše vrednuješ svest, a premalo stenu. Mi nismo gospodari Vaseljene. Mi smo samo
mali deo nje. Možda smo njena svest, ali to što smo njena svest ne znači da treba da je pretvorimo u
oličenje nas samih. To pre znači da treba da se uklopimo u nju, takvu kakva jeste, i da joj služimo
svojom pažnjom." Srela je Saksov blagi pogled, i iz nje poslednji put izbi gnev: "Nisi čak ni
pogledao Mars."
I iziđe iz sale.

Žanet je imala svoje video-naočari i snimila je ceo razgovor. Filis je poslala primerak na Zemlju.
Nedelju dana kasnije, komisija za ekološku kontrolu UNOMA-e dozvolila je razmeštanje vetrenjača-
grejača.

Plan je bio da se vetrenjače spuste iz dirižabla. Arkadije je odmah zatražio povlasticu da pilotira
jednim od njih, kao neku vrstu nagrade za rad na Fobosu. Maji i Frenku nije smetala pomisao da
Arkadije nestane iz Podbrežja na mesec ili dva, pa su mu odmah dodelili jednu letelicu.
Preovlađujući vetrovi odneće ga na istok, gde će smanjiti visinu leta da spusti vetrenjače u korita
kanala i na spoljnje obronke kratera, mesta gde duvaju jaki vetrovi. Nađa je čula za pohod tek kada je
Arkadije dotrčao kroz odaje da je obavesti.
"Lepo zvuči", reče ona.
"'Oćeš sa mnom?" upita on.
"Bogme, hoću", reče ona. Nedostajući prst joj je brideo.
14.
Njihov dirižabl bio je najveći koji je ikad napravljen, planetni model izgrađen u Nemačkoj, u
kompaniji Friedrichshafen Noch Einmal, i poslat na Mars 2029. godine, tako da je tek nedavno
stigao. Bio je nazvan Erouhed, Glava Strele, i raspon krila mu je bio 120 metara, dužina 100 metara,
a visina 40 metara. Imao je unutrašnji ultralaki okvir, kao i turbopropelere na vrhu oba krila i pod
gondolom; pokretali su ih mali plastični motori čije su se baterije napajale solarnim ćelijama
raspoređenim na gornjoj površini meha. Gondola u obliku olovke pružala se gotovo čitavom donjom
stranom trbuha, ali je unutra bilo tesnije nego što je Nađa očekivala, jer je veliki deo prostora bio
privremeno popunjen teretom koji su nosili, vetrenjačama; na poletanju, slobodni prostor za njih
sastojao se samo od pilotske kabine, dva uska ležaja, majušne kuhinje, još manjeg toaleta, i onoliko
prolaza koliko je bilo neophodno da bi se moglo kretati od jednog do drugog mesta. Bilo je prilično
skučeno, ali su, na sreću, oba boka gondole bila u prozorima, i mada su donekle bila zaklonjeni
vetrenjačama, ipak su pružala dovoljno svetlosti i dobar pogled.
Poletanje je bilo sporo. Arkadije je pokretanjem poluge u kabini otpustio užad koja su se pružala
od tri privezna jarbola; turbopropeleri su radili punom snagom, ali su imali posla sa vazduhom čija je
gustina bila samo dvanaest milibara. Kabina je usporeno odskakala gore-dole, ugibajući se na
unutrašnjem okviru, i svaki je odskok bio nešto viši. Za nekog ko je bio navikao na raketna lansiranja
ovo je bilo smešno.
"Da napravimo tri-šezdeset i pogledamo Podbrežje pre nego što odemo", reče Arkadije kada su se
našli na visini od pedeset metara. Nagnuo je letelicu i načinili su lagani, široki zaokret, gledajući
kroz Nađin prozor. Tragovi, jame, gomile regolita, sve tamnocrveno naspram prašnjave narandžaste
površine ravnice - izgledalo je kao da je tamo zmaj više puta zagrebao ogromnim kandžama.
Podbrežje se nalazilo u središtu povreda, samo po sebi privlačan prizor, četvrtasto tamnocrveno
ležište za blistavi dragulj od stakla i srebra, sa zelenilom koje se naziralo ispod kupole. Od njega su
se pružali putevi na istok do Černobila i na sever do svemirskih rampi. A preko puta su stajali
dugački mehurovi staklenih bašti i naselje modula...
"Četvrt Alhemičara još izgleda kao nešto sa Urala", reče Arkadije. "Stvarno moramo nešto da
preduzmemo u vezi s tim." Ispravio je dirižabl i povezao ga prema istoku, niz vetar. "Da nadletim
Černobil i uhvatim uzlaznu struju?"
"A što ne bismo videli šta ova stvar može sama?" reče Nađa. Osećala se lako, kao da je vodonik u
balonima i nju ispunio. Prizor je bio zadivljujući, magloviti horizont možda stotinu kilometara
daleko, jasno vidljivi obrisi kopna: blage uzvisine i šupljine Lune, naglašenija brda i kanjoni kanala
na istoku. "Oh, ovo će biti divno!"
"Da."
Bilo je neobjašnjivo, u stvari, da tako nešto nisu pre uradili. Ali na Marsu let nije bio laka stvar,
zbog proređenog vazduha. Vozili su se u najboljem rešenju: što većem i što lakšem dirižablu,
ispunjenom vodonikom, koji u marsovskom vazduhu ne samo što nije bio zapaljiv, već je bio i lakši u
odnosu na okolinu nego što bi bio na Zemlji. Vodonik i najnoviji superlaki materijali davali su im
neophodan uzgon da ponesu teret kakav su bile vetrenjače, ali su se sa takvim teretom izluđujuće
vukli, i sve se odigravalo krajnje usporeno.
I tako su lebdeli dalje. Celog tog dana prelazili su talasavu ravnicu Lune Planuma, gurani vetrom
na jugoistok. Sat ili dva mogli su da vide Ponor Juventa na južnom horizontu, raspuklinu kanjona koja
je izgledala kao gigantsko rudarsko okno. Dalje na istoku, zemlja je postajala žućkasta; bilo je manje
kamenja na površini, a podložna stena bila je izlokanija. Takođe je bilo mnogo više kratera, velikih i
malih, oštrih ivica ili bezmalo ukopanih. Ovo je bila Ksante Tera, oblast visoka i topografski slična
južnim visijama, koja se ovde usecala na sever između niskih ravnica Hrize i Izidisa. Trebaće im
nekoliko dana da pređu Ksante, ako se ne promene preovlađujući zapadni vetrovi.
Napredovali su lagodnim tempom od deset kilometara na sat. Uglavnom su leteli na visini od oko
sto metara, zbog čega su obzorja bila udaljena oko pedeset kilometara. Imali su vremena da se
nagledaju svega što bi poželeli, iako se sve više činilo da je Ksante puko nizanje kratera.
Kasnije tog popodneva, Nađa je oborila nos dirižabla i napravila luk na vetru, spustivši se sve do
visine od deset metara od tla, a onda je bacila kotvu. Brod se uzdigao, trznuo na užetu i odlebdeo niz
vetar dok ga nije zategao, vukući ga poput zmaja. Nađa i Arkadije su se provukli do kraja gondole,
gde se nalazilo ono što je Arkadije zvao bombaška rampa. Nađa je podigla vetrenjaču na kuku vitla
na rampi. Vetrenjača je bila mala, magnezijumska kutija sa četiri vertikalne lopatice na stubu koji se
dizao iz nje. Težila je oko pet kilograma. Zatvorili su poklopac rampe nad njom, isisali vazduh i
otvorili donja vrata. Arkadije je rukovao vitlom, nadgledajući to što radi kroz nisko postavljen
prozor. Vetrenjača se spustila kao visak i udarila u otvrdnuli pesak na južnom obronku malog
bezimenog kratera. Otpustio je kuku, povukao je nazad do rampe i zatvorio vrata.
Vratili su se u kabinu, i ponovo pogledali dole, da vide da li vetrenjača radi. Stajala je tamo, mala
kutija na spoljnoj padini kratera, pomalo nagnuta, a četiri široke lopatice veselo su se okretale.
Izgledala je kao anemometar iz dečjeg meteorološkog kompleta. Grejno telo, izložena metalna spirala
koja će zračiti kao rešo, bila je na jednoj strani osnove. Na povoljnom vetru telo će moći da dostigne
i do 200 stepeni Celzijusa, što nije bilo loše, posebno pri temperaturi okoline. Ipak... "Trebaće puno
ovakvih da dođe do ikakve promene", primeti Nađa.
"Naravno, ali je ipak svaka od pomoći, a to je na neki način besplatna toplota. Ne samo da vetar
pokreće vetrenjače, već i Sunce napaja postrojenja gde se one proizvode. Mislim da su vetrenjače
dobra ideja."
To popodne, stali su još jednom da postave drugu, a onda su se ukotvili da prenoće u zavetrini
visokog, ne tako davno nastalog kratera. Zagrejali su obrok u mikrotalasnoj peći u kuhinjici, a onda
su legli na uske ležaje. Bilo je neobično ljuljati se na vetru, kao ukotvljen brod: trzaj i plutanje, trzaj i
plutanje. Ali je bilo i veoma umirujuće kada se čovek navikne, i Nađa je uskoro zaspala.
Sledećeg jutra, probudili su se pre zore, odvezali se i pošli prema svetlosti Sunca. Sa visine od
stotinu metara posmatrali su kako se predeo u senci obliva bronzom dok se pomerala granična linija
dana i donosila jasnu svetlost jutra, a ova osvetljavala fantastičnu zbrku blistavih stena i dugačkih
senki. Jutarnji vetar duvao je ukoso s desne strane pramca i nosio ih je severoistočno prema Hrizi,
pevajući duet sa propelerima u punoj brzini. Onda je zemlja pod njima naglo utonula, i našli su se
pred prvim od otočnih kanala kraj kojih će proći, vijugavom bezimenom dolinom zapadno od
Šalbatana Valisa. Ovaj S-oblik bez sumnje je produbila voda. Kasnije istog dana preleteli su preko
dubljeg i mnogo šireg kanjona Šalbatana, gde su znaci bili još očigledniji: ostrva oblika suze,
krivudavi kanali, aluvijalne ravni, ispucalo zemljište; svuda je bilo znakova velike bujice, bujice
koja je stvorila kanjon takvih dimenzija da je Glava Strele odjednom izgledao kao leptir.
Odlivni kanjoni i uzvisine između njih podsećali su Nađu na pejsaž iz američkih vesterna, sa
koritima, mezama i samotnim stenama-brodovima, kao u Dolini spomenika - samo što su ovu prelazili
već četiri dana, prvo bezimeni kanal, pa Šalbatanu, Simud, Tiu i, na kraju, Ares. Svi ovi oblici bili su
delo džinovskih bujica, koje su se izlile na površinu i tekle mesecima, u količinama deset puta većim
od mase Misisipija. Nađa i Arkadije razgovarali su o tome posmatrajući kanjone odozgo, ali bilo je
veoma teško zamisliti tako ogromne bujice. Sada je velikim pustim kanjonima prolazio samo vetar. I
to tako silno da su Arkadije i Nađa ponirali u njih više puta dnevno da spuste vetrenjače.
 Potom su istočno od Ares Valisa ponovo nadleteli Ksante, oblast gusto posejanu kraterima. Tle je
ponovo svuda bilo od kratera: malih kratera, velikih kratera, starih kratera, novih kratera, kratera sa
ivicama presečenim novijim kraterima, kratera čija su dna bila probušena sa tri ili pet manjih kratera,
kratera koji kao da su juče nastali, kratera jedva vidljivih u zoru i u sumrak, nalik na zatrpane lukove
kakvog drevnog platoa. Prošli su pored Skjaparelija, džinovskog starog kratera prečnika sto
kilometara; kada su preleteli njegov središnji izdignuti čep, zidovi kratera postali su horizont, savršen
prsten uzvišenja oko ivice sveta.
Posle toga su vetrovi nekoliko dana duvali sa juga. Opazili su Kasini, još jedan veliki stari krater,
i prošli pored stotina manjih. Spuštali su po nekoliko vetrenjača dnevno, ali im je let pružio bolju
predstavu o veličini planete, i projekt je počeo da izgleda kao besmislica, kao kada bi leteli iznad
Antarktika i pokušavali da ga otope postavljanjem izvesnog broja kamperskih primusa. "Morali
bismo da spustimo milione da bi bilo neke razlike", reče Nađa dok su se uspinjali posle jednog
spuštanja.
"Istina je", reče Arkadije. "Ali Saks i želi da spusti milione. Napravio je automatizovanu liniju za
sklapanje koja će samo da ih štancuje, a jedini je problem distribucija. Osim toga, ovo je samo jedan
deo kampanje koju ima na umu." Pokazao je ka poslednjem luku Kasinija, obuhvativši ceo
severoistok. "Saks bi hteo da napravi još nekoliko onakvih rupa. Da pohvata neke manje ledene
mesece oko Saturna ili iz asteroidnog pojasa ako ih tamo nađe, da ih pogura i sudari sa Marsom.
Nastali bi vreli krateri, istopili permafrost... bili bi kao oaze."
"Ali suve oaze, zar ne? Najveći deo leda bio bi izgubljen prilikom ulasak, a ostatak pri udaru."
"Naravno, ali bi nam koristilo i više vodene pare u vazduhu."
"Ali led se ne bi pretvorio u paru, već bi se raspao na sastavne atome."
"Jedan deo. Uostalom, potrebni su nam i kiseonik i vodonik."
"Znači, dovlačite kiseonik i vodonik sa Saturna? Čoveče, pa ovde toga već ima na pretek! Samo
treba da razbijete nešto leda."
"Pa, to je samo jedna od njegovih ideja."
"Jedva čekam da čujem šta En kaže na to." Uzdahnula je, razmislila. "Prava stvar bi bila, čini mi
se, da se provlači ledeni asteroid kroz atmosferu, kao kod vazdušnog kočenja. To bi ga sagorelo, a da
se ne raspadnu molekuli. Dobili biste vodenu paru u atmosferi, što bi pomoglo, a ne biste
bombardovali površinu eksplozijama jednakim eksploziji stotinu hidrogenskih bombi odjednom."
Arkadije zaklima glavom. "Dobra ideja! Trebalo bi da kažeš Saksu."
"Reci mu ti."
Istočno od Kasinija zemljište je postalo krševitije nego ikad. Tu se nalazio deo najstarije površine
planete, izrovan kraterima do prezasićenja, u ranijim godinama intenzivnog bombardovanja. Konačno
su stigli do kraja Ksantea i počeli da se spuštaju dugačkom padinom Sirtis Major Planicije. Ovo je
bilo polje lave, sa mnogo manje kratera nego na Ksanteu. Zemljište se spuštalo i spuštalo, sve dok
konačno nisu nadleteli basen ravnog dna: Isidis Planiciju, jednu od najnižih kota na Marsu. Bila je to
opšta odlika severne polulopte, i posle južnih visija činila im se posebno glatka, ravna i niska. A
oblast je bila veoma prostrana. Na Marsu je zaista bilo puno zemlje.
Onda se jednog jutra, pošto su se uzdigli do putne visine, na istočnom horizontu ukazao trio
vrhova. Stigli su do Elizijuma, jedinog 'kontinenta-izbočine' pored Tarzisa na planeti. Elizijum je bio
mnogo manji od Tarzisa, ali je ipak bio veliki, visok kontinent, hiljadu kilometara dugačak i deset
kilometara viši od okolnog terena. Kao Tarzis, bio je okružen pojasima ispucalog zemljišta, mrežama
pukotina nastalim od uzdizanja. Preleteli su najzapadniju mrežu pukotina, Hefestus Fose, i naišli na
nezemaljski prizor: pet dugačkih i dubokih uporednih kanjona, nalik na tragove kandži u steni. Iza njih
se uzdizao Elizijum, oblika sedla, sa Elizijum Monsom na jednom i Hekates Tolusom na drugom
kraju dugačkog kičmenog lanca, pet hiljada metara višim od izbočine koju su probijali: čudesan
prizor. Na Elizujumu je sve bilo daleko veće od onoga što su Nađa i Arkadije videli do tog trenutka, i
dok je dirižabl lebdeo prema lancu, njih dvoje su minutima bili bez reči. Samo su sedeli na sedištima,
posmatrajući ga kako im se približava. Kada su progovorili, bilo je to tek glasno razmišljanje:
"Izgleda kao Karakorum", reče Arkadije. "Pustare Himalaja. Mada su one tako jednolične. Ovi
vulkani liče na Fudži. Možda će se ljudi jednog dana uspinjati na njih, u pohodima."
Nađa reče: "Tako su veliki da je teško zamisliti kako će izgledati Tarzisovi vulkani. Zar vulkani
na Tarzisu nisu dva puta veći od ovih?"
"Najmanje. Ali liče na Fudži, zar ne?"
"Ne, on je mnogo manje strm. Jesi li nekad video Fudži?"
"Nisam."
Malo kasnije: "Pa, trebalo bi da pokušamo da obiđemo prokletinju", reče Arkadije. "Mislim da
nemamo dovoljan uzgon da je preletimo."
Stoga su uključili propelere i poterali balon punom snagom na jug, a imali su i povoljan vetar dok
su pravili luk oko kontinenta. Glava Strele poletela je na jugoistok, u krševitu planinsku oblast zvanu
Kerberus; celog sledećeg dana određivaće svoje napredovanje prema Elizijumu, koji je polako
prolazio s leve strane. Proticali su sati, masiv se pomerao na bočnim prozorima; sporost ovog
pomeranja svedočila je o veličini sveta. Mars ima jednaku kopnenu površinu kao Zemlja - govorili su
svi, ali to je bila samo fraza. Njihovo puževo napredovanje oko Elizijuma bilo je dokaz za čula.

Prolazili su dani: uvis u ledeni vazduh jutra, preko krševite crvene zemlje, u suton spuštanje i
odskakivanje u vazdušnom pristaništu. Jedne večeri, kada se broj vetrenjača proredio, rasporedili su
preostale i spojili ležajeve ispod krovnih prozora. Uradili su to bez dogovora, kao da je prirodna
stvar posle dobitka prostora; kao da su se o tome dogovorili mnogo ranije. I dok su se kretali po
gondoli, premeštajući stvari, sudarali su se, kao i sve vreme puta, ali sada namerno, uz senzualno
trljanje koje je naglašavalo ono što im je sve vreme bilo na umu: slučajnosti su postale predigra;
Arkadije je najzad prsnuo u smeh i ščepao je u divlji medveđi zagrljaj, a Nađa ga je pogurala na
novu dvostruku postelju gde su počeli da se ljube kao tinejdžeri, i vodili su ljubav celu noć. Posle
toga su spavali zajedno, i često vodili ljubav u rumenom sjaju jutara ili crnim, zvezdanim noćima,
dok se brod lagano ljuljao na privezima. I često su ležali jedno uz drugo i razgovarali, a osećaj
lebdenja bio je opipljiv u zagrljaju, romantičniji nego u vozu ili na brodu. "Prvo smo postali
prijatelji", rekao je Arkadije jednom, "a to sve menja, zar ne?" Podbo ju je prstom. "Volim te."
Činilo se da oprobava reči jezikom. Nađa je znala da to nije često izgovarao; bilo je jasno da mu te
reči mnogo znače, da su neka vrsta obaveze. Ideje su mu uvek bile toliko važne! "I ja tebe volim",
rekla je.
A ujutru bi Arkadije išao gore-dole po gondoli nag, sa crvenom kosom punom bronze, kao i sve
drugo u vodoravnoj svetlosti jutra, a Nađa ga je posmatrala s kreveta i osećala se tako spokojno i
srećno da je morala da se podseća na to da je osećaj lebdenja verovatno samo marsovska sila teže.
Ali za nju je to bila radost.

Jedne noći, dok ih je hvatao san, Nađa radoznalo reče:

"Zašto ja?"
"Ahm?" Bio je gotovo zaspao.
"Pitam, zašto ja? Hoću da kažem, Arkadije Nikolajeviču, da si mogao da voliš bilo koju od žena
ovde, i one bi tebe. Mogao si da imaš Maju da si hteo."
On frknu. "Mogao sam da imam Maju! Zaboga! Mogao sam da uživam u blaženstvu Maje Katarine!
Isto kao Frenk i Džon!" Ponov je frknuo, i oboje se glasno nasmejaše. "Kud propustih takvu sreću! Al'
sam budala!" Kikotao se sve dok ga nije munula.
"Dobro, de. Onda neku drugu lepoticu, Žanet, Ursula ili Samantu."
"Ma, daj", reče on. Uzdigao se na lakat da je pogleda. " Stvarno ne znaš šta je to lepota, je li?"
"Naravno da znam", reče nađa nadureno.
Arkadije nije obraćao pažnju na nju, te nastavi: "Lepota je snaga i elegancija, pravilno delanje,
forma u službi funkcije, inteligencija, razum. I izražava se, veoma često", nacerio se i pritisnuo joj
stomak, "u oblinama."
"Njih imam", reče Nađa i odgurnu mu ruku.
Nagnuo se i pokušao da je ugrize za dojku, ali mu se ona izmaknu.
"Lepota si ti, Nadežda Fransina. Po ovim merilima, ti si kraljica Marsa."
"Princeza Marsa", odsutno ga je popravila, misleći o svemu tome.
"Jeste, tako je. Nadežda Fransina Černiševska, devetoprsta princeza Marsa!"
"Ti nisi kao ostali ljudi."
"Nisam!" zatrubio je. "Nikada nisam tvrdio da jesam! Osim pre izvesne izborne komisije,
naravno. Kao ostali ljudi! Ah, ha ha ha ha ha... ostali ljudi mogu da imaju Maju. Što i zaslužuju." I
zasmeja se kao ludak.

Jednog jutra, preleteli su poslednja izlomljena brda Kerberusa i našli se nad ravnom prašnjavom
nizijom Amazonis Planicije. Arkadije je spustio dirižabl, da postavi vetrenjaču između dva krajnja
brežuljka starog Kerberusa. Međutim, nešto se pokvarilo kod stege kuke na vitlu; otvorila se dok je
vetrenjača još bila na pola puta do tla. Vetrenjača je pala pravo na postolje. Iz broda je izgledalo da
je u redu, ali kada je Nađa obukla odelo i spustila se na povezu da je proveri, videla je da se grejna
ploča odvojila od postolja.
A tamo, iza ploče, nalazila se masa nečega. Mutnozelenog nečega sa plavičastom nijansom,
tamnog u kutiji. Pružila je odvijač i oprezno gurnula tu stvar. "Sranje", reče.
"Šta?" reče Arkadije odozgo.
Nije mu odgovorila, već je sastrugala malo suspstance u kesu koju je upotrebljavala za šrafove i
matice.
Popela se na povez. "Podigni me", reče.
"Nešto ne valja?" upita Arkadije.
"Podigni me i ne pitaj."
Zatvorio je vrata bombaške rampe za njom i sačekao da siđe sa poveza. "Šta je bilo?"
"Znaš ti šta je bilo, kopile!" Zamahnula je prema njemu i on odskoči unazad i sudari se sa zidom
od vetrenjača. "Jao!" povika; udario je leđima o lopaticu. "Hej! U čemu je problem! Nađa!"
Izvadila je kesu iz džepa hodača i zaljuljala mu je pred očima. "U ovome! Kako si mogao to da
uradiš? Kako si mogao da me lažeš? Gade, imaš li ti pojma u kakve će nevolje ovo da nas uvali?
Doći će ovamo i sve nas poslati nazad na Zemlju!"
Arkadije je trljao bradu, razrogačenih očiju. "Nikad te ne bih lagao, Nađa", reče, iskrenim tonom.
"Ne lažem prijatelje. Da vidim to."
Zurila je u njega, a on je uzvraćao pogled, ispružene ruke, beonjača vidljivih svuda oko zenica.
Slegnuo je ramenima, a ona skupi obrve.
"Stvarno ne znaš?" upita.
 "Šta da znam?"
Nije mogla da veruje da bi glumio neznanje; to jednostavno nije bio njegov stil. "Bar neke od
naših vetrenjača su male farme algi."
"Šta?"
"Jebene vetrenjače koje smo spuštali gde smo stigli", reče ona. "Napunili su ih Vladovom novom
algom ili lišajem ili ko zna čime već. Pogledaj." Spustila je kesicu na mali kuhinjski sto, otvorila je i
upotrebila odvijač da odvadi malo tvari. Dugmasti komadići lišaja. Nalik na marsovske oblike života
iz starog petparačkog romana.
Zurili su u to.
"E, neka sam proklet", reče Arkadije. Nagnuo se sve dok mu oči nisu bile na centimetar od
materije na stolu.
"Kuneš se da nisi znao?" zatraži Nađa.
"Kunem se. Ne bih ti to učinio, Nađa. Znaš da ne bih."
Duboko je udahnula. "Pa, naši prijatelji bi, izgleda."
On se uspravi i klimnu glavom. "Istina je." Bio je odsutan, napeto je razmišljao. Otišao je do
jednog postolja vetrenjače i odvukao ga od ostalih. "Gde je to bilo?"
"Iza grejne ploče."
Uzeli su Nađin alat i otvorili postolje. Iza ploče je bila još jedna kolonija podbrežne alge. Nađa
opipa okolo duž ivica ploče i otkri dve male šarke na mestu gde je vrh ploče bio spojen sa
unutrašnjim zidom kutije. "Vidi, napravljeno je da se otvori."
"Ali ko će ga otvoriti?" reče Arkadije.
"Preko radija?"
"E, neka sam proklet." Arkadije ustade, pođe gore-dole uskim prolazom. "Mislim..."
"Koliko je dirižabla do sad poslato, deset? Dvadeset? I svi ispuštaju ovu stvar?"
Arkadije poče da se smeje. Zabaci glavu, i njegov široki, suludi kez rascepi mu bradu nadvoje, pa
se smejao sve dok nije morao da se uhvati za stomak. "A ha ha ha ha ha ha!"
Nađa, koja tu nije videla ništa smešno, morala je da se nasmeši na taj prizor. "To nije smešno!"
pobunila se. "U velikoj smo nevolji!"
"Može biti", reče on.
"Ma, sigurno! I sve je tvoja greška! Neko od onih blesavih biologa u logoru ozbiljno je shvatio
tvoja anarhistička lupetanja!"
"Pa", reče on, "bar bi im nešto išlo u prilog, gadovima. Hoću da kažem", otišao je do kuhinjskog
stola i zagledao se u grudvu plavičaste tvari "šta misliš, o kome, zapravo, govorimo? Koliko naših
drugova ima prste u ovome? I zašto, pobogu, to nisu rekli i meni?"
Stvar je zaista bila izluđujuća. U stvari, što je više razmišljala o tome, izgledalo joj je sve gore,
jer je alga značila da u njihovoj grupi deluje potkultura izvan nadzora UNOMA-e, koja uza sve nije
upoznala Arkadija s tim, iako je on bio prvi i najglasniji zagovornik takve subverzije. Šta to znači?
Jesu li to ljudi koji su na njegovoj strani, ali mu ne veruju? Ili su to disidenti sa rivalskim planom?
Nije se moglo znati. Konačno su podigli sidro i zaplovili preko Amazonisa. Leteli su pored
kratera srednje veličine po imenu Pti, i Arkadije je primetio da bi to bilo dobro mesto za vetrenjaču,
ali Nađa je samo zarežala. Prošli su ga, razgovarajući o situaciji. U stvar je nesumnjivo bio umešan
izvestan broj ljudi iz laboratorija za bioinženjering; moguće većina; verovatno svi. Saks, projektant
vetrenjača, mora da je imao udela u tome. A Hiroko je bila zagovornik vetrenjača, ali nijedno od njih
dvoje nije bilo sigurno zašto; bilo je nemoguće prosuditi da li bi odobrila i ovo, jer je svoje
mišljenje najčešće čuvala za sebe. No, bilo je moguće.
 Dok su razgovarali o tome, potpuno su rastavili neispravnu vetrenjaču. Grejna ploča služila je i
kao kapija skrovišta za alge; kada bi se otvorila, alge bi bile puštene u nešto topliju oblast, zbog same
grejne ploče. Svaka vetrenjača stoga je predstavljala mikro-oazu, i ako bi alge uspele da prežive uz
njenu pomoć i izrastu unutar prostora grejanog pločom, dobro. Ako ne, na Marsu im izgledi ionako ne
bi bili veliki. Grejna ploča služila je samo da im omogući bolje početne uslove, i ništa više. Bar su
tako razmišljali njeni tvorci, činilo se. "Bili smo im 'Džoni Jabukovo Seme'", reče Arkadije.
"Džoni - šta?"
"Američka narodna priča." Objasnio joj je.
"Da, tačno. A sada će da dođe Pol Banjan da nas šutne u dupe."
"Ha. Nikad. Veliki Čovek mnogo je jači od Pola Banjana, veruj mi."
"Veliki Čovek?"
"Znaš, svi oni nazivi za oblike terena. Tragovi Velikog Čoveka, Kada Velikog Čoveka, Golf-
igralište Velikog Čoveka, i tako to."
"A, da."
"U svakom slučaju, ne vidim zašto bismo nas dvoje imali problema. Nismo ništa znali o ovome."
"A ko će nam verovati?"
"...U pravu si. Ta kopilad, zaista me pređoše s ovim."
To ga je očito najviše pogodilo. Ne što su zagadili Mars tuđinskim oblikom života, već što on nije
znao za to. Muškarci su u suštini veliki egomanijaci. A Arkadije je imao sopstvenu grupu prijatelja,
možda i više od toga: istomišljenike, u izvesnom smislu sledbenike. Kompletna posada sa Fobosa,
puno programera u Podbrežju. Ako su njegovi ljudi nešto krili od njega, bilo je to loše; ali ako je
neka druga grupa imala tajne planove, još gore, u stvari, jer su u najmanju ruku bili smetnja, možda i
konkurencija.
Ili se bar činilo da on tako razmišlja. Nije se jasno izrazio o tome, ali je bilo očigledno iz
njegovog gunđanja i iznenadnih oštrih psovki, iskrenih, iako su se smenjivale sa ispadima
neozbiljnosti. Kao da nije mogao da se odluči je li zadovoljan ili besan, i Nađa je na kraju
poverovala da je i jedno i drugo. Takav je bio Arkadije; osećao je slobodno i puno, i nije se mnogo
brinuo o postojanosti. Ali ovaj put nije bila sigurna da joj se dopadaju njegovi razlozi za ljutnju i za
smeh, pa mu je to i rekla, dosta iznervirano.
"Ma, hajde!" povika on. "Zašto bi krili od mene, kada je to ionako bila moja ideja?"
"Zato što su znali da ću možda poći s tobom. Da su ti rekli, ti bi sigurno rekao meni. A kad bi mi
rekao, ja bih to sprečila!"
Arkadije se na ovo iskida od smeha. "Onda je to bilo prilično pažljivo od njih, na kraju krajeva!"
"Jebem ja njih."
Bioinženjeri, Saks, ljudi u Četvrti koji su, zapravo, sve napravili. Neko iz komunikacija,
verovatno - bilo ih je podosta koji su morali znati.
"A Hiroko?" upita Arkadije.
Nisu znali šta da kažu. Nisu im bili dovoljno poznati njeni pogledi da naslute kakav je mogao da
joj bude stav. Nađa je bila prilično sigurna da je i ona umešana, ali nije umela da objasni zašto.
"Pretpostavljam", reče, razmišljajući o tome, "pretpostavljam da je to zato što osećam da postoji
grupa oko Hiroko, svi oni sa farme i još dosta drugih, koji je poštuju i... slede. Čak i En, na neki
način. Iako će En da pobesni kad čuje ovo! Uhu! U svakom slučaju, rekla bih da je morala da zna za
bilo šta što se radi u potaji. Naročito za nešto vezano za ekološke sisteme. Uostalom, grupa za
bioinženjering najveći deo vremena radi s njom, i za neke od njih je ona nešto kao guru, bezmalo je
obožavaju. Kada su odgajali ovu algu, verovatno su tražili savet od nje!"
 "Hmm...
"Pa su po svoj prilici dobili i njenu saglasnost za ideju. Možda je tačnije ako kažem dozvolu."
Arkadije klimnu glavom. "Razumeo sam te."
Raspravljali su o tome bez kraja, detalj po detalj. Zemlja iznad koje su prolazili, ravna i
nepokretna, sada joj je izgledala drugačije. Bila je zasejana, oplođena; sada će se promeniti,
neizbežno. Razgovarali su i o drugim delovima Saksovog planova teraformiranja, džinovskim
orbitalnim ogledalima koja bi odbijala Sunčevu svetlost na granicu dana i noći, ugljeniku posutom po
polarnim kapama, areotermalnoj toploti, ledenim asteroidima. Debata je bila presečena; lice Marsa
biće izmenjeno.

Drugo veče posle šokantnog otkrića, dok su kuvali večeru, usidreni u zavetrini kratera, pozvali su
ih iz Podbrežja, preko jednog od komsatelita. "'Ej, vas dvoje!" javi se Džon Bun veselo. "Imamo
problem!"
"Vi imate problem", odvrati Nađa.
"Što, nešto nije u redu tamo kod vas?"
"Ma, ne."
"E pa, dobro, jer je ovo, u stvari, i jeste vaš problem, i ne bih voleo da imate još koji! U oblasti
Klaritas Fose digla se peščana oluja, i sve je jača, a ide na sever, dosta brzo. Verujemo da će stići do
vas za dan ili dva."
"Zar nije rano za peščane oluje?" upita Arkadije.
"Pa, nije, sada je L 240, što je uglavnom uobičajeno doba za njih. Južno proleće. Svejedno, tu je i
ide prema vama."
Poslao je satelitski snimak oluje, i oni se zagledaše u TV ekran. Oblast južno od Tarzisa sada je
bila zakriljena amorfnim žutim oblakom.
"Valjalo bi da odmah pođemo nazad", reče Nađa, proučivši snimak.
"Noću?"
"Propeleri noćas mogu da rade na baterije, s tim da ih napunimo sutra ujutru. Kasnije možda
nećemo imati dovoljno Sunčeve svetlosti, sem ako se ne uspnemo iznad oluje."
Posle kratkog savetovanja sa Džonom, a zatim i sa En, otisnuli su se. Vetar ih je gurao na istok-
severoistok, i ovaj pravac će ih odvesti južno od Olimpus Monsa. Posle toga im je preostalo da se
nadaju da će zaći iza severnog boka Tarzisa, koji bi ih bar neko vreme štitio od peščane oluje.
Let se noću činio glasniji. Šum vetra na materijalu balona bio je treperavo uzdisanje, zvuk motora
slabašno brujanje. Sedeli su u kabini, osvetljenoj samo mutnom zelenom svetlošću instrumenata, i
tiho razgovarali dok su se kretali iznad mračne zemlje. Od Podbrežja ih je delilo oko tri hiljade
kilometara puta; to je bilo oko tri stotine sati letenja. Ako budu leteli dan i noć, trebaće im nekih
dvanaest dana. Ali će oluja, ako nastavi da jača istim tempom, stići do njih mnogo ranije. Posle toga -
bilo je teško reći šta će biti. Bez Sunca, propeleri će isprazniti baterije, a onda... "Zar ne možemo
naprosto da jedrimo na vetru?" upita Nađa. "Da koristimo propelere samo povremeno?"
"Možda. Ali uzgon ovih stvari po izradi zavisi i od propelera, znaš."
"Ja'." Skuvala je kafu i donela šolje u kabinu. Sedeli su, pili i posmatrali crni predeo ili zelene
prelete na malom radarskom ekranu. "Verovatno bi trebalo da odbacimo sve što nam ne treba.
Posebno one proklete vetrenjače."
"Sve je to balast, sačuvaj ih kada nam zatreba uzgon."
Noć je trošila sate. Zamenili su se na kormilu, i Nađa je uspela da uhvati sat nemirnog sna. Kada
se vratila u kabinu, videla je da se crna gromada Tarzisa prostrla preko horizonta pred njima: dva
najsevernija od tri prinčevska vulkana, Askreus Mons i Pavonis Mons bili su vidljivi kao grbe
zaklonjenih zvezda, tamo na ivici sveta. Levo od njih, Olimpus Mons još se uzdizao visoko nad
horizontom, kao i uz druga dva vulkana; činilo im se da lete nisko zaista gigantskim kanjonom. Ekran
radara ponavljao je prizor u minijaturi, u zelenim linijama na mreži.
A onda, sat uoči zore, kao da je još jedan masivni vulkan počeo da se diže pred njima. Dizao se
ceo južni horizont, na njihove oči gutajući niske zvezde, utopivši Orion u crnilo. Dolazila je oluja.
Stigla ih je u samo svitanje, zagušivši crvenilo na istočnom nebu, prevaljavši se preko njih,
vrativši svet u tamu boje rđe. Vetar se pojačao sve dok nije pojurio pored gondole uz prigušenu riku,
a zatim uz glasno zavijanje; prašina je letela oko njih zastrašujućom, nestvarnom brzinom. Vetar tada
postade još silniji, i gondola poče da se trza gore-dole zbog uvijanja konstrukcije dirižabla.
Imali su sreću što im je odgovarao severni pravac. U jednom trenutku Arkadije reče: "Vetar bi
trebalo da zavije oko severnog ramena Tarzisa, nadajmo se."
Nađa nemo potvrdi. Nisu imali prilike da dopune baterije posle noćnog leta, i ako ne bude Sunca,
motori neće dugo raditi. "Hiroko mi je rekla da bi Sunčeva svetlost na tlu za vreme oluje trebalo da
iznosi oko petnaest procenata normalne", reče ona. "Na većoj visini, trebalo bi da bude jača. Znači
da ćemo imati izvesnu dopunu, ali će to ići sporo. Može biti da ćemo tokom dana dobiti dovoljno da
malo koristimo propelere noćas." Uključila je kompjuter da izvrši proračune. Nešto u izrazu
Arkadijevog lica - ne strah, niti nemir, već čudan osmejak - činilo ju je svesnom u kakvoj su
opasnosti. Ako ne budu mogli da koriste propelere, neće moći da usmeravaju kretanje, a možda ni da
zadrže visinu. Istina, mogli su da slete i pokušaju da se ukotve, ali im je ostalo hrane samo za još par
nedelja, a ovakve oluje su trajale po dva, pa i tri meseca.
"Evo Askreus Monsa", reče Arkadije, pokazavši na radar. "Dobra slika." Nasmeja se. "Najbolja
koju ćemo imati ovog puta, bojim se. Šteta, tako sam želeo da ih vidim! Sećaš se Elizijuma?"
"Da, da", reče Nađa, zaposlena simulacijama efikasnosti baterija. Dnevna svetlost bila je blizu
vrhunca perihela, zbog čega je i došlo do oluje; instrumenti su pokazivali da je otprilike dvadeset
odsto dnevne svetlosti prodiralo do tog nivoa (od oka se činilo više kao trideset ili četrdeset); otuda
je izgledalo moguće koristiti propelere polovinu vremena, što bi bilo od velike pomoći. Bez njih su
se kretali brzinom od oko dvanaest kilometara na sat, i gubili su visinu, iako se to možda i zemljište
dizalo ispod njih. Sa propelerima će moći da održe visinu i da utiču na pravac za stepen ili dva.
"Šta misliš, koliko je gusta ova prašina?"
"Koliko je gusta?"
"Ma, znaš, koliko grama po kubnom metru. Pokušaj da dozoveš En ili Hiroko i da saznaš, važi?"
Otišla je pozadi da vidi šta imaju na brodu što bi moglo da obezbedi energiju za propelere.
Hidrazine, za vakuumske pumpe na bombaškoj rampi; motori pumpi možda bi mogli da se povežu sa
propelerima... Upravo je bila odgurnula jednu od vražjih vetrenjača s puta, a onda se ukopa i zagleda
se u nju. Grejne ploče grejale su se pomoću električnog punjenja stvorenog okretanjem lopatica. Ako
uspe da usmeri to punjenje u baterije propelera, vetrenjače mogu da se pričvrste za spoljašnjost
gondole, gde će ih ovaj vetar okretati kao vetrokaze, a dobijeni elektricitet omogućiće duže
korišćenje propelera. Prekopavajući po ormanu za opremu u potrazi za žicom, transformatorima i
alatom, objasnila je ideju Arkadiju, i ovaj se zasmejao svojim ludačkim smehom. "Dobra ideja,
Nađa! Sjajna ideja!"
"Ako bude uspelo." Preturala je po alatu, tužno siromašnom u odnosu na njenu uobičajenu opremu.
Svetlost u gondoli bila je sablasna, mutnožuti sjaj koji je treperio sa svakim naletom vetra. Vidik iza
prozora menjao se od džepova potpune jasnoće, sa gustim žutim oblacima nalik na kišne koji su
proletali oko njih, do potpune oslepljenosti, kada je svim površinama prozora strujala prašina,
brzinom od preko trista kilometara na sat. Iako je gustina atmosfere bila samo dvanaest milibara, udar
vetra je bacao dirižabl tamo-amo; gore, u kabini, Arkadije je psovao nedovoljnost auto-pilota.
"Reprogramiraj ga", doviknu mu Nađa, a onda se seti sadističkih situacija koje im je smišljao na
Aresu, i glasno se nasmeja. "Simulacija problema! Simulacija problema!" Ponovo se nasmeja na
njegove glasne psovke i vrati se poslu. Bar će ih vetar nositi brže. Arkadije joj doviknu informaciju
dobijenu od En: prašina je bila veoma sitna, prosečna veličina čestica bila je oko 2,5 mikrona;
ukupna masa stuba bila je 10 na minus treći grama po centimetru na minus drugi, prilično ravnomerno
raspoređena od vrha do dna stuba. To nije bilo tako loše; ako je spustiš na zemlju, ostaće zaista tanak
sloj, što se slagalo sa onim što su videli na prvim pošiljkama opreme u Podbrežju.
Kada je prevezala žice na nekoliko vetrenjača, otrča niz prolaz do kabine. "En kaže da će vetrovi
biti najsporiji bliže tlu", reče Arkadije.
"Lepo. Moramo da se spustimo, da iznesemo ove vetrenjače."
Zato su se tog popodneva spustili naslepo i pustili kotvu da se vuče sve dok se nije zakačila i
zaustavila ih. Vetar je ovde bio sporiji, ali je Nađino spuštanje na povezu i tako bilo mučno; sve niže
i niže u naletajuće oblake žute prašine, ljuljajući se napred-nazad... a onda je osetila nešto pod
nogama. Tle! Udarila je i kočila nogama sve dok se nije zaustavila. Čim se oslobodila poveza, povila
se od vetra; iako redak, udarao je, a onaj stari osećaj praznine u njoj bio je jači nego ikad. Vidljivost
se menjala u talasima, a brzina kojom je letela prašina bila je zbunjujuća; na Zemlji bi je vetar takve
brzine naprosto podigao i odneo, kao tornado slamku.
Ali ovde se moglo održati u mestu, iako jedva. Arkadije je polako spuštao dirižabl vitlom, i sada
joj se pružao nad glavom kao zeleni krov. Ispod je bilo jezivo mračno. Odmotala je žice do
turbopropelera na vrhovima krila, pričvrstila ih trakom za dirižabl i povezala unutrašnje kontakte,
žureći da što više skrati njihovu izloženost prašini, i da iziđe ispod trbuha Glave Strele; poskakivao
je na vetru. S mukom je izbušila rupe na dnu trupa gondole i pričvrstila deset vetrenjača zavrtnjima.
Lepila je trakom žicu na plastični trup, kada se ceo dirižabl tako brzo spusti da je morala da se baci
na lice, priljubivši se celim telom uz hladno tle, sa tvrdom izbočinom bušilice ispod stomaka.
"Sranje!" dreknu. "Šta je bilo?" doviknu Arkadije preko interkoma. "Ništa", reče ona, skoči na noge i
nastavi da lepi žicu još brže. "Jebena stvar - ovo je kao da radiš na odskočnoj dasci!" Kad je već bila
pri kraju, vetar se još pojača, pa je morala da otpuzi nazad do bombaške rampe, teško dišući.
"Prokleta stvar zamalo da me zdrobi!" doviknula je napred Arkadiju kada je skinula šlem. Dok je
on oslobađao kotvu, ona se teturala kroz gondolu, skupljajući nepotrebne stvari i noseći ih na
bombašku rampu: svetiljku, jedan od dušeka, veći deo sudova i pribora za kuvanje i obedovanje,
nešto knjiga, sve uzorke stena. Strpala ih je unutra i sa zadovoljstvom izbacila. Ako se neki putnik
ikad nameri na gomilu predmeta, pitaće se šta se to, kog đavola, dogodilo.
Morali su da uključe oba propelera da rade punom snagom da bi otkačili kotvu, a onda se
otisnuše, leteći poput lista u novembru. Nisu smanjivali snagu propelera, da bi što pre postigli visinu;
između Olimpusa i Tarzisa nalazilo se nekoliko malih vulkana, i Arkadije je hteo da prođu nekoliko
stotina metara iznad njih. Radar je pokazivao da Askreus Mons ostaje sve dalje za njima. Kada su
odmakli dovoljno od njega na sever, mogli su da skrenu na istok i da pokušaju da ucrtaju putanju oko
severnog boka Tarzisa, a zatim dole do Podbrežja.
Ali kako su prolazili dugi sati, postalo im je jasno da vetar duva sa severne padine Tarzisa, u
pramac, te iako su punom snagom terali na jugoistok, u najboljem slučaju su se kretali na severoistok.
U njihovom nastojanju da lete protiv vetra, sirota Glava Strele poskakivala je kao 'zmaj'-jedrilica,
trzajući ih gore i dole, kao da je gondola zaista prikačena za trambulinu. Ali i pored svega toga, nisu
leteli u željenom pravcu.
 Ponovo pade tama. Vetar ih je nosio sve dalje na severoistok. S ovakvim pravcem, promašiće
Podbrežje za nekoliko stotina kilometara. A tamo dalje, pustoš: nikakvog naselja, niti pribežišta. Biće
nošeni preko Acidalije, gore prema Vastis Borealis, do pustog okamenjenog mora crnih dina. Nisu
imali dovoljno hrane i vode da obiđu planetu i pokušaju još jednom.
Sa prašinom u ustima i očima, Nađa ode do kuhinje i zagreja im obrok. Već je bila premorena i -
shvatila je to kada je miris hrane ispunio vazduh - gladna. I žedna; međutim, uređaj za recikliranje
vode radio je na hidrazin.
Misleći na vodu, priseti se slike, sa puta na severni pol: one neispravne crpke za permafrost, sa
belim izlivom sleđene vode. Što li joj je to palo na pamet?
Vratila se do kabine, pridržavajući se u hodu za zid. Podelila je s Arkadijem obrok začinjen
prašinom, razmišljajući o malopređašnjoj pomisli. Arkadije je ćutke posmatrao radar; ništa nije
govorio, ali je izgledao zabrinuto.
A, da. "Slušaj", reče ona, "ako uhvatimo signale sa odašiljača na putu za Ponor Borealis, možemo
da stignemo i da se spustimo tamo. Onda bi po nas poslali robotski rover. Robotskim roverima ne
smeta oluja, jer se ionako ne upravljaju po vidu. Moći ćemo da ostavimo Glavu Strele ukotvljenu i da
se dovezemo kući."
Arkadije je pogleda, proguta zalogaj. "Dobra ideja", reče.

E, kada bi samo uspeli da uhvate signale sa odašiljača na putu. Arkadije je uključio radio i
pozvao Podbrežje. Veza je krčala u statičkoj oluji gustoj kao prašina, ali su se ipak razumeli. Cele te
noći razgovarali su sa onima kod kuće, razmatrajući pitanja frekvencija, talasnih opsega, uticaja
prašine na ionako slabašne signale odašiljača, i slično. Budući da su odašiljači bili projektovani
samo da pošalju signale roverima u neposrednoj blizini i na zemlji, biće teško čuti ih. Podbrežje bi
možda moglo da im prilično tačno odredi položaj da bi znali kada da se spuste, a njihova radarska
mapa da fiksira širi položaj puta, ali nijedan od ova dva metoda nije bio dovoljno precizan; i bilo bi
gotovo nemoguće pronaći put u oluji ako se ne spuste tačno na njega. Deset kilometara tamo ili
ovamo i ostao bi iza horizonta, a oni bez nade. Bilo bi mnogo sigurnije kada bi mogli da se drže
signala jednog odašiljača, sve do sletanja.
Podbrežje je za svaki slučaj poslalo robotski rover na severni put. Stići će u zonu puta koju su
nameravali da nadlete kroz otprilike pet dana; pri trenutnoj brzini, koja je sada bila gotovo trideset
kilometara na sat, sami bi trebalo da nadlete put za četiri dana.
Kada je sve bilo pripremljeno, ostatak noći smenjivali su se u bdenju. Nađa je slabo spavala dok
je Arkadije bio na straži, i dobar deo vremena provodila je ležeći u mraku i osećajući kako ih baca
vetar. Prozori su bili tako tamni kao da su na njih navučeni zastori. Urlanje vetra čulo se kao buktanje
gasnog rešoa, a povremeno bi pobesnelo; jednom je sanjala da se nalaze u velikoj peći, punoj
ognjenih demona, i probudila se u znoju, pa je ustala i otišla da smeni Arkadija. Svuda u gondoli
mirisalo je na znoj, prašinu i sagoreni hidrazin. Uprkos mikronskim zaptivkama, na svim površinama
u gondoli nazirao se beli nanos. Prešla je prstima preko bledoplave oplate i zagledala se u trag koji
je ostao. Neverovatno.
Putovali su kroz pomrčinu dana, kroz tminu noći bez zvezda. Radar je pokazao nešto za šta su
pretpostavili da je Krater Fesenkov, kako prolazi ispod njih; vetar ih je i dalje nosio na severoistok, i
nije bilo nikakvog izgleda da će moći da nadjačaju oluju i spuste se na jug do Podbrežja. Jedina nada
bio im je polarni drum. Nađa se zaposlila tokom slobodnih smena tako što je tražila stvari koje će
izbaciti iz broda, i odsecala delove okvira gondole koje je smatrala nepotrebnim, do te mere da bi se
projektanti u Fridrihshafenu stresli od užasa. Ali Nemci su uvek bili preterano pedantni u
projektovanju, a niko na Zemlji nije zaista verovao u marsovsku silu teže. Zato je testerisala i udarala
čekićem sve dok od gondole nije ostalo praktično ništa. Svaka upotreba rampe unosila je još jedan
omanji oblak prašine, ali je ona računala da ipak vredi otvarati; bio im je potreban uzgon, njene
prepravljene vetrenjače nisu dovoljno punile baterije, a ostale je odavno izbacila. Čak i da nije,
morala bi ponovo da sa zavlači ispod gondole da ih montira; sećanje na onaj pogibeljni trenutak još
ju je ispunjavao užasom. Zato je sekla dalje; odbacila bi i delove noseće konstrukcije balona, da joj
je bila dostupna.
Dok je to radila, Arkadije je tapkao kroz gondolu, go i ulepljen prašinom, otelovljenje crvenog
čoveka, pevajući pesme i motreći ekran radara, gutajući obroke s nogu, planirajući njihovu putanju.
Bilo je nemoguće ne osetiti bar malo od njegovog uzbuđenja, ne diviti se s njim najsilnijim naletima
vetra, ne osetiti divlje kovitlanje prašine u venama.
Tako prođoše tri napeta dana, u silnom stisku tamno narandžastog vetra. Četvrtog dana, koji minut
posle podneva, pojačali su prijemnik na najjače i slušali krčavo šištanje statičkog šuma na
frekvenciji odašiljača. Nađa je postala dremljiva od pomnog osluškivanja bele buke, jer su uopšte
malo spavali, i bila je gotovo bez svesti kada joj se Arkadije obratio, te se trgla na sedištu.
"Čuješ?" upita on ponovo. Oslušnula je, i odmahnula glavom. "Eto ga, nešto kao ping."
Ona začu slabašno bip. "Je l' ovo?"
"Mislim da jeste. Spustiću nas što je brže moguće, što znači da moram da ispraznim nekoliko
balona."
Otkucao je naredbe na tastaturi kontrolne table; dirižabl se nagnu napred i počeše da propadaju
kritičnom brzinom. Brojke na visinomeru su padale. Ekran radara je pokazivao uglavnom ravno
zemljište. Ping je postajalo sve glasnije; bez prijemnika za određivanje pravca, bio je to jedini način
da odrede da li mu se približavaju ili se udaljavaju. Ping - ping - ping... Onako iscrpljena, nije umela
da odredi da li signal postaje glasniji ili tiši, i činilo joj se da je svaki put drugačije snage, zavisno
od pažnje koju bi uspela da mu posveti.
"Slabi", reče Arkadije iznenada. "Šta ti misliš?"
"Ne znam."
"Slabi." Uključio je propelere, i signal zaista postade tiši u zujanju motora. Okrenuo je dirižabl u
vetar, i ovaj divlje odskoči; borio se da umiri njegovo propadanje, ali je između svakog pokreta
krilaca i trzaja dirižabla postojao vremenski razmak; zapravo su bili u samo donekle kontrolisanom
padu. Signal kao da je počeo sporije da se udaljava.
Kada je visinomer pokazao da su dovoljno nisko, baciše kotvu, i posle trenutka neizvesnosti, ona
uhvati, i zaustavi ih. Bacili su sva sidra koja su imali, i spustili Glavu Strele vitlima. Nađa obuče
odelo, pope se u povez, spusti se i poče da hoda okolo čim se našla na tlu, u zori boje čokolade,
teško se boreći sa neravnomernim udarima vetra. Osetila je da je iscrpljena kako nikad nije bila. Bilo
joj je toliko naporno da ide pravo protiv vetra da je morala da kruži. Signal je odjekivao preko
interkoma, a tle kao da joj je poskakivalo pod nogama; s mukom je održavala ravnotežu. Ping je bilo
sasvim jasno. "Trebalo je od početka da slušamo preko interkoma na šlemovima", reče ona Arkadiju.
"Bolje se čuje."
Udar vetra je obori. Ustala je i nastavila da se vuče, odmotavajući najlonsko uže iza sebe,
menjajući pravac kretanja prema jačini signala. Tle pod nogama je strujalo, kada je mogla da ga vidi;
vidljivost je, zapravo, bila metar ili manje, barem pri najjačim udarima vetra. Onda bi se malo
razbistrilo i ugledala bi smeđe mlazeve prašine kako proleću okolo, talas za talasom, zapanjujućom
brzinom. Vetar ju je tukao snažnije nego išta što je osetila na Zemlji; održavanje ravnoteže bilo je
bolan posao, neprestano fizičko naprezanje.
 Usred gustog, zaslepljujućeg oblaka, umalo da se sudari sa jednim od odašiljača, uspravljenim
poput debelog direka. "Hej!" uzviknula je.
"Šta je bilo?"
"Ništa! Uplaših se, jer sam upravo naletela na putokaz."
"Našla si ga!"
"Aha." Osećala je kako joj premor struji u ruke i noge. Jedan minut je sedela na zemlji, a onda
opet ustade; bilo je suviše hladno za sedenje. Boleo ju je prst koji je nedostajao.
Podigla je najlonsko uže i naslepo se vratila do dirižabla, osećajući da luta kroz drevni mit,
prateći jedinu nit koja vodi iz lavirinta.

Dok su putovali roverom na jug, slepi u letećoj prašini, stigla je vest preko radija da je UNOMA
upravo odobrila i odvojila sredstva za osnivanje tri naredne kolonije. U svakoj će biti po pet stotina
ljudi, i to iz zemalja koje nisu bile zastupljene među prvom stotinom.
Osim toga, potkomisija za teraformiranje je predložila, a Glavna Skupština odobrila, čitav paket
aktivnosti teraformiranja, među njima zasejavanje površine mikroorganizmima dobijenim genetskim
inženjeringom, GEM-ima uzgojenim iz algi, bakterija ili lišajeva.
Arkadije se smejao dobrih trideset sekundi. "Ta kopilad, ta srećna kopilad! Još će se i izvući."
Četvrti deo: ČEŽNJA ZA KUĆOM
15.
Jednog zimskog jutra, Sunce obasjava Vales Marineris, zareći severne zidove svih kanjona u tom
velikom lančanju. I u toj blistavoj svetlosti, svaka terasa ili izbočina crna je od mladeža lišajeva.
Vidite, život se prilagođava. Život ima samo nekoliko potreba, nešto goriva, nešto energije, i
fantastično je maštovit u zadovoljavanju tih potreba iz svekolikih vrsta sredine. Neki zemaljski
organizmi žive neprestano na temperaturi nižoj od tačke smrzavanja vode, drugi iznad tačke ključanja;
neki opstaju u oblastima visoke radijacije, drugi u izuzetno slanim, ili unutar stene, ili u mrklom
mraku, ili u gotovo potpunom odsustvu vlage, ili bez kiseonika. Prilagođava se svakoj sredini, na
načine koji su tako neobični i čudesni da nam je nemoguće da ih pojmimo; tako je od kore planete do
visina atmosfere, život je protkao Zemlju bogatim tkanjem jedne jedinstvene velike biosfere.
Sve ove sposobnosti prilagođavanja kodirane su i prenose se genima. Ako geni mutiraju,
organizmi se menjaju. Ako su geni izmenjeni, organizmi se menjaju. Bioinženjeri koriste obe ove
vrste promena, ne samo izdvajanje rekombinantnih gena, već i mnogo stariju veštinu selektivnog
uzgajanja. Mikroorganizmi se zasejavaju, a oni koji najbrže rastu (ili oni koji u najvećoj meri pokažu
željenu osobinu) mogu se odabrati i ponovo zasejati; mogu se dodati mutageni da povećaju stepen
mutacije; i u brzom smenjivanju generacija mikroba (deset dnevno, recimo) možete ponavljati proces
sve dok ne dobijete nešto približno onom što vam je potrebno. Selektivno uzgajanje je jedna od
najmoćnijih tehnika bioinženjeringa za koju znamo.
Međutim, nameću se nove tehnologije. Mikroorganizmi dobijeni genetskim inženjeringom bili su
na sceni već otprilike pola veka kada je prva stotina stigla na Mars. No, pola veka u modernoj nauci
prilično je dugo. Konjugati plazmida postali su u tom vremenu veoma prefinjeno oruđe. Izbor
ograničavajućih enzima za sečenje i ligaznih enzima za spajanje bio je veliki i bogat; stvorena je
mogućnost da se precizno poređaju dugački lanci DNK; sakupljeno znanje o genomima bilo je
ogromno i progresivno je raslo; sve to, upotrebljeno zajedno u ovoj novoj biotehnologiji, omogućilo
je razne vrste mobilisanja odlika, sticanja, ponavljanja, izazvanog samoubistva (da bi se zaustavio
preterani uspeh), i tako dalje. Bilo je moguće pronaći nizove DNK u organizmu koji je nosio željeno
svojstvo, a onda sintetizovati ove poruke DNK, iseći ih i zalepiti u plazmidne prstenove; posle toga
su ćelije bile ispirane i potapane u glicerol sa novim plazmidima, a glicerol postavljen između dve
elektrode i izložen kratkom oštrom udaru od oko dve hiljade volti: plazmidi u glicerolu prodirali su u
ćelije, i voila! Nastajao je novi organizam, oživljen strujom kao Frankeštajnovo čudovište. Sa novim
sposobnostima.
Otuda brzo-rastući lišajevi. Alge otporne na zračenje. Gljive koje žive na izuzetno niskim
temperaturama. Halofilične bakterije, koje se hrane solju, a proizvode kiseonik. Nadarktičke plesni.
Čitava taksonomija novih oblika života, delimično prilagođenih uslovima na površini Marsa,
puštenih napolje da pokušaju da opstanu. Neke vrste su izumrle: prirodni odabir. Neke su uspele:
opstanak najsposobnijih. Neke su bujale, na račun drugih organizama, a onda su hemikalije u
njihovim izlučevinama aktivirale njihove samoubilačke gene, i broj im se smanjio sve dok nije opao i
nivo tih hemikalija.
Život se, dakle, prilagođava uslovima. I istovremeno ih menja. To je jedna od definicija života:
organizam i promena sredine zajedno u uzajamnom delovanju, jer posredi su dva ispoljavanja jedne
ekologije, dva dela koji čine celinu.
Otuda crni čuperci na polarnom ledu. Crni čuperci na hrapavim površinama stene. Bledozelene
mrlje na tlu. Krupnije čestice mraza u vazduhu. Animakule koje se ukazuju u dubinama regolita i u
obliku triliona sićušnih mladeža.
 Ispočetka je bio gotovo nevidljiv, i veoma spor. Nalet mraza ili solarne oluje izazvali bi velika
odumiranja, preko noći su nestajale cele vrste. Ali su ostaci umrlih hranili žive; uslovi su im tako
olakšani, i proces se ubrzavao. Bakterije se brzo razmnožavaju, mnogo puta uvećavajući svoju masu
za dan ako su uslovi povoljni: matematičke mogućnosti brzine njihovog rasta su zapanjujuće, i mada
ograničenja sredine - posebno na Marsu - održavaju stvarni rast daleko ispod matematičkih granica,
novi organizmi, novi areofiti ipak su se brzo množili, ponekad mutirali, uvek umirali, a novi život se
hranio na kompostu od predaka, i ponovo množio. Živeo i umirao; a tlo i vazduh posle njega
razlikovali su se od onog tla i vazduha koji su postojali pre svih tih miliona kratkovečnih generacija.
I tako se jednog jutra rađa Sunce, bacajući duge zrake kroz iskidani zastor oblaka, niz prostranstvo
Vales Marinerisa. Svaka vodoravna površina na severnom zidu je crna, žuta i zelena, svaka sa
čupavim nanosom lišajeva. Površine lišajeva cede se niz uspravne površine kamena, koje stoje kakve
su oduvek bile, kamene, ispucale i crvene, ali sada prošarane, kao da ih prekriva čipka.

Mišel Dival sanjao je o kući. Plivao je na talasima kraj obale u blizini mesta Vijfranš-sir-Mer,
pokretan toplom vodom avgusta. Bilo je vetrovito i pozno popodne i voda je bila bronza umrljana
belom penom, sa iskrama Sunčeve svetlosti posvuda. Talasi su bili visoki za mediteranske prilike,
brzi, dizali su se nakostrešeni od vetra da se obruše u neravnomernim linijama, dozvoljavajuću mu da
ih na trenutak pojaše. Onda bi se našao zaronjen u kovitlanju mehurića i peska, pa nazad u blesku
zlatne svetlosti i ukusa soli u svemu, ranjavih očiju. Veliki, crni pelikani jedrili su na vazdušnim
talasima tik iznad kresta talasa, strmo i nezgrapno zaokretali, malo lebdeli i obrušavali se u vodu oko
njega. Pri zaranjanju su upola sklapali krila, kontrolišući pad sve do bučnog sudara s vodom. Često
su izranjali gutajući manju ribu. Jedan pljusnu u vodu samo nekoliko metara od njega, ocrtan naspram
neba kao 'štuka' ili pterodaktil. Istovremeno se grejući i rashlađujući, ljuljao se na talasima i treptao,
zaslepljen slanom svetlošću. Talasi su na obali izgledali kao dijamanti smrvljeni u krem.
Zvonio mu je telefon.
Zvonio mu je telefon. Zvale su ga Ursula i Filis, da mu saopšte da Maja opet ima napad i da ne
mogu da je smire. Ustao je, obukao odeću za unutra i otišao u kupatilo. Talasi su se rušili na prugu
povratne struje. Maja je ponovo deprimirana. Poslednji put kada ju je video bila je puna sebe, gotovo
euforična, a to je bilo, kada, pre nedelju dana? Ali takva je bila Maja. Maja je bila luda. Luda kao i
svi Rusi, tačnije, dakle snaga koja se mora poštovati. Majka Rusija! I crkva i komunisti su pokušali
da zbrišu matrijarhat koji im je prethodio, a sve što su postigli bila je bujica gorkog i ogrubljujućeg
prezira, čitava nacija prezirućih rusalki, baba-jaga i superžena dvadeset četiri sata dnevno, koja je
živela u maltene partenogenoj kulturi majki, kćeri, babuški, unuka. Istovremeno u neizbežnim
odnosima sa muškarcima, u očajničkom traganju za izgubljenim ocem, savršenim partnerom. Ili bar
čovekom koji će uprtiti svoj deo bremena. Tražile su tu veliku ljubav, i vrlo često je uništavale.
Ludo!
Dobro, opasno je uopštavati. Ali Maja je bila klasičan slučaj. Ćudljiva, gnevna, sklona flertu,
blistava, očaravajuća, manipulativna, napeta - a sada je ispunjavala njegovu ordinaciju poput
povelike gromade utučenosti, crvenih očiju, iskrivljenih usta. Ursula i Filis su zaklimale glavom,
šapatom mu zahvalile što je tako rano ustao i izišle. Otišao je do venecijanske roletne, otvorio je i
unutra je pokuljala svetlost sa centralne kupole. Ponovo je zapazio da je Maja prelepa žena, sa
divljom, raskošnom kosom i tamnim, očaravajućim očima, neposredna i otvorena. Bilo je zbunjujuće
videti je tako potresenu, nikad se nije navikao na to, bilo je u prevelikoj suprotnosti sa njenom
uobičajenom živošću, načinom na koji bi ti spustila prst na ruku dok bi ćeretala poverljivim tonom o
ovoj ili onoj neverovatnoj stvari...
 I sve to na neobjašnjiv način prisutno u ovom očajnom stvorenju, koje se nalaktilo na njegov sto i
počelo da mu priča, promuklim, drhtavim glasom, o najnovijoj sceni u beskrajnoj drami o njoj i
Džonu, i, ponovo, Frenku. Razabrao je da se naljutila na Džona zato što je odbio da joj pomogne da
ostvari njen plan da privoli neke ruske multinacionalke da daju potpis za razvoj naselja u Basenu
Helas, koji je, zbog toga što je bio najniža kota na Marsu, trebalo prvi da oseti blagodeti atmosferskih
promena, odskora primetnih. Vazdušni pritisak na Niskoj Koti, četiri kilometra ispod datuma, biće
uvek deset puta veći nego onaj na vrhu velikih vulkana, i tri puta veći nego na datumu: biće to prvo
mesto pogodno za život ljudi, savršeno za dalji razvoj.
Ali Džon je, izgleda, više voleo da radi u saradnji sa UNOMA-om i vladama. A ovo je bilo samo
jedno od mnogih suštinskih političkih neslaganja koja su počela da utiču na njihov privatni život,
toliko da su se počeli prečesto da se svađaju oko drugih stvari, nevažnih stvari, stvari zbog kojih se
ranije nisu svađali.
Posmatrajući je, Mišel zamalo da joj kaže da Džon i želi da se ona ljuti na njega. Nije bio siguran
šta bi Džon rekao na to. Maja je protrljala oči i naslonila čelo na sto, otkrivši mu potiljak i široka
ramena. Nikada neće izgledati ovako pometeno pred drugima u Podbrežju; bila je to prisnost između
njih, nešto što je radila samo pred njim. Kao da se svukla pred njim. Ljudi ne shvataju da istinska
prisnost nije seksualni odnos, koji se može obaviti i sa potpunim neznancima; prisnost su sati
provedeni u razgovoru o onome što je najvažnije u čovekovom životu. Mada bi bilo divno da je naga,
sa tim savršenim razmerama. Sećao se kako je izgledala kada je plivala u bazenu, zabacujući ruke
leđnim stilom u plavom kupaćem kostimu, visoko isečenom na bokovima. Sredozemni prizor: plutao
je u vodi kod Vijfranša, sve je bilo zaronjeno u tinjajuću svetlost Sunca na zalasku, i posmatrao je
plažu gde su šetali muškarci i žene, nagi izuzev neonskih trouglova kupaćih kostima cache-sexe -
preplanule žene golih grudi, u parovima poput igračica na Suncu - a onda su vodu između njega i
plaže zasekli delfini, klizavih crnih tela zaobljenih kao ženska...
Ali Maja je sad govorila o Frenku. Frenku, koji je imao šesto čulo za probleme između Džona i
Maje (mada za to nije bilo neophodno šesto čulo) i koji bi dojurio kod nje svaki put kada bi opazio te
znake, da šeta s njom i govori joj o svojoj viziji Marsa, koja je bila progresivna, uzbudljiva,
ambiciozna, sve što Džonova nije bila. "Ne znam zašto, ali Frenk je u poslednje vreme mnogo
dinamičniji od Džona."
"Zato što deli tvoje mišljenje", reče Mišel.
Maja slegnu ramenima. "Možda sam samo to i mislila. Ali ovde imamo priliku da izgradimo
potpuno novu civilizaciju, zaista. No, Džon je..." Dugačak uzdah. "A ipak ga volim, stvarno. Ali..."
Neko vreme je govorila o njihovoj prošlosti, o tome kako je njihova veza spasila putovanje od
anarhije (ili bar apatije), kako joj je prijala Džonova opuštena stabilnost. Kako je bio pouzdan. Kako
je bila opčinjena njegovom slavom, kako je osećala da njena veza s njim postaje deo istorije sveta,
zanavek. Ali sada je shvatila da će i sama postati deo istorije sveta: svako od prvih stotinu ljudi na
Marsu. Glas joj se podiže, postade brži i življi: "Za to mi više ne treba Džon, potreban mi je zbog
onoga što osećam prema njemu, ali se više ne slažemo ni u čemu i nismo nimalo slični, a Frenk, koji
je bio toliko pažljiv da se ne meša ni po koju cenu, sa njim se slažem gotovo u svemu i toliko sam se
zaboravila zbog toga da sam mu ponovo uputila pogrešan signal, tako da je opet uradio ono, juče u
bazenu, on... uhvatio me je, znaš, za mišice..." prekrstila je ruke i uhvatila se za bicepse, "... i zatražio
da ostavim Džona zbog njega, što nikad neću učiniti, i tresao se, a ja sam rekla da ne mogu, ali sam se
i sama tresla." A posle toga je bila na ivici nerava i započela je svađu sa Džonom, tako očigledno da
se on razbesneo i otišao roverom do Nađine arkade, i proveo noć tamo, sa građevinskom ekipom; a
Frenk je ponovo došao da razgovara s njom, i kada ga je (jedva) odbila, izjavio je da će otići da živi
u evropskoj koloniji na drugoj stvari planete; on, koji je pokretačka snaga kolonije! "I stvarno će to
uraditi, jer nije od onih koji prete tek tako. Već neko vreme uči nemački na onaj svoj način; on
naprosto usvaja jezike."
Mišel se trudio da se usredsredi na njene reči. Bilo je teško, jer je dobro znao da će za nedelju
dana sve biti drugačije, čitava dinamika unutar njihovog trougla biće izmenjena do neprepoznavanja.
Zato je bilo teško pridavati joj pažnju. Šta je s njegovim problemima? Bili su mnogo, mnogo dublji,
ali niko nije hteo da zna za njih. Šetao je tamo-amo ispred prozora, umirujući je uobičajenim
pitanjima i primedbama. Zelenilo u atrijumu delovalo je osvežavajuće; moglo je to biti neko dvorište
u Arli ili Vijfranšu; odjednom se setio uskog trga u Avinjonu, sa prirodnim krovom od čempresa, u
blizini papske palate, trga i stolova kafea koji su leti, po zalasku Sunca, imali istu boju kao Mars.
Ukus maslina i crnog vina...
"Hajdemo u šetnju", reče. Uobičajeni deo terapijskog časa. Prošli su kroz atrijum i otišli do
kuhinje gde je Mišel pojeo doručak koji je zaboravio još dok ga je jeo. Ovo bi trebalo da nazovemo
hranjenje zaboravljanjem, pomislio je dok su išli duž sale prema komorama. Obukli su odela - Maja
je otišla u kabinu da se presvuče - proverili ih, ušli u komoru, ispustili vazduh, otvorili teška spoljnja
vrata i izišli.
Mraz oštar kao dijamant. Neko vreme su kružili pločnicima po Podbrežju, do stovarišta i
tamošnjih visokih piramida soli. "Misliš da će ikad naći neku upotrebu za svu ovu so?" reče on.
"Saks još radi na tome."
Maja je povremeno nastavljala priču o Džonu i Frenku. Mišel je postavljao pitanja koja bi
postavio i psihijatrijski program, a Maja je odgovorala kako bi odgovorila programska Maja.
Govorili su jedno drugom pravo u uho; prisnost interkoma.
Stigli su do farme lišajeva, i Mišel zastade da pogleda posude, da upija njihove jarke boje. Crne
snežne alge, zatim gusta masa otu lišaja, u kojoj je simbiot algi bio plavo-zelena sorta koju je Vlad
nedavno naučio da uzgaja odvojeno; crveni lišaj koji kao da nije najbolje napredovao. Ionako je
suvišan. Žuti lišaj, maslinasti lišaj, lišaj iste boje kao farba za bojni brod. Pahuljasti beli i lišaj boje
zelenog limuna - životna zelena! Pulsirala je u oku, boja raskošnog i nemogućeg pustinjskog cveta.
Jednom je čuo Hiroko kako kaže, posmatrajući to rastinje: "Ovo je viriditas", na latinskom 'moć
ozelenjavanja'. Reč je skovao hrišćanski mistik iz srednjeg veka, žena po imenu Hildegard. Viriditas,
koji se sada prilagođavao ovdašnjim uslovima i polako se širio nizijama severne polulopte. Još je
bolje uspevao tokom južnih leta; temperatura je jednog dana dostigla 285 stepeni Kelvina, premašivši
dotadašnji rekord za 12 stepeni. Svet se menja, primetila je Maja dok su šetali pored rasada. "Da",
reče Mišel, i nije mogao da ne doda, "još samo tri stotine godina dok ne postignemo temperature
pogodne za život."
Maja se nasmeja. Bolje joj je. Uskoro će biti na normali ili će preći u euforiju. Maja je labilna.
Stabilnost-labilnost je bila najčešća odlika koju je Mišel proučavao kod prve stotine; Maja je bila
labilni ekstrem.
"'Ajde da se odvezemo da vidimo arkade", reče ona. Mišel pristade, pitajući se šta bi moglo da se
dogodi ako nalete na Džona. Otišli su do auto-parka i uzeli 'trkača'. Mišel je vozio mali džip i slušao
Maju kako priča. Da li se razgovor menja kada su glasovi odvojeni od tela, usađeni direktno u uši
slušalaca preko mikrofona i zvučnika na šlemovima? Kao da sve vreme govoriš preko telefona, čak i
kad sediš pored osobe s kojom razgovaraš. Ili - je li to bolje ili gore? - komuniciraš telepatski.
Cementni drum put bio je gladak i terao je trkača punom brzinom od 60 kilometara na sat. Osećao
je pritisak retkog vazduha na viziru. Uglavnom ugljen-dioksid, koji je Saks toliko želeo da očisti iz
atmosfere. Za to će mu biti potrebni moćni prečistači, jači i od lišajeva; trebaće mu šume, divovske,
višeslojne, halofilične, kišne prašume, da zarobe ogromne količine ugljenika u drvetu, lišću, crnici i
tresetu. Trebaće mu tresetne jame dubine sto metara, sto metara visoke kišne prašume. Njegove reči.
Bio je dovoljan sam zvuk njegovog glasa da se En iskrivi lice.
Do Nađine arkade trebalo im je petanest minuta vožnje. Gradnja još nije bila završena i gradilište
je još izgledalo raskopano i neuredno, kao Podbrežje u početku, ali većih razmera. Iz jarka, koji se
pružao na istok i zapad poput groba Velikog Čoveka, bila je iskopana dugačka humka zemlje boje
burgundca.
Stajali su na jednom kraju ogromnog jarka. Trideset metara dubok, trideset širok, kilometar dug.
Južna strana jarka sada je bila stakleni zid; severna strana bila je pokrivena nizovima filterskih
ogledala, koja su se smenjivala sa zidnim mecokozmima, marsovskim staklenkama ili terarijumima,
sve zajedno u živopisnoj mešavini, kao tapiserija prošlosti i budućnosti. Terarijumi su uglavnom bili
zasađeni stablima omorike i drugom florom koja je činila da izgledaju kao veliki šumski pojas oko
Zemlje na šezdesetom stepenu širine. Drugim rečima, kao stari dom Nađe Černiševske u Sibiru. Da li
je to možda znak da je i ona zaražena njegovom bolešću? I da li bi mogao da utiče na nju da mu
izgradi Sredozemlje?
Nađa je radila na buldožeru. Žena sa sopstvenim viriditasom. Zaustavila se i prišla im da nakratko
popriča s njima. Projekt napreduje, rekla im je, smireno. Čudo jedno šta sve može da se uradi s
robotskim vozilima koja još šalju sa Zemlje. Izgrađeno je šetalište i zasađeno raznovrsnim drvećem,
uključujući vrstu patuljaste sekvoje, visoke već trideset metara, gotovo jednako kao sama arkada. Iza
šetališta su postavljena tri stepenasta reda zasvođenih odaja u stilu Podbrežja, zajedno sa izolacijom.
Naselje je dan ranije bilo dovršeno, zagrejano, i pušten je vazduh pod pritiskom, tako da se unutra
moglo raditi bez zaštitnih odela. Tri sprata bila su postavljena jedan na drugi u sve manjim lukovima,
što je Mišela podsetilo na Pon di Gar; naravno, celokupna arkitektura ovde bila je romanskog
porekla, tako da to nije bilo neobično. Doduše, lukovi su bili širi i kraći. Krhkiji, zbog manje sile
teže.
Nađa se vratila na posao. Tako mirna osoba. Stabilna, sušta suprotnost labilnom tipu. Suzdržana,
okrenuta sebi. Nimalo nalik svojoj staroj drugarici Maji; dobro je za Maju da se druži s njom. Drugi
tas vage, čuva je da ne odleti. Pruža joj primer. Kao prilikom ovog susreta, gde je Maja prihvatila
Nađin mirni ton. A kada se Nađa vratila da radi, Maja je zadržala nešto od tog spokoja. "Nedostajaće
mi Podbrežje kada se preselimo ovamo", reče. "A tebi?"
"Mislim da neće", reče Mišel. "Ovde će biti mnogo sunčanije." Sva tri sprata novog naselja biće
otvorena prema visokom šetalištu, a imala su i široke popločane terase na sunčanoj strani odaja, te
iako je celo ustrojstvo bilo okrenuto na sever i ukopano dublje nego Podbrežje, heliotropna filterska
ogledala na suprotnom zidu jarka usmeravaće svetlost unutra od zore do sumraka. "Biće mi drago da
pređem. Od početka nam je bio potreban prostor."
"Ali nećemo imati sav ovaj prostor za sebe. Doći će novi ljudi."
"Da. Ali to će nam dati prostor druge vrste."
Izgledala je zamišljeno. "Kao kad bi Džon i Frenk otišli."
"Tako je. Ali čak ni to ne mora da bude loše." U većoj zajednici, rekao joj je, klaustrofobična
seoska atmosfera Podbrežja počela bi da nestaje; ovo bi pružilo bolje perspektive za određeni vid
stvari. Mišel je tu malo zastao pre nego što je nastavio, nesiguran kako da to kaže. Izbor reči je
opasan kada dvoje koriste različite maternje jezike: mogućnost nesporazuma realno se povećava.
"Moraš prihvatiti pomisao da možda ne želiš da biraš između Džona i Frenka. Da, zapravo, želiš
obojicu za sebe. U okviru prvih stotinu, to može da bude samo skandalozno. Ali u širem svetu,
vremenom..."
 "Hiroko ima oko sebe deset muškaraca!" ljutito je uzviknula.
"Da, a i ti. I ti. A u većem svetu, niko neće znati ili mariti."
Nastavio je da joj podilazi, da joj govori da je moćna, da je (iskoristio je Frenkov izraz) alfa-
ženka u grupi. Odbila je to i primorala ga da je još uzdiže, sve dok nije bila zadovoljena, a on
konačno mogao da predloži da se vrate.
"Zar ne misliš da će prisustvo novih ljudi biti šok? Nepoznatog sveta?" Ona je vozila, i kada mu
se okrenula da pita zamalo da sleti s puta.
"Verovatno." Grupe su se već spustile u Borealis i Acidaliju, i njihovi video-snimci zaista su bili
šok, lica ljudi jasno su to pokazivala. Kao da su stigli tuđinci iz svemira. Ali do sada su se samo En i
Sajmon sreli uživo s njima, kada su naišli na istraživački rover severno od Noktis Labirintusa. "En
kaže da joj je bilo kao da je neko izišao iz televizora."
"Moj život je sve vreme takav", reče Maja tužno.
Mišel podiže obrve. Programska Maja ne bi rekla tako nešto. "Kako to misliš?"
"Oh, znaš već. Polovinu vremena imam utisak da je sve samo jedna velika simulacija. Zar ne?"
"Ne." Razmislio je. "Ja nemam takav utisak." Sve je bilo tako stvarno, štaviše - hladnoća toga
strujala je odozdo kroz sedište džipa duboko u njegovo meso - neizbežno stvarno, neizbežno hladno.
Možda ona, kao Ruskinja, to nije primećivala. Ali bilo je uvek, neprestano hladno. Čak i u podne,
usred leta, sa Suncem pravo iznad glave, koje prosipa zrake poput otvorenih vrata peći sa neba boje
peska, temperatura je dostizala najviše 260 stepeni Kalvina, to jest 15 stepeni Celizijusa ispod nule,
mraz dovoljan da prodre kroz mrežu hodača i učini svaki pokret dijamantski oštrom šarom bola. Dok
su se približavali Podbrežju, Mišel je osećao hladnoću kako mu se probija kroz odeću u kožu, osećao
je kako mu suviše hladan oksigenizovani vazduh struji iz maske duboko u pluća; pogledao je prema
peščanom horizontu i peščanom nebu i rekao sebi: ja sam dijamantska zmija, klizim kroz crvenu
pustinju hladnog kamena i suve prašine. Jednog dana svući ću kožu kao feniks u plamenu, da
postanem neko novo biće Sunca, da nag hodam plažom i plivam u toploj, slanoj vodi...
Kada su stigli u Podbrežje, ponovo je uključio psihijatrijski program u glavi i upitao Maju da li se
oseća bolje, a ona je dodirnula njegov vizir svojim, podarivši mu kratak pogled koji je značio
poljubac. "Znaš da jeste", reče mu njen glas u uho. On klimnu glavom. "Onda bih pošao u još jednu
šetnju", reče on, a prećuta nešto drugo: A šta je sa mnom? Kako meni da bude bolje? Naterao je noge
da se pokrenu i ostavio je. Bezlična ravnica oko baze bila je prizor iz neke pustoši posle holokausta,
svet iz košmara, ali on ipak nije želeo da se vrati u njihov mali zabran veštačke svetlosti, zagrejanog
vazduha i pažljivo nanesenih boja, boja koje je uglavnom sam odabrao, primenivši poslednja
saznanja teorije o bojama i raspoloženju, teorije za koju je sad razumeo da je zasnovana na
određenim usađenim pretpostavkama, ovde nevažećim; sve boje su bile pogrešne ili, još gore,
nebitne. Tapeti nalepljeni na zidove pakla.
Izraz mu se rodio u umu i probio do usana. Tapeti na zidovima pakla. Pošto će ionako svi
poludeti... Bilo je nesumnjivo pogrešno što su odredili samo jednog psihijatra. Svaki terapeut na
Zemlji ionako je i sam na terapiji, to je deo posla, u opisu je radnog mesta. Ali njegov terapeut ostao
je tamo u Nici, u najboljem slučaju petnaest minuta vremenske razlike daleko, i Mišel je vodio
razgovore s njim, ali ovaj nije mogao da mu pomogne. Nije ga razumeo, ne suštinski; živeo je na
mestu koje je bilo toplo i plavo, mogao je da izlazi, bio je (Mišelova pretpostavka) u dobrom
duševnom stanju. A Mišel je bio lekar zatvorske bolnice u paklu, i taj lekar bio je bolestan.
Nije bio u stanju da se prilagodi. Ljudi se u tome razlikuju, to je stvar temperamenta. Maja, koja je
išla prema vratima komore, imala je sasvim drugačiji temperament od njegovog, koji ju je na neki
način osposobio da se ovde oseća kao kod kuće. Istini za volju, činilo se da ona i ne primećuje
okruženje u kome živi. A opet su njih dvoje bili slični, u nekim drugim stvarima. To se odnosilo na
indeks stabilnosti-labilnosti, a posebno na činilac emotivnosti, vezan za njega; oboje su bili labilni.
No, i pored svega toga, bili su sasvim različiti po karakteru; indeks stabilnosti-labilnosti trebalo je
posmatrati u kombinaciji sa potpunom različitim osobinama okupljenim pod etiketama ekstravertnost
i introvertnost. Ovo je bilo njegovo veliko otkriće u poslednjih godinu dana, i sada je bilo temelj
njegovih razmišljanja o sebi i o svojim dužnostima.
Na putu prema Četvrti Alhemičara, uklopio je događaje od tog jutra u rešetku ovog novog
karakterološkog sistema. Ekstravertnost-introvertnost bejaše jedan od najbolje proučenih sistema
osobina u čitav psihološkoj teoriji, sa ogromnim brojem dokaza iz mnogih kultura kao podrškom
objektivnoj opravdanosti koncepta. Naravno, ne kao prostog dvojstva; ljudi se ne etiketiraju kao ovaj
ili onaj tip, već se vagaju i ocenjuju prema vrednostima kao što su društvenost, impulsivnost,
promenljivost, govorljivost, otvorenost, aktivnost, živost, uzbudljivost, optimizam, i druge. Stoga je
koncept bio opravdan, potpuno opravdan! Fiziološka istraživanja pokazala su, zapravo, da je
ekstravertnost povezana sa fazama niske kortikalne aktivnosti, a introvertnost sa visokom kortikalnom
aktivnošću; Mišelu je ovo u početku izgledalo naopako, ali se potom setio da korteks utiče na niže
centre mozga, tako da niska kortikalna aktivnost omogućava manje uzdržano ponašanje ekstraverta,
dok visoka kortikalna aktivnost suzbija i dovodi do introvertnosti. Ovo objašnjava zašto alkohol,
depresant koji smanjuje kortikalnu aktivnost, može da izazove življe i manje uzdržano ponašanje.
Zato se ceo zbir odlika ekstravertnosti-introvertnosti, sa svim onim što one kazuju o karakteru
osobe, može svesti na grupu ćelija u bazi mozga zvanih uzlazni retikularni aktivirajući sistem, oblast
koja nepobitno određuje nivo kortikalne aktivnosti. Ne bi trebalo da postoji stvar kao što je sudbina:
Ralf Voldo Emerson, godinu dana posle smrti svog šestogodišnjeg sina. Ali sudbina je biologija.
Mišelov sistem nije bio tako jednostavan; sudbina, na kraju krajeva, nije jednostavno ili-ili. U
poslednje vreme počeo je da proučava Vengerov indeks autonomne ravnoteže, koji primenjuje sedam
različitih promenljivih da odredi da li pojedincem upravlja simpatička ili parasimpatička grana
autonomnog nervnog sistema. Simpatička grana reaguje na spoljašnje nadražaje i pokreće organizam
u akciju, tako da su osobe pod uticajem ove grane uzbudljive; parasimpatička grana, s druge strane,
navikava organizam na nadražaj i vraća ga u homeostatičku ravnotežu, pa su osobe pod dominacijom
ove grane tihe. Dafi je predložio da se ove dve klase ličnosti nazovu labilne i stabilne, i ova
klasifikacija, iako ne tako čuvena kao ekstravertnost i introvertnost, bila je isto tako solidno
potkrepljena praktičnim dokazima i podjednako korisna u razumevanju različitih karaktera.
Međutim, nijedan od ovih sistema klasifikacije nije davao ispitivaču dovoljno saznanja o
sveukupnoj prirodi ličnosti ispitanika. Pojmovi su bili tako uopšteni, zbirovi prevelikog broja odlika,
da su malo govorili u smislu upotrebljive dijagnoze, posebno jer su oba bili Gausove krivulje u
stvarnoj populaciji.
Da, ali kombinuj dva sistema, i stvar počinje da biva veoma zanimljiva.
To nije bilo jednostavno, i Mišel je potrošio dosta vremena za ekranom kompjutera, skicirajući
razne vrste kombinacija, primenjujući dva različita sistema kao x i y ose nekoliko različitih mreža, i
nijedna mu nije otkrila previše toga. Ali je onda počeo da pomera četiri pojma oko inicijalnih tačaka
Grajmasovog semantičkog četvorougla, strukturalističke sheme alhemijskog porekla, koja je polazila
od toga da nije dovoljna nikakva uprošćena dijalektika da pokaže istinsku složenost bilo kog skupa
međuzavisnih koncepata, tako da je neophodno uvažiti stvarnu razliku između onoga što je protivno i
onoga što je suprotno nečemu, koncept da 'ne-X' nije isto što i 'anti-X', što se odmah da uočiti. Stoga
je prvi korak obično bio naznačen upotrebom četiri pojma, S, -S, s, -s, u jednostavnom četvorouglu:
 Otuda je -S bilo jednostavno ne-S, a s je bilo jače anti-S, dok je -s bilo za Majkla glavolomna
negacija negacije, ili poništavanje početne protivnosti, ili jedinstvo dveju negacija; u praksi je ovo
obično ostajalo zagonetka ili koan, ali se ponekad pokazivalo kao ideja koja je sasvim prigodno
popunjavala konceptualnu celinu, kao u jednom od Grajmasovih primera:

Sledeći korak u usložnjavanju koncepta, korak u kome su nove kombinacije često otkrivale ne tako
očigledne strukturalne odnose, bio je da se načini još jedan četvorougao koji je pod pravim uglovima
ograđivao prvi:

Mišel je zurio u svoju shemu, sa ekstravertnošću, introvertnošću, labilnošću i stabilnošću na prva

četiri ugla, i proučavao njihove kombinacije; onda se iznenada sve razbistrilo, kao da se kaleidoskop
slučajno složio u oblik ruže. Jer sve je bilo savršeno logično: postojali su uzbudljivi ekstraverti i
ekstraverti ujednačenog raspoloženja, emotivni introverti i oni koji to nisu. Mogao je odmah da
imenuje primere za sva četiri tipa među kolonistima.
Razmišljajući o nazivima za ove kombinovane kategorije, morao je da se nasmeje. Neverovatno!
Bilo je u najmanju ruku ironično pomisliti da je upotrebio rezultate stogodišnje psihološke misli, kao
i neka od poslednjih laboratorijskih psihofizioloških istraživanja, da se ne pominje složena aparatura
strukturalističke alhemije, samo da bi se došlo do antičkog sistema raspoloženja. Ali bejaše tako; sve
se svodilo na to. Jer je severna kombinacija, ekstravertna i stabilna ličnost, očito bila ono što bi
Hipokrat, Galen, Aristotel, Trimegistus, Vunt i Jung nazvali sangvinikom; zapadna tačka, ekstravertna
i labilna, bila bi kolerik; na istoku, introvertna i stabilna bila bi flegmatik, a na jugu, introvertna i
labilna bila je, naravno, tačna definicija melanholika! Da, sve su se savršeno uklapale! Naravno,
Galenovo fiziološko objašnjenje za četiri temperamenta bilo je pogrešno, a žuč, želudačna kiselina,
krv i pljuvačka kao kauzativni agensi bile su zamenjene uzlaznim retikularnim aktivirajućim sistemom
i autonomnim nervnim sistemom; međutim, istine o ljudskoj prirodi su opstale! A moć psihološkog
uviđanja i analitičke logike prvih grčkih lekara bila je tako velika, ili, tačnije, mnogo veća nego u
svim narednim generacijama, zaslepljenim često beskorisnim akumuliranjem znanja; zato su ove
kategorije istrajale i bile potvrđivane, iz veka u vek.

Mišel opazi da je stigao u Četvrt Alhemičara. Prisilio je sebe da usmeri pažnju na to. Ovde su
ljudi primenjivali tajne veštine da naprave dijamante iz ugljenika i činili su to tako lako i precizno da
su sva njihova prozorska stakla bila obložena molekularnim slojem dijamanata radi zaštite od
korozivne prašine; njihove visoke piramide soli (jedan od čuvenih oblika drevnog učenja, piramida)
bile su prekrivene slojem čistog dijamanta. A proces oblaganja jednomolekularnim dijamantima bio
je samo jedan od hiljada alhemijskih operacija koje su se izvodile u ovim niskim zgradama.
Poslednjih godina su zgrade poprimile pomalo muslimanski izgled, jer su njihovi beli zidovi od
cigala bili prekriveni bezbrojnim jednačinama, sve do jedne izvedenim u crnoj, tečnoj, mozaičkoj
kaligrafiji. Mišel naiđe na Saksa, koji je stajao pored jednačine terminalne brzine ispisane na zidu
ciglane, i uključi se na zajedničku frekvenciju: "Možeš li da pretvoriš olovo u zlato?"
Saksov šlem se zamišljeno nagnu. "Možda", reče on. "Barem malu količinu. Ali bi bilo teško.
Pusti me da malo razmislim o tome."
Saksifrejdž Rasel. Savršeni flegmatik.
Istinska korist od raspoređivanja četiri temperamenta u semantički četvorougao bila je što se tako
odmah ukazalo nekoliko osnovnih strukturalnih odnosa među njima, a što je opet pomoglo Mišelu da
sagleda njihova privlačenja i odbijanja u novom svetlu. Maja je bila labilna i ekstravertna, očito
kolerik, kao i Frenk; oboje su bili vođe, privlačni jedno drugom. Ali pošto su oboje bili kolerici, u
vezi je postojao jedan nestalan i suštinski odbojan činilac, kao da je svako u onom drugom
prepoznavao ono što ne voli kod sebe.
Odatle Majina ljubav prema Džonu, koji je očito bio sangvinik, sa ekstravertnošću sličnom
Majinoj, ali emotivno mnogo stabilniji, toliko da je bio gotovo povučen. Time joj je veći deo
vremena pružao veliki mir, kao neku vrstu sidra za stvarnost - koji bi se povremeno izgubio. A šta je
Džona privuklo Maji? Izazov neprevidljivog, možda; začin u njegovoj srdačnoj bezličnoj veselosti.
Što da ne? Ne možeš voditi ljubav sa svojom slavom. Mada neki i to pokušavaju.
Da, među prvom stotinom bilo je puno sangvinika. Možda su psihološki zahtevi izbora prvih
naseljenika preferirali taj tip. Arkadije, Ursula, Filis, Spenser, Jeli... Da. A pošto je stabilnost bila
najtraženija osobina prilikom izbora, sasvim prirodno što je među njima bilo i dosta flegmatika:
Nađa, Saks, Sajmon, možda Hiroko - činjenica da se kod nje ni to nije moglo pouzdano reći samo je
potvrđivala pretpostavku - Vlad, Džordž, Aleks.
Flegmatici i melanholici se po prirodi nisu slagali, oba tipa introvertni i skloni povlačenju u sebe,
a one stabilne je odbijala nepredvidljivost labilnih; stoga su se klonili jedni drugih, na primer Saks i
En. Bilo je malo melanholika. En, svakako, i to verovatno predodređena strukturom sopstvenog
mozga, iako je tome doprinelo i njeno nesrećno detinjstvo. Zavolela je Mars iz istog razloga zbog
koga ga je Mišel mrzeo: zato što je mrtav. A En je bila zaljubljena u smrt.
I među alhemičarima je bilo dvoje-troje melanholika. I, na žalost, sam Mišel. Ukupno petoro,
možda. Prema oba osnova za izbor trebalo je da budu odbijeni, jer za izbornu komisiju ni
introvertnost ni labilnost nisu bile poželjne osobine. Mogli su provući samo oni dovoljno mudri da
sakriju svoju prirodu od komisije, ljudi sa jakom kontrolom nad svojom naravi, one maske
samouverenosti koje su pokrivale sve razularene nedorečenosti ispod. Možda je za koloniju izabran
samo jedan tip persone, sa najrazličitijim ličnostima unutar njega. Je li zaista bilo tako? Ne sme se
zaboraviti da su selekcione komisije postavljale nemoguće zahteve. Tražile su stabilne, ali i ljude
koji su tako strasno i monomanično želeli da odu na Mars da su posvetili godine i godine života
ostvarenju tog cilja. Da li je to bilo dosledno? Hteli su ekstravertne i u isto vreme blistave naučnike
koji su neizbežno morali da se zakopaju duboko u dugogodišnja usamljenička proučavanja. Je li to
bilo dosledno? Nije! Nimalo. Isto se provlačilo kroz celu listu. Stvorili su toliko dvostrukih merila,
da nije bilo nikakvo čudo što su se prvih stotinu krili od njih i mrzeli ih! Sa jezom se setio trenutka
prilikom velike solarne oluje na Aresu kada je svima postalo jasno koliko im je laži i prikrivanja
bilo potrebno, kada su se svi okrenuli prema njemu sa toliko zapretanog besa, kao da je on za sve
kriv, kao da je on sama psihologija, kao da je zakuvao kriterijume i sproveo testove i načinio izbor
bez ičije pomoći. Kako se zgrčio u tome trenutku, kako se osetio sam! Bio je potresen, prestravljen,
toliko da nije bio sposoban da se na vreme seti da im prizna da je i sam lagao, naravno da jeste, više
od bilo koga od njih!
Ali zašto je lagao, zašto?
Bilo je to nešto čega nije mogao da se seti. Melanholija kao odsustvo pamćenja, iznenadan osećaj
da je prošlost nestvarna, da se nije dogodila... Bio je melanholik: povučen, bez kontrole nad svojim
osećanjima, sklon depresiji. Nije trebalo da se odluči da ide, a sada nije mogao da se seti zašto se
toliko strasno borio da bude izabran. Sećanje je nestalo, možda preplavljeno dirljivim, bolnim
odlomcima slikama iz života koji je živeo u međuprostorima svoje želje da ode na Mars. Tako
oskudan i tako dragocen; večeri na trgovima, letnji dani na plažama, noći u posteljama žena. Stabla
maslina u Avinjonu. Zeleni plameni čempresi.
Opazi da je izišao iz Četvrti Alhemičara. Bio je u podnožju Velike Slane Piramide. Polako se
popeo uz četiri stotine stepenica, pažljivo stupajući na plave, hrapave ploče. Svaki korak pružao mu
je širi pogled na Polje Podbrežja, ali je ono i dalje bilo ista suva i gola gomila kamenja, ma koliko se
širila. Iz kockastog, belog paviljona na vrhu piramide videli su se Černobil i kosmodrom. Ništa
drugo. Zašto je došao ovamo? Zašto se toliko namučio da dođe ovamo, žrtvujući tolike životne
radosti, porodicu, dom, uživanje, igru... Zavrteo je glavom. Koliko je mogao da se seti, to je
jednostavno bilo ono što je hteo da radi, definicija njegovog života. Potreba, život sa ciljem, kako da
odrediš šta je šta? Mesečinom obasjane noći u mirišljavom gaju maslina, zemlja išarana malim,
crnim krugovima, električni, topao dodir mistrala šušti kroz lišće u hitrim, brzim talasima, a on leži
na leđima, široko raširenih ruku, lišće svetluca srebrno i sivo pod crnim ovalom punim zvezda; jedna
od ovih zvezda bila je postojana, nejasna, crvena, i on bi je potražio i zagledao se u nju, tamo među
maslinovim lišćem zatalasanim na vetru; bilo mu je samo osam godina! Bože moj, šta smo mi? Ništa
to ne može da objasni, ništa ne može da objasni nas! Ili da objasni zašto smo slikali u Lasku, zašto
smo gradili kamene katedrale prema nebu. Zašto koralni polipi grade grebene.
Imao je običnu mladost, često se selio, gubio prijatelje koje bi stekao, otišao na Pariski univerzitet
da studira psihologiju, odbranio diplomski rad na temu depresije u svemirskim stanicama i počeo da
radi za Arien, a zatim za Glavkosmos. Za to vreme se oženio i razveo: Fransoaz mu je rekla da 'nije
prisutan'. Sve one noći s njom u Avinjonu, svi dani u Vijfranš-sir-Meru, provedeni na najlepšem
mestu na Zemlji, a on je sve vreme hodao u magli želje za Marsom! Besmisleno! Još gore, glupo.
Odsustvo mašte, pamćenja i, najzad, same inteligencije: nije bio u stanju da vidi ono što ima, niti da
zamisli šta će dobiti. A sada plaća za to, zarobljen na ledenoj santi u Arktičkoj noći sa devedeset
devet neznanaca, od kojih nijedan ne zna pošteno francuski. Samo je troje njih koji bar imaju pojma, a
Frenkov francuski je gori nego nikakav francuski, kao da slušaš nekog kako napada jezik satarom.
Odsustvo jezika na kome je mislio primoralo ga je da posmatra TV program od kuće, što je samo
povećalo njegov bol. No, ipak je snimao monologe na videu i slao ih majci i sestri, da bi od njih
dobio istu vrstu odgovora; gledao ih je mnogo puta, više posmatrajući pozadinu nego rođake.
Povremeno je i razgovarao uživo sa novinarima, nestrpljivo čekajući razmenu signala. Ovi razgovori
pokazali su mu koliko je slavan u Francuskoj, nacionalni simbol, i zato je pazio da uvek odgovara
konvencionalno, glumeći lik Mišela Divala, puštajući programskog Mišela. Ponekad je otkazivao
konsultacije sa naseljenicima, kada bi mu došlo da sluša francuski; nek se nose sa svojim engleskim!
Ali je zbog ovih incidenata zaradio oštar prekor od Frenka i razgovor sa Majom. Da li je
prezaposlen? Naravno da nije bio; postojalo je samo devedeset devet ljudi čije je zdravlje trebalo
sačuvati, lutajući istovremeno u mislima Provansom, šumovitim brežuljcima sa vinogradima, seoskim
kućama i ruševinama kula i manastirima, u živom predelu, predelu nemerljivo lepšem i humanijem od
kamenite pustoši ove stvarnosti...
Bio je u TV salonu. Onako odsutan mislima, očito se vratio unutra. Nije mogao da se seti; mislio
je da još stoji na vrhu Velike Piramide; potom je trepnuo i našao se u TV salonu (postoje u svakom
sanatorijumu), posmatrajući video-snimak jednog od lišajevima obraslih kanjona Marinerisa.
Zadrhtao je. Ponovo se dogodilo. Izgubio se, odlutao i osvestio se u poznije doba dana. To mu se
dogodilo već desetak puta. I tada nije bio samo odsutan mislima, već zaronjen u njih, mrtav za okolni
svet. Osvrnuo se po sobi, grčevito zadrhtao. Bio je L 5, početak severnog proleća, i severni zidovi
kanjona kupali su se u Suncu. Pošto će ionako svi poludeti...
Potom je bio L 157, a 152 su prošli u magli tele-postojanja. Sunčao se u dvorištu Fransoazine vile
na moru u Vijfranš-sir-Meru, posmatrajući sa visine krovove i stubove od terakote i mali bazen,
tirkizne boje iznad kobalta Sredozemlja. Nad bazenom se nadvijao čempres kao zeleni plamen,
ljuljajući se i šaljući mu svoj parfem na vetru. U daljini, zeleno kopno poluostrva...
 A bio je, zapravo, u Novom Podbrežju, obično zvanom jarak, ili Nađina arkada, sedeo je na
gornjoj terasi i posmatrao patuljastu sekvoju, iza nje stakleni zid i ogledala sa prelomnim uglom koji
je usmeravao svetlost prema šetalištu sa izvora na Cote D'Or. Tatjanu Durovu ubio je kran koji je
oborio robot, i Nađa je bila neutešna. Ali bol spada sa nas, pomislio je Mišel dok je sedeo kraj nje,
kao kiša sa patke. Nađi će vremenom biti bolje. Dotle se ništa ne može. Šta misle, da je on
čarobnjak? Pop? Kad bi to bila istina, prvo bi sebe izlečio, izlečio bi ceo ovaj svet, ili još bolje,
odleteo kroz svemir, kući. Zar to ne bi bila senzacija, kada bi se pojavio na plaži u Antibima i rekao:
"Bonjour, ja sam Mišel, vratio sam se kući?"
Potom je došao L 190, i on je bio gušter na vrhu Pon Di Gara, na uskim pravougaonim kamenim
pločama koje su pokrivale akvadukt, opružen u pravoj liniji preko jaruge. Koža sa dijamantskom
šarom sljuštila mu se oko repa, a vrelo Sunce pržilo mu je novu kožu u cik-cak linijama. U stvarnosti
je bio u Podbrežju, a Frenk je otišao da živi sa Japancima koji su se spustili u Argiri, dok su Maja i
Džon bili u zavadi oko svojih soba i oko toga gde smestiti lokalni štab UNOMA-e; Maja, lepša nego
ikad, proganjala ga je po atrijumu, zahtevajući da joj pomogne. On i Marina Tokareva nisu više živeli
zajedno već skoro punu marsovsku godinu - rekla mu je da nije prisutan; posmatrajući Maju, Mišel ju
je zamišljao kao ljubavnicu, ali to je, naravno, bilo ludo, ona je bila rusalka, spavala je sa šefovima i
kosmonautima u Glavkosmosu da bi se probila naviše u sistemu i zbog toga je postala otuđena, gorka
i nepredvidljiva, i sada je upotrebljavala seks da povredi, seks je za nju bio samo diplomatsko
oruđe, bilo bi ludo imati nešto sa njom u tom smislu, biti povučen u vrtlog njenih udova i njen
udovički sistem. Zašto odmah ne poslati ludake...
Ali sada je bio L 241. Išao je saćastim kamenim parapetom Le Boa, razgledajući srušene odaje
srednjevekovnog manastira. Bližilo se veče i svetlost je bila neobične, marsovske narandžaste boje,
kamen je goreo od nje, celo selo i maglovita ravnica ispod njega koja se pružala sve do belobronzane
pruge Sredozemlja izgledali su nemogući poput sna... Mada to i jeste bio san, iz koga se probudio, i
ponovo se obreo u Podbrežju. Doktore, izlečite sebe! Nije mogao. Poludeo je od čežnje za kućom.
Čežnja za kućom. Mora da negde znaju bolji izraz za to, naučni naziv koji bi to učinio punopravnim,
dokazao svetu da postoji; ali on je već znao da postoji. Provansa mu je toliko nedostajala da je
ponekad osećao da ne može da diše. Bio je kao Nađina šaka, osakaćen, duhovi nerava još su bolno
pulsirali.
...i poštedeti se muka?
Prolazilo je vreme. Programski Mišel hodao je okolo, šuplja persona, prazna unutra, preostao je
samo neki sićušni homunkulus u malom mozgu da upravlja celom stvari.
U noć drugog dana L 266, legao je da spava. Bio je umoran kao pas, iako ništa nije radio, potpuno
iscrpljen i bez snage, a ipak je ležao u mraku svoje sobe i nije mogao da zaspi. Misli su mu očajno
kružile: bio je svestan koliko je bolestan. Želeo je da prestane sa pretvaranjem i da prizna da je
odlepio, da ga hospitalizuju. Da ode kući. Nije se sećao gotovo ničega iz prethodnih nekoliko
nedelja; ili je možda bilo duže? Nije bio siguran. Zajecao je.
Njegova vrata škljocnuše. Otvoriše se, i unutra sinu uzak zrak svetlosti iz hodnika, neprekinut.
Tamo nije bilo nikoga.
"Da?" reče on, trudeći se da mu glas ne zvuči plačno. "Ko je to?"
Odgovor mu je bio u uhu, kao iz interkoma na šlemu: "Hodi sa mnom", reče muški glas.
Mišel se trgnu unazad i udari o zid. Zurio je uvis u crne obrise prilike.
"Treba nam tvoja pomoć", prošapta prikaza. Ruka ga uhvati za mišicu, a on se stisnu uz zid. "A i
tebi naša." Nagoveštaj osmeha u glasu, koji Mišel nije poznavao.
Strah ga gurnu u novi svet. Odjednom je postalo znatno vidnije, kao da mu je neznančev dodir
raširio zenice poput objektiva kamere. Mršav, tamnoput čovek. Stranac. Kroz njegov strah se diže
čuđenje, i on ustade i pođe kroz mračnu svetlost sa snovidnom tačnošću, nazuvši papuče, a onda na
neznančev poziv iziđe za njim u hodnik, prvi put posle toliko godina osećajući lakoću Marsove
gravitacije. Hodnik kao da je bio preplavljen sivom svetlošću, iako je video da su uključene samo
noćne trake u podu. Strah je činio da se vidi bolje. Njegov saputnik imao je kosu u kratkim
kovrdžavim pramenovima, zbog koga mu je glava izgledala kao da je u trnju. Bez sumnje, stranac.
Uljez iz jedne od novih kolonija na južnoj polulopti, pomisli Mišel. Ali čovek ga je znalački vodio
kroz Podbrežje, krećući se u potpunoj tišini. Celo Podbrežje bilo je zaista bez zvuka, kao da su u
nemom crno-belom filmu. Pogledao je na zglobnu pločicu: na njoj nije bilo brojki. Vremenska
razlika. Hteo je da pita: 'Ko si ti?' - ali tišina je bila tako sveprisutna da nije mogao da progovori.
Nemo je oblikovao reči i neznanac se okrenu i pogleda ga preko ramena. Beonjače su mu bile
vidljive i svetle svuda oko zenica, nozdrve široke crne jame. "Ja sam slepi putnik", izusti on i iskezi
se. Očnjaci su mu bili bez boje; Mišel iznenada shvati da su od kamena. Zubi od marsovskog kamena.
On uze Mišela za mišicu. Išli su prema komori farme. "Tamo nam trebaju šlemovi", prošapta Mišel,
oklevajući.
"Noćas ne." Čovek otvori vrata komore, i u nju ne zastruja vazduh iako je bila otvorena na drugoj
strani. Ušli su i zaputili se između crnih redova pokrivenog lišća, a vazduh je bio sladak. Hiroko će
biti ljuta, pomisli Mišel.
Njegov vodič je nestao. Mišel ugleda kretanje ispred sebe i začu zvonak, piskav smeh. Zvučao je
kao dečji. Mišelu odjednom pade na pamet da je odsustvo dece krivo za preovlađujuću jalovu
atmosferu u koloniji, da mogu do mile volje da zidaju zgrade i gaje biljke i da će uprkos svemu ovaj
utisak jalovosti prožimati svaki detalj njihovog života. U užasnom strahu, nastavio je da hoda prema
središtu farme. Bilo je toplo i vlažno, a vazduh je zaudarao na mokru zemlju, đubrivo i lišće. Sa
hiljada površina listova treptala je svetlost, kao da su kroz krov pale zvezde i sjatile se oko njega.
Redovi kukuruza su šuštali, a vazduh je opijao kao rakija. Iza uskih korita s pirinčem trčala su malena
stopala: čak i u tami, pirinač je bio jarke zagasite zelene boje, a tamo između korita nazirala su se
mala lica, kezeći se na visini njegovih kolena, i nestajala kada bi se okrenuo prema njima. Kroz šake
i glavu mu je strujala vrela krv, njegova zapaljena krv, i on uzmaknu tri koraka, a onda stade i okrenu
se. Prema njemu su niz prolaz išle dve nage devojčice, crnokose, tamnopute, stare oko tri godine.
Njihove istočnjačke oči blistale su u pomrčini, lica su im imala svečan izraz. Uzele su ga za ruke i
okrenule; dozvolio im je da ga povedu niz stazu, a on je pogledavao jednu malu glavu pa drugu. Neko
je odlučio da povede akciju protiv njihove sterilnosti. Dok su išli, iz rastinja se pomoli još mališana i
okupi se oko njih; bilo je devojčica i dečaka, svetlije ili tamnije puti od prvo dvoje dece, uglavnom
iste boje kože, svi istog uzrasta. Njih devetoro ili desetoro otpratili su Mišela prema središtu farme,
kružeći oko njega brzim trkom; a tamo, u središtu lavirinta, bila je mala čistina, na njoj otprilike
desetoro odraslih, svi nagi, sedeli su u nepravilnom krugu. Deca otrčaše do odraslih, zagrliše ih i
posedaše im na kolena. Mišelove zenice se otvoriše još više u nimbusu zvezdane svetlosti i odsjaju
lišća, i on prepozna članove grupe sa farme, Juaa, Raula, Elen, Riu, Džina, Evgeniju, kompletan tim
osim Hiroko.
Posle trenutnog oklevanja, Mišel izu papuče, svuče odeću, ostavi je preko papuča i sede na prazno
mesto u krugu. Nije znao u čemu učestvuje, ali nije mario. Neki od njih mu klimnuše glavom u znak
dobrodošlice, a Elen i Evgenija, njegove susetke, dodirnuše mu mišice. Deca iznenada poskakaše i
otrčaše zajedno niz jedan prolaz, cičeći i kikoćući se. Vratila su se tesno zbijena oko Hiroko, koja
uđe u sredinu kruga. Njeno nago telo bilo je mrko u tami. Praćena decom, polako je išla u krug,
prosipajući iz stisnutih pesnica malo zemlje u ispružene dlanove svakog prisutnog. Mišel podiže
dlanove zajedno sa Elen i Evgenijom kada im je prišla, zagledan u njenu blistavu kožu. Jedne noći je
na plaži u Vijfranšu naišao na grupu Afrikanki koje su se brćkale u fosforescentnim talasima, sa
belom vodom na crnoj svetlucavoj puti...
Zemlja na njegovom dlanu bila je topla i mirisala je na rđu. "Ovo je naše telo", reče Hiroko.
Otišla je do druge strane kruga, dala svakom detetu po šaku zemlje i poslala ih da sednu među
odrasle. Ona sede naspram Mišela i poče da zapeva na japanskom. Evgenija se nagnu i stade da mu
šapuće prevod, ili pre objašnjenje, na uho. Slavili su areofaniju, obred koji su razvili po Hirokinim
predlozima i nadahnuću. Bila je to neka vrsta zemljopisne religije, svesti o Marsu kao fizičkom
prostoru prožetom kamijem, to jest spiritualnom energijom ili silom koja obitava u zemlji. Kami se
najočitije ispoljavao u nekim izuzetnim oblicima predela, kamenim stubovima, izdvojenom
izbačenom materijalu iz kratera, strmim liticama, neobično glatkim unutrašnjostima kratera, širokim,
kružnim vrhovima velikih vulkana. Ova pojačana ispoljavanja kamija imala su zemaljsku analogiju u
samim naseljenicima, sili koju je Hiroko zvala viriditas, oplođavajućoj životvornoj sili iznutra, sili
koja poima da je sam nedirnuti svet okolo svetinja. Kami, viriditas; bila je to kombinacija svetih sila
koja će omogućiti ljudskim bićima da opstanu tu na delotvoran način.
Kada je Mišel začuo Evgeniju kako šapuće reč kombinacija, svi pojmovi se uklopiše u semantički
četvorugao: kami i viriditas, Mars i Zemlja, mržnja i ljubav, odsustvo i žudnja. I tada se složi
kaleidoskop i svi se četvorouglovi poslagaše u njegovom umu u jedinstvo, prelepu ružu, srce
areofanije, kami prožet viriditasom, oboje crveno i zeleno u isto vreme. Vilice su mu bile opuštene,
koža mu je bridela, nije umeo to da objasni, niti je želeo. Krv mu je bila oganj u venama.
Hiroko zaćuta, podiže šaku do usta, poče da jede zemlju sa dlana. Svi ostali učiniše isto. Mišel
podiže šaku do lica: bilo je tu dosta zemlje da se pojede, ali on izbaci jezik i poliza polovinu i oseti
kratak električni drhtaj dok je premetao zrnastu materiju po nepcima, sve dok se nije pretvorila u
blato. Imala je ukus soli i rđe, sa neprijatnim zadahom pokvarenih jaja i hemikalija. Progutao ju je, uz
neznatnu mučninu. Zatim proguta još jedan zalogaj iz šake. Iz obrednog kruga dolazilo je nepravilno
pevušenje dok su jeli, samoglasnici koji su se selili od jednog do drugog učesnika, aaaai, ooooo,
ahhhh, iiiii, eeeee, uuuuu, zadržavajući se, činilo se, po čitav minut, zvuk koji se širio na dvoje,
ponekad na troje, sa glavnim tonovima slivenim u čudne harmonije. Hiroko poče da zapeva kroz ovu
pesmu. Svi ustadoše, i Mišel se podiže s njima. Sjatili su se zajedno u središte kruga, Evgenija i Elen
su ga držale za ruke i vukle napred. Onda se svi nađoše stisnuti oko Hiroko, u masi tesno pripijenih
tela. Mišel je bio tako okružen da je sa svih strana osećao dodir toplih tela. Ovo je naše telo. Mnogi
su se ljubili, zatvorenih očiju. Polako su se pomerali, okrećući se da održe pun dodir dok su se
premeštali u nova ustrojstva. Oštre stidne malje mu zagolicaše stražnjicu, a na boku oseti nešto nalik
na penis u erekciji. Zemlja mu je teško ležala u želucu, i osećao se ošamućeno; krv mu je bila vatra,
koža napet balon, pun ognja. Iznad njih su se rojile zvezde, čudesno brojne, i svaka je bila svoje boje,
zelene ili crvene ili plave ili žute; izgledale su kao varnice.
A on je bio feniks. I Hiroko se pripi uz njega, i on uzlete u središte vatre, spreman da se ponovo
rodi. Držala je njegovo novo telo u čvrstom zagrljaju, stiskala ga; bila je visoka i, činilo se, sva u
mišićima. Pogledala ga je pravo u oči. Osetio je njene dojke uz svoja rebra, stidnu kost tesno
priljubljenu uz svoj bok. Poljubila ga je, dodirujući mu zube jezikom; osetio je ukus zemlje, a onda ju
je odjednom osetio celu; do kraja života će nezvana sećanja na ovaj osećaj biti dovoljna da mu
pokrenu erekciju, ali je u tom trenutku bio suviše zanesen, zaronjen u vatru.
Hiroko odmaknu glavu i ponovo ga pogleda. Dah mu je bio vetar u grudima, unutra i napolje. Ona
reče, na engleskom, zvaničnim, ali blagim glasom: "Ovo je tvoja inicijacija u areofaniju, svetkovinu
Marsovog tela. Dobro došao. Mi obožavamo ovaj svet. Nameravamo da ovde napravimo mesto za
sebe, mesto čija će lepota biti nova, marsovska, kakva ne postoji na Zemlji. Izgradili smo skrovito
pribežište na jugu i sada odlazimo tamo.
"Mi te poznajemo i volimo te. Znamo da nam je potrebna tvoja pomoć. Znamo da ti je potrebna
naša pomoć. Želimo da izgradimo upravo ono za čim žudiš, ono što ti je ovde nedostajalo. Ali u
novim oblicima. Jer za nas više nema povratka. Moramo da pronađemo svoj život. Počinjemo već
noćas. Voleli bismo da pođeš sa nama."
A Mišel reče: "Idem."
Peti deo: ODLAZAK U ISTORIJU
16.
Laboratorija je tiho brujala. Stolovi, ploče i klupe bili su pretrpani, beli zidovi prekriveni
grafikonima, posterima i isečcima, i sve je jedva primetno vibriralo pod blistavim veštačkim
osvetljenjem. Bilo je kao u bilo kojoj drugoj laboratoriji ma gde drugde: koliko čisto, toliko i u
neredu. Prozor u uglu prostorije bio je crn i odražavao je unutrašnjost; napolju je bila noć. Zgrada je
bila gotovo pusta.
Ali za jednim stolom stajala su dva čoveka u laboratorijskim mantilima, pognuta nad
kompjuterskim ekranom. Niži od dvojice kucao je kažiprstom po tastaturi ispod ekrana, i slika na
njemu se menjala. Zeleni zapušači na crnom polju, koji su se migoljili, tako da su izgledali sasvim
trodimenziono, kao da je ekran kutija. Slika sa elektronskog mikroskopa; polje je bilo širine svega
nekoliko mikrona.
"Vidiš, to je plazmidno obnavljanje genetskog niza", reče onaj naučnik nižeg rasta. "Identifikovani
su prekidi u originalnim nizovima. Nizovi za zamenu su sintetizovani, i kada budu uneseni u ćeliju,
prekidi će biti mesta spajanja, i zamene će se vezati za prvobitni materijal."
"Kako ih unosite, transformacijom? Elektroporacijom?"
"Transformacijom. Obrađene ćelije se injektuju zajedno sa izmenama, a obnovljenje ćelije vrše
konjugalni transfer."
"In vivo?"
"In vivo."
Otegnut zvižduk. "Znači da možete da obnovite bilo šta? Grešku u deobi ćelije?"
Tako je."
Njih dvojica zurila su u čepove na ekranu, uzgibane poput novih izdanaka loze na vetru.
"Imaš dokaz?"
"Vlad ti je pokazao one miševe u susednoj sobi?"
"Aha."
"Ti miševi su stari petnaest godina."
Još jedan zvižduk.
Prešli su u sobu sa miševima, mrmljajući nešto jedan drugom kroz brujanje mašinerije. Visoki se
radoznalo zagleda u kavez, gde su loptice krzna disale pod strugotinom. Kada su pošli napolje,
isključili su svetlo u obe prostorije. Treperenje ekrana elektronskog mikroskopa obasjavalo je prvu
laboratoriju, oblivajući je zelenim tonovima. Naučnici priđoše prozoru, tiho razgovarajući.
Pogledaše napolje. Nebo je bilo purpurno uoči novog dana; zvezde su se gasile. Tamo, na obzorju,
dizalo se crno, masivno obličje, ravnovrha gromada džinovskog vulkana. Olimpus Mons, najviša
planina u Sunčevom sistemu.
Visoki naučnik odmahnu glavom. "Znaš, ovo menja sve."
"Znam."
17.
Sa dna okna, nebo je podsećalo na blistavi ružičasti novčić. Okno je bilo okruglo, kilometar u
prečniku, duboko sedam kilometara. Međutim, sa dna je izgledalo mnogo uže i dublje. Perspektiva
voli da se poigra sa ljudskim okom.
Eto, recimo, ta ptica, što je letela naniže iz pravca ružičastog kružića, izgledala je tako velika.
Samo što to nije bila ptica. "Hej", reče Džon. Poslovođa okna, Japanac okruglog lica po imenu Ecu
Okakura, ga pogleda, i Džon ugleda njegov nervozni osmeh kroz oba vizira. Jedan zub mu je bio bez
boje.
Okakura pogleda uvis. "Nešto pada!" reče brzo, a onda dodade: "Beži!"
Okrenuše se i potrčaše preko dna okna. Džon ubrzo otkri da se niko nije potrudio da potpuno
izravna dno, iako je sa crnog bazalta uglavnom uklonjeno slobodno kamenje. Što je brže trčao,
minijaturni krateri i škrape zadavali su mu sve više teškoća; u tom nagonskom spasavanju, obnovili su
se nagoni stečeni u detinjstvu, tako da se pri svakom koraku prejako otiskivao, doskačući na
neispitani teren i ponovo divlje odskačući u bezglavoj trci, sve dok se konačno nije spotakao, izgubio
ravnotežu i pao na kvrgavu stenu, ruku ispruženih da zaštiti vizir. Bila mu je slaba uteha što je pao i
Okakura. Srećom, sila teže zbog koje su pali ostavila im je i više vremena da pobegnu: onaj predmet
još nije bio dosegao dno. Ustali su i ponovo potrčali, ali Okakura opet pade. Džon se osvrnu i opazi
maglovito sevanje metala kako udara o kamen, a zatim zvuk udarca, snažno vam, kao kod eksplozije.
Poleteše srebrni komadići, neki u njihovom pravcu: zastao je u trku i oslušnuo mogući dolazak
odbačenog materijala. Nije bilo nikakvog zvuka.
Odozgo dolete veliki hidraulični cilindar i poče da odskače, prevrćući se, levo od njih, na šta
obojica poskočiše. Nije ga video kako pada.
Posle toga, mir. Stajali su skoro minut, a onda se Bun promeškolji. Znojio se; bili su u odelima
pod pritiskom, ali je dno okna sa 49 stepeni Celzijusa bilo najtoplije mesto na Marsu, a izolacija
odela bila je projektovana za hladnoću. Pokrenuo se da pomogne Okakuri da ustane, ali se
predomisli; ovaj je verovatno više voleo da se sam podigne nego da duguje Bunu giri za pruženu
pomoć. Ako je Bun pravilno shvatio koncept. "'Ajde da pogledamo", reče umesto toga.
Okakura ustade, i oni pođoše preko nabijenog crnog bazalta. Okno je odavno bilo prokopano kroz
živu stenu; protezalo se, zapravo, na oko dvadeset odsto od ukupne dubine litosfere. Na dnu je bilo
zagušljivo, kao da su odela bez ikakve izolacije. Bunov dovod vazduha bio je dobrodošlo
rashlađenje na licu i u plućima. Uokvireno tamnim zidovima okna, ružičasto nebo bilo je veoma
sjajno. Sunce je obasjavalo kratki konusni odsečak zida okna. Sredinom leta možda je sjalo sve do
dna - ne, bili su južno od Jarčeve obratnice. Zauvek u senci, ovde dole.
Priđoše olupini. Bio je to robotski kiper za odvoženje kamenja putem koji se dizao u spirali oko
zida okna. Komadi kipera bili su pomešani sa velikim čvrstim stenama, od kojih su neke bile
odbačene i do sto metara od mesta udara. Dalje od sto metara bilo je manje krhotina; cilindar koji je
proleteo pored njih mora da je bio odbačen nekakvim pritiskom.
Gomila magnezijuma, aluminijuma i čelika, sve to zastrašujuće zgužvano. Magnezijum i
aluminijum delimično su se istopili. "Misliš da je pao čak sa vrha?" upita Bun.
Okakura je ćutao. Bun ga pogleda; čovek je pažljivo izbegavao njegov pogled. Možda se plašio.
Bun reče: "Mora da je prošlo svih trideset sekundi od trenutka kada sam ga ugledao do udara."
Pri brzini od otprilike tri metra u sekundi na kvadrat, bilo je više nego dovoljno vremena da
dostigne punu brzinu. To znači da je u trenutku udara imao brzinu od oko dve stotine kilometara na
sat. Što i nije tako loše. Na Zemlji bi stigao do dole za upola manje vremena i verovatno bi pao na
njih. Ma šta, da nije pogledao uvis kada je pogledao, i ovaj bi ih dokačio. Bio je već na pola puta niz
okno kada ga je ugledao. Ali ko zna koliko je dugo padao pre toga.
Bun polako obiđe pukotinu između zida okna i gomile krša. Kamion je pao na desni bok, i leva
strana bila mu je izobličena, ali prepoznatljiva. Okakura se pope nekoliko koraka uz olupinu, a onda
pokaza crno mesto iza leve prednje gume. Džon se pope za njim i zagreba metal hvataljkom na
kažiprstu desne rukavice. "Snažno punjenje", primeti.
"Da", reče Okakura i pročisti grlo. Bilo je očigledno da se plaši. Pa, prvi čovek na Marsu zamalo
da bude ubijen u gostima kod njega; i on sam, naravno, ali ko zna šta ga je više prestrašilo?
"Dovoljno da gurne kamion sa puta."
"Pa, kao što rekoh, već je bilo izveštaja o sabotaži."
Okakura se mrštio iza vizira. "Ali ko? I zašto?"
"Ne znam. Znaš nekog u tvojoj ekipi sa mogućim psihološkim poteškoćama?"
"Ne." Okakurino lice bilo je pažljivo bezizražajno. Svaka grupa sa više od pet članova imala je
nekoga ko je iskusio takve poteškoće, a Okakurin industrijski gradić brojao je pet stotina žitelja.
"Ovo je šesti slučaj koji sam video", reče Džon. "Mada nijedan iz ove blizine." Nasmejao se.
Setio se slike one tačke nalik na pticu na ružičastom nebu. "Bilo je sasvim lako pričvrstiti bombu na
kamion pre nego što se spustio ovamo. I detonirati je satom ili visinomerom."
"Crveni, misliš." Okakuri kao da je laknulo. "Čuli smo za njih. Ali to je..." Slegnu ramenima.
"Suludo."
"Jeste." Džon strča sa olupine. Prešli su preko dna okna do vozila kojim su se spustili. Okakura je
bio na drugoj frekvenciji, razgovarao je sa ljudima napolju.
Džon zastade pored središnje jame da još jednom pogleda okolo. Bilo je teško pojmiti veličinu
okna: prigušena svetlost i okomite linije podsećale su ga na katedralu, ali bi sve postojeće katedrale
počivale poput kućica za lutke na dnu ove ogromne šupljine. Natprirodne dimenzije terale su ga da
zatrepće, i on zaključi da je predugo držao podignutu glavu.
Povezli su se putem iskopanim u zidu okna do prvog lifta, ostavili vozilo i ušli u kabinu. Kabina
pođe uvis. Sedam puta su morali da izlaze i prelaze putem do sledećeg lifta. Svetlost se pojačala
gotovo do normalne dnevne. Sada je mogao da vidi kako je zid sa druge strane okna obeležen
dvostrukom spiralom puteva: navoji u džinovskoj rupi za zavrtanj. Dno okna se gubilo u pomrčini,
tako da se nije video ni kamion.
Poslednja dva lifta vozila su ih kroz regolit; prvo kroz megaregolit, koji je podsećao na ispucalu
živu stenu, a zatim kroz sam regolit, čiji su šljunak, kamenje i led bili zaklonjeni betonskom oblogom,
glatkim, zakrivljenim zidom nalik na branu, toliko nagnutim unazad da je poslednji lift bio, zapravo,
vagon na kablovima. Popeli su se uz zid ogromnog čunka - slivnik kade Velikog Čoveka, rekao je
Okakura kada su silazili - i konačno izbili na površinu, na Sunce.
Bun iziđe iz vagona i pogleda dole za sobom. Obloga regolita podsećala je na unutrašnji zid
veoma glatkog kratera, sa spiralnim dvotračnim putem naniže, ali taj krater nije imao dno. Mohoul.
Mo(ho) i hole, engleski: rupa, jama, naziv za jamu koja je, po predlogu jugoslovenskog geologa
Mohorovičića, trebalo da bude iskopana do granične linije između Zemljine kore i jezgra;
nazvana je po istom naučniku Mohorovičićev diskontinuitet - prim. prev. Do izvesne dubine bilo je
vidno, ali je zid bio u senci, i samo je spirala puta hvatala nešto svetlosti, te je izgledala kao nekakvo
viseće stepenište, koje se spuštalo kroz prazninu prema jezgru planete.
Tri džinovska kipera polako su se uspinjala uz završni deo puta, natovarena crnim kamenjem. U
poslednje vreme treba im pet sati da prevale put od dna okna, rekao je Okakura. I neznatni nadzor,
kao i za najveći deo projekta, u proizvodnji i rukovanju. Stanovnici grada morali su samo da se brinu
za programiranje, puštanje u rad, održavanje i popravke. A sada i za bezbednost.
Naselje, nazvano Senzeni Na, bilo je raštrkano po dnu najdubljeg kanjona Taumasija Fose.
Najbliže oknu nalazila su se industrijska postrojenja; tu se proizvodio najveći deo opreme za
iskopavanje i izdvajali su se korisni metali iz izvađenog kamena. Bun i Okakura uđoše u ivičnu
stanicu, presvukoše se iz odela pod pritiskom u kombinezone boje bakra i pođoše kroz jednu od
providnih cevi koje su spajale sve zgrade u gradu. U cevima je bilo hladno i sunčano, i svi su nosili
odeću sa spoljnjim slojem od folije bakarne boje, najnoviji japanski izum za zaštitu od zračenja.
Bakarna bića, koja se kreću kroz providne cevi; Buna je ovo podsećalo na farmu mrava. Nad
glavama im se stvori termalni oblak, zamrznut, i uzlete poput pare iz ventila, sve dok ga ne uhvatiše
visoki vetrovi i raznesoše u oblik dugačkog, pljosnatog traga mlaznog aviona.
Stambeni deo grada nalazio se u jugoistočnom zidu kanjona. Veliki pravougaoni deo litice bio je
zamenjen staklom; iza je ležalo visoko otvoreno šetalište, sa pet spratova stanova u pozadini.
Prešli su šetalište i Okakura ga uvede u službene prostorije grada na petom spratu. Oko njih se
okupi manja grupa ljudi zabrinutih lica, obraćajući se Okakuri i jedni drugima. Svi zajedno prođoše
kroz ured i iziđoše na terasu. Džon je pažljivo slušao kako Okakura objašnjava na japanskom šta se
dogodilo. Neki njegovi slušaoci izgledali su nervozno, a većina ih je izbegavala da sretne Džonov
pogled. Da li je malopređašnji incident dovoljan da ih obaveže na giri? Bilo im je važno da se ne
dogodi da budu javno obeleženi, ili nešto slično. Sramota je krupna stvar za Japanca, a Okakura je
počeo da poprima krajnje uzrujan izgled, kao da je došao do zaključka da je sve njegova greška.
"Čuj, to je lako mogao da bude neko spolja, a ne ljudi koji žive ovde", reče Džon živo. Dao im je
neke predloge za mere bezbednosti ubuduće. "Ivica je savršena prepreka. Postavite alarmni sistem, i
svega nekoliko ljudi na ivičnoj stanici moći će da paze i na sistem i na liftove. Znam da je to traćenje
vremena, al' izgleda da se tako mora."
Okakura ga snebivljivo upita da li bar naslućuje ko bi mogao da bude počinilac sabotaže. On
slegnu ramenima. "Nemam pojma, na žalost. Protivnici ideje mohoula, pretpostavljam."
"Ali mohouli se kopaju", reče jedan od njih.
"Znam. To je verovatno simboličan čin." Nacerio se. "Ali ako bi na nekoga pao kamion, bio bi to
gadan simbol."
Oni ozbiljno zaklimaše glavama. Poželeo je da ima Frenkovu sposobnost usvajanja jezika, jer bi
tako mogao bolje da opšti sa ovim ljudima. Bilo ih je teško pročitati, onako zatvorene i šta još ne.
Pitali su ga da li bi prilegao.
"Dobro mi je", reče on. "Promašio nas je. Ovo ćemo morati da ispitamo, ali da danas produžimo
po dogovorenom rasporedu."
Okakura i grupa ljudi i žena povedoše ga zato u obilazak grada, i on je raspoloženo posetio
laboratorije i odaje za okupljanje, salone i trpezarije. Klimao je glavom, rukovao se i govorio 'Kako
ste?' sve dok nije bio uveren da je upoznao polovinu ukupnog broja žitelja Senzeni Naa. Većina još
nije bila čula za događaj u oknu, i svi su se radovali što su ga upoznali, što mogu da mu stisnu ruku,
da popričaju s njim, da mu nešto pokažu, da ga gledaju. To se dešavalo svuda gde je išao, neprijatno
ga podsećajući na godine između prvog i drugog putovanja, koje je proveo kao ribica u akvarijumu.
Ali ipak je radio svoj posao. Sat rada, a onda četiri sata kao Prvi Čovek Na Marsu; uobičajeni
odnos. I dok je popodne prelazilo u veče, a ceo grad se okupio na banketu u čast njegove posete,
strpljivo je igrao svoju ulogu. To je značilo preći u dobro raspoloženje, što te večeri nije bio lak
zadatak. Zapravo je uzeo predah, otišao u kupatilo u svojoj sobi i progutao kapsulu koju je proizvela
Vladova medicinska ekipa u Aheronu. Bio je to lek nazvan omegendorf, sintetička mešavina svih
endorfina i opijata koje su pronašli u prirodnoj hemiji mozga, lek za dobro raspoloženje kakav Bun
nije verovao da je moguće proizvesti.
Kada se vratio na banket, bio je mnogo opušteniji. U stvari, naprosto je zračio od droge.
Uostalom, izbegao je smrt, i to u bezglavoj trci! Malo dodatnih endorfina tu nije moglo da škodi.
Lako se kretao od stola do stola, zapitkujući u hodu. To je bilo ono što godi ljudima, što je kod njih
stvaralo praznično raspoloženje, kakvo je i trebalo da vlada prilikom susreta sa Džonom Bunom.
Džonu je prijala sposobnost da izazove tako nešto, deo posla koji je slavu činio podnošljivom, jer
kad bi postavio pitanje, ljudi bi skakali da mu odgovore kao losos u potoku. Ovo je u suštini bilo
čudno, činilo se da ljudi teže da izravnaju nejednakost koju su osećali u situaciji, znajući toliko
mnogo o njemu, a on tako malo o njima. Stoga se dešavalo da pravovremeno ohrabrenje, čak i
pravilno procenjen podsticaj, kod njih izazove pravu erupciju zapanjujuće ličnih podataka:
svedočenja, otkrovenja, ispovesti.
Zbog toga je proveo veče slušajući o životu u Senzeni Nau ("To jest, šta smo uradili?" Brz kez.) A
potom su ga odveli do njegovog prostranog gostinskog stana, sa sobama od samog bambusa. Krevet
kao da je bio usečen u bambusov čestar. Ostavši sam, spojio je svoju kodnu kutiju sa telefonom i
pozvao Saksa Rasela.

Rasel je bio u Vladovom novom štabu, istraživačkom centru ugrađenom u dramatičnu perajastu
hrid u Aheron Fose, severno od Olimpus Monsa. Saks je sada tamo provodio sve vreme, učeći
genetski inženjering kao školarac; stekao je uverenje da je biotehnologija ključ za teraformiranje i bio
je odlučan da se poduči do te mere da bi mogao aktivno doprineti tom delu kampanje, uprkos
činjenici da je sve njegovo znanje bilo o fizici. Moderna biologija ozloglašeno je otužna, i mnogi
fizičari ne mogu da je podnesu, ali su ljudi u Aheronu priznali da Saks brzo uči, i Džon im je
verovao. Saks se podrugljivo smejuljio sopstvenom napretku, ali je bilo očigledno da je zašao
duboko u gradivo. Neprestano je govorio o tome: "To je suštinska stvar", rekao bi. "Trebaju nam
voda iz tla i ugljen-dioksid iz vazduha, a za oboje će morati da se postara biomasa." Zato je crnčio za
ekranima i u laboratorijama.
Saslušao je Bunov izveštaj sa uobičajenom ravnodušnošću. Prava parodija naučnika, pomisli
Džon. Čak je nosio i laboratorijski mantil. Videvši njegovo poznato treptanje, Džon se seti priče koju
je ispričao jedan od Saksovih asistenata u veselom društvu na tulumu; u jednom propalom
laboratorijskom opitu, sto laboratorijskih pacova dobilo je injekcije sa sredstvom za povećanje
inteligencije, što ih je pretvorilo u genije. Pobunili su se, pobegli iz kaveza, zarobili glavnog
eksperimentatora, svukli ga i retro-injektovali svoje umove u njegovo telo, upotrebivši metod koji su
smislili na licu mesta - a taj naučnik bio je onaj isti Saksifrejdž Rasel, u belom mantilu, žmirkav,
trzav, laboratorijski pacov. Um mu je bio zbir stotinu superinteligentnih pacova, "i dobio je ime po
cvetu, baš kao laboratorijski pacovi. Bila je to njihova mala šala, razumete?"
Ovim je bilo objašnjeno mnogo toga. Dovršavajući izveštaj, Džon se nasmeši, a Saks radoznalo
nagnu glavu. "Misliš da si ti bio meta kamiona?"
"Ne znam."
"Kako su ljudi tamo reagovali?"
"Uplašeno."
"Misliš da su i oni u tome?"
Džon slegnu ramenima. "Ne verujem. Po svoj prilici samo brinu šta će se sada dogoditi."
Saks načini brz pokret rukom. "Nema izgleda da takva sabotaža ugrozi projekt", reče blago.
"Znam."
"Ko to radi, Džone?"
 "Ne znam."
"Šta misliš, da nije En? Možda je i ona postala prorok, kao Hiroko ili Arkadije, sa sledbenicima,
programom i ostalim?"
"I ti imaš program i sledbenike", podseti ga Džon.
"Ali ja ne nagovaram svoje sledbenike da razaraju i ubijaju ljude."
"Ima ih koji misle da pokušavaš da razoriš Mars. A ljudi će svakako ginuti u nesrećama prilikom
teraformiranja."
"Šta hoćeš da kažeš?"
"Samo te podsećam. Da bi ti bilo jasnije zašto to rade."
"Znači, misliš da je to En."
"Ili Arkadije, ili Hiroko, ili neko za koga nikad nismo čuli, iz novih kolonija. Tamo sad ima puno
ljudi. Puno klika."
"Znam." Saks ode do radne ploče i iskapi svoju olupanu šolju za kafu. Zatim reče: "Bilo bi dobro
da pokušaš da otkriješ ko je to. Pođi gde je potrebno da odeš. Idi i razgovaraj s En. Urazumi je." Glas
mu zadobi tugaljivu notu: "Više ne mogu ni da razgovaram s njom."
Džon je zurio u njega, iznenađen ovim izlivom osećanja. Saks je shvatio njegovo ćutanje kao
nevoljnost, pa nastavi: "Znam da to nije tvoj posao, ali svi će hteti da razgovaraju s tobom. Ti si
praktično jedini za koga to još može da se kaže. Znam da radiš na mohoulima, ali možeš da prepustiš
svoj deo posla tvojoj ekipi i da nastaviš da obilaziš mohoule u okviru istrage. Zaista ne znam nikog
drugog ko bi to mogao. Nemamo pravu policiju. Doduše, ako ove stvari nastave da se dešavaju,
UNOMA će nam je poslati."
"Ili transnacionalce." Bun razmisli o tome. Prizor onog kamiona, kako pada s neba... "U redu. U
svakom slučaju, otići ću da razgovaram s En. Posle toga možemo da se sastanemo i dogovorimo o
merama obezbeđenja za sve projekte teraformiranja. Ako uspemo da sprečimo bar neku od sledećih
sabotaža, UNOMA neće ulaziti u igru."
"Hvala, Džone."
Bun iziđe na terasu stana. Šetalište je bilo gusto zasađeno Hokaido-borovima, a rashlađeni vazduh
zasićen mirisom smole. Dole, među stablima, prolazile su bakarne prilike. Bun je razmišljao o novoj
situaciji. Već deset godina je radio za Rasela na teraformiranju, rukovodeći projektom mohoula,
propagirajući i slično, i uživao je u poslu; međutim, nije bio među vrhunskim stručnjacima ni u jednoj
nauci, te tako nije bio ni u krugovima odlučivanja. Znao je da ga mnogi smatraju maskotom, slavnim
licem za potrošače tamo na Zemlji. Glupim svemircem kome se posrećilo, i otada živi od toga. Nije
mu smetalo; uvek je bilo patuljaka sa sekirama, koji pokušavaju da skrate sve ostale do svoje visine.
Što je u redu, pošto su se u njegovom slučaju malo prešli. Njegova moć nije bila mala, iako je
verovatno samo on mogao da je sagleda, jer se sastojala od bezbroj sastanaka licem u lice, od uticaja
koji je imao na odluke ljudi. Na kraju krajeva, moć nije stvar titule. Moć je stvar vizije, ubedljivosti,
slobode kretanja, slave, uticaja. Maskota se ionako ističe napred, da pokaže put.
A opet, uprkos svemu tome, nešto se moralo reći o njegovom novom zadatku. Već je to osećao.
Biće problematičan, težak, možda rizičan... i, pre svega, izazovan. Novi izazov; to mu se dopadalo.
Vraćajući se u stan da legne (Ovde je spavao Džon Bun!), shvatio je da više neće biti samo prvi
čovek na Marsu, već i prvi detektiv. Naceri se na tu pomisao, a poslednji talas omegendorfa ozari mu
nerve.

En Klejborn bila je u istraživanju planina oko Basena Argire, što je značilo da može da uzme
jedrilicu i odleti iz Senzeni Naa do nje. Zato je rano sledećeg jutra ušao u balon-lift uz kotveno uže
stacionarnog dirižabla koji je lebdeo iznad grada, uživajući dok se dizao iznad sve šire panorame
velikih kanjona Taumasije. Iz dirižabla se spustio u kabinu jedne od jedrilica obešenih ispod trupa.
Pošto se vezao, otkačio je jedrilicu, i ona propade kao kamen sve dok je nije naveo na toplotnu struju
mohoula, koja je silovito hitnu uvis. Boreći se da uspostavi kontrolu, nagnuo je veliku prozirnu
letelicu u široko uzlazno kruženje, podvriskujući dok je izdržavao jake udare; bilo mu je kao da jaše
mehur sapunice iznad logorske vatre!
Na pet hiljada metara, paperje pare počinjalo je da se stanjuje i širi na istok. Džon je izvukao
jedrilicu iz kruženja i poleteo prema istoku, poigravajući se sa njom da bi stekao osećaj. Moraće
pažljivo da koristi vetrove da bi stigao do Argire.
Leteo je pravo u razliveno bleštavilo Sunca. Vetar je klizio preko krila. Zemlja ispod njega bila je
tamnonarandžaste boje, nešto svetlije na horizontu. Južne visije bile su svuda izbušene, divljeg,
prvobitnog lunarnog izgleda, kakav se uvek povezuje sa saturacionim kraterima. Džon je voleo da leti
iznad njih, i upravljao je nesvesno, usredsređen na predeo. Bilo je uživanje zavaliti se i leteti, osećati
vetar praktično pod laktovima, posmatrati okolinu i ne misliti ni na šta. Ove, 2047. godine (ili 'm-10'
godine, kako je obično razmišljao), napunio je šezdeset četiri godine i već je bezmalo trideset godina
bio najslavniji živi čovek; u poslednje vreme bio je najsrećniji kada je sam i kad leti.
Posle jednog sata, počeo je da razmišlja o novom zadatku. Bilo je važno ne upustiti se u fantazije
o lupi i pepelu cigarete, ili o futroli sa pucom; bilo je važnijeg posla i ovde, u vazduhu. Pozvao je
Saksa i upitao ga da li može da spoji njegovu VI sa emigracionim međuplanetnim arhivama UNOMA-
e, a da to tamo ne primete. Pošto je proverio stvar, Saks mu je javio da je to moguće, pa je Džon
poslao listu pitanja, a onda se ponovo usredsredio na let. Jedan sat i puno kratera kasnije, Polinino
crveno svetlo je zatreptalo, upozoravajući na prijem podataka. Džon zatraži od VI različite analize
podataka, i kada je završila, uze da ih proučava na ekranu. Pokretna ustrojstva; bila su zbunjujuća, ali
se nadao da će nešto iskrsnuti kada ih poveže sa sabotažama. Naravno, ljudi su se kretali i bez
podataka o tome, tajna kolonija među njima. A ko bi tek znao šta Hiroko i ostali misle o projektima
teraformiranja? Ipak, vredelo je pogledati.
Na horizontu ispred njega iznikoše Neredijum Montes. Mars nikada nije imao mnogo tektonskih
pomeranja, pa je bilo malo planinskih venaca; oni koji su postojali obično su bili prošireni rubovi
kratera, prstenovi izbačenog materijala posle udara takve snage da je kamenje padalo u dva ili tri
koncentrična kruga, od kojih je svaki bio širok više kilometara i veoma krševit. Helas i Argira,
najveći, imali su i najšire raspone, a treći i poslednji veliki planinski venac, Flegra Montes, na
padini Elizijuma, bio je verovatno od fragmentarnih ostataka udara koje su kasnije prekrili vulkani
Elizijuma ili Okeanus Borealis. Oko tog pitanja vodila se žestoka rasprava, a En, Džonov odlučujući
autoritet u tim stvarima, nikada nije izrazila mišljenje o tome.
Neredijum Montes činili su severni rub oko Argire, ali su En i njena ekipa trenutno istraživali
južnu ivicu, Karitum Montes. Bun je upravio letelicu prema jugu, i u rano popodne nisko je nadleteo
široko ravno polje Basena Argire. Posle divljih kratera visija, dno basena izgledalo je kao veoma
ravno, žućkasto polje, oivičeno velikim lukom rubnih litica. Sa svog mesta, mogao je da vidi bar
devedeset stepeni luka, dovoljno da mu pruži osećaj razmera udara koji je stvorio Argiru. Bio je to
veličanstven prizor. Let preko hiljada marsovskih kratera naučio je Buna umeću da proceni njihove
dimenzije, a Argira je jednostavno bila izvan svih merila; jedan prilično veliki krater, Gaje, bio je
tek rupica na obodu Argire! Tu mora da je pao čitav svet! Ili barem vraški krupan asteroid.
Unutar jugoistočne krivine ruba, na dnu basena blizu obronaka Karituma, opazio je usku, belu
liniju piste. Lako uočljivi tragovi ljudskog rada u toj pustoši isticali su se kao svetionici. Sa brda na
Suncu dizale su se toplotne struje, i on zaokrenu prema jednoj od njih, spustivši se uz titrajuće ammm,
a onda to prestade, i krila letelice vidno odskočiše. Padamo kao kamen, kao onaj asteroid, pomisli
Džon sa osmehom, i uzlete pre spuštanja sa poslednjim dramatičnim odskokom, prelazeći u poniranje
sa svom preciznošću svoga umeća, svestan ugleda majstorskog letača, koji je naravno trebalo svakom
prilikom osvežavati. Deo posla...
Međutim, ispostavilo se da se u modulima pored piste nalazi samo dve žene, i nijedna nije videla
njegovo spuštanje. Bile su unutra, gledajući TV vesti sa Zemlje; primetile su ga tek kada je ušao na
vrata unutrašnje komore i skočile na noge da ga pozdrave. En je gore u jednom od planinskih kanjona,
sa ekipom, rekle su mu, verovatno ne više od dva sata vožnje daleko. Džon je ručao s njima, dvema
Britankama sa severnjačkim akcentom, čvrstim, druželjubivim ženama; potom je uzeo rover i pošao
po tragovima kroz usek u Karitum. Jedan sat zavojitog uspona jarugom ravnog dna doveo ga je do
pokretnog modula i tri parkirana rovera. Prizor ga je podsećao na drumsku kafanu usred bezvodne
Mohave.
U modulu nije bilo nikoga. Iz logora su se pružali tragovi na sve strane. Posle kraćeg razmišljanja,
Bun se pope na brežuljak zapadno od logora i sede. Ispružio se na steni i uzeo kapsulu omegendorfa
pod jezik, posmatrajući kako se crne senke bregova iskradaju na istok. Mislio je na ono što se
dogodilo u Senzeni Na, prolazeći u sećanju kroz sate pre i posle incidenta, izraze lica ljudi, njihove
reči. Prizor kamiona u padu natera mu srce da malo požuri.
U useku iznad brda na zapadu pojaviše se bakarne prilike. On ustade, siđe niz obronak i sačeka ih
kod modula.
"Šta ćeš ti ovde?" upita En, na frekvenciji prve stotine.
"Hoću da razagovaram s tobom."
Ona uzdahnu i isključi se.
U modulu bi bilo tesno i bez njega. Sedeli su u glavnoj prostoriji, koleno uz koleno, dok je Sajmon
Frazijer grejao preliv i vodu za špagete u skučenom kuhinjskom kutku. Jedini prozor modula bio je
okrenut prema istoku, pa su jeli i posmatrali rastezanje senke planina po dnu velikog basena. Džon je
poneo sa sobom polulitarsku bocu konjaka iz Utopije i otvorio ju je posle večere, usred uzdaha
odobravanja. Dok su areolozi gustirali piće, on je prao sudove ("Ne sprečavajte me!") i raspitivao se
kako ide istraživanje. Tragali su za dokazima o postojanju drevnih lednika, koji bi u slučaju
pozitivnog otkrića podržali teoriju o ranoj prošlosti planete, prema kojoj su nizije nekada prekrivali
okeani.
No, da li bi En, pomisli Džon, slušajući ih, baš želela da pronađe dokaz o postojanju okeana? Bio
je to model prošlosti koji je pružao moralnu podršku projektu teraformiranja i ukazao na to da se
stvari samo vraćaju u nekadašnje stanje. Stoga joj možda nije bilo stalo da pronađe dokaze ove vrste.
Da li bi ta nenaklonost uticala na njen rad? Pa, svakako. Ako ne svesno, onda dublje. Svest je ionako
tanka litosfera iznad ogromnog usijanog jezgra. Detektivi to ne smeju da zaborave.
Međutim, izgledalo je da se svi u modulu slažu sa tim da nema tragova glacijacije, a svi su bili
dobri areolozi. Bilo je visokih basena nalik na cirkove, visokih dolina sa klasičnim U-oblikom
glečerskih dolina i nešto kupola-i-zid konfiguracija koje su mogle biti ishod glacijalnog odvajanja;
sve ove pojave viđene su na satelitskim snimcima, kao i par odblesaka za koje su neki verovali da
dolaze sa površina uglačanih od glečera. Ali na zemlji je sve to padalo u vodu. Nisu našli uglačane
površine, čak ni u zavetrini dolina U-oblika; nije bilo morena, lateralnih ili terminalnih; ni traga od
odvajanja, ili prelaznih linija, gde bi se nanatuci isticali i kroz najdeblje slojeve prastarog leda.
Ništa. Još jedan slučaj onoga što su nazivali nebeskom areologijom, čija se prošlost pružala sve do
ranih satelitskih fotografija, pa i do teleskopa. Kanali su bili nebeska areologija; na taj način je
nastalo i mnogo drugih rđavih hipoteza, hipoteza koje su sada bile na probi strogosti zemaljske
areologije. Mnoge su se srušile pod težinom podataka sa površine, i pale u kanale, kako su to oni
govorili.
Glečerska teorija, međutim, i okeanski model kao deo nje, uvek su bili među najotpornijima. Pre
svega, zato što je gotovo svaki model nastanka planete ukazivao na to da je moralo biti gubitka
velikih količina vode u obliku gasa, neznano kuda. I drugo, pomisli Džon, zato što bi mnogo ljudi bilo
zadovoljno kada bi okeanski model bio potvrđen; osećali bi se manje nesigurni u moralnost
teraformiranja. Dakle, protivnici teraformiranja... Ne, nije bio iznenađen što Enina ekipa nije ništa
pronašla. Pomalo pod dejstvom konjaka i izazvan njenom odbojnošću, javio se iz kuhinje: "Ali ako je
i bilo glečera, najmlađi su postojali, šta ja znam, pre milijardu godina? Toliko vreme bi izbrisalo
svaki površinski trag, rekao bih, bile to uglačane površine, morene ili nanatuci. Ostali bi samo
najkrupniji oblici, što i jeste slučaj. Je l' tako?"
En je ćutala, ali sad reče: "Oblici zemljišta ne pripadaju samo glacijaciji. Svi su oni u
uobičajenim marsovskim razmerama, jer su svi nastali od pada kamenja sa neba. Tamo negde napolju
nalaze se sve zamislive formacije, bizarni oblici ograničeni samo uglom pod kojim su položeni."
Odbila je da proba konjak, što je iznenadilo Džona, i sada je zurila u pod, sa izrazom gađenja na licu.
"Ali ne i doline U-oblika", reče Džon.
"Da, i doline U-oblika."
"Problem je u tome što se okeanski model prilično lako prepoznaje", reče Sajmon tiho. "Moguće
je ne naći dokaze za njega, kao mi sad, ali to ga ne pobija."
Očistivši kuhinju, Džon zamoli En da iziđu napolje i prošetaju dok ne zađe Sunce. Oklevala je,
nije joj se išlo; ali to je bio jedan od njenih obreda, svima poznatih, i odmah potom je pristala, uz
brzu grimasu i kratak, težak pogled.
Kada su izišli, poveo ju je na isti brežuljak na kome je odremao. Nebo je bilo kupola boje šljive
nad crnim nazubljenim liticama oko njih, i zvezde su se pojavljivale, na stotine njih, pri svakom
treptaju oka. Stao je pored nje; zurila je negde na drugu stranu. Izlomljena ivica neba mogla je da
bude prizor sa nekog mesta na Zemlji. En je bila nešto višeg rasta od njega, suvonjav, koščati obris.
Bila mu je draga; no, ako je i sama osećala bilo šta slično prema njemu, to je iščezlo kada je izabrao
da radi za Saksa. Njeni optužujući pogledi poručivali su mu da je imao slobodu da izabere da radi
bilo šta, a ipak se odlučio baš za teraformiranje.
Pa, to je bila istina. Pružio je ruku ispred nje, s podignutim prstom. Ona lupnu po pločici na
zglobu šake, i odjednom mu šum njenog dah ispuni uho. "Šta", reče ona, ne okrenuvši glavu.
"Reč je o sabotažama", reče on.
"Tako sam i mislila. Pretpostavljam da Rasel smatra da ja stojim iza toga."
"Nije baš da..."
"Šta on misli, da sam glupa? Da sam u stanju da poverujem da će malo vandalizma zaustaviti vaše
dečačke igre?"
"Pa, neće biti da ga je malo. Sada je to već šest ozbiljnih incidenata, i u svakom je neko mogao da
pogine."
"Izbacivanje ogledala sa orbite može nekog da ubije?"
"Ako je tamo i radi na održavanju."
Oglasila se jednim 'hm'. "Šta se još dogodilo?"
"Juče je sa puta u jednom od mohoula gurnut kamion, i zamalo da padne na mene." Začu kako je
zadržala dah. "To je već treći kamion. Zatim to ogledalo, sa tehničarem održavanja na njemu. Žena je
morala da izvede slobodan solo let do stanice, bio joj je potreban ceo sat da stigne donde, i to jedva.
Pa onda detoniranje skladišta eksploziva u mohoulu u Elizijumu, samo minut pošto su izišli radnici. A
u Podbrežju je sve lišajeve ubio virus zbog koga je zatvorena cela laboratorija."
En slegnu ramenima. "Šta si očekivao od GEM-a? Moguće da je bilo slučajno. Čudi me da se to
nije češće događalo."
"Nije bilo slučajno."
"Ništa to ne znači. Zar Rasel stvarno misli da sam glupa?"
"Znaš da ne misli. Posredi je narušavanje ravnoteže. U projekt se ulaže mnogo novca sa Zemlje,
ali ne bi trebalo puno negativnog publiciteta da veliki deo bude povučen."
"Možda", reče En. "Ali treba malo da oslušneš sebe kad pričaš takve stvari. Ti i Arkadije najveći
ste zagovornici nekakvog novog marsovskog društva, vas dvojica i još možda Hiroko. Ali prema
tome kako Rasel, Frenk i Filis dovlače kapital sa Zemlje, cela stvar će uskoro biti izvan naših ruku.
Biće to samo jedan od poslova, i sve vaše ideje otići će u vetar."
"Volim da verujem da svi želimo sličnu stvar ovde", reče Džon. "Želimo da radimo dobar posao
na dobrom mestu. Mi samo naglašavamo različite delove procesa kojim se to postiže, i ništa više. Da
smo samo objedinili snage i radili kao tim..."
"Ne želimo iste stvari!" reče En. "Vi biste da izmenite Mars, a ja ne. Jednostavna stvar."
"Ovaj..." Džon ostade bez reči pred njenom gorčinom. Polako su se kretali oko vrha brežuljka, u
složenom plesu koji je oponašao razgovor, povremeno licem u lice, zatim potpuno okrenuti jedno od
drugog, a sve vreme je njen glas bio u njegovom uhu, i njegov u njenom. Voleo je ove razgovore u
hodačima, i koristio ih, taj nezaobilazni glas u uhu koji je mogao da bude tako ubedljiv, zavodljiv,
hipnotički. "Čak i da je tako, nije do te mere jednostavno. Hoću da kažem, trebalo je da pomažeš
onima koji su najbliže tvojim ubeđenjima i da budeš protiv onih koji su najdalje od njih."
"To i radim."
"Zato sam i došao da te pitam da li nešto znaš o saboterima. Ima smisla, zar ne?"
"Ne znam ništa o njima. Želim im sreću."
"Lično?"
"Šta?"
"Proverio sam tvoje kretanje u poslednjih nekoliko godina. Uvek si bila u blizini sabotaža,
otprilike mesec dana pre nego što bi se dogodile. Bila si u Senzeni Nau pre nekoliko nedelja, pre
nego što si došla ovamo, zar ne?"
Slušao ju je kako diše. Bila je ljuta. "Koriste me kao paravan", promrmljala je, i još nešto što nije
čuo.
"Ko?"
Okrenula mu je leđa. "Trebalo bi da ispitaš Kojota o ovome, Džone."
"Kojota?"
Ona se kratko nasmeja. "Nisi čuo za njega? Ljudi pričaju da luta površinom bez hodača. Iskrsne tu
i tamo, ponekad na obe strane sveta u istoj noći. Lično je poznavao Velikog Čoveka, u stara dobra
vremena. I veliki je drug sa Hiroko. I veliki neprijatelj teraformiranja."
"Jesi li ga upoznala?"
Nije odgovorila.
"Slušaj", reče on posle skoro minut zajedničkog disanja, "neko će poginuti. Slučajni prolaznici."
"Slučajni prolaznici će ginuti kada se otopi permafrost i tle nam se uruši pod nogama. Ni sa tim
nemam nikakve veze. Ja samo radim svoj posao. Pokušavam da dokumentujem ono što je postojalo
pre nego što smo došli ovamo."
"Da. Ali ti si jedna od najčuvenijih crvenih, En. Ti ljudi mora da su ti se obratili zbog toga, i
nadam se da ih nisi podržala. To bi moglo da sačuva živote."
 Okrenula se prema njemu. Vizir njenog šlema odražavao je zapadno obzorje, gore ljubičasto, dole
crno, sa nazubljenom, sirovom ivicom između boja. "Da ste ostavili planetu na miru, sačuvali biste
živote. To je ono što ja želim. Ubila bih i tebe da sam mislila da bi to pomoglo."

Posle toga nije preostalo Bog zna šta da se kaže. Vraćajući se u modul, on pokuša da pokrene još
jednu temu. "Šta misliš da se dogodilo sa Hiroko i ostalima?"
"Nestali su."
Džon zakoluta očima. "Nije razgovarala s tobom o tome?"
"Ne. Je li razgovarala s tobom?"
"Nije. Ne verujem da se obratila bilo kome izvan svoje grupe. Da li znaš kuda su otišli?"
"Ne."
"Imaš li neku ideju o tome zašto su otišli?"
"Verovatno su hteli da nas se oslobode. Da stvore nešto novo. Ono što ti i Arkadije govorite da
želite, oni su stvarno želeli."
Džon zavrte glavom. "Ako to urade, biće to samo za dvadesetoro ljudi. Ja bih da se to ostvari za
sve."
"Možda su realističniji od tebe."
"Možda. Videćemo. Postoji više od jednog načina da se ovo uradi. Moraš to da shvatiš."
Nije mu odgovorila.
Ljudi su ih posmatrali dok su ulazili u modul, i En, koja je otutnjala u kuhinjicu, nije baš pomogla
da ostave najbolji utisak. Džon sede na naslon za ruke jednog od kauča i postavi im još pitanja o
poslu, o količinama vode u tlu Argire, kao i o južnoj polulopti uopšte. Veliki baseni ležali su nisko,
ali su bili isušeni prilikom udara koji su ih stvorili; uopšte se činilo da je voda na planeti uglavnom
oticala na sever. Još jedan deo zagonetke: niko nikad nije objasnio zašto su južna i severna polulopta
toliko različite, a to je bio važan problem u areologiji, čije je rešenje moglo da bude ključ za
objašnjenje svih ostalih enigmi marsovskog predela, kao što je teorija tektonske ploče svojevremeno
razjasnila mnoge probleme u geologiji. Među prisutnima je bilo onih koji su, zapravo, i sada hteli da
primene tektonsko objašnjenje, razvivši postavku da je stara kora kliznula preko same sebe na južnu
polovinu, ostavivši severnu da joj izraste nova koža, i da se onda sve zaledilo u tom stanju, kada je
hlađenje planete zaustavilo sve tektonske pokrete. En je smatrala da je to besmisleno; po njenom
mišljenju, severna polulopta bila je jednostavno najveći krater od svih, sudbonosni udar Nojevog
doba. Udar sličnih razmera izbio je iz Zemlje materijal za Mesec, verovatno otprilike u isto doba.
Areolozi su neko vreme razmatrali različite strane problema, a Džon je slušao i povremeno
postavljao neutralna pitanja.
Uključili su TV vesti sa Zemlje i pogledali kratku emisiju o nedavno otvorenim rudnicima i
bušotinama na Antarktiku.
"To je naše delo, znate", reče En iz kuhinje. "Rudnici i naftne bušotine bili su skoro sto godina
zabranjeni na Antarktiku, još od IGY-a i prvog sporazuma. Ali kada je ovde počelo teraformiranje,
sve je puklo. Tamo dole im ponestaje nafte, i Južni Klub je siromašan, a imaju pod nosom čitav
kontinent nafte, gasa i minerala, koji bogate zemlje Severa tretiraju kao nacionalni park. Onda su na
Jugu videli kako iste bogate zemlje Severa počinju da rasturaju Mars, i rekli su: 'Znači tako, vi
možete da razbucate celu planetu, a mi treba da čuvamo ovaj ledeni breg tu u komšiluku, sa svim
sirovinama koje su nam toliko potrebne? Zaboravite!' I tako su raskinuli Antarktički sporazum, i sada
tamo buše i niko ništa ne preduzima u vezi s tim. Ode i poslednje čisto mesto na Zemlji."
Prišla je i sela pored ekrana, sakrivši lice iza šolje vruće čokolade. "Ima još ako 'oćeš", reče
Džonu, neljubazno. Sajmon mu uputi saosećajan pogled, a ostali su zurili iskolačenih očiju u oboje,
zapanjeni svađom između dva člana prvih stotinu: kakva priča! Džon zamalo da se nasmeje; kada je
ustao da uzme šolju čokolade, iznenada se sagnu i poljubi En u kosu. Ona se ukoči, a on ode u
kuhinju. "Svi mi želimo različite stvari od Marsa", reče on, zaboravivši da je maločas na brežuljku
rekao En suprotnu stvar. "No, eto nas tu, nema nas mnogo, i ovo je naš dom. Načinićemo ga onakvim
kakav želimo da bude, k'o što reče Arkadije. Trenutno ti se ne dopada ono što žele Saks ili Filis,
njima ono što ti želiš, a Frenku se ne dopada ništa što želi bilo ko drugi, i svake godine dolazi još
ljudi koji podržavaju ovaj ili onaj stav, čak i ako ga ne poznaju. Može da nastane gadna situacija. U
stvari, već je donekle takva, sa ovim napadima na opremu. Možete da zamislite da se to dogodi u
Podbrežju?"
"Hiroko i njena grupa pelješili su Podbrežje sve dok su bili tamo", reče En. "Mora da jesu, čim su
mogli onako naprečac da ispare."
"Ja', može biti. Ali nisu ugrožavali živote ljudi." On se ponovo seti kamiona kako pada niz okno,
kratko i živo. Otpio je vreli kakao i opekao usta. "Bogamu! Znate, kad god me ove stvari obeshrabre,
pokušam da se podsetim da je sve prirodno. Neizbežno je da se ljudi sukobljavaju, ali se sada bar
sukobljavamo oko problema Marsa. Hoću da kažem da se ljudi ne svađaju oko toga da li su
Amerikanci, Japanci, Rusi ili Arapi, ili oko vere, rase, pola ili šta ja znam oko čega. Bore se zato što
žele ovu ili onu budućnost za Mars. Sada je to jedina stvar koja ima smisla. Što znači da smo već na
pola puta do rešenja." Zagledao se u En, koja je zurila u pod. "Shvataš šta hoću da kažem?"
Ona ga okrznu pogledom. "Bitna je ona druga polovina."
"U redu, možda jeste. Previše toga uzimaš zdravo za gotovo, ali i to je ljudski. Međutim, moraš da
shvatiš da si uticala na nas, En. Pa zar Saks i mnogi drugi nisu govorili da treba učiniti sve što se
može da se Mars što pre teraformira - sudariti nekoliko asteroida sa planetom, upotrebiti hidrogenske
bombe da se pokuša oživljavanje vulkana - što god bude potrebno! A sada su svi ovi planovi otpali
zbog tebe i tvojih sledbenika. Izmenjena je čitava vizija onoga što treba teraformirati i dokle ići u
tome. Osim toga, čini mi se da je moguće naći kompromis, tako što ćemo dobiti određenu zaštitu od
zračenja, biosferu i možda vazduh za disanje, ili bar toliko vazduha da ne umremo odmah bez njega -
a planetu ćemo ipak ostaviti gotovo istu kakva je bila." En zakoluta očima na ovo, ali on je nastavio
da kuje gvožđe: "Niko ne govori da će napraviti prašumsku planetu, čak i kada bi to mogao! Uvek će
biti hladna, i Tarzis će večno da štrči pravo u svemir, što znači da će ogroman deo planete ostati
nedirnut. I sve to zbog tebe."
"Ali ko jemči da posle načinjenog prvog koraka nećete poželeti više?"
"Možda neki hoće. Ali ja ću prvi da im stanem na put. Hoću! Možda nisam na tvojoj strani, ali
shvatam tvoje stavove. I kada letim iznad visija kao što sam leteo danas, moram da priznam da mi se
dopada ono što vidim. Ljudi mogu da pokušaju da izmene planetu, ali će i planeta istovremeno
menjati njih. Znaš da su ljudi koji su prvi ugledali Veliki Kanjon zaključili da je ružan k'o pakao, zato
što nije bio kao Alpi. Dugo im je trebalo da otkriju njegovu lepotu."
"Ionako su najveći deo potopili", reče En mračno.
"Jeste, jeste. Ali ko zna šta će našoj deci biti lepo? Sigurno je da će imati osnovu u onome što
poznaju, a ovo mesto biće jedino koje poznaju. Mi, dakle, teraformiramo planetu, ali ona areoformira
nas."
"Areoformiranje", reče En, i licem joj prelete tako nečest osmejak; videvši ga, Džon oseti kako
mu lice gori; prošle su godine otkako ju je video da se tako osmehuje, a voleo ju je, i voleo je da je
vidi nasmejanu.
"Dopada mi se ta reč", dodala je. Uperila je prst u njega: "Ali držim te za reč, Džone Bune!
Zapamtiću šta si rekao večeras!"
"I ja ću", reče on.

Ostatak večeri prošao je u opuštenijem raspoloženju. A sutradan ga je Sajmon otpratio do piste,

gde je bio rover kojim će se odvesti na sever. Sajmon, koji bi ga obično pozdravio osmehom i
stiskom ruke, samo retko sa 'Vidimo se', odjednom mu reče: "Zaista cenim ono što si rekao sinoć.
Mislim da ju je to istinski razvedrilo. Posebno kad si pomenuo klince. Znaš, trudna je."
"Šta?" Džon zatrese glavom. "Nije mi rekla. Jesi li ti, ovaj, otac?"
"Aha." Sajmon se naceri.
"Koliko joj je godina sada, šezdeset?"
"Aha. To stvar čini malo težom, da tako kažem, ali već se događalo. Uzeli su jajnu ćeliju
zamrznutu pre petnaest godina, oplodili je i ušpricali u nju. Videćemo kako će ići. Kažu da Hiroko u
poslednje vreme stalno ostaje u drugom stanju, samo ih izbacuje kao inkubator, uvek C-rezom."
"Svašta se priča o Hiroko, ali to su samo naklapanja."
"Pa, ovo smo čuli od nekoga ko bi trebalo da zna."
"Od Kojota?" reče Džon oštro.
Sajmon podiže obrve. "Čudi me da ti je rekla za njega."
Džon uzdahnu, osetivši nejasno nezadovoljstvo. Njegova slava očito je podrazumevala da mu je
promaklo mnogo tračeva. "Dobro je što jeste. Pa, kad smo već tu..." Pružio je desnicu i rukovaše se,
snažnim stiskom razvijenim u ranim svemirskim danima. "Čestitam. Pazi na nju."
Sajmon slegnu ramenima. "Ti znaš En. Uvek je po njenom."
18.
Bun je iz Argire tri dana putovao na sever, uživajući u okolini i samoći, i svakog bi popodneva
proveo nekoliko sati pretražujući planetne arhive o kretanju ljudi, tražeći veze sa sabotažama. Rano
četvrtog jutra stigao je do kanjona Marinerisa, oko 1500 kilometara severno od Argire. Naišao je na
odašiljački drum sever-jug i pošao njim uz kratak uspon do južnog ruba Ponora Melas, a onda je
izišao iz rovera da osmotri prizor.
Nikada nije bio u ovom delu velikog sistema kanjona; pre dovršetka Transverzale Marinerisa bilo
je veoma teško stići dovde. Vidik je nesumnjivo bio dramatičan: litica Melasa spuštala se punih tri
hiljade metara od vrha do dna kanjona, tako da je pogled sa ivice na sever bio poput onog iz
jedrilice. Drugi zid kanjona bio je jedva vidljiv u daljini, samo rub koji je virio iznad horizonta, a
između dve litice ležalo je prostranstvo Ponora Melas, srce čitavog sistema Marinerisa. Maglovito je
nazirao pukotine u dalekim liticama, znake ulaza u druge kanjone: Ponor Jus na zapadu, Kandor na
severu, Koprates na istoku.
Džon je više od sata išao ispucalim rubom, dugo ostavljajući spuštena sočiva dvogleda na viziru,
nastojeći da vidi što više od najvećeg kanjona na Marsu i osećajući ushit crvene zemlje. Bacao je
kamenje u ponor i posmatrao kako nestaje, pričao sam sa sobom i pevao, skakutao na prstima u
trapavom plesu. Potom se vratio u rover, osvežio se i odvezao se nešto dalje duž ivice, do početka
puta niz liticu.
Ovde je Transverzala postajala betonski drum sa jednom trakom, i vijugala niz grbu ogromne
kamene rampe koja se pružala sa južnog ruba do dna kanjona. Ovaj čudni oblik, nazvan Ženevska
Mamuza, prostirao se pod gotovo pravim uglom od litice na sever, pravo prema Ponoru Kandor; bio
je na tako savršenom mestu za njihove potrebe da je, sa putem na sebi, podsećao na rampu koju su
sagradili putari.
No, bila je to strma mamuza, i put je morao da vijuga sve do dna, da bi zadržao razuman nagib.
Video se odozgo; hiljadu serpentina duž grbe, nalik na žuti konac prošiven kroz nabor na zamrljanom
crvenom tepihu.
Bun je oprezno vozio niz to čudo, okrećući volan rovera levo pa desno, nebrojeno puta, dok
konačno nije morao da stane da odmori ruke i da pruži sebi priliku da se osvrne na južni zid iza
njega; bio je zaista strm, izbušen izlomljenom šarom duboko izlokanih pukotina. Onda je nastavio da
vozi još pola sata, krivudajući levo-desno, levo-desno, sve dok se put nije najzad ispružio pravo po
sredini stanjene mamuze, koja se na svom kraju širila i stapala sa dnom kanjona. A tamo dole,
nalazila se grupa vozila.
Ispostavilo se da je to švajcarska ekipa koja je upravo dovršila gradnju puta, pa je proveo noć s
njima. Bilo ih je osamdesetak: većinom mladi, većinom bračni parovi, govorili su nemački,
italijanski, francuski i, zbog njega, engleski, sa nekoliko različitih akcenata. Sa njima su bila deca,
mačke i pokretni staklenik pun začinskih trava i povrća. Uskoro će se pokrenuti kao Cigani, u
karavanu sačinjenom uglavnom od mašina za iskopavanje zemlje, prema zapadnom kraju kanjona, da
polože put kroz Noktis Labirintus i na istočni obronak Tarzisa. Posle toga će se graditi drugi putevi;
možda preko Izbočine Tarzisa između Arsija Monsa i Pavonis Monsa, možda i jedan na sever, do
Vidikovca Ehus. Nisu još tačno znali kuda će, i Bun je imao utisak da im je svejedno; planirali su da
provedu ostatak života putujući okolo i gradeći puteve, tako da im nije bilo mnogo važno gde će ići
sledeće. Cigani-lutalice, zauvek.
Postarali su se da se svako dete rukuje sa Džonom, a on im posle večere održa kratak govor,
uobičajeno blebetanje o novom životu na Marsu. "Kad vas vidim ovde napolju, zaista sam srećan, jer
je to deo novog životnog ustrojstva: ovde imamo priliku da stvorimo novo društvo - na tehničkom
planu sve se menja, pa bi tako trebalo da bude i na društvenom. Nisam sasvim siguran kako novo
društvo treba da izgleda, to je, uostalom, i najveći problem, ali znam da to treba da se dogodi i
mislim da vi i druge manje grupe na površini razmišljate o tome na praktičan način. Susret sa vama
pomaže i meni u razmišljanju." Kako i jeste bilo, iako nikad nije bio naročito dobar u koherentnom
razmišljanju; stoga je još malo vrdao u svojem neobaveznom, asocijativnom stilu, vadeći nasumce iz
vreće misli. A njima su blistale oči u svetlosti svetiljki dok su ga slušali.
Kasnije je sedeo sa nekolicinom u krugu oko jedine preostale upaljene svetiljke i razgovarao s
njima dugo u noć. Mladi Švajcarci su ga ispitivali o njegovom prvom putovanju i o prvim godinama u
Podbrežju. Obe teme za njih su očito imale mitske dimenzije, i on im je ispričao istinitu priču, bar do
izvesne mere, uspevši dobro da ih nasmeje; potom je on njima postavljao pitanja o Švajcarskoj, kako
je tamo, šta misle o njoj, zašto su ovde, a ne tamo. Jedna plavokosa žena se nasmeja na to pitanje.
"Znaš ko je Bugen?" upita, a on odmahnu glavom. "Bugen je deo našeg Božića. Sami Klaus obilazi
kuću po kuću, znaš, i ima pomoćnika, Bugena, koji nosi ogrtač sa kapuljačom i veliku vreću. Sami
Klaus pita roditelje kakva su im deca bila tokom godine, a roditelji mu pokazuju dnevnik, znaš, gde je
sve zapisano. I ako su deca bila dobra, Sami Klaus im daje poklone. Ali ako roditelji kažu da su deca
bila nevaljala, Bugen ih pokupi u vreću i više ih niko nikada ne vidi."
"Šta!" uzviknu Džon.
"Tako nam pričaju. To je Švajcarska. Zato sam ovde, na Marsu."
"Doneo te Bugen?"
Svi se nasmejaše, i žena s njima. "Da. Uvek sam bila nevaljala." Onda se malo uozbilji. "Ali ovde
neće biti Bugena."
Pitali su ga šta misli o sukobu između crvenih i zelenih, a on je slegnuo ramenima i kratko im
objasnio Enina i Raselova gledišta.
"Mislim da oboje greše", reče jedan od njih. Zvao se Jirgen i bio je jedan od šefova, inženjer koji
je podsećao na spoj burgermajstera i ciganskog kralja, tamne kose, oštrog lica i ozibljnog držanja.
"Normalno, obe strane tvrde da su za prirodu. Drugo i ne može da se kaže. Crveni kažu da priroda
znači Mars ovakav kakav je. Ali to nije priroda, jer je sve mrtvo. To je samo kamen. Zeleni kažu isto
ovo i tvrde da će teraformiranjem dovesti prirodu na Mars. Ali ni to nije priroda, nego samo kultura.
Razumeš, bašta. Umetnički rad. Što znači da nijedan način ne daje prirodu. Nemoguće je stvoriti
prirodu na Marsu."
"Zanimljivo!" reče Džon. "Moram to da kažem En, da vidim šta će ona reći. Ali..." Malo je
razmislio. "Kako onda zoveš ovo? Kako zovete ovo što radite?"
Jirgen slegnu ramenima, i iskezi se. "Nikako. Ovo je jednostavno Mars."
Možda to znači biti Švajcarac, pomisli Džon. Sve češće ih je sretao prilikom svojih putovanja, i
svi su mu izgledali ovakvi. Samo su radili i nisu marili za teoriju. Da li je nešto u redu ili nije.
Kasnije, pošto su ispili još nekoliko boca vina, upitao ih je jesu li čuli za Kojota. Oni se
nasmejaše, a jedan reče: "To je onaj što je došao ovamo pre vas, zar ne?" Ponovo se nasmejaše
izrazu njegovog lica. "Obična priča", objasni drugi. "Kao kanali, i Veliki Čovek. Ili Sami Klaus."
Vozeći se sledećeg dana na sever preko Ponora Melas, Džon požele (po drugi put) da su svi na
planeti Švajcarci, ili bar kao Švajcarci. Ili da bar u nekim stvarima budu više kao Švajcarci. Njihova
ljubav prema okruženju kao da je bila izražena posebnim načinom života: racionalnim, pravičnim,
bogatim, naučnim. Za takav život radiće ma gde bili, jer je za njih najvažniji način života, a ne
zastave ili uverenja ili prazne reči, pa čak ni ona njihova mala stenovita teritorija na Zemlji.
Švajcarska ekipa putara već je pripadala Marsu, jer je sa sobom ponela život, a ostavila prtljag.
 Uzdahnuo je i uzeo da ruča dok se rover ljuljao pokraj odašiljača na sever. Naravno, nije sve bilo
tako jednostavno. Putari su bili putujući Švajcarci, neka vrsta lutalica, od onih Švajcaraca koji su
najveći deo života proveli izvan Švajcarske. Bilo je puno takvih, ali su bili izabrani baš zbog toga što
su drugačiji. Švajcarci koji su sedeli kod kuće bili su prilično opterećeni svojim poreklom; i dalje
naoružani do zuba, i dalje spremni da budu čuvari svačije gotovine. I dalje izvan članstva u UN.
Mada su zbog toga Džonu bili još zanimljiviji, kao model, uzevši u obzir moć koju je UNOMA
trenutno imala nad situacijom. Njihova sposobnost da budu deo sveta, ali da istovremenu budu po
strani; da ga koriste, ali da ga drže dalje od sebe; da budu mali, ali da upravljaju; naoružani do zuba,
ali nikada u ratu; zar to nije njegovo objašnjenje kako bi trebalo da bude na Marsu? Činilo mu se da u
tome leže određene pouk, za buduću državu na Marsu, ako je bude.
U samoći je dosta vremena provodio razmišljajući o toj budućoj državi; bila je neka vrsta njegove
opsesije, i otkrio je da ga muči to što su mu najveći domet bile samo neke nejasne želje. Zato je sada
pomno razmislio o Švajcarskoj i o onome što bi mogao da izvuče iz primera, nastojeći da bude
organizovan u tome: "Polina, molim te, pozovi mi enciklopedijski tekst o švajcarskom državnom
uređenju."
Rover je prolazio odašiljač za odašiljačem, dok je on čitao tekst sa ekrana. Bio je razočaran
saznanjem da u državnom uređenju nema ničeg posebnog. Izvršna vlast bila je poverena veću
sedmorice, izabranom od skupštine. Nisu imali uticajnog predsednika, što se jednom delu Bunove
ličnosti nikako nije dopadalo. Skupština, osim što je birala savezno veće, kao da nije imala mnogo
posla; nalazila se u procepu između ovlašćenja izvršnog veća i prava građana, iskazanog
neposrednim inicijativama i referendumima, a tu su ideju uzeli upravo iz Kalifornije devetnaestog
veka. Postojao je i federalni sistem; kantoni su u svojoj različitosti imali veliku samostalnost, što je
takođe slabilo moć skupštine. Ali je moć kantona generacijama slabila, savezna vlada je preuzimala
sve više vlasti u svoje ruke. Kuda to vodi? "Polina, molim te, pozovi mi moj ustavni dokument."
Dodao je nekoliko redova dokumentu koga je nedavno započeo: Savezno veće, neposredne
inicijative, slaba skupština, lokalna nezavisnost, posebno u pitanjima kulture. Materijal za
razmišljanje. Još podataka u bućkurišu ideja. Nekako mu je bilo lakše kad ih zabeleži.
Vozio se dalje, prisećajući se spokojstva putara, čudne mešavine inženjeringa i misticizma.
Topline njihove dobrodošlice, koju je posebno cenio; nije uvek bilo tako. U naseljima Arapa i
Jevreja, na primer, naišao je na veoma krut prijem, možda zato što su ga smatrali ateistom, ili zato što
je Frenk širio priče o njemu; bio je zapanjen kada je naišao na arapski karavan, čiji su putnici
verovali da je on zabranio gradnju mošeje na Fobosu; nemo su zurili u njega čak i kada je rekao da
nije ni čuo za takav plan. Bio je prilično siguran da je to Frenkovo maslo, jer je preko Žanet i drugih
došlo do njega da se Frenk okomio da mu skreše krila na taj način. Jeste, bilo je različitih grupa koje
su ga dočekivale hladno: Arapi, Jevreji, posade na atomskim reaktorima, transnacionalni operativci...
grupe sa samostalnim, ambicioznim i parohijskim programima, ljudi kojima su smetali njegovi širi
vidici. Na žalost, bilo je dosta takvih.
Prenuo se iz misli i pogledao oko sebe, iznenadivši se kada je video da je vidik sa sredine Melasa
isti kao u nekoj od severnih nizija. Veliki kanjon je na tom mestu bio širok dve stotine kilometara, a
zakrivljenost planete tako oštra da su severni i južni zidovi kanjona, visoki po tri kilometra, bili
sasvim ispod horizonta. Severni horizont nije se promenio do sledećeg jutra, kada se razdvojio na
dno kanjona i veliki severni zid, razdeljen nadvoje pukotinom kratkog kanjona na pravcu sever-jug,
koji je spajao Melas i Kandor. Tek kada je zašao u taj široki prorez, dobio je priliku da vidi ono što
su ljudi zamišljali da se nalazi u Marinerisu: sa obe strane okruživali su ga istinski ogromni zidovi,
tamnosmeđe gromade izrivene beskrajnim rezovima vododerina i grebena. U podnožju zidova ležale
su velike gomile odronjenog kamenja ili odlomljene terase fosilnih obala.
Švajcarski put je u ovom prolazu bio niz zelenih odašiljača koji je krivudao između meza i korita,
te se činilo kao da je Dolina Spomenika bila prenesena na dno kanjona, dvaput dubljeg i pet puta
šireg od Velikog Kanjona. Prizor ga je toliko opčinio da je zaboravio na sve drugo, i prvi put u toku
putovanja vozio se ceo dan, a da nije uključio Polinu.
Severno od procepa kuda je prolazila Transverzala, stigao je do ogromnog slivnika Ponora
Kandor, i ovaj put je imao utisak da se nalazi usred divovske kopije Obojene Pustinje, sa taložnim
slojevima svuda okolo, prugama ljubičastih i žutih sedimenata, narandžastih dina, ružičastog peska,
indigo vododerina; zaista fantastičan, ekstravagantan predeo, zbunjujući za oko jer su sve te raskošne
boje ometale da se razluči šta je šta, koje je veličine i koliko je daleko. Džinovke visoravni za koje
se činilo da mu zaprečuju put pretvarali su se u krivudave slojeve na dalekoj litici; manje stene pored
odašiljača postajale su ogromne meze, udaljene pola dana vožnje. I sve boje su gorele u svetlosti
zalazećeg Sunca, čitav spektar Marsa bio je pred njim i plamteo kao da boje izbijaju iz kamena, od
bledožute do pegave tamnoljubičaste. Ponor Kandor! Moraće jednom da se vrati i da ga istraži.
Sledećeg dana, rover je počeo uspon uz beskrajnu padinu severnog Ofira, putem koji su Švajcarci
postavili godinu dana ranije. Uvis, sve više i više; a onda, i ne videvši rub, ostavio je kanjone iza
sebe. Prošao je pored kupolastih jama Ganges Katene i ponovo se našao u poznatoj ravnici, na
širokom drumu preko uskog horizonta pored Černobila i Podbrežja; zatim još dan putovanja do
Vidikovca Ehus, Saksovog novog štaba projekta teraformiranja. Putovao je ukupno nedelju dana, i
prešao dve i po hiljade kilometara.

Saks Rasel bio se vratio iz Aherona i čekao ga je kod kuće. Saks je sada predstavljao nesumnjivu
moć, pošto ga je deset godina ranije UNOMA imenovala za rukovodioca teraformiranja. A tih deset
godina moći neizbežno su uticale na njega. Obezbedio je pomoć UN i transnacionalaca da izgradi
čitav grad za sedište projekta i smestio ga pet stotina kilometara zapadno od Podbrežja, na rub litice
istočnog zida Ponora Ehus. Ehus je bio jedan od najdubljih i najužih kanjona na planeti, njegov
istočni zid bio je viši i od južnog Melasa; mesto na kome su odlučili da sagrade grad bila je
strmoglava bazaltna litica visoka četiri hiljade metara. Na vrhu litice teško se moglo zapaziti da je tu
nedavno sagrađen grad; zemljište dalje od ivice bilo je gotovo nedirnuto, sa tek ponekom betonskom
ulaznom kulom, tu i tamo, i toplotnom strujom Rikovera na severu. Ali kada je Džon izišao iz rovera i
ušao u jednu od rubnih kula, a zatim u jedan od velikih liftova u njoj, počeo je da naslućuje razmere
grada; liftovi su se spuštali pedeset spratova. A kada je prošao tih pedeset spratova, našao se pred
liftovima koji će ga spustiti još niže, čitavim nizom liftova sve do dna Ponora Ehus. Recimo da je
visina sprata deset metara; to je značilo da je na litici bilo mesta za četiri stotine spratova. Veliki deo
tog prostora bio je, zapravo, još neiskorišćen, i većina odaja bila je grupisana na najviših dvadeset
spratova. Saksove prostorije, na primer, bile su sasvim blizu vrha.
Njegova soba za sastanke bila je prostrana otvorena odaja, sa panoramskim prozorom iz jednog
komada stakla, duž celog zapadnog zida. Kada je Džon ušao u sobu, tražeći Saksa, još je bila sredina
jutra, i prozor je bio maltene nevidljiv; duboko, duboko dole ležalo je dno ponora, polovinom u
senci, a dalje, ka Suncu, stajao je mnogo niži zapadni zid Ehusa, a još dalje velika padina izbočine
Tarzis, dižući se sve više i više prema jugu. Na sredini razdaljine nalazila se niska čvoruga Tarzis
Tolusa, a levo od nje, tek nešto malo iznad horizonta, purpurna kupa Askreus Monsa, najsevernijeg
od velikih prinčevskih vulkana.
Ali Saks nije bio u sobi za sastanke, i Džon je verovao da ovaj nikada nije ni pogledao kroz taj
prozor. Bio je u susednoj prostoriji, laboratoriji, laboratorijski pacov više nego ikad, zgrbljenih leđa
i trzavih brkova, šarajući pogledom po podu, govoreći glasom koji je podsećao na VI. Proveo je
Džona kroz čitav niz laboratorija, naginjući se da osmotri ekran ili grafički ispis na sporoj,
beskrajnoj hartiji, obraćajući mu se preko ramena, potpuno odsutan. Sobe kroz koje su prolazili bile
su pretrpane kompjuterima, štampačima, monitorima, knjigama, namotajima i hrpama hartije,
disketama, meračima GC-mase, inkubatorima, isparivačima dima, dugačkim laboratorijskim
stolovima prepunim instrumenata, čitavim bibliotekama, a na svakoj slobodnoj površini stajale su
biljke u posudama, većinom neprepoznatljivi čvorovi, oklopljeno mesnato rastinje i slično, tako da se
na prvi pogled činilo da je iskipela virusna plesan i preplavila sve. "Ove tvoje laboratorije kao da
postaju malo neuredne", reče Džon.
"Glavna laboratorija je planeta", odgovori Saks.
Džon se nasmeja, pomeri jarkožuti nadarktički kaktus sa stola i sede. Ljudi su pričali da Saks više
uopšte ne izlazi iz laboratorija. "Šta danas kuvate?"
"Atmosferu."
Naravno. Bio je to problem koji je kod Saksa izazivao ozbiljne napade treptanja. Sva toplota koju
su puštali ili njome uticali na planetu činila je atmosfreu gušćom, ali su je sve strategije za
eliminaciju ugljen-dioksida proređivale; i dok je sastav vazduha polako postajao nešto malo manje
otrovan, istovremeno se gubio efekt staklene bašte, tako da se sve ponovo hladilo i proces se
usporavao. Negativna povratna sprega sukobljavala se sa pozitivnom, širom planete. Uravnotežiti sve
ove činioce u bilo kakav smislen estrapolativni program bio je zasad poduhvat koji niko nije rešio na
Saksovo zadovoljstvo, tako da je pribegao uobičajenom rešenju: latio se da to učini sam.
Provlačio se uskim prostorom između opreme, pomičući stolice s puta. "Jednostavno ima previše
ugljen-dioksida. U početku su to samo ćuškali pod tepih. Mislim da ću da pošaljem robote da
propuste južnu polarnu kapu kroz Sabatjeove fabrike. Ono što možemo da obradimo neće sublimirati,
i moći ćemo da oslobađamo kiseonik i proizvodimo ugljene cigle, čini mi se. Biće toliko ugljenih
cigala da nećemo znati šta da radimo s njima. Imaćemo crne piramide pored belih."
"Lepo."
"Aha." Iza njega su brujali Krej i dva nova kompjutera 'Šiler', dajući njegovom jednoličnom
recitalu bas podlogu. Po Saksovim rečima, ove mašine provodile su sve vreme prolazeći kroz
različite modele uslova, ali su rezultati, iako nikad isti, retko bili ohrabrujući. Vazduh će još dugo biti
hladan i otrovan.
Saks je odlutao niz hodnik, i Džon pođe za njim u prostoriju koja je izgledala kao još jedna
laboratorija, iako su se u njoj nalazili postelja i frižider u jednom uglu. Svuda razbacane gomile
knjiga bile su obrasle biljem u saksijama, bizarnim pleistocenskim rastinjem koje je izgledalo
podjednako pogubno kao i vazduh napolju. Džon sede na slobodnu stolicu, jedinu u sobi. Saks je
stajao i zurio u žbun morskih školjki na podu, dok je Džon opisivao svoj susret sa En.
"Misliš da je umešana?" upita Saks.
"Mislim da možda zna ko jeste. Pomenula je nekoga, zvala ga je Kojot."
"Ah, da." Saks kratko pogleda Džona - njegova stopala, tačnije. "Huška nas na lik iz legende.
Znaš, navodno je bio sa nama na Aresu. Sakriven kod Hiroko."
Džon je bio toliko iznenađen što Saks zna za Kojota da je potrajalo dok nije shvatio šta ga je još
uznemirilo u onome što je čuo. Konačno se setio. Maja mu je jedne noći poverila da je videla nekoga,
nekog neznanca. Maja je teško propatila tokom putovanja, pa je njenu priču pripisao tome. Ali sada...
Saks je šetao okolo, uključujući svetla, zagledajući ekrane, gunđajući o merama bezbednosti.
Nakratko je otvorio vrata frižidera, i Džon opazi još nakostrešenog rastinja; ili je i tamo čuvao
eksperimente, ili je njegova hrana doživela zabrinjavajuću erupciju plesni. Džon reče, "Jasno ti je
zašto je najviše napada bilo na mohoule. Najlakše ih je napasti."
Saks nagnu glavu u stranu. "Je li?"
"Razmisli. Tvoje male vetrenjače leže svuda, i tu se ništa ne može učiniti."
"Ljudi ih kvare. Stižu nam izveštaji."
"Šta, desetak ili više? A koliko ih je još napolju, sto hiljada? One su glupost, Saks. Smeće. Tvoja
najgora ideja." I gotovo pogubna za projekt, u stvari, zbog posuda sa algama koje je Saks sakrio u
nekima. Alge nisu preživele, činjenica; ali da jesu i da je nekome uspelo da dokaže Saksovu
odgovornost za njihovo rasejavanje, mogao je da izgubi posao. Još jedan pokazatelj da je Saksovo
logičko ponašanje bilo samo fasada.
Nos mu je sada bio namreškan. "Dodaju teravat godišnje."
"Rasturanje nekoliko komada neće to ugroziti. Što se tiče drugih fizičkih operacija, crna snežna
alga je na severnoj polarnoj kapi i ne može se ukloniti. Jutarnja i večernja ogledala su na orbiti, i nije
ih lako izbaciti."
"Neko je to uspeo da uradi sa Pitagorom."
"Tačno, ali znamo ko je to bio, i sada je prati ekipa bezbednjaka."
"Ne verujem da će ih ikada odvesti do nekog drugog. Sasvim je moguće da su spremni da žrtvuju
po jednu osobu za svako delo. Uopšte me ne bi iznenadilo."
"Ja', ali bi određene izmene kod nadzornog osoblja sasvim onemogućile tajno unošenje alata."
"Mogu da upotrebe ono što se nalazi tamo." Saks odmahnu glavom. "Ogledala su ranjiva."
"U redu. Svakako više nego neki drugi projekti."
"Ta ogledala dodaju trideset kalorija po kvadratnom centimetru", reče Saks. "I ova vrednost sve
više raste." Gotovo svi teretnjaci sa Zemlje sada su bili sunčani jedrenjaci, i po dolasku u Marsov
sistem povezivali su se sa velikim grupama ranije pristiglih, ostavljenih u areosinhronoj orbiti i
programiranih da se okreću tako da odbijaju svetlost do odredišta, dodajući svakog dana još malo
energije u zoru i u sumrak. Čitav poduhvat koordinirao je Saksov štab, i on se ponosio time.
"Pooštrićeme mere bezbednosti za sve ekipe održavanja", reče Džon.
"To. Povećana bezbednost na ogledalima i u mohoulima."
"Da. Ali to nije sve."
Saks šmrknu. "Na šta misliš?"
"Pa, problem je u tome što potencijalni ciljevi nisu samo projekti teraformiranja per se. Mislim,
nuklearni reaktori su na neki način takođe deo projekta; proizvode dosta energije za vas i ispuštaju
toplotu poput peći. Ako ode samo jedan od njih, biće svakojake štete, čak više političke nego
fizičke."
Vertikalne brazde između Saksovih očiju dopirale su mu gotovo do ivice kose. Džon ispruži
dlanove. "Nije moja krivica. Jednostavno je tako."
Saks reče: "VI, zabeleži. Proveriti obezbeđenje reaktora."
"Zabeleženo", reče jedan od 'Šilera', zvučeći u dlaku isto kao Saks.
"A to još nije najgore", reče Džon. Saks se trže i besno se zagleda u pod. "Laboratorije za
bioinženjering."
Saksova usta se pretvoriše u tanku crtu.
"Svakog dana tamo nastaju novi organizmi", nastavi Džon, "i sasvim je moguće napraviti nešto što
će ubiti sve drugo na planeti."
Saks zatrepta. "Nadajmo se da niko od tih ljudi ne razmišlja kao ti."
"Ja samo pokušavam da razmišljam kao oni."
"VI, zabeleži. Obezbeđenje biolaboratorija."
 "Naravno, Vlad, Ursula i njihova grupa ugradili su samoubilačke gene u sve što su stvorili", reče
Džon. "Ali oni služe da zaustave preterano uspevanje ili nekontrolisane mutacije. Ako ih neko
namerno zaobiđe i smućka nešto čemu pogoduje preterano uspevanje, bićemo u nevolji."
"Jasno mi je."
"Dakle. Laboratorije, reaktori, mohouli, ogledala. Moglo je da bude i gore."
Saks zakoluta očima. "Drago mi je što tako misliš. Razgovaraću sa Helmutom o tome. Ionako
uskoro treba da ga vidim. Izgleda da će odobriti Filisin lift na sledećem sastanku UNOMA. To će
znatno smanjiti troškove teraformiranja."
"Hoće, na kraju, ali početna ulaganja moraju da budu ogromna."
Saks slegnu ramenima. "Dovesti asteroid tipa Amor na orbitu, montirati robotsku fabriku i pustiti
je u rad. Nije tako skupo kao što misliš."
Džon zakoluta očima. "Sakse, ko plaća sve ovo?"
Saks nagnu glavu, zatrepta. "Sunce."
Džon ustade, iznenada gladan. "Onda Sunce vuče poteze. Zapamti to."
19.
Mangalavid je svako veče emitovao šest sati domaćeg amaterskog videa, uvrnuti koktel materijala
koji je Džon gledao kad god je imao priliku. Pošto je smešao obilnu zelenu salatu u kuhinji, Džon je
zato otišao do odaje vidikovca na stambenom spratu i seo da jede i gleda, povremeno bacajući
poglede prema raskošnom zalasku Sunca iznad Askreusa. Prvih deset minuta programa za to veče
snimila je žena koja je radila kao santirani inženjer u fabrici za preradu otpada u Ponoru Borealis;
njen nasnimljeni glas bio je pun poleta, ali zamoran: "Najlepše je što možemo da natopimo sve što
hoćemo određenim materijalima, kiseonikom, ozonom, azotom, argonom, parom, nekim
biomaterijalima - što nam daje slobodu koju nismo imali tamo, kod kuće. Samo meljemo ono što nam
daju dok sve ne razdvojimo." Tamo, kod kuće, ponovi Džon u sebi. Došljakinja. Posle nje je sledio
pokušaj takmičenja u karateu, urnebesan i lep u isto vreme, pa dvadeset minuta gde su neki Rusi igrali
Hamleta u svemirskim odelima na dnu mohoula Tirena Patera, snimak koji je Džonu izgledao blesavo
sve dok Hamlet nije ugledao Klaudija kako kleči u molitvi, a kamera se podigla da prikaže mohoul
kao zidove katedrale iznad Klaudija do beskrajno dalekog zraka Sunčeve svetlosti poput oproštenja
koje nikad neće dobiti.
Džon isključi TV i siđe liftom do spavaonice. Leže i opusti se. Karate kao balet. Došljaci su bili
takođe inženjeri, građevinci, naučnici svih struka, ali se činilo da nisu tako jednosmernih misli kao
prvih stotinu, i to je verovatno bilo dobro. I oni su posedovali naučni način razmišljanja i poglede,
bili su praktični, empirični, racionalni; preostala je nada da je izborni postupak na Zemlji i dalje bio
protiv fanatizma, jer je slao ljude sa senzibilitetom putujućih Švajcaraca, praktične, ali otvorene za
nove mogućnosti, sposobne da razviju novu odanost i uverenja. Bar se nadao da je tako. Sada je znao
da je to pomalo naivno. Trebalo je samo pogledati prvih stotinu da se shvati da naučnici mogu da
postanu fanatični kao bilo ko, možda čak i više, možda zbog preusko usmerenog obrazovanja.
Nestanak Hirokine grupe... Tamo negde u kamenitoj divljini, srećna kopilad... Zaspao je.
Još nekoliko dana radio je na Vidikovcu Ehus, a onda primio poziv od Helmuta Bronskog u
Barouzu, koji je hteo da razgovara s njim o novodošlima sa Zemlje. Džon odluči da se odveze vozom
do Barouza i lično se sretne sa Helmutom.
Veče uoči odlaska, svratio je do laboratorija da vidi Saksa; kada je ušao, Saks reče onim svojim
jednoličnim glasom; "Pronašli smo asteroid tipa Amor, sastavljen od devedeset procenata leda, na
orbiti koja će ga dovesti u blizinu Marsa za tri godine. Baš ono što sam tražio, u stvari." Planirao je
da postavi robotski vođen pokretač mase na ledeni asteroid, da ga gurne na orbitu unutar atmosfere
Marsa i da ga tako sagori. Ovo bi zadovoljilo protokole UNOMA-e kojima se zabranjivalo razaranje
velikih razmera u slučaju direktnog udara, ali bi ipak obogatilo atmosferu velikim količinama vode i
razdvojenog vodonika i kiseonika, zapravo najpotrebnijih gasova. "Time bi atmosferski pritisak
mogao da se poveća za svih pedeset milibara."
"Šališ se!" Prosečna vrednost na nultoj visini pre njihovog dolaska bila je između sedam i deset
milibara (prosečna vrednost na nivou mora na Zemlji bila je 1013), i svi njihovi dotadašnji pokušaji
podigli su je samo do pedeset milibara. "Jedna ledena kugla će udvostručiti atmosferski pritisak?"
"Tako pokazuju simulacije. Naravno, sa tako niskom početnom vrednošću, udvostručavanje nije
odveć veliko dostignuće kao što zvuči."
"Ipak je sjajno, Sakse. A biće i teži slučaj za sabotažu."
Ali Saks nije hteo da ga podsećaju na to. Malko se namrštio i klisnuo.
Džon se nasmeja njegovoj plašljivosti i pođe prema vratima. Onda stade da razmisli, pa pogleda
levo i desno po hodniku. Nikoga. A u Saksovim prostorijama nijedan video-monitor. Vratio se unutra,
smešeći se na svoje šunjanje na prstima, i osmotrio papirni haos na Saksovom stolu. Odakle da
počne? Verovatno je sve što je zanimljivo u njegovoj VI, ali ona sigurno reaguje samo na Saksov glas
i beleži pokušaje ulaska sa strane. Nečujno je otvorio ladicu stola. Prazna. Sve su bile prazne; malo
je nedostajalo da se glasno nasmeje, ali je uspeo da se obuzda. Na laboratorijskoj klupi ležala je
gomila prepiske; uzeo je da je lista. Uglavnom poruke pristigle od biologa iz Aherona. Na dnu gomile
bio je list nepotpisanog rukopisa, bez povratne adrese ili šifre pošiljaoca; Saksov printer izbacio ju
je bez ikakve vidljive identifikacije. Poruka je bila kratka:
1) Samoubilačke gene koristimo za kontrolu bujanja. 2) Sada na površini ima toliko izvora toplote
da ne verujemo da bi neko uspeo da razlikuje energiju koju mi ispuštamo od ostalih izvora. 3)
Jednostavno smo se složili u želji da se odvojimo i da radimo samostalno, bez mešanja sa strane.
Verujem da sad razumeš.
Pošto je čitav minut zurio u tekst, Džon podiže glavu i osvrnu se po sobi. I dalje nikoga. Još
jednom je pogledao poruku, vratio ju je tamo gde je našao, tiho izišao iz Saksove sobe i pošao nazad
u gostinski deo. "Sakse", reče s divljenjem, "ti vrećo prepredenih pacova!"

Voz za Barouz bio je uglavnom teretni, sa trideset uskih vagona i dvoje putničkih kola na početku,
i tako je brzo i glatko klizio superprovodničkom magnetnom pistom da je bilo teško verovati očima;
posle Džonovih beskrajnih klackanja roverom kroz nedođije delovalo je gotovo zastrašujuće. Jedino
rešenje bilo je da preplavi centre zadovoljstva u mozgu omegendorfom, zavali se i uživa, gledajući
napolje u nešto što se moglo opisati kao nadzvučni let po zemlji.
Pista je bila postavljena otprilike uporedo sa desetim stepenom S-širine; planirano je da se jednog
dana zatvori prsten oko planete, ali je trenutno bila dovršena samo deonica između Ehusa i Barouza.
Barouz je postao najveći grad na polulopti. Prvobitno naselje sagradio je konzorcijum američkog
porekla, prema projektu EZ pod francuskim vođstvom, i nalazilo se na gornjem kraju Izidis Planicije,
zapravo ogromnoj uvali gde su se severne ravnice duboko usecale u južna gorja. Bokovi i pročelje
uvale ublažavali su zakrivljenost planete na takav način da je okolina grada donekle podsećala na
zemaljske horizonte, i dok je voz brzao niz veliku uvalu, Bun je imao pogled preko tamnih polja
prošaranih mezama sve do šezdesetak kilometara udaljenog obzorja.
Zgrade u Barouzu bile su uglavnom nastambe na liticama, usečene u zidove pet niskih meza,
grupisanih na uzvisini zavoja prastarog vijugavog kanala. Veliki delovi vertikalnih stranica meza bili
su zatvoreni pravougaonicima od reflektujućeg stakla, kao postmodernistički oblakoderi položeni na
bok i ugurani u brda. Zapanjujući prizor, zaista, i mnogo impresivniji od Podbrežja, ili čak Vidikovca
Ehus, koji je imao divan pogled, ali je sam bio nevidljiv. Ne, stakleni bokovi Barouza, uzdignuti nad
kanalom koji kao da je vapio za vodom, sa pogledom na daleke bregove, ostavljali su utisak koji je
narastajućem gradu podario ugled najlepšeg naselja na Marsu.
Njegova zapadna železnička stanica bila je u unutrašnjosti jedne od prokopanih meza, zastakljena
odaja visine šezdeset metara. Džon iziđe u taj ogroman prostor i poče da se probija kroz mnoštvo
ljudi, zijajući uvis kao seljak na Menhetnu. Posade vozova nosile su plave kombinezone, istraživački
timovi zelenu boju hodača, birokrate UNOMA-e odela, građevinski radnici radne kombinezone, u
bojama duge da bi podsećali na sportsku odeću. Sedište UNOMA-e bilo je smešteno u Barouz pre tri
godine, i to je izazvalo pravu eksploziju gradnje; nije se moglo odrediti da li na stanici ima više
birokrata UNOMA-e ili građevinaca.
U dnu dvorane Džon pronađe ulaz u podzemnu i poveze se malim vagonom prema sedištu
UNOMA-e. U vagonu je morao da se rukuje sa nekoliko ljudi koji su ga prepoznali i prišli mu,
ponovo osećajući staru nelagodnost ribice u akvarijumu. Opet je bio među strancima. U gradu.
 Te večeri je večerao sa Helmutom Bronskim. Sretali su se već mnogo puta, i Džon se divio tom
čoveku, nemačkom milioneru koji se uključio u politiku: bio je visok, mesnat, plavokos i crvenog
lica, besprekorno negovan, odeven u skupo sivo odelo. Bio je ministar fininasija u EEZ kada je
prihvatio položaj u UNOMA-i. Sada je pričao Džonu najnovije vesti, na veoma uglađenom
britanskom engleskom, i predano jeo pečenu govedinu sa krompirom između bujica rečenica, držeći
srebrni pribor za jelo poput nemačkog radnika. "Dodelićemo prava na ispitivanje Elizijuma
transnacionalnom konzorcijumu Armskor. Dopremiće ovamo sopstvenu opremu."
"Ali, Helmute", reče Džon, "zar to neće biti prekršaj Marsovskog sporazuma?"
Helmut načini širok pokret viljuškom: oni su ljudi širokih pogleda, govorio je njegov pogled, koji
razumeju suštinu stvari. "Sporazum je zastareo, to je očigledno svakom ko poznaje situaciju. Ali
njegova revizija sledi tek za deset godina. U međuvremenu moramo da pokušamo da predvidimo
određene vidove revizije. Zato već sada dajemo neke koncesije. Ne postoji razuman razlog za
odlaganje, a i da smo pokušali, u glavnoj skupštini bi bilo gužve."
"Ali ne mogu da verujem da će glavna skupština progutati to što smo prvu koncesiju dali starom
južnoafričkom proizvođaču oružja!"
Helmut slegnu ramenima. "Armskor ima malo veze sa svojim počecima. Ostalo je samo ime. Kada
je Južna Afrika postala Azanija, kompanija je premestila sedište u Australiju, a zatim u Singapur. A
sada je to već mnogo više nego samo vazduho-kosmička kuća. Posredi je prava transnacionalka, novi
među tigrovima, sa sopstvenim bankama i kontrolnim udelom u otprilike pedeset od starih 500
Velikih."
"Pedeset?" reče Džon.
"Jeste. A Armskor je jedna od najmanjih trasnacionalki: zato smo ga i izabrali. Ali i pored toga
ima razvijeniju ekonomiju od većine zemalja izuzev dvadeset najvećih. Prerastajući u
transnacionalke, znaš, stare multinacionalke prilično povećavaju svoju moć i imaju uticaja u glavnoj
skupštini. Kada jednoj od takvih damo koncesiju, od toga ima koristi dvadeset ili trideset zemalja, i
otvara im se pristup Marsu. Što se tiče ostalih zemalja, to ima ulogu presedana. Tako se smanjuje
pritisak na nas."
"A-ha." Džon razmisli o tome. "Reci mi, ko je učestvovao u sklapanju ugovora?"
"Pa, bilo nas je, znaš."
Helmut je jeo dalje, spokojno prenebregavaći Džonov uporni pogled.
Džon skupi usta i skrenu pogled. Odjednom mu je postalo jasno da razgovara sa čovekom koji je,
mada je bio običan funkcioner, smatrao sebe neuporedivo važnijom ličnosti na planeti od Buna. Pun
sebe, glatko izbrijan (i gde se to šiša?), Bronski se zavali u stolici i naruči im piće posle jela.
Njegova pomoćnica, koja je ih je služila te večeri, požuri da ga posluša.
"Mislim da je ovo prvi put da me služe na Marsu", primeti Džon.
Helmut mirno izdrža njegov pogled, ali mu se crveni obrazi još jače zacrveneše. UNOMA je kao
činilac želela da ostavi preteći utisak, da se prikaže kao zastupnik tako složenih sila kakve Džonov
mentalitet meteorološke stanice ne bi umeo ni da zamisli. Ali Džon je već imao prilike da se uveri da
je pet minuta igranja Prvog Čoveka Na Marsu obično dovoljno da slomi takvo držanje; zato se
smejao i pio, pričao priče, aludirao na tajne poznate samo prvoj stotini, davao pomoćnici-kelnerici
jasno do znanja da je on taj koji je glavni za stolom - ponašajući se uopšte na bezbrižan,
pokroviteljski, nadmen način - tako da je u trenutku kada su ispili šerbet i rakiju sam Bronski bio
preglasan i hvalisav, očito nervozan i u defanzivi.
Funkcioneri. Džon je morao da se nasmeje.
Ali ipak je bio radoznao u vezi sa pravim razlogom njihovog sastanka, koji mu još nije bio jasan.
Možda je Bronski želeo da vidi uživo kako će vest o novoj koncesiji uticati na jednog pripadnika
prvih stotinu - da bi procenio reakciju ostalih? To bi bilo glupo, jer je za valjanu procenu reakcije
prvih stotinu bilo potrebno ispitati bar osamdesetoro njih, ali je verovatno ipak bilo tačno. Džon je
bio navikao da ga koriste kao predstavnika svega i svačega, kao simbol. Ponovo zaštitni znak. To je
zaista umelo da bude gubljenje vremena.
Pitao se da li bi mogao da izvuče neku korist za sebe iz večeri, i dok su se vraćali prema
apartmanu za goste, reče: "Jesi li možda čuo za Kojota?"
"Misliš, životinju?"
Nacerio se, i ostavio tu temu. U sobi je legao na krevet, uključio Mangalavid i razmislio o svemu.
Perući zube pre spavanja, pogledao je svoj lik u ogledalu i napravio grimasu. Široko je zamahnuo
četkicom: "Pa", reče u nepravednoj parodiji Helmutovog neznatnog akcenta, "ofo je posao, snaš!
Posao kao sfe trugo!"

Sledećeg jutra imao je nekoliko slobodnih sati pre prvog sastanka, pa je proveo vreme sa
Polinom, proučavajući ono što se moglo naći o poslovima Helmuta Bronskog u poslednjih šest
meseci. Da li bi Polina mogla da zaviri u diplomatsku torbu UNOMA-e? Da li je Helmut posetio
Senzeni Na, ili neko drugo mesto sabotaže? Dok je Polina prolazila kroz svoje logaritme pretrage,
Džon je progutao omegendorf da ubije mamurluk i pokušao da objasni sebi šta leži iza ideje da
pretraži podatke o Helmutu. UNOMA je u poslednje vreme predstavlja najvišu vlast na Marsu, bar
po slovu zakona. U praksi, kako se prethodne večeri jasno pokazalo, imala je onu uobičajenu nemoć
UN pred nacionalnim armijama i transnacionalnim novcem; kad god bi prestala da im služi, bila je
bespomoćna; nije mogla protiv njihove volje, a verovatno nije ni pokušavala, jer je bila njihovo
oruđe. Dobro, šta onda hoće oni, nacionalne vlade i transnacionalni upravni odbori? Ako sabotaže
budu dovoljno česte, hoće li to biti razlog da dovedu više svojih snaga obezbeđenja? Je li to način da
povećaju kontrolu?
Načinio je zvuk gađenja. Izgleda da je jedini učinak njegovog istraživanja za sad bio utrostručen
spisak sumnjivih. Javi se Polina: "Izvini, Džone", i na ekranu se pojavi informacija. Diplomatska
torba, otkrila je, bila je zaštićena jednom od onih novih nerešivih šifara: za ulazak je bio potreban
ključ šifre. Sa druge strane, Helmutovo kretanje moglo se lako pratiti. Bio je na Pitagori, orbitalnom
ogledalu izbačenom sa orbite, pre deset nedelja. I u Senzeni Nau, dve nedelje pre Džonove posete. A
ipak niko u Senzeni Nau nije pomenuo njegovu posetu.
Nedavno se vratio iz rudarskog naselja koje se gradilo na mestu po imenu Kota Bredberi. Dva
dana kasnije, Džon pođe tamo.

Kota Bredberi nalazila se nekih osam stotina kilometara severno od Barouza, na najistočnijem
ogranku Nilosirtis Mense. Mense su bili nizovi dugačkih meza nalik na ostrva južnih visija usred
plićaka severnih ravnica. Nedavno je bilo utvrđeno da su ostrvske meze Nilosirtisa bogato nalazište
ruda, sa ležištima bakra, srebra, cinka, zlata, platine i drugih metala. Ovakva ležišta rude bila su
otkrivena na nekoliko mesta u oblasti takozvanog Velikog Nagiba, gde su se južne visije spuštale
prema severnim nizijama. Neki areolozi išli su tako daleko da su čitavu oblast Nagiba nazvali
područjem rudnog porekla, koje je opasivalo planetu kao šav na lopti za bezbol. Bila je to još jedna
neobičnost u velikoj zagonetki sever-jug i privukla je, naravno, više nego dovoljno pažnje.
Iskopavanja praćena intenzivnim areološkim proučavanjima vodili su naučnici zaposleni u UNOMA-
i, kao i - Džon je to otkrio pretragom podataka o zaduženjima novih pridošlica - transnacionalci; svi
su pokušavali da otkriju ključ za pronalaženje novih ležišta. Ali geologija mineralnih slojeva nije
bila potpuno shvaćena ni na Zemlji, zbog čega su istraživanja još posedovala jak element slučajnosti,
a na Marsu je sve bilo još zagonetnije. Najnovija otkrića na Velikom Nagibu uglavnom su bila
slučajna, i oblast je tek sada počela da bude središte istraživanja.
Otkriće Kote Bredberi ubrzalo je lov, jer je sve ukazivalo na to da će biti ravna najvećim
zemaljskim nalazištima, možda čak nalazištu Bušvelt u Azaniji. Dakle: zlatna groznica u Nilosirtisu.
A Helmut Bronski takođe je posetio poprište.
Koje je zapravo bilo malo i praktično, tek na početku razvoja; samo Rikover i nekoliko rafinerija,
pored meze koja je bila prokopana i pretvorena u naselje. Kopovi su bili raštrkani u ravnici između
meza. Bun je odvezao rover do naselja, spojio se sa garažom, a onda se provukao kroz komore.
Unutra ga je pozdravio odbor za doček, a onda su ga odvukli do sobe za sastanke, sve u staklu, na
razgovor.
Rekli su mu da ih u Bredberiju ima tri stotine i da svi rade za UNOMA-u, a da su obuku prošli u
transnacionalnom konzorcijumu Šelalko. Kada su poveli Džona u kratak obilazak, saznao je da među
njima ima bivših Južnoafrikanaca, Australijanaca i Amerikanaca, i svi su želeli da se rukuju s njim;
tri četvrtine njih bili su muškarci, bledi i čisti ljudi, više nalik na labtehničare nego na garave trolove
koje je Džon zamišljao kada bi čuo reč rudar. Većina ih je radila po dvogodišnjem ugovoru, i rekli su
mu da vode računa o vremenu do isteka, brojeći nedelje, pa čak i dane. Rudnicima su upravljali
uglavnom preko telekomandi i izgledali su zaprepašćeno kada je Džon zatražio da siđe u jedan od
kopova. "To je obična jama", reče jedan. Bun ih je nevino posmatrao. Posle trenutnog oklevanja,
razleteli su se da organizuju grupu koja će ga povesti napolje.
Trebalo im je dva sata da obuku hodače i iziđu iz komore. Odvezli su se do ivice kopa, a zatim su
se spustili niz rampu u terasastu okruglu jamu, dugačku oko dva kilometra. Izišli su iz vozila i pošli za
Bunom u obilazak. Okruženi velikim robotskim buldožerima, kiperima i kopačima, njegova četiri
pratioca sve vreme su kolačila oči iza vizira. Plaše se da neka od nemani ne pomahnita, pomisli
Džon. Posmatrao ih je, zapanjen njihovom plašljivošću; odjednom je postao svestan činjenice da
Mars za nekoga može da bude i kazneni zadatak, paklena kombinacija Sibira, unutrašnjosti Saudijske
Arabije, zime na Južnom Polu i Novog Mira.
A možda misle da je opasno u njegovom društvu. Ta mogućnost ga je iznenadila. Očito da su svi
čuli za pad onog kamiona; može biti da je samo to. Ili je ipak nešto više? Znaju li oni nešto što on ne
zna? Razmislivši malo o ovome, Džon oseti da i sam počinje da zvera; verovao je da je pad kamiona
puka podudarnost, ili bar nešto što može da se dogodi samo jednom. Međutim, bilo je lako pratiti
njegovo kretanje; svi su znali gde je. Svaki put kad iziđeš, samo te hodač deli, glasila je izreka. A u
oknu rudnika svuda su bile nemani...
No, vratili su se, a da se ništa nije dogodilo. Te večeri su priredili uobičajenu svečanu večeru i
zabavu u njegovu čast, zabavu sa teškim opijanjem, obilnom upotrebom omegendorfa i bučnim
raspojasanim razgovorom; za to je bila zaslužna grupa inženjera, mladih ljudi punih snage, srećnih
zbog otkrića da je Džon Bun, zapravo, zabavan momak. Prilično redovna reakcija, naročito među
mlađim ljudima. Džon ih je zabavljao, a i sam se dobro provodio i usput dosta neprimetno ubacivao
pitanja u razgovor. Po sopstvenom mišljenju. Nisu bili čuli za Kojota, iako su čuli za Velikog Čoveka
i skrivenu koloniju. Izgledalo je da Kojot ne pripada toj mitskoj kategoriji; bio je neka vrsta kućne
tajne, poznate, bar prema Džonovim zapažanjima, samo nekima među prvih stotinu.
Rudari su nedavno ipak imali neobičnu posetu; naišao im je jedan arapski karavan, na putu oko
ivice Vastitas Borealisa. Rekli su mu da su Arapi pričali da su ih posetili neki od 'izgubljenih
kolonista', kako su ih zvali.
"Zanimljivo", reče Džon. Činilo mu se malo verovatno da bi se Hiroko ili neko iz grupe pojavio
pred ljudima, ali ko zna? Mogao bi to da ispita; uostalom, na Koti Bredberi nije ni bilo nekog drugog
posla za njega. Primetio je da je teško baviti se detektivskim poslom pre nego što se dogodi zločin.
Zato je proveo još dan-dva posmatrajući iskopavanje, ali je malo toga saznao; samo se pojačala
njegova prepadnutost zbog razmera operacije, količina materijala koje su robotski kopači uspevali da
izvade. "Šta ćete da radite sa tolikim metalom?" upitao je, pošto je zavirio i u drugu veliku otvorenu
jamu, iskopanu dvadeset pet kilometara zapadno od naselja. "Prevoz do zemlje bi ga učinio skupljim
nego što vredi, zar ne?"
Predvodnik radova, crnokos muškarac isklesanog lica, se naceri. "Čuvaćemo ga dok mu ne poraste
vrednost. Ili dok ne izgrade svemirski lift."
"Verujete u to?"
"Oh, da, pa materijali su tu! Grafitna vlakna ojačana dijamantskim spiralama. Čak bi i na Zemlji
mogli da izgrade takav lift. Ovde će to biti lako."
Džon zatrese glavom. To popodne vozili su se jedan sat do naselja, pored raskopanih jama i
gomila šljake, prema dalekoj izmaglici rafinerija sa druge strane meze. Navikao je da viđa zemljište
raskopano za gradnju, ali ovo... Neverovatno šta nekoliko stotina ljudi mogu da učine. Naravno, bila
je to ista tehnologija koja je omogućila Saksu da izgradi vertikalni grad čitavom visinom Vidikovca
Ehus, tehnologija zahvaljujući kojoj su tako brzo nicali novi gradovi; jeste, ali napraviti toliku pustoš
samo da bi se vadio metal za nezasite potrebe Zemlje...
Sutradan je ostavio predvodniku radova zadatak da za dva meseca uspostavi đavolski strog režim
obezbeđenja, a onda se odvezao po delimično razvejanom tragu arapskog karavana, prateći ga na
sever i istok.
20.
Pokazalo se da sa tim karavanom putuje i Frenk Čalmers. Ali on nije video ili čuo da je viđen
neko od Hirokinih ljudi, a nijedan Arapin nije hteo da prizna da je on taj koji je ispričao tu priču na
Koti Bredberi. Lažni trag, dakle. Ili trag koji su izbrisali Arapi, uz Frenkovu pomoć; ako je bilo tako,
zar bi uopšte došlo do Džona? Iako su nedavno stigli na Mars, Arapi su bez sumnje već bili Frenkovi
saveznici; živeo je sa njima, govorio njihov jezik, a i sada je, prirodno, bio stalni posrednik između
njih i Džona. Ništa od neometane istrage, osim onoga što je Polina uspela da nađe u dokumentaciji, za
šta nije morao da postane putnik karavana.
Ali Džon je ipak neko vreme putovao sa njima preko velikog mora dina, a oni su se bavili
areologijom i pomalo izviđanjem nalazišta. I Frenk im se tek nedavno pridružio, radi razgovora s
jednim prijateljem, Egipćaninom; bio je suviše zauzet da bi se bilo gde dugo zadržao. Posao
Sekretara SAD napravio je od njega svetskog putnika kakav je bio Džon, i često su im se ukrštali
putevi. Frenk je uspeo da zadrži svoj položaj vođe američkog odeljenja tokom vladavine tri
administracije, iako je to bilo kabinetsko mesto; podvig dostojan divljenja, čak i ako se izuzme
udaljenost Vašingtona. Zato je sada nadgledao raspodelu ulaganja transnacionalki američkog porekla,
a ova dužnost učinila ga je suludim od prezaposlenosti i nadutim od moći; Džonu je izgledao kao
poslovna verzija Saksa, stalno u pokretu, neprestano razmahujući rukama kao da diriguje muzikom
svog govora, koji se tokom godina izmenio u pljunuti turbo-pogon Privredne komore. "Moram da
pokupim prava na Nagib pre nego što transnacionalke i Švabe sve pomažnjavaju, a to znači šljakanje
do besvesti!" Njegov stalni refren. Često ga je izgovarao pokazujući na mali globus koji je nosio u
džepu. "Pogledaj samo te tvoje mohoule, obišao sam ih tek prošle nedelje, jedan je blizu Severnog
Pola, tri na šezdeset stepeni severne i južne širine, četiri duž polutara, a svi zgodno smešteni zapadno
od vulkanskih kupa da bi hvatali tamošnje uzlazne struje, divota jedna." Zavrteo je globus, i plave
tačke koje su označavale mohoule za trenutak se razvukoše u plave linije. "Lepo je videti da konačno
radiš nešto korisno."
"Konačno."
"Nego, slušaj, u Helasu postoji novo industrijsko naselje. Tamo proizvode pokretačke jedinice
takvim tempom da će do L 90 moći da prevoze nekih tri hiljade emigranata, a s obzirom na novu flotu
šatlova za putovanja tamo i ovamo, to je jedva dovoljno." Primetio je izraz na Džonovom licu, pa
brzo dodade: "Sve se to na kraju pretvara u toplotu, Džone, i tako se teraformiranje pomaže još nečim
osim novcem i radom. Hoću da kažem, razmisli malo o tome."
"A da li se ikad pitaš šta će na kraju biti zbog svega toga?" upita Džon.
"Kako to misliš?"
"Znaš, ovolika navala ljudi i opreme, dok se na Zemlji sve raspada."
"Na Zemlji će se uvek sve raspadati. Mogao bi već da se navikneš na to."
"Da, ali ko će biti vlasnik ovoga ovde? Ko će da upravlja?"
Frenk samo napravi grimasu zbog Džonove naivnosti, zbog same prirode pitanja. Videvši to,
Džonu je sve bilo jasno, čitava mešavina gađenja, nestrpljivosti i čuđenja. Delimično je bio
zadovoljan što je odmah shvatio o čemu je reč; poznavao je svog starog prijatelja bolje nego bilo
koga u sopstvenoj porodici, tako da je to mrko bledooko lice koje mu se kezilo bilo lice brata,
blizanca koga je znao otkad zna za sebe. S druge strane je bio ljut na Frenka zbog njegove
sažaljivosti. "Ljudi se pitaju, Frenk. Ne samo ja i ne samo Arkadije. Ne možeš samo da slegneš
ramenima i da se praviš da je pitanje glupo, kao da tu nema šta da se odluči."
"UN odlučuju", reče Frenk kratko. "Njih ima deset milijardi, a nas deset hiljada. Milion na jednog.
Ako si želeo da utičeš na taj odnos snaga, trebalo je da zauzmeš položaj u UNOMA-i, kao što sam ti
rekao da uradiš kada su otvorili sedište. Ali ti me nisi slušao. Samo si slegnuo ramenima. Mogao si
stvarno da postaneš neko, a šta si sad? Saksov pomoćnik za propagandu."
"I za razvoj, bezbednost, zemaljske poslove i mohoule."
"Prazna slama!" dočeka Frenk. "Kriješ glavu u pesku! 'Ajde, idemo da jedemo."
Džon pristade, i odoše da večeraju u najvećem roveru Arapa, pečenu jagnjetinu i jogurt začinjen
koprom, ukusan i egzotičan obrok. Ali Džon je otkrio da je još kivan na Frenka zbog njegove
podrugljivosti koja još nikad nije izostala. Staro rivalstvo, oštro kao i uvek; čak ni uloga Prvog
Čoveka nije mogla da poljulja Frenkovu podsmešljivu nadmenost.
Zato je, kada se sledećeg dana neočekivano pojavila Maja Tojtovna, putujući na zapad prema
Aheronu, Džon više nego obično produžio svoj zagrljaj sa njom; i potrudio se da do završetka večere
bude jasno da će ona provesti noć u njegovom roveru - stvar posebnog držanja, posebnog smeha,
pogleda punih značenja, maltene slučajnog dodirivanja njihovih mišica dok su stajali, probajući
šerbete, i razgovarali sa radosnim muškarcima iz karavana, koji su je očito smatrali očaravajućom...
njihov stari jezik pomirenja i zavođenja, razvijen tokom godina. A Frenk je samo ukočeno posmatrao,
razgovarajući na arapskom sa svojim egipatskim prijateljima.
Te noći, dok su Džon i Maja vodili ljubav na ležaju u njegovom roveru, on se načas odvojio od
nje i osmotrio njeno belo telo, pomislivši: eto ti tvoje političke moći, Frenki, druže! Onaj okamenjeni
pogled rekao je sve o pomamnoj želji za Majom, koja se još nije ugasila. Frenk bi, kao i većina
muškaraca u karavansaraju te noći, dao sve da bude na Džonovom mestu u tom trenutku; jednom ili
dvaput u prošlosti svakako je bio, ali samo dok se nije pojavio Džon. Ne, večeras će se Frenk
podsetiti gde leži prava moć.
Zanesen pakosnim mislima, Džon nije mogao odmah da posveti punu pažnju Maji. Prošlo je skoro
pet godina otkako su njih dvoje spavali zajedno, a u međuvremenu je imao nekoliko partnerki i znao
je da je ona jedno vreme živela sa nekim inženjerom u Helasu. Bilo je neobično početi iznova, zato
što su se prisno poznavali, a ipak nisu. Njeno lice, koje treperi pod njim u mutnoj svetlosti, okrećući
se, sestra, pa neznanka, sestra, pa neznanka... Onda se nešto dogodilo, nešto u njemu se pokrenulo,
otpale su sve one spoljnje stvari, sve igre. Nešto na njenom licu, u tome kako je sva bila tu, kako mu
se potpuno davala kada su vodili ljubav. Nije znao nijednu kao ona.
I tako se ponovo razgoreo stari plamen, nesigurno najpre, jer ga nije ni bilo kada su prvi put vodili
ljubav. Ali tada, posle sata tihog razgovora, počeli su da se ljube, i odjednom je sve bilo vatra, a oni
u njoj. Ispunjen, kao i uvek, Majinim žarom, morao je to da prizna. Umela je da ga privoli da joj
posveti pažnju. Seks za nju nije bio (kao što je ponekad bio za Džona) neka vrsta dodatka sportu, bila
je to velika strast, transcendentalno stanje, i bila je kao tigrica kada bi je to obuzelo, što je uvek
uspevalo da ga iznenadi, probudi, uzdigne do njenih visina, da ga podseti na to kakav seks može da
bude. I bilo je sjajno ponovo se podsetiti, naučiti ponovo; zaista sjajno. Omegendorf nije mogao da
se meri s tim, i pitao se kako je mogao da zaboravi, zašto je bežao od nje u lutanja, kao da ona nije,
na neki način, nezamenljiva. Stegao ju je u mrveći zagrljaj, i oni se pokrenuše jedno uz drugo, pomalo
napadački, stenjući i uzdišući, i zajedno dođoše do vrhunca; kao toliko puta ranije, Maja ga povuče
preko ivice za sobom. Njihov obred.
Čak i posle toga, kada su samo razgovarali, osećao je da mu je zbog nečega mnogo bliža. Započeo
je to da bi naučio pameti Frenka, u stvari; nije nimalo mario za nju; ali sada, ležeći pored nje, osećao
je koliko mu je nedostajalo njeno prisustvo u proteklih pet godina, koliko je život izgledao bezbojno.
Koliko mu je nedostajala! Nova osećanja... uvek bi ga iznenadila, smatrao je da je prestar za njih, da
je više ili manje prestao da se menja. A onda bi se nešto dogodilo, i to nešto je često (kada bi se
prisetio godina za sobom) bio susret sa Majom...
Ostala je ona ista Maja Tojtovna: živa, puna sopstvenih misli i planova, puna sebe; nija imala
pojma šta Džon radi tu napolju, među dinama, ali joj nije palo na pamet da pita. A iseckala bi ga na
rezance da joj je slučajno išao protiv volje, video je to u mačkastom držanju njenih leđa, u načinu na
koji je otapkala u toalet. Ali sve je to već znao, bilo mu je odavno poznato, još iz prvih godina u
Podbrežju, pre toliko vremena; čak je i ta izvesnost bila prijatna - ma šta, čak i njena razdražljivost!
Kao Frenk, i njegova podsmešljivost. Pa, sve je stariji, a oni su mu porodica. Zamalo da se nasmeje,
da kaže nešto što bi je podbolo, ali se na vreme zaustavio. Bilo je dovoljno znati, ne daj Bože da
doživi još jednu demonstraciju! Morao je da se nasmeje na ovu pomisao, a ona se osmehnula na
njegov smeh, vratila se do kreveta i munula ga u grudi. "Znam, opet mi se smeješ! Zbog moje debele
pozadine, je li?"
"Znaš da imaš savršenu pozadinu." Ponovo ga je munula, uvređena, jer je po njenom mišljenju
izrekao krupnu laž, i njihovo rvanje ih vrati u svet kože i soli, u stvarnost seksa. U jednom trenutku
tokom duge, usporene seanse, uhvatio je sebe kako misli: volim te, Majo, divljakušo, zaista te volim.
Bila je to uznemirujuća misao, opasna misao. Nešto što nikada ne bi rizikovao da izgovori. Ali je
osećao da je istinito.
Zato je posle nekoliko dana, kada je pošla da poseti grupu u Aheronu i predložila mu da joj se
tamo pridruži, bio zadovoljan. "Možda za mesec-dva."
"Ne, ne." Lice joj je bilo ozbiljno. "Dođi ranije, hoću da te vidim ranije."
I kada je pristao, naprečac, nacerila se kao devojčica koja zna neku tajnu. "Nećeš zažaliti."
Poljubila ga je i otišla, odvezla se na jug, do Barouza, da uhvati voz za zapad.
Posle toga, postalo je nemoguće saznati nešto od Arapa. Uvredio je Frenka, i Arapi su zbili
redove iza svog prijatelja, kako je i valjalo. Skrivena kolonija? Šta mu je to?
Uzdahnuo je, predao se i odlučio da ode. Veče pre polaska, tovareći rover (Arapi su navaljivali
da dopune njegove zalihe), razmišljao je o tome šta je postigao u istrazi o sabotažama. Jedno je bilo
sigurno: Šerlok Holms zasad nije u opasnosti. Još gore od toga - na Marsu je sada postojalo čitavo
društvo, zatvoreno, u suštini, za njega. Muslimani; šta li su oni, zapravo? Te večeri, pošto je dovršio
popunjavanje zaliha, čitao je iz Poline, a onda se pridružio domaćinima i pomno ih posmatrao, čitavo
veče postavljajući pitanja... Znao je da je postavljanje pitanja ključ za ljudsku dušu, mnogo korisniji
nego moć rasuđivanja; ali, u ovom slučaju, činilo se bespredmetno. Kojot? Je l' to beše neka vrsta
divljeg psa?
Poražen, sledećeg jutra je napustio karavan i odvezao se na zapad, južnim rubom mora dina. Od
Aherona i Maje delilo ga je dugo putovanje, pet hiljada kilometara dina, ali je više voleo da se vozi
nego da ode do Barouza na voz. Bilo mu je potrebno vreme za razmišljanje. Osim toga, već se
navikao da vozi terenski reli ili da leti jedrilicom - da bude sam i putuje polako kroz predele. Već je
godinama bio na putu, krstareći severnom poluloptom i praveći duge izlete na jug, posećujući
mohoule i obavljajući poslove za Saksa, Helmuta ili Frenka, ponekad za Arkadija, otvarajući nove
objekte - naselje, bunar, meteorološku stanicu, rudnik, mohoul - i neprestano držeći govore i vodeći
razgovore, sa neznancima, starim poznanicima, novim poznanicima, govoreći maltene isto toliko brzo
kao Frenk, i sve to u naporu da nadahne ljude na planeti da pronađu način da se zaboravi istorija, da
se izgradi delotvorno društvo. Da razviju naučni sistem prilagođen Marsu, prema sopstvenim
potrebama, pošten, pravičan, razuman i sve drugo što je dobro. Da ukaže na put do novog Marsa!
Međutim, sa svakom proteklom godinom, bilo je sve manje izgleda da će se stvari zbivati kako je
zamišljao. Mesta poput Kote Bredberi pokazala su mu koliko se brzo sve menja, a ljudi poput Arapa
potvrdili su njegov utisak; događaji su izmakli kontroli, ne samo njemu već i svima drugima. Nije
bilo nikakvog plana. Vozio se na zapad sa uključenim automatskim pilotom, gore-dole preko dina,
slep za okolinu, duboko uronjen u nastojanje da razume pravu prirodu istorije, način na koji ona
deluje. Vozeći se tako dan za danom, činilo mu se da je istorija neka nemerljiva stvar, uvek iza
bliskog horizonta, vidljiva samo u svojim posledicama. Nešto što se događa kad ne gledaš -
nesaznatljivi beskraj događaja, koji, mada izvan kontrole, upravlja svime. Uostalom, bio je tu od
samog početka! Sam je bio početak, prva osoba koja je kročila na ovaj svet, a zatim se uprkos svemu
vratio i pomogao u njegovom stvaranju ni iz čega! A ipak mu je sada izmicao. Razmišljanje o toj
činjenici činilo ga je ukočenim od neverice, a ponekad, iznenada, mahnito besnim; pomisao da čitav
svet ubrzava, ne samo izvan njegove kontrole već i njegove moći poimanja - to tako ne može, moraće
da se bori protiv toga!
Ali kako? Nekakvo društveno planiranje... to svakako mora da postoji. Ovo mlaćenje okolo bez
plana, u suprotnosti čak i sa onim ništavnim planom načinjenim u početku, u obliku Marsovskog
sporazuma... pa, društva bez plana činila su dotadašnju istoriju; jesu, ali je ta istorija bila ružan san,
ogroman katalog primera šta treba izbegavati. Ne. Potreban je plan. Ovde imaju priliku za novi
početak, ali im je potrebna vizija. Helmut, ljigavi funkcioner, Frenk sa svojim ciničnim prihvatanjem
status quo-a, prihvatanjem kršenja sporazuma, kao da su zahvaćeni nekom vrstom zlatne groznice;
Frenk nije u pravu. Greši, kao i uvek!
Ali i njegovo bezglavo tumaranje verovatno je bilo pogrešno. Delovao je prema neosnovanoj
teoriji da će, ako vidi još koji deo planete, poseti još neko naselje, razgovara sa novom osobom,
nekako (bez napornog razmišljanja) znati - i da će se njegovo holističko uviđanje raširiti na sve
ostale, primiti se među novim doseljenicima i promeniti stanje stvari. Sada je bio prilično siguran da
je njegovo osećanje bilo naivno; na planeti je bilo tako mnogo ljudi da nije bilo izgleda da se poveže
sa njima, da postane usmerivač njihovih nada i želja. Osim toga, činilo mu se da ima malo novih
doseljenika sličnih prvoj stotini u pogledu razloga za dolazak. Dobro, to nije bilo sasvim tačno: još
su pristizali naučnici i ljudi kao švajcarski Cigani-putari. Ali on ih nije poznavao kao što je znao
prvih stotinu, niti će ih ikad tako upoznati. U stvari, ta mala grupa ga je formirala, oblikovala njegova
uverenja i zamisli, podučila ga; bili su mu porodica, verovao im je. I bila mu je potrebna njihova
pomoć, sada, više nego ikad. Možda je to objašnjavalo iznenadan uzlet osećanja prema Maji. Možda
je takođe zbog toga bio toliko kivan na Hiroko - želeo je da razgovara s njom, bila mu je potrebna
njena pomoć! A ona ga je izneverila.
21.
Vlad i Ursula premestili su svoj centar za biotehnologiju na greben u obliku peraja u Aheron Fosi,
uskoj izbočini nalik na toranj ogromne zaronjene podmornice. Izbušili su njegov gornji deo tunelima
koji su se prostirali od litice do litice; neke prostorije bile su široke ceo kilometar, sa staklenim
zidovima na obe strane. Prozori na južnoj strani gledali su na Olimpus Mons, udaljen nekih šest
stotina kilometara; kroz severne prozore videla se bleda peščara Arkadija Planicije u dubini.
Džon se dovezao do širokog ispusta u podnožju peraja i priključio se na vrata komore garaže,
primetivši pri tom da je tle u uskom klancu južno od naselja posuto kvrgavim gomilicama nalik na
istopljeni žuti šećer.
"To je nova vrsta kriptogamskog pokrivača", reče Vlad kada ga je Džon upitao za to. "Simbioza
cijanobakterije i terasne bakterije Florida. Terasna bakterija prodire veoma duboko i pretvara sulfate
u kamenu u sulfide, koji potom hrane jednu vrstu Mikrokoleusa. Gornji slojevi rastu u nitima koje se
vezuju za pesak i glinu u velike dendritske formacije, tako da liče na male šumske silvanole sa veoma
dugačkim bakterijskim sistemima korenja. Izgleda da će to korenje potpuno da uraste kroz regolit do
stene, usput topeći permafrost."
"A ti si zasejao tu stvar?" reče Džon.
"Naravno. Potrebno nam je nešto što će probiti permafrost, zar ne?"
"Može li se to sprečiti da se ne proširi na celu planetu?"
"Pa, u sebi nosi uobičajene samoubilačke gene u slučaju da nadvlada ostatak biomase, ali ako
ostane u svojoj niši..."
"Bogte..."
"Verujemo da se ne razlikuje mnogo od prvih oblika života koji su prekrili zemaljske kontinente.
Samo smo joj ubrzali rast i korenski sistem. Najzabavnije je to što mislim da će u početku hladiti
atmosferu, iako će zagrevati podzemni sloj. Zato što će, zapravo, pospešiti hemijsko trošenje kamena,
a sve te reakcije uzimaju ugljen-dioksid iz vazduha, tako da će opasti vazdušni pritisak."
Maja je u međuvremenu došla gore i pridružila im se, uz dug zagrljaj za Džona, i sada reče: "Ali
zar reakcije neće oslobađati kiseonik istom brzinom kojom troše ugljen-dioksid, i tako održavati
pritisak?"
Vlad slegnu ramenima. "Možda. Videćemo."
Džon se nasmeja. "Saks dugoročno razmišlja. Verovatno će biti zadovoljan."
"Kako da ne. On je dao dozvolu za rasejavanje. A u proleće ponovo dolazi ovamo da uči."
Večerali su u dvorani na samom vrhu peraja. Nad njima su se staklenici otvarali prema staklenoj
bašti na gornjoj zaravni, severni i južni zid bili su prozori; uz istočni i zapadni zid stajali su zasadi
bambusa. Na večeri su se okupili svi žitelji Aherona, održavajući jedan od mnogih običaja iz
Podbrežja. Za Džonovim i Majinim stolom vodio se razgovor o raznolikim temama, ali se stalno
vraćao na trenutni posao, na pokušaj da se reše problemi izazvani potrebom da se ugradi zaštita u sve
GEM-e koje su zasejavali. Dvostruki samoubilački geni u svakom GEM-u bili su praksa koju je
grupa u Aheronu sama uvela, a sada je trebalo da postane propis UNOMA-e. "Sve je u redu što se
tiče legalnih GEM-a", reče Vlad. "Ali ako neke budale pokušaju nešto na svoju ruku i uprskaju, opet
ćemo se naći u gadnom sosu."
Posle večere, Ursula se obrati Džonu i Maji: "Kad ste već ovde, mogli biste da se pregledate. Već
dugo niste."
Džon odbi, jer je mrzeo zdravstvene preglede i svaku drugu medicinsku negu. Ali Ursula ga je
proganjala, pa se na kraju predao i došao joj u kliniku dva dana kasnije. Tamo su ga podvrgli čitavoj
seriji dijagnostičkih testova koji su mu izgledali detaljniji nego obično, a vodili su ih imažeri i
kompjuteri sa umirujućim glasovima, govoreći mu da se okrene ovamo ili onamo, i Džon je to radio,
potpuno zbunjen. Savremena medicina. Ali posle svega toga, lično ga je pregledala Ursula, kuckala,
pljeskala i bola na stari, proveren način. Kada je bilo gotovo, ležao je na leđima pokriven belim
čaršavom, a ona je stajala pored njega, proučavajući ispise i odsutno pevušeći.
"Dobar si", reče mu, posle nekoliko minuta. "Malo uobičajenih problema vezanih za silu teže, ali
ništa što ne možemo da sredimo."
"Odlično", reče Džon, osetivši olakšanje. Tako je to sa pregledima; svaka vest je loša vest, i
čovek se nada da ih neće biti. Jer već to predstavlja svojevrsnu pobedu, svaki put sve više, iako ništa
nije postignuto. Sjajno, ništa mu se nije dogodilo!
"Dakle, hoćeš li tretman?" upita Ursula, kao uzgred, okrenuta leđima.
"Tretman?"
"Neka vrsta gerontološke terapije. Eksperimentalni postupak. Nešto kao oplođenje, ali ojačivačem
DNK. Obnavlja prekinute nizove i znatno povećava tačnost deobe ćelija."
Džon uzdahnu. "I šta to znači?"
"Pa, znaš. Normalno starenje je uglavnom posledica greške u deobi ćelija. Posle izvesnog broja
generacija, od stotinu do deset hiljada, zavisno od tipa ćelija, greške u reprodukciji počinju da se
umnožavaju, i sve slabi. Prvo slabi imunološki sistem, pa ostala tkiva, i na kraju nešto pođe kako ne
treba, ili bolest nadjača imunološki sistem, i tu je kraj."
"Hoće da kažeš da možete zaustaviti pojavu grešaka?"
"Pa, bar da ih usporimo i da popravimo prekinute nizove. Mešavina, zapravo. Greške u deobi
posledica su prekida u nizovima DNK, pa smo hteli da ojačamo DNK nizove. Da bismo to uradili
potrebno je da pročitamo tvoj genom, pa da napravimo genomičku biblioteku malih segmenata za
auto-opravku koji će zameniti prekinute nizove..."
"Auto-opravka?"
Ona uzdahnu. "Svi Amerikanci misle da je to smešno. Sve u svemu, ubacimo tu biblioteku za auto-
opravku u ćelije, gde se vezuje za originalnu DNK i pomaže im da spreče prekidanje nizova." Dok je
govorila, istovremeno je počela da crta dvostruke i trostruke zavojnice, neizbežno prelazeći u
biotehnički žargon, tako da je na kraju Džon uspevao samo da uhvati osnovni smisao priče, koja je,
izgleda, imala korene u projektu genoma i oblasti popravke genetskih grešaka, sa metodima primene
preuzetim iz terapije kancera i GEM tehnika. Aheronska grupa kombinovala je neke delove ove i
mnogih drugih raznorodnih tehnologija, objasnila je Ursula. A ishod je bila mogućnost da ga zaraze
delovima njegovog sopstvenog genoma, i ta zaraza bi se proširila na svaku ćeliju njegovog tela osim
delova zuba, kože, kostiju i kose; posle toga bi imao gotovo savršene nizove DNK, popravljene i
ojačane, što bi deobu ćelija učinilo tačnijom.
"Koliko tačnom?" upita on, pokušavajući da shvati šta sve to znači.
"Pa, otprilike kao da ti je deset godina."
"Šališ se."
"Ne, ne. Primenili smo to na sebi, još tamo oko L 10 ove godine, i kako izgleda za sad, uspelo je."
"I to je posle večno?"
"Ništa nije večno, Džone."
"Koliko traje, onda?"
"Ne znamo. I sami smo deo eksperimenta, i računamo da ćemo saznati s vremenom. Izgleda da
ćemo moći da ponovimo terapiju kada se broj grešaka u deobi ponovo poveća. Ako to uspe, mogao
bi da poživiš dosta dugo."
 "Koliko dugo?" bio je uporan.
"E, to je ono što ne možemo da znamo, zar ne? Sasvim moguće duže nego što sada živimo.
Verovatno mnogo duže."
Džon je zurio u nju. Osmehnula se, videvši izraz njegovog lica, i on opazi da je zinuo od
zaprepašćenja; nije bilo sumnje da ne izgleda suviše pametno, ali šta je drugo mogla da očekuje? To
je bilo... bilo je...
S mukom je pratio zbrkani tok svojih misli. "Kome ste još rekli o ovome?" upita.
"Pa, pitali smo sve među prvih stotinu, kada su bili ovde na pregledu. A ovde u Aheronu svi su
pristali da probaju. U stvari, samo smo kombinovali metode koje svi znaju, tako da neće dugo
potrajati dok neko drugi ne pokuša da ih poveže. Zato sve ovo beležimo za objavljivanje, ali ćemo
prvo da pošaljemo radove na uvid Svetskoj zdravstvenoj organizaciji. Političke posledice, znaš."
"Aha", reče Džon, razmišljajući. Vest o eliksiru dugovečnosti na Marsu, puštena među milijarde
ljudi kod kuće... gospode Bože, pomisli on. "Je li to skupo?"
"Ne preterano. Najskuplje je čitanje genoma, i dugo traje. Ali to je samo postupak, kompjutersko
vreme. Sasvim je moguće da će svako na Zemlji moći da prođe tretman. Ali je populacioni problem
dole već sada kritičan. Morali bi da uvedu veoma strogu kontrolu rađanja, jer bi se u suprotnom
uskoro obistinila Maltusova predviđanja. Mislimo da je najbolje da odluke ostavimo tamošnjim
vlastima."
"Ali vest će se sigurno proširiti."
"Jesi li siguran? Možda pokušaju da je stave pod ključ. Možda čak više ključeva, ne znam."
"Bogte... Ali vi, ljudi... vi ste to ipak uradili?"
"Jesmo." Slegnula je ramenima. "Onda, šta kažeš? Hoćeš li?"
"Pusti da razmislim o tome."

Izišao je u šetnju po vrhu peraja, kroz dugačku staklenu baštu punu bambusa i letine. Hodajući na
zapad, morao je da zakloni oči od sjaja popodnevnog Sunca, čak i pored filterskog stakla; vraćajući
se na istok, video je nabrane padine lave sve tamo do Olimpus Monsa. Bilo je teško misliti. Bilo mu
je šezdeset šest godina; rodio se 1982, a na Zemlji je sad bila, valjda, 2014. godina? M-11, jedanaest
dugih marsovskih godina visoke radijacije. A proveo je i trideset pet meseci u svemiru, uključujući i
tri putovanja između Zemlje i Marsa, što je još bilo rekord. Samo na tim putovanjima primio je 195
rema, i sada je imao nizak krvni pritisak i loš odnos najviše i najniže količine lipoproteina, ramena su
ga bolela kada je plivao, i često se osećao umorno. Stario je. Nije više imao mnogo godina pred
sobom, koliko god bilo nenormalno razmišljati o tome; a imao je i puno poverenja u aheronsku grupu,
čiji su članovi, kad je malo razmislio o tome, šetali po svom utočištu, radeći, hraneći se, plivajući i
igrajući fudbal i sve drugo sa osmejcima zanesene usredsređenosti, i kao da su neprestano pevušili.
Ne kao desetogodišnjaci, to ne, ali sa izrazom urođene, duboke sreće. Kao i zdravlja, i više nego
zdravlja. Glasno se nasmejao i sišao u Aheron da potraži Ursulu. Kada ga je videla, i ona se nasmeja.
"Nije bilo tako teško izabrati, zar ne?"
"Nije." Nasmejao se sa njom: "Mislim, šta mogu da izgubim?"

I pristao je. Imali su zabeležen njegov genom, ali im je trebalo nekoliko dana da sintetizuju
komplet rezervnih nizova i prikače ih na plazmide, a onda da kloniraju milione takvih. Ursula mu je
rekla da dođe ponovo za tri dana.
Kada se vratio u gostinske sobe, Maja je već bila tamo i izgledala šokirano baš kao što se on
osećao, nervozno lutajući između plakara, umivaonika i prozora, kao da nikad ranije nije videla takvu
sobu. Vlad joj je rekao za to dok je bila na pregledu, isto kao Ursula Džonu. "Zaraza besmrtnosti!"
uzviknula je i čudno se nasmejala. "Možeš li da poveruješ u to?"
"Zaraza dugovečnosti", ispravio ju je. "Boga mi, ne mogu. Ne potpuno." Osećao se pomalo
ošamućeno i video je da ga nije čula. Njena razdraženost činila ga je nervoznim. Zagrejali su supu i
odsutno je pojeli. Vlad je rekao Maji da dođe u Aheron i nagovestio o čemu je reč; zato je
navaljivala da dođe i Džon. Kada mu je to rekla, osetio je drhtaj nežnosti prema njoj. Stojeći kraj nje
dok je prala sudove i posmatrajući kako joj drhte ruke dok je govorila, osećao se posebno blizak s
njom; kao da su jedno drugom čitali misli, kao da, posle toliko godina, suočeni sa ovim bizarnim
razvojem stvari, nije bilo potrebe za rečima, već samo za prisustvom onog drugog. Te noći, u toploj
tami postelje, promuklo mu je šapnula: "Najbolje da to uradimo dvaput noćas. Dok smo još ono što
jesmo."

Tri dana kasnije oboje su prošli kroz tretman. Džon je ležao na medicinskom kauču u maloj
prostoriji i zurio u intravenozni priključak na ruci. IV infuzija, ista kao sve prethodne. Osim što je
ovaj put osećao kako mu se uz mišicu širi čudna toplota, preplavljujući mu grudi, strujeći niz noge. Je
li stvarna? Ili zamišlja da jeste? Na sekund je imao zaista neobičan osećaj, kao da je duh prošetao
kroz njega. Potom mu je samo bilo vruće. "Da li je normalno što mi je ovoliko vruće?" nespokojno je
upitao Ursulu.
"U početku to liči na groznicu", reče ona. "Zatim ćemo pustiti slab šok kroz tebe da poguramo
plazmide u tvoje ćelije. Posle toga ćeš više da osećaš zimu nego groznicu, dok se nove niti budu
vezivale za ćelije. Ljudima je, zapravo, često veoma hladno."
Sat kasnije, velika IV kesa ispraznila se u njega. Još mu je bilo vruće i bila mu je puna bešika.
Dopustili su mu da ustane i ode u kupatilo, a kad se vratio, vezali su ga za nešto što je podsećalo na
spoj kauča i električne stolice. Nije mu smetalo; astronautska obuka navikla ga je na svakojake
sprave. Šok, kada je došao, trajao je oko deset sekundi, i osećao ga je kao neprijatno golicanje svuda
u telu. Ursula i drugi oslobodiše ga aparata; blistavih očiju, Ursula ga poljubi pravo u usta. Još
jednom ga je upozorila na to da će za neko vreme početi da oseća hladnoću, i da će to po trajati dan-
dva. Bilo je dozvoljeno sedeti u saunama i jakuzi-kupatilima; u stvari, bilo je preporučljivo.

I tako su on i Maja sedeli zajedno u ćošku saune, šćućureni jedno uz drugo u sveprožimajućoj
toploti, posmatrajući tela drugih posetilaca, koja su ulazila bela i izlazila ružičasta. Za Džona je to
bila slika onoga što se dešavalo sa njih dvoje: uđeš sa šezdeset pet, iziđeš sa deset. Nije mogao da
poveruje u to. Još mu je bilo teško da razmišlja, um mu je jednostavno bio prazan, omamljen. Ako se
ojačavaju i moždane ćelije, možda su njegove zbog nečega zakrčene? Oduvek je bio spor mislilac.
Bila je to verovatno samo njegova uobičajena tupost, koja je izbila u prvi plan zato što se toliko
trudio da shvati celu stvar, da pojmi šta znači. Je li to zaista moguće? Da li zaista odlažu smrt za neku
godinu, ili čak... deceniju...?
Izišli su iz saune da jedu, a posle obroka pošli su u kratku šetnju kroz staklenik na vrhu i
posmatrali dine na severu i haotične slojeve lave na jugu. Severni vidik podsećao je Maju na rano
Podbrežje, sa nasumičnim kršem kamenja na Luni zamenjenim vetrovitim ukrštenim šarama dina
Arkadije; njena sećanja na to vreme kao da su se pročistila, postala sređenija, a njihove boje
izbledelog okera i crvene prešle u bogate prelive limun žute. Patina prošlosti. Radoznalo ju je
posmatrao. Od onih prvih dana u bazi prošlo je M-11, i gotovo sve to vreme njih dvoje bili su
ljubavnici, naravno sa nekoliko (blagoslovenih) prekida i razdvajanja, izazvanih okolnostima, ili,
češće, nemogućnošću da se slože. Ali su uvek započinjali ponovo kada bi iskrsla prilika, a ishod je
bio da su sada znali jedno drugo kao bilo koji drugi stari venčani par sa manje prekida u prošlosti;
možda je tako bilo bolje, jer je sasvim verovatno da će u životu svakog stalnog para u jednom
trenutku doći do toga da prestanu da obraćaju pažnju jedno na drugo, dok su njih dvoje, sa svim onim
raskidima i ponovnim susretima, morali bezbroj puta da se navikavaju. Džon joj reče nešto od ovoga,
pa započeše razgovor o tome, i prijao im je. "Morali smo da obraćamo pažnju", naglasi Maja,
klimajući glavom sa izrazom svečanog zadovoljstva, ubeđena da je to bilo uglavnom njenom
zaslugom. Da, obraćali su pažnju, nikada nisu zapali u prazno bivstvovanje iz navike. I to je sasvim
sigurno, složili su se, sedeći u kupatilu, ili šetajući baštom, bilo nadoknada za vreme koje su proveli
odvojeno, više nego dovoljna nadoknada. Jeste; nije bilo sumnje da se znaju bolje nego bilo koji stari
bračni par.
I pričali su, pokušavajući da skrpe svoje prošlosti sa ovom novom i neobičnom budućnošću, u
nespokojnoj nadi da to neće biti nepopravljiv rascep. A kasnije te večeri, dva dana posle tretmana,
dok su sedeli sami u sauni, nagi, kože ružičaste od znoja, Džon pogleda Majino telo pokraj sebe,
stvarno kao kamen, i oseti toplu jezu kako mu struji telom, poput IV injekcije. Posle tretmana jedva da
je jeo; bež i žute pločice na kojima su sedeli počeše da pulsiraju, kao da su osvetljene iznutra; na
svakoj kapi vode na pločicama blistala je svetlost, sićušni odlomci munje, rasuti svuda, a Majino
telo, ispruženo na iskričavim pločicama, treperilo je pred njim kao ružičasta sveća. Njegova
intenzivna prisutnost - Saks je to jednom nazvao heknost, kada ga je Džon pitao za versko ubeđenje -
verujem u heknost, rekao je Saks, u ovosnost, u sada-i-ovdašnjost, u samobitnost svakog pojedinog
trenutka. Zato želim da znam šta je ovo. A ovo? Ovo? Setivši se Saksovih neobičnih reči i njegove
neobične vere, Džon ga je sada najzad razumeo; zato što je osećao ovosnost trenutka kao kamen u
ruci, i činilo mu se da je čitav njegov život služio da ga dovede do ovog trenutka. Pločice i zasićeni
vreli vazduh pulsirali su oko njega kao da umire i vaskrsava, a tako i jeste bilo, ako je ono što su
rekli Vlad i Ursula bilo istina. A pred njim se ponovo rađalo ružičasto telo Maje Tojtovne, telo koje
je poznavao bolje nego svoje. Ne samo u ovom trenutku, već i kroz vreme; živo se sećao prve prilike
kada ju je video nagu, kako lebdi prema njemu u balon-salonu na Aresu, okružena nimbusom zvezda i
crnim somotom svemira. I svaka promena u njoj od tada bila je savršeno vidljiva, pomak u slici iz
njegovog sećanja u prizor tela pored njega bio je halucinantno rastakanje vremena, u kome su se
njena koža i meso menjali, opuštali, mežurali - starili. Oboje su bili stariji, zarđaliji, teži. Tako to
ide. Ali je najčudnije od svega bilo to koliko je toga ostalo, koliko su i dalje ostali oni stari. Priseti
se stihova iz pesme, epitafa Skotovoj ekspediciji u blizini Rosove Stanice na Antarktiku, svi zajedno
su se popeli na brdo da vide veliki drveni krst i reči urezane na njemu: 'Mnogo toga više nema, a opet
toliko osta'... ili tako nešto. Nije mogao tačno da se seti - mnogo toga jeste nestalo; uostalom, bilo je
davno. Radili su naporno i dobro se hranili, a možda je i Marsova sila teže bila milosrdnija nego što
bi bila Zemljina; jer bila je očigledna, blistava istina da je Maja Tojtovna još veoma lepa žena, jaka i
mišićava, njeno kraljevsko lice i vlažna siva kosa još su gospodarili njegovim pogledom, njene grudi
bile su magnet za negove oči, sasvim drugačijeg izgleda čim bi samo ovlaš pomerila lakat, a ipak u
svakom položaju tako dobro poznate... njegove grudi, mišice, rebra, bokovi. Bila mu je, u dobru i u
zlu, najbliža osoba, prelepa ružičasta životinja, njegov avatar seksa i samog života na ovom pustom
kamenitom svetu. Ako su u šezdeset šestoj postali ovakvi kao sada i ako ih tretman samo zadrži u
ovom stanju, čak i samo još koju godinu, ili (istina je još bila šokantna) decenijama? Decenijama?
Pa, zvuči neverovatno. Krajnje previše za poimanje, moraće da odustane, ako želi da sačuva sve
točkiće u glavi. Ipak, da li je moguće? Da li je to zaista moguće? Neispunjena želja ljubavnika svih
vremena, da im se da malo više vremena zajedno, da produže i u punoj meri prožive ljubav... Maja je
izgledala obuzeta istim osećanjima. Bila je sjajno raspoložena, posmatrala ga je ispod zaklona kose,
sa onim vragolastim osmejkom, tako poznatim, sa kolenom podignutim i smeštenim u šupljinu ispod
mišice, ne nudeći svoj seks njegovom pogledu, već jednostavno opuštena kao da je sama... da, nije
postojalo ništa lepše od dobro raspoložene Maje, niko drugi nije uspevao da time zarazi druge, tako
potpuno i tako neizbežno. On oseti navalu topline prema toj strani njenog karaktera, IV-u osećanja, pa
položi šaku na njeno rame i stegnu ga, dodirom u kome je eros bio samo začin na gozbi agape, i kao i
obično, reči mu iznenada navreše, stvari koje joj nikada pre nije rekao: "Hajde da se venčamo!", a
kada se ona nasmejala, nasmeja se i on, pa dodade: "Ne, ozbiljno mislim, hajde da se venčamo."
Venčati se i ostariti, duboko ostariti zajedno, dočekati plodove godina i pretvoriti ih u podeljenu
pustolovinu, imati decu, gledati unuke kako dobijaju decu, videti i decu praunuka, samo dobri Bog
zna koliko bi to moglo da potraje. Mogli bi da budu svedoci čitave nacije potomaka, praotac i
pramajka, neka vrsta marsovskih Adama i Eve! A Maja se na to nasmejala, oči su joj bile žive i
iskričave od osećanja, prozori duše u jako, jako dobrom raspoloženju, posmatrale su ga i pile,
osećao je na sebi upijač njenog pogleda dok se razdragano smejala svakoj novoj ludosti koja je
izvirala iz njega, i govorila mu: "Tako nešto, jeste, tako nešto", i čvrsto ga grlila. "Oh, Džone", reče
ona. "Baš umeš da me učiniš srećnom. Ti si najbolji čovek koga sam ikad srela." Poljubila ga je, i on
otkri da je i pored vrućine saune lako premestiti težište sa agape na eros; ali sada su dvoje bili jedno,
nerazdvojivo, velika sveopšta poplava ljubavi. "Znači, udaćeš se za mene, i sve to?" reče on, pošto
je zaključao vrata saune. "Tako nešto", reče ona, blistavih očiju, lica ozarenog potpuno očaravajućim
osmehom.
22.
Kada očekuješ da ćeš živeti narednih dve stotine godina, ponašaš se drugačije nego kada računaš
na još dvadeset.
Ovo su odmah otkrili. Džon je proveo zimu tu u Aheronu, na rubu maglene kape ugljen-dioksida
koja se još svake zime spuštala na severni pol. Učio je areobotaniku sa Marinom Tokarevom i
njenom laboratorijskom grupom. Bilo je to po Saksovom nalogu i zato što nije žurio da ode. Saks kao
da je zaboravio na istragu koja je trebalo da otkrije sabotere, što je Džona učinilo pomalo
sumnjičavim; u slobodno vreme i dalje je pokušavao preko Poline, usredsređujući se na oblasti gde
je istraživao pre Aherona; bili su to uglavnom podaci o putovanjima i o zaposlenjima svih ljudi koji
su putovali u oblasti gde su se dogodile sabotaže. Pretpostavljao je da će time biti obuhvaćen veliki
broj ljudi i da mu podaci o putovanjima neće Bog zna šta otkriti. Ali svi su došli na Mars preko neke
organizacije, i nadao se da će pronaći nekakvu vezu ako utvrdi koja je organizacija poslala ljude na
određena mesta. Pomalo mutan posao, u kome je morao da se osloni na Polinin savet koliko i na
statistiku, a to ga je brinulo.
Ostatak vremena provodio je u učenju grane areobotanike u kojoj su svi rezultati ležali tek u
narednim decenijama. Što da ne? Imao je vremena napretek, i bilo je sasvim verovatno da će
dočekati da vidi plodove svog rada. Zato je posmatrao kako Marinina grupa stvara novu vrstu drveta,
učeći sa njima i obavljajući laboratorijske poslove, pranje laboratorijskog posuđa i slično. Drvo je
bilo predviđeno da bude krov višeslojne šume koju su se nadali da uzgaje na dinama Vastitas
Borealisa. Osnova mu je bila genom sekvoje, ali su oni hteli stabla koja će biti viša i od sekvoja,
možda i do dve stotine metara, sa prečnikom od pedeset metara u podnožju. Stablo drveta uglavnom
bi bilo zaleđeno, a njegovo široko lišće, koje bi po svoj prilici izgledalo zaraženo bolešću duvanskog
lista, trebalo je da bude u stanju da apsorbuje prosečnu dozu radijacije bez štete po ljubičastu
unutrašnju stranu. Džon je isprva mislio da je veličina drveta preterana, ali mu je Marina ukazala na
to da će biti takođe sposobno da uzme velike količine ugljen-dioksida, vezujući ugljenik i vraćajući
kiseonik nazad u vazduh. A biće i izuzetan prizor, ili su bar pretpostavljali da hoće; stvarni probni
prototipi bili su visoki samo deset metara, i proći će dvadeset godina dok pobednici selekcije na
dostignu punu visinu. Trenutno su svi prototipi umirali u marsovskim bocama; atmosferske prilike
moraće znatno da se izmene da bi mogli da prežive napolju. Marinina laboratorija išla je korak
ispred.
Ali i svi ostali. Činilo se da je to ishod tretmana, a imalo je i smisla. Produženi eksperimenti.
Produžene (Džon uzdahnu) istrage. Produžena razmišljanja.
U mnogim drugim stvarima, ipak, sve je ostalo isto. Džon se osećao otprilike jednako kao ranije,
osim što mu nije bio potreban omegendorf da ga prožme lakoća, kao da je upravo preplivao par
kilometara, ili se celo popodne skijao, ili, eto, uzeo omegendorf. Što bi bilo kao da dovoziš ugalj u
Njukasl. Jer su stvari zračile. Kada je otišao u šetnju po stakleniku, ceo vidljivi svet je zračio;
nepomični buldožeri, kran nalik na vešala - mogao je minutima da posmatra svaku pojedinost. Maja
je otišla u Helas, i to ga nije pogodilo; njihovi odnosi vratili su se staroj vožnji toboganom, čestim
prepirkama i promenama raspoloženja sa njene strane, ali sve je to izgledalo nevažno, lebdelo je u
sveopštem ozarenju, ne menjajući njegova osećanja prema njoj, niti one naročite poglede koje mu je
ona, s vremena na vreme, znala da uputi. Videće je za nekoliko meseci i razgovarati s njom preko
ekrana; ovaj privremeni rastanak nije mu teško pao.
Bila je to dobra zima. Naučio je dosta o areobotanici i bioinženjeringu, a uveče je često ispitivao
stanovnike Aherona, pojedinačno i u grupi, kako bi po njima trebalo da izgleda buduće marsovsko
društvo i kako bi trebalo da bude vođeno. U Aheronu je ovo obično vodilo pravo u ekološka
razmatranja i s tim povezanu deformisanu ekonomiju; po njima su ova dva pitanja bila mnogo
značajnija nego politika ili ono što je Marina zvala 'prividni mehanizam odlučivanja'. Marina i Vlad
pokazali su posebno zanimanje za ovu temu, pošto su razradili sistem jednačina za nešto što su krstili
'eko-ekonomija', a Džonu je uvek zvučalo kao 'eho-ekonomija'. Voleo je da ih sluša kako
objašnjavaju jednačine, i postavljao im je puno pitanja, učeći o pojmovima kao što su noseći
kapacitet, koegzistencija, kontraadaptacija, mehanizmi legitimnosti, ekološki učinak. "To je jedino
merilo našeg doprinosa sistemu", govorio je Vlad. "Ako sagoriš naša tela u kalorimetarskoj
mikrobombi, videćeš da se sastojimo od šest do sedam kilokalorija po gramu težine, i prirodno je da
nam treba dosta kalorija da to održimo dok smo živi. Teže je izmeriti naš doprinos, jer to nije stvar
grabljivaca koji se hrane nama, kao u klasičnim jednačinama učinka - već se pre tiče toga koliko
kalorija stvaramo svojim radom ili prenosimo budućim generacijama, nešto u tom smislu. A to je
najvećim delom posredno, naravno, i podrazumeva puno nagađanja i subjektivnog prosuđivanja. Ako
ne načiniš skok i ne pripišeš vrednost određenom broju nematerijalnih stvari, električari,
vodoinstalateri, graditelji reaktora i drugi građevinski radnici uvek će biti smatrani najproduktivnijim
pripadnicima zajednice, dok će umetnici i njima slični važiti za potpuno nekorisne."
"Što i ne zvuči tako nepravedno", našali se Džon, ali su Vlad i Marina prešli preko toga.
"U svakom slučaju, ekonomija je velikim delom upravo to - ljudi proizvoljno, ili po ukusu,
pripisuju numeričke vrednosti ne-numeričkim stvarima. Pa se posle prave da nisu jednostavno
izmislili brojeve, iako jesu. Ekonomija je u tom pogledu kao astronomija, mada služi da opravda
trenutnu vladajuću strukturu, te ima dosta vatrenih vernika među moćnicima."
"Bolje da se usredsredimo na ono što ovde radimo", upade Marina. "Osnovna jednačina je
jednostavna, učinak je jednak kalorijama koje stvoriš, podeljeno sa kalorijama koje potrošiš,
pomnoženo sa sto da se dobije procenat. U klasičnom smislu prenošenja kalorija na svojeg
grabljivca, prosek je deset procenata, a dvadeset je sasvim dobar učinak. Većina grabljivaca na vrhu
lanca ishrane imali su svega pet procenata učinka."
"Zato tigrovi love u krugu od više stotina kvadratnih kilometara", reče Vlad. "Baroni-pljačkaši
nisu naročito delotvorni."
"Tigrovi, dakle, nemaju svoje grabljivce zato što to ne vredi truda, a ne zato što su tako moćni",
reče Džon.
"Tačno!"
"Problem je u izračunavanju vrednosti", reče Marina. "Morali smo da pripišemo određene
numeričke vrednosti, ekvivalentne kalorijama, svim vrstama aktivnosti, pa da pođemo od njih."
"Ali zar nismo pričali o ekonomiji?" reče Džon.
"Kako ne shvataš da ovo i jeste ekonomija, ovo je naša eko-ekonomija! Svi treba da zarade za
život, tako reći, na osnovu proračuna njihovog stvarnog doprinosa ljudskoj ekologiji. Svako može da
poveća svoj ekološki učinak tako što će se potruditi da smanji broj kilokalorija koje troši - to je stari
južnjački argument protiv prekomerne potrošnje energije severnih industrijskih zemalja. Ta zamerka
ima stvarnu ekološku osnovu, jer bez obzira na to koliko industrijske zemlje proizvedu, ne mogu da
postignu učinak Juga."
"One su, znači, grabljivci Juga", reče Džon.
"Da, a postaće i naši grabljivci, ako im dopustimo. A učinak im je slab, kao i kod svih drugih
grabljivaca. Ali ovde, vidiš... u ovoj teoretskoj nezavisnoj državi o kojoj govoriš..." nasmešila se na
Džonov zaprepašćen pogled, "istina je, moraš da priznaš da je to u suštini ono o čemu sve vreme
govoriš, Džone... pa, trebalo bi da postoji zakon po kome se ljudi nagrađuju u skladu sa svojim
doprinosom sistemu."
Dimitrije, koji je ušao u laboratoriju, reče: "Svako prema sposobnostima, svakome prema
potrebama!"
"Ne, to nije isto", reče Vlad. "To, zapravo, znači da ćeš dobiti onoliko koliko si platio."
"Ali već je tako", reče Džon. "Po čemu se to razlikuje od postojeće ekonomije?"
Na ovo se svi zajedno pobuniše, Marina ponajviše: "Postoji toliko fantomskog rada! Nezaslužene
vrednosti pripisane većini poslova na Zemlji! Čitava klasa transnacionalnih izvršilaca ne radi ništa
što ne bi mogao kompjuter, a tu su i cele kategorije parazitskih poslova koji ništa ne doprinose
sistemu sa stanovišta ekologije. Propaganda, berzansko posredovanje, čitava mašinerija za pravljenje
novca prostom manipulacijom novcem - to nije samo rasipno već i iskvarujuće, jer u toj manipulaciji
sve značajne vrednosti novca bivaju izobličene." Gadljivo je odmahnula rukom.
"Pa", reče Vlad, "može se reći da je njihov učinak veoma nizak, i da se hrane iz sistema u kome
nema onih koji se hrane njima, tako da su ili vrh lanca ili paraziti, zavisno od toga kako to definišeš.
Reklama, mešetarenje novcem, neke zakonske manipulacije, politika..."
"Ali ovo su sve subjektivni sudovi!" uzviknu Džon. "Na koji način ste pripisali kalorijske
vrednosti tolikim različitim delatnostima?"
"Pa, potrudili smo se da izračunamo njihov uzvratni doprinos sistemu, u smislu dobrobiti merene
kao da je fizička stvar. Čemu je delatnost jednaka što se tiče hrane, vode, krova nad glavom, odeće,
medicinske pomoći, obrazovanja ili slobodnog vremena? Razgovarali smo o svemu tome, i svako u
Aheronu je ponudio broj, pa smo pronašli srednju vrednost. Evo, pokazaću ti..."
Pa bi celo veče pričali o tome ispred kompjuterskog ekrana, Džon bi postavljao pitanja,
priključivši Polinu da snimi prikaze i razgovore, i razmatrali bi jednačine i kuckali prstima po
grafikonima, a zatim bi predahnuli uz kafu ili bi je poneli gore u baštu, pa bi tamo išli gore-dole i
zaneseno raspravljali o kalorijskoj vrednosti vodoinstalaterskog posla, opere, programiranja
simulacija i tako dalje. Zapravo, i jesu bili u stakleniku, jednog popodneva pred sam sumrak, kada je
Džon podigao pogled sa jednačina na zglobnoj pločici i zagledao se prema dugačkoj padini Olimpus
Monsa.
Nebo se zamračilo. Pade mu na pamet da bi to moglo da bude još jedno dvostruko pomračenje:
Fobos je bio tako nisko na nebu da je zaklanjao trećinu Sunca u prolasku ispred njega, a Deimos
otprilike deveti deo; dva puta mesečno prolazili su u isto vreme, bacajući senku na zemlju, kao da
imaš mrenu na oku, ili kakvu crnu pomisao.
Ali ovo nije bilo pomračenje; Olimpus Mons se nije mogao videti, a visoki južni horizont bio je
čupava bronzana poluga. "Pogledajte", reče ostalima i pokaza. "Peščana oluja." Više od deset godina
nije bilo planetne peščane oluje. Džon pozva snimke sa meteoroloških satelita na ekran zglobne
pločice. Polazište oluje bilo je u blizini taumazijskog mohoula, kod Senzeni Naa. Pozva Saksa i
ugleda ga kako filozofski trepće, blagim glasom izražavajući iznenađenje.
"Brzina vetrova na rubu oluje ide i do šest stotina šezdeset kilometara na sat", reče Saks. "Novi
planetni rekord. Izgleda da će ova da bude velika. Mislio sam da će ih kriptogramski slojevi u
polaznim oblastima oluja ublažiti ili čak zaustaviti. Ovaj model očigledno ima neku grešku."
"Dobro, Sakse, žalim zbog toga, biće sve u redu, ali sad odoh, jer to ide pravo na nas, a ja bih da
gledam."
"Dobar provod", reče Saks, ravnodušno, pre nego što ga je Džon isključio. Vlad i Ursula rugali su
se Saksovom modelu; temperaturne razlike između biotički odleđenog zemljišta i preostalih smrznutih
oblasti biće veće nego ikad, a vetrovi između dve regije utoliko jači, te će po nailasku na slobodni
pesak naprosto podivljati. Sasvim očigledno.
 "Naročito sad kad se dogodilo", reče Džon. Nasmejao se i pošao kroz staklenik da pogleda
dolazak oluje. Naučnici umeju da budu tako zlobni.
Zid prašine valjao se niz prostrane padine lave severne aureole Olimpus Monsa. Kada ga je Džon
ugledao, već je bio prepolovio vidljivo zemljište, a sada se približavao kao džinovski plimni talas,
uskomešani talas boje čokoladnog mleka visok deset hiljada metara, sa bronzanim filigranom na vrhu.
"Bogte!" povika Džon. "Stiže! Evo ga, stiže!" Vrh peraja Aherona odjednom je izgledao kao da se
nalazi visoko iznad dugačkih, uskih kanjona ponora ispod njih, gde su se niže perajaste hridi uzdizale
poput leđa zmajeva iz ispucale lave: divlje mesto za posmatranje naleta ovakve oluje, previsoko,
previše izloženo; Džon se ponovo nasmeja i priđe južnom prozoru staklenika, gledajući dole, u
daljinu, okolo, uzvikujući "Auh! Gledaj ga! Auh!"
A onda se odjednom nađoše progutani, usred prašine, mraka, piskavog šumnog vriska. Prvi udar o
Aheron izazva divlje komešanje, brze elektronske kovitlace koji su se pojavljivali i nestajali,
horizontalni, vertikalni, pod uglom uz strme jaruge litice; a preovlađujući vrisak bio je prekidan
tutnjavom kada bi poremećaji naleteli na greben i razbili se. Tada vetar nestvarnom brzinom uze
oblik glatkog uspravnog talasa, i prašina polete oko Džonovog lica; utroba mu se pope kao da je
staklenik iznenada počeo munjevito da propada. Zaista je tako izgledalo; greben je izazvao silovitu
uzlaznu struju. Zakoračivši unazad, opazio je da prašina struji uvis i na sever. Na toj strani staklenika
vidik se prostirao par kilometara u daljinu, pre nego što je vetar ponovo naleteo na tle u neprekidnim
erupcijama prašine. "Bogte!"
Oči su mu bile suve, a usta pomalo prašnjava. Veliki broj čestica bio je manji od mikrona u
prečniku; da li se to već stvara sloj prašine, tamo na bambusovom lišću? Ne. Samo sablasna svetlost
oluje. Ali će na kraju ipak svuda biti prašine. Nikakav zaptivni sistem nije mogao da je zadrži.
Vlad i Ursula nisu bili sasvim uvereni da će staklenik moći da izdrži vetar, pa su počeli da
nagovaraju prisutne da siđu na niži sprat. Pošavši dole, Džon ponovo uspostavi vezu sa Saksom.
Saksova usta bila su stisnuta u manji čvor nego obično. Ova oluja izazvaće veliki gubitak u
zagrevanju, reče ravnim glasom. Polutarne površinske temperature bile su u proseku osamnaest
stepeni više od prosečnih, ali su temperature u blizini Taumazije već bile niže za šest stepeni i
nastaviće da se spuštaju sve dok bude trajala oluja. I, dodao je tonom koji je Džonu izgledao kao
mazohistička pedantnost, toplotne struje mohoula podići će prašinu više nego ikad ranije, pa je
sasvim moguće da oluja dugo potraje.
"Glavu gore, Sakse", reče Džon. "Mislim da će biti kraća nego ikad ranije. Ne budi toliko
pesimističan."
Kasnije, kada oluja bude ulazila u drugu M-godinu, Saks će uz kratak smeh podsetiti Džona na
svoje proročanstvo.

Tokom trajanja oluje, putovanja su bila zvanično ograničena na vozove i prometne dvostruke
odašiljačke puteve, ali kada je postalo jasno da se tog leta neće smiriti, Džon je prenebregao zabranu
i nastavio sa lutanjima. Postarao se da mu rover bude dobro opremljen zalihama, uzeo prateći rover i
dao da ugrade snažnu radio-stanicu. To i Polina za komandama biće dovoljno da ga provedu duž
većeg dela severne polulopte, smatrao je; roveri su se retko kvarili, zbog istinski sveobuhvatnih
unutrašnjih kontrolnih sistema povezanih sa kontrolnim računarima; istovremeni kvar na dva rovera
bio je gotovo nečuvena stvar, i bio je zabeležen samo jedan smrtni slučaj kao posledica toga. Stoga
se oprostio sa aheronskom grupom i ponovo se našao na putu.
Vožnja u oluji podsećala je na noćnu vožnju, ali bila je zanimljivija. Prašina je letela okolo u
naletima, ostavljajući male džepove vidljivosti koji su mu darivali brze i mutne sepije okoline,
zakotrljanog pejsaža. Kao da se sve kretalo na jug. Onda bi ponovo naišle bezbojne oluje prašine, tik
uz prozore. Tokom najgorih udara rover se veoma ljuljao na amortizerima, a prašina se uistinu
zavlačila svuda.
Četvrtog dana vožnje skrenuo je pravo na jug i pošao uz severozapadnu padinu Tarzisa. Bio je to
ponovo veliki nagib, ali to ovde nije bila litica, već samo nevidljiva padina u tami oluje, koja je
potrajala više od dan vožnje, sve dok se nije našao visoko na boku Tarzisa, pet kilometara više nego
u Aheronu.
Zastao je kod još jednog rudnika u blizini kratera Pt (zvanog Piti), na gornjem kraju Tantalus Fose.
Činilo se da je izbočina Tarzisa pokrenula bujicu lave koja je preplavila Alba Pateru, a dalje
izdizanje je potom prolomilo štit od lave; to su bili Tantalusovi kanjoni. Neki od njih su se raspukli
iznad mafičnih eruptivnih useka bogatih platinoidom koje su rudari zvali Grebenima Merenskog.
Rudari su ovaj put bili pravi Azanijanci, ali Azanijanci koji su za sebe govorili da su Afrikaneri, i
međusobno razgovarali afričkim slengom; beli ljudi koji su dočekali Džona obilnim dozama Boga,
volka i treka. Volk na nemačkom znači narod a trek je južnoafrički izraz za vožnju volovskom
zapregom; pisac verovatno aludira na poreklo i tradiciju rudara - prim. prev. Kanjone u kojima su
radili nazvali su Slobodna Oblast Neuw Orange i Neuw Pretoria. A radili su, kao i rudari na Koti
Bredberi, za Armskor. "Da", zadovoljno je potvrdio predradnik, sa akcentom kao u Novozelanđanina.
Imao je lice teških obraza, nos kao skakaonica i širok osmeh lisca, kao i veoma napeto držanje.
"Pronašli smo gvožđe, bakar, srebro, mangan, aluminijum, zlato, platinu, titanijum, hrom, šta 'oćeš.
Sulfide, okside, silikate, originalne metale, šta 'oćeš. Veliki Nagib ima sve što poželiš." Rudnik je
radio već skoro celu M-godinu; sastojao se od površinskih kopova na dnu kanjona, sa naseljem upola
ukopanim u mezu između dva najveća kanjona, nalik na glatku koru jajeta, prošaranu zelenilom
drveća i narandžastim krovovima od pločica.
Džon je proveo nekoliko dana kod njih, družeći se i postavljajući pitanja. Misleći na eko-
ekonomiju aheronske grupe, nekoliko puta ih je pitao kako misle da prebace svoje dragocene, ali
teške proizvode na Zemlju. Hoće li energetski troškovi prevoza premašiti moguću zaradu?
"Naravno", odgovarali su, baš kao i ljudi na Koti Bredberi. "Biće potreban svemirski lift da bi se
isplatilo."
Njihov šef reče: "Sa svemirskim liftom, eto nas na zemaljskom tržištu. Bez njega, ostajemo zauvek
na Marsu."
"To ne mora da bude tako loše", odgovori Džon. Ali oni ga nisu razumeli i, kada je pokušao da
objasni, odjednom su postali nezainteresovani i samo su učtivo klimali glavom, nevoljni da
razmišljaju o politici. Stvar u kojoj su Afrikaneri bili veoma umešni. Kada je Džon shvatio šta se
dešava, otkrio je da može da iskoristi temu politike da dobije više vremena za sebe; to je bilo,
ispričao je jedne večeri Maji preko pločice na zglobu, kao kad baciš suzavac u sobu. Čak je dobio
priliku i da čitavo jedno popodne luta sam kroz središte rudarskih operacija, povezujući Polinu sa
bazama podataka da snimi sve što se može. Polina nije primetila nikakvu neobičnost u operacijama.
Međutim, pronašla je jednu razmenu komunikacija sa sedištem Armskora; lokalna grupa tražila je
jedinicu obezbeđenja od stotinu ljudi, i Singapur se složio.
Džon zazvižda. "A šta je sa UNOMA-om?" Bezbednost je trebalo da bude potpuno u njihovoj
nadležnosti, i prilično su redovno davali dozvole za privatno obezbeđenje; ali stotinu ljudi? Džon
naredi Polini da pregleda poruke UNOMA-e u vezi s predmetom i ode na večeru sa Afrikanerima.
Još jednom je pomenut svemirski lift, kao neophodnost. "Ako ga ne dobijemo oni će nas
jednostavno zaobići i preći na asteroide gde neće morati da brinu o gravitacionom bunaru, a?"
Uprkos pet stotina miligrama omegendorfa u sistemu, Džon nije bio u najboljem raspoloženju.
"Kažite mi", reče u jednom trenutku, "rade li ovde i žene?"
Zevali su u njega kao ribe. Ovi ovde su gori i od Muslimana, zaključio je.

Ponovo uvis dugačkom padinom Tarzisa. Nijednom nije video strmu, kao krv crvenu kupu Askreus
Monsa; bila je izgubljena u prašini kao i sve drugo. Putovanje se sada sastojalo od života u nekoliko
skučenih, veoma truckavih odaja. Uspinjao se duž zapadnog boka Askreusa, da bi potom poterao
rover na zaravan Tarzisa, između Askreusa i Pavonisa; ovde se dvostruki put odašiljača pretvarao u
pravi betonski drum pod točkovima - beton pod udarima prašine, beton koji se konačno naglo nagnuo
uvis i poveo ga pravo uz severnu padinu Pavonis Monsa. To je trajalo toliko dugo da je počelo da
liči na sporo, slepo poletanje u svemir.
Krater Pavonisa, podsetili su ga Afrikaneri, bio je, ma koliko to izgledalo neverovatno, polutaran.
Oblo 'O' njegove kaldere ležalo je kao lopta postavljena tačno na liniju polutara. Ova činjenica očito
je činila južni rub Pavonisa savršenim privezištem za svemirski lift, jer je, osim što je bio na samom
polutaru, imao naddatumsku visinu od dvadeset sedam kilometara. Filis je već počela pripreme za
izgradnju prvobitnog naselja na južnom rubu; posvetila se radu na liftu i bila je jedan od glavnih
organizatora.
Njeno naselje bilo je ukopano u ivični zid kaldere, u stilu Vidikovca Ehus, tako da su prozori
nekoliko spratova gledali preko kaldere, ili je trebalo da gledaju, kada se slegne prašina. Uvećane
fotografije na zidovima pokazivale su da će se sama kaldera na kraju ukazati kao jednostavno kružno
udubljenje, sa zidovima dubokim pet hiljada metara, pri dnu pomalo terasasto; kaldera se u prošlosti
često slegala, ali gotovo uvek na istom mestu. Bio je to jedini veliki vulkan pravilnog oblika; ostala
tri imala su kaldere nalik na nizove ukrštenih prstenova, svaki krug različite dubine.
Novo naselje, još bezimeno, izgradila je UNOMA, ali je opremu i radnu snagu obezbedila
transnacionalna kompanija po imenu Praksis, jedna od najvećih. Dovršene prostorije trenutno su bile
pune Praksisovih operativaca ili operativaca nekih drugih transnacionalki, podizvođača u projektu
lifta. Među njima je bilo predstavnika Ameksa, Oroka, Subarašija i Micubišija. A sve njihove
aktivnosti koordinirala je Filis, koja je sada očito bila Helmutova pomoćnica, operativni
rukovodilac.
Helmut je takođe bio tamo, i pošto se Džon pozdravio sa njim i sa Filis i bio predstavljen
nekolicini gostujućih konsultanata, poveli su ga u prostranu, visoku odaju sa zidom od prozora. Iza
stakla su se kovitlali oblaci tamnonarandžaste prašine, spuštajući se u kalderu, tako da se činilo da se
soba diže, kolebljivo, kroz mutnu i treperavu svetlost.
Jedini nameštaj u odaji bio je globus Marsa prečnika jedan metar, usađen do polovine u plavo
plastično postolje. Iz globusa, tačnije iz male kvrge koja je predstavljala Pavonis Mons, pružala se
srebrna žica, oko pet metara dugačka. Na kraju niti bila je mala crna tačka. Globus se okretao na
postolju, otprilike jednom u minuti, a srebrna žica i njena crna tačka na završetku okretale su se s
njim, ostajući uvek iznad Pavonisa.
Grupa od možda osmoro ljudi okruži prikaz. "Sve je u srazmeri", reče Filis. "Razdaljina od
areosinhronog satelita do središta mase iznosi 20435 kilometara, a polutarni prečnik je 3386
kilometara, tako da rastojanje od površine do areosinhrone tačke iznosi 17049 kilometara; pomnoži
to sa dva i dodaj prečnik, i dobićeš 37484 kilometara. Na drugom kraju biće balastna stena, tako da
sam kabl neće morati da bude tačno toliko dugačak. Prečnik kabla biće oko deset metara, a težina će
mu biti oko šest milijardi tona. Materijal za njegovu izradu biće uzet na mestu krajnjeg balasta; to će
biti asteriod koji ima početnu težinu od oko trinaest i po milijardi tona, a po završetku kabla postaje
balastni teg od oko sedam i po milijardi tona. To nije naročito veliki asteroid, prečnik mu je oko dva
kilometra; dosad smo kao kandidate za posao identifikovali šest asteroida tipa Amor koji prolaze
kroz Marsovu orbitu. Kabl će napraviti roboti koji iskopavaju i obrađuju ugljenik u hondritima
asteroida. Zatim će, u završnoj fazi izgradnje, kabl biti doveden ovamo, na privezište." Dramatično je
pokazala prema podu odaje. "Tada će i sam kabl biti u areosinhronoj orbiti, jedva se oslanjajući
ovde dole, jer će mu težinu nositi gravitaciona sila planete i centrifugalna sila njegove gornje
polovine, kao i balastna stena na završetku."
"A Fobos?" upita Džon.
"Fobos je dosta niže, naravno. Kabl će oscilirati da bi ga izbegao; to se zove Klarkova oscilacija.
Tu neće biti problema. I Deimos će morati da se izbegava na isti način, ali pošto je njegova orbita
pod većim uglom, neće predstavljati tako čest problem."
"A kada bude postavljen?" upita Helmut, lica ozarenog zadovoljstvom.
"Za kabl će biti prikačeno najmanje nekoliko stotina liftova, i teret će biti dizan na orbitu
sistemom protivtega. Kao i obično, biće puno materijala koji će stizati sa Zemlje, tako da će
potrošnja energije za potrebe lifta biti svedena na najmanju moguću vrednost. A rotacija kabla moći
će da se koristi i kao praćka; objekti pušteni sa balastnog asteroida prema Zemlji koristiće silu
Marsove rotacije kao potisak i imaće poletanje velikom brzinom, bez utroška energije. To je čist,
delotvoran, izuzetno jeftin metod, kako za podizanje tereta u svemir, tako i za njegovo slanje prema
Zemlji. A s obzirom na nedavna otkrića ležišta strateških metala, koji postaju sve ređi na Zemlji,
ovako jeftino podizanje i potiskivanje tereta dobija doslovno neprocenjivu vrednost. Stvara se
mogućnost razmene koja dosad nije bila ekonomski izvodljiva; biće to ključni moment marsovske
ekonomije, temeljac ovdašnje industrije. A izgradnja neće biti preskupa. Čim ugljenični asteroid
bude gurnut na odgovarajuću orbitu i atomska robotska fabrika bude puštena u rad, počeće da ispreda
kabl kao što pauk ispreda mrežu. Ostaće nam samo da čekamo. Fabrika je projektovana za
proizvodnju preko tri hiljade kilometara kabla godišnje - to znači da moramo da počnemo što pre, ali
kada proizvodnja započne, biće potrebno samo deset ili jedanaest godina. A čekanje će se itekako
isplatiti."
Džon je posmatrao Filis, kao i obično impresioniran njenom vatrenošću. Bila je kao preobraćenik
na ispovedi, sveštenik za predikaonicom, duboko i pouzdano uverena u uspeh. Čudo 'horoga'. Džek i
stabljika pasulja, ulazak u Raj; stvar je zaista posedovala dah čudesnog. "U stvari, nemamo mnogo
izbora", nastavi Filis. "Ovo je naš izlazak iz gravitacionog bunara, što prestaje da bude fizički i
ekonomski problem. To je suština; bez toga ćemo biti zaobiđeni, bićemo kao Australija u
devetnaestom veku, predaleko za iole značajniju ulogu u svetskoj ekonomiji. Ljudi će nas zanemariti i
rudariće sa samih asteroida, jer asteroidi poseduju mineralno bogatstvo bez ograničenja gravitacije.
Bez lifta, naći ćemo se u stajaćim vodama."
Šikata ga nai, pomisli Džon sarkastično. Filis ga okrznu pogledom, kao da je to glasno izgovorio.
"Nećemo dozvoliti da se to dogodi", reče ona. "A najbolje od svega jeste to što će naš lift služiti kao
probni prototip za zemaljski. Transnacionalke koje steknu iskustvo u gradnji ovakvog lifta naći će se
u prednosti prilikom licitiranja za mnogo krupniji zemaljski projekt koji će svakako uskoro uslediti."
Govorila je i govorila, izlažući svaki vid plana i odgovarajući na pitanja operativaca sa
uobičajenom uglađenom nadmoćnošću. Njena duhovitost bila je nagrađena čestim smehom; bila je
zažarenih obraza, blistavih očiju, i Džonu se činilo da joj iz guste kestenjaste kose, koja je u svetlosti
oluje izgledala kao kapuljača od dragulja, ližu plamičci. Operativci i naučnici angažovani za projekt
rasli su pod njenim pogledom; bili su deo nečeg velikog, i znali su to. Zemlja je bila u ozbiljnoj
oskudici mnogih metala koje su vadili na Marsu. U izgledu je bilo zgrtanje blaga, ogromnog blaga. A
neko ko poseduje most preko koga mora da pređe svaka unca metala takođe će dobro da omasti brk,
verovatno najviše od svih. Nikakvo čudo što su Filis i ostali izgledali kao da se nalaze u crkvi.
To veče, pre večere, u kupatilu, i ne pogledavši se u ogledalu, Džon uze i proguta dve tablete
omegendorfa. Bilo mu je muka od Filis. Ali lek odmah učini da mu bude bolje; uostalom, ona je bila
samo jedna od figura u igri; kada je seo da večera, već je bio u miru sa celim svetom. U redu,
pomislio je, neka im njihov zlatni rudnik na stabljici pasulja. Nije bilo baš sasvim sigurno da će
uspeti da ga zadrže za sebe; u stvari, bilo je malo verovatno. Stoga je njihovo samozadovoljstvo
ugojenog mačora bilo pomalo budalasto, te se on nasmeja usred jedne od njihovih oduševljenih
razmena izjava i reče: "Zar ne mislite da će lift kao što je ovaj malo teže ostati u privatnom
vlasništvu?"
"Nije nam ni namera da ostane u privatnom vlasništvu", reče Filis sa svojim sveznajućim
osmehom.
"Ali očekujete da budete plaćeni za njegovu izgradnju. A potom očekujete koncesije. Zar to nije
suština preduzetničkog kapitalizma, da se očekuje profit od poduhvata?"
"Ah, pa naravno", reče Filis, koja kao da je bila pomalo uvređena što je tako otvoreno pomenuo
takvu stvar. "Od ovoga će profitirati svi na Marsu, takva mu je priroda."
"A vi ćete ubrati procent od svakog procenta." Grabljivci na vrhu lanca. Ili paraziti čitavog
lanca... "Šta mislite, koliko su se obogatili graditelji mosta Golden Gejt? Jesu li na zaradi od Golden
Gejta osnovane velike transnacionalne dinastije? Ne. A to je bio javni projekt, zar ne? Graditelji su
bili u službi države i primali su standardnu platu za svoj rad. U šta biste se kladili da Marsovski
sporazum ne podrazumeva sličan aranžman za izgradnju ovdašnje infrastrukture? Prilično sam siguran
da je tako."
"Ali sporazum treba da se obnovi za devet godina", primeti Filis, blistavih očiju.
Džon se nasmeja. "Pa neka! Ne biste verovali na koliku podršku nailazim svuda na planeti za
izmenjen sporazum koji postavlja još veća ograničenja za zemaljska ulaganja i profit. Izgleda da ste
se bili malo zaneli. Trebalo bi da se setite da je ovo ekonomski sistem koji se stvara ni iz čega, na
načelima koja imaju smisla sa naučnog stanovišta. Ovde postoji sasvim ograničena nosivost, i da
bismo izgradili društvo sposobno da se održava moramo da vodimo računa o tome. Ne možete tek
tako da uzimate sirovine odavde i da ih šaljete na Zemlju - ne smete da zaboravite da je prošlo
kolonijalno doba." Ponovo se nasmejao na staklaste poglede uperene u njega; činilo se da su im
zenice opremljene nišanima.
Tek mu je kasnije, u sobi, kada se setio njihovih pogleda, palo na pamet da možda nije bilo
najpametnije što im je tako utrljao noseve u stvarnu situaciju. Čovek iz Ameksa čak je podigao šaku
do usta da načini belešku, gestom koji je očigledno trebalo da bude primećen: ovaj Džon Bun je
bundžija! - šapnuo je, sve vreme ga držeći na oku; želeo je da ga Džon vidi. Pa dobro, još jedan među
sumnjivima. Te noći Džon nije baš odmah mogao da zaspi.

Sledećeg dana napustio je Pavonis i pošao na istok niz Tarzis, sa namerom da se odveze svih
sedam hiljada kilometara do Helasa, da poseti Maju. Oluja je učinila da putovanje bude neobično
samotničko. Nazirao je južne nizije samo kao nejasne skice, kroz uskovitlane zastore peska, uz
neprekidno i nikad isto zviždanje vetra. Maja se radovala njegovoj poseti; biće mu to prvi put da vidi
Helas, i mnogi su nestrpljivo očekivali njegov dolazak. Otkrili su veliki akvifer severno od Niske
Kote, tako da su planirali da ispumpaju vodu iz njega na površinu i da na nultoj visini stvore jezero,
jezero zaleđene površine koje bi se neprestano sublimiralo u atmosferu, ali bi ga oni dopunjavali
odozdo. Na taj način održavano, ne samo što bi obogatilo atmosferu, već bi služilo kao rezervoar i
oduška toplote za uzgajanje u prstenu farmi pod kupolama na obali. Maja je bila veoma zagrejana za
ove planove.
Džonovo dugo putovanje prema njoj prolazilo je u omamljenom stanju dok je posmatrao nizanje
nejasnih kratera u oblacima prašine. Jedne večeri zaustavio se u kineskom naselju čiji žitelji nisu
znali ni reč engleskog i živeli su u kutijama nalik na kamp-prikolice. Morali su da upotrebe
prevodilački program VI koji ih je najveći deo večeri zasmejavao. Dva dana kasnije, proveo je dan u
ogromnom japanskom postrojenju za eksploataciju vazduha u visokom prolazu između kratera. Ovde
su svi odlično govorili engleski, ali su bili nervozni, jer je oluja zaustavila sve pogone za
pročišćavanje vazduha; tehničari su se bolno osmehivali i vodili ga kroz košmarnu šumu filterskih
sistema koje su postavili, pokušavajući da održe rad pumpi; uzalud.
Tri dana puta istočno od Japanaca naišao je na karavansaraj Sufija na vrhu kružne strme meze.
Ova meza nekada je bila dno kratera, ali je toliko otvrdnula od metamorfoze udara da je odolela
eroziji koja je tokom eona sljuštila okolno meko zemljište, i sada se dizala nad ravnicom kao debeli
valjkasti pijedestal, kilometar visokih izbrazdanih bokova. Džon je poterao rover vijugavim
prilaznim putem do karavansaraja na vrhu.
Gore je utvrdio da se meza nalazi usred stalnog vertikalnog talasa oluje, tako da se na tom mestu
probijalo više Sunčeve svetlosti nego igde, uključujući i sam obod Pavonisa. Vidljivost je i ovde bila
znatno umanjena, ali je sve bilo življih boja, zore purpur i čokolada, dani oblačno smenjivanje jasne
umbre i žute, narandže i rđe, prostreljenih povremenim bronzanim Sunčevim zrakom.
Bilo je to sjajno mesto, a Sufi su se pokazali gostoljubiviji od svih drugih grupa Arapa koje je
dotle sreo. Došli su sa jednom od poslednjih arapskih grupa, rekli su mu, kao ustupak verskim
strujama u arapskom svetu kod kuće; a pošto je među islamskim naučnicima bilo dosta Sufija, nije
bilo mnogo primedbi na to što su ih poslali kao samostalnu grupu. Jedan od njih, mali mrki čovek po
imenu Du el-Nun, reče: "Divno je, u ovo doba sedamdeset hiljada velova, što je veliki talib pratio
svoj tarikvat dovde, da nas obiđe."
"Talib?" reče Džon. "Tarikvat?"
"Talib je tragač. A tragačev tarikvat je njegov trag, trag koji je samo njegov, znaš, na putu u
stvarnost."
"A, shvatam!" reče Džon, i dalje iznenađen ljubaznošću njihovog dočeka.
Du ga povede iz garaže do niske crne građevine okružene roverima koja je izgledala nabijena
koncentrovanom energijom; bila je to zdepasta, okrugla stvar nalik na model same meze, sa
prozorima od grubog prozračnog kristala. Du reče da je crni kamen stišovit, silikat velike gustine
nastao prilikom udara meteora, kada su na trenutak proizvedeni pritisci od preko milion kilograma po
kvadratnom centimetru. Prozori su bili napravljeni od lešatjerita, neke vrste kompresovanog stakla,
takođe nastalog od udara.
U zgradi ga je dočekala grupa od oko dvadesetoro ljudi, muškaraca i žena. Žene su bile gologlave
i ponašale su se kao muškarci, što je bilo novo iznenađenje za Džona i upozorilo ga na činjenicu da
među Sufijima stvari stoje drugačije nego u ostalom arapskom svetu. Pošto je seo sa njima da pije
kafu, ponovo je počeo da postavlja pitanja. Rekli su mu da su kvadaritski Sufi, panteisti pod uticajem
rane grčke filozofije i modernog egzistencijalizma, u stalnom nastojanju da se preko savremene nauke
i ru' yat al-qalba, vizije srca, sjedine sa najvišim vidom postojanja, Bogom. "Postoje četiri mistična
putovanja", reče mu Du. "Prvo počinje gnozisom i završava se fanom, ili rastankom od svih pojavnih
stvari. Drugo počinje kada fanu zameni baqa, ili pokoravanje. U ovoj tački putuješ u stvarnom,
pomoću stvarnog, prema stvarnom, i sam si stvarnost, haqq. Posle toga prelaziš u vaseljenu duha i
sjedinjavaš se sa onima koji su učinili isto."
"Izgleda da još nisam započeo svoje prvo putovanje", reče Džon. "Još ništa ne znam."
 Video je da su zadovoljni ovim odgovorom. Možeš da pođeš, rekoše mu, i dosuše mu kafe. Uvek
možeš da pođeš. Za razliku od drugih Arapa koje je sreo, njihovo držanje bilo je toliko ohrabrujuće i
prijateljsko da im je otvorio dušu i ispričao im o svom putovanju do Pavonisa i planovima za
izgradnju velikog lifta. "Nijedan hir na svetu nije potpuno bez smisla", reče Du. A kada je Džon
pomenuo svoj poslednji susret sa Arapima, u Vastitas Borealisu, i da je Frenk bio sa njima, Du
zagonetno reče: "Ljubav prema pravednom vodi ljude u greh."
Jedna od žena se nasmeja i reče: "Čalmers je tvoj nafs."
"Šta je to?" upita Džon.
Svi su se smejali. Tresući glavom, Du reče: "On nije tvoj nafs. Čovekov nafs je njegova zla
strana, za koju su neki verovali da obitava u čovekovim grudima."
"Kao organ ili tako nešto?"
"Kao posebno biće. Muhamed ibn Ulijan je, na primer, zabeležio da mu je iz grla iskočilo nešto
nalik na mladu lisicu, a kada je to ritnuo, samo je poraslo veće. Bio je to njegov nafs."
"To je drugo ime za tvoju Senku", objasni žena koja je to prva pomenula.
"Pa", reče Džon, "onda možda i jeste. Ili je to ili Frenk često rita svoj nafs." Oni se nasmejaše na
ovu njegovu misao.
Kasnije tog popodneva Sunce se jače probilo kroz prašinu nego obično, osvetlivši tekuće oblake,
tako da se činilo da karavansaraj počiva u komori džinovskog srca, kome su udari vetra bili otkucaji.
Sufi doviknuše nešto jedni drugima pošto su pogledali kroz prozore od lešatjerita, i brzo se spremiše
za izlazak u grimizni svet, u vetar, zovući Buna da im se pridruži. On se nasmeši i obuče se, usput
preventivno progutavši jedan omeg.
Našavši se napolju, pođoše duž neravnog podnožja meze, gledajući u oblake i zakriljenu ravnicu
ispod njih, pokazujući Džonu kada bi nešto u okolini postalo vidljivo. Potom se okupiše u blizini
karavansaraja, i Džon je slušao njihove glasove u zapevanju, a različiti su mu glasovi prevodili sa
arapskog i farsija. "Ne poseduj i nećeš biti posedovan. Odbaci ono što ti je u glavi, pokloni ono što ti
je u srcu. Ovde je svet i tamo je svet, a mi sedimo na pragu."
Drugi glas: "Ljubav udari akord na lauti srca mog i preobrazi me u ljubav svog."
Zatim počeše da igraju. Džonu odjednom sinu da su to derviši-igrači: skakali su u vazduh na ritam
bubnjeva u koje je neko lako udarao na zajedničkoj frekvenciji, skakali i vrteli se sporim,
nezemljaskim obrtajima oko sebe, ispruženih ruku; kada bi doskočili, ponovo bi se odbacili i
zavrteli, okret za okretom za okretom. Derviši-igrači u velikoj oluji, na visokoj okrugloj mezi koja je
u Nojevo doba bila dno kratera. Izgledalo je tako čudesno u krvavom pulsiranju svetlosti da Džon
ustade i pridruži im se u okretanju. Kvario im je simetriju, povremeno se doslovno sudarao sa
igračima; međutim, to kao da nikome nije smetalo. Otkrio je da pomaže kada bi malo poskočio u
vetar, da ga ovaj ne bi oborio. Jači udar mogao je da ga prostre po zemlji. Nasmejao se. Neki od
igrača zapevali su preko zajedničke linije, uobičajeno četvrtinsko lelekanje, prekidano povicima i
teškim ritmičnim disanjem, i rečima Ana el-Haqq, ana el-Hagg - Ja sam Bog, prevede mu neko, ja
sam Bog. Jeres Sufija. Ples je imao hipnotičku svrhu - Džon je znao za druge muslimanske kultove
koji su to postizali samobičevanjem. Okretanje je bilo bolje; igrao je, učestvovao u horu na
zajedničkoj liniji sopstvenim ubrzanim disanjem, stenjanjem i nesuvislim glasovima; a onda, bez
razmišljanja, poče da ubacuje imena Marsa u zvučnu podlogu, mrmljajući ih u ritmu zapevanja. "Al-
Kahira, Ares, Ogaka, Bahram. Harmakis, Hrad, Huo Hsing, Kasei. Ma'adim, Maja, Mamers,
Mangala. Nirgal, Šalbatanu, Simud i Tiu." Zapamtio ih je pre mnogo godina, da zabavi društvo; sada
je bio iznenađen koliko su pogodna za molitvu, kako su mu tekla iz usta i pomagala da mu okretanje
bude stabilnije. Drugi igrači su mu se smejali, ali dobronamerno; zvučali su zadovoljno. Osećao se
opijeno, čitavo telo mu je bilo u žmarcima. Više puta je ponovio litaniju, a onda je počeo da ponavlja
samo arapski naziv: "Al-Kahira, Al-Kahira, Al-Kahira." Zatim, setivši se šta je rekao jedan od
glasova koji su mu prevodili: "Ana el-Haqq, ana Al-Kahira. Ana el-Haqq, ana Al-Kahira." Ja sam
Bog, ja sam Mars, ja sam Bog... Drugi mu se ubrzo pridružiše, podigoše litaniju u neobuzdanu pesmu,
i on u blesku uskovitlanih vizira opazi nasmejana lica. Bili su zaista majstorski plesači; prsti njihovih
ispruženih ruku sekli su plimu crvene prašine u arabeske dok su se okretali, i sada su ga doticali
vrhovima prstiju, upravljajući njegovim nespretnim obrtanjem i čak ga namerno gurajući da se uklopi
u njihovo ustrojstvo. Uzvikivao je imena planete i oni su ih ponavljali za njim, u stilu poziva i
odgovora; skandirali su imena, na arapskom, sanskritu, jeziku Inka, sva imena Marsa, pomešana u
supu glasova, stvarajući polifonu muziku koja je bila prelepa i sablasno tuđinska, zato što su imena
Marsa poticala iz vremena kada su same reči zvučale neprirodno, a imena posedovala magijsku
snagu: čuo je to dok ih je pevao.
Kada je konačno prestao da igra i seo da posmatra, počeo je da oseća mučninu. Svet mu je plivao
pred očima, centar za ravnotežu još mu se, bez sumnje, vrteo kao kuglica ruleta. Prizor je treperio
pred njim; bilo je nemoguće odrediti da li je to uskovitlana prašina ili nešto unutrašnje, ali je
svejedno bio zapanjen onim što je video: derviši-igrači, na Marsu? Pa, u muslimanskom svetu bili su
neka vrsta izroda, sa ekumenskim težnjama retkim u Islamu. I naučnici. Možda su oni njegova
propusnica za Islam, njegov tarikvat, a njihove derviške svetkovine možda se mogu pretvoriti u
areofaniju, kao što je bilo prilikom pevanja imena. Ustao je, nesigurno; odjednom je shvatio da nije
potrebno sve smišljati iznova, da je to stvar pretvaranja nečega u nešto novo sintezom svega što je
bilo dobro u prošlosti. "Ljubav udari akord na lauti srca mog..." Suviše je ošamućen. Ostali su mu se
smejali, pridržavali ga. Obraćao im se na svoj uobičajeni način, nadajući se da će ga razumeti. "Loše
mi je. Mislim da ću da povratim. Ali morate da mi kažete zašto ne bismo mogli da zaboravimo sav
svoj jadni zemaljski prtljag. Što ne bismo izmislili sasvim novu religiju. Kult Al-Kahire, Mangale,
Kaseija!"
Oni su se smejali i nosili ga na ramenima prema skloništu. "Ne šalim se", reče on u okretanje
sveta. "Voleo bih da vi to uradite, da vaš ples bude deo toga, jer je očigledno da ste stvoreni da
osnujete tu novu religiju, i već to činite." Ali je bilo opasno povratiti u šlem, i oni mu se samo
nasmejaše i ponesoše ga što su brže mogli u nastambu od lomljenog kamena. Dok je povraćao, jedna
od žena mu je držala glavu, kazujući na muzikalnom potkontinentalnom engleskom: "Kralj je zatražio
od svojih mudraca takvu stvar koja bi ga činila srećnim kada je tužan, ali i tužnim kada je srećan. Oni
se posavetovaše i vratiše se sa prstenom na kome je bila urezana poruka 'I ovo će proći.'"
"Pravo u reciklažu", reče Bun. Ispružio se na leđa; još se sve vrtelo. Bilo je mučno truditi se da
ležiš mirno. "Ali šta tražite vi ovde? Zašto ste na Marsu? Morate da mi kažete šta tražite ovde."
Odveli su ga u zajedničku sobu i postavili šoljice i ibrik sa mirisnim čajem. Još se osećao
ošamućeno, a prašina koja je letela s one strane kristalnih prozora samo je pojačavala taj osećaj.
Jedna od starijih žena oko njega uze ibrik i napuni mu šolju do vrha. Spustivši ibrik, pokaza:
"Sada ti napuni moju." Džon je posluša, nesigurno, a ibrik onda poče da kruži po sobi. Svako je
napunio šolju nekome od ostalih.
"Ovako počinjemo svaki obrok", reče starica. "To je mali znak našeg zajedništva. Proučavali smo
stare kulture, iz doba pre nego što je vaše globalno tržište povezalo sve u mrežu. Tada su postojale
mnogobrojne vrste razmene. Neke od njih su se zasnivale na darovanju. Svako od nas ima dar,
dobijen od Vaseljene. I svi mi sa svakim dahom uzvraćamo deo tog dara."
"Liči na jednačinu za ekološki učinak", reče Džon.
"Može biti. U svakom slučaju, oko ideje darovanja izgrađene su čitave kulture, u Maleziji, na
severozapadu Amerike, u mnogim primitivnim zajednicama. Mi u Arabiji darujemo vodu, ili kafu.
Hranu i krov nad glavom. I ne očekuješ da zadržiš ono što ti je podareno, već ga vraćaš kad bude tvoj
red, radostan ako možeš da daš više. Radilo se da bi moglo da se da više nego što je primljeno.
Danas smatramo da to može da bude osnova za časnu ekonomiju."
"O istoj stvari su mi govorili Vlad i Ursula!"
"Moguće je."
Čaj je pomogao. Posle nekog vremena vratila mu se ravnoteža. Razgovarali su o drugim stvarima,
o velikoj oluji, o velikoj tvrdoj ploči na kojoj žive. Kasnije te večeri, pitao ih je da li su čuli za
Kojota, ali se pokazalo da nisu. Znali su priče o stvorenju zvanom 'skrivač', poslednjem preživelom
pripadniku drevne rase Marsovaca, mudrom biću koje luta planetom i pomaže namernicima u nevolji,
posadama rovera, naseljima. Viđeno je prethodne godine kod vodne stanice u Ponoru Boralis, za
vreme ledene lavine i potonjeg nestanka struje.
"To nije Veliki Čovek?" upita Džon.
"Ne, ne. Veliki Čovek je veliki. Skrivač je kao mi. Njegovi sunarodnici su bili podanici Velikog
Čoveka."
"Shvatam."
Ali nije, ne baš sasvim. Ako je Veliki Čovek simbol samog Marsa, onda je priču o skrivaču
možda nadahnula Hiroko. Ko će ga znati. Za to mu je bio potreban stručnjak za folklor, ili za
mitologiju, neko ko bi mu rekao kako se rađaju priče; međutim, imao je samo ove Sufije, vesele i
malo uvrnute, koji su i sami podsećali na legendarna bića. Morao je da se nasmeje. Oni se nasmejaše
s njim i povedoše ga na spavanje. "Običaj nam je da izgovorimo večernju molitvu persijskog pesnika
Rumija Džalaludina", reče mu starica, i poče da recituje:

Umreh kao mineral i postadoh biljka,

Umreh kao biljka i podigoh se kao životinja.
Umreh kao životinja i bejah čovek.
Zašto da se bojim? Kada mi je smrt bila nestajanje?
No ipak ću još jednom umreti kao čovek,
Da uzletim s anđelima od neba blagoslovenim.
I kada žrtvujem svoju anđeosku dušu
Postaću što nijedan um nije zamislio.

"Lepo spavaj", začu njene reči kroz dremež. "Ovo je trag sviju nas."
Sledećeg jutra, ukočeno se popeo u rover, trzajući se od bolova, odlučan da proguta par omega
čim se nađe na putu. Ista žena je došla da ga isprati, i on srdačno kucnu svoj vizir o njen.
"Bio to ovaj ili onaj svet", reče ona, "ljubav će ti na kraju pokazati put."
23.
Odašiljačka staza vodila ga je kroz smeđe dane, kidane vetrovima, preko ispucale zemlje južno od
Margaritifer Sinusa. Moraće još jednom da se proveze tuda da je vidi, jer je u oluji bila samo leteća
čokolada, prostreljena trenutnim zlatnim zracima Sunca. Stao je u blizini kratera Bekhajsen da poseti
novo naselje nazvano Tarnerovi Bunari; tu su spustili crpke u akvifer čije je dno bilo pod takvim
hidrostatičkim pritiskom da su planirali da dobijaju struju puštanjem arterskog toka kroz niz turbina.
Oslobođena voda bila bi natočena u kalupe i zamrznuta, da bi je robot odvukao do mnogobrojnih
bezvodnih naselja na južnoj polulopti. Tu je radila Meri Dankel, koja je povela Džona da vidi
bunare, elektranu i rezervoare leda. "Istraživačko bušenje bilo je zastrašujuće. Kada bi burgija naišla
na tečni deo akvifera, bila bi izbačena iz bušotine, i nikada nismo znali hoćemo li moći da ukrotimo
gejzir ili ne."
"Šta bi se dogodilo da niste?"
"Pa, ne znam. Dole ima mnogo vode. Ako bi odlomila stenu oko bunara, mogla bi da kuljne kao
veliki izlivni kanali u Planiciji."
"Toliko?"
"Ko zna? Moguće je."
"Bogte."
"To sam i ja rekla! Sada je En pokrenula proučavanje metoda za utvrđivanje pritiska u akviferima
pomoću odjeka koji daju tokom seizmičkih testova. Ali postoje ljudi koji bi voleli da oslobode
akvifer ili dva, je li? Ostavljaju poruke na biltenskim tablama u mreži. Ne bi me iznenadilo da je
Saks jedan od njih. Velike bujice vode i leda, koliko voliš sublimacije u vazduh, zar ga to ne bi
radovalo?"
"Ali poplave kao one stare bile bi razorne za zemljište koliko i bombardovanje asteroridima."
"Oh, još razornije! Oni kanali nizvodno od krša ostaci su neverovatnih izlivanja. Najbolja
zemaljska analogija jesu ispucale zemlje u južnom Vašingtonu, jesi li čuo za njih? Pre oko osamnaest
hiljada godina gotovo celu Montanu prekrivalo je jezero, zovu ga jezero Misula, nastalo do otopljene
vode Ledenog doba. Držala ga je ledena brana. Onda se ta brana provalila i jezero se katastrofalno
izlilo, oko dva biliona kubnih metara vode, potopivši Kolumbijski plato i stigavši do Pacifika za
samo nekoliko dana."
"Bogte."
"Dok je trajalo, imalo je stostruko veći izliv od Amazona, i izdubilo je kanale u bazaltnoj steni,
koji su duboki i do dve stotine metara."
"Dvesta metara!"
"Tako je. A to nije ništa u poređenju sa onima koji su izdubili kanale Planicije! Tamošnja
anastomoza zauzima površine..."
"Dve stotine metara kroz stenu?"
"Da, vidiš, to nije obična erozija. Kod tako velikih poplava razlike u pritisku su tolike da dolazi
do egzolucije rastvorenih gasova, znaš, i kada se ti mehuri rasprsnu, proizvode strahovit pritisak.
Takvo čekićanje može da smrvi bilo šta."
"Znači, bilo bi gore od udara asteroida."
"Sigurno. Osim ako to ne bi bio stvarno veliki asteroid. Ali ima ljudi koji misle da bi i to trebalo
da radimo, zar ne?"
"Je li?"
"Znaš da je tako. Ali poplave su još bolje, ako hoćeš da uradiš tako nešto. Kad bi jedna takva
mogla da se usmeri prema Helasu, na primer, nastalo bi more. A ono bi moglo brže da se dopuni nego
što bi površinski sublimirao."
"Da se usmeri poplava?" uzviknu Džon.
"Pa, jeste, to bi bilo nemoguće. Ali ako pronađeš jednu na pravom mestu, ne bi ni morao da je
usmeriš. Trebalo bi da proveriš gde je Saks u poslednje vreme slao ekipu za traženje podzemnih
voda, da vidiš ima li tu nečega."
"Ali UNOMA bi to sigurno zabranila."
"Kad je Saks mario za to?"
Džon se nasmeja. "Oh, sad itekako mari. Dali su mu previše toga da bi mogao da ih prenebregava.
Vezali su ga novcem i uticajem."
"Možda."

Te noći, u 3:30, došlo je da male eksplozije u jednoj od kapa bunara, i sirena alarma trgla ih je iz
sna i poterala polunage u posrtanje kroz tunele, do gejzira koji se dizao u leteću prašinu noći, stuba
bele vode iskidanog u krpice pod nemirnim bleštanjem na brzinu uperenih reflektora. Voda je padala
iz oblaka prašine u komadima leda, grad veličine kugli za kuglanje; ovi projektili tukli su po
bunarima na putu vetra, a sloj ledenih kugli već je dopirao do kolena.
Imajući na umu večernji razgovor, Džon oseti da ga prizor prilično zabrinjava i potrča okolo sve
dok nije naišao na Meri. Kroz buku erupcije i uvek prisutnu oluju, Meri povika Džonu na uvo:
"Raščisti zonu, jer ću postaviti punjenje pored bunara ne bih li ga zatrpala!" Otrčala je u beloj
spavaćici, a Džon okupi gledaoce i povede ih nazad u tunele prema naselju stanice. Meri im se
pridruži u komori, bez daha, otkuca nešto na pločici na zglobu; začu se duboka tutnjava iz pravca
bunara. "'Ajmo da vidimo", reče ona; iziđoše kroz komoru i potrčaše nazad kroz tunele prema prozoru
koji je gledao na bunar. Tamo, među gomilama belih ledenih lopti, ležali su ostaci oborene bušilice, i
sve je bilo mirno. "Da! Zapušen je!" povika Meri.
Ljudi umorno zaklicaše. Neki od njih siđoše do bunara, da vide mogu li nešto da učine da bi se
dodatno osiguralo stanje. "Dobar posao!" reče Džon Meri.
"Puno sam čitala o zatrpavanju bunara posle onog prvog incidenta", reče Meri, još zadihana. "I
sve je već bilo postavljeno, ali nije bilo prilike da se upotrebi. Da se isproba. Naravno. Tako da
nikad ne znaš."
Džon reče: "Imate li kamere u komorama?"
"Imamo."
"Odlično."
Džon ode da ih proveri. Uključio je Polinu u sistem stanice, postavio pitanja, prateći odgovore
koji su mu se pojavljivali na pločici. Te noći niko nije prošao kroz komore posle vremenskog
pomaka. Pozvao je meteorološki satelit, uključio se u radarske i IC sisteme za koje mu je Saks dao
šifre i proverio oblast oko Bekhajsena. Ni traga od ikakvih mašina u okolini, osim nekoliko starih
vetrenjača-grejača. A odašiljači su pokazivali da nikoga nije bilo na putevima u ovoj oblasti od
njegovog dolaska prethodnog dana.
Džon je nemoćno sedeo ispred Poline, osećajući se težak i sporih misli. Nije mu padalo na pamet
šta bi još mogao da proveri; iz onoga što je već proverio stekao je utisak da te noći niko nije bio
napolju da izvrši sabotažu. Možda je eksplozija bila nameštena više dana ranije, iako bi bilo teško
sakriti napravu, jer se svaki dan radilo na bunarima. Polako se podigao i pošao da nađe Meri, pa je
uz njenu pomoć razgovarao sa ljudima koji su poslednji radili na tom bunaru, dan ranije. Nikakvog
znaka o bilo kakvoj sumnjivoj radnji, sve do osam uveče. A posle toga svi su na stanici bili na
prijemu priređenom za Džona Buna, i komore nisu bile korišćene. To je, zapravo, značilo da niko to
nije mogao da učini.
Vratio se u krevet i razmislio o tome. "Ah, da; Polina, molim te, proveri podatke o Saksu i daj mi
spisak svih ekspedicija za traženje vode u poslednjih godinu dana."

Nastavivši svoje slepo putovanje prema Helasu, sreo je Nađu, koja je nadgledala izgradnju novog
tipa kupole iznad kratera Rabe. Biće to najveća izgrađena kupola, zahvaljujući pogodnostima gušće
atmosfere i lakših građevinskih materijala, kojima se sila teže mogla uravnotežiti pritiskom, tako da
je kupola pod pritiskom bila praktično bez težine. Noseća konstrukcija trebalo je da bude sagrađena
od ojačanih greda od areogela, najnovijeg pronalaska alhemičara; areogel je bio tako lak i otporan da
je Nađa padala u zanos opisujući za šta sve može da se upotrebi. Po njenom mišljenju, kupole na
kraterima bile su već stvar prošlosti; biće podjednako lako podići stubove od areogela oko naselja,
izbeći zatvorene stene i smestiti čitavu populaciju pod nešto nalik na veliki prozirni šator.
Sve je to pričala Džonu dok su išli duž unutrašnjeg oboda Rabea. Ceo rub biće prošupljen saćem
odaja sa krovnim prozorima, a u prostoru ispod kupole nalaziće se farma koja će hraniti trideset
hiljada duša. Iz pomrčine prašine brujali su robotski kopači veličine kuća, nevidljivi već na pedeset
metara. Ove nemani radile su same za sebe, ili vođene telekomandama, a teleoperatori imali su, po
svoj prilici, suviše slabu vidljivost da bi pešački saobraćaj u okolini bio sasvim bezbedan. Džon je
nervozno pratio Nađu, setivši se kako su plašljivi bili rudari na Koti Bredberi - a oni su mogli da
vide šta se događa oko njih! Morao je da se nasmeje Nađinom spokoju. Kada bi im zemlja zadrhtala
pod nogama, samo bi stali i pogledali oko sebe, spremni da odskoče sa puta kakvom zahuktalom
buldožeru. Obilazak za pamćenje. Nađa se žalila na prašinu, koja je dosta kvarila mašineriju. Velika
oluja sada je bila stara četiri meseca, godinama nijedna nije tako dugo trajala, i nije pokazivala znake
smirivanja. Temperature su se strmoglavile, ljudi su jeli suvu i konzervisanu hranu, a tek ponekad
salatu ili povrće uzgajeno pod veštačkom svetlošću. A prašine je bilo u svemu. Čak i sada, dok su
razgovarali, Džon ju je osećao u ustima, a oči su mu bile suve u dupljama. Glavobolje su postale
uobičajena pojava, kao i problemi sa sinusima, upale grla, bronhitis, astma i, uopšte, plućne tegobe.
Plus česti slučajevi promrzlina. Kompjuteri su postajali opasno nepouzdani, bilo je puno kvarova
opreme, puno neuroza i poremećaja VI. Dani u Rabeu izgledaju kao da živiš unutar cigle, rekla mu je
Nađa, a zalasci Sunca kao vatre u rudniku uglja. Bilo joj je muka od toga.
Džon promeni temu. "Šta misliš o onom svemirskom liftu?"
"Velika stvar."
"Ali posledice, Nađa. Posledice."
"Ko zna? Sa takvim nečim nikad se ne zna, zar ne?"
"Stvoriće usko grlo u strategiji, kao ono koje je pominjala Filis kada smo raspravljali ko će
graditi stanicu na Fobosu. Sada će i sama imati lično usko grlo. To je previše moći."
"Tako kaže i Arkadije, ali ne vidim zašto se to ne bi smatralo zajedničkim dobrom, kao neko
prirodno bogatstvo."
"Optimista si."
"To mi kaže i Arkadije." Slegnula je ramenima. "Samo pokušavam da budem razumna."
"I ja."
"Znam. Ponekad pomislim da nas je samo dvoje takvih."
"A Arkadije?"
Ona se nasmeja.
"Ali vas dvoje ste par!"
 "Da, da. Kao ti i Maja."
"TouchQ."
Nađa se kratko osmehnu. "Trudim se da nateram Arkadija da razmišlja o stvarima. Ne mogu više
od toga. Videćemo se za mesec dana u Aheronu, na tretmanu. Maja mi kaže da je dobro proći kroz to
zajedno."
"Preporučujem", reče Džon s osmehom.
"A tretman?"
"Bolji je nego alternativa, zar ne?"
Ona se zakikota. Tada im zemlja zastenja pod nogama, i oni se ukočiše i počeše da se osvrću,
tražeći senke u pomrčini. Sa njihove desne strane pojavi se crno obličje nalik na pokretno brdo.
Potrčaše u stranu, saplićući se i preskačući kamenje i krš. Džon se pitao da li je to još jedan napad;
Nađa je izvikivala naređenja preko zajedničke frekvencije, psujući teleoperatore zbog toga što ih nisu
pratili na IC-u. "Pazite na ekrane, proklete lenčuge!"
Tle se umiri. Crni levijatan više se nije kretao. Oprezno su mu prišli. Rableovski džin od kipera,
na gusenicama. Izgrađen na Marsu, pomoću mašina Utopija Planicije: robot koga su napravili roboti,
veliki kao poslovni centar.
Džon je zurio u to čudo, osećajući kako mu znoj kaplje sa čela. Bili su bezbedni. Puls mu se umiri.
"Ovakva čudovišta nalaze se svuda po planeti", reče on Nađi, u neverici. "Seku, drljaju, kopaju,
zatrpavaju, grade. Uskoro će se neka od njih prilepiti za jedan od onih asteroida promera dva
kilometra i sagradiće elektranu koja će koristiti sam asteroid kao gorivo da ga odguraju na orbitu oko
Marsa, a tada će se na njega spustiti i druge mašine, i početi da ga pretvaraju u kabl dužine trideset
sedam hiljada kilometara! Koja je to veličina, Nađa! Koja veličina!"
"Veliki je, nema šta."
"Nezamisliv je, u stvari. Nešto potpuno izvan ljudskih mogućnosti za koje smo znali.
Teleoperacija u divovskim razmerama. Neka vrsta spiritualnog robota. Sve što se zamisli može i da
se ostvari!" Polako su obilazili džinovski crni predmet: običan kiper, sitnica u odnosu na ono što će
svemirski lift biti; no, i ovaj kamion je neka vrsta čuda, pomislio je. "Mozak i mišići su se proširili
kroz robotsku armaturu, tako ogromnu i moćnu da ju je teško sagledati. Možda nemoguće. Verovatno
je u tome tvoj dar, i Saksov - pokretanje mišića koje mi ostali još ne znamo da imamo. Mislim na
rupe iskopane kroz čitavu litosferu, granična linija dana i noći osvetljena svetlošću sa ogledala, svi
oni gradovi ukopani u unutrašnjost meza i okačeni na liticama - a sada i kabl razapet dalje i od
Fobosa i Deimosa, toliko dugačak da je istovremeno na orbiti i dodiruje zemlju! Nepojmljivo!"
"Nije", primeti Nađa.
"Nije. A sada, naravno, vidimo dokaze naše moći svuda okolo, čak malo nedostaje da nas pregaze
u radu! Videti znači verovati. Ne treba ti čak ni mašta da shvatiš kakvu moć držimo u ruci. Možda je
to razlog što se stvari danas čine tako čudne, što svako govori o suverenitetu i vlasništvu, opire se,
postavlja zahteve. Ljudi se glože kao oni drevni bogovi na Olimpu, zato što smo danas podjednako
moćni kao oni."
"Ili moćniji."

Vozio je dalje u unutrašnjost Helespontus Montesa, zakrivljenog planinskog lanca oko Basena
Helas. Jedne noći, dok je spavao, rover je nekako sišao sa odašiljačkog puta. Probudio se i u
poderotinama zastora prašine video da se nalazi u uskoj dolini, omeđenoj niskim liticama,
prošupljenim uobičajenim kanalima jaruga. Činilo mu se da će, ako bude pratio dno doline, ponovo
preseći put, te se uputio preko terena. Potom dno doline presekoše plitke poprečne pukotine nalik na
prazne kanale, i Polina je morala da zaustavlja i okreće rover ne bi li oprobala drugi ogranak u svom
algoritmu traženja puta, uvek iznova poražena od jaruga koje su nicale iz tame. Kada je Džon postao
nestrpljiv i pokušao sam da vozi, bilo je samo gore. U zemlji slepih, automatski pilot je kralj.
No, ipak se polako približavao izlazu iz doline, gde je mapa pokazivala da se odašiljački put
spušta u širu dolinu. Zato je te večeri zaustavio rover i spokojno večerao ispred TV-a. Mangalavid je
premijerno prikazivao performans grupe iz Noktis Labirintusa, na eoliji. Ispostavilo se da je eolija
mala građevina, puna otvora koji su zviždali, hučali i cikali, zavisno od ugla pod kojim je duvao
vetar. Za potrebe premijere, dnevni vetar sa visova Noktisa bio je potpomognut povremenim
silovitim katabatičkim udarima oluje, i muzika se razvijala kao kompozicija, žalobna, gnevna,
disonantna ili na mahove melodična: podsećala je na delo uma, možda tuđinskog, ali svakako na
nešto više od slučajnosti. Gotovo slučajna eolija, rekao je komentator.
Posle toga su sledile vesti sa Zemlje. Izvesni službenik u Ženevi obelodanio je postojanje
gerontoloških tretmana, i vest je za dan obletela svet; trenutno se u Glavnoj Skupštini vodila žestoka
rasprava o toj temi. Mnogi delegati zahtevali su da se tretmani proglase za opšte dobro, čiju će
dostupnost za sve jemčiti UN, kao i osnivanje zajedničkih fondova razvijenih zemalja, kojima bi se
obezbedilo da sredstva izdvojena za plaćanje tretmana budu pravedno podeljena. U međuvremenu su
stizali izveštaji sa drugih strana: neke verske vođe, među njima i Papa, digle su glas protiv tretmana;
svuda su izbijale demonstracije, i bilo je štete u nekim medicinskim centrima. Vlade su bile u krizi.
Sva lica na TV-u bila su napeta ili besna, zahtevajući promene; Džon okrenu glavu od nejednakosti,
mržnje i bede koju su odavala. Nije mogao da gleda. Zaspao je i ružno sanjao.
Zvuk ga je probudio dok je sanjao Frenka. Kucanje na vetrobranu. Bila je duboka noć. On
pospano udari po prekidaču koji je zaključavao komoru; dok se dizao u sedeći položaj, pitao se
odakle mu taj refleksni pokret. Kada li ga je naučio? Protrljao je bradu i uključio zajedničku
frekvenciju. "'Alo? Je l' to neko napolju?"
"Marsovci."
Glas je bio muški. Govorio je engleski sa akcentom, ali Džon nije mogao da odredi kojim.
"Hteli bismo da razgovaramo", reče glas.
Džon ustade i pogleda kroz vetrobran. Usred noći i oluje, malo se toga moglo videti. Ali mu se
činilo da nazire obličja, dole u tami."
"Hoćemo samo da razgovaramo", reče glas.
Da su hteli da ga ubiju, probili bi otvor u roveru dok je spavao. Osim toga, još nije mogao da
veruje da mu neko želi zlo. Nije bilo razloga za to!
Zato ih je pustio unutra.
Bilo ih je petorica. Hodači su im bili pohabani, prljavi, okrpljeni materijalom koji nije bio
načinjen za hodače. Šlemovi su im bili oguljeni, bez oznaka. Kada su ih skinuli, on vide da je jedan
od njih Azijat, mlad čovek; reklo bi se da mu je oko osamnaest godina. Mladić istupi napred i sede na
vozačevo sedište, pa se nagnu preko volana da osmotri ploču sa instrumentima. Još jedan od njih
skinu šlem; onizak čovek tamne kože, uzanog lica okruženog dugačkim rastafarijanskim kovrdžama.
Seo je na tapaciranu klupu preko puta Džonove postelje i sačekao da ostala trojica skinu šlemove.
Pošto su to učinili, čučnuli su gde su stajali, pažljivo motreći na Džona. Nikada nije video nikog od
njih.
Čovek uskog lica reče: "Tražimo da usporiš tempo doseljavanja." Bio je to onaj koji je govorio
napolju; njegov akcent sada je zvučao karipski. Govorio je tiho, gotovo šapatom, i Džonu je bilo
teško da ga ne oponaša.
"Ili da ga zaustaviš."
 "Umukni, Kasei." Čovek uskog lica nije skidao pogled sa Džonovog lica. "Preveliki broj ljudi
dolazi ovamo. Uostalom, znaš to. Oni nisu Marsovci i ne zanima ih šta će biti ovde. Preplaviće nas, i
preplaviće vas. I to znaš. Pokušavaš da ih preobratiš u Marsovce, ali oni mnogo brže pristižu nego
što ti radiš. Jedino rešenje je da usporiš njihovo pristizanje."
"Ili da ga zaustaviš."
Čovek zakoluta očima, moleći grimasom Džona za razumevanje. Momak je mlad, govorio je
njegov pogled.
"Nemam nikakvog uticaja..." poče Džon, ali ga čovek prekide:
"Možeš da se založiš za to. Još si sila, i na našoj si strani."
"Vi ste sa Hiroko?"
Mladić pucnu jezikom o gornje nepce. Čovek uskog lica ne reče ništa. Četiri lica zurila su u
Džona; peti je uporno gledao kroz prozor.
Džon reče: "Jeste li vi sabotirali mohoule?"
"Mi samo tražimo da zaustaviš doseljavanje."
"A ja tražim da zaustavite sabotaže. To samo dovodi još ljudi. Policiju."
Čovek ga odmeri. "Odakle ti ideja da smo u vezi sa saboterima?"
"Pronađite ih. Sačekajte ih noću."
Čovek se osmehnu. "Daleko od očiju, daleko od srca."
"Ne mora da bude."
Mora da su bili sa Hiroko. Okamova oštrica. Nije verovao da postoji još jedna skrivena grupa. A
opet, možda i postoji. Džon se osećao pomalo opijeno i pitao se da li to oni rade nešto sa vazduhom.
Oslobađaju aerosolske droge. Osećao se uistinu čudno, sve je bilo nestvarno, snovidno; vetar se
zaleteo na rover, donevši iznenadnu plimu muzike iz eolije, sablasan otegnut huk. Misli su mu bile
spore i nevezane, i osećao se na ivici zevanja. To je to, pomislio je. Još pokušavam da se probudim
iz sna.
"Zašto se krijete?" začu sebe.
"Izgrađujemo Mars. Kao i ti. Na tvojoj smo strani."
"Onda bi trebalo da pomognete." Pokušavao je da misli. "A svemirski lift?"
"Briga nas za njega." Momak se zacereka. "Lift nije važan. Važni su ljudi."
"Lift će dovesti mnogo novih ljudi."
Čovek razmisli o tome. "Uspori doseljavanje, pa neće ni moći da ga naprave."
Još jedna duga pauza, prožeta sablasnim komentarom vetra. Neće ni moći da ga naprave? Zar
misle da će ga ljudi napraviti? Ili možda misle na novac.
"Videću šta mogu", reče Džon. Mladić se okrenu i zagleda se u njega, a Džon podignu ruku da ga
preduhitri. "Učiniću sve što mogu." Ruka je lebdela pred njim, kao neka velika ružičasta stvar. "To je
sve što mogu da kažem. Da sam obećao rezultate, bila bi to laž. Učiniću šta mogu." Pokušao je da to
još malo promisli, ali mu je teško išlo. "Trebalo bi da ste tamo napolju i da pomažete. Potrebna nam
je veća pomoć."
"Svako na svoj način", reče čovek tiho. "Sad idemo. Videćemo šta ćeš da uradiš."
"Recite Hiroko da želim da razgovaram s njom."
Njih petorica ga pogledaše, mladić nervozno i ljutito.
Čovek uskog lica kratko se osmehnu. "Hoću, ako je vidim."
Jedan od onih koji su čučali ispruži ruku sa šupljikavom plavom masom: areogelski sunđer, jedva
vidljiv u noćnom osvetljenju. Šaka se stisnu u pesnicu. Jeste, droga. Bacio se i zgrabio mladića,
iznenadivši ga, trudeći da ga uhvati za izloženi vrat, a onda pade, paralisan.
 Kada se osvestio, bio je sam. Imao je glavobolju. Sručio se nazad na ležaj, u istrzan san. San sa
Frenkom dobi nemoguć obrt, i Džon mu ispriča o poseti. "E, jesi budala", reče Frenk. "Ništa ne
razumeš."
Kada se ponovo probudio, bilo je jutro, i ispred vetrobrana se kovitlala mutna pečena umbra. U
poslednjih mesec dana se činilo da vetar slabi, ali čovek nije mogao da bude siguran. U oblacima
prašine nakratko su se pojavljivala obličja i ponovo tonula u haos, halucinacije zbog osujećenosti
čula. Ova oluja zaista je bila osujećenost čula, i atmosfera je postajala prilično klaustrofobična.
Progutao je par omega, obukao odelo i izišao da prošeta, udišući talk i saginjući se da potraži tragove
posetilaca. Prešli su preko gole stene i nestali. Teško ostvarljiv randevu, činilo mu se; zalutali rover
u noći, kako su uspeli da ga nađu?
Da, ali ako su ga pratili...
Vrativši se unutra, pozvao je satelite. Radar i IC uhvatili su samo njegov rover. IC bi uhvatio čak i
prisustvo hodača; znači, verovatno su imali sklonište u blizini. Pozvao je Hirokinu mapu i razvukao
nepravilan krug oko oblasti, izbočen u planinama na severu i jugu. Sada je već imao nekoliko krugova
na Hirokinoj mapi, ali terenske ekipe nisu temeljno pretražile nijedan od njih i verovatno nikada
neće, jer su većinom bili u krševitim oblastima, na razorenom zemljištu veličine Vajominga ili
Teksasa. "Veliki svet", promrljao je.
Šetao je po unutrašnjosti vozila, zagledan u pod. Onda se setio poslednje stvari koju je učinio.
Osmotrio je nokte; da, ispod se zadržalo malo kože. Uzeo je posudu za uzorke iz malog parnog
sterilizatora, i pažljivo sastrugao materiju. Genomska identifikacija bila je izvan mogućnosti rovera,
ali je u svakoj većoj laboratoriji trebalo da budu opremljeni da identifikuju mladića, ako je njegov
genom bio u bazama podataka. Ako ne, informacija će biti korisna sama po sebi. A Vlad i Ursula će
možda, nije bio siguran, moći da mu identifikuju roditelje.

Tog popodneva ponovo je pronašao odašiljački put i predveče sledećeg dana stigao u Basen
Helas. Tamo će naći Saksa, na sastanku povodom novog jezera, iako se činilo da se skup pretvara u
savetovanje na temu poljoprivrede pod veštačkim osvetljenjem. Sutradan ujutru, Džon ga je poveo u
šetnju prozirnim tunelima između zgrada; hodali su kroz nestalni žuti polumrak, u kome je Sunce bilo
šafranski sjaj u oblacima na istoku.
"Mislim da sam sreo Kojota", reče Džon.
"Stvarno? Je li ti rekao gde je Hiroko?"
"Ne."
Saks slegnu ramenima. Činilo se da je zaokupljen govorom koji je trebalo da održi to veče. Džon
je zato odlučio da sačeka i uveče je otišao da sluša govor zajedno sa ostalim žiteljima jezerske
stanice. Saks je uveravao prisutne da se mikrobakterije atmosfere, površine i permafrosta razvijaju
brzinom koja je bila značajan delić njihovog teorijskog maksimuma - tačnije, oko dva odsto - i da će
za nekoliko decenija morati da razmotre problem uzgajanja na otvorenom. Pljesak za ovu izjavu bio
je zanemarljiv, jer su svi bili obuzeti strahovitim nedaćama koje je stvorila Velika Oluja, za koju su
verovali da je posledica nekakvog Saksovog pogrešnog proračuna. Osunčanost površine i dalje je
bila četvrtinu od normalne, zajedljivo je primetio neko od njih, a oluja nije pokazivala znake
smirivanja. Temperature su opale, ali je u ljudima kuvalo. Svi novodošli nikada nisu videli dalje od
nekoliko metara oko sebe, pa su psihološki problemi, od čamotinje do katatonije, imali razmere
pandemije.
Saks je na sve to reagovao blagim sleganjem ramena. "Ovo je poslednja globalna oluja", reče.
"Ući će u istoriju kao jedno od herojskih doba. Uživajte dok traje."
 Ovo je naišlo na slab prijem. Saks, međutim, to nije ni primetio.
Nekoliko dana kasnije, dovezli su se En i Sajmon sa sinom Piterom, koji je sada imao tri godine.
Bio je, prema njihovom saznanju, trideset treće dete rođeno na Marsu; kolonije osnovane posle prvih
stotinu bile su dosta produktivne. Džon se igrao sa dečakom na podu i slušao vesti sa En i Sajmonom.
Usput su razmenjivali neke od hiljadu i jedne priče o Velikoj Oluji. Džon je očekivao da će En
uživati u oluji i strahovitom udarcu što ga je nanela procesu teraformiranja, kao da je bila alergijska
reakcija planete, sa padom temperatura ispod kritične vrednosti, i borbom eksperimentatora sa
svojim tričavim, zagušenim mašinama... Ali ona nije bila srećna. U stvari, bila je, kao uvek, puna
gneva. "Ekipa za traženje vode načinila je bušotinu u vulkanskoj oduški u Dedaliji i vratila se sa
uzorkom u kome je bilo jednoćelijskih mikroorganizama, znatno različitih od cijanobakterija koje ste
rasejali na severu. A oduška je bila praktično usečena u živoj steni i daleko od svih mesta biotičkog
zasejavanja. Poslali su uzorke u Aheron na analizu, i Vlad ih je ispitao i izjavio da liče na mutirani
soj jedne od njihovih oslobođenih vrsta, možda unet u stenu kojoj pripada uzorak preko
kontaminirane opreme za bušenje." En ubode prstom Džona u grudi: "'Verovatno je sa Zemlje', rekao
je Vlad. Verovatno sa Zemlje!"
"Velovatno sa Zemje!" ponovi njen mališa, pogodivši Enin ton.
"Pa, verovatno i jeste", reče Džon.
"Ali to nikada nećemo saznati! O tome će se ovde vekovima raspravljati, možda će izići i časopis
posvećen samo toj temi, ali nikada nećemo saznati!"
"Ako ne može da se utvrdi, verovatno je sa Zemlje", reče Džon, smešeći se dečaku. "Sve što se
razvilo odvojeno od zemaljskog života odmah bi se odalo."
"Verovatno", reče En. ("Velovatno.") "Ali šta ako postoji zajednički izvor, u skladu sa teorijom o
sporama iz svemira, na primer, ili materijal odbačen sa jedne planete na drugu, sa mikroorganizmima
u kamenu?"
"To je malo verovatno, zar ne?"
"Ne znamo. Sad nikada nećemo znati."
Džonu je bilo teško da podeli njenu brigu. "Mogli bi da potiču i sa modula 'Viking'", reče.
"Nikada nije bilo ozbiljnijih pokušaja sterilizacije naše opreme za ovdašnja istraživanja. U
međuvremenu su iskrsli hitniji problemi." Kao što su to najduža peščana oluja u istoriji, priliv
doseljenika čija je posvećenost Marsu bila ograničena na mesta stanovanja, predstojeća obnova
sporazuma o kojoj niko nije mogao da se sporazume, ili poduhvat teraformiranja, od mnogih omražen.
Ili kriza na matičnoj planeti. Ili pokušaj (ili dva) da se izvesnom Džonu Bunu nanese zlo.
"Da, da", reče En. "Znam. Ali sa svom tom politikom, nikada nećemo pobeći od toga. Ovo je
nauka, pitanje na koje sam tražila odgovor. A sada ne mogu. Niko ne može."
Džon slegnu ramenima. "Na to nikada nećemo naći odgovor, En. Bez obzira na to šta bude. To je
jedno od onih pitanja osuđenih da ostanu bez odgovora. Nemoj reći da to nisi znala?"
"Velovatno sa Zemje."

Nekoliko dana posle toga, na uzletište stanice pored jezerceta sletela je raketa, i iz prašine se
pojavila mala grupa Zemljana, koji su još odskakali u hodu. Istražni agenti, rekoše, po ovlašćenju
UNOMA-e, sa zadatkom da ispitaju slučaj sabotaže i sve što je vezano za događaj. Bilo ih je ukupno
desetoro, osmorica urednih mladih ljudi, koji kao da su sišli sa videa, i dve privlačne mlade žene.
Većinu je angažovao američki FBI. Njihov vođa, visoki muškarac smeđe kose po imenu Sem Hjuston,
zatražio je da razgovara sa Bunom; Džon je ljubazno prihvatio.
Kada su se sledećeg jutra okupili posle doručka - bilo je prisutno šest agenata, uključujući obe
žene - pokorno i bez oklevanja odgovarao je na svako pitanje, iako im je nagonski rekao samo ono
što je verovao da već znaju i dodao još nešto pride da ostavi utisak poštenja i uslužnosti. Bili su
učtivi i puni poštovanja, temeljni u ispitivanju, veoma uzdržani kada bi ih on nešto pitao. Činilo se da
slabo poznaju situaciju na Marsu, i ispitivali su ga o događajima iz prvih godina u Podbrežju, ili iz
vremena Hirokinog nestanka. Bilo je jasno da poznaju događaje iz tog vremena, kao i osnovne
činjenice o odnosima između medijskih zvezda unutar prvih stotinu; postavili su mu puno pitanja o
Maji, Filis, Arkadiju, Nađi, grupi iz Aherona, Saksu... o svima koji su bili dobro poznati mladim
Zemljanima, jer su bili stalni likovi na TV. Međutim, kao da su malo znali izvan onoga što je bilo
snimano i odašiljano na Zemlju. Džon, kome su misli lutale, pitao se da li to važi za sve Zemljane.
Uostalom, kakve su izvore informacija imali na raspolaganju?
Na kraju razgovora, jedan od njih, po imenu Čeng, upita ga ima li još nešto da kaže. Džon, koji im
je među mnogim drugim stvarima prećutao i svoj noćni susret sa Kojotom, reče: "Ne bih mogao da se
setim."
Čeng klimnu glavom, a onda Sem Hjuston reče: "Bili bismo vam zahvalni ako nam omogućite
pristup vašoj VI radi podataka vezanih za ovo o čemu smo pričali."
"Žao mi je", reče Džon, sa izrazom izvinjavanja na licu. "Nikom ne dajem pristup mojoj VI."
"Imate destrukt-šifru na njoj?" upita Hjuston, iznenađeno.
"Ne. Jednostavno, ne dopuštam. To su moje lične beleške."
Džon ga je čvrsto gledao u oči, posmatrajući kako se vrpolji pod pogledom svojih saradnika.
"Mi, ovaj, možemo da nabavimo nalog od UNOMA-e, ako tako stoje stvari."
"Da budem iskren, sumnjam da možete. A ako i uspete, neću vam otvoriti podatke."
Džon mu se nasmeši, na ivici smeha. Još jedan vid u kome je bilo korisno biti Prvi Čovek Na
Marsu. Nisu mu mogli ništa osim da izazovu znatno veće nevolje nego što cela stvar vredi. Ustao je i
osmotrio malu družinu sa najvećom mogućom nadmenošću, a ta je bila poprilična. "Ako mogu da vam
pomognem na neki drugi način, slobodno mi se obratite."
Izišao je iz sobe. "Polina, uključi se u kom-centar zgrade i kopiraj sve što možeš od onog što budu
slali." Pozvao je Helmuta, setivši se pri tom da će i njegovi pozivi biti otvoreni; postavljao je kratka
pitanja, kao da proverava ovlašćenja. Da, grupu je poslala UNOMA. Bili su deo specijalne jedinice,
osnovane u poslednjih šest meseci da bi se pozabavila problemima.
Pored detektiva, znači, na Marsu je sada i policija. Pa, to se moglo očekivati. Ali ipak je bila
gnjavaža. Ruke su mu odjednom bile prilično vezane, sad kad su oni visili okolo i motrili na njega,
sumnjičavi zato što im nije dozvolio pristup Polini. A u Helasu ionako nije bilo Bog zna kakvog
posla. Nije bilo nikakvih sabotaža, i činilo se malo verovatno da će ih nadalje biti. Maja nije
saosećala s njim: nije htela da se gnjavi njegovim problemima, jer je imala dovoljno sopstvenih,
tehničkih pitanja oko projekta akvifera. "Verovatno si njihov glavni osumnjičeni", rekla je
nestrpljivo. "Dešavaju ti se te stvari, onaj kamion u Taumasiji, pa ono u Bekhajsenu, a sada im ne daš
da vide tvoje beleške. Zašto ih lepo ne pustiš?"
"Zato što mi se ne dopadaju", reče Džon, besno zureći u nju. Sa Majom je opet bilo sve po starom.
Dobro, ne baš sasvim; igrali su svoje uloge nekako sa više poleta, kao da su zvezde pozorišta, svesni
da imaju vremena za sve, svesni suštine, onoga na čemu se temelji njihova veza. Tako da je u tom
pogledu bilo mnogo bolje. Na površini je, međutim, ostala dobra stara melodrama. Maja je odbijala
da razume, i Džon na kraju odustade. Sledećih nekoliko dana proveo je razmišljajući o tome. Sišao je
do laboratorija stanice i dao uzorak kože ispod noktiju na uzgajanje, kloniranje i očitavanje. U
planetnim arhivama nije bilo takvog genoma, pa je poslao informaciju u Aheron, tražeći analizu i bilo
kakvo obaveštenje. Ursula je poslala podatke nazad pod šifrom, sa jednom jedinom reči dodatom na
kraju. Čestitam.
Još jednom je pročitao poruku i glasno opsovao. Izišao je da prošeta, smejući se i psujući na
smenu. "Prokleta da si, Hiroko! Đavo te odneo! Izlazi iz rupe i pomozi nam! Ah, ha ha ha! Kučko!
Dosta im je ovog sranja sa Persefonom!"
U tom trenutku čak su mu i pešačke cevi izgledale preteće, pa je otišao u garažu, obukao odelo i
izišao kroz komoru da prošeta izvan stanice, prvi put u mnogo dana. Nalazio se na kraju severnog
krila naselja, na glatkom tlu pustinje. Lutao je okolo, unutar nemirnog stuba vazduha bez prašine, koji
je stvarao svaki grad, i razmišljao o situaciji, posmatrajući naselje. Helas će biti manje privlačan
nego Barouz, ili Aheron, ili Ehus, pa čak i Senzeni Na; smešten na niskoj tački basena, nije
posedovao visinu za gradnju, niti vidik. Mada je šaputava prašina otežavala sud. Naselje je bilo
sagrađeno u luku koji će jednom biti obala novog jezera; to bi moglo da izgleda lepo, kada se dogodi
- pogled na vodu - ali je u međuvremenu izgledao bezlično kao i Podbrežje, sa svim novotarijama
kad je reč o elektranama i pomoćnoj opremi, usisnim ventilima, kablovima, tunelima nalik na
džinovske odbačene zmijske kože... izgled stare naučne stanice, bez upliva estetike. Pa, dobro. Nije
baš svaki grad mogao da bude smešten na vrhu planine.
Dvoje ljudi prođe kraj njega, sa zamračenim vizirima. Čudno, pomisli on, tako je mračno ovde u
oluji. Oni se tada baciše na njega i oboriše ga. Odbacio se od peska silovitim odskokom u stilu
Džona Kartera i razmahnuo pesnicama oko sebe, ali su ona dvojica na njegovo iznenađenje već bila
zašla u oblake prašine koja je šibala okolo. Zateturao se, gledajući za njima. Nestadoše iza zastora
prašine. Osećao je kako mu krv struji kroz telo; odjednom počeše da mu gore ramena. Posegnuo je
rukom iza leđa, preko ramena; rasekli su mu hodač. Pritisnuo je rupu dlanom i potrčao što je brže
mogao. Više uopšte nije osećao ramena. Bilo je teško trčati sa rukom zabačenom iza leđa. Činilo se
da mu je dovod vazduha u redu - ne - rez na cevi, na vratu. Spustio je ruku sa ramena, tek toliko da
podesi maksimalni dotok na zglobnoj pločici. Niz leđa mu je puzala hladnoća kao duh ledene vode.
Sto stepeni ispod nule. Zadržavao je dah i osećao prašinu na usnama, kako mu puni usta. Bilo je
nemoguće izmeriti prodor ugljen-dioksida u dovod kiseonika, ali nije bilo potrebno mnogo da te
ubije.
Garaža izroni iz pomrčine; natrčao je pravo na nju i bio je silno zadovoljan sobom dok nije stigao
do vrata komore i pritisnuo dugme za otvaranje, a vrata ostala zatvorena. Bilo je lako zaključati
spoljnja vrata komore, trebalo je samo ostaviti unutrašnja otvorena. Pluća su mu gorela, žudeo je da
udahne. Otrčao je oko garaže do pešačke cevi koja ju je spajala sa stambenim delom, naslonio se na
višeslojnu plastiku i pogledao unutra. Nikoga na vidiku. Sklonio je ruku sa poderotine na leđima,
žurno otvorio kutiju na levoj mišici i izvadio malu bušilicu, uključio je i gurnuo u plastiku, a ova je
popustila bez kidanja i nagužvala se oko burgije, sve dok mu bušilica nije gotovo slomila lakat;
divlje je ubadao njom i konačno napravio procep u plastici, a onda ga je proširio nadole, dok nije
načinio dovoljan otvor da se zavuče u njega šlemom napred. Kada se uvukao do struka, zastao je,
koristeći telo kao grubi čep za rupu. Otkopčao je šlem, strgnuo ga sa glave i zadahtao kao da je
isplivao posle dugog ronjenja, napolje unutra napolje unutra napolje unutra. Samo da izbaci taj
ugljen-dioksid iz krvi. Ramena i vrat bili su mu bez osećaja. Dole, u garaži, zvonio je alarmni signal.
Posle dvadeset sekundi grozničavog razmišljanja, uvukao je noge kroz otvor i potrčao prema
naselju, dalje od garaže, kroz cev u kojoj je brzo opadao pritisak. Tamo su se vrata na svu sreću
odmah otvorila. Našavši se unutra, uskočio je u lift i sišao do trećeg sprata ispod zemlje, gde je
stanovao u jednom od gostinskih apartmana. Sačekao je da se otvore vrata lifta i izvirio napolje.
Nikoga. Odšunjao se do svoje sobe. Unutra je skinuo hodač i gurnuo ga zajedno sa šlemom u ormar.
U kupatilu se trgnuo kad je video svoja pobelela ramena i vrat; stvarno jeziv slučaj promrzlina. Popio
je nekoliko analgetika i trostruku dozu omegendorfa, obukao košulju sa kragnom i pantalone, obuo
cipele. Očešljao se i uredio. Lice u ogledalu imalo je staklast pogled i bilo je potreseno, gotovo u
šoku; počeo je da ga razvlači u divlje grimase, šamarao se, nameštao izraz, dišući duboko i polako.
Počeše da deluju lekovi, i izraz lica postade mu malo bolji.
Izišao je u hodnik i pošao do velikog šetališta kraj zida prokopa, koje je obuhvatalo i tri niža
sprata. Hodao je duž ograde, posmatrajući ljude ispod sebe, osećajući neobičnu mešavinu likovanja i
besa. Tada mu priđoše Sem Hjuston i njegova koleginica.
"Izvinite, gospodine Bun, da li biste pošli sa nama?"
"Šta se dešava?" reče on.
"Nova sabotaža. Neko je rasekao pešačku cev."
"Rasekao pešačku cev? I to je za vas sabotaža? Pa nama iskaču sateliti sa orbite, kamioni padaju u
mohoule, a vi ovu detinjariju nazivate sabotaža?"
Hjuston ga besno pogleda, i Bun zamalo da mu se nasmeje u lice. "Kako bih mogao da
pomognem?"
"Znamo da ste radili na ovome za doktora Rasela. Mislili smo da bi trebalo da znate."
"Ah, razumem. Dobro, 'ajmo, onda, da pogledamo."
Potom je samo trebalo izdržati sve faze, skoro dva sata, uz neprestan oštar bol u ramenima.
Hjuston, Čeng i ostali istražitelji poverljivo su mu se obraćali, željni podataka; no, pogledi su im
istovremeno bili hladni i ispitivački. Džon je uzvraćao osmejkom.
"Zašto baš sad, pitam se?" reče Hjuston u jednom trenutku.
"Možda se nekome ne dopada što ste ovde", reče Džon.
Tek kada je čitava igrarija bila dovršena, našao je vremena da razmisli o tome zašto je odlučio da
sakrije od njih da je bio napadnut. To bi bez sumnje dovelo još istražitelja, što bi bilo loše; osim
toga, događaj bi svakako bio vest prvog reda svuda na Marsu i Zemlji, koja bi ga ponovo pretvorila u
akvarijumsku ribicu. A on je bio sit akvarijuma.
Ali postojalo je još nešto, nešto što nije mogao da sagleda. Podsvesni detektiv. Frknuo je od
gađenja. Da bi skrenuo pažnju sa bola, išao je od trpezarije do trpezarije, nadajući se da će uloviti
kod nekoga izraz loše sakrivenog iznenađenja. Vratio se iz mrtvih! Ko me je od vas ubio! Jednom ili
dvaput zaista je i opazio kako izbegavaju njegov pogled. Ali istini za volju, sumorno je pomislio, i
inače su to mnogi radili. Kao da izbegavaju pogled nakaze ili osuđenog čoveka. Nikada ranije nije
osećao svoju slavu na taj način, i to ga je ljutilo.
Dejstvo analgetika je prolazilo, pa je pošao ranije u apartman. Vrata su bila otvorena. Kada je
upao unutra, zatekao je dvojicu istražitelja iz UNOMA-e. "Šta to radite!" besno je povikao.
"Samo pazimo na vašu bezbednost", glatko reče jedan od njih. Pogledaše se. "Da neko nešto ne
pokuša."
"Provalu, možda?" reče Bun, naslonivši se na dovratak.
"Deo posla, ser. Izvin'te što smo vas uznemirili." Nervozno su se muvali okolo, jer nisu mogli da
iziđu.
"A ko vam je dao ovlašćenje za ovo?" reče Bun i prekrsti ruke na grudima.
"Ovaj..." Njih dvojica ponovo se pogledaše. "Gospodin Hjuston je naš pretpostavljeni..."
"Zovite ga da dođe."
Jedan od njih prošapta nešto u pločicu. Sem Hjuston se pojavi u sumnjivo kratkom roku; videvši
ga kako natmureno pristiže, Džon se nasmeja. "Šta ste radili, krili se iza ugla?"
Hjuston mu priđe sasvim blizu, isturi lice i reče, veoma tiho: "Slušajte, gospodine Bun, mi smo
ovde usred veoma važne istrage, a vi je ometate. Bez obzira na to šta mislite da ste, niste iznad
zakona..."
Bun trgnu glavom napred tako da je Hjuston morao da uzmakne da se ne sudare nosevima. "Vi
niste zakon", reče on. Razdvoji ruke i gurnu Hjustona u grudi, poteravši ga još više uz zid. Sada je
Hjuston počeo da gubi živce, i Bun mu se nasmeja. "Šta ćete sa mnom, policajče? Da me uhapsite?
Da pretite? Da mi date nešto dobro za moj sledeći izveštaj Eurovidu? To biste voleli? Da prikažem
svetu kako Džona Buna maltretira neki službeničić sa limenom značkom koji je došao na Mars,
uobražavajući da je šerif na Divljem Zapadu?" Setio se sopstvenog mišljenja da je svako ko govori o
sebi u trećem licu osvedočeni idiot, pa se nasmeja i reče: "Džonu Bunu se ne dopadaju takve stvari!
Nimalo mu se ne dopadaju!"
Ona dvojica iskoristiše priliku da šmugnu iz sobe i sada su pažljivo posmatrali. Hjustonovo lice
bilo je boje Askreus Monsa, a zubi su mu bili iskeženi. "Niko nije iznad zakona", zaškripa. "Ovde se
događaju kriminalne radnje, veoma opasne, najčešće kada ste vi u blizini."
"Kao provala i nedozvoljen ulazak."
"Ako odlučimo da je potrebno da proverimo vaš stan, ili vaše beleške, za potrebe istrage, to ćemo
i učiniti. Imamo dovoljno ovlašćenja."
"A ja vam kažem da nemate", reče Džon nadmeno i pucnu mu prstima pred licem.
"Pretražićemo vaše sobe", reče Hjuston, pažljivo naglašavajući svaku reč.
"Gubite se", reče Bun, prezirno se okrenuvši prema drugoj dvojici, mašući kao da ih tera.
Nasmeja se, usne podsmešljivo povijene: "Tako je, idite! Idite i sakrijte se negde, nesposobnjakovići
- vratite se kući i čitajte pravila o pretresu i zapleni!"
Ušao je u apartman i zatvorio vrata za sobom.
Zastao je da oslušne. Zvučalo je kao da odlaze, ali je nameravao da se ponaša kao da mu je
svejedno. Nasmejao se, otišao u kupatilo i uzeo još analgetika.
Na svu sreću, još nisu bili stigli do ormara; bilo bi teško objasniti pocepani hodač, a da ne prizna
istinu, što bi bilo nezgodno. Čudno kako stvari postaju zamršene kada sakriješ činjenicu da je neko
pokušao da te ubije. Ovo ga natera da zastane. Uostalom, pokušaj je bio prilično traljav. Mora da
postoji stotinu delotvornijih načina da se ubije neko u hodaču na Marsu. Dakle, možda su samo hteli
da ga zaplaše ili su se nadali da će pokušati da sakrije da je napadnut, da bi mogli da ga uhvate u laži
i tako dobiju oružje protiv njega...
Zbunjeno je zavrteo glavom. Okamova oštrica, Okamova oštrica. Najvažnije oruđe svakog
detektiva. Ako te neko napadne, želi ti zlo, to je suština, temeljna činjenica. Važno je utvrditi ko su
napadači. I tako dalje. Analgetici su bili jaki, a omegendorf se gotovo apsorbovao. Sve je teže
mislio. Biće teško ukloniti hodač; sam šlem bio je veliki i težak za skrivanje. Ali sad je započeo igru,
i nema načina da se elegantno izvuče iz nje. Nasmejao se; znao je da će mu nešto već pasti na pamet.
24.
Hteo je da razgovara sa Arkadijem. Pozvao je i saznao da je Arkadije završio gerontološki
tretman u Aheronu, ipak zajedno sa Nađom, i vratio se na Fobos. Džon još nije posetio mali mesec.
"Što ne dođeš gore da pogledaš?" predloži Arkadije preko telefona. "Bolje da razgovaramo uživo,
zar ne?"
"Važi."
Nije bio u svemiru još od spuštanja sa Aresa, pre dvadeset tri godine, tako da su mu poznati
osećaji ubrzanja i bestežinskog stanja izazvali neočekivan napad mučnine. Ispričao je to Arkadiju
kada su pristali na Fobos, i ovaj reče: "I meni se to uvek dešavalo, sve dok nisam počeo da pijem
votku odmah posle uzletanja." Imao je obimno fiziološko objašnjenje za to, ali su pojedinosti
pojačale Džonovu mučninu, i morao je da ga prekine. Arkadije se nasmeja; gerontološki tretman
podario mu je uobičajeni postoperativni uzlet raspoloženja, a i pre toga bio je veseo čovek: izgledao
je kao da nema nameru da se razboli sledećih hiljadu godina.
Ispostavilo se da je Stikni živo mestašce, sa betonskom kupolom kratera obloženom najnovijom,
visokootpornom zaštitom od radijacije, i unutrašnjošću kratera u koncentričnim krugovima terasa sve
do trga u sredini. Na terasama su se naizmenično nalazili parkovi i dvospratne zgrade sa baštama na
krovovima. U vazduhu su bile mreže za ljude koji bi izgubili kontrolu pri skokovima preko grada, ili
bi slučajno uzleteli: brzina odvajanja bila je svega pedeset kilometara na sat, tako da je maltene bilo
moguće strčati sa meseca. Pod samim temeljom kupole Džon opazi manju verziju spoljašnjeg voza
oko meseca, čije su šine bile postavljene vodoravno u odnosu na zgrade, a brzina mu je bila takva da
je putnicima vraćao osećaj Marsove gravitacije. Stajao je četiri puta dnevno da primi putnike, ali
kada bi se Džon smestio u njega, to bi mu samo usporilo navikavanje, te je zato otišao u gostinsku
sobu koja mu je bila namenjena i nekako sačekao kraj mučnine. Činilo se da je zauvek postao žitelj
planete, Marsovac, tako da je bilo bolno napustiti je. Smešno, ali istinito.
Sledećeg dana, bilo mu je bolje, pa ga je Arkadije poveo u obilazak Fobosa. Unutrašnjost je bila
izbušena tunelima, galerijama, prolazima, a bilo je i nekoliko ogromnih otvorenih prostorija, od kojih
su mnoge još proširivali, tragajući za vodom i gorivom. Većina unutrašnjih tunela meseca bile su
glatke i svrsishodne cevi, ali su unutrašnje odaje i neke od velikih galerija bile sagrađene u skladu sa
Arkadijevom društveno-arhitektonskom teorijom, pa ga je ovaj poveo da ih vidi: kružni hodnici,
objedinjeni prostori za rad i rekreaciju, terase, izgravirani metalni zidovi, sve što je postalo
standardno tokom razdoblja gradnje u Marsovim kraterima, ali se Arkadije i dalje ponosio njima.
Tri manja površinska kratera na suprotnoj strani meseca u odnosu na Stikni bila su pod staklenim
kupolama i ispunjena selima sa pogledom na planetu koja se okretala ispod njih - pogledom koji
nikad nije bio moguć u Stikniju, jer se Fobosova duga osa nalazi u nepromenljivom položaju prema
Marsu, tako da veliki krater večno gleda u svemir. Arkadije i Džon stajali su u Semenovu, gledajući
kroz kupolu Mars, koji je ispunjavao polovinu neba i bio ogrnut svojim oblacima prašine, tako da su
mu bile zaklonjene sve lepote. "Velika Oluja", reče Arkadije. "Saks mora da šizi."
"Ne", reče Džon. "Prolazna pojava, kaže. Nezgoda."
Arkadije huknu. Njih dvojica već su uspostavila svoje staro opušteno drugarstvo, osećaj da su
jednaki, braća iz davnine. Arkadije je ostao isti kao pre, smejao se, šegačio, igrao ulogu velikog
šaljivdžije, bio pun ideja i stavova, samouveren na način u kome je Džon neizmerno uživao, čak i
sada, kada je bio siguran da su mnoge Arkadijeve ideje pogrešne, pa čak i opasne.
"U stvari, Saks je verovatno u pravu", reče Arkadije. "Ako ovi tretmani protiv starenja pomažu, i
mi stvarno poživimo decenijama duže, to će svakako izazvati socijalnu revoluciju. Ma koliko to
čudno zvučalo, kratkovečnost je bila odlučujuća sila u opstajanju institucija. Ali je istina da je mnogo
lakše držati se kratkoročne sheme opstanka koju imamo, kakva god ona bila, nego staviti sve na kocku
zbog novog plana koji možda neće uspeti - bez obzira na to koliko taj naš kratkoročni plan može da
bude razoran za buduće generacije. Znaš već: neka se oni nose s tim. I zaista, da bi i buduće
generacije dobile svoje, ljudi uspevaju da shvate sistem tek kada ostare i nađu se jednom nogom u
grobu, tako da sistem ostaje sledećoj generaciji, masivan i dobro ušančen, i mora se iznova saznavati.
Ali ako shvatiš sistem, a zatim buljiš u njega još pedeset godina, na kraju ćeš reći - zašto ga ne
načinimo racionalnijim? Zašto ne bi bio bliži onome što nam srce želi? Šta nas sprečava?"
"Možda zato sve počinje da ide naopako tamo dole", reče Džon. "Ali nešto mi govori da ti ljudi
ipak nisu progledali." Kratko je prepričao Arkadiju situaciju sa sabotažama i završio priču direktnim
pitanjem: "Znaš li ko to radi, Arkadije? Jesi li i ti umešan?"
"Ko, ja? Ne, Džone, i sam znaš da nisam takav. Ta razaranja su glupa. To je delo crvenih, po
svemu sudeći, a ja nisam crveni. Ne znam tačno ko to radi. Verovatno En, jesi li je pitao?"
"Ona kaže da ne zna ništa o tome."
Arkadije se zakikota. "Moj dobri stari Džon Bun! To mi se dopada. Slušaj, prijatelju, reći ću ti
zašto se dešava ovo što se dešava, a ti posle možeš sistematski da poradiš na tome, pa ćeš možda još
nešto da otkriješ. A, evo podzemne do Stiknija - dođi, hoću da ti pokažem odaju beskraja, koja je
prava majstorija." Odveo je Džona do malog vagona podzemne, i otplovili su niz tunel gotovo do
središta Fobosa, gde su stali i izišli. Prošli su kroz usku prostoriju i odgurnuli se niz hodnik; Džon je
primetio da mu se telo naviklo na bestežinsko stanje, da ponovo može da lebdi bez posledica.
Arkadije ga je poveo u prostranu otvorenu galeriju, koja je na prvi pogled bila prevelika da bi stala u
unutrašnjost Fobosa: pod, zidovi i tavanica bili su obloženi fasetnim ogledalima, a svaka okrugla
površina uglačanog magnezijuma bila je postavljena pod takvim uglom da se svako unutar ove
mikrogravitacije odražavao u hiljadama beskrajnih umanjenja.
Spustili su se do poda i zavukli vrhove obuće kroz obruče, lebdeći kao bilje morskog dna usred
nemirnih jata Arkadija i Džonova. "Znaš, Džone, menjaju se ekonomske osnove života na Marsu",
reče Arkadije. "Samo probaj da se rugaš! Dosad nismo živeli u monetarnoj ekonomiji, jer smo bili
nešto kao naučna stanica. To je kao kad osvojiš nagradu koja te oslobađa ekonomskih stega. Osvojili
smo tu nagradu, kao i mnogi drugi, i svi već godinama živimo ovde, na taj način. Ali sada sve više
ljudi stiže na Mars, hiljade i hiljade ljudi! Mnogi od njih planiraju da ovde rade, zarade nešto para i
vrate se na Zemlju. Oni rade za transnacionalke koje su dobile koncesije od UNOMA-e. Dokument
Marsovskog sporazuma se čuva zato što je navodno UNOMA zadužena za njegovo sprovođenje, ali
je duh ugovora kršen gde god se okreneš, i to od samih UN."
Džon je klimao glavom. "Da, video sam. Helmut mi je to čak rekao u lice."
"Helmut je ljigavac. Ali, slušaj, kada dođe vreme za obnovu sporazuma, ima da izmene zakonski
dokument u skladu sa novim duhom. Ili će sebi dati šira ovlašćenja. To je zbog otkrića strateških
metala i zbog onolikog slobodnog prostora. Ove dve stvari znače spas za mnoge zemlje tamo dole i
nove teritorije za transnacionalke."
"I misliš da će imati dovoljnu podršku da izmene sporazum?"
Milioni Arkadija iskolačeno su buljili u milione Džonova. "Ne budi tako naivan! Naravno da
imaju dovoljnu podršku! Gledaj, Marsovski sporazum zasniva se na starom Sporazumu o otvorenom
svemiru. To je bila prva greška, zato što je Sporazum o otvorenom svemiru, u stvari, veoma labavo
uređen, pa je i Marsovski sporazum takav. Prema uredbama samog sporazuma, države mogu da
postanu članice izvršnog veća s pravom glasa ako ovde uspostave neki interes, zbog čega imamo sve
te nove naučne stanice Arapske Lige, Nigerije, Indonezije, Azanije, Brazila, Indije, Kine i čije sve
ne. A veliki broj ovih novih zemalja postaju članice samo zato da bi prekršile sporazum u trenutku
obnove. Planiraju da otvore Mars pojedinačnim vladama, van kontrole UN. A transnacionalke koriste
zastave podesnih zemalja kao što su Singapur i Moldavija da pokušaju da otvore Mars za privatno
naseljavanje, pod upravom korporacija."
"Do obnove ipak ima još nekoliko godina", reče Džon.
Milioni Arkadija zakolutaše očima. "Već je počelo. Ne samo u priči, već i u onome što se tamo
dole svakodnevno događa. U vreme kada smo stigli, i dvadeset godina posle toga, Mars je bio kao
Antarktik, samo još čistiji. Bili smo izvan sveta, nismo imali čak ni svojih stvari - nešto odeće,
molitvenik, i to je sve. Sada znaš šta mislim, Džone. Ovaj aranžman podseća na praistorijski način
života, i zato nam izgleda pravilan, jer naš mozak prepoznaje tri miliona godina koje je proveo živeći
u njemu. Naši se mozgovi u suštini razvijaju u određeno ustrojstvo u skladu sa životnom stvarnošću.
Posledica toga jeste da ljudi postaju silno vezani za takav način života, kad im se da prilika da ga
prožive. Ovo omogućava da se posveti pažnja pravom poslu, a to je sve što se čini radi opstanka,
stvaranja nečega, zadovoljenja radoznalosti ili igre. To je utopija, Džone, posebno za primitivce i
naučnike, što znači za sve. Zato je naučna istraživačka stanica, zapravo, smanjeni model praistorijske
utopije, koji su u monetarnoj ekonomiji transnacionalki isklesali pametni primati, želeći da žive
dobro."
"Misliš da bi se svi pridružili tome", reče Džon.
"Mislim, ali im se to ne nudi. A to onda nije prava utopija. Mi pametni primati, naučnici, više smo
voleli da isklešemo ostrva za sebe nego da radimo na tome da stvorimo takve uslove za sve. Tako da
su ostrva u stvarnosti deo transnacionalnog poretka. Plaćena su, nikada nisu istinski slobodna, nikada
ne postoji slučaj potpuno nezavisnog istraživanja. Zato što će ljudi koji plaćaju za naučne stanice
kad-tad zatražiti povraćaj ulaganja. Sada ulazimo u to vreme. Traži se povraćaj za naše ostrvo. Mi se,
vidiš, ne bavimo čistim istraživanjem, već primenjenim istraživanjem. A sa otkrićem strateških
metala, ta primena je postala očigledna. I tako se sve vraća, vlasništvo, cene i nadnice. Kompletan
sistem profita. Mala naučna stanica pretvara se u rudnik, sa uobičajenim rudarskim stavom prema
zemlji kao blagu. A naučnike pitaju, šta vi radite, i koliko to vredi? Od njih se traži da rade svoj
posao za platu, a profit od njihovog rada treba da ode vlasnicima poslova za koje oni, kako se
odjednom ispostavlja, rade."
"Ja ne radim ni za koga", reče Džon.
"U redu, ali radiš na projektu teraformiranja, a ko to plaća?"
Džon oproba Saksov odgovor: "Sunce."
Arkadije ga izvižda. "Pogrešno! Nisu u pitanju samo Sunce i roboti, već i ljudski rad, i to
popriličan. A ti ljudi treba da se hrane, i tako dalje. Znači da im to neko omogućava, to jest nama,
zato što se nismo potrudili da stvorimo život u kome bismo to sami sebi omogućili."
Džon se namršti. "Pa, u početku nismo mogli bez pomoći. Bile su to milijarde dolara u opremi,
dopremljenoj ovamo. Popriličan ljudski rad, kao što si rekao."
"Jeste, tako je. Ali smo mogli, odmah po dolasku, da usmerimo sve svoje napore da postanemo
samodovoljni i nezavisni, a zatim da im otplatimo dug i tako završimo s njima. Ali nismo, i sada su
stigle zelenaške ajkule. Vidiš, tamo u početku, da nas je neko pitao ko zarađuje više para, ti ili ja,
bilo bi nemoguće odrediti, zar ne?"
"Tačno."
"Besmisleno pitanje. Ali sada pitaš, i moramo da se dogovaramo. Zastupaš li nekoga?"
"Nikoga."
"Ni ja. Ali Filis je savetnik za Ameks, Subaraši i Armskor. A Frenk je savetnik za Hanivel-
Meseršmit, GE, Boing i Subaraši. I tako dalje. Oni su bogatiji od nas. A u ovom sistemu, bogatiji je
moćniji."
Videćemo je li tako, pomisli Džon. Ali nije hteo da zasmejava Arkadija, pa je oćutao.
"I to se događa svuda na Marsu", reče Arkadije. Oko njih su oblaci Arkadija mahali rukama, nalik
na tibetansku mandalu riđokosih demona. "Naravno, tu su i ljudi koji primećuju šta se događa. Ili sam
im ja rekao. Ovo moraš da shvatiš, Džone: postoje ljudi koji će se boriti da stvari ostanu kakve su
bile. Postoje ljudi koji su voleli život primitivnog naučnika, toliko da neće od njega odustati bez
borbe."
"Znači, sabotaže..."
"Da! Možda su neke delo ovih ljudi. Mislim da je to kontraproduktivno, ali oni se ne slažu.
Sabotaže su uglavnom delo onih koji žele da Mars ostane onakav kakav je bio pre našeg dolaska. Ja
ne pripadam njima. Ja sam od onih koji će se boriti protiv toga da Mars postane slobodna zona za
transnacionalna iskopavanja. I da sprečim da postanemo srećni robovi nekakve klase operativaca,
ušančene u svojoj utvrđenoj instituciji." Suočio se sa Džonom, i Džon krajičkom oka opazi beskrajna
sučeljavanja oko njih. "Ti ne osećaš isto?"
"U stvari, osećam." Nacerio se. "Osećam! Mislim, ako se ne slažemo, to je najviše oko izbora
metoda."
"Koje metode ti predlažeš?"
"Pa - u osnovi, voleo bih da sporazum bude obnovljen ovakav kakav jeste, i da se potom poštuje.
Ako se to dogodi, imaćemo šta smo hteli ili ćemo bar imati osnovu za sticanje pune nezavisnosti."
"Sporazum neće biti obnovljen", reče Arkadije suvo. "Biće potrebno nešto mnogo radikalnije da
se zaustave ovi ljudi, Džone. Direktna akcija - jeste, ne gledaj me kao da ne možeš da poveruješ!
Zaplena dela imovine, ili sistema veza - uspostavljanje naših zakona, podržanih od svih ovde, onih
napolju na ulicama - da, Džone, da! Do toga će doći, jer su pištolji već pod stolom. Samo masovne
demonstracije i ustanak mogu da ih poraze, istorija je to pokazala."
Oko Džona se jatilo milion Arkadija, ozbiljnijeg lica od svih Arkadija kojih se sećao - toliko
ozbiljnog da su bujajući nizovi Džonovog lica imali regresivan izraz potištene brige. Stisnuo je usne.
"Voleo bih prvo da oprobam svoj način", reče.
Na to se nasmejaše svi Arkadiji. Džon ga odgurnu u šali i Arkadije odlete na pod, odbaci se i
uhvati ga za noge. Rvali su se dok su mogli da održe spoj, a onda odleteše na suprotne strane odaje; u
ogledalima, milioni njih odleteše u različitom smeru, u beskraj.
Potom se vratiše do podzemne i odoše u Semenov na večeru. Dok su jeli, posmatrali su površinu
Marsa iznad sebe, uskovitlanu kao kod nekog gasnog džina. Džonu se odjednom učini da izgleda kao
velika narandžasta ćelija, embrion ili jaje. Hromozomi koji šibaju okolo ispod pegave narandžaste
ljuske. Novo biće koje čeka da se rodi, bez sumnje plod genetskog inženjeringa. A oni su bili
inženjeri, još nesigurni kakvo ono treba da bude. Svi su se trudili da prikače željene gene (svoje) za
plazmide i ubace ih u planetne spirale DNK, da bi izazvali željene izraze kod novog himeričkog
stvorenja. Baš tako. I dopadalo mu se mnogo toga što je Arkadije želeo da ugradi. Ali je imao i
sopstvene zamisli. Videće se ko će na kraju uspeti da stvori celovitiji genom.
Pogledao je Arkadija, koji je posmatrao nebo, zakriljeno planetom, sa istim smrtno ozbiljnim
izrazom lica kao u dvorani ogledala. Izrazom koji mu se tako precizno i moćno urezao u pamćenje,
shvatio je, zbog one otkačene, višestruke perspektive muve.

Džon se ponovo spustio u pomrčinu Velike Oluje, i tamo, u mutnim, pretećim danima, šibanim
peskom, video stvari koje nije video ranije. Bila je to zasluga razgovora sa Arkadijem. Posmatrao je
na sasvim novi način; otputovao je južno od Barouza, na primer, do Sabiši ('Usamljeni') mohoula, i
posetio Japance koji su tamo živeli. Bili su to veterani, japanskih prvih stotinu, samo sedam godina
kraće na Marsu od pravih; ovi su, za razliku od prvih stotinu, postali vrlo jedinstveni i u mnogome se
pretvorili u 'domaće'. Sabiši je ostao malo mesto, čak i pošto je tamo iskopan mohoul. Nalazio se u
oblasti oštrih stena blizu kratera Žari-Delož, i dok se vozio poslednjom deonicom odašiljačkog puta
do naselja, Džon je povremeno nazirao stene izvajane u ogromna lica ili tela, ili prekrivene složenim
piktografima, ili izdubljene u male hramove Šintoa ili Zena. Dugo je posle tih vizija zurio u oblake
prašine, ali su one uvek nestajale poput priviđenja, tek naslućene. Kada je prešao u nepravilnu oblast
čistog vazduha niz vetar od mohoula, primetio je da Sabišiji ovamo dovlače kamen izvađen iz
velikog okna i slažu ga u krivudavo nanizane gomile - šaru - koja bi iz svemira izgledala kao, šta,
zmaj? Potom je stigao do garaže, gde ga je pozdravila grupa njih, bosonogih i dugokosih, u ofucanim,
mrkim hodačima ili sa pregačama sumo rvača: stari japansko-marsovski mudraci, koji su govorili o
centrima kamija u oblasti, i o tome da se njihovo najdublje osećanje on-a odavno okrenulo od cara
prema planeti. Pokazali su mu laboratorije, gde su radili na areobotanici i zaštitnim materijalima za
odela. Takođe su pomno tragali za akviferima, i bavili se klimatologijom u polutarnom pojasu. Dok
je Džon slušao ono što su govorili, činilo mu se da su morali biti u vezi sa Hiroko. Bilo bi nelogično
da nisu. Ali kada je pitao za nju, samo su slegali ramenima. Džon je počeo da ih obrađuje, da
uspostavlja atmosferu poverenja koju je tako često uspevao da uspostavi u dodiru sa starcima, osećaj
da su godinama zajedno, još od nekog njihovog Nojevog doba. Posle nekoliko dana raspitivanja,
upoznavanja grada, pokazivanja da je 'čovek koji zna za giri', počeli su polako da se otvaraju,
govoreći mu na staložen, ali otvoren način da im se ne dopada iznenadno širenje Barouza, susedni
mohoul, porast broja stanovnika uopšte, ili novi pritisak japanske vlade na njih da pretraže Veliki
Nagib i 'nađu zlato'. "Odbili smo", reče Nanao Nakajama, naborani starac sa raščupanim belom
bradom i brkovima, tirkiznim minđušama i dugačkom sedom kosom vezanom u konjski rep. "Ne mogu
nas naterati."
"A ako pokušaju?" upita Džon.
"Neće uspeti." Njegova spokojna sigurnost privuče Džonovu pažnju; setio se razgovora sa
Arkadijem, među ogledalima.
Neke od novih stvari koje je sada video, bile su, dakle, ishod novog načina posmatranja i novih
pitanja koja je postavljao. No, druge su bile rezultat reči koju je Arkadije poslao kroz mrežu
prijatelja i poznanika, da kažu ko su i da mu se nađu i istrazi. Otuda je, prilikom predaha u nekom od
naselja na putu od Sabišija do Senzeni Naa, često imao susret sa grupicama od dvoje, troje ili petoro
ljudi, koji bi mu se predstavili i rekli da je Arkadije mislio da bi ga zanimalo da vidi ovo... Pa bi ga
poveli da vidi podzemnu farmu sa samostalnim generatorom, ili sanduk alata i opreme, ili skrivenu
garažu punu rovera, ili kompletnu malu nastambu u mezi, nenastanjenu, ali spremnu da primi žitelje.
Džon je išao za njima, razrogačenih očiju i otvorenih usta, postavljajući pitanja i tresući glavom u
čudu. Da, Arkadije mu je zaista otvorio oči; na planeti je postojao čitav pokret, mala grupa u svakom
naselju!
Konačno je stigao u Senzeni Na. Vratio se zato što je Polina identifikovala dva radnika koji su
vođeni kao odsutni, bez ikakvog objašnjenja, na dan kada je na njega bačen kamion. Razgovarao je s
njima dan posle dolaska, ali se pokazalo da imaju zadovoljavajuća objašnjenja za odsustvo iz mreže;
bili su na terenu, na planinarenju. Ali pošto im se izvinio za oduzeto vreme i pošao u svoju sobu,
prišlo mu je još troje tehničara za mohoule, koji su se predstavili kao Arkadijevi prijatelji. Džon ih je
srdačno pozdravio, srećan što će mu putovanje ipak nešto doneti. Na kraju ga je grupa od osmoro njih
povezla roverom do kanjona uporednog sa onim u kome je bio mohoul. Odvezli su se kroz zastor
prašine do skloništa ukopanog u nadneseni zid kanjona: bilo je nevidljivo za satelite, jer je ispuštalo
toplotu kroz veći broj malih oduški koje su iz svemira izgledale kao Saksove vetrenjače-grejači.
"Verujemo da je tako uradila i Hirokina grupa", reče jedan od njegovih vodiča. Bila je to žena po
imenu Merien, dugačkog, kljunastog nosa i preblizu postavljenih očiju, tako da je imala veoma
prodoran pogled.
"Znate li gde je Hiroko?" upita Džon.
"Ne, ali mislimo da su negde u kršu."
Standardni odgovor. Upitao ih je za sklonište na litici. Sagrađeno je, rekla mu je Merien, pomoću
opreme iz Senzeni Naa. Trenutno je prazno, ali spremno ako se ukaže potreba.
"Potreba za čim?" upita Džon pri obilasku malih, mračnih odaja.
Merien je zurila u njega. "Za revolucijom, naravno."
"Revolucijom!"
Dok su se vozili nazad, Džon je uglavnom ćutao. Merien i njeni drugovi osetili su njegovu
prepadnutost, pa su i sami postali nesigurni; možda su zaključili da je Arkadije pogrešio kada je od
njih zatražio da mu pokažu sklonište. "Priprema se veliki broj istih takvih", reče Merien kao da se
brani. Ideju im je dala Hiroko, i Arkadije je bio mišljenja da bi mogla da bude korisna. Počeli su da
ih nabrajaju na prste: čitava skladišta opreme za pročišćavanje vazduha i leda, zakopana u tunelu od
suvog leda na jednoj od stanica za preradu leda na južnoj polarnoj kapi; bunarsko okno koje je crplo
vodu iz velikog akvifera ispod Kasei Valisa; raštrkane stakleničke laboratorije oko Aherona, gde su
se gajile farmakološki korisne biljke; centar veza u podrumu Nađinog šetališta u Podbrežju. "A to je
samo ono za šta mi znamo. U mreži se pojavljuje samizdat za jedno čitanje sa kojim mi nemamo
nikakve veze, i Arkadije je siguran da tamo napolju postoje i druge grupe koje rade isto što i mi. Jer
kad zagusti, svima će nam biti potrebna mesta gde ćemo se kriti i odakle ćemo se boriti."
"Manite me, molim vas", reče Džon. "Morate utuviti u glavu da je čitav ovaj revolucionarni
scenario obična fantazija o Američkoj revoluciji, znate, o velikoj granici, o junačkim prvim
kolonistima eksploatisanim od imperijalne uprave, o pobuni sa ciljem da kolonija postane suverena
država - sve je to lažna analogija!"
"Zašto to kažete?" upita Merien. "Šta se razlikuje?"
"Pa, pre svega, ne živimo na zemljištu koje može da nas hrani. Osim toga, nemamo sredstava za
uspešnu pobunu!"
"Ne slažem se ni sa jednom tvrdnjom. Trebalo bi još da razgovarate s Arkadijem o tome."
"Pokušaću. U svakom slučaju, mislim da postoji bolji način da se to učini nego da se šunja okolo i
krade oprema, direktniji način. Jednostavno treba da predočimo UNOMA-i šta treba da stoji u novom
sporazumu o Marsu."
Njeni drugovi podsmešljivo odmahnuše glavama.
"Možemo da pričamo šta god želimo", reče Merien, "ali to neće promeniti ono što nameravaju da
urade."
"Zašto neće? Mislite da mogu da prenebregnu ljude koji žive ovde? Istina je da sada imaju šatlove
za povratna putovanja, ali smo i dalje udaljeni osamdeset miliona kilometara od njih, i ovde smo, a
oni nisu. Ovo možda nije Amerika iz šezdesetih godina sedamnaestog veka, ali imamo iste prednosti:
daleko smo, i sve je u našim rukama. Važno je ne zapasti u njihov način razmišljanja, u sve one stare,
krvave greške!"
Iznosio im je činjenice protiv revolucije, nacionalizma, vere, ekonomije - protiv svakog vida
zemaljskog razmišljanja koga je mogao da se seti, sve smuljano zajedno na njegov uobičajeni način.
"Revolucija, zapravo, nije bila uspešna ni na Zemlji. A ovde je sve to prevaziđeno. Trebalo bi da
smišljamo novi program, baš kao što kaže Arkadije, uključujući načine da uzmemo svoju sudbinu u
svoje ruke. Dok živite u maštanjima o prošlosti, vodite nas pravo u represiju na koju se žalite! Treba
nam novi, marsovski način života, nova marsovska filozofija, ekonomija, vera!"
Oni ga upitaše kakva bi ta nova marsovska misao trebalo da bude, a on podiže ruke. "Kako ja to
da znam? Teško je govoriti o nečemu što tek treba da nastane, teško je to zamisliti, jer nemamo od
čega da pođemo. To je uvek problem kada pokušavate da stvorite nešto novo, verujte mi da znam, jer
sam pokušao. Ali mislim da mogu da vam kažem kako će to izgledati; izgledaće kao prve godine
ovde, kada smo svi bili jedna grupa i kada smo radili zajedno. Kada nije postojao drugi smisao
života osim da se smestimo i istražimo ovo mesto, i kada smo svi zajedno odlučivali šta da se radi.
Tako bi to trebalo da izgleda."
"Ali ti dani su prošli", reče Merien, a ostali potvrdiše. "To je samo vaše lično maštanje o
prošlosti. Prazne reči. Kao da držite čas filozofije u ogromnom rudniku zlata, između dve sučeljene
vojske!"
"Ne, ne", reče Džon. "Govorim o metodima za pružanje otpora, metodima koji odgovaraju
stvarnoj situaciji ovde, a ne nekakvoj revolucionarnoj maštariji iz knjiga o istoriji!"
I tako su se vrteli u krug, neprestano, sve dok nisu stigli u Senzeni Na i povukli se u prostorije za
radnike na najnižem stambenom spratu. Tamo su nastavili svoju strastvenu raspravu, kroz vremenski
pomak i dugo u noć; i u toj raspravi Džon oseti kako ga ispunjava oduševljenje, jer je video da
počinju da razmišljaju o problemu - bilo je očito da ga slušaju, i da im je važno ono što im govori i
ono što misli o njima. Bio je to njegov najbolji povratak u stari akvarijum Prvog Čoveka; u
kombinaciji sa Arkadijevim žigom odobrenja, to mu je omogućilo opipljiv uticaj nad njima: bio je u
stanju da uzdrma njihovo pouzdanje, da ih natera da razmišljaju, da preispitaju svoje stavove, da
promene mišljenje!
A u mutno purpurno svitanje Velike Oluje odlutali su niz hodnike do kuhinje i tamo nastavili
razgovor, gledajući kroz prozore i gutajući kafu, zračeći izvesnim nadahnućem, prastarim uzbuđenjem
valjane rasprave. I kada su konačno prestali da bi malo odspavali pre nego što započne dan, čak je i
Merien bila vidno uzdrmana, a svi ostali su bili u dubokim mislima, već maltene ubeđeni da je Džon
u pravu.
Džon je odšetao do svog gostinskog stana, osećajući se umorno, ali srećno. Bez obzira na to da li
je to Arkadije hteo ili ne, učinio je da Džon postane jedan od vođa njegovog pokreta. Možda će
jednom zažaliti zbog toga, ali više nije bilo povratka. A Džon je bio siguran da je to bila dobra
odluka. Mogao je da bude most između podzemlja i ostalih žitelja Marsa - radeći u oba sveta, mireći
ih, pretvarajući ih u jedinstvenu silu koja će biti delotvornija od svakog ponaosob. Biće to možda sila
sa javnim sredstvima i poletom tajnog pokreta. Arkadije je smatrao da je takva sinteza nemoguća; ali
Džon je imao uticaj kakav Arkadije nije. Tako da je mogao, pa, ne da uzurpira Arkadijevo mesto
vođe, već da ih sve zajedno promeni.
Vrata njegovog stana u gostinskom delu bila su otvorena. Utrčao je unutra i tamo zatekao Sema
Hjustona i Majkla Čenga kako sede u foteljama. "Pa", reče Hjuston, "gde ste bili?"

"Ma, o'ladite", reče Džon. Osetio je kako ga obuzima bes, a njegovo dobro raspoloženje nestalo je
za tren oka. "Jesam li pogrešio vrata?" Izvio se unazad da pogleda. "Nisam. Ovo su moje sobe."
Podigao je ruke i uključio rekorder na zglobnoj pločici. "Šta radite ovde?"
"Hoćemo da nam kažete gde ste bili", reče Hjuston čvrsto. "Imamo ovlašćenje da ulazimo u sve
sobe ovde i da dobijemo odgovor na svako pitanje. Stoga možete početi."
"Samo što nisam", reče Džon posprdno. "Kako vam ne dosadi ta uloga opakog žace? Umete li vi,
momci, nekad da promenite pesmu?"
"Mi samo hoćemo odgovore na svoja pitanja", reče Čeng blago.
"Ma nemojte, gospodine dobri žaco", reče Džon. "Svi mi želimo odgovore na svoja pitanja, zar
ne?"
Hjuston ustade; već je bio na ivici nerava, i Džon mu priđe i stade tako da je ostalo jedva deset
centimetara između njih. "Gubite se iz mog stana", reče. "Izlazite, ili ću vas ja izbaciti, pa ćemo onda
da vidimo ko ima pravo da ulazi ovamo."
Hjuston je samo zurio u njega, i Džon ga bez upozorenja gurnu u grudi; Hjuston nalete na fotelju i
protiv svoje volje sede, pa se odbaci prema Džonu, ali Čeng skoči između njih, sa rečima: "Čekaj
malo, Seme, čekaj malo", dok je Džon vikao "Gubite se iz mog stana!" - ponavljajući te reči više puta
iz sveg glasa, nalećući na Čengova leđa i besno zureći preko njegovog ramena u Hjustonovo crveno
lice. Prizor zamalo da ga natera da prsne u smeh; uspeh onog guranja povratio mu je dobro
raspoloženje, i on odmaršira da vrata galameći: "Napolje! Napolje! Napolje!" - da Hjuston ne bi
video kako se ceri. Čeng izgura svog razjarenog kolegu u hodnik, a Džon pođe za njima. Na hodniku,
Čeng je pazio da stoji između svog partnera i Džona. Bio je krupniji od obojice, i sada se okrenuo
prema Džonu, sa zabrinutim i nervoznim izrazom lica.
"Dobro, šta hoćete?" upita Džon nevino.
"Samo da nam kažete gde ste bili", reče Čeng tvrdoglavo. "Imamo razloga da verujemo da je vaša
takozvana istraga sabotaža bila samo veoma vešt paravan."
"A ja verujem u istu stvar što se tiče vas", reče Džon.
Čeng ga je ignorisao. "Jer, vidite, sve se događa posle vaših poseta..."
"I za vreme vaših poseta."
"...u svaki mohoul koji ste posetili tokom Velike Oluje bačeni su bubnjevi sa prašinom. Programe
u kabinetu Saksa Rasela u Vidikovcu Ehus napali su kompjuterski virusi, odmah posle vašeg
savetovanja s njim 2047. godine. U Aheronu su biološki virusi napali brzorastuće lišajeve čim ste
otišli odande. I tako dalje.
Džon slegnu ramenima. "Pa šta? Ovde ste već dva meseca, i to je sve što ste uspeli da saznate?"
"Ako smo u pravu, dovoljno je. Gde ste bili sinoć?"
"Žao mi je", reče Džon. "Ne odgovaram na pitanja provalnika u moj stan."
"Morate", reče Čeng. "Takav je zakon."
"Koji zakon? Šta ćete da mi uradite?" Okrenuo se prema otvorenim vratima sobe i Čeng se pomeri
da mu blokira put; on ponovo planu i naglo krenu prema Čengu, koji se trže, ali ostade na vratima.
Džon se okrenu i pođe prema zajedničkim prostorijama. Isto veče napustio je Senzeni Na u roveru,
uputivši se odašiljačkim putem na sever duž istočnog boka Tarzisa. Bio je to dobar put, tako da je tri
dana kasnije bio već 1300 kilometara severnije, a malo dalje na severozapadu nalazio se Noktis
Labirintus, i kada je naišao na veliku odašiljačku raskrsnicu, sa novom stanicom za gorivo, pošao je
desno, putem koji je vodio istočno od Podbrežja. Dok je rover naslepo putovao kroz prašinu, radio je
sa Polinom. "Polina, da li bi pregledala sve planetne dokumente o krađi dentalne opreme?" Bila je
spora kao čovek kada su bili u pitanju vanredni zahtevi, ali bi na kraju prikupila podatke. Potom joj
je naložio da pregleda podatke o kretanju svake sumnjive osobe koje je mogao da se seti. Kada se
uverio gde je ko bio, pozvao je Helmuta Bronskog da se požali na postupke Hjustona i Čenga. "Kažu
da rade s tvojim odobrenjem, Helmute, pa sam mislio da ne bi bilo loše da znaš šta rade."
"Rade najbolje što mogu", reče Helmut. "Voleo bih da prestaneš da ih zlostavljaš i da počneš da
sarađuješ, Džone. Bilo bi korisno. Znam da nemaš šta da kriješ, pa mi nije jasno zašto odbijaš
saradnju."
 "Hajde, Helmute, oni ne traže pomoć. To je zloupotreba položaja. Reci im da prestanu s tim."
"Oni se samo trude da urade svoj posao", reče Helmut blago. "Nisam čuo da je bilo nekih
nepravilnosti."
Džon prekinu vezu. Kasnije pozva Frenka, koji je bio u Barouzu. "Šta je s Helmutom? Zašto
predaje planetu u ruke ovim policajcima?"
"Idiote", reče Frenk. Istovremeno je mahnito kucao na kompjuteru ispred sebe, te se činilo da je
tek delimično svestan onoga što govori. "Imaš li ti uopšte pojma o onome što se ovde dešava?"
"Bio sam ubeđen da imam", reče Džon.
"Stojimo do kolena u benzinu! A ovi prokleti tretmani protiv starenja su šibica. Ali ti ionako
nikada nisi shvatio zašto su nas poslali ovamo, pa što bi ti sada nešto bilo jasno?" Kucao je dalje,
pomno zagledan u svoj ekran.
Džon je dugo posmatrao mali Frenkov lik na ekranu pločice. Konačno reče: "Zašto su nas poslali
ovamo, Frenk?"
"Zato što su Rusija i Sjedinjene Američke Države bile očajne, eto zašto. Bili smo oronuli,
nezgrapni industrijski dinosaurusi, koje samo što nisu proždrali Japan i Evropa i svi oni mali tigrovi
što su se pojavljivali u Aziji. A imali smo i veliko, neiskorišćeno svemirsko iskustvo, kao i par
ogromnih i nepotrebnih vazduhoplovno-svemirskih industrija, pa smo iskoristili sve to i došli ovamo
da pokušamo da otkrijemo nešto što će opravdati poduhvat. I isplatilo se! Našli smo zlato, da se tako
izrazim. A to znači samo još benzina, jer zlatne groznice pokazuju ko je moćan, a ko nije. I mada sad
imamo prednost, dole još ima puno malih tigrova koji su sposobniji od nas i svi hoće svoj deo plena.
Dole ima toliko zemalja bez slobodnog prostora i prirodnih bogatstava, a deset milijardi ljudi stoje u
sopstvenim govnima."
"Zar mi nisi rekao da će se Zemlja uvek raspadati?"
"Ovo nije raspadanje. Razmisli - ako ovaj prokleti tretman bude samo za bogate, siromašni će se
pobuniti i sve će otići u majčinu - ali ako tretman bude za sve, broj stanovnika će vrtoglavo porasti i
opet će sve u majčinu. Ovako ili onako, piši propalo! I već je počelo! Naravno, transnacionalkama se
to ne dopada, jer kada svet eksplodira, posao propada. Strahuju od toga, i zato su odlučile da
pokušaju prisilno da održe situaciju. Helmut i oni policajci samo su delić vrška ledenog brega - među
političkim vođama ima mnogo takvih koji smatraju da će u sledećih nekoliko decenija svetska
policijska država biti naša jedina prilika da ostvarimo kakvu-takvu stabilizaciju broja stanovnika bez
katastrofe. Kontrola odozgo; glupe li kopiladi..."
Frenk s gađenjem zavrte glavom, a onda se nagnu prema svom ekranu i zaokupi se onim što se
nalazilo na njemu.
Džon reče: "Jesi li primio tretman, Frenk?"
"Naravno da jesam. Ostavi me na miru, Džone, imam puno posla."

Leto je na jugu bilo toplije nego ono prethodno, pod plaštom Velike Oluje, ali ipak hladnije nego
bilo koje zabeleženo. Oluja je sada trajala već gotovo dve M-godine, preko tri zemaljske godine, ali
je Saks to filozofski posmatrao. Džon ga je pozvao u Vidikovac Ehus, i kada je pomenuo hladne noći
koje je doživeo, Saks samo reče: "Vrlo je verovatno da ćemo imati niske temperature u najvećem
delu razdoblja teraformiranja. Ali toplota per se i nije naš cilj. Na Veneri je toplo. Ono što nama
treba jeste mogućnost opstanka. Ako budemo mogli da udišemo vazduh, briga me za hladnoću."
U međuvremenu je i dalje bilo hladno, svuda, noću i do sto stepeni ispod nule, čak i na polutaru.
Kada je Džon stigao u Podbrežje, nedelju dana posle odlaska iz Senzeni Naa, video je da pločnike
prekriva ružičasti sneg; bio je gotovo nevidljiv u mutnoj svetlosti oluje, i pešačenje je bilo rizičan
poduhvat. Žitelji Podbrežja provodili su najveći deo vremena unutra. Džon je utrošio nekoliko
nedelja pomažući lokalnom timu bioinženjera da na terenu testira novu brzorastuću snežnu algu.
Podbrežje je bilo puno stranaca. Većina su bili mladi Japanci ili Evropljani, koji su se na sreću još
sporazumevali na engleskom. Džon je stanovao u jednoj od starih zasvođenih odaja, blizu
severoistočnog ugla kvadranta. Stari kvadrant bio je manje popularan od Nađinog šetališta, skučeniji
i mračniji, i mnoge odaje sada su se koristile za skladištenje. Bilo je neobično hodati kvadrantom
hodnika i setiti se bazena, Majine sobe, trpezarije - jer je sada sve to bilo u mraku i nakrcano
sanducima. Godine kada su prvih stotinu bili jedinih stotinu. Bilo je sve teže setiti se kako je to
izgledalo.
Preko Poline je pratio kretanje velikog broja ljudi, među njima i istražne jedinice UNOMA-e.
Nije to bilo naročito strogo praćenje, jer nije uvek bilo lako ući u trag inspektorima, naročito
Hjustonu i Čengu i njihovoj ekipi, za koje je pretpostavljao da namerno napuštaju mrežu. U
međuvremenu su prijemne baze podataka kosmodroma svakog meseca sve više potvrđivale Frenkovu
tvrdnju da su oni samo vršak ledenog brega; posebno je u Barouzu mnogo pridošlica radilo za
UNOMA-u bez opisa posla, a zatim su se širili na rudnike i mohoule i druga naselja, da bi radili za
šefove tamošnjeg obezbeđenja. A njihovi zemaljski radni dokumenti bili su zaista zanimljivi.
Posle rada sa Polinom, Džon je često napuštao kvadrant i izlazio u šetnju, nespokojan i duboko u
mislima. Bilo je mnogo vidljivije nego ranije: vazduh se polako pročišćavao, ali je ružičasti led još
predstavljao opasnost prilikom pešačenja. Činilo se da Velika Oluja popušta. Brzina vetra na
površini bila je samo dva do tri puta veća od prosečnih trideset kilometara na sat pre oluje, a prašina
u vazduhu povremeno je bila samo gusta izmaglica koja je pretvarala zalaske Sunca u pastelne
kovitlace ružičaste, žute, narandžaste, crvene i ljubičaste boje, sa nasumičnim i nestalnim potezima
zelene i tirkizne, i ledenim dugama i parhelionima, kao i nešto ređim zaslepljujućim zracima čiste
žute svetlosti: priroda u najkitnjastijem, najprolaznijem i najspektakularnijem vidu. Posmatrajući sve
te zamućene boje i kretanja, Džon bi potisnuo misli i popeo se na veliku belu piramidu da razgleda
okolinu, a zatim bi se vratio unutra, spreman da nastavi s ratovanjem.
Jedne večeri, posle ko zna koje od ovih večernjih ekstravaganci, sišao je sa piramide i polako
pošao prema Podbrežju - a tada je ugledao kako dve prilike izlaze iz bočne komore garaže i prolaze
kroz prozirnu cev do rovera. U njihovom kretanju bilo je nečeg nervoznog i pritajenog, i on zastade
da ih bolje osmotri: nisu imali šlemove, pa je po obliku potiljka i stasu prepoznao Hjustona i Čenga.
Sa užurbanom zemaljskom nezgrapnošću popeli su se u rover i uputili se u njegovom pravcu. Džon
zamrači vizir i pođe dalje, oborene glave, trudeći se da izgleda kao neko ko se vraća s posla,
zanoseći malo u stranu da bi povećao rastojanje između sebe i njih. Rover zaroni u gust oblak prašine
i naglo nestade.
Kada je stigao do vrata komore, bio je duboko u mislima i gotovo prestrašen. Nepomično je stajao
na vratima, razmišljajući, a onda se pokrenuo, ali ne kroz vrata, već prema kućištu interkoma u zidu
pored vrata. Ispod mikrofona bilo je nekoliko vrsta ulaza, i on pažljivo izvadi poklopac iz jednog od
njih i očisti prašinu oko ivice - ulaze više niko nije koristio - pa uključi zglobnu pločicu. Ukucao je
Polininu ulaznu šifru i sačekao dovršetak dešifriranja. "Da, Džone?" začu se Polinin glas na zvučniku
interkoma u njegovom šlemu.
"Polina, molim te, uključi kameru i prikaži mi sobu."
Polina se nalazila na stolu uz bočni zid, uključena u tamošnji priključak. Njena kamera bila je
samo optičko vlakno, retko korišćeno, pa je slika na zglobnoj pločici bila mala. Soba je bila u mraku,
gorelo je samo noćno svetlo; krivina njegovog vizira bila je još jedna prepreka, i nije mogao da
razazna pojedinosti na ekranu čak ni kada je sasvim priljubio pločicu uz staklo; video je samo siva i
nestalna obličja. Prepoznao je krevet i nešto na njemu, a zatim zid. "Deset stepeni nazad", reče, pa
zažmiri, pokušavajući da protumači sliku od dva kvadratna centimetra. Krevet. Na krevetu je ležao
čovek. Da li je moguće? Đon cipele, torzo, kosa. Bilo je teško odrediti. Obličje je bilo nepomično.
"Polina, čuješ li nešto u sobi?"
"Ventilatore, elektriku."
"Pusti mi ono što hvataš na mikrofonu i pojačaj do kraja." Nagnuo je glavu uz levu stranu šlema,
pritisnuvši uho uz zvučnik. Šištanje, hučanje, statički šum. Ovakav proces podrazumevao je dosta
grešaka u prenosu, naročito pri upotrebi ovih korodiranih starih ulaza. Međutim, bio je siguran da ne
čuje disanje. "Polina, možeš li da se uključiš u nadzorni sistem Podbrežja, pronađeš kameru na
vratima naše sobe i pustiš sliku na moju pločicu, molim te?"
Samo nekoliko godina ranije, lično je rukovodio ugradnjom sistema obezbeđenja u Podbrežju;
Polina je još imala sve planove i šifre, i nije joj mnogo trebalo da zameni sliku na njegovoj pločici
sa onom iz apartmana, izvan njegove sobe, snimanom odozgo. U apartmanu je gorelo svetlo, a
kretanje kamere pokaza da su vrata zatvorena; to je bilo sve.
Pustio je da mu ruka padne niz bok i počeo da razmišlja. Posle pet minuta ponovo je podigao ruku
i stao da diktira Polini naredbe za sistem obezbeđenja Podbrežja. Posedovanje šifara omogućilo mu
je da poruči celokupnom sistemu kameru da obriše sve trake koje je snimao i da ih potom pušta u
jednočasovnom ciklusu, umesto u uobičajenom osmočasovnom. Zatim je naredio da dva robota-
čistača dođu do sobe i otvore vrata. Dok su išli, stajao je i čekao, drhteći, da dovrše svoju sporu
vožnju kroz odaje. Kada su otvorili vrata, ugledao ih je kroz Polinino malo oko; u sobu pokulja
svetlost i na trenutak ga zaslepi, a onda se podesi, i on dobi mnogo jasniju sliku. Da, na krevetu je
ležao čovek. Džonu se skrati dah. Upravljao je robotima preko telekomandi, koristeći sićušne poluge
na zglobnoj pločici. Bio je to trzav proces, ali ako podizanje probudi nepoznatog, utoliko bolje.
Nije ga probudilo. Udovi su mu mlitavo visili iz ruku robota, koje su ga podigle sa algoritamskom
preciznošću. Beživotno telo. Čovek je bio mrtav.
Džon namerno duboko udahnu, pa zadrža dah i nastavi sa upravljanjem, vodeći prvog robota da
položi telo u veliku posudu za smeće drugog robota. Povratak robota niz hodnik do njihove odaje u
skladištu bio je lak. Usput je nekoliko ljudi prošlo kraj njih, ali to nije mogao da spreči. Telo se
moglo videti samo odozgo, i nadao se da se kasnije niko neće setiti robota.
Kada ih je doveo u njihovu prostoriju, nije bio siguran šta dalje da radi. Da li da odnese telo do
peći u Četvrti Alhemičara? Ne - sada kad ga je izneo iz sobe, nije morao da ga uklanja. Štaviše,
trebaće mu kasnije. Prvi put se zapitao o kome je reč. Naredio je prvom robotu da priljubi svoje
senzorsko oko uz zglob desne ruke mrtvaca i da ga očita magnetskim čitačem. Potrajalo je dok oko
nije pronašlo pravo mesto na zglobu, ali ga potom nije ispuštalo. Na sićušnoj pločici koju su svi
imali ugrađenu u kost zgloba nalazili su se podaci na standardnom jeziku tačaka, i Polina je za minut
pronašla ID. Jašika Mui, revizor iz UNOMA-e, nastanjen u Podbrežju, na planetu stigao 2050.
godine. Registrovana osoba. Čovek koji bi možda doživeo hiljadu godina.
Džon poče da se trese. Naslonio se na zid Podbrežja od lakiranih plavih cigala. Moći će da uđe
tek za jedan sat ili nešto ranije. Nestrpljivo se odgurnuo i pošao oko kvadranta. Obično mu je trebalo
petnaestak minuta da ga obiđe, ali je otkrio da je to sada učinio za deset. Posle drugog kruga, skrenuo
je prema starom logoru.
Samo su dva stara modula još bila tamo, očigledno napuštena ili korišćena samo za skladištenje.
Iz noćne prašine između njih iskrsnuše ljudske prilike i na trenutak ga uplašiše, ali zatim prođoše
pored njega. Vratio se do kvadranta i ponovo ga obišao, a onda pođe stazom prema Četvrti
Alhemičara. Zastao je da osmotri zastareli kompleks cevovoda i zdepastih belih zgrada, prekrivenih
crnim kaligrafskim jednačinama. Pomislio je na prve godine na Marsu. Sada, posle svega, činilo mu
se da su prošle kao treptaj oka. Posmatrane odavde, iz pomrčine Velike Oluje. Civilizacija,
korupcija, kriza. Ubistvo na Marsu. On zaškrguta zubima.
Prošao je jedan sat. Bilo je devet uveče. Vratio se do komore i ušao, u svlačionici skinuo šlem,
hodač i čizme, svukao se i istuširao, osušio, obukao kombinezon, očešljao kosu. Duboko je udahnuo i
pošao duž južnog zida kvadranta, zatim uvis kroz zasvođene odaje, do one u kojoj je bila njegova
soba. Nije ga iznenadila pojava četvoro inspektora UNOMA-e u trenutku kada je otvarao vrata, ali se
trudio da izgleda zatečeno kada su mu naredili da stane: "Šta je ovo?" upita on.
To su bili ne Hjuston i Čeng, već tri muškarca i jedna žena iz one prve grupe na Niskoj Koti. Bez
odgovora ga okružiše, širom otvoriše njegova vrata i dvojica njih uđoše prvi; Džon je obuzdavao
želju da ih udari, da viče na njih, ili da se nasmeje izrazima njihovih lica kada su otkrili da mu je
soba prazna; umesto toga, samo ih je radoznalo posmatrao i pokušao da se ograniči na ozlojeđenost
koju bi pokazao da nije znao o čemu je reč. Ta ozlojeđenost svakako bi bila znatna, i kad je jednom
otvorio ta vrata u sebi bilo je teško zadržati provalu nakupljenog besa, održati je u bezazlenim
okvirima; trebalo je da se istrese na njih kao na preterano revnosne policajce, a ne da ih napadne kao
ubice, ali nije bilo lako obuzdati se.
Zahvaljujući njihovoj pometnji usled neočekivane situacije uspeo je da ih se oslobodi sa par
oštrih rečenica, i kada je zatvorio vrata za njima zakoračio je na sredinu sobe. "Polina, molim te da
preuzmeš sve što se dešava u sistemu bezbednosti i da to snimiš. Uključi mi kamere koje ih snimaju."
Polina ih je pronašla. Trebalo im je samo nekoliko minuta da se nađu u kontrolnoj sobi
obezbeđenja, gde su im se pridružili Čeng i ostali. Uzeli su da pregledaju kamere. Džon je sedeo za
Polininim ekranom i gledao kako vraćaju trake i otkrivaju da su snimile samo jedan sat i da su sva
događanja te večeri izbrisana. To će im dati građu za razmišljanje. Mrko se osmehnuo i naložio
Polini da se isključi iz sistema.
Preplavio ga je talas iscrpljenosti. Bilo je tek jedanaest, ali je njegov organizam potrošio sav
adrenalin i omegendorf, i bio je umoran. Seo je na krevet, ali je odmah opet ustao, jer se setio ko je tu
poslednji ležao. Na kraju je zaspao na podu.
Probudili su ga u vremenskom pomaku. Bio je to Spenser Džekson, sa vestima o lešu pronađenom
u korpi robota. Otišao je do klinike i umorno stao pored Spensera, zagledavši se u telo Jašike Muija,
dok ga je nekoliko istražitelja sumnjičavo posmatralo. Dijagnostička aparatura bila je vična autopsiji
kao bilo koja druga, možda i više; testovi sićušnih uzoraka ukazivali su na ugrušak krvi. Džon
ozbiljno naredi punu kriminalističku autopsiju; Muijevo telo i odeća biće skenirani, mikroskopske
čestice biće upoređene sa njegovim genomom, a potom će sve strane čestice biti sravnjene sa listom
prisutnih u Podbrežju. Dok je davao ovo uputstvo, Džon je zurio u istražitelje UNOMA-e, ali ovi nisu
ni trepnuli. Verovatno su nosili rukavice i hodače, ili su celu stvar obavili preko telekomandi kao i
on. Morao je da im okrene leđa da bi sakrio gađenje; nije smeo da se oda da zna!
Međutim, pošto su znali da su sami ostavili telo u njegovoj sobi, svakako su sumnjali da ga je on
uklonio, i da je obrisao trake. Znali su, dakle, da on zna, ili su bar pretpostavljali. Ali nisu mogli da
budu sigurni, te stoga nije bilo razloga da se izleće.
Sat kasnije, vratio se u sobu i ponovo legao na pod. Iako je još bio iscrpljen, više nije mogao da
spava. Zurio je u tavanicu, razmišljajući. Razmišljao je o svemu što je saznao.

Pred zoru mu se činilo da je sve razjasnio. Odustao je pokušaja da zaspi i ustao da iziđe u šetnju;
bilo mu je potrebno da bude na otvorenom, daleko od ljudi i njihove odvratne pokvarenosti, napolju
pod velikom metlom vetra, dramatično vidljivom zbog podignute prašine.
 Ali kada se našao na vratima komore, nad glavom je ugledao zvezde. Čitavo tkanje - sve one
hiljade zvezda sijale su kao da su neprestano bile tu, bez najmanjeg treptaja ili zamućenosti, a one
bleđe bile su tako guste da je crnina neba izgledala pomalo beličasto, kao da je celo nebo Mlečni Put.
Kada se povratio od čuda i gotovo zaboravljene čari zvezda, uključio je interkom i javio vest.
Vest je izazvala opštu strku; ljudi su je čuli i odmah probudili prijatelje, pa su se svi sjurili do
svlačionica da uzmu hodače dok ne budu razgrabljeni. Vrata komora su se otvarala i kroz njih je
kuljala gomila.
Nebo je na istoku postalo crnkasto crveno, a zatim se brzo osvetlilo. Čitavo nebo prešlo je u
nijansu tamnoružičaste boje, a onda je počelo da se zari. Zvezde su nestajale u stotinama, sve dok
nisu ostale samo Venera i Zemlja na istoku, iznad rastuće svetlosti. Istok je bio sve svetliji, sve dok
se nije činilo da je svetliji nego što dan može da bude; oči su im suzile uprkos zatamnjenim vizirima,
a neki čak glasno povikaše od prepadnutosti preko zajedničke frekvencije. Ljudske prilike trčale su
okolo, interkom je bio haos glasova, nebo je postalo nemoguće svetlo, a zatim još svetlije, i svetlije,
i svetlije od toga, dok nije izgledalo da će eksplodirati: pulsiralo je jarkom ružičastom svetlošću koja
je potopila iskre Venere i Zemlje. Onda je Sunce razlomilo horizont i prelilo se preko ravnice kao
termonuklearna bomba, a ljudi zaurlaše i počeše da skaču i da trče kroz dugačke, crne senke stena i
zgrada. Svi zidovi prema istoku bili su veliki blokovi fovističkih boja, a lakirani mozaici na njima su
goreli, suviše blistavi za pogled. Vazduh je bio čist kao staklo i zaista je izgledao kao čvrsta tvar, a
stvari zarobljene u toj tvari imale su ivice oštre poput žileta.
Džon se udalji od gomile na istok, prema Černobilu. Isključio je interkom. Nebo je bilo tamnije
ružičasto nego što ga se sećao, sa primesom ljubičaste u zenitu. U Podbrežju su svi pomahnitali;
mnogi nikada nisu videli Sunce na Marsu, i mora da im je bilo kao da su ceo život proživeli u Velikoj
Oluji. Sada je to bilo gotovo, i lutali su kroz svetlost, pijani od nje, posrćući na ružičastom ledu,
započinjući bitke žutim grudvama, penjući se na zaleđene piramide. Videvši to, Džon se i sam okrenu
i pope se uz stepenice poslednje piramide, da osmotri uzvisine i šupljine oko Podbrežja. Bile su
donekle zaleđene i glibave, ali inače iste kao pre. Uključio je zajedničku liniju i odmah je isključio;
oni unutra još su galamili, tražeći hodače, a napolju niko nije obraćao pažnju na njih. Prošao je već
jedan sat od izlaska Sunca, povika neko, ali Džon nije mogao da veruje. Vrteo je glavom; opšta
dernjava i sećanje na leš u sobi učinili su da mu kraj oluje ne bude Bog zna kako radostan.
Ubrzo se vratio unutra, ustupio svoj hodač dvema ženama njegovog rasta i posvađao ih oko toga
koja će prva da ga upotrebi, sišao do kom-centra i pozvao Saksa u Vidikovcu Ehus. Kada je dobio
vezu s njim, čestitao mu je na završetku oluje.
Saks pređe preko toga kao da se dogodilo nekoliko godina ranije. "Spustili su se na Amor
2051B", reče. Bio je to ledeni asteroid, izabran za uvođenje na orbitu oko Marsa. Već su ugrađivali
rakete u njega, koje će ga odbaciti na putanju sličnu Aresovoj; bez toplotnog štita, sagoreće ga trenje.
Izgledi za UMO, predviđen za otprilike šest meseci, bili su više nego dobri. Ovo je vest, naglasio je
Saks na svoj treptav, spokojan način. Velika Oluja je prošlost.
Džon je morao da se nasmeje. Ali tada se seti Jašike Mauija, pa ispriča Saksu o tome, zato što je
želeo da još nekome pokvari slavlje. Saks samo trepnu. "Postaju ozbiljni", reče najzad. Zgađen, Džon
se pozdravi i prekinu vezu.
Ponovo je odlutao napolje kroz odaje, uznemiren silovitim sukobljavanjem dobrih i loših
osećanja. Vratio se u sobu i uzeo omegendorf i jedan od novih pandorfa koje mu je dao Spenser, a
zatim je izišao u središnji atrijum kvadranta i zašao među bledo bilje, izniklo u Oluji, okrenuto prema
sijalicama na tavanici. Nebo je još bilo bistre zagasito ružičaste boje, i zaslepljujuće. Mnogi koji su
izišli u prvom mahu sada su bili unutra, među lejama bilja u atrijummu, slaveći. Naišao je na
nekoliko prijatelja i poznanika, ostalo su bili uglavnom neznanci. Vratio se u odaje, prolazeći kroz
sobe pune stranaca, koji bi ponekad zagrajali kada bi ga ugledali. Kada bi dovoljno dugo vikali
'Govor!', popeo bi se na stolicu i izgovorio nekoliko fraza, osećajući endorfine, koji su danas bili
nepredvidivog dejstva zbog sećanja na ubijenog čoveka. Povremeno je govorio veoma vatreno, mada
nikad nije znao šta će reći dok ne bi izbilo iz njega. Videli smo Džona Buna pijanog kao guzica,
pričaće se, onog dana kada se smirila Velika Oluja. Ako, pomislio je, neka pričaju šta god žele.
Ionako više nije bilo važno šta radi, kad je legenda bila u pitanju.
U jednoj od odaja skupila se grupa Egipćana. Bili su to ortodoksni muslimani, nimalo nalik na
njegove Sufije; govorili su kao vetar i ispijali kafu, opijeni kofeinom i Suncem, blistavih belih zuba
ispod nasmejanih brkova, ovom prilikom izuzetno srdačni, zapravo srećni što ga vide tu. To ga je
osokolilo, pa im reče, ponesen zanosom trenutka: "Znate, svi smo mi deo novog sveta. Ako ne
utemeljite svoja dela na marsovskoj stvarnosti, postaćete neka vrsta šizofreničara, sa telom na jednoj
planeti, a duhom na drugoj. Nijedna tako razdvojena zajednica ne može dugo da opstane."
"Moguće, moguće", reče jedan od njih s osmehom. "Morate razumeti da smo mi i pre putovali. Mi
smo putnički narod. Ali gde god da smo, Meka je dom naše duše. Možemo da odletimo na sam kraj
Vaseljene, ali ćemo i tada osećati isto."
Na to nije imao šta da kaže; ovako otvorena iskrenost bila je, u stvari, mnogo čistija nego ono sa
čim je imao posla prethodne noći, pa je klimnuo glavom i rekao: "Razumeo sam." U poređenju sa
svim licemerjem Zapada, gde su ljudi razgovarali o profitu za vreme jutarnje molitve, ljudi koji nisu
umeli da artikulišu nijedno svoje ubeđenje; ljudi koji su svoja ubeđenja smatrali za fizičke konstante i
govorili: "Tako stoje stvari". Frenkova omiljena rečenica.
Džon je zato ostao i neko vreme razgovarao sa Egipćanima, a kada ih je napustio, osećao se bolje.
Opet je stigao do svoje sobe, slušajući bučne glasove koji su se slivali iz odaja u hodnik; klicanje,
vrisku, naučničko blebetanje, 'te stvari su toliko halofitne da ne vole penu jer u njoj ima suviše vode',
odlomke smeha.
Sinula mu je ideja. Spenser Džekson stanovao je u sobi do njegove, i baš je prolazio tuda kada je
Džon hitro ušao, pa mu je ispričao zamisao. "Trebalo bi da okupimo što više ljudi za veliku proslavu
prolaska oluje. Sve grupe sa sedištem na Marsu, znaš, ili bar svakog ko bude hteo da prisustvuje.
Svakog ko bude hteo da dođe."
"Gde da dođe?"
"Na vrh Olimpus Monsa", reče on bez razmišljanja. "Možda bismo mogli da nagovorimo Saksa da
izračuna dolazak svog ledenog asteroida, pa da to posmatramo odande."
"Dobra ideja!" reče Spenser.
25.
Olimpus Mons je štitasti vulkan, dakle kupa koja gotovo nigde nije strma, čija je velika ishod
rezultat podjednako velike širine; dvadeset pet kilometara je viši od okolne nizije, ali mu je prečnik
osam stotina kilometara, tako da mu je prosečan nagib oko šest stepeni. Ali njegovu telesinu opasuje
kružni nagib, visok nekih sedam kilometara, i ova spektakularna litica, dvostruko viša od Vidikovca
Ehus, na nekim mestima je maltene vertikalna. Neke njene tačke već su privukle planinare, ali još
niko nije uspeo da je savlada, i za većinu stanovnika planete ostala je samo spektakularna prepreka
na putu do kaldere na vrhu. Terenski putnici su ga savladali preko široke rampe na severnoj strani,
gde se jedan od poslednjih izliva lave prelio preko litice - areolozi su pričali bajke o tom događaju,
o reci istopljenog kamena širokoj sto kilometara, zaslepljujućeg sjaja, koja je padala sa visine od
sedam hiljada metara na crnu ravnicu sa korom od lave, da bi se tamo sve više i više gomilala. Ovaj
izliv lave ostavio je za sobom kosinu sa jedva naglašenom izbočinom na mestu gde je prešao preko
nagiba; bio je to lak uspon, a potom je samo trebalo odvesti se uzbrdo nekih dve stotine kilometara
do ruba kaldere.
Gornja ivica Olimpus Monsa toliko je široka i ravna da se sa nje ne može videti ostatak planete,
iako pruža odličan pogled u kalderu sa njenim mnogostrukim prstenjem; ko gleda napolje, videće
samo spoljnju ivicu, i iza nje nebo. Ali se na južnoj strani ruba nalazi mali krater od meteora, koji
nema ime već samo kartografsku oznaku, THA-Zp. Unutrašnjost ovog nevelikog kratera donekle je
zaklonjena od slabe ali stalne struje vetra na Olimpus Monsu, i ako posmatrač stane na njegovu
srazmerno novu, nazubljenu ivicu, konačno će ugledati padinu vulkana, a u daljini beskrajnu nagnutu
ravnicu zapadnog Tarzisa; biće to kao da posmatra planetu sa niske platforme u svemiru.

Bilo je potrebno skoro devet meseci za randevu asteroida sa Marsom, tako da je vest o Džonovoj
proslavi imala vremena da se proširi. I ljudi su došli, u raštrkanim karavanima rovera od dva, tri, pet
ili deset vozila, uz severnu rampu i oko južne spoljnje padine Zpa, i podigli su velike providne šatore
srpastog oblika, sa čvrstim providnim podovima dva metra iznad zemlje, postavljenim na providne
ulazne cevi. Bili su najnoviji izum u industriji skloništa, u stvari, i svi su bili postavljeni sa
unutrašnjim lukovima okrenutim uzbrdo, tako da su posle postavljanja činili niz stepenasto poređanih
srpova, nalik na staklene bašte na terasastoj padini brega, iznad beskonačnog poteza bronzanog sveta.
Karavani su pristizali cele nedelje, a dirižabli su se vukli uz dugačku padinu da bi bili vezani u Zpu,
toliko ga ispunivši da je unutrašnjost malog kratera podsećala na posudu punu rođendanskih balona.
Džona je iznenadila brojnost skupa, jer je očekivao da će se samo nekolicina prijatelja
poduhvatiti puta na tako udaljeno mesto. Bio je to još jedan dokaz njegove nesposobnosti da oceni
trenutnu populaciju planete; okupilo se blizu hiljadu ljudi, što je bilo zapanjujuće. Doduše, mnoga
lica već je video, a dosta njih je znao po imenu. Bila je to, dakle, neka vrsta okupljanja prijatelja.
Kao da je rodno mesto za koje nije znao da postoji odjednom izniklo oko njega. A kako je došlo
dosta pripadnika prvih stotinu, ukupno četrdesetoro, među njima Maja i Saks, En i Sajmon, Nađa i
Arkadije, Vlad i Ursula i ostali iz aheronske grupe, Spenser, Ria, Aleks, Raul, Žanet, Meri, Dmitri,
Elena i ostali sa Fobosa, i Erni, Saša, Jeli i još nekolicina, od kojih neke nije video dvadeset godina
- u stvari, svi koji su mu bili bliski, osim Frenka, koji je rekao da ima suviše posla, i Filis, koja nije
ni odgovorila na poziv.
A to nisu bili samo prvih stotinu; bilo je još starih prijatelja, ili prijatelja prijatelja: brojna grupa
Švajcaraca, uključujući putare-nomade; Japanci sa svih strana; većina Rusa sa planete: njegovi
prijatelji Sufiji; i svi su bili raštrkani ispod terasastih srpova šatora, u karavanskim grupama i
posadama dirižabala, povremeno trčeći do komora da pozdrave poslednje pridošlice.
Danju je veliki broj njih lutao oko šatora, skupljajući kamenje sa velike zakrivljene kosine. Pad
Zpovog meteora svuda je razbacao komade rastopljene lave, uključujući kupaste odlomke šištovita
nalik na krhotine grnčarije, od kojih su neki bili crni kao noć, drugi jarko crvene boje, ili poprskani
dijamantima nastalim prilikom udara. Jedan areološki tim iz Grčke počeo je da ih slaže u šaru na tlu
ispod uzdignutog poda njihovog šatora, a sa sobom su poneli i malu keramičarsku peć, tako da su
mogli da lakiraju neke odlomke u žutu, zelenu ili plavu boju, da bi im mozaici bili živopisniji. Ostali
su prihvatili ovu ideju čim su je videli, i već posle dva dana svaki providni šator stajao je iznad
šarenog mozaičkog parketa: motivi su bili sheme elektronskih kola, slike ptica i riba, fraktalne
apstrakcije, Ešerovi crteži, tibetanskom kaligrafijom ispisano Om Mani Padme Ham, planetne mape i
mape pojedinih oblasti, jednačine, portreti, pejsaži i mnogo drugog.
Džon je provodio vreme idući od šatora do šatora, razgovarajući sa ljudima i uživajući u
karnevalskom raspoloženju koje nije isključivalo svađe; bilo ih je dosta - ali je većina ljudi
provodila vreme u svetkovanju, razgovoru, piću, izletima po talasastoj površini starih tokova lave,
izradi podnih mozaika, igri uz muziku nekoliko amaterskih grupa. Najbolja od njih bila je grupa
svirača na magnezijumskim bubnjevima. Instrumenti su bili ovdašnji, muzičari iz Trinidada i Tobaga,
poznatog korisničkog sedišta transnacionalki sa žilavim domorodačkim pokretom otpora, kome su
pripadali i članovi orkestra. Bila je tu takođe grupa koja je svirala kantri i vestern, sa odličnim slajd-
gitaristom, i irska grupa sa ručno napravljenim instrumentima i širokim i nestalnim članstvom,
zahvaljujući čemu su svirali gotovo bez prestanka. Ove tri grupe bile su okružene svetinom koja je
igrala, tako da su se sve kretnje u njihovim šatorima pretvorile u neku vrstu pulsirajućeg plesa, pa je i
običan prelazak sa jednog na drugo mesto bio ispunjen gracioznošću i živošću muzike, gravitacije,
pogleda.
Bilo je to veliko slavlje, i Džon je bio zadovoljan i žestoko se provodio dok god je bio na
nogama. Nije mu bio potreban omegendorf, niti pandorf; kada su ga jednom Merien i grupa iz Senzeni
Naa saterali u ćošak i počeli da dele tablete, samo se nasmejao; "Mislim da ovaj put ne bih", rekao je
mladim usijanim glavama, slabo odmahnuvši rukom. "To bi sad bilo kao teranje uglja u Njukasl."
"Uglja u Njukasl?"
"Hteo je da kaže kao prevoženje permafrosta u Borealis."
"Ili ubacivanje ugljen-dioksida u atmosferu."
"Dovoženje lave na Olimpus."
"Dodavanje soli u prokleto zemljište."
"Dodavanje oksida gvožda bilo gde na prokletoj planeti!"
"Tačno tako", reče Džon, smejući se. "Već sam zašao u crveno."
"Ne toliko kao onaj svet tamo", reče jedan od njih, pokazavši na zapad. Uz padinu vulkana lebdela
su tri dirižabla boje peska. Bili su mali i staromodni, i nisu odgovarali na radio-poruke. Kada su se
konačno prebacili preko ivice Zpa i usidrili među većim i živopisnijim dirižablima u krateru, svi su
čekali da čuju od posmatrača kod komora ko su pridošlice. Kada su se vrata gondola otvorila i
propustila grupu od dvadesetak prilika u hodačima, nastade muk. "To je Hiroko", reče odjednom
Nađa preko zajedničke frekvencije. Prvih stotinu brzo se okupiše u najvišem šatoru, gledajući prema
pešačkoj cevi koja se gubila iza ruba. Potom novi gosti prođoše kroz cev do komore šatora i nađoše
se unutra, i zaista, bila je to Hiroko - Hiroko, Mišel, Evgenija, Juao, Džin, Elen, Ria, Pol i mnogo
mladih.
Vazduhom se prolomiše povici i radosna vriska, ljudi su se grlili, neki su plakali, a bilo je i dosta
gnevnih optužbi; ni sam Džon nije mogao drugačije kada mu se pružila prilika da zagrli Hiroko, zbog
svih onih samotnih sati u roveru, provedenih u brizi, u želji da razgovara s njom; šakama joj je
stegnuo ramena i protresao je, očekujući da mu iz grla poteku ljutite reči, ali njeno nasmejano lice
bilo je toliko slično njegovom sećanju na nju, a opet nije - lice joj je bilo mršavije i više izborano,
nepoznato i u isto vreme njeno - da mu se zamaglilo i rasplinulo pred očima, od onoga što je
očekivao da vidi u ono što je zaista video. Zbunjen ovim halucinantnim rastakanjem (koje mu se
dogodilo i u osećanjima), samo je rekao: "Oh, tako sam želeo da razgovaram s tobom!"
"I ja s tobom", reče ona, iako je bilo teško čuti je u galami; Nađa je razdvajala Maju i Mišela, jer
je Maja vikala: "Zašto mi nisi rekao?" sve dok nije briznula u plač. Džon je bio pometen ovim, a
onda je preko Hirokinog ramena ugledao Arkadijevo lice, zgrčeno u izraz koji je govorio da će neka
pitanja morati da dobiju odgovor, i potpuno je zaboravio šta je hteo da kaže. Svakako će biti teških
reči, ali neka, oni su tu! Tu su. Dole u šatorima buka je narasla za dvadeset decibela. Ljudi su klicali
ponovnom ujedinjenju.

Kasnije tog popodneva, Džon je predsedavao skupu članova prvih stotinu, kojih je sada bilo
gotovo šezdesetoro. Sami su se okupili u najvišem šatoru i gledali su preko nižih šatora, prema svetu
u daljini.
Postao je toliko veći od Podbrežja i tesnog kamenitog polja oko njega. Činilo im se da se sve
promenilo; svet i civilizacija na njemu narasli su i postali složeniji. A oni su ipak bili tu, sva lica
tako poznata, a opet izmenjena, ostarela onako kako ljudska lica stare: vreme ih je obeležilo erozijom
kao da su živeli kroz geološka doba, podarivši im izraz dubokog znanja. Činilo se da kriju akvifere
iza očiju. Većina ih je sada bila u sedmoj deceniji života. A svet je zaista bio veći - na mnogo
različitih načina: uostalom, ako budu imali sreće, sasvim je moguće da će im biti suđeno da
posmatraju druge kako stare mnogo više. Bio je to neobičan osećaj.
Zato su šetali okolo, posmatrajući ljude u nižim šatorima i šareni, narandžasti tepih planete iza
njih; a razgovori su tekli u različitim pravcima, u brzim, haotičnim talasima, stvarajući ukrštanja, tako
da bi povremeno svi u isti mah zaćutali i stajali zajedno u tišini, opčinjeni, ravnodušni ili nasmejani
poput delfina. U šatorima ispod njihovog, ljudi bi s vremena na vreme pogledali prema njima kroz
plastične lukove, svesni i uzbuđeni zbog činjenice da posmatraju istorijski skup.
Konačno su posedali na razbacane stolice, dodajući jedni drugima sir, krekere i boce crnog vina.
Džon se zavalio u stolicu i pogledao oko sebe. Arkadije je prebacio jednu ruku oko Majinih ramena,
drugu oko Nađinih, i njih troje su se smejali nečemu što je Maja rekla; Saks je treptao u svom
zadovoljstvu sove, a Hiroko je naprosto sijala. U prvim godinama na Marsu, Džon nikada nije video
takav izraz na njenom licu. Bio je greh kvariti takvo raspoloženje, ali trenutak ionako nikada neće biti
povoljan, a raspoloženje će se vratiti. Zato se prilikom jednog od zatišja glasno i razgovetno obratio
Saksu: "Mogu da ti kažem ko stoji iza sabotaža."
Saks zatrepta: "Stvarno?"
"Da." Pogledao je Hiroko u oči. "To su tvoji ljudi, Hiroko."
Ovo je otrezni, iako se još smešila: ali je to ponovo bio onaj stari, zatvoreni osmejak. "Ne, ne",
reče ona pomirljivo i odmahnu glavom. "Znaš da to ne bih učinila."
"Pretpostavio sam da ne bi. Ali tvoji ljudi to rade bez tvog znanja. Zapravo, tvoja deca. U
dogovoru sa Kojotom."
Oči joj se suziše, i ona baci hitar pogled prema nižim šatorima.
Kada je ponovo pogledala Džona, on nastavi. "Ti si ih podigla, zar ne? Oplodila si izvestan broj
svojih jajnih ćelija i odgajila ih in vitro?"
Posle kraćeg oklevanja, ona potvrdi.
 "Hiroko!" javi se En. "Potpuno je neizvesno koliko je taj ektogeni proces uspešan!"
"Isprobali smo ga", reče Hiroko. "Sva deca su zdrava."
Sada se cela grupa utišala; posmatrali su Hiroko i Džona. On reče: "Možda je tako, ali ne dele sva
tvoje zamisli. Rade na svoju ruku, kao sva deca. Imaju očnjake od kamena, zar ne?"
Hiroko nabra nos. "To su krunice. Zapravo, kompozit, a ne pravi kamen. Budalasta moda."
"I neka vrsta obeležja. A napolju ima ljudi koji su ga prihvatili, ljudi u dodiru sa tvojom decom,
koji im pomažu u sabotažama. Jedna takva grupa zamalo da me ubije u Senzeni Nau. Moj tamošnji
vodič imao je očnjake od kamena, iako mi je dugo trebalo da se setim gde sam ih video.
Pretpostavljam da smo se slučajno našli u oknu u trenutku kada je pao kamion. Nisam im dao nikakvu
najavu da ću ih posetiti, pa verujem da je cela stvar bila isplanirana pre nego što sam stigao tamo, i
da nisu znali kako da je zaustave. Okakura je verovatno sišao u okno misleći da će biti zgnječen kao
buba u ime pokreta."
Pošto je ponovo poćutala, Hiroko reče: "Jesi li siguran?"
"Prilično. Dugo nisam mogao da se snađem, jer nisu posredi samo oni - dešava se više toga
odjednom. Ali kada sam se setio gde sam video prvi kameni zub, ispitao sam stvar i otkrio sam da je
još tamo 2044. godine cela jedna pošiljka dentalne opreme sa Zemlje stigla prazna. Opelješen je
čitav tegljač. Tada sam pomislio da sam na nekakvom tragu. A onda su počele da se dešavaju
sabotaže na mestima i u vreme kada niko ko je u mreži nije mogao da bude počinilac. Kao onomad
kada sam posetio Meri kod akvifera Margaritifer, kada je odletelo u vazduh kućište bunara. Bilo je
jasno da to nije uradio niko odande, bilo je jednostavno nemoguće. Ali to je zaista izolovana stanica,
i u to vreme nije bilo nikoga u okolini. Znači da je morao da bude neko izvan mreže. Eto kako sam
pomislio na tebe."
Slegnuo je ramenima u znak izvinjenja. "Kada to malo proveriš, otkriješ da bar polovinu sabotaža
nije mogao da izvede niko iz mreže. Što se tiče druge polovine, obično je u okolini bio primećen
neko sa kamenim zubom. Ovo već postaje široko prihvaćena moda, ali ipak. Zaključio sam da ste to
vi, i dao sam mojoj VI da uradi analizu koja je pokazala da se otprilike dve trećine slučajeva
dogodilo u nižim oblastima južne polulopte, ili u krugu od tri hiljade kilometara čije je središte
krševiti teren na istočnom kraju Marinerisa. Taj krug obuhvata veliki broj naselja, ali mi se i pored
toga činilo da je krš logično mesto za skrivanje sabotera. A već godinama pretpostavljamo da ste
otišli tamo kada ste napustili Podbrežje."
Hirokino lice nije ništa odavalo. Najzad reče: "Proveriću ovo."
"Dobro."
Saks reče: "Džone, rekao si da se dešava više toga odjednom?"
Džon potvrdi. "Vidite, nije reč samo o sabotažama. Neko pokušava da me ubije."
Saks zatrepta, a ostali su izgledali zapanjeno. "Isprva sam mislio da to rade saboteri", reče Džon,
"da bi sprečili moju istragu. Imalo je smisla, a prvi pokušaj i jeste bio sabotaža, pa nije bilo teško
steći pogrešan utisak. Saboteri ne žele da me ubiju - to su već mogli da učine, ali nisu. Jedne noći,
zaustavila me je grupa njih, Hiroko, među njima tvoj sin Kasei, i Kojot, za koga verujem da je slepi
putnik koga ste krili na Aresu..."
Ovo izazva opštu galamu; činilo se da je dosta njih slutilo da postoji slepi putnik, a Maja je bila
na nogama, dramatično upirući prstom u Hiroko i vičući. Džon ih utiša vikom i nastavi: "Njihova
poseta - njihova poseta! - bila je najbolji dokaz moje teorije o sabotažama, jer sam uspeo da uzmem
nekoliko ćelija kože jednog od njih, da uradim očitavanje njegove DNK i da ga uporedim sa nekim
drugim uzorcima pronađenim na mestima sabotaža, i ta osoba zaista je bila tamo. Znači da su to bili
saboteri, ali da, očigledno, nisu nameravali da me ubiju. Ali me je jedne noći na Niskoj Koti u
Helasu neko oborio i rasekao mi hodač."
Klimnuo je glavom na uzvike prijatelja. "Bio je to prvi smišljeni napad na mene i dogodio se
ubrzo pošto sam bio u Pavonisu i razgovarao sa Filis i grupom tipova iz transnacionalki o
internacionalizaciji lifta i sličnim stvarima."
Arkadije mu se smejao, ali Džon nije obraćao pažnju na to, već je nastavio dalje. "Posle toga su
me nekoliko puta zlostavljali inspektori UNOMA-e, čiji je dolazak na planetu odobrio Helmut, a to je
učinio pod pritiskom istih onih transnacionalki. A ja sam saznao da je većina tih inspektora prethodno
radila za Armskor ili Subaraši na Zemlji, a ne za FBI kao što su mi rekli. Ove transnacionalke najviše
su angažovane u projektu lifta i iskopavanjima na Velikom Nagibu, i sada su svuda postavile svoje
bezbednjake, kao i ovaj leteći tim takozvanih inspektora. Posle toga, malo pre nego što se velika
oluja smirila, neki od tih inspektora pokušali su da me optuže za ono ubistvo u Podbrežju. Jesu, jesu!
Ali im nije uspelo, a ja ne mogu nepobitno da dokažem da su to bili oni, ali sam video dvojicu njih
kako pripremaju stvar. Mislim da su oni i ubili tog čoveka, samo da mi natovare nevolju na vrat. Da
me sklone s puta."
"Trebalo bi da obavestiš Helmuta", reče Nađa. "Ako iziđemo kao jedinstven front, sa zahtevom da
se ti ljudi vrate na Zemlju, ne verujem da će moći da nas odbiju."
"Ne znam koliko još uticaja ima Helmut", reče Džon. "Ali bi vredelo pokušati. Ti ljudi treba da
lete sa planete. Naročito ona dvojica koje sam snimio preko sistema obezbeđenja u Senzeni Nau, oni
što su bili u med-centru i muvali sa robotima čistačima pre mene. Što znači da imamo jake posredne
dokaze protiv njih."
Ostalima nije bilo baš najjasnije sve što je ispričao, ali se ispostavilo da su i neke među njima
zlostavljali drugi timovi UNOMA-e - Arkadija, Aleksa, Spensera, Vlada i Ursulu, čak i Saksa - i
brzo su se složili da pokušaju da postignu deportaciju inspektora. "Ako ništa drugo, trebalo bi
deportovati bar onu dvojicu", reče Maja ljutito.
Saks ne reče ništa, već poče da kuca na svojoj pločici, ne čekajući da pozove Helmuta: objasnio
mu je situaciju, a grupa je povremeno gnevno upadala u razgovor. "Ako nešto ne preduzmeš,
iznećemo ovo zemaljskim novinarima", izjavi Vlad.
Helmut se zamisli i posle kraćeg ćutanja reče: "Ispitaću to. Oni agenti na koje se posebno žalite
biće svakako povučeni kući."
"Proverite njihovu DNK pre nego što ih pustite da odu", reče Džon. "Siguran sam da se ubica onog
čoveka u Podbrežju nalazi među njima."
"Proverićemo", promrsi Helmut.
Saks prekinu vezu, a Džon ponovo zaokruži pogledom prijatelje. "U redu", reče. "Ali biće
potrebno više od jednog poziva Helmutu da se ostvare sve promene koje želimo. Došlo je vreme da
radimo zajedno, na više različitih frontova, ako želimo da sporazum opstane. To je najmanje što
moramo, znate. Samo početak onoga što nas još čeka. Potrebno je da osnujemo čvrstu političku
jedinicu bez obzira na neslaganja među nama."
"Šta god da uradimo, svejedno je", reče Saks blago, ali ga odmah ućutkaše nerazumljivom grajom
protesta.
"Nije svejedno!" povika Džon. "Imamo podjednake izglede kao i svi drugi da upravljamo onim što
se ovde događa."
Saks je vrteo glavom, ali su drugi slušali Džona, i činilo se da se većina slaže s njim: Arkadije,
En, Maja, Vlad, svako sa sopstvenog stanovišta... Džon im je video na licima da je to moguće
ostvariti. Samo je Hiroko bila zagonetka; lice joj je bilo bezizražajno, zatvoreno na način koji je u
njemu izazvao oštar ujed sećanja. Uvek je bila takva prema njemu, i to ga je odjednom zabolelo i
podsetilo na stari bol; u njemu se podiže gnev.
Ustao je i mahnuo rukom prema zidu šatora; bližio se zalazak Sunca, i ogromna zakrivljena ploča
planete bila je išarana beskrajnom teksturom senki. "Hiroko, hteo bih da razgovaram nasamo s tobom.
Na sekund. Možemo da odemo u šator ispod ovog. Samo nekoliko pitanja, i eto nas opet nazad."
Ostali su ih radoznalo posmatrali. Pod njihovim pogledima, Hiroko najzad popusti i pođe ispred
Džona prema cevi u susedni šator.

Stajali su na vrhu srpa šatora, izloženi pogledima prijatelja odozgo i pokojeg slučajnog
posmatrača odozdo. Šator je bio uglavnom prazan; ljudi su poštovali privatnost prvih stotinu i nisu
prilazili.
"Imaš neki predlog kako da identifikujem sabotere?" upita Hiroko.
"Mogla bi da počneš od dečaka po imenu Kasei", reče Džon. "Onog što je spoj mojih i tvojih
gena."
Izbegavala je njegov pogled.
Džon se nagnu prema njoj, osećajući sve veći bes. "Pretpostavljam da postoje deca svakog
muškarca među prvih stotinu?"
Hiroko podiže glavu prema njemu i jedva primetno slegnu ramenima. "Uzeli smo uzorke od svih
koji su ih dali. Majke su sve žene u grupi, svi muškarci su očevi."
"Odakle ti pravo da radiš sve te stvari bez naše dozvole?" upita Džon. "Da gajiš našu decu, a da
nas nisi ni pitala - da bežiš i kriješ se, pre svega - zašto? Zašto?"
Hiroko mirno dočeka njegov pogled. "Imamo viziju kakav bi život na Marsu mogao da bude. A
videli smo da neće biti takav. Zbog toga smo odlučili da ga stvorimo za sebe..."
"Ali zar ne vidiš koliko je to bilo sebično? Svi mi imamo neku viziju, svi smo hteli da bude
drugačije i davali smo sve od sebe da bude tako, a vi ste za sve to vreme bili negde drugde, praveći
džepni svet za svoju grupicu! Hoću da kažem, bila bi nam dragocena vaša pomoć! Toliko puta sam
poželeo da razgovaram s tobom! Eto, tu je naše dete, spoj tvojih i mojih gena, a evo već dvadeset
godina nismo ni porazgovarali!"
"Nismo hteli da budemo sebični", reče Hiroko polako. "Hteli smo da pokušamo, da
eksperimentalno dokažemo da je ovde moguće živeti. Neko mora da pokaže na šta misliš kad govoriš
o novom životu, Džone Bune. Neko mora da živi takvim životom."
"Ali ko će videti, ako to radite potajno?"
"Nikad nismo nameravali da se zauvek krijemo. Situacija se pogoršala, tako da smo morali da
ostanemo po strani. Ali sada smo, konačno, ipak tu. I kada budemo potrebni, kada budemo mogli da
pomognemo, opet ćemo se pojaviti."
"Potrebni ste svaki dan!" reče Džon. "To je ono što čini život u zajednici. Pogrešili ste, Hiroko.
Jer dok ste se vi krili, smanjili su se izgledi da Mars ostane samostalno mesto, a mnogo je njih radilo
na tome da ubrza taj proces, među njima i neki od prvih stotinu. Šta ste vi učinili da ih zaustavite?"
Hiroko je ćutala. Džon produži: "Pretpostavljam da ste nešto malo pomagali Saksu, u potaji.
Video sam jednu tvoju poruku upućenu njemu. Ali to je još jedna stvar koju vam zameram - pomogli
ste nekima od nas, a ne svima."
"Svi tako radimo", reče Hiroko, ali se činilo da joj je nelagodno.
"Jeste li imali gerontološke tretmane u koloniji?"
"Da."
"A proces ste dobili od Saksa?"
"Da."
 "Da li vaša deca znaju ko su im roditelji?"
"Da."
Džon zavrte glavom, više nego razočaran. "Ne mogu da verujem da ste zaista uradili sve to!"
"Nismo ni tražili da veruješ."
"Očigledno. Ali zar vas baš nimalo nije briga što se krali naše gene i gajili decu bez našeg znanja
ili odobrenja? Što ste ih podigli bez našeg udela u tome, u njihovom odrastanju?"
Ona slegnu ramenima. "Možete i sami da imate decu ako želite. Što se tiče ove dece, tako je kako
je. Je li nekog od vas zanimalo da ima decu, pre dvadeset godina? Ne. Niko to nije ni pomenuo."
"Bili smo prestari!"
"Nismo bili prestari. Izabrali smo da ne mislimo o tome. Neznanje je uglavnom stvar izbora i zato
ono dosta govori o tome šta ljudi stvarno žele. Niste želeli decu i zato ništa niste znali o kasnom
rađanju. Ali mi jesmo i naučili smo tehnike. Kada upoznate ishode, mislim da ćete uvideti da je to
bila dobra ideja. I mislim da ćete nam biti zahvalni. Uostalom, šta ste izgubili? Ta deca su naša. Ali
takođe imaju genetsku vezu sa vama, i od sada će postojati i za vas, kao neočekivani dar, recimo.
Izuzetan dar." Njen osmeh Monalize pojavljivao se i nestajao.
Ponovo koncept darivanja. Džon poćuta, razmišljajući o tome. "Pa", konačno reče. "O tome će se
dugo govoriti, čini mi se."
Suton je pretvorio atmosferu ispod njih u tamnoljubičastu traku nalik na somotski porub oko
zvezdane posude iznad njihovih glava. Dole u šatorima su pevali, predvođeni Sufijima: "Harmakis,
Mangala, Nirgala, Akvakah; Harmakis, Mangala, Nirgala, Akvakah", pa opet isto, bezbroj puta,
dodajući ukrase koji bejahu druga imena za Mars, a muzičari su se polako uključivali sa svojim
šarenolikim instrumentima, sve dok pesma nije ispunila sve šatore, prihvaćena od svih. Sufiji tada
počeše svoje okretanje, raštrkani u grupicama među ljudima.
"Hoćeš li bar ostati u dodiru sa mnom?" reče joj Džon napeto. "Hoću li bar to imati od tebe?"
"Da."

Vratili su se u gornji šator i cela grupa se pridružila samom srcu slavlja. Džon se probio do Sufija
i oprobao okretanje koje je naučio od njih na vrhu njihove meze, a ljudi su klicali i pridržavali ga
kada bi izgubio kontrolu i naleteo na gledaoce. Posle jednog pada, pridigao ga je čovek uskog lica sa
rastafarijanskim loknama, koji je predvodio ponoćnu posetu njegovom roveru. "Kojot!" uzviknu
Džon.
"Ja sam", reče čovek, a njegov glas posla talas jeze niz Džonovu kičmu. "Ali nemaš čega da se
bojiš."
Ponudio je Džonu pljosku; posle trenutnog oklevanja, Džon je uze i otpi. Sreća pomaže hrabrima,
pomisli. Tekila, reklo bi se. "Ti si Kojot!" povika on kroz muziku grupe sa magnezijumskim
bubnjevima.
Čovek se široko iskezi i kratko klimnu glavom, uze pljosku i sam otpi.
"Je li Kasei s tobom?"
"Nije. Ne dopada mu se taj meteor." I pošto ga je srdačno pljesnuo po ramenu, čovek zađe u
razigranu gomilu. Onda se osvrnu i doviknu: "Dobar provod!"
Džon ga je posmatrao kako nestaje u gomili, osećajući kako mu tekila gori u želucu. Sufiji, Hiroko,
a sad i Kojot; okupljanje je bilo blagosloveno. Opazio je Maju, požurio do nje i obgrlio je oko
ramena, i njih dvoje pođoše od šatora do šatora kroz spojne tunele, a ljudi su im nazdravljali u
prolazu. Polučvrsti podovi šatora lako su poskakivali.
Odbrojavanje je stiglo do dva minuta, i mnogi se popeše u najviše šatore, okupivši se uz prozirne
zidove južnih lukova. Ledeni asteroid verovatno će sagoreti već u prvom obletanju, jer mu je putanja
ulaska bila veoma strma; objekt četvrtine veličine Fobosa biće pretvoren u paru, a zatim, usled
zagrevanja, u molekule kiseonika i vodonika, za samo nekoliko minuta. Niko nije pouzdano znao kako
će to izgledati.
Zato su stajali tamo, neki još pevajući napev od imena. Potom sve više njih prihvati završno
odbrojavanje, a svi ono od deset do nule, uzvikujući izvrnuti niz brojeva iz sve snage, u primalnom
kriku astronauta. Složno zaurlaše "Nula!", i tri otkucaja srca i zaustavljenog daha ništa se nije
dogodilo, a onda preko jugozapadnog obzorja prelete bela lopta, vukući za sobom lepezu belog
ognja, velika kao kometa na Bayeux Tapiseriji, i sjajnija od svih meseca, ogledala i zvezda zajedno.
Preko neba je krvario gorući led, beo na crnom, brzo i nisko, jedva nešto više od njih na Olimpusu,
tako nisko da su videli bele odlomke kako probijaju rep i padaju poput džinovskih varnica. Potom se,
otprilike na polovini putanje preko neba, raspade, i čitavo jato ognjenih krhotina odlete prema istoku,
rasipajući se kao sačma. Odjednom zadrhtaše sve zvezde; bio je to prvi zvučni udar koji nalete i
protrese šatore. Odmah zatim dođe i drugi, i komadi fosfora na trenutak divlje odskočiše u survavanju
sa neba i nestadoše iza istočnog obzorja. Njihovi vatreni repovi pratili su ih prema Marsu, pa i oni
iščeznuše, i odjednom opet zavlada tama, poznato noćno nebo iznad glava, kao da se ništa nije
dogodilo. Osim što su zvezde žmirkale.

Posle tolikog iščekivanja, prolazak nije trajao više od tri ili četiri minuta. Slavljenici su uglavnom
nemo ispratili prizor, ali je raspad asteroida mnogima oteo uzvik, kao i potonji vatromet, i na kraju
oba zvučna udara. Sada, sa povratkom tame, vladala je potpuna tišina, ljudi su nemo stajali gde su se
zatekli. Šta da radiš pošto vidiš ovako nešto?
No, tu je bila Hiroko, koja se probila kroz šatore do onog u kome su stajali zajedno Džon, Maja,
Nađa i Arkadije. Pevala je u hodu, glasom koji je bio tih, ali se prolamao svakim šatorom kroz koji
je prošla: "Al-Kahira, Ares, Akvakah, Bahram, Harmakis, Hrad, Huo Hsing, Kasei, Ma'adim, Maja,
Mamers, Mangala, Morth, Nirgal, Šalbatanu, Simud, Tiu." Prošla je kroz gomilu pravo do Džona, i,
zaustavivši se ispred njega, uzela ga za desnu ruku, podigla je i iznenada povikala "Džon Bun! Džon
Bun!"
I tada svi zaklicaše "Bun! Bun! Bun! Bun!", a neki i "Mars! Mars! Mars!"
Džonovo lice plamtelo je kao maločas meteor, i osećao se ošamućeno, kao da mu je neka krhotina
pala na glavu. Njegovi stari drugovi su mu se smejali, a Arkadije se razdra: "Govor!", uobražavajući
da naglašava uzvikivanje kao Amerikanac: "Govor! Govor! Govooooor!"
Ostali se priključiše skandiranju; galama se postepeno utiša, i svi su ga s iščekivanjem posmatrali,
a poneko se i smejao njegovom zapanjenom licu. Hiroko mu pusti ruku, i on bespomoćno podiže i
drugu, držeći ih ispružene iznad glave, otvorenih dlanova.
"Šta da kažem, prijatelji?" povika. "Ovo je to što jeste, i nema reči za to. Ovo je ono što reči
traže."
Ali krv mu je bila puna adrenalina, tekile, omegendorfa i radosti, i reči same potekoše iz njega,
kao toliko puta ranije. "Gle'", reče, "pa mi smo na Marsu!" (Smeh) "To nam je dato, i veliki je to dar,
i razlog zbog koga moramo da nastavimo da živimo za održavanje ciklusa, to je kao eko-ekonomija, u
kojoj ono što uzimaš iz sistema treba da bude nadoknađeno onim što ulažeš u njega, nadoknađeno ili
premašeno da bi se stvorila ona anti-entropijska plima koja karakteriše plodni život uopšte, a
posebno ovaj korak u novi svet, ovo mesto koje nije ni priroda ni kultura, transformaciju planete u
svet, a potom i u dom. Sada svi znamo da ljudi imaju različite razloge što su ovde i, što je
podjednako važno, da su ljudi, koji su nas poslali ovamo, to učinili iz različitih pobuda, i sada
počinjemo da viđamo sukobe usled tih razlika, iza obzorja se valjaju oluje, prema nama lete meteori
nevolja, i neki od njih će pasti pravo na nas umesto da nas prelete kao onaj oganj belog leda
maločas!" (Klicanje). "Može da bude teško, povremeno će svakako i biti teško, i zato treba zapamtiti
da će i predstojeći međuljudski sukobi, baš kao što ovi udari meteora obogaćuju atmosferu, čine je
gušćom i dodaju eliksir kiseonika otrovnoj čorbi izvan ovih šatora, možda postići isto, otopiti
permafrost u temeljima naše zajednice, istopiti sve one zamrznute institucije i ostaviti nas sa
potrebom za stvaranjem novog, imperativom da se smisli novi društveni poredak, čisto marsovski,
marsovski kao što je to Hiroko Ai, naša Persefona koja se vratila iz regolita da najavi početak novog
proleća!" (Klicanje) "Znam da sam govorio da moramo sve da smislimo iznova, ali sam posle ovih
poslednjih nekoliko godina provedenih u putovanju i susretima sa vama shvatio da je to bilo
pogrešno. Nije istina da nemamo ništa i da smo prinuđeni da oblikujemo iz vazduha kao bogovi - vi
ćete reći da imamo gene, a Vlad će reći meme, misleći na naše kulturne gene, tako da ono što ovde
radimo ima prirodu genetskog inženjeringa, imamo delove kulturne DNK, koje je načinila i raščinila i
pomešala istorija, i možemo da biramo i seckamo i spajamo ono najbolje od genetskog materijala, i
da to povežemo kao što su Švajcarci učinili sa svojim ustavom, ili Sufiji sa svojom verom, ili
aheronska grupa sa svojim najnovijim brzorastućim lišajem, odasvud ponešto, sve što pasuje, imajući
na umu pravilo sedam generacija, misleći sedam generacija unazad i sedam generacija unapred, pa i
sedam puta sedam ako mene pitate, jer su to sada naši životi u pitanju, godinama produženi, i još ne
znamo kako će to uticati na nas, ali je svakako istina da su altruizam i lični interes mnogo više srasli
nego ikada ranije. Međutim, moramo uvek imati na umu da je reč i o životima naše dece i dece naše
dece i svih budućih naraštaja, i zato moramo da radimo tako da im pružimo iste izglede koji su i nama
pruženi, ako je moguće i veće, kanališući energiju Sunca na takav način da se entropijski tokovi
okrenu prema ovom malom džepu sveopšteg toka. Svestan sam da je ovo veoma uopšten način
obraćanja u trenutku kada se približava obnavljanje sporazuma koji uređuje naše živote ovde, ali mi
moramo da mislimo na taj način, jer ono što dolazi nije puko obnavljanje sporazuma već više neka
vrsta ustavotvorne skupštine, budući da je posredi genom našeg društvenog sistema - ovo možeš da
radiš, ovo ne možeš, ovo moraš da radiš, jedeš ili daš. A dosad smo živeli prema pravilima
smišljenim za jedan pusti svet, prema Antarktičkom sporazumu, krhkom i idealističkom, koji je tako
dugo čuvao taj ledeni kontinent od svakog upada, sve do poslednje decenije, u kojoj su ga načeli, a to
je predznak onoga što i ovde počinje da se događa. Kršenje tih pravila otpočelo je svuda, kao kad se
parazit hrani na ivicama domaćinskog organizma, jer to je ono što nova pravila, zapravo, jesu: stara
parazitska pohlepa kraljeva i njihovih sledbenika - ovaj sistem koji nazivamo transnacionalnim
svetom nije ništa drugo nego novi feudalizam, anti-ekološki skup pravila - ne pruža ništa, već samo
povećava bogatstvo lebdeće međunarodne elite i osiromašuje sve ostale, pri čemu takozvana bogata
elita i sama postaje siromašna, odvojena od istinskog ljudskog rada, a time i od istinskog ljudskog
uspeha, parazitska u najpotpunijem smislu te reči, a ipak moćna koliko to mogu da budu paraziti koji
su preuzeli kontrolu, otimajući plodove ljudskog rada od onih kojima oni po pravu pripadaju, dakle
od sedam generacija, hraneći se njima i istovremeno pojačavajući represivne snage koje ih
sputavaju!" (Klicanje)
"Stoga se u ovom trenutku sukobljavaju demokratija i kapitalizam, prijatelji, a mi smo, u ovoj
graničnoj postaji čovečanstva, možda u boljem položaju od svih ostalih da to shvatimo i da dobijemo
tu globalnu bitku, ovde postoje slobodno zemljište i retka prirodna bogatstva koja se ne mogu
obnoviti, i zato ćemo biti uvučeni u rat koji ne možemo da izbegnemo jer smo deo ratnog plena, a
našu sudbinu odrediće ono što se dešava u ljudskom svetu. Ako je već tako, valja nam da se udružimo
za opšte dobro, radi Marsa, nas samih i svih ljudi na svetu i radi sedam generacija, biće teško i biće
dugotrajno, i što smo jači veći su nam izgledi, i upravo to je razlog moje radosti kada sam video onaj
gorući meteor na nebu kako upumpava matricu života u naš svet, i što se radujem sada, posmatrajući
vas kako slavite taj događaj zajedno, jer u vama vidim skup svega onog što volim na ovom svetu, ali,
gle', mislim da je ova grupa sa bubnjevima spremna da svira, zar ne?" (uzvici slaganja) "Pa što onda
ne bismo počeli, narode? Igraćemo sve do zore, a sutra ćemo uhvatiti vetrove i spustiti se niz ovu
veliku planinu da svuda pronesemo ovaj dar."
Mahnito klicanje. Orkestar magnezijumskih bubnjeva pojača ga svojim odsečnim zvucima, i
gomila se ponovo zatalasa.
Slavili su celu noć. Džon ju je proveo idući od šatora do šatora, rukujući se i grleći sa ljudima:
"Hvala, hvala, hvala. Ne znam, ne sećam se šta sam rekao. Ali to je ono što sam oduvek mislio, to i
ništa drugo." Stari prijatelji su ga nasmejano dočekali. Saks, koji je pio kafu i izgledao neuobičajeno
opušteno, reče mu: "Sinkretizam, je li? Veoma zanimljivo, jako dobro sročeno" - sa najneznatnijim
osmejkom. Maja ga je poljubila, Vlad, Ursula i Nađa su ga izljubili; Arkadije ga je podigao i uz
urlanje ga zavrteo u vazduhu, prilepivši mu na oba obraza po dlakav poljubac, vičući: "'Ej, Džone, da
li bi mogao da mi ponoviš govor, molim te?" cerekajući se na samu pomisao. "Ostavljaš me bez
teksta, Džone, uvek me ostavljaš bez teksta!" Bila je tu i Hiroko, sa onim svojim osmejkom za sebe, u
društvu Mišela i Juaoa, koji su mu se osmehivali...
Mišel reče: "Mislim da znam šta je Maslou hteo da izrazi pojmom vrhunskog iskustva", na šta
Juao zastenja i munu ga laktom, a Hiroko pruži ruku i dodirnu Džonovu mišicu kažiprstom, kao da ga
daruje nekakvim posebnim životvornim dodirom, silom, darom.

Sledećeg dana, pokupili su i spakovali ostatke slavlja, srušili šatore, ostavivši za sobom mozaičke
terase, nalik na trake keramičke ogrlice položene duž padine starog crnog vulkana. Oprostili su se sa
posadama dirižabala, i dirižabli su odlebdeli niz padinu kao baloni pobegli iz detinje šake; oni
peščane boje, sa žiteljima skrivene kolonije, vrlo brzo su postali neprimetni.
Penjući se sa Majom u svoj rover, Džon se pozdravljao, i kada su se odvezli oko ruba Olimpus
Monsa, sastavili su karavan sa roverima Arkadija, Nađe, En, Sajmona i njihovog sina Pitera. U
razgovorima koje je vodio tog dana, Džon je rekao: "Treba da razgovaramo sa Helmutom i da
nateramo UN da nas prihvate kao govornike u ime ovdašnjeg stanovništva. Takođe treba da im
predstavimo nacrt obnovljenog sporazuma. Oko L 90 treba da prisustvujem svečanosti otvaranja
novog grada pod šatorom u istočnom Tarzisu. Predviđeno je da i Helmut bude tamo, pa bismo tom
prilikom mogli da se sastanemo?"
Samo nekolicina njih nisu imali ugovorene obaveze, ali su imenovani za delegate ostalih, i plan je
prihvaćen. Potom su razgovarali o sadržaju nacrta sporazuma, zovući sve karavane i dirižable.
Sledećeg dana, stigli su do rampe niz severni nagib, i u njenom podnožju razišli su se svako na svoju
stranu. "Bila je to sjajna žurka!" reče Džon svakom ponaosob preko radija. "Vidimo se na sledećoj!"
Dok su još stajali, kraj njih su prošli Sufiji, mašući im sa prozora i pozdravljajući ih preko radija.
Džon je prepoznao glas one starice koja mu je pomogla da se povrati posle plesa u oluji; dok je
odmahivao njihovom karavanu, ona reče preko radija:

"Bio to ovaj ili onaj svet,

Ljubav će ti na kraju pokazati put."
Šesti deo: ORUŽJE POD STOLOM
26.
Na dan kada su ubili Džona Buna bili smo gore u istočnom Elizijumu i bilo je jutro i na nas je pala
ta kiša meteora, možda ukupno trideset pruga preko neba i sve su bile crne, ne znam od čega su bili ti
meteoriti, ali su sagorevali crno umesto belo. Repovi su im bili kao dim iz aviona u padu, ali
munjeviti i pravi kao strele. Bilo je tako neobično da nas je sve ostavilo u čudu, a nismo još ni čuli
vest, ali kada smo je čuli, shvatili smo, i zaista se dogodilo u isto vreme.
Bili smo dole u pojezerju Helasa i nebo se zamračilo i preko jezera je dunuo iznenadni vetar i
odneo sve pešačke cevi u naselju, a onda smo čuli.
Bili smo u Senzeni Nau gde je on dosta radio, bila je noć i počelo je da seva na nas, džinovske
munje udarale su pravo u mohoul - niko nije mogao da veruje, i bilo je tako bučno da se ništa nije
čulo. Na zidu u jednoj od soba u radničkim stanovima nalazila se njegova slika, kroz prozor terase
udarila je munja i na sekund su svi bili zaslepljeni, a kada nam se povratio vid, okvir te slike bio je
polomljen, staklo razbijeno, a slika se dimila. Tada smo čuli vest.
Bili smo u Karu i nismo mogli da verujemo. Oni iz prvih stotinu su plakali, mora da je bio jedini u
čitavoj grupi koga su svi voleli, jer bi svi slavili pogibiju većine ostalih. Arkadije je bio
izbezumljen, satima je plakao, i to je bilo zastrašujuće jer nije ličilo na njega. Nađa je pokušavala da
ga uteši i govorila je, 'Dobro je, dobro je', a Arkadije je odgovarao 'Nije dobro, nije dobro', i urlao
je i bacao stvari i ponovo padao Nađi u naručje, tako da se i sama prestrašila. To je bilo kada je on
otrčao u svoju sobu i vratio se sa jednom od detonatorskih odašiljačkih kutija, i kada je objasnio šta
je to, Nađa se razbesnela na sve nas i rekla 'A zašto bi uopšte uradio tako nešto?' A Arkadije je
plakao i vikao 'Kako to misliš zašto? Zbog ovoga što se dogodilo Džonu, ubili su ga, ubili su ga! Ko
zna ko će od nas biti sledeći! Pobiće nas sve ako budu mogli!' A Nađa je pokušavala da mu vrati
odašiljač i on se jako uzrujao, terao ju je da ga zadrži, govoreći: 'Kad te molim, Nađa, kad te molim,
za svaki slučaj, za svaki slučaj, molim te', sve dok ga na kraju nije zadržala samo da ga smiri. Nikada
nisam videla tako nešto.
Bili smo u Podbrežju kada je nestalo struje, a kada je ponovo došla, svaka biljka na farmi bila je
smrznuta. Uključilo se svetlo i grejanje i sve su biljke počele da venu. Celu noć smo sedeli i pričali
priče o njemu. Prisećao sam se kako je to bilo kada je prvi put sleteo ovamo, dvadesetih godina,
mnogi od nas su se setili toga. U to vreme još sam bio dete, ali se se sećam da su se svi nasmejali
njegovim prvim rečima, i sam sam mislio da je smešno, ali se sećam da me je iznenadilo to što se
smeju i svi odrasli, mislim da su svi bili na takav način zagolicani da su ga u tom trenutku zavoleli,
hoću da kažem, kako da ne voliš nekoga ko je prvi čovek koji je sleteo na drugu planetu, a ipak iziđe
pred vas i kaže 'Pa, eto nas tu.' Bilo je nemoguće ne voleti ga.
Ah, ne znam. Jednom sam ga videla kad je udario čoveka, bilo je to u vozu za Barouz i on je bio u
našem vagonu, očigledno ufiksan, i bila je tu žena sa nekim deformitetom, velikim nosem i bez brade i
kada je otišla u toalet, neki tip je rekao 'Gospode, ovu nisi mogao da načiniš ružnijom', a Bun onda
bam! baci ga na susedno sedište i kaže,:'Ne postoji ružna žena.'
Tako je mislio.
Zaista je tako mislio, i zato je svake noći spavao sa drugom, bez obzira na to kako su izgledale. Ili
koliko su bile stare - jedva se izvukao kada su ga zatekli sa onom petnaestogodišnjakinjom. Da je
Tojtovna čula za to, verujem da bi ostao bez muda, čime bi ucvelila stotine žena. Voleo je to da radi
u jedrilicama za dve osobe, tako što bi ženska bila odozgo dok bi on pilotirao.
O, čoveče, jednom sam ga video kako izvlači jedrilicu iz nadole usmerene struje koja bi ubila
svakog drugog - prosto je brisala, i rastrgla bi jedrilicu da je pokušao da joj se odupre, ali on je
pustio da ga nosi i avion se obrušio poput Rikovera, brzinom od hiljadu metara u sekundi, tri ili četiri
puta većom od kritične, i tren pre nego što je trebalo da tresne samo ju je cimnuo u stranu i ispravio
je na otprilike dvadeset metara. Izišao je, krvareći iz nosa i ušiju. Bio je najbolji pilot na Marsu,
leteo je kao anđeo. Ma šta, prvih stotinu bili bi mrtvi da ih on nije uveo na orbitu, tako sam čuo.
Bilo je ljudi koji su ga mrzeli. Imali su i zašto. Sprečio je izgradnju mošeje na Fobosu. I umeo je
da bude okrutan. Nikad nisam sreo nadmenijeg čoveka.
Bili smo na Olimpus Monsu i celo nebo se smračilo.
Eto, još pre početka, na Mars je stigao Pol Banjan, i sa sobom je vodio svog plavog vola Bejba.
Išao je okolo tražeći drva i svakim korakom lomio lavu i ostavljao po kanjonu. Bio je toliko visok da
je rukom mogao da dosegne do asteroidnog pojasa u hodu, pa je žvakao kamenje kao trešnje,
pljuckajući koštice i - bum! - svaka bi napravila krater.
A onda je sreo Velikog Čoveka. Bio je to prvi put da je Pol Banjan video nekog krupnijeg od
sebe, i verujte mi kad vam kažem da je Veliki Čovek bio krupniji - tačno dve veličine, a to, verujte
mi, nije samo dvaput više. Ali Pol Banjan nije mario. Kada je Veliki Čovek rekao 'ajde da vidimo šta
sve možeš sa tom sekirom Pol je rekao nema problema, i jednim jedinim udarcem tako je raspalio po
planeti da su se istovremeno pojavile sve pukotine Noktisa. Ali onda je Veliki Čovek zagrebao isto
mesto svojom čačkalicom, i zinuo je čitav sistem Marinerisa. Da se ogledamo golim rukama, rekao je
Pol, pa je tresnuo desnicom po južnoj polulopti, i tako je nastala Argira. Ali Veliki Čovek je kucnuo
malim prstom po obližnjoj tački i stvorio Helas. Da vidimo kako pljuješ, predložio je Veliki Čovek, i
Pol pljunu, te izdubi Nirgal Valis, iste dužine kao Misisipi. No onda pljunu Veliki Čovek, i svi izlivni
kanali potekoše odjednom. Da vidimo kako sereš! reče Veliki Čovek, a Pol čučnu i iskenja Keraunius
Tolus - ali onda Veliki Čovek natrći dupe i odmah pored ovoga nastade masiv Elizijuma, još vruć.
Probaj najgore što možeš, predloži veliki čovek. Udari me. A Pol Banjan ga uhvati za palac za nozi i
zavitla čitavu njegovu telesinu i tresnu je o Severni Pol, tako strašno da je i dan danas cela severna
polulopta malo spljoštena. Međutim, Veliki Čovek onako sa zemlje zgrabi Pola za članak, istom
šakom ščepa i njegovog plavog vola Bejba, zamahnu njima i protera ih kroz celu planetu, gotovo do
druge strane. To vam je izbočina Tarzisa - Pol Banjan, koji maltene viri iz zemlje - Askreus mu je
nos, Pavonis đoka, a Arsija nožni palci. Bejb je pored njega, ispod Olimpus Monsa. Udarac je ubio i
Bejba i Pola Banjana, tako da je Pol morao da prizna da je nadjačan.
Međutim, pojele su ga njegove sopstvene bakterije i razmilele se svuda po živoj steni i ispod
megaregolita, upijajući toplotu omotača, jedući sulfide, topeći permafrost. I svuda gde bi se našle,
sićušne bakterije su govorile: Ja sam Pol Banjan.
27.
Sve je stvar volje, reče Frenk Čalmers svom licu u ogledalu. Fraza je bila jedini ostatak sna iz
koga se probudio. Obrijao se brzim i odlučnim pokretima, osećajući se napeto, prepun energije koju
je trebalo osloboditi, željan rada. Još ostataka: Ko pre devojci, onome devojka!
Istuširao se i obukao, i otišao do trpezarije. Tek je bilo svanulo. Svetlost Sunca natapala je Izidis
vodoravnim zracima crveno-bronzane svetlosti, a visoko na istočnom nebu cirusi su podsećali na
bakarne opiljke.
Pored njega prođe Rašid Nijazi, sirijski predstavnik na konferenciji, i hladno mu klimnu glavom.
Frenk uzvrati i pođe dalje. Zbog Selima el-Hajila, Ahadovo krilo Muslimanskog Bratstva, bilo je
okrivljeno za ubistvo Džona Buna, a Čalmers je uvek bio brz i otvoren kada ih je branio od takvih
optužbi. Uvek je isticao da je Selim bio samovoljni atentator, ludi ubica-samoubica. Ovo je potvrdilo
Ahadovu krivicu, i u isto vreme ih primoralo da budu zahvalni. Bilo je prirodno što je Nijazi, jedan
od vođa Ahada, bio pomalo frustriran.
U trpezariju uđe Maja i Frenk je srdačno pozdravi, automatski prikrivajući nelagodnost koju je
uvek osećao u njenom prisistvu.
"Mogu li da ti se pridružim?" upita ona, posmatrajući ga.
"Naravno."
Maja je bila pronicljiva, na svoj način; Frenk se usredsredi na trenutak. Ćaskali su. Onda počeše
da dotiču temu sporazuma, i Frenk reče: "Kako bih voleo da je Džon sada ovde. Bio bi nam od
koristi." A zatim: "Nedostaje mi." Ovakve izjave umele su na trenutak da zbune Maju. Položila je
šaku preko njegove; Frenk jedva da ju je osetio. Smešila se, posmatrajući ga onim opčinjavajućim
pogledom. Iako to nije želeo, morao je da skrene pogled. TV-zid je prikazivao paket vesti sa Zemlje,
i on kucnu po konzoli na stolu da pojača zvuk. Zemlja je bila u lošem stanju. Snimak je prikazivao
masovni protestni marš na Menhetnu, demonstranti su prekrili čitavo ostrvo, po sopstvenim izjavama
deset miliona njih, dok je policija tvrdila da ih ima samo pet stotina hiljada. Snimci iz helikoptera
bili su dramatični, ali je u poslednje vreme bilo mnogo mesta gde je bilo opasnije, iako nisu
izgledala tako impresivno. U razvijenim zemljama, ljudi su protestovali zbog drakonskih zakonskih
akata o kontroli rađanja, prema kojima su i sami Kinezi izgledali kao anarhisti, tako da su se mladi
digli u besu i očajanju, osećajući kako im životi izmiču iz ruku i prelaze u posed brojne grupe
prastarih nemrtvih stvorova, vaskrsle istorije. To je bilo loše, svakako. Ali su u zemljama u razvoju
pobune bile zbog 'nedovoljnog pristupa' samim tretmanima, a to je bilo daleko gore. Padale su vlade;
ljudi su ginuli na hiljade. Snimci sa Menhetna zapravo su imali umirujuću svrhu; sve je još pod
kontrolom! - poručivali su. Ljudi su se ponašali na civilizovan način, iako je to bila građanska
neposlušnost. Ali su Meksiko Siti, Sao Paolo, Nju Delhi i Manila bili u plamenu.
Maja pogleda prema ekranu i glasno pročita jedan od transparenata sa Menhetna: "'Pošaljite
starce na Mars.'"
"To je suština predloga koji je neko izneo u Kongresu. Doživiš stotu i pakuješ kofere, u
penzionerske orbitalne banje, na Mesec, ili ovamo."
"Naročito ovamo."
"Može biti", reče on.
"Pretpostavljam da su zato tako tvrdoglavi kad je reč o iseljeničkim kvotama."
Frenk klimnu glavom. "To nikada nećemo dobiti. Pod prevelikim su pritiskom tamo dole, a nas
posmatraju kao jedan od malobrojnih sigurnosnih ventila. Jesi li gledala onu emisiju na Evrovidu o
nenaseljenom zemljištu na Marsu?" Maja odmahnu glavom. "Bila je to maltene reklama za nekretnine.
Ne. Ako nam delegati UN ustupe i najmanji udeo u odlučivanju o iseljavanju, razapeće ih."
"Pa šta da radimo?"
On slegnu ramenima. "Da insistiramo na starom sporazumu po svakoj tački. Da se ponašamo kao
da je svaka promena smak sveta."
"Znači, zato si onoliko šizio zbog uvodnog materijala?"
"Naravno. Možda nije toliko bitan, ali smo u položaju Britanaca kod Vaterloa. Ako popustimo u
bilo kojoj tački, ode nam cela linija."
Ona se nasmeja. Bila je zadovoljna njim i divila se njegovoj strategiji. A strategija je zaista bila
dobra, iako nije bila ona koju je sprovodio. Jer oni nisu bili kao Britanci kod Vaterloa; možda su
mogli da budu Francuzi, u poslednjem, očajničkom napadu koji je morao da uspe ako su želeli da
prežive. Zato je svesrdno popuštao u mnogim tačkama sporazuma, nadajući se da će izvršiti juriš i
osvojiti ono što je, zapravo, želeo u drugim oblastima. A to je svakako podrazumevalo neku trajniju
ulogu za Američko Ministarstvo za Mars i njegovog Sekretara; na kraju krajeva, bila mu je potrebna
baza iz koje će raditi.
Zato je slegnuo ramenima, prešavši preko njenog zadovoljstva. Na TV-zidu, masa ljudi talasala se
na širokim avenijama. Nekoliko puta je stegao zube. "Bolje da se vratimo."
Na spratu su se delegati tiskali u nizu dugačkih i visokih prostorija, odvojenih visokim
pregradama. Svetlost Sunca slivala se u veliku središnju dvoranu iz istočnih sala za sastanke,
kupajući rumenim sjajem beli tepih, četvrtaste stolice od tikovine i tamnoružičasti kamen dugačkog
stola. Kraj zidova su ćaskale grupe ljudi. Maja ode da se posavetuje sa Samantom i Spenserom. Njih
troje sada su bili vođe PrvoMars koalicije, i u tom svojstvu bili su pozvani na konferenciju, kao
neglasajući predstavnici građana Marsa: narodne partije, tribunala - i bili su jedini stvarno izabrani
na svoje položaje, mada su bili prisutni samo zahvaljujući Helmutovom odobrenju. Helmutov glas se
podrazumevao u svemu; dozvolio je En da prisustvuje kao neglasajući predstavnik Crvenih, iako oni
nisu ušli u koaliciju; Saks je bio tamo kao posmatrač iz tima za teraformiranje; među posmatračima
takođe je bilo puno rukovodilaca za iskopavanja i razvoj. U stvari, bio je prisutan ogroman broj
posmatrača; no, članovi sa pravom glasa bili su samo oni koji su sedeli za središnjim stolom, gde je
sada Helmut zvonio malim zvoncem. Pedeset troje predstavnika nacija i osamnaest funkcionera UN
zauzeše svoja mesta; još stotinu ih je nastavilo da kruži po istočnim prostorijama, posmatrajući
raspravu sa otvorenih portala ili na malim televizorima. Iza prozora, Barouz je bio vreva ljudi i
vozila u kretanju kroz meze staklenih zidova, ispod šatora podignutih iznad i između meza, kao i kroz
mrežu povezanih pešačkih cevi postavljenih na zemlji ili razapetih u vazduhu, pod džinovskim
šatorom iznad doline, po širokim bulevarima, obraslim uličnom travom, i kanalima. Mala metropola.
Helmut objavi početak sednice. U istočnim odajama, ljudi se okupiše oko televizora. Frenk
pogleda kroz portal u najbližu istočnu salu; u tom trenutku, na Marsu i na Zemlji bilo je na hiljade
takvih soba, sa milionima posmatrača. Dva sveta su posmatrala.
Tema za taj dan, i tokom prethodne dve nedelje, bile su iseljeničke kvote. Kina i Indija zatražile
su da iznesu zajednički predlog; ustade šef indijskog ureda i pročita ga na muzikalnom bombajskom
engleskom. Ogoljen od ukrasa, predlog se svodio na proporcionalni sistem, naravno. Čalmers zavrte
glavom. Indija i Kina zajedno su brojale četrdeset odsto svetskog stanovništva, ali su imale samo dva
glasa od ukupno pedeset tri na konferenciji, tako da njihov predlog nikada neće proći. Britanac iz
evropske delegacije ukaza na ovu činjenicu, ali sa manje reči. Poče natezanje. Tako će biti celo jutro.
Glavna nagrada bio je Mars, pa su se bogate i siromašne zemaljske nacije otimale za njega kao i za
sve drugo. Bogati su imali novac, ali su siromašni imali brojnije stanovništvo, a oružje je bilo
prilično ravnomerno raspoređeno, posebno novi virusni vektori koji su mogli da sliste život sa
čitavih kontinenata. Da, ulozi su bili veliki, a situacija je bila u najlabavijoj mogućoj ravnoteži, jer su
siromašni nadirali sa juga i potiskivali severne barijere zakona, novca i gole vojne sile. U suštini,
puščane cevi uperene u njihova lica. Ali sada je bilo tako mnogo tih lica; napadači su nadirali preko
barikada pod pritiskom tek rođene dece, zahtevajući besmrtnost i za sebe.
Za vreme jutarnje pauze, do koje ništa nije dogovoreno, Frenk se podiže sa svog mesta. Malo je
čuo od prepirke, jer je razmišljao, a u njegovoj beležnici na stolu bila je nacrtana gruba shema.
Novac, ljudi, zemlja, oružje. Stare jednačine, stare nagodbe. Ali njemu nije ni trebalo nešto
originalno, već nešto što će uspeti.
Za dugačkim stolom ništa se neće dogoditi; to je bilo sigurno. Neko će morati da preseče čvor.
Ustao je i odšetao do indijske i kineske delegacije, grupe od desetak ljudi koja se savetovala u jednoj
bočnoj sobi bez kamera. Posle uobičajene razmene ljubaznosti, pozvao je oba šefa, Hanavadu i
Sunga, u šetnju po mostu-vidikovcu. Pošto su se kratko pogledali, i isto tako kratko porazgovarali sa
svojim pomoćnicima na mandarinskom i hindiju, pristali su.
Tri delegata napustiše prostorije i pođoše niz hodnike prema mostu, krutoj pešačkoj cevi koja je
počinjala u zidu meze i pružala se preko doline do zida još više meze na jugu. Visina je davala mostu
izgled krhke, vrtoglave veličanstvenosti, i bilo je puno posetilaca koji su šetali njegovom četiri
kilometra dugačkom stazom, ili su samo stajali na sredini i posmatrali Barouz.
"Vidite", reče Čalmers kolegama, "trošak iseljavanja tako je veliki da nikada nećete olakšati
problem broja stanovnika šaljući ih ovamo. Vi to znate. I već imate mnogo pristupačnijeg zemljišta
kod kuće. To znači da vam Mars nije potreban zbog zemljišta već zbog prirodnih bogatstava ili
novca. Mars je vaš zalog za dobijanje odgovarajućeg udela u raspodeli prirodnih bogatstava na
Zemlji. Zaostajete za Zapadom zbog bogatstava koja su vam oduzeta bez nadoknade u kolonijalno
doba, i sada je vreme da tražite tu nadoknadu."
"Bojim se da kolonijalno doba nikada nije stvarno prošlo", reče Hanavada učtivo.
Čalmers klimnu glavom. "To je suština transnacionalnog kapitalizma: sada smo svi kolonije. Na
nas se ovde vrši strahovit pritisak da pristanemo na takvu izmenu sporazuma po kojoj će najveći deo
zarade od ovdašnjih iskopavanja otići transnacionalkama. Razvijene zemlje to veoma dobro
osećaju."
"To nam je poznato", reče Hanavada, klimnuvši glavom.
"U redu. A sada vršite pritisak za usvajanje proporcionalnog iseljavanja, što je podjednako
logično kao raspodela zarade u skladu sa ulaganjima. Ali nijedan od ovih predloga zapravo vam ne
ide u korist. Iseljavanje bi za vas bila kap u moru, ali ne i novac. Razvijeni, sa druge strane,
odnedavno imaju problem broja stanovnika, tako da bi im dobro došao veći udeo u iseljavanju. A
imaju dovoljno novca, koji bi ionako uglavnom otišao transnacionalkama i postao slobodni kapital,
izvan svake nacionalne kontrole. Zašto ga onda razvijeni ne bi odvojili više za vas? Ionako ga ne bi
izvadili iz svog džepa."
Sung spremno klimnu glavom, sa svečanim izrazom lica. Možda su predvideli ovakvu reakciju i
podneli predlog da bi je podstakli, te sačekali njega da odigra svoju ulogu. Ali to je samo olakšalo
stvar. "Mislite da će vaše vlade pristati na ovakvu pogodbu?" upita Sung.
"Hoće", reče Čalmers. "Vlade ovim učvršćuju svoj uticaj preko transnacionalki, zar ne?
Raspodela zarade donekle podseća na vaše stare pokrete nacionalizacije, samo što će ovaj put od
toga imati korist sve zemlje. Nazovite to internacionalizacijom, ako hoćete."
"Smanjiće se i ulaganja korporacija", primeti Hanavada.
"Što će se dopasti Crvenima", reče Čalmers. "Većini iz grupe PrvoMars, u stvari."
"A vašoj vladi?" upita Hanavada.
 "To vam jemčim." Istini za volju, administracija će praviti probleme. Ali Frenk će se pozabaviti
njima kad za to dođe vreme, jer tu su sada bili klinci iz Privredne komore, nadmeni ali glupi. Samo
im treba reći: ili ovo ili Mars Trećeg sveta, Kineski Mars, Hindu-Kineski Mars, pun omalenih mrkih
ljudi i poštovanih krava u pešačkim cevima. Odmah će se složiti. U stvari, sakriće se iza njegovih
kolena, moleći za zaštitu, molim te, deda Čalmerse, spasi me od žute najezde.
Posmatrao je kako Indijac i Kinez razmenjuju poglede, neskriveno se savetujući. "Do đavola",
reče, "nadali ste se ovome, zar ne?"
"Mislim da bi trebalo da se dogovorimo oko nekih iznosa", reče Hanavada.

Bio je potreban gotovo ceo sledeći mesec da se sprovede kompromis, budući da je zahtevao čitav
niz korolarnih kompromisa da se privole sve delegacije sa pravom glasa da ga prihvate. Trebalo je
dati svakom nacionalnom delegatu po komad kolača da ima šta da pokaže onima kod kuće. Osim toga,
trebalo je ubediti i Vašington; Frenk je na kraju morao da ide mimo klinaca, pravo do Predsednika,
koji jedva da je bio stariji od njih, ali je umeo da opazi pogodbu kada bi mu bila pred nosom. Frenk
je zato bio do guše u poslu, sastančeći po šesnaest sati dnevno baš kao nekada, u čemu se osećao kao
riba u vodi. Na kraju krajeva, bilo je najteže omekšati transnacionalne lobiste poput Endija Džensa -
što je u suštini bilo nemoguće, jer je pogodba išla na njihov trošak, a to su znali. Primenili su najjači
mogući pritisak, dakle popriličan, na vlade severnih zemalja i na zemlje koje su im bile paravan, što
se videlo po Predsednikovoj uplašenoj razdražljivosti i povlačenju Singapura i Sofije iz pogodbe.
Ali Frenk je uspeo da ubedi Predsednika, uprkos ogromnoj razdaljini, uprkos dubokoj psihološkoj
barijeri vremenske razlike. Isti argument primenio je protiv svih vlada severnih zemalja. Ako
popustite transnacionalkama, poručio im je, one će postati stvarna svetska vlada. Ovo je prilika da
ostvarite vaše interese i interese vaših naroda nauštrb onih slobodnih akumulacija kapitala koje su na
korak od osvajanja vrhovne vlasti na Zemlji! Morate nekako da ih zauzdate!
Isto je bilo u UN, sa svakim njihovim funkcionerom. "Koga biste voleli da vidite kao stvarne
vladare sveta? Sebe ili njih?"
No, i pored svega toga, stvar je jedva prošla. Transnacionalke su bile u stanju da primene
nezamisliv pritisak, bilo je milina posmatrati ih na delu. Subaraši, Armskor i Šelalko bile su jače od
većine zemalja, izuzev deset najvećih država i komonvelata, i zaista nisu štedele sredstva. Novac je
jednak moći; moć stvara zakone; zakon predstavlja vlast. Zato su vlade koje su se trudile da obuzdaju
transnacionalke podsećale na napor Liliputanaca da vežu Gulivera. Bile im je potrebna velika mreža
od sićušnih niti, prikovana duž svakog milimetra svog obima. I kada je div počeo da se trza da se
oslobodi i da ih izgazi, morali su da trče čas tamo, čas ovamo, prebacujući nove niti preko čudovišta
i ukucavajući nove kočiće. Trčati tamo-ovamo i pobadati kočiće petnaestominutnih sastanaka,
šesnaest sati dnevno. Ludi Holandez koji žonglira.
Endi Džens, jedan od Frenkovih najstarijih poslovnih prijatelja, pozvao ga je na večeru. Naravno,
bio je kivan na Čalmersa, ali se trudio da se to ne primeti, tako da je svrha večeri bio slabo prikriven
pokušaj podmićivanja, praćen tanko uvijenim pretnjama. Drugim rečima, posao kao i obično.
Ponudio je Čalmersu položaj predsednika fondacije koju je osnivao konzorcijum za zemaljsko-
marsovska putovanja - nekadašnja vazduhoplovno-kosmička industrija, sa džepovima punim starih
pentagonskih šuški. Nova fondacija pomagaće sprovođenje politike konzorcijuma i savetovaće UN o
pitanjima Marsa. Položaj bi važio po isteku njegovog mandata Sekretara za Mars, da bi se izbegao
privid sukoba ineteresa.
"Sjajno zvuči", reče Čalmers. "Veoma sam zainteresovan." Tokom čitave večere držao je Džensa
u uverenju da zaista tako misli. Ne samo o prihvatanju položaja u fondaciji, već i o tome da će odmah
početi da radi u korist konzorcijuma. To nije bilo lako odigrati, ali on je bio dobar u tome; video je
da Džensa polako napušta sumnja što je veče više odmicalo. Slabost poslovnih ljudi: verovanje da je
novac cilj igre; radili su četrnaest sati dnevno da zarade dovoljno za kupovinu kola sa kožnim
sedištima, verovali da je razuman vid rekreacije igrati se njim u kockarnicama - bili su, ukratko,
idioti, ali upotrebljivi idioti. "Uradiću sve što mogu", energično je obećao Čalmers i naveo neke
strategije koje će odmah primeniti. Razgovaraće s Kinezima o njihovoj potrebi za zemljom, obnoviti
u Kongresu ideju o pravičnom povraćaju ulaganja. Ma, naravno. Obećaš par stvari i pritisak će
delimično popustiti; za to vreme, posao ide dalje. Ništa tako ne prija nego kad prevariš varalicu.
Posle toga se vratio za konferencijski sto i nastavio da radi kao i obično. Šetnja na mostu, kako su
to sada zvali (drugi su to zvali Čalmersov Prelaz), presekla je čvor. Šesti februar 2057. godine; L
144, M-15, crveno obeležen datum u istoriji diplomatije. Trebalo je još svakom dati njegovo i
utvrditi tačne brojke. Dok je taj proces bio u toku, Čalmers je razgovarao sa svim članovima prvih
stotinu među posmatračima, ubeđujući ih i ispitujući njihove stavove. Ispostavilo se da je Saks
nezadovoljan njim, zato što je mislio da će teraformiranje biti znatno usporeno ako transnacionalke
prestanu da ulažu. Za njega su svi budući poslovi bili samo loženje. Međutim, i En je bila
nezadovoljna, jer će novi sporazum, zasnovan na Prelazu, omogućiti i ulaganje i iseljavanje, a ona i
Crveni su se nadali sporazumu koji će Marsu dodeliti položaj svetskog parka. Tolika isključenost iz
stvarnosti ga je izluđivala. "Upravo sam te spasio od pedeset miliona kineskih doseljenika", razdrao
se na nju, "a ti mi zakeraš što nisam uspeo sve da ih pošaljem kući. Zakeraš mi što nisam uspeo da
učinim čudo i pretvorim ovu stenu u sveti hram, u susetku sveta koji počinje da izgleda kao baksuzni
dan u Kalkuti. En, En, En. Šta bi ti uradila, osim što bi pravila grimase na svaku jebenu izgovorenu
reč i uveravala svakog da si sa Marsa? Isuse Hriste! Idi napolje, igraj se svojim kamenčićima i
ostavi politiku ljudima koji umeju da misle."
"Seti se šta znači misliti, Frenk", reče ona. Nekako je uspeo, usred svoje tirade, da joj na sekund
izmami osmeh. Ali pre nego što je otišla, uputila mu je jedan od svojih starih besnih pogleda.
Ali, Maja; Maja je bila zadovoljna njim. Osećao je njen pogled na sebi dok je govorio na javnim
skupovima. Posmatrali su ga milioni ljudi, a on je osećao samo njen pogled. Besneo je zbog toga.
Bila je puna divljenja za šetnju na mostu, a on joj je rekao samo ono što bi joj se svidelo da čuje o
zakulisnim obećanjima koja je dao da bi to bilo prihvaćeno. Počela je svako veče da mu pravi
društvo na koktelima, prilazeći mu kada bi popustio prvi nalet kritičara i molilaca, i bila uz njega
tokom drugog i trećeg naleta, posmatrajući i olakšavajući stvari svojim smehom, i povremeno ga
izbavljajući podsećanjem da treba da iziđe da jede. Tada bi izišli na restoranske terase pod
zvezdama, da jedu i piju kafu, gledajući preko narandžastih krovova i krovnih vrtova ispod nekog od
velikih šatora povrh meza, uživajući u večernjem povetarcu baš kao da su na otvorenom. Društvo iz
PrvoMarsa opredelilo se za njegov plan; pridobio je većinu lokalnih žitelja, kao i ministarstvo
unutrašnjih poslova, a to su, po njegovom sudu, bile dve najvažnije stranke u procesu, pored
transnacionalnog rukovodstva, sa kojim se nije moglo Bog zna šta. Bilo je, dakle, pitanje vremena
kada će ostvariti dogovor. To joj je povremeno i govorio, kasno uveče kada bi pomalo podlegao
njenim čarima. Kada bi ga umirila. "Među nama, uspećemo", rekao bi, gledajući živu svetlost zvezda
na nebu, nesposoban da izdrži njen prodorni pogled.
A onda je jedne večeri bila neprestano uz njega tokom koktela. Gledali su sa svima ostalima
zemaljske dnevne izveštaje sa konferencije i ponovo zapazili kako izobličeno i spljošteno izgledaju,
nalik na umanjene likove glumaca u nekoj nerazumljivoj 'sapunici'. Potom su izišli zajedno, večerali,
a posle večere su šetali širokim travnatim bulevarima, sve do njegove sobe u donjem gradu. I pošla
je s njim unutra. Bez objašnjenja ili komentara, kako je uvek radila. Kao da nikada nije bilo
drugačije. Jednostavno se dogodilo. Događalo. Bila je u njegovoj sobi, zatim u njegovim rukama,
grleći ga. Legli su na njegov krevet, i ona ga je poljubila. Bio je to takav šok da se Frenk osećao
potpuno odeljen od sopstvenog tela, koje kao da je bilo od gume. Već je počeo je da brine zbog toga
kada se gola animalnost njenog prisustva probila kroz šok; telo je odgovorilo telu i odjednom ju je
ponovo osećao; preplavili su ga čulni utisci, i on strasno odgovori na njih. Bilo je to dugo čekanje.
Posle toga je ustala i prošetala se po sobi, ogrnuta belim čaršavom kao plaštom, da uzme čašu
vode. "Sviđa mi se kako obrađuješ one ljude", reče, okrenuta leđima. Otpila je iz čaše, pogledala
preko ramena sa onim starim, osećajnim kezom, onim svojim punim i otvorenim pogledom, pogledom
koji se činio tako pronicljiv, kao laserska svetlost koja ga proseca, da se odjednom osetio ne samo
nag nego i potpuno providan. Povukao je svoj čaršav uz bok, a onda je osetio da se odaje. Sigurno će
primetiti, videće da mu se vazduh pretvara u studenu vodu u plućima, želudac vezuje u čvor, noge
pretvaraju u led. Trepnuo je i uzvratio joj osmeh. Bio je svestan da je taj osmeh prazan i iskrivljen,
ali mu je bilo lakše kada je osetio svoje lice kao krutu masku preko prave kože. Niko nije u stanju da
precizno čita osećaje sa lica, to je čista laž, veštačka povezanost kao kod hiromantije ili astrologije.
Bezbedan je.
Ali ona je posle te noći počela da provodi puno vremena s njim, u javnosti i privatno. Išla je s
njim na prijeme koje je svake večeri priređivao ured druge zemlje; sedela je kraj njega na
mnogobrojnim grupnim večerama, a potom je s njim plovila toplim morem razgovora, dok su gledali
loše vesti sa Zemlje ili sedeli u tesnoj povezanosti prvih stotinu. I konačno je polazila s njim u sobu,
ili ga, što je bilo još gore, vodila u svoju.
Sve to bez ikakvog nagoveštaja šta želi od njega. Preostalo mu je samo da zaključi da ona zna da
ne mora da govori o tome. Da je dovoljno da bude s njim, da će on znati šta joj je potrebno i da će
učiniti sve da joj udovolji čak i ako to ona ni ne pomene. Da će dobiti ono što želi. Jer ona to,
naravno, nije radila bez razloga. To je u prirodi moći; kada je stekneš, niko više nije samo prijatelj,
niti samo ljubavnik. Neizostavno će tražiti od tebe ono što možeš da im daš - ako ništa drugo, prestiž
druženja sa moćnima. Maji nije bio potreban takav prestiž, ali ona je znala šta hoće. A on, zar joj on
to nije davao? Dovodio je u bes veliki deo nosilaca moći, samo da bi iskovao sporazum koji neće
zadovoljiti nikoga osim šačice domaćih. Da, dobijala je ono što je želela. I to bez ijedne reči, ili bar
bez direktnog pomena. U zamenu za puku zahvalnost i privrženost.
I dok je on govorio na beskrajnim partijskim sastancima, pažljivo kujući reči svake tačke
sporazuma, igrajući ulogu Džejmsa Medisona za ovaj čudni simulakrum ustavotvorne skupštine,
Spenser, Samanta i Maja tumarali su okolo, pomažući mu, a Maja ga je posmatrala sa jedva
primetnim osmejkom, odajući samo odobravanje i svoj ponos njim. Zatim bi, osokoljen dnevnim
poslom, bio zvezda večernjeg prijema, a ona bi mu se smejala i stajala uz njega i ćaskala sa svima
ostalima, kao neka vrsta pratilje. Đavola, pratilja! A noću bi ga prekrila poljupcima, sve dok ne bi
postalo nemoguće pomisliti da ga ne voli.
Što je bilo nepodnošljivo. Pomisliti da je tako lako obmanuti čak i one koji te najbolje poznaju...
da je toliko glupa... bilo je šokantno uvideti sve to, jasnije nego ikada. Koliko je skriveno pravo lice,
razmišljao je, pod pojavnom maskom. Zapravo svi neprestano glume, igraju svoje video-uloge, i ne
može se dopreti do istinskog bića drugih, više ne: godine su otvrdnule njihove uloge poput školjki, a
pravo ja unutra je atrofiralo, odlutalo ili bilo izgubljeno. I sada su svi bili prazni.
Ili možda samo on. Jer ona je izgledala tako iskreno! Njen smeh, njena seda kosa, njena strast, moj
Bože: njena oznojena koža i rebra pod njom, rebra koja su mu se ugibala pod prstima kao letve na
ogradi, rebra koja su se ugibala u grčevima orgazma. Pravo lice, zar nije tako? Nije li? Nije mogao
da poveruje u drugo. Pravo lice.
 Tužne li obmane. Jednog jutra, probudio se iz sna o Džonu. Sanjao je o vremenu koje su proveli
zajedno na svemirskoj stanici, kada su bili mladi. Međutim, u snu su bili stari, i Džon je bio živ, a
ipak mrtav; govorio je kao duh, svestan da je umro i da ga je Frenk ubio, kao i svega što se posle toga
dogodilo, nimalo gnevan ili optužujući. Bilo je to jednostavno nešto što se dogodilo, kao kad je
Džonu dodeljeno da se prvi spusti, ili kada mu je preoteo Maju na Aresu. Mnogo toga su učinili jedan
drugom, dobrog i lošeg, ali su ostali prijatelji i braća. Umeli su da razgovaraju, razumeli su se.
Osećajući sav užas toga, Frenk je stenjao dogod je trajao san, pokušavajući da se sklupča u loptu, a
onda se probudio. Bilo je vruće, koža mu je bila sva u znoju, a Maja je sedela pored njega, raščupane
kose, grudi su joj se slobodno njihale između mišica. "Šta ti je?" ponavljala je. "Šta ti je?"
"Ništa!" uzviknuo je, ustao i otapkao do kupatila. Ali ona je pošla za njim i položila ruke na
njegova leđa. "Frenk, šta je to bilo?"
"Ništa", dreknuo je, otrgnuvši se protiv svoje volje od njenog dodira. "Hoćeš li me ostaviti na
miru?!"
"Naravno", reče ona, povređena. Zatim, ljutito: "Naravno da hoću." I iziđe iz kupatila.
"Naravno da hoćeš", doviknuo je za njom, odjednom besan zbog njene gluposti, zbog njenog
neshvatanja i ranjivosti, koji su ionako bili samo gluma. "Sad kad si dobila ono što si htela od mene!"
"Šta to znači?" upita ona, stvorivši se ponovo na vratima kupatila, sa čaršavom oko sebe.
"Znaš ti šta to znači", reče on gorko. "Dobila si što si htela od sporazuma, zar ne? A to bez mene
nikada ne bi postigla."
Stajala je tamo, sa rukama na bokovima, posmatrajući ga. Čaršav joj je labavo stajao na bokovima
i izgledala je kao francuska slika Slobode, tako lepa i tako opasna, usana stisnutih u tanku crtu.
Gadljivo je odmahnula glavom i pošla da iziđe. "Ti zaista ništa ne razumeš, zar ne?" reče.
On pođe za njom. "Šta to znači?"
Ona odbaci čaršav i besno ukorači u donji veš, trgnuvši ga preko zadnjice. Dok se oblačila,
bombardovala ga je kratkim rečenicama. "Ti nemaš pojma kako drugi razmišljaju. Ne znaš čak ni šta
sam misliš. Šta ti hoćeš od sporazuma? Ti, Frenk Čalmers? Ne znaš. Uvek je reč o tome šta ja hoću,
šta hoće Saks, ili Helmut. Uvek šta hoće neko drugi. Ti i nemaš svoje mišljenje. Misliš samo na ono
što je najlakše postići. Čime ćeš na kraju zadržati kontrolu.
"A što se tiče osećanja!" Bila je obučena, već na vratima. Zastala je da ga besno odmeri,
pogledom poput munje: stajao je tamo, suviše zapanjen da bi se pomerio, tako da je sada bio nag
pred njom, izložen punom udaru njenog prezira. "Ti ih uopšte nemaš, zar ne, pokušala sam, veruj mi,
ali ti si..." Stresla se, očigledno bez reči koje bi bile dovoljno teške da ga opišu. Šupalj, poželeo je
da kaže. Prazan. Uloga. A opet...
Izišla je.

Te zato, kada su potpisali novi sporazum, Maja nije bila pored njega; nije bila čak ni u Barouzu.
Što je na mnogo načina bilo olakšanje. A opet, nije mogao da ne oseća prazninu, i zimu u grudima;
ostali iz prvih stotinu (u najmanju ruku oni) svakako su znali da se između njih dvoje (opet) nešto
dogodilo, i to ga je izluđivalo, ili je bar tako umišljao.
Potpisali su ga u istoj konferencijskoj sobi u kojoj su ga sastavljali; široko iskeženi Helmut bio je
ceremonijal-majstor, a svaki delegat morao je da priđe, u fraku ili crnom večernjem odelu, da
prozbori nekoliko reči pred kamerama i da položi dlan na 'dokument', u gestu koji je Frenk smatrao
bizarno zastareo, poput klesanja petroglifa. Smešno. Kada je došao red na njega, popeo se i rekao
nešto o postignutoj ravnoteži, što i jeste bilo suština; uredio je da se sudar interesa dogodi pod uglom
koji je tačno odgovarao njihovom zaletu, i režirao saobraćajnu nesreću u kojoj su se sva vozila
pretvorila u jedinstvenu, nerazdvojivu masu. Ishod je bio nešto što se nije previše razlikovalo od
prethodne verzije sporazuma, što je dozvoljavalo i naseljavanje i ulaganja, dve glavne pretnje status
quo-u (ako je tako nešto postojalo na Marsu), uglavnom blokirane, i to (tu je bio najveštiji) uzajamno.
Bio je to dobar poslić, i sa uživanjem je potpisao i sugestivno naglasio 'za Sjedinjene Američke
Države', skrozirajući pogledom svet. To će dobro izgledati na videu.
Zato je u potonjoj paradi šetao sa hladnim zadovoljstvom dobro obavljenog posla. Travnati
pločnici i pešačke cevi grada bili su zakrčeni hiljadama gledalaca, i parada je krivudala između njih,
tamo-ovamo pod velikim šatorom iznad kanala, penjući se u meze, ponovo silazeći da pređe svaki
most preko kanala, napredujući u pravcu Princes Parka i velikog uličnog slavlja. Meteorolozi su
podesili sveže vreme, sa povremenim vetrom sa uzvisina. Zmajevi su megdanisali visoko pod
šatorom kao grabljivice, jarkih boja naspram tamnoružičastog preliva popodnevnog neba.
Frenku je smetalo slavlje u parku, previše ljudi ga je posmatralo i htelo da mu priđe i da
razgovara. To je bila cena slave: moraš da razgovaraš s grupama. Stoga je pošao nazad, uzbrdo pod
šatorom iznad kanala. Duž obe strane kanala pružala su se dva uporedna niza belih stubova; bili su to
Barejsovi stubovi, polukružni na vrhu i pri dnu, ali sa poluloptama međusobno zaokrenutim 180
stepeni. Ovaj jednostavan manevar stvorio je stubove koji su izgledali sasvim drugačije posmatrani
sa različitih mesta, i ta dva niza imala su neobičan, neravnomeran izgled, kao da su već ruševine, iako
su glatkoća i belina njihove dijamantima optočene soli to negirale; dizali su se iznad trave beli kao
kocke šećera i presijavali se kao da su vlažni.
Frenk je išao između nizova, dodirujući svaki stub u prolazu. Iznad njih su se sa obe strane
uzdizale padine doline, prema zastakljenim liticama meza. Iza ovih zidova od neobojenog stakla
svetlucalo je zbijeno zelenilo, tako da se činilo da je grad obrubljen ogromnim terarijumima. Istinski
elegantan mravinjak. Deo padina pod šatorom bio je išaran drvećem i popločanim krovovima, i
ispresecan travnatim bulevarima. Nepokriveni deo još je bio crveno kamenito polje. Bilo je puno tek
dovršenih zgrada, ili još u gradnji; svuda su štrčali kranovi, dižući se prema krovu šatora, poput
nekakvih čudnih kosturnih kipova. Bilo je i puno zgrada pod skelama, i nije bilo nikakvo čudo što je
Helmut rekao da ga padine ispod šatora podsećaju na Švajcarsku, jer su gradnju uglavnom izvodili
Švajcarci. "Oni pokriju zgradu skelama i kad menjaju samo okvir prozora."
U podnožju jedne od ovih zgrada pod skelama stajao je Saks Rasel, kritički je posmatrajući. Frenk
skrenu kroz cev do njega i pozdravi ga.
"Ima dvostruko više nosača nego što im treba", reče Saks. "Najmanje dvostruko."
"Švajcarci to vole tako."
Saks klimnu glavom. Zagledali su se u zgradu.
"Pa?" reče Frenk. "Šta misliš?"
"O sporazumu? Smanjiće pomoć za teraformiranje", reče Saks. "Ljudi više vole da ulažu nego da
poklanjaju."
Frenk frknu. "Ne odlaze sva ulaganja u teraformiranje, Sakse. Nemoj to da zaboraviš. Mnogo tog
novca troši se na sasvim druge stvari."
"Ali teraformiranje je način da se smanje opšti troškovi. Određeni deo ukupnih ulaganja uvek će
biti posvećen tome. Zato bih voleo da je ukupni iznos što veći."
"Istinska korist može se izračunati samo pomoću istinskih troškova", reče Frenk. "Svih istinskih
troškova. Zemaljska ekonomija nikada se nije pozabavila tim, ali ti si naučnik, pa bi trebalo.
Ekološku štetu moraš da računaš imajući u vidu veći broj stanovnika i povećane aktivnosti, kao i
korist za teraformiranje koja ide uz to. Bolje je povećati ulaganja koja idu isključivo u teraformiranje
nego praviti kompromise i uzimati deo ukupnog iznosa, jer tako u izvesnom smisli radiš protiv sebe."
 Saks žmirnu. "Neobično je slušati te kako govoriš protiv kompromisa posle ova četiri meseca,
Frenk. Bilo kako bilo, ja kažem da je bolje povećati i ukupan iznos i namenski deo. Ekološki troškovi
su zanemarljivi. Uz pravilno vođenje, mogu se pretvoriti u dobit. Ekonomija se može meriti
teravatima ili kilokalorijama, kako je Džon imao običaj da kaže. A ovde energiju možemo da
upotrebimo u svakom obliku, pa čak i povećan broj tela. Tela znače samo više rada, veoma
raznovrsnog i veoma energičnog.
"Istinski troškovi, Sakse. I to svi. Još pokušavaš da se poigravaš ekonomijom, ali ona nije nimalo
slična fizici, već politici. Pomisli šta će se dogoditi kada milioni iseljenika sa Zemlje stignu ovamo,
sa svim svojim virusima, biološkim i psihičkim. Možda će se svi pridružiti Arkadiju ili En. Jesi li
ikada pomislio na to? Epidemija, u telu i umu gomile - mogli bi da sruše ceo tvoj sistem! Zar
aheronska grupa nije pokušala da te uči biologiju? Trebalo je da bolje slušaš! Ovo nije mehanika,
Sakse. Ovo je ekologija. I to krhka, kontrolisana ekologija, tako da je neophodno kontrolisati je."
"Možda", reče Saks. Ta fraza bila je deo Džonovog manirizma. Frenk odluta na minut od onoga što
mu je Saks govorio, a onda mu to ponovo privuče pažnju:
"...ovaj sporazum ionako neće Bog zna šta promeniti. Transnacionalke koje žele da ulažu već će
pronaći načina. Stvoriće neku novu državu-paravan i izgledaće kao da ova osniva posed ovde, tačno
prema kvotama iz sporazuma. A iza nje će biti novac transnacionalki. Biće svakojakih sličnih rabota,
Frenk. Ali ti znaš kako to ide. Politika, je li? Ekonomija, je li?"
"Možda", reče Frenk grubo, pogođen. I ostavi ga.
Stigao je do gornjeg oboda doline, koji je još bio u gradnji. Saks je bio u pravu: skele su bile
preterane, posebno za marsovsku silu teže. Neke od njih izgledale su kao da će posle biti teško
ukloniti ih. Okrenuo se i pogledao preko doline. Grad je bio na lepom mestu, nema šta. Dve padine
doline značile su da će sa svakog mesta videti mnogo toga. U gradu će svako imati pogled.
Njegova pločica odjednom zapišta, i on se javi. Bila je to En, koja je zurila u njega. "Šta hoćeš?"
obrecnu se on. "Pretpostavljam da i ti misliš da sam te prodao. Da sam pustio horde da pregaze tvoje
igralište."
Ona načini grimasu. "Ne. Učinio si najbolje što je moglo da se učini, s obzirom na okolnosti. To
sam i htela da ti kažem." Prekinula je vezu i njegova pločica se ugasi.
"Sjajno", reče on glasno. "Okrenuo sam protiv sebe oba sveta, sve sem En Klejborn." Gorko se
nasmeja i pođe dalje.
Nazad do kanala i nizova Barejsovih stubova. Lotove žene. Na travnjaku pored kanala stajale su
grupe slavljenika; senke su im bile dugačke u svetlosti poznog popodneva. Prizor je u sebi imao
nečeg pretećeg, i Frenk se okrenu, neodlučan kuda da pođe. Nije mu se dopadao rasplet događaja.
Sve je izgledalo završeno, gotovo, razotkriveno kao besmisleno. Uvek je bilo tako.
U podnožju jednog od raskošnijih novih poslovnih centara u Niderdorfovom šatoru stajala je
grupa Zemljana. Među njima je bio i Endi Džens.
Ako je En bila zadovoljna, Endi će biti besan kao pas. Frenk mu priđe, sa željom da se uveri u to.
Endi ga ugleda i lice mu se na trenutak ukoči. "Frenk Čalmers", reče. "Šta tebe dovodi ovamo?"
Ton mu je bio srdačan, ali su mu oči bile ravnodušne, čak hladne. Jeste, bio je besan. Frenk reče,
osećajući se sve bolje: "Samo šetam, Endi, da razradim krvotok. A ti?"
Sa neznatnim oklevanjem, Džens odgovori: "Razgledamo poslovni prostor."
Posmatrao je kako Frenku postaje jasno značenje izjave. Osmeh mu se proširi, postade iskren.
Nastavi: "Ovo su moji prijatelji iz Etiopije, iz Adis Abebe. Razmišljamo da tamo preselimo sedište
kompanije iduće godine. Zato..." osmeh mu postade još širi, svakako zbog izraza Frenkovog lica, koje
je ovaj osećao kako mu se zateže preko lobanje, "...imamo dosta toga o čemu treba da se
dogovorimo."
28.
Al-Kahira je Marsovo ime na arapskom, malezijskom i indonežanskom. Poslednja dva jezika
preuzela su ga iz prvog; pogledajte globus i videćete koliko se daleko proširila religija Arapa. Ceo
srednji pojas sveta, od zapadne Afrike do zapadnog Pacifika. I to za jedan jedini vek. Da, bilo je to
carstvo, u svoje vreme; i kao sva carstva, još je dugo poživelo posle smrti.
Arapi koji žive van Arabije zovu se Mahdžari, a Arapi koji su došli na Mars Mahdžari Kahirani.
Kada su stigli na Mars, veliki broj njih počeo je da luta Vastitas Borealisom ('Severnom Badijom') i
Velikim Nagibom. Ovi nomadi bili su uglavnom Beduini, i putovali su u karavanima, u namernoj
obnovi života koji je nestao na Zemlji. Ljudi koji su veći deo života proživeli u gradovima došli su
na Mars da lutaju u roverima i žive pod šatorima. Izgovori za njihovo neprekidno putovanje bili su
traganje za metalima, areologija i trgovina; ali se činilo očito da je tu važno samo putovanje, kao
način života.

Frenk Čalmers se pridružio karavanu starog Zeika Tukuana mesec dana posle potpisivanja
sporazuma, u severnu jesen petnaeste marsovske godine (Juli, 2057. godine). Dugo je lutao sa ovim
karavanom preko izrovanih padina Velikog Nagiba. Usavršavao je svoj arapski, pomagao im u
iskopavanjima, vršio meteorološka posmatranja. Karavan je bio sastavljen od pravih Beduina iz
Avlad Alija, sa južne obale Egipta. Živeli su severno od oblasti koju je egipatska vlada nazvala
Naselje Nova Dolina, pošto je potraga za naftom otkrila izvorište vode sa količinom jednakom
hiljadugodišnjem protoku Nila. Problem broja stanovnika u Egiptu bio je ozbiljan i pre otkrića
gerontološkog tretmana; pošto je 96 odsto zemljišta bilo pustinja, a 99 odsto stanovništva smešteno u
dolini Nila, bilo je neizbežno da horde iseljene u Naselje Nova Dolina preplave Beduine i njihovu
potpuno samosvojnu kulturu. Beduini nisu čak dali da ih zovu Egipćanima i prezirali su nilske
Egipćane kao nemoralne beskičmenjake, ali to ove nije sprečilo da nadru iz Naselja Nova Dolina na
sever u Avlad Ali. Beduini iz drugih arapskih zemalja stali su na stranu ovih ugroženih postaja svoje
kulture, i kada je arapski komonvelt započeo svoj marsovski program i zakupio prostor na redovnim
letovima flote šatlova sa Zemlje na Mars, zatražili su od Egipta da da prednost Beduinima sa zapada
zemlje. Egipatska vlada bila je itekako spremna da ih posluša i da očisti oblast od ove problematične
manjine. Eto otkuda Beduini na Marsu, lutalice severnog pustinjskog pojasa planete.

Meteorološka posmatranja probudila su Frenkovo zanimanje za klimatologiju više nego ikakva

naučna govorancija pre toga. Na Nagibu su često bile oluje, sa katabatičkim vetrovima sa visova,
koji su se sudarali sa vetrovima Sirtisa i stvarali visoka i brza crvena tornada, ili nalete peskovitog
grada. Trenutno je atmosferski pritisak tokom leta bio oko 130 milibara, mešavina otprilike 80
procenata ugljen-dioksida i 10 procenata kiseonika, i ostatkom uglavnom od argona. Još nije bilo
izvesno da li će uspeti da zamene ugljen-dioksid kiseonikom i drugim gasovima, ali je Saks izgledao
zadovoljan napretkom cele stvari. Tokom vetrovitih dana na nagibu bilo je očigledno da vazduh
postaje gušći; imao je određeni zamah, nosio je teški pesak i zamračivao je popodneva u boju kraste.
A najjače oluje mogle su lako da obore čoveka. Frenk je izmerio jedan katabatički udar od šest
stotina kilometara na sat, ali je to, na sreću, bio deo opšteg nevremena zbog koga su u to vreme svi
bili u roverima.

Karavan je bio pokretni pogon za iskopavanja. Metali i rudonosni minerali mogli su se otkriti
svuda na Marsu, i u svim mogućim koncentracijama, ali su arapski istraživači ustanovili da se
nalazišta sulfida uglavnom nalaze na Velikom Nagibu i u okolnim ravnicama. Većina ovih nalazišta
bila je u koncentracijama i ukupnim količinama koje nisu opravdavale primenu konvencionalnih
rudarskih postupaka, pa su se Arapi bavili razvijanjem novih postupaka vađenja i prerade; napravili
su mnogo razne pokretne opreme, menjajući građeviska vozila i istraživačke rovere prema svojim
potrebama. Nastale mašine bile su velike, člankovite i veoma nalik na insekte, poput nečega iz ružnog
sna mehaničara za kamione. Ova stvorenja lutala su Velikim Nagibom u otegnutim karavanima,
tragajući za raštrkanim površinskim oblastima sa stratiformnim ležištima bakra, i to pre svega onima
sa velikim koncentracijama tetrahedrita ili kalkocita, da bi u preradi bakra mogli da izdvajaju i
srebro. Kada bi naišli na takvo nalazište, zaustavili bi se radi takozvane žetve.
Za to vreme, istraživački roveri išli su dalje duž Nagiba, u ekspedicije od sedam ili deset dana,
prateći stare tokove i grebene. Kada im se Frenk pridružio, dočekao ga je Zeik i rekao mu da sam
izabere šta će raditi, a Frenk je odlučio da preuzme jedan od rovera i često je odlazio u solo
ekspedicije. Na terenu bi proveo nedelju dana, vozeći se sa uključenim automatskim tragačem,
očitavajući seizmograf, semplere i meteorološke instrumente, povremeno vršeći bušenja i osmatrajući
nebo.

Širom oba sveta, beduinska naselja spolja su izgledala sumorno; kada su napustili život u
šatorima, njihove naseobine bile su od debelih zidova bez prozora, kao da su neprestano zgrbljene da
bi se zaštitile od pustinjske žege. Tek kada bi ušao u njihove domove, čovek bi video šta sve čuvaju,
dvorišta, vrtove, vodoskoke, ptice, stepeništa, ogledala, arabeske.
Veliki Nagib bio je čudan kraj, ispresecan sistemima kanjona od severa prema jugu, obeležen
starim kraterima, prekriven tokovima lave, razbijen u brežuljke, krš, meze i grebene; sve se to
nalazilo na strmoj padini, tako da se sa vrha svake stene ili izbočine moglo videti daleko na sever. Za
vreme svojih usamljeničkih putovanja, Frenk je uglavnom prepuštao istraživačkom programu da bira
put i posmatrao kako predeo promiče oko njih: tih, mračan, ogroman, iskidan kao sama mrtva
prošlost. Prolazili su dani i pomerale se senke. Vetrovi su se jutrom kovitlali uzbrdo, a kasno po
podne okrenuli bi nizbrdo. Nebo je bilo zakriljeno oblacima, od niskih kugli magle koje su plovile
preko stenja do visokih opiljaka cirusa, sa povremenim olujnim oblakom koji bi premostio čitav
međuprostor, kompaktnom masom oblaka visokom dvadeset hiljada metara.
S vremena na vreme, uključio bi TV i gledao arapski informativni kanal. Ponekad bi u tišini jutra
naglas razgovarao sa TV-om. Deo njega bio je besan zbog gluposti medija i događaja koje su
pakovali. Glupost ljudskog roda, koju ovaj pušta samom sebi. Mada se ogroman deo čovečanstva
nikada nije pojavio na videu, nikada u životu, čak ni u masovnim scenama prilikom kojih je kamera
preletala gomilu. Tamo negde je, u prostranim oblastima, još živela zemaljska prošlost, neizmenjen i
tmuran život sela. Možda je to bila mudrost koju su čuvale babe i šamani. Možda. Ali je bilo teško
verovati u to, jer eto šta se dogodilo kada su se okupili da žive u gradovima. Idioti na videu, istorija
u nastanku. "Reklo bi se da produženje ljudskog života mora biti, po definiciji, velika blagodat."
Zasmejavale su ga takve stvari. "Jesi li nekad čuo za sekundarne efekte, seratoru!"
Jedne večeri, gledao je izveštaj o đubrenju Antarktičkog Okeana gvozdenom prašinom, koja je
trebalo da deluje kao hranljivi dodatak za fitoplanktone, vrstu koja je izumirala zabrinjavajućom
brzinom bez ikakvog očitog razloga. Gvozdena prašina posipana je iz aviona; činilo se da se bore da
ugase neki podmorski požar; projekt je trebalo da košta deset milijardi dolara godišnje i da bude
neodređenog trajanja, ali se računalo da će sto godina đubrenja smanjiti globalnu koncentraciju
ugljen-dioksida za petnaest procenata, sa mogućim odstupanjem od deset procenata, i s obzirom na
tekuće zagrevanje planete i pretnju obalskim gradovima, da se ne pominje smrt većine koralnih
grebena zemlje, projekt je ocenjen kao isplativ. "Ovo će se dopasti En", zagunđa Frenk. "Sada
teraformiraju Zemlju."
Svaki glasni izliv razvezivao mu je čvor u grudima. Konačno je postao svestan da ga niko ne
posmatra i ne sluša. Sićušna zamišljena publika u njegovoj glavi nije postojala; niko ne gleda filmove
našeg života. Nijedan prijatelj ili neprijatelj nikada neće znati šta je tu učinio, bio je slobodan da radi
šta hoće, i neka đavo nosi normalnost. Činilo mu se da je upravo ovo želeo i nagonski tragao za tim.
Mogao je da iziđe i da celo popodne šutira kamenje niz krševitu padinu, ili da plače, ili da piše
aforizme u pesku, ili da vrišti gadosti na mesece koji su se vukli južnim nebom. Mogao je da
razgovara sa sobom tokom obroka, i sa TV, mogao je da razgovara sa roditeljima i umrlim
prijateljima, sa Predsednikom, ili sa Džonom i Majom. Mogao je da diktira duge i besmislene govore
u svoju beležnicu: odlomke iz sociobiološke istorije sveta, dnevnik, filozofski traktat, pornografski
roman (mogao je da masturbira), analizu arapske kulture i istorije. Sve je to radio, i kada bi se vratio
u karavan, osećao se bolje: prazniji, mirniji. Potpunije šupalj. "Živi", glasila je praktična japanska
poslovica, "kao da si već mrtav."

Ali Japanci su bili tuđinci. A život sa Arapima izoštrio je njegovu moć zapažanja o tome do koje
mere su mu i oni tuđinci. Oh, oni jesu bili deo čovečanstva dvadeset prvog veka, tu nije bilo sumnje;
bili su prefinjeni naučnici i tehničari, začaureni kao svi drugi u zaštitnu školjku tehnologije u svakom
trenutku života i zaposleni pravljenjem i posmatranjem filmova svojih života. Ali su se ipak molili tri
do šest puta na dan, klanjajući se prema Zemlji kada je ova bila jutarnja ili večernja zvezda. A razlog
zbog koga su bili toliko privrženi svojim tehnokaravanima bio je ispoljavanje ovog prilagođavanja
savremenog sveta drevnim ciljevima. "Čovekov posao jeste da ostvari Božju volju u istoriji",
govorio je Zeik. "Možemo da promenimo svet na takav način koji će pomoći da se ostvari božanska
zamisao. Uvek je bilo po našem: Islam kaže da pustinja neće ostati pustinja, planina neće ostati
planina. Svet mora da se preobrazi u oličenje božanske zamisli, i to je ono što čini istoriju u Islamu.
Al-Kahira je za nas podjednak izazov kao i stari svet, samo u čistijem obliku."
Govorio je te stvari Frenku dok su sedeli u njegovom roveru, njegovom skučenom dvorištu. Ovi
porodični roveri bili su pretvoreni u privatne azile, mesta na koja je Frenk retko bio pozivan, i to
samo od Zeika. Svaka poseta obnavljala je njegovu iznenađenost: rover je spolja bio kao i svi ostali,
veliki, sa zatamnjenim prozorima, jedan od nekoliko u nizu, povezanih pešačkim cevima. Ali bi se
tada pognuo da prođe ispod dovratka i našao unutra, u prostoru punom Sunčeve svetlosti iz
staklenika, koja je osvetljavala divane i majstorski izrađene tepihe, popločane podove, biljke zelenog
lišća, posude sa voćem, prozor sa marsovskim predelom, obojenim i uramljenim poput fotografije,
niske klupe, srebrne ibrike za kafu, kompjuterska kućišta od ukrašene tikovine i mahagonija, tekuću
vodu u bazenima i vodoskocima. Hladovit i vlažan svet, zelen i beo, prisan i mali. Gledajući oko
sebe, Frenk je imao snažan osećaj da su ovakve sobe postojale vekovima, da bi odaju smesta
prepoznali žitelji Prazne Četvrti iz desetog veka, ili Azije iz dvanaestog.
Zeikovi pozivi često su dolazili posle podne, kada bi se grupa muškaraca okupila u njegovom
roveru da piju kafu i razgovaraju. Frenk bi sedeo na svom mestu pored Zeika, pijuckao blatnjavu kafu
i slušao arapski onoliko pažljivo koliko je mogao. Bio je to divan jezik, melodiozan i veoma
metaforičan, tako da je sva njihova savremena tehnološka terminologija bila prožeta pustinjskom
slikovitošću zbog korenskih značenja svih novih reči, koje su kao i mnogi njihovi apstraktni pojmovi
imale konkretno fizičko poreklo. Arapski je, kao i grčki, rano postao jezik nauke, i to se očitovalo u
mnogim neočekivanim sličnostima sa engleskim, i u organskoj i kompaktnoj prirodi njegovog rečnika.
Razgovaralo se o svemu i svačemu, ali su razgovor usmeravali Zeik i drugi stariji muškarci, koje
su oni mlađi toliko poštovali da Frenk nije mogao tome da se načudi. Puno puta je razgovor bio
posredni pouk za Frenka o običajima Beduina, što bi mu pružilo priliku da klima glavom i postavlja
pitanja, i da povremeno nešto primeti ili kritikuje. "Kada u društvu postoji jaka konzervativna struja",
rekao bi Zeik, "koja se odvojila od progresivne struje, tada dolazi do najkrvavijih građanskih ratova.
Kao onaj sukob u Kolumbiji koji su nazvali La Violensija, na primer. Građanski rat koji se pretvorio
u potpuni raspad države, haos koji niko nije mogao da shvati, a kamo li da kontrolište."
"Ili kao u Bejrutu", reče Frenk nevino.
"Ne, ne." Zeik se osmehnu. "Bejrut je bio mnogo složeniji. To nije bio samo građanski rat, već je
bio kombinovan sa nekoliko spoljnjih ratova. To nije bio slučaj konzervativaca u društvu ili u veri
koji su se odvojili od normalnog razvoja kulture, kao u Kolumbiji ili u španskom građanskom ratu."
"Reči istinskog progresivca."
"Svi Kahiranski Mahdžari progresivni su po definiciji, jer u protivnom ne bismo bilo ovde. Ali
Islam je izbegao građanski rat tako što je ostao jedinstven: imamo celovitu kulturu, i zato su ovdašnji
Arapi ostali verni. To razumeju i najkonzervativniji elementi tamo, kod kuće. Mi nikada nećemo biti
u građanskom ratu, jer nas ujedinjuje vera."
Frenk ostavi da mu izraz lica govori o šiitskoj jeresi i o mnogim drugim islamskim 'građanskim
ratovima'. Zeik je shvatio izraz, ali je prešao preko toga i nastavio: "Mi se svi krećemo zajedno kroz
istoriju, kao neki veliki karavan. Moglo bi se reći da smo mi na Al-Kahiri nalik na naše istraživačke
rovere. A znaš kakvo je zadovoljstvo voziti se u njima."
"U redu, ali..." Frenk je napregnuto razmišljao kojim rečima da postavi pitanje; njegovo
neiskustvo u arapskom pružalo mu je malo prostora kojim bi mogao da pođe, a da ih ne uvredi. "Da li
u Islamu zaista postoji ideja društvenog napretka?"
"Oh, kako da ne!" Nekoliko njih rekoše ovo uglas i nastaviše da klimaju glavom. Zeik reče: "Ti ne
misliš tako?"
"Pa..." Frenk preskoči odgovor. Još nije postojala nijedna arapska demokratska država. Bila je to
hijerarhijska kultura zasnovana na časti i slobodi; međutim, za mnoge koji su bili nisko u hijerarhiji,
čast i sloboda postizale su se samo poslušnošću. Što je ojačavalo sistem i održavalo ga
nepromenljivim. Ali šta da im kaže?
"Uništenje Bejruta bilo je katastrofa za naprednu arapsku kulturu", reče drugi čovek. "Bio je to
grad u koji su odlazili intelektualci, umetnici i radikali kada bi ih napale lokalne vlasti. Nacionalne
vlade su listom mrzele pan-arapsku ideju, ali je činjenica da govorimo jedan jezik u nekoliko
zemalja, a jezik je moćan ujedinitelj kultura. Zajedno sa Islamom, on nas čini istinski jedinstvenima,
uprkos političkim granicama. Bejrut je oduvek bio mesto gde se to potvrđivalo, i kada su ga Izraelci
uništili, postalo je teže ostvariti to. Razaranje je imalo cilj da nas rascepka, i uspelo je. Stoga ovde
ponovo započinjemo taj posao."
I to je bio njihov društveni napredak.

Stratiformno ležište bakra koje su prekopavali bilo je iscrpljeno, i došlo je vreme za još jednu
rahlu, premeštanje hedžire na sledeće mesto. Posle dva dana puta, stigli su do novog ležišta koje je
Frenk otkrio. Frenk je pošao na još jedan istraživački izlet.
Danima je sedeo za volanom, sa nogama na tabli, posmatrajući kako promiču predeli. Nalazili su
se u oblasti tuleja, ili malih rebara, uporednih grebena koji su se spuštali niz padinu. Više nije
uključivao televizor; imao je puno materijala za razmišljanje. 'Arapi ne veruju u prvobitni greh',
zapisao je u svoju beležnicu. 'Veruju da je čovek nevin, a smrt prirodna. Da nam nije potreban
spasilac. Ne postoje pakao i raj, već samo kazna i nagrada, koje uzimaju oblik ovog života i načina
na koji je vođen. To je u izvesnom smislu humanistička ispravka judaizma i hrišćanstva. Mada su oni,
sa druge strane, oduvek odbijali da preuzmu odgovornost za svoju sudbinu; to je uvek bila Alahova
volja. A Mahdžari su uvek bili samo srce arapske kulture, često njena prethodnica; u dvadesetom
veku, arapsku poeziju oživeli su pesnici koji su, zapravo, živeli u Njujorku ili u Latinskoj Americi.
Možda će se ovde dogoditi ista stvar. Iznenađuje saznanje koliko se njihovo viđenje istorije
podudara sa onim u šta je verovao Bun; mislim da to nijedna strana nije shvatila. Malo je ljudi voljno
da sazna šta drugi ljudi stvarno misle. Spremni su da prihvate šta god im se kaže o svakome ko je
dovoljno daleko.'
Pronašao je ležište porfirnog bakra, neobično bogato, i sa velikom koncentracijom srebra. To će
biti dobro dočekano. Bakar i srebro bili su samo donekle retki metali na Zemlji, ali se srebro
koristilo u velikim količinama u mnogim granama industrije, i polako su presušivali izvori lake
eksploatacije. A ovde ga je bilo dosta, i to na samoj površini; ne toliko kao na Srebrnoj Planini u
masivu Elizijuma, naravno, ali Arapima to neće smetati. Požnjeće ga i poći će dalje.
I sam je pošao dalje. Prolazili su dani, pomerale se senke. Vetar je duvao nizbrdo pa uzbrdo,
nizbrdo pa uzbrdo. Skupljali su se oblaci i izbijale oluje, a ponekad je nebo bilo poprskano
svetlosnim opsenama usled grada, koje su svetlucale kao liskun na Suncu. Ponekad bi video ulazak na
orbitu nekog od šatlova, nalik na pravilan prelet ognjenog meteora preko neba. Jednog vedrog jutra
ugledao je Elizijum Montes kako se uzdižu iznad obzorja kao crni Himalaji: vidik je lučno zadirao
hiljadu kilometara iza horizonta zbog inverzionog sloja u atmosferi. Posle televizora, prestao je da
uključuje i beležnicu. Ostali su samo svet i on. Vetrovi su dizali pesak i bacali ga u oblacima na
rover. Kala, pusta zemlja.

Ali tada počeše da ga muče snovi, snovi koji bejahu sećanja, snažna, celovita i precizna, kao da
proživljava prošlost kroz san. Jedne noći, sanjao je dan kada je pouzdano saznao da će predvoditi
američki deo marsovske kolonije. Odvezao se iz Vašingtona do doline Šenandoa, osećajući se
nestvarno. Dugo je šetao kroz veliku istočnu prašumu. Stigao je do krečnjačkih pećina Lareja, sada
turističke atrakcije, i naprečac odlučio da ih obiđe. Svaki stalaktit i stalagmit bio je osvetljen
svetlima jarkih boja. O neke su bile okačene udaraljke, tako da bi neki muzičar mogao da svira na
njima kao na pločicama glokenšpila; dobro naštimovana pećina! Morao je da zađe u rubnu tamu i da
gurne rukav u usta da ga drugi turisti ne bi čuli kako se smeje.
Potom je zaustavio kola na vidikovcu i ušao u šumu, da bi seo među korenje jednog velikog
drveta. Okolo nije bilo nikoga, bila je topla jesenja noć, zemlja je bila u tami, čupava od krošnji.
Zrikavci su slali talase svog nezemaljskog glasanja, cvrčci su cvrčali poslednje žalostive pesme,
sluteći mraz koji će ih ubiti. Osećao se tako čudno... hoće li zaista moći da ostavi ovaj svet? Sedeći
tako na zemlji, poželeo je da sklizne u pukotinu poput vilinskog podmečeta i da se ponovo pojavi kao
nešto drugo, nešto bolje, nešto moćno, plemenito, dugovečno - nešto slično drvetu. Ali se, naravno,
ništa nije dogodilo; ležao je na zemlji, već odsečen od nje. Već Marsovac.
Onda se probudio, i ceo taj dan bio je uznemiren.
Potom je, što je bilo još gore, sanjao Džona. Sanjao je noć u kojoj je sedeo u Vašngtonu i gledao
Džona na televiziji, kako prvi put stupa na Mars, a za njim još trojica. Frenk je napustio službenu
proslavu u NASA-i i pošao ulicama, kroz vruću noć u DC-u, noć 2020. godine. On je planirao to
spuštanje na Mars za Džona, dao mu ga je kao što se u šahu žrtvuje kraljica, jer će tu prvu posadu
pržiti radijacija na putovanju, što će ih prema propisima zauvek odvojiti od letenja. Tako će imati
čisto polje za sledeće putovanje, za koloniste koji će ostati na Marsu. To je bila suština igre; a Frenk
je nameravao da vodi tu igru.
 Međutim, te istorijske noći ipak je bio u lošem raspoloženju. Vratio se u svoj stan u blizini Dipon
Serkla, zatim ponovo izišao i izgubio svoj bedž FBI-a i zavukao se u neki mračni bar i sedeo tamo
gledajući televiziju iznad glava šankera, pijući burbon kao njegov otac, u svetlosti Marsa koja se
prosipala iz televizora i bojila celu mračnu prostoriju u crveno. Opijajući se i slušajući Džonovo
isprazno brbljanje, sve se gore osećao. Bilo mu je teško da se usredsredi na svoj plan. Mnogo je
popio. Bar je bio bučan, gosti nepažljivi; spuštanje nije ostalo neprimećeno, ali je za njih bilo samo
još jedna zabava, ravna utakmici Bulitsa na koju je jedan od šankera neprestano prebacivao program.
Pa zatim, klik, nazad na scenu u Krise Planiciji. Čovek pored njega opsova zbog prebacivanja.
"Košarka će biti strašna na Marsu", reče Frenk sa floridskim naglaskom koji je odavno izgubio.
"Moraće da podignu obruč, ili će razbijati glave."
"To da, ali pomisli na skokove. Zakucavanje sa šest metara, k'o ništa."
"Ja', čak ćete i vi beli momci moći da doskočite, ako je tako k'o što veliš. Al' bolje da se manete
košarke, jer ćete se naći u istom sosu k'o ovde."
Frenk se nasmeja. Ali napolju je bila vrela, sparna letnja noć u DC-u, i išao je kući u sve gorem
raspoloženju, crnjem i crnjem pri svakom koraku. Naišavši na jednog od prosjaka sa Dipona, izvadio
je novčanicu od deset dolara i bacio je prema čoveku, i kada je skitnica posegao za njom, odgurnuo
ga je, razdravši se: "Jebi se! Nađi posao!" Ali onda su naišli ljudi iz Metroa i on se žurno udaljio,
potresen i mahnit. Prosjaci su ležali na ulazima zgrada. Ljudi su se spustili na Mars, a na ulicama
prestonice su prosili, i svi oni vajni advokati svaki dan su prolazili pored njih, i njihova priča o
slobodi i pravdi bila je samo pokriće za pohlepu. "Na Marsu ćemo to urediti drugačije," reče Frenk,
otrovno, i iznenada požele da se odmah stvori tamo, da preskoči sve godine opreznog čekanja,
političkih igara - "Nađi jebeni posao!" zaurla na nekog drugog beskućnika. Pa dalje do zgrade u kojoj
mu je bio stan, sa pospanim ljudima iz obezbeđenja još za pultom u prizemlju, ljudima koji su traćili
život ne radeći ništa. Na spratu su ruke počele tako jako da mu se stresu da nije mogao da otvori
vrata; kada je nekako ušao unutra, skamenjeno je zastao, užasnut bezličnim nameštajem za operativce.
Sve je bilo pozorišni dekor, napravljen da ostavi utisak na retke posetioce, uglavnom iz NASA-e i
FBI-a. Ništa od toga nije bilo njegovo. Ništa nije bilo njegovo. Ništa osim plana.
Tada se probudio, sam, u roveru, na Velikom Nagibu.

Konačno se vratio iz svoje užasavajuće ekspedicije kroz snove. Našavši se u karavanu, opazio je
da mu je teško da govori. Pozvali su ga kod Zeika na kafu, pa je progutao opijumsku tabletu da bi se
opustio u društvu ljudi. U Zeikovom roveru seo je na svoje mesto i sačekao da ovaj podeli šoljice sa
golubijom količinom kafe. Levo od njega sedeo je Unsi Al-Kal i nadugačko govorio o islamskom
viđenju istorije, i o tome kako je počela u Džahiliju, to jest u preislamsko vreme. Al-Kal mu nikada
nije bio naklonjen, i kada je Frenk pokušao da mu doda šoljicu koja je stigla do njega u uobičajenom
gestu učtivosti, Al-Kal kratko odbi, insistirajući da ona pripada Frenku i da Al-Kal neće dozvoliti
sebi da mu preotme tu čast. Tipična uvreda kroz prekomernu ljubaznost, ponovo hijerarhija: čovek ne
može da čini usluge višem od sebe u sistemu, jer one idu samo odozgo. Mužjaci-alfe, poredak
peckanja; bila je to obična taktika dominacije primata, kao da su se vratili u savane (ili u Vašington).
Frenk zaškrguta zubima, i kad je Al-Kal ponovo počeo da veliča, on reče: "A vaše žene?"
Ovo ih iznenadi, a Al-Kal slegnu ramenima. "U Islamu, muškarci i žene imaju različite uloge. Baš
kao i na Zapadu. To ima biološko poreklo."
Frenk odmahnu glavom i oseti čulnu zamućenost od tableta, crno breme prošlosti. Pritisak na večni
akvifer gađenja na dnu njegovih misli se pojača, nešto se prelomi, i odjednom mu je bilo svejedno, i
muka od pretvaranja. Bio je sit sveprisutne glume, klizavog ulja koje je omogućavalo društvu da ide
dalje na svom groznom, ubilačkom putu.
"Da", reče, "ali to je ropstvo, zar ne?"
Ljudi oko njega se ukočiše, šokirani zbog izraza.
"Zar ne?" reče on ponovo, bespomoćno osećajući kako mu reči naviru iz grla. "Vaše žene i kćeri
nemaju nikakvog uticaja, a to je ropstvo. Moguće je da ih dobro pazite i moguće je da su one robinje
sa posebnim i potajnim moćima nad svojim gospodarima, ali odnos gospodar-rob sve podređuje
sebi. Stoga su svi ovi odnosi neprirodni, zategnuti do tačke kidanja."
Zeik je bio namrštenog nosa. "Uveravam te da životno iskustvo nije takvo. Trebalo bi da čuješ
našu poeziju."
"Da li bi mi to vaše žene potvrdile?"
"Bi", reče Zeik, savršeno pouzdano.
"Možda. Ali, vidite, najuspešnije žene kod vas uvek su bile skromne i poslušne, pune poštovanja
prema sistemu. To su one koje pomažu muževima i sinovima da se uzdignu u tom sistemu. Da bi
uspele u tome, moraju da se trude da primene isti sistem koji ih potčinjava. Posledice toga su
pogubne. A krug se ponavlja, iz pokolenja u pokolenje. Podržavan od gospodara i robova
podjednako."
"Upotreba reči robovi", reče Al-Kal polako, i zastade, "je uvredljiva, jer podrazumeva sud. A ti
nemaš osnova da sudiš o kulturi."
"Istina je. Samo vam govorim kako ona izgleda spolja. Za progresivnog muslimana ovo može da
bude samo od koristi. Je li to ta božanska zamisao koju nastojite da ostvarite u istoriji? Zakoni
postoje da se čitaju i da se posmatraju na delu, i meni to liči na ropstvo. A poznato vam je da smo
vodili ratove da iskorenimo ropstvo. I isključili smo Južnu Afriku iz zajednice naroda zbog toga što
je svojim zakonima uredila da crnci ne mogu da žive tako dobro kao belci. Međutim, vi ste to oduvek
radili. Kada bi se bilo gde u svetu odnosili prema ljudima kao vi prema vašim ženama, UN bi
izolovale tu zemlju. Ali pošto je reč o ženama, muškarci na položaju zatvaraju oči. Kažu da je to
kulturno pitanje, versko pitanje, u koje se ne može dirati. Ili se ne naziva ropstvom zato što je to
pojačan oblik odnosa koji svuda postoji prema ženama."
"Ili čak nije ni pojačan oblik", primeti Zeik. "Već varijacija."
"Ne, ipak je pojačan oblik. Žene na zapadu imaju mnogo više slobode u onome što rade, i žive
svoj život. Kod vas nije tako. A nema ljudskog bića koje pristaje da bude vlasništvo, ona to mrze, i
protive se tome, i svete se kako mogu. Takva im je priroda. A u ovom slučaju posredi su vaše majke,
žene, sestre, kćeri."
Sada su svi zurili u njega, i dalje više zaprepašćeni nego besni; ali Frenk je gledao u svoju šoljicu
i tvrdoglavo nastavio: "Morate da oslobodite svoje žene."
"Kako predlažeš da to učinimo?" upita Zeik, radoznalo ga posmatrajući.
"Promenite zakone! Školujte ih u istim školama u kojima školujete sinove. Učinite ih jednakim u
pravima sa svim drugim muslimanima. Setite se da u vašim zakonima stoji dosta toga čega nema u
Kuranu, već je dodato u doba posle Muhameda."
"Od strane svetih ljudi", reče Al-Kal ljutito.
"Svakako. Ali sami biramo načine kako ćemo primeniti svoja verska shvatanja u svakodnevnom
životu. Ovo važi za sve kulture. Zato možemo da izaberemo nove načine. Morate da oslobodite svoje
žene."
"Ne volim da mi popuje niko osim mule", reče Al-Kal, stisnutih usana ispod brkova. "Neka o tome
šta je pravo sude oni koji su bez greha."
Zeik se veselo osmehnu. "Isto je imao običaj da kaže Selim el-Hajil", reče.
 Nastade duboka, napeta tišina.
Frenk zatrepta. Mnogi među njima sada su se smeškali, s poštovanjem gledajući Zeika. Frenku
sinu da svi oni znaju šta se dogodilo u Nikoziji. Naravno! Selim je umro iste noći, samo nekoliko sati
posle atentata, otrovan neobičnom kombinacijom mikroba, ali su oni ipak znali.
I uprkos tome su ga prihvatili, pozvali ga u svoje kuće, u privatne zabrane gde su živeli daleko od
pogleda drugih ljudi. Pokušali su da ga pouče o svojim verovanjima.
"Možda bi trebalo da im damo istu slobodu kakvu imaju Ruskinje", reče Zeik kroz smeh, na
trenutak isključivši Frenka. "Zar ne govore da lude od prekomernog rada? Rečeno im je da su
jednake, ali nisu?"
Jusuf Havi, veseo mlad čovek, zlobno pogleda i zacereka se: "Kučke, kažem vam! Ali ni više ni
manje nego sve druge! Zar nije istina da u kući vlast uvek pripada jakima? U svom roveru ja sam rob,
verujte mi. Sa Azizom svaki dan ljubim zmiju u dupe!"
Ljudi zaurlaše od smeha. Zeik pokupi njihove šoljice i dosu im kafe. Potrudili su se da što više
rasterete razgovor; zagladili su Frenkov prostački ispad, zato što je bio toliko besmislen da je samo
ukazivao na neznanje, ili zato što su želeli da potvrde i podrže Zeikovo pokroviteljstvo prema njemu.
Ali mu je otada samo polovina njih uzvraćala pogled.
Povukao se i ponovo samo slušao, duboko besan na sebe. Pogrešno je iznositi svoje mišljenje u
svako doba, ako se savršeno ne poklapa sa političkom svrhom. Nikad nije tako. Najbolje je
osloboditi izjave stvarnog značenja. Temeljni zakon diplomatije. Zaboravio ga je tamo na Nagibu.
Uznemiren, ponovo je otišao u istraživanje. Snovi su se proredili. Kada se vratio, nije uzimao
nikakve lekove. Nemo je sedeo u krugovima gde se pila kafa, ili je govorio o mineralima i
podzemnim vodama i o udobnosti nedavno usavršenih istraživačkih rovera. Ljudi su ga oprezno
proučavali i najzad su ga ponovo uključili u razgovor samo zarad Zeikove privrženosti, koja nijednog
trenutka nije oslabila - osim onda kada je veoma delotvorno podsetio Frenka na suštinu situacije.
Jedne večeri, Zeik ga je pozvao da večera sa njim i sa njegovom ženom Nazik. Nazik je nosila
dugačku, belu haljinu, skrojenu u tradicionalnom beduinskom stilu, sa plavim trakom oko pojasa,
gologlava, guste crne kose ravno začešljane unazad i puštene niz leđa. Frenk je dovoljno pročitao o
njima da bi znao da je ovo potpuno nepravilno; među Beduinima Avlad Alija, žene su nosile crne
haljine i crvene marame oko pojasa, u znak priznanja svoje nedostojnosti, seksualnosti, i moralne
niskosti; i pokrivale su glave, koristeći veo u složenom hijerarhijskom kodu skromnosti. Sve zbog
poštovanja moći muškaraca, tako da bi Nazikina odeća bila duboko šokantna i za njenu majku i babe,
iako ju je sada nosila pred strancem koji i nije bio tako važan. Ali ako je znao dovoljno da bi
razumeo, onda je to morao biti znak nečega.
A kasnije, u jednom trenutku kada su se svi smejali, Nazik ustade na Zeikov zahtev da im donese
desert, i kroz smeh odgovori Zeiku: "Da, gospodaru."
Zeik frknu i reče: "Odlazi, robe", i zamahnu rukom na nju, a ona škljocnu zubima prema njemu.
Nasmejaše se Frenkovom pocrvenelom licu, svesni da je shvatio: šalili su se s njim, usput kršeći
beduinski tabu pokazivanja bilo kakve bračne privrženosti pred drugima. Nazik mu priđe i položi mu
vrh prsta na rame, što ga još više zaprepasti. "Samo se šalimo s tobom, znaš", reče ona. "Mi, žene,
čule smo za tvoj govor našim muškarcima i volimo te zbog toga. Kod nas bi mogao da imaš žena kao
neki otomanski sultan. Jer u onome što si rekao ima istine, i previše." Ozbiljno je klimnula glavom i
uperila prst u Zeika, koji smesta prestade da se ceri i ozbiljno potvrdi. Nazik nastavi: "Ali zar ti se ne
čini da mnogo toga zavisi od ljudi koji žive pod tim zakonima? Muškarci u karavanu su dobri ljudi,
mudri ljudi. A mi žene smo još mudrije, i potpuno smo preuzele vlast." Zeik podiže obrve, a Nazik se
nasmeja. "Ne, stvarno, samo smo preuzele svoj deo. Ozbiljno."
 "Ali gde ste, onda?" upita Frenk. "Mislim, gde su žene iz karavana, tokom dana? Šta rade?"
"Radimo", reče Nazik jednostavno. "Pogledaj bolje, videćeš nas."
"Radite sve poslove?"
"Oh, da. Možda ne tamo gde bismo bile suviše izložene pogledima. Još postoje neki... običaji,
navike. Povučene smo, odvojene, imamo sopstveni svet - to možda nije dobro. Mi, Bedu, težimo
okupljanju, i muškarci i žene. Vidiš, mi imamo svoje tradicije, koje opstaju. Ali ovde se mnogo toga
menja, i to brzo. Ovo je, dakle, nova faza razvoja Islama. Mi smo..." Zastala je da potraži reč.
"Utopija", upade Zeik. "Muslimanska utopija."
Ona sumnjičavo zavrte šakom. "Istorija", reče. "Do hađa sa utopijom."
Zeik se sa uživanjem nasmeja. "Ali hađ je cilj", reče. "Bar tako nas uče mule. Znači da smo već
tamo, je li?" I on i njegova žena se nasmešiše jedno drugom, u samo njihovoj komunikaciji sa
velikom gustinom razmenjenih informacija, osmehom koji su podelili, na trenutak, sa Frenkom. A
onda njihov razgovor pođe u drugom pravcu.

Al-Kahira je u praktičnom smislu bio ostvareni svearapski san, jer su sve arapske zemlje dale
novac i ljude Mahdžarima. Mešavina arapskih narodnosti na Marsu bila je potpuna, ali se malo
izdvajala po karavanima. Ipak, mešali su se; i činilo se da nije važno dolaze li iz zemalja bogatih
naftom ili iz onih bez nje. Ovde, među strancima, svi su bili rođaci, Sirijci i Iračani, Egipćani i
Saudijci, zalivski Arapi i Palestinci, Libijci i Beduini. Svi su bili rođaci, ovde.

Frenk je počeo da se oseća bolje. Ponovo je spavao dubokim snom, osvežen svakodnevnim
vremenskim pomakom, malim zastojem u cikličnom ritmu, malim raspustom za telo. Život u karavanu
zaista je posedovao neko samosvojno trajanje, kao da se sam trenutak razvukao: osećao je da ima
višak vremena, da ne postoji razlog za žurbu.
Godišnja doba su prolazila. Sunce kao da je svakog dana zalazilo na istom mestu, pomerajući se
veoma sporo; sada su živeli dosledno prema marsovskom kalendaru, i beležili su ili slavili samo
dolazak nove godine: L = 0, početak severnog proleća u godini šesnaestoj. Doba za dobom, svako po
šest meseci, prolazila su u odsustvu onog starog, oštrog osećaja smrtnosti: činilo im se da žive u
večnom sada, u beskonačnom odvijanju poslova i dana, u neprekidnom ciklusu molitvi tako dalekoj
Meki, u stalnom lutanju zemljom. U svezimi. Jednog jutra su se probudili i otkrili da je preko noći
pao sneg i da je čitav predeo blistavo beo. Uglavnom od vodenog leda. Karavan je ceo dan ludovao,
svi, muškarci i žene, razbacujući sneg, praveći grudve koje su se odmah rasipale, pokušavajući da
naprave sneška koji takođe nije hteo da se održi. Sneg je bio odveć hladan.
Zeik se od srca smejao ovim pokušajima. "Kakav albedo", reče. "Neverovatno koliko se toga što
Saks čini okreće protiv njega. Zar ne misliš da se povratni uticaji obično prilagođavaju homeostazi?
Pitam se da li je Saks, zapravo, trebalo da učini da prvo bude mnogo hladnije, da se čitava atmosfera
smrzne na površini. Koliko bi bila debela, centimetar? A onda da poređa naše žetelice od pola do
pola i pokrene ih oko sveta kao linije geografske širine, da prerađuju ugljen-dioksid u čist vazduh i
đubrivo. A, kako ti se čini?"
Frenk odmahnu glavom. "Saks je verovatno razmišljao i o tome, ali je odustao, iz nekog razloga
koji nam nije poznat."
"Nema sumnje."

Sneg je sublimirao, vratila se crvena zemlja, oni su putovali dalje. Povremeno bi prošli pred
nuklearnih reaktora, koji su stajali poput zamkova na vrhu Nagiba, ne Rikoveri već džinovski
Vestinghausi, sa vatom mraza poput olujnih oblaka. Na Mangalavidu su videli programe o fuzionom
prototipu u Ponoru Borealis.
Kanjon za kanjonom. Upoznali su zemlju kako je ni En nije upoznala; nju je zanimao svaki deo
Marsa podjednako, tako da nije mogla da se posveti upoznavanju samo jedne oblasti, poput njih koji
su je čitali kao priču, prateći njene tokove kroz crvenu stenu do mrlje crnkastih sulfida, ili finog
cinobera ležišta žive. Nisu bili toliko učenici zemlje koliko njeni ljubavnici; hteli su nešto od nje. Sa
druge strane, En je tražila samo odgovore. Bilo je toliko različitih oblika želja.
Prolazili su dani, a potom i još doba. Kada bi sreli druge arapske karavane, slavili bi duboko u
noć, muzikom i igrom, kafom, hukama i razgovorom, po šatorima koji su pokrivali osmougaonik
parkiranih rovera. Njihova muzika nikad nije bila snimljena, ali su je sa lakoćom svirali na flautama i
električnim gitarama i uglavnom pevali, u četvrtinskim tonovima i izvijanju koje je bilo tako čudno da
Frenk dugo nije mogao da odredi jesu li dobri pevači. Obroci su trajali satima, a potom bi pričali do
zore i obavezno odlazili da posmatraju izlazak zaslepljujuće crvenog Sunca.

Međutim, kada su se sretali sa drugim narodima, bili su, normalno, mnogo uzdržaniji. Jednom su
prošli pored nove Ameksove rudarske stanice na kojoj su radili uglavnom Amerikanci, postavljene
povrh jedne od retkih velikih vena mafične stene bogate platinoidima, u Tantalus Fosi blizu Alba
Patere. Samo okno bilo je niže na dugačkom, ravnom dnu uskog, procepnog kanjona, ali bilo je
uglavnom robotizovano, a posada je stanovala u luksuznom šatoru, gore na rubu procepa. Arapi su
zaokružili pored šatora, kratko posetili one unutra i povukli se u svoje insektolike rovere da prenoće.
Amerikanci nisu imali kad da saznaju bilo šta o njima.
Ali, te večeri, Frenk je još jednom svratio do Ameksovog šatora. Njegovi žitelji bili su sa
Floride, i njihov govor je kod njega probudio sećanja nalik na mreže pune izumrlih košljoriba; Frenk
nije obraćao pažnju na te male mentalne eksplozije i postavljao je pitanje za pitanjem, usredsređen na
crna, latinska i crvena seljačka lica koja su mu odgovarala. Opazio je da i ova grupa oponaša raniji
oblik zajednice baš kao i Arapi; bio je to terenski tim sa naftnih izvora, koji je izdržavao teške uslove
i duge sate za veliku platu, čuvajući sve za povratak u civilizaciju. Vredelo je i ako je Mars bio truba,
a jeste. "Mis'im, čak i kad je led možeš d' iziđeš, a ovde, kur moj."
Nije ih bilo briga ko je Frenk, i dok je sedeo među njima pričali su priče koje su ga zaprepastile,
iako su mu bile na neki način duboko poznate. "Nas dvadeset dvoje istraživali smo putujući u malom
pokretnom naselju bez soba. Jedne večeri smo imali žurku i svi smo se svukli goli, a onda su sve žene
legle u krug na pod, glavom prema unutra, i momci su pošli u krug sa spoljnje strane, bilo je dvanaest
momaka i deset cura tako da su momci dosta brzo išli u krug, i uspeli smo da obiđemo gotovo čitav
krug tokom vremenskog pomaka. Čak smo na kraju vremenskog pomaka pokušali svi da svršimo
odjednom i bilo je dosta uspešno, jer čim bi nekoliko parova počelo, povukli bi sve druge, k'o vir.
Baš je bilo dobro."
Zatim, posle smeha i povika neverice: "Klali smo i smrzavali svinje u Acidaliji, i te sprave za
humano ubijanje su kao da im prosviraš džinovsku strelu kroz glavu, pa nam palo na pamet da
probamo da ih ubijemo i smrznemo u isto vreme i da vidimo šta će biti. Zato smo ih sve opteretili, i
kladili se koja će najdalje da odmakne, pa smo otvorili spoljnja vrata komore i sve svinje su istrčale
napolje i bam, popadale ni pedeset metara daleko od vrata, osim jedne krmačice koja je odmakla
gotovo dve stotine metara i sledila se na nogama. Zaradio sam hiljadu dolara na toj svinji."
Frenk se naceri na njihovo urlanje. Ponovo je bio u Americi. Upitao ih je šta su još radili na
Marsu. Neki su gradili nuklearne reaktore na vrhu Pavonis Monsa, gde će biti podnožje svemirskog
lifta. Drugi su radili na vodovodu preko istočnog dela Tarzisa, od Noktisa do Pavonisa. Glavna
transnacionalka za izgradnju lifta, Praksis, imala je dosta interesa na donjem kraju, kako su ga zvali.
"Radio sam na Vestinghausu na vrhu akvifera Kompton pod Noktisom, koji navodno sadrži jednaku
količinu vode kao Sredozemlje, a taj reaktor je trebalo da snabdeva energijom niz ovlaživača
vazduha. Jebenih dvesta megavata ovlaživača, istih kao onaj koji sam imao u spavaćoj sobi kad sam
bio klinac, osim što takvi troše pedeset kilovata po komadu! Gigantska Rokvelova čudovišta sa
molekularnim isparivačima i mlaznim turbinama koje izbacuju maglu iz dimnjaka od hiljadu metara.
Jebeno čudo. Svakog dana po milion litara H i O više u vazduhu."
Drugi je gradio novo naselje pod šatorom u kanalu Ehus, ispod Vidikovca: "Uzimaju vodu iz
jednog tamošnjeg akvifera, i po celom gradu su vodoskoci sa kipovima, vodopadi, kanali, ribnjaci,
bazeni za plivanje, nema čega nema, prava mala Venecija tamo gore. I odlično zadržavanje toplote,
usput."
Razgovor skrenu na gimnastičku salu, dobro opremljenu spravama za vežbanje predviđenim da
omoguće korisnicima da ostanu u formi za Zemlju. "Zategnut je, mora da je kratko ovde." Gotovo svi
su vežbali prema strogom režimu, najmanje tri sata dnevno. "Ako odustaneš, zaglavio si ovde, je l'
tako? Čemu onda štednja?"
"Jednom će to biti pravni propis", reče jedan od njih. "Kuda idu ljudi, ide i američki dolar."
"Obrnuto, glupanderu."
"Sami smo dokaz za to."
Frenk reče: "Mislio sam da je ovde sporazumom zabranjena upotreba zemaljskog novca?"
"Sporazum je jebeni vic", reče jedan, veslajući na spravi.
"Pokojni je k'o Besi, Krmača Maratonka."
Posmatrali su Frenka, sve ljudi u dvadesetim i tridesetim godinama, generacija sa kojom nikada
nije mnogo razgovarao; nije znao kako su odrasli, šta ih je oblikovalo, u šta veruju. Dobro poznati
naglasci i lica mogli su da budu varka. U stvari, verovatno su i bili. "Stvarno tako mislite?" upitao je.
Neki među njima kao da su bili svesniji od ostalih da bi on mogao da bude u nekakvoj vezi sa
sporazumom, uz sve ostale istorijske veze. Ali veslač nije spadao u te: "Ovde smo na poslu za koji
sporazum kaže da je nezakonit, čoveče. A to se svuda događa. Brazil, Džordžija, zemlje Zaliva, svi
koji su glasali protiv sporazuma sada uveliko primaju transnacionalke. U toku je takmičenje među
državama-paravanima koja je od njih najbolji paravan! A UNOMA leži na leđima, raširenih nogu, i
dahće: još, još. Ovamo dolaze hiljade ljudi, većinom zaposlenih u transnacionalkama, sa državnim
vizama i petogodišnjim ugovorima, uključujući vreme rehabilitacije za povratak na Zemlju, i tako to."
"Hiljade?" ponovi Frenk.
"Nego šta! Desetine hiljada!"
Sinu mu da nije gledao televiziju... odavno.
Čovek koji je radio na utezima govorio je između podizanja čitave hrpe crnih tegova. "Uskoro ima
da pukne... Mnogima se ne dopada... Ne samo veteranima kao što si ti... Već ni mnogim novajlijama...
Nestaju u čoporima... Čitave operacije... Ponekad čitavi gradovi... Naiš'o sam na rudnik u Sirtisu...
Potpuno prazan... Sve upotrebljivo nestalo... Potpuno očerupan... Čak i stvari k'o unutrašnja vrata
komora... Rezervoari s kiseonikom... Toaleti... Stvari za koje su potrebni sati... Da ih razmontiraš."
"A zašto to rade?"
"Postaju domoroci!" doviknu onaj sa klupe. "Zbario ih tvoj drug Arkadije Bogdanov!"
Čovek dočeka Frenkov pogled ležeći na leđima; visok crnac, širokih ramena i orlovskog nosa.
Onda reče: "Dođu ovamo i kompanija se trudi da izgleda fino, tu su teretane, dobra klopa, slobodno
vreme i sve, ali onda vidiš da ti oni propisuju šta možeš, a šta ne možeš da radiš, sve prema
rasporedu, kada se budiš, kada jedeš, kada sereš, kao da je preuzela Mornarica, znaš? Onda dođe
tvoj braca Arkadije, govoreći: momci, vi ste Amjorikanci, treba da budete slobodni, ovde na Marsu
je nova granica i treba da znate da nas ima koji to tako gledamo, jer nismo robotski programi, već
slobodni ljudi, koji stvaraju sopstvene zakone na sopstvenom svetu! I gotovo, čoveče!" Soba je
odzvanjala od smeha, jer su svi bili zastali da slušaju: "To pali! Ljudi dođu ovamo i vide da su
programirani po rasporedu, vide da ne mogu da ostanu zategnuti za Zemlju ako ne provedu sve vreme
ovde, cuclajući cev sa vazduhom, a ja sumnjam da je i tako moguće, i kladim se da su nas lagali. Što
znači da plata, zapravo, ne vredi ništa, svi smo roboti, možda zauvek zarobljeni ovde. Robovi,
čoveče! Jebeni robovi! A to, veruj mi, mnoge tera da pobesne. I da ti kažem, spremni su da uzvrate.
Takvi nestaju. Ima da ih bude kol'ko 'oćeš pre nego što se sve ovo završi."
Frenk je zurio u njega. "Zašto ti nisi nestao?"
Čovek se kratko nasmeja i nastavi da diže tegove.
"Obezbeđenje", reče neko sa Nautilus mašine.
Onaj sa utezima nije tako mislio. "Obezbeđenje je kilavo... Ali moraš prvo da imaš... Gde da
odeš. I čim ti Arkadije pokaže... Magla!"
"Jednom sam gledao video s njim", reče onaj sa klupe, "u kome je govorio da su ljudi obojene
kože pogodniji za život na Marsu nego belci, jer mi bolje podnosimo UV."
"Aha! Aha!" Svi su se smejali tome, skeptični i začuđeni u isto vreme.
"Ma, to je sve sranje, ali koga briga?" reče onaj s klupe. "Što da ne? Što da ne? Zovu ga naš svet.
Zovu ga Nova Afrika. Kažu da gazde ovaj put neće uspeti da ga otmu od nas." Ponovo se smejao, kao
da je sve što je rekao bila samo zabavna pomisao. Ili pak komična istina, tako otkačena da je samo
njeno pominjanje teralo na smeh.

Kasno te noći Frenk se vratio u rovere Arapa i nastavio put sa njima, ali se nešto promenilo. Bio
je povučen unazad kroz vreme, i sada su ga dugi dani u istraživačkom roveru samo činili
nespokojnim. Gledao je TV; obavio je nekoliko telefonskih razgovora. Nikada nije dao ostavku na
položaj Sekretara; ured je u njegovom odsustvu vodio Podsekretar Slusinski, koji ga je uspešno
pokrivao preko telefona, govoreći Vašingtonu da on radi, da je duboko zaokupljen istraživanjem, pa
zatim da je uzeo radno odsustvo, kao i da, kao jedan od prvih stotinu, mora da bude napolju,
obilazeći teren. To nije moglo još dugo da traje, ali kada je Frenk sam pozvao Vašington, Predsednik
je bio zadovoljan, a još više Slusinski u Barouzu, koji je delovao dosta iscrpljeno. Zapravo je
kompletan ured u Barouzu zvučao zadovoljno kada je rekao da namerava da se vrati, što ga je
prilično iznenadilo. Kada je otišao iz Barouza, razočaran sporazumom i utučen zbog Maje, bio je, po
svom mišljenju, gad od šefa. Ali tamo su ga pokrivali gotovo dve godine i sada su zvučali kao da se
raduju njegovom povratku. Ljudi su čudna sorta. Slava prvih stotinu, svakako. Ako to uopšte nešto
znači.

Vratio se sa svog poslednjeg istraživačkog izleta i iste večeri otišao da sedi u Zeikovom roveru,
pijuckajući kafu, posmatrajući ih kako razgovaraju, Zeik, Al-Kal, Jusuf i ostali, i, ulazeći i izlazeći iz
sobe, Nazik i Aziza. Ljudi koji su ga prihvatili; ljudi koji su ga na neki način razumeli. Po njihovim
merilima, učinio je ono što se moralo. Opustio se u struji arapskog, oduvek i zauvek prožetog
dvoznačnošću: ljiljan, reka, šuma, jarebica, jasmin, reči koje su se mogle odnositi na mehanički
kopač, lulu, jedna vrsta talusa, na delove robota; a možda su to bili samo ruža, reka, šuma, jarebica,
jasmin. Divan jezik. Divan. Govor ljudi koji su ga prihvatili i dopustili mu da se odmori. Ali sad
mora da ih napusti.
29.
Bilo je tako uređeno da svako ko provede pola godine u Podbrežju dobije stalnu sobu za sebe.
Širom planete, naselja su usvajala slične sisteme, jer su se ljudi toliko selili sa jednog mesta na drugo
da se više niko nigde nije osećao kao kod kuće, i činilo se da ovaj propis to ublažava. Uistinu su
prvih stotinu, najpokretljiviji među Marsovcima, počeli da provode više vremena u Podbrežju nego
prethodnih godina, većina iz čistog zadovoljstva. Dvadesetoro ili tridesetoro njih bilo je prisutno u
svako doba, a drugi su navraćali na neko vreme između poslova, i taj stalni protok pružao im je
priliku da održavaju više ili manje neprekidno savetovanje o stanju stvari, gde su tek pridošli
izveštavali iz prve ruke o onome što su videli, a ostali razmatrali šta to znači.
Frenk, međutim, nije provodio propisanih dvanaest meseci godišnje u Podbrežju, te zato tamo nije
imao sobu. Preselio je sedište ureda u Barouz još 2050. godine, i jedina soba koju je imao do pedeset
sedme, kada se pridružio Arapima, bila je u okviru ureda.
Sada je bila pedeset deveta i bio je ponovo tu, u sobi sprat niže od one stare. Pošto je spustio
torbu na pod i osvrnuo se po sobi, glasno je opsovao. Obaveza da lično bude u Barouzu - kao da
fizičko prisustvo nešto znači ovih dana! Bio je to besmislen anahronizam, ali takav je bio svet. Još
jedna ostavština savane. Ljudi su još živeli kao majmuni, dok su njihove nove božanske moći ležale
oko njih, zarasle u korov.
U sobu uđe Slusinski. Iako je govorio kao čisti Njujorčanin, Frenk ga je uvek zvao Dživz, zato što
je podsećao na glumca iz Bi-Bi-Sijevih serija. "Kao da smo patuljci u kopaču", reče mu Frenk ljutito.
"U jednom od onih stvarno velikih mehaničkih kopača. Unutra smo i treba da premestimo planinu, ali
umesto da upotrebimo njegove mogućnosti, naginjemo se kroz prozor i kopamo čajnim kašičicama. I
još se međusobno hvalimo što smo tako mudro iskoristili njegovu visinu."
"Shvatam", reče Dživz oprezno.
Ali tu se nije moglo ništa. Bio je ponovo u Barouzu, u jurnjavi, četiri sastanka na sat, savetovanja
koja su ga obaveštavala o onome što je već znao, da je UNOMA počela da koristi sporazum kao
toalet-papir. Odobravala je sisteme obračuna koji su jemčili da iskopavanja nikada neće iskazati
zaradu za raspodelu među članovima generalne skupštine, čak ni pošto lift proradi. Odobravala je
status 'neophodnog osoblja' hiljadama emigranata. Prenebregavala je raznorodne lokalne grupe i
PrvoMars. Sve se ovo uglavnom radilo u ime samog lifta, koji je omogućavao beskrajnu nisku
izgovora, trideset pet hiljada kilometara izgovora, sto dvadeset milijardi dolara izgovora. Što i nije
bilo tako skupo, u stvari, u poređenju sa vojnim budžetima iz prošlog veka - bilo je to manje od
jednogodišnjeg globalnog vojnog budžeta iz tih dana, a većina fondova za lift bili su potrebni u prvim
godinama, kada je asteroid pronađen i dovučen na predviđenna orbitu, i kada je postavljeno
postrojenje za proizvodnju kabla. Posle toga je postrojenje jelo asteroid i izbacivalo kabl, samo to;
trebalo je jedino sačekati da dovoljno izraste i gurnuti ga na mesto. Ne posao, nego bombona od
posla!
Ali i savršen izgovor za kršenje sporazuma kad god je to izgledalo zgodno. "Boga mu božjeg",
povika Frenk na kraju jednog dugačkog dana u prvoj nedelji posle povratka. "Zašto se UNOMA
ovoliko srozala?"
Dživz i ostatak osoblja primili su ovo kao retoričko pitanje i nije bilo ponuđenih teorija. Nema
šta, bio je predugo odsutan; sada su ga se plašili. Morao je sam da odgovori na pitanje: "Iz pohlepe,
pretpostavljam; svi su oni plaćeni, na ovaj ili onaj zamaskiran način."
Na večeri, u malom kafeu, sreo je Žanet Blajleven, Ursulu Kol i Vlada Tanejeva. Jeli su i gledali
vesti sa Zemlje na televizoru iznad šanka. Postale su gotovo nepodnošljivo mučne. Kanada i
Norveška pridružile su se planu za sprovođenje kontrole rasta broja stanovnika. Naravno, niko to nije
zvao kontrolom broja stanovnika, ali to nije moglo biti ništa drugo i pretvaralo se u još jednu
tragediju komonvelta: ako bi jedna od zemalja prenebregla rezolucije UN, okolne zemlje zaurlale bi
od straha da će biti preplavljene - još jedan majmunski strah, ali neizbežan. U međuvremenu su
Australija, Novi Zeland, Skandinavija, Azanija, Sjedinjene Države, Kanada i Švajcarska zabranile
doseljavanje. A broj stanovnika u Indiji rastao je svake godine za pet procenata. Taj problem će
rešiti glad, kao i u mnogim drugim zemljama. Četiri Jahača odlično su kontrolisala broj stanovika.
Dotle... TV napravi rez reklamom za popularnu dijetalnu mast, koja je bila nesvarljiva, tako da je u
nepromenjenom obliku prolazila kroz organe za varenje. "Jedite do mile volje!"
Žanet isključi televizor. "Da promenimo temu."
Sedeli su za stolom i zurili u tanjire. Ispostavilo se da su Vlad i Ursula došli iz Aherona zbog
pojave otporne tuberkuloze u Elizijumu. "Karantin je provaljen", reče Ursula. "Neki od doseljeničkih
virusa sigurno će mutirati ili će se ukrstiti sa jednim od naših veštački odgajenih sistema."
Ponovo Zemlja. Bilo je nemoguće izbeći je. "Tamo, kod njih, sve se raspada!" reče Žanet.
"To se pripremalo godinama", reče Frenk oštro, kome se razvezao jezik u prisustvu starih
prijatelja. "Čak i pre tretmana, prosečni životni vek u bogatim zemljama bio je bezmalo dvostruko
duži nego u siromašnim. Zamislite to! Ali su u stara vremena siromašni bili toliko siromašni da nisu
ni znali šta je životni vek, jer im je glavna briga bila kako da prežive dan. Sada svaka radnja na ćošku
ima televizor u izlogu gde mogu da vide šta se dešava - da su dobili AIDS, a bogati tretman. To je
odavno prevazišlo procentualne razlike; mislim, oni umiru mladi, a bogati žive večno! Što bi se mirili
s tim? Nemaju šta da izgube."
"A mogu da dobiju sve", reče Vlad. "Mogli bi da žive kao mi."
Zamišljeno su se nadnosili nad šoljama s kafom. Odaja je bila u polumraku. Nameštaj od borovine
imao je tamnu patinu: mrlje, ogrebotine, prašinu utrljanu rukama... Mogla je to biti jedna od onih
davnih noći kada su bili sami na svetu, grupica noćobdija u razgovoru. Ali Frenk tada zatrepta i vide
umor na licima prijatelja, sede vlasi, kornjačinu kožu staraca. Proteklo je vreme, razbacalo ih po
planeti; neki su, poput njega, bežali, ili se krili, kao Hiroko, ili su bili mrtvi, kao Džon. Džonovo
odsustvo odjednom je izgledalo ogromno i zjapeće, krater na čijem su rubu sumorno čučali,
pokušavajući da zagreju ruke. Frenk zadrhta.
Nešto kasnije, Vlad i Ursula odoše na spavanje. Frenk pogleda Žanet, osećajući se paralizovano,
što mu se ponekad dešavalo na kraju dugog dana, nemoćan da se ikad više pokrene. "Gde je Maja
ovih dana?" upita, da zadrži Žanet bar još malo. Ona i Maja bile su dobre prijateljice u vreme
boravka u Helasu.
"A, ona je ovde u Barouzu", reče Žanet. "Nisi znao?"
"Ne."
"Stanuje u nekadašnjem Samantinom stanu. Možda te izbegava."
"Šta?"
"Prilično je ljuta na tebe."
"Ljuta? Na mene?"
"Jeste." Odmerila ga je u pomalo treperavom polumraku. "To bi moralo da ti bude poznato."
Razmišljajući koliko da bude otvoren prema njoj, on reče: "Ne! Zašto bi bila?"
"Oh, Frenk", reče ona. Nagnula se napred u stolici. "Prestani da se ponašaš kao da imaš motku u
guzici! Poznajemo te, bili smo tamo, videli smo sve što se dogodilo!" I kada se on na to trgnuo, ona se
ponovo nasloni i mirno reče: "Treba da znaš da te Maja voli. Oduvek te je volela."
"Mene?" reče on slabo. "Volela je Džona."
 "Da, svakako. Ali sa Džonom je bilo lako. On joj je uzvraćao ljubav, i sve je bilo sjajno. Bilo je
to suviše lako za Maju. Ona voli teškoće. A ti si baš to."
On zavrte glavom. "Mislim da nisi u pravu."
Žanet mu se nasmeja. "Znam da jesam, jer mi je sama to rekla! Ljuta je na tebe još od
konferencije, a znaš da ne može da ćuti kad je besna."
"Ali zašto je ljuta?"
"Zato što si je odbio! Odbio si je, iako si je prethodno godinama progonio, tako da se navikla i
zavolela to. Bilo je romantično, to što si bio tako uporan. Primala je to zdravo za gotovo, ali te je
volela zbog toga. I volela je tvoju moć. Onda je Džon poginuo, i konačno je bila slobodna da ti kaže
da, a ti si je oterao od sebe. Bila je van sebe od besa! A uvek dugo ostaje ljuta."
"To..." Frenk je pokušavao da se sabere. "To se naprosto ne slaže sa mojim viđenjem onog što se
dogodilo."
Žanet ustade da pođe i u prolazu ga potapša po glavi. "Što onda ne popričaš sa Majom o tome?" I
ode.
Dugo je ostao da sedi, ošamućeno, proučavajući svetlucavu teksturu naslona za ruke na svojoj
stolici. Nije uspevao da misli. Na kraju je odustao i otišao da legne.

Slabo je spavao, a na kraju duge noći ponovo je sanjao Džona. Bili su u dugačkim, promajnim,
uvis zakrivljenim odajama svemirske stanice, koja se okretala da stvori marsovsku gravitaciju, u
vreme onog dugog boravka 2010. godine, šest nedelja zajedno tamo gore, mladi i snažni, i Džon je
ponavljao: osećam se kao Supermen, ova gravitacija je sjajna, osećam se kao Supermen! Optrčavao
je veliki prsten hodnika stanice. Sve će biti drugačije na Marsu, Frenk. Sve!
Neće. Svaki je korak bio kao poslednji skok troskoka.
Hoće! Biće dovoljno da naučiš da trčiš dovoljno brzo.
Preko zapadne obale Madagaskara bila je prebačena savršena tačkasta šara oblaka. Ispod nje,
Sunce je pretvorilo okean u bronzu.
Sve izgleda tako lepo sa ove visine.
Priđi malo bliže i već ćeš videti previše, promrmlja Frenk.
Ili premalo.
Bilo je hladno, pa su se prepirali oko temperature. Džon je bio iz Minesote, i kao dečak je spavao
pored otvorenog prozora. Frenk je drhtao, pokrivač mu se skupio oko ramena, tako da su mu noge
bile dva bloka leda. Igrali su šah i Frenk je pobedio. Džon se nasmeja. Kakva glupost, reče.
Na šta misliš?
Igre ne znače ništa.
Jesi li siguran? Život mi ponekad liči na neku veliku igru.
Džon odmahnu glavom. U igrama postoje pravila, a u životu nikad nisu ista. Ti postaviš lovca da
napadne kralja, ali se kralj nagne, prišapne tvom lovcu nešto na uho, i ovaj odjednom zaigra za njega,
krećući se kao top. I sjebu te.
Frenk klimnu glavom. Sam je naučio Džona tim stvarima.
Zbrka obroka, šaha, razgovora, prizora zakotrljane Zemlje. Kao da nikad nisu živeli drugi život.
Glasovi iz Hjustona, ispunjeni besmislenom brigom, podsećali su na VI. A planeta je bila tako lepa,
tako prefinjeno izatkana od kopna i oblaka.
Ne želim da se vraćam dole. Mislim, ovo gotovo da je bolje nego što će biti na Marsu, zar ne?
Ne.
Sklupčan, drhteći, slušao je Džonove priče o dečaštvu. Devojke, sport, maštanje o svemiru. Frenk
je odgovorio pričom o Vašingtonu, o Makijavelijevim podukama, sve dok mu nije sinulo da je Džon
već dovoljno izuzetan. Prijateljstvo je ionako jedan od vidova diplomatije. Ali kasnije, posle
neraspoznatljive zbrke događaja... razgovora, prekida, drhtanja, priča o ocu, vraćanja kući posle
pijančenja u džeksonvilskim barovima, Prisile i njene bledoplave kose, njenog lica iz modnih
magazina. I vremena kad je to izgubilo svaki značaj za njega, taj brak za potrebe dosjea, za psihijatre,
da bi im izgledao normalno, da ga slučajno ne otpišu. I ne njegovom greškom. Napušten, posle svega.
Izneveren.
To baš gadno zvuči. Nije čudo što misliš da su ljudi toliko udareni.
Frenk odmahnu prema njihovoj velikoj plavoj svetiljki. Ali jesu. Slučajno je mahnuo prema rtu
Horn. Seti se šta se dogodilo tamo dole.
To je prošlost, Frenk. Mi možemo bolje od toga.
Možemo li? Možemo li?
Sačekaj, videćeš.

Probudio se, stisnutog želuca, znojav. Ustao je i otišao da se istušira; već se sećao samo jednog
odlomka sna: Džona, kako kaže: "Sačekaj, videćeš." Ali stomak mu je još bio kao od drveta.
Pošto je završio doručak, sedeo je i razmišljao, kuckajući viljuškom po stolu. Bio je rastrojen ceo
taj dan, tumarajući kao da još sanja, pitajući se povremeno u čemu je razlika. Zar ovaj život nije po
svemu poput sna? Zar nije sve preosvetljeno, bizarno, simbol nečeg drugog?
Uveče je otišao da traži Maju, osećajući se bespomoćno, u vlasti poriva. Odluka je bila doneta još
prošle večeri, kada je Žanet rekla: "Znaš, ona te voli." Zašao je za ugao trpezarije i odmah je
ugledao, glave zabačene u onom njenom reskom smehu, Maju kakvu je pamtio, sa kosom belom
onoliko koliko je nekada bila crna, netremice zagledanu u svog pratioca, tamnokosog, naočitog
muškarca u pedesetim godinama, koji joj se smešio. Maja mu je položila ruku na mišicu, u osobenom
gestu prisnosti koji ništa nije značio i zapravo je pokazivao da joj on nije ljubavnik, već neko koga
tek opčinjava; mogli su se sresti samo neki minut ranije, iako je njegov pogled govorio da je poznaje
bolje od toga.
Okrenula se, ugledala Frenka, zatreptala od iznenađenja. Onda se ponovo okrenula čoveku i
nastavila da govori, na ruskom, i dalje mu držeći ruku na mišici.
Frenk je neodlučno zastao, gotov da se okrene i ode. Onda opsova u sebi; zar će se ponašati kao
neki dečačić? Prošao je pored njih i rekao zdravo, ne čuvši da li su mu odgovorili. Tokom cele
večere ostala je kao zalepljena uz svog pratioca, ne gledajući prema njemu, ne prilazeći. A ovaj,
čovek prijatnog izgleda, bio je iznenađen njenom pažnjom, iznenađen, ali zadovoljan. Bez sumnje će
otići zajedno i provesti noć zajedno. Svest o tome uvek učini da ljudi izgledaju prijatno. Kučka; bila
je spremna da upotrebi čoveka kao krpu. Ljubav... Što je više mislio o tome, bio je sve ljući. Nikada
nije volela nikoga osim sebe. A ipak... taj izraz na njenom licu kada ga je ugledala; zar nije na delić
sekunde bila zadovoljna, da bi zatim poželela da ga razbesni? I šta je to bilo, ako ne znak povređenih
osećanja, želje da i sama povredi - dakle, znak izvesne (neverovatno detinjaste) želje za njim?
Ma, do đavola s njom. Vratio se u svoju sobu, spakovao torbu, otišao podzemnom do železničke
stanice i tamo uhvatio noćni voz za zapad, uz Tarzis do Pavonis Monsa.

Kroz nekoliko meseci, kada lift bude doveden u svoju fantastičnu orbitu, Pavonis Mons postaće
osovina Marsa i prerašće Barouz kao što je Barouz u svoje vreme prerastao Podbrežje. Ako je
dolazak lifta tek trebalo da se dogodi, svuda su se mogli videti znaci buduće važnosti oblasti.
Uporedno sa putanjom voza uz strmu istočnu padinu vulkana išla su dva nova puta i četiri debela
cevovoda, kao i mnoštvo kablova, niz mikrotalasnih kula, i u beskraj rasejane stanice, linije za
utovar, skladišta i đubrišta. A iza njih, na poslednjem i najstrmijem nagibu vulkanske kupe, prostirao
se ogroman skup šatora i industrijskih objekata, sve gušći i gušći, da bi na širokom rubu postao
nesaglediv, prošaran širokim poljima ploča za hvatanje Sunčeve svetlosti, i prijemnicima energije
koja je putem mikrotalasa stizala sa solarnih ploča na orbiti. Svaki šator predstavljao je mali grad, sa
zbijenim stambenim blokovima, a u svakom stanu bilo je onoliko ljudi koliko je moglo da stane, čije
se rublje sušilo na svakom prozoru. Šatori najbliži pruzi bili su gotovo bez drveća i izgledali su kao
trgovinski centri; Frenk nakratko opazi tezge za hranom, video-klubove, gimnastičke dvorane,
prodavnice odeće, perionice. Na ulicama su se videle gomile smeća.

Tada su ušli u železničku stanicu na rubu, gde je izišao i našao se pod prostranim staničnim
šatorom. Sa južne ivice vulkana pružao se veličanstven pogled na veliku kalderu, ogromnu, gotovo
kružnu jamu, savršenog oblika ako se izuzme usamljeni, džinovski, viljuškasti procep na
severoistočnom rubu. Ovaj procep otvarao je veliku pukotinu na kalderi preko puta stanice, beleg
strahovite bočne eksplozije. Ali to je bila jedina greška u izradi, i litica je inače bila pravilna, a dno
kaldere gotovo savršeno okruglo i ravno. Šezdeset kilometara široko i pet hiljada metara duboko.
Ličilo je na početak iskopavanja mohoula koji će zaseniti sve ostale. Retki znaci ljudskog prisustva
na dnu kaldere bili su mravljih razmera, bezmalo nevidljivi sa ivice.
Polutar je prolazio tačno preko južne ivice, na mestu gde će učvrstiti donji kraj lifta. Sidrišna
tačka bila je očigledna: masivni bunker od mrkog i belog betona, smešten nekoliko kilometara
zapadno od velikog naselja pod šatorom oko železničke stanice. Duž zapadnog ruba iza bunkera
nalazio se niz fabrika, kopača i kupa industrijskih materijala, blistavih u svojoj fotografskoj jasnoći u
čistom i retkom vazduhu bez prašine, pod nebom boje zrele šljive. Oko zenita se i danju mogao videti
izvestan broj zvezda.
Dan posle njegovog dolaska, osoblje lokalnog ureda odvelo ga je do podnožja lifta; bilo je
očigledno da se tehničari spremaju da po podne privežu središnju nit kabla. Sam događaj nije ispao
Bog zna kako spektakularan, ali ga je ipak bilo zanimljivo videti. Završetak središnje niti bio je
obeležen malom upravljačkom raketom, čije su istočne mlaznice neprestano gorele, dok su se severne
i južne samo povremeno uključivale. Raketa se, dakle, polako spuštala u zahvat prihvatne skele,
slična svakoj drugoj letelici u tom manevru, osim što se iz njenog vrha pružala srebrna nit, tanana
prava nit vidljiva samo par hiljada metara iznad rakete. Posmatrajući to, Frenk je imao utisak da stoji
na morskom dnu i gleda ribarski najlon koji silazi među njih sa površine boje šljive - ribarski najlon
vezan za blistavi šareni mamac, sa namerom da se zakači za olupinu na dnu. Krv mu je gorela u grlu,
pa je morao da obori pogled i da nekoliko puta duboko udahne. Veoma čudnovato.
Obišli su temeljni kompleks. Skela koja je prihvatila središnju nit nalazila se u velikom otvoru u
betonskom bloku, betonskom krateru sa debelim prstenom ivice. Zidovi ovog betonskog kratera bili
su načičkani spiralnim srebrnim stubovima, sa magnetnim namotajima koji će učvrstiti kraj kabla u
amortizerski okovratnik. Kabl će lebdeti dosta daleko od betonskog dna komore, pridržavan
povlačenjem svoje gornje polovine; prefinjeno uravnotežena orbita, objekt rastegnut od malog
meseca do ove komore, ukupne dužine trideset sedam hiljada kilometara. A samo deset metara u
prečniku.
Pošto je središnja nit bila pričvršćena, sam kabl će lako biti doveden dole, ali ne i brzo, jer je
bilo potrebno da se vrlo pažljivo spusti na konačnna orbitu, u asimptotičnom pristupu. "Biće to kao
Zenonov paradoks", reče Slusinski.
Zato je prošlo više dana od njihove posete dok se završetak kabla nije konačno pojavio na nebu, i
ostao da visi tamo. Tokom sledećih nekoliko nedelja nastavio je da se spušta još sporije, neprestano
prisutan na nebu. Veoma neobičan prizor, zaista; Frenk je od njega osećao laku vrtoglavicu, i svaki
put kada bi ga video vraćao mu se utisak da stoji na dnu okeana. Gledali su u ribarski najlon, crnu nit
koja je visila sa površine mora boje šljive.

Frenk je provodio vreme uspostavljajući sedište Ureda za Mars u gradu, koji je jednog dana dobio
ime Šefild. Osoblje u Barouzu pobunilo se zbog tog poteza, ali on nije obraćao pažnju na njih.
Sastajao se sa američkim operativcima i rukovodiocima projekata zaduženim za različite poslove u
okviru projekata lifta i Šefilda, ili za planiranje naselja u Pavonisu. Amerikanci su bili samo deo
angažovanog osoblja, ali je Čalmers i pored toga bio neprestano zauzet, jer je projekt bio ogroman. A
činilo se da Amerikanci drže najveći deo poslova oko superprovodnika i softvera za vozila lifta,
udeo vredan milijarde dolara, za šta su mnogi smatrali da je zaslužan upravo Frenk, iako su, u stvari,
tu najviše uradili njegova VI i Slusinski, kao i Filis.
Puno Amerikanaca živelo je u naselju pod šatorom istočno od Šefilda, koje se zvalo Teksas,
deleći prostor sa internacionalcima kojima se dopadala ideja za ime, ili su se tu slučajno doseljavali.
Frenk se trudio da se upozna sa što više njih, tako da u trenutku spuštanja kabla budu organizovani u
radnu jedinicu sa jedinstvenom politikom - ili pod njegovom čizmom, kako su to neki tumačili. No,
bili su zadovoljni time, sve dok im je to obezbeđivalo uticaj. Znali su da su manje moćni od
istočnoazijskog komonvelta, koji je pravio školjke za vozila lifta, i od EEZ, koja je konstruisala sam
kabl. Kao i od Praksisa, Ameksa, Armskora i Subarašija.
Konačno je došao dan kada će spustiti kabl. U Šefildu se okupio ogroman broj gostiju; plato
železničke stanice bio je zakrčen daleko preko kapaciteta, jer je imao dobar pogled sa ruba na
kompleks osovine, popularno nazvan Utikač.
Prolazili su sati; završetak crnog stuba polako se spuštao, sve sporije što se više približavao cilju.
Tamo je ostao da visi, ne mnogo veći od središnje niti koja mu je bila vodič; bio je, u stvari, manji
od mlazničnog dela rakete 'Energija'. Stajao je vertikalno na nebu, ali je bio tako tanak, a vizualno
skraćenje tako oštro, da nije izgledao viši od kakvog visokog oblakodera. Veoma uskog i visokog
oblakodera, kule ni na nebu ni na zemlji. Ili crnog stabla drveta, višeg od samog neba. "Trebalo je da
budemo tamo ispod njega, na podu Utikača", reče neko iz njegovog tima. "Ostaće slobodnog prostora
kada se zaustavi, zar ne?"
"Da, samo bi te malo spljeskalo magnetno polje", odvrati Slusinski, ne skidajući pogled sa neba.
Kada se kabl spustio niže, opazili su da je kvrgav od raznovrsnih naprava, i protkan srebrnim
žicama. Prostor ispod njega se smanjivao. Onda završetak nestade u osovini, i šumni mrmor gomile
na stanici postade glasniji. Ljudi su pomno posmatrali TV-ekrane; kamere postavljene u Utikaču
pokazivale su da se kabl zaustavio, deset metara iznad betonskog poda. Tada započe pokret
prihvatnih skela nalik na štipaljke, i stezanje fizičke kragne oko kabla, nekoliko metara iznad
završetka. Sve se dešavalo usporeno kao u snu, i kada se okončalo, činilo se da je kružna prostorija
Utikača iznenada dobila crni krov pogrešnih dimezija.
Iz zvučnika odjeknu ženski glas: "Lift je učvršćen." Začu se kratko klicanje. Ljudi se udaljiše od
televizora i ponovo pogledaše kroz zidove šatora. Objekt je sada izgledao manje neobično nego kada
je visio sa neba; sada je to bila samo reductio ad absurdum marsovske arhitekture, veoma vitak,
veoma visok crni stub. Stabljika pasulja. Neobično, ali ne i dramatično. Skup se razbi u hiljadu
razgovora i raziđe se.
Ne mnogo posle toga, proradiše liftovi. Tokom godina kada je kabl rastao iz Klarka, duž njega su
mileli paukoliki roboti, postavljajući napojne vodove, sigurnosne kablove, generatore,
superprovodničke šine, stanice za održavanje, odbrambene stanice, rakete za podešavanje položaja,
rezervoare sa gorivom i skloništa za slučaj opasnosti na svakih nekoliko kilometara kabla. Ovaj
posao se odvijao istom brzinom kao i gradnja kabla, tako da su malo posle spuštanja kabla vozila već
išla gore-dole, po četiri stotine u svakom smeru, nalik na parazite na vlasi kose. A nekoliko meseci
kasnije, moglo se ići liftom na orbitu. I drugim sa orbite do površine.
I dođoše, pošto ih je sa Zemlje prevezla flota povratnih šatlova, onih velikih svemirskih letelica
što su hitale sistemom Zemlja-Venera-Mars, koristeći tri planete i Mesec kao gravitacione branike za
dočekivanje suludo ubrzanih teretnih pošiljki sa Zemlje i Marsa. Svaki od trinaest postojećih
brodova primao je po hiljadu ljudi, i bili su puni pri svakom dolasku. Počeo je, dakle, neprestani
dotok ljudi koji su pristajali na Klarku i prelazili u liftove, da bi se iskrcali u Utikaču. A onda bi se
razmileli po šetalištima Šefilda, unezvereni i nesigurni na nogama i razrogačenih očiju dok su ih s
mukom usmeravali prema železničkoj stanici, na vozove koji su ih razvozili napolje. Većina ovih
vozova istovarivala je svoj teret u naseljima pod šatorima širom Pavonisa; roboti su uspevali da
dovrše šatore neposredno pred dolazak novog talasa doseljenika, a dovršetak dva cevovoda
obezbedio je snabdevanje Pavonisa vodom, vađenom iz akvifera Kompton ispod Noktis Labirintusa.
Takav je bio prvi smeštaj doseljenika.
A tamo, u Utikaču, na završetku kabla, vagoni liftova tovareni su prečišćenim metalima, platinom,
zlatom, uranom, srebrom; vagoni su potom pristajali uz šinu i ponovo se dizali, polako ubrzavajući do
pune brzine od tri stotine kilometara na sat. Posle pet dana puta stizali su na vrh kabla, i usporavali u
komorama unutar balastnog asteroida Klark, sada sasvim prošupljene gromade ugljeničnog hondrita,
tako protkanog unutrašnjim građevinama i odajama da je više podsećao na svemirski brod nego na
treći mesec Marsa. Bilo je to živo mesto: neprekidna procesija dolazećih i odlazećih brodova, i
posada u večnom tranzitu, a tu je bila i brojno osoblje kontrolora saobraćaja, koji su radili sa
najmoćnijim postojećim VI. Iako su operacije vezane za kabl bile uglavnom kompjuterski
kontrolisane i robotizovane, rađale su se brojne ljudske profesije za upravljanje i nadziranje ovih
postupaka.
Naravno, i medijsko pokrivanje ove nove pojave bilo je pravovremeno i intenzivno, te se na kraju
svima činilo, uprkos deceniji čekanja, da je lift po spuštanju iznikao niotkuda kao Atina.

Međutim, bilo je i nevolja. Frenk je primetio da njegovo osoblje ima sve više posla sa ljudima i
ženama iz šatora, koji su dolazili pravo u njihov ured u Šefildu, došljacima koji su ponekad bili
uzrujani, ponekad bučni i besni, žaleći se na skučeno stanovanje, nedovoljnu zaštitu ili lošu hranu.
Jedan krupni i zajapuren čova sa bezbol-kapom pretio im je prstom, govoreći: "Došle su privatne
kompanije iz viših šatora i nudile zaštitu, ali to su bande koje ucenjuju! Ne smem da vam kažem ni
svoje ime, jer bi naše obezbeđenje moglo da sazna da sam došao ovamo! Hoću da kažem, znam da
postoji crna ekonomija, ali ovo je ludnica! Nismo došli ovamo da nas snađu ovakve stvari."
Frenk je išao gore-dole po uredu, kipeći od besa. Ove tvrdnje očigledno su bile istinite, ali ih je
bilo teško proveriti bez sopstvenog obezbeđenja, to jest jakih policijskih snaga. Kada je čovek
otišao, Frenk je pekao svoje osoblje na tihoj vatri, ali oni nisu mogli da mu kažu ništa novo, što ga je
još više razbesnelo. "Plaćeni ste da me obaveštavate o takvim stvarima, to vam je posao! A šta vi
radite? Sedite tu po ceo dan i gledate vesti sa Zemlje!"
Otkazao je sastanke za taj dan, svih trideset sedam. "Lenja, nesposobna kopilad", reče glasno kad
je izlazio. Otišao je do železničke stanice i uhvatio lokalni voz do nižih naselja da sam vidi šta je
posredi.
Lokalni voz sada se zaustavljao na svakom kilometru padine, u malim komorama od nerđajućeg
čelika koje su služile kao stanice za naselja pod šatorima. Izabrao je jednu da siđe; natpisi u komori
rekli su mu da se naselje zove El Pazo. Izišao je na otvorena vrata hodnika komore.
Ovi su šatori bar imali pogled; to se nije moglo poreći. Niz veliku istočnu padinu vulkana spuštali
su se šina pruge i cevovodi, a oko njih šator za šatorom, poput plikova. Providni materijal starijih
šatora bliže vrhu padine već je dobijao ljubičastu nijansu. U fizičkom pogonu pored stanice glasno su
brujali ventilatori, a odnekud se pridodavao šum hidrazinskog generatora. Ljudi su razgovarali na
španskom i engleskom. Frenk je pozvao ured i naredio da pozovu stan čoveka iz El Paza koji je
došao da se žali; čovek se javio, i Frenk se dogovorio s njim da se nađu u kafeu pored stanice, a
zatim je otišao i seo za jedan od spoljnjih stolova. Muškarci i žene sedeli su za stolovima, jeli i
razgovarali kao svuda. Uskim ulicama brujala su mala električna vozila, većinom natovarena
sanducima. Zgrade u okolini stanice bile su trospratnice i izgledale su montažno, čelikom ojačan
beton, obojen u svetloplavo i belo. Duž glavne saobraćajnice od stanice pružao se drvored mladih
stabala u posudama. Grupice ljudi sedele su na astroturfu, ili su besciljno lutale od izloga do izloga,
ili su žurile, sa torbama na ramenu i kutijama sa hranom, prema stanici. Svi su izgledali pomalo
izgubljeno ili nesigurno, kao da još nisu navikli, ili nisu naučili da hodaju kako treba.
Onaj čovek se pojavio, praćen čitavom gomilom suseda, sve ljudi od dvadesetak godina,
premladih da budu na Marsu, ako je to još uvek važilo; možda je tretman mogao da popravi štetu od
zračenja, da im omogući zdravo potomstvo, ko će znati dok se ne pokuša? Bili su laboratorijske
životinje. Ali to su bili od samog rođenja.
Bilo je neobično stajati među njima kao neki prastari patrijarh, okružen mešavinom
strahopoštovanja i snishodljivosti, kao da im je deda. Nervozno im je rekao da ga povedu u obilazak.
Poveli su ga niz uske ulice, dalje od stanice i viših zgrada, između dugačkih nizova zgrada za koje je
saznao da su, u stvari, AG barake, projektovane kao privremena skloništa u divljini: istraživačke
postaje, ili vodne stanice, ili utočišta za izbeglice. Ovde su bile poređane na desetine u nizu. Padina
vulkana bila je žurno poravnata, pa su mnoge kolibe stajale pod uglom od dva do tri stepena, tako da
su morali da budu oprezni u kuhinjama, rekli su mu, i da paze kako će poređati krevete.
Frenk se raspitivao šta rade. Većina ih je odgovorila da rade kao nosači u Šefildu; istovarivali su
vagone i utovarivali robu u vozove. Te poslove trebalo je da rade roboti, ali je bilo začuđujuće
koliko su još rada obavljali ljudski mišići. Rukovaoci teškom opremom, programeri robota, tehničari
za opravku mašina, piloti mehaničkih kopača, građevinski radnici. Malo njih je izlazilo na površinu;
neki nikad nisu. Kod kuće su radili slične poslove ili su bili nezaposleni. Ovo im je bila prilika.
Gotovo svi su nameravali da se jednog dana vrate na Zemlju, ali su gimnastičke sale bile prepune i
preskupe i oduzimale su suviše vremena, tako da su polako gubili tonus mišića. Govorili su
južnjačkim naglascima koje Frenk nije čuo još od detinjstva; bilo je to kao da sluša glasove iz
prošlog veka, kao da sluša elizabetance. Je li moguće da ljudi još tako govore? Televizija to nije
pokazivala. "Vi ste ovde tol'ko dugo da ne mar'te što ste unutra, al' ja to ne mog' da podnesem." Jaaa
tooo nemogdaaa podneseeem.
Frenk pogleda u kuhinju. "Šta jedete?" upita.
Ribu, povrće, pirinač, tofu. Sve je stizalo u pošiljkama na veliko. Nisu imali pritužbi: hrana im se
činila dobra. Amerikanci, najneosetljivija nepca u istoriji. Samo mi dajte čizburger! Ne, ono što im je
smetalo bio je boravak u zatvorenom prostoru, nedostatak privatnosti, mehanika života, grupno
stanovanje. I problemi nastali iz toga: "Već drugog dana mi ukrali sve stvari." "I meni." "I meni."
Krađe, napadi, iznuđivanje. Kriminalci su dolazili iz naselja pod šatorima, rekli su. Rusi, rekli su.
Belci sa čudnim naglaskom. I poneki crnac, ali ne toliko kao kod kuće. Nedelju dana ranije silovali
su jednu ženu. "Šalite se!" reče Frenk.
 "Kako to mislite, šalimo se?" upita jedna od žena, zgađena.
Na kraju su ga otpratili do stanice. Zastavši na vratima, Frenk nije znao šta da im kaže. Okupilo se
dosta sveta, ljudi su ga prepoznali ili su ih pozvali ili ih je privukla gužva. "Videću šta mogu da
učinim", promrmljao je i šmugnuo kroz vrata komore.
Dok se vozio nazad, prazno je zurio u šatore napolju. Jedan je pokrivao hotele-saće, u tokijskom
stilu. Tamo je moralo biti još više ljudi nego u El Pazu, no jesu li tamošnji stanari marili zbog toga?
Neki ljudi bili su navikli da se prema njima ponašaju kao prema kugličnim ležajevima. Puno ljudi, u
stvari. Ali na Marsu je trebalo da bude drugačije!
Našavši se u Šefildu, žurno je pošao rubnim šetalištem, zureći u tanku vertikalnu nit lifta, ne
obraćajući pažnju na prolaznike, primoravajući neke od njih da mu žurno odskoče sa puta. Jednom je
zastao i osmotrio gomilu oko sebe; u tom trenutku, tu je bilo bar pet stotina ljudi koji su živeli svako
svojim životom. Kada je postalo ovako? Nekada su bili naučna postaja, sa šačicom istraživača,
raštrkanih širom sveta sa kopnenom površinom jednakom Zemljinoj: cela Evroazija, Afrika, Amerika,
i Antarktik, sve to za njih nekoliko. Ta zemlja je još postojala, ali koliko je procenata bilo pod
šatorima i naseljivo? Manje od jedan odsto. A šta je govorila UNOMA? Stiglo je više od milion
ljudi, a drugi su već na putu. Otuda policija i kriminal - ili, tačnije, kriminal bez policije. Milion ljudi
bez zakona, osim zakona korporacija. Linija bilansa. Minimalizovati troškove, maksimalizovati
zaradu. Glatko se kotrljati, na kugličnim ležajevima.

Nedelju dana posle toga, nekoliko šatora na južnoj padini stupilo je u štrajk. Čalmers je čuo za to
na putu u ured; Slusinski ga je svojim pozivom doslovno zaustavio u hodu. Šatori u štrajku bili su
uglavnom naseljeni Amerikancima, i njegovo osoblje bilo je u panici. "Blokirali su stanice i nikome
ne dozvoljavaju da siđe sa vozova, tako da ih je nemoguće kontrolisati ako se na prepad ne zauzmu
komore..."
"Umukni."
Frenk se odvezao južnom prugom do pobunjenih šatora, ne obazirući se na primedbe Slusinskog.
Naložio je, naprotiv, da mu pošalje nekoliko ljudi iz ureda.
Na stanici je stajao tim službe bezbednosti iz Šefilda, ali im on naredi da se popnu na voz i odu.
Poslušali su ga, pošto su se posavetovali sa vlastima u Šefildu. Na vratima ulazne komore se
predstavio i zatražio da uđe, sam. Propustiše ga.
Izišao je na glavni trg ispod šatora, okružen morem gnevnih lica. "Isključite kamere", predložio je.
"Da neometano razgovaramo."
Isključili su kamere. Bilo je kao u El Pazu, različiti naglasci, ali iste pritužbe. Prethodna poseta
omogućila mu je da predvidi njihove reči, da ih izgovori pre njih. Mrko je posmatrao kako im lica
odaju poštovanje njegovim sposobnostima. Bili su tako mladi.
"U pravu ste, situacija nije dobra", reče, pošto ih je ceo sat slušao. "Ali ako budete predugo
štrajkovali, samo će postati gora. Ovamo će poslati snage bezbednosti, i više nećete živeti sa
bandama i policijom, već u zatvoru. Postigli ste svoj cilj, i sada treba da znate kad je vreme za
povlačenje i pregovore. Izaberite grupu koja će vas zastupati i sastavite spisak pritužbi i zahteva.
Navedite sve slučajeve zločina, samo ih zabeležite i dajte žrtvama da potpišu. Umeću da ih
upotrebim. Biće potrebno poraditi u UNOMA-i i kod kuće, jer tamo krše sporazum."
Zastao je da se pribere, da opusti vilicu. "U međuvremenu, vratite se na posao! Brže će vam proći
vreme nego da sedite ovde zabunkerisani, a steći ćete i poene za pregovoranje. Ako ne učinite tako,
mogu vas ostaviti bez hrane i primorati vas. Bolje da to uradite svojom voljom i ostavite utisak
razumnih pregovarača."
 I tako se štrajk okončao. Čak su ga ispratili šturim pljeskom kada se vraćao na stanicu.
Sišao je sa voza obnevideo od besa, gluv za pitanja svojih službenika i slep za njihove neme
poglede idiotske pometenosti, i uzeo da riba šefa službe bezbednosti, koji je bio nadmena budala:
"Da ste vi, iskvareni gadovi, imali bar malo poštenja, ovo se ne bi dogodilo! Vi ste reketaši, a ne
bezbednjaci! Zašto ljude napadaju u šatorima? Zašto plaćaju zaštitu, i gde ste vi kada se to događa?"
"To nije naš posao", odvrati čovek, pobelelih usana.
"Ma 'ajde, a šta jeste vaš posao? Da napunite džepove?" Nastavio je sve dok ovi nisu ustali i
izišli iz vagona, besni na njega koliko i on na njih, ali suviše disciplinovani ili uplašeni da bi mu
uzvratili.
U uredu u Šefildu, išao je iz sobe u sobu, vičući na službenike i obavljajući telefonske razgovore.
Sa Saksom, Vladom i Žanet. Obavestio ih je šta se dešava, i svi su mu dali u suštini isti savet, za koji
je morao da prizna da je dobar. Da se poveze liftom do Klarka i razgovara sa Filis. "Potrudite se da
mi rezervišete mesto", reče on službenicima.
30.
Vozilo lifta bilo je nalik na neku staru amsterdamsku kuću. Visoko i usko, sa svetlom prostorijom
na vrhu, u ovom slučaju komorom providnih zidova sa kupolom, koja je Frenka podsećala na balon-
salon na Aresu. Drugog dana putovanja pridružio se ostalim putnicima (bilo ih je samo dvadesetoro,
jer je u tom smeru bio mnogo manji promet), i odvezli su se malim liftom vozila trideset spratova
više do providnog potkrovlja, da vide prolazak Fobosa. Spoljnji obim prostorije bio je širi od obima
vozila, tako da se moglo gledati i dole. Frenk je posmatrao luk obzorja planete, mnogo belji i gušći
nego kada ga je poslednji put video. Atmosferski pritisak sada je bio sto pedeset milibara, istinski
impresivna vrednost, čak i ako je to bio uglavnom otrovni gas.
Dok su čekali da se pojavi mali mesec, Frenk je zurio u planetu ispod sebe. Tanka strela kabla
bila je uperena pravo prema njoj; činilo se da se penju duž visoke i vitke rakete, neobično izdužene,
koja se pružala kilometrima ispod i iznad njih. Bilo je to sve što će moći da se vidi od kabla. A
kružna narandžasta pozornica Marsa ispod njih izgledala je podjednako pusta kao i prilikom njihovog
prvog spuštanja, pre toliko godina, neizmenjena uprkos svom njihovom majstorisanju. Bilo je
dovoljno pogledati sa malo većeg rastojanja.
Tada im jedan od pilota lifta pokaza Fobos, mutan beli objekt na zapadu. Deset minuta kasnije već
je bio tu, da bi prošišao pored njih zapanjujućom brzinom, krupan siv krompir, bačen brže nego što je
glava mogla da se okrene. Fiju! Ode. Gledaoci u potkrovlju prvo glasno uzdahnuše, pa zažagoriše.
Frenk je uspeo samo da nazre Stikni, kao odsjaj dragulja u steni. I šinu voza oko meseca, nalik na
venčani prsten, kao i nekakve sjajne, srebrne plikove; bilo je to sve čega se sećao iz zamagljene
slike. Prošli su ga na razdaljini od pedeset kilometara, obavestio ih je pilot. Brzinom od sedam
hiljada kilometara na sat. To i nije bilo tako brzo, u stvari; bilo je meteora koji su padali na planetu
brzinom od pedeset hiljada kilometara na sat. Ali dovoljno brzo.
Frenk je sišao u restoran, pokušavajući da zaustavi izmičući prizor u mislima. Fobos: ljudi za
susednim stolom govorili su o tome da bi ga trebalo gurnuti na istu orbitu koju ima Deimos. Sada je
bio izvan puteva, kao neki novi Azori, i samo je smetao kablu. A Filis je od samog početka tvrdila da
bi Mars doživeo istu sudbinu u okviru Sunčevog sistema da nije bilo lifta koji je premostio
gravitacioni bunar; bili bi zaobiđeni, rudari bi se uputili prema asteroidima, bogatim metalima, gde
nije postojao problem gravitacionih bunara. Ili prema Jupiterovim mesecima, Saturnu, spoljnjim
planetama...
Ali ta opasnost sada je bila otklonjena.
Petog dana stigli su nadomak Klarka i usporili. Bio je to asteroid obima dva kilometra, ugljenična
gromada sada oblikovana u kocku. Svaki centimetar njene stranice prema Marsu bio je profilisan i
pokriven betonom, čelikom ili staklom. Kabl je uranjao tačno u središte ove tvorevine; sa obe strane
dodirne tačke kabla i meseca bili su otvori za prolaz vozila lifta.
Kliznuli su u jedan od ovih otvora i glatko se zaustavili. Prostor u koji su ušli podsećao je na
vertikalnu stanicu metroa. Putnici su izišli i razišli se po tunelima Klarka. Njega je dočekao jedan
Filisin pomoćnik i povezao ga malim vozilom kroz lavirint tunela u kamenu. Stigli su do Filisinog
ureda, niza soba sa pogledom na planetu, sa zidovima od ogledala i zelenog bambusa. Iako su bili u
mikrogravitaciji i služili se rukohvatima, stajali su na podu koji je bio određen nameštajem, hrskajući
po njemu u čičak-cipelama. Prilično konzervativna praksa, ali logična na mestu vezanom za Zemlju.
Frenk je na ulazu zamenio cipele čičak-papučama kao i ostali.
Filis je upravo završavala besedu grupici ljudi: "Ne samo jeftin i lak prevoz iz gravitacionog
bunara, već i potisni sistem za odašiljanje tereta širom Sunčevog sistema! Slažete li se da je reč o
izuzetno elegantnom projektu?"
"Da!" odgovoriše ovi.
Izgledala je kao da joj nije više od pedeset godina. Posle izveštačenog predstavljanja - ljudi su
bili iz Ameksa - njih dvoje ostadoše sami. Sačekavši da ostali iziđu, Frenk joj reče: "Savetujem ti da
prestaneš da koristiš taj elegantni projekt da plaviš Mars doseljenicima, jer će ti to eksplodirati u
lice, i izgubićeš uporišnu tačku."
"Oh, Frenk." Nasmejala se. Zaista je privlačno starila: srebrna kosa, zategnuto lice, vitka figura.
Bila je savršeno doterana u kostimu boje rđe i sa zlatnim nakitom, što joj je sa srebrnom kosom
davalo nekako metalni izgled. Čak ga je posmatrala kroz naočare sa zlatnim okvirom, u afektaciji
koja ju je odvajala od okoline, kao da fokusira dvodimenzionu video sliku na staklima naočara.
"Ne možeš da dovlačiš tako mnogo njih tom brzinom", bio je uporan. "Ne postoji infrastruktura za
njih, fizička i kulturna. Zbog toga se razvija najgora vrsta improvizovanih naselja, nalik na izbegličke
ili koncentracione logore, što će sigurno stajati i u zemaljskim izveštajima. Uostalom, znaš da uvek
koriste analogije sa tamošnjom situacijom. A to će ići na tvoju štetu."
Zurila je u tačku tri stope ispred njega. "Većina ljudi to vidi drugačije", izjavi, kao da je soba
puna slušalaca. "Ovo je samo jedan korak na putu prema potpunom prilagođavanju Marsa čovekovim
potrebama. Mars je tu za nas, i mi ćemo ga iskoristiti. Zemlja je očajno prenaseljena, a stopa
smrtnosti i dalje opada. Nauka i religija nastaviće da stvaraju olakšice kao što je to uvek bilo. Ovi
prvi naseljenici možda će morati da izdrže izvesne nedaće, ali one neće dugo trajati. Živeli smo gore
od njih, kada smo stigli."
Iznenađen ovom laži, Frenk je mrko pogleda. Ali ona izdrža njegov pogled. On podrugljivo reče:
"Sediš na ušima!" No, odmah zatim ućuta, jer ga je pomisao uplašila.
Zastao je da se sabere, zureći kroz providni pod u planetu. Pošto su se okretali s njom, uvek su
imali pogled na Tarzis, naravno, a planeta je sa ove visine izgledala kao na starim fotografijama,
narandžasta lopta sa svim čuvenim obeležjima njene čuvenije polulopte: velikim vulkanima,
Noktisom, kanjonima, kršem. Sve je bilo tu, nedirnuto. "Kada si poslednji put bila dole?" upita je.
"L 60. Redovno odlazim dole." Nasmešila se.
"Gde odsedaš kad siđeš?"
"U prenoćištima UNOMA-e." Gde je predano radila na kršenju sporazuma UN.
Ali to joj je bio posao, zadatak koji je dobila od UNOMA-e. Rukovodilac projekta lifta, kao i
glavna spona sa rudarskim koncernima. Kada je dala otkaz na posao u UN, mogla je da bira koji će
posao da radi za njih. Kraljica lifta. Koji je sada bio most za najveći deo marsovske privrede. Biće
joj na raspolaganju celokupni kapital svake transnacionalke sa kojom odluči da sarađuje.
I sve se to videlo, naravno, u načinu na koji je hrskala po svetlucavoj, zastakljenoj odaji, u njenim
osmesima na njegove porazne primedbe. Pa, uvek je bila pomalo glupa. Frenk je stezao zube.
Očigledno je bilo vreme da počne da vitla starim dobrim SAD kao maljem, da proveri imaju li još
onu težinu.
"Većina transnacionalki ima ogromnu imovinu u Državama", reče on. "Ako američke vlasti odluče
da im zamrznu sredstva zbog kršenja sporazuma, to će ih sve usporiti, a neke i srušiti."
"Nikad ne bi uspeo u tome", reče Filis. "Vlada zna da bi je to dovelo do bankrota."
"To je kao da pretiš mrtvacu vešanjem. Još par nula iza brojke znače samo veći stepen njene
nerealnosti, jer se više niko ne trudi da je sagleda. Jedini koji misle da to mogu jesu baš tvoji
funkcioneri transnacionalki. Vlasnici su duga, ali niko drugi ne mari za njihov novac. Mogao bi za
minut da ubedim Vašington u ovo, a onda bi videla kako bi ti se zažarilo pod nogama. Ovako ili
onako, propala bi ti igra." Ljutito je odmahnuo rukom. "Tada bi se neko drugi uselio u ove
prostorije", iznenadna intuicija, "a ti bi se ponovo našla u Podbrežju."
To ju je svakako nateralo da razmisli. Njena lagodna samouverenost dobi izvesnu oštrinu. "Nema
te osobe koja može sama da ubedi Vašington u bilo šta. Tamo dole je živi pesak. Ti ćeš reći svoje, ja
ću reći svoje, i videćemo ko ima više uticaja." Zatim othrska preko sobe, otvori vrata i glasno
pozdravi grupu funkcionera UN.

Tako, dakle. Izgubljeno vreme. Nije bio iznenađen; za razliku od onih koji su mu savetovali da
ode do nje, on sam nije verovao da Filis može da bude razumna. Kao kod većine verskih
fundamentalista, posao je za nju bio deo verovanja; dve dogme uzajamno su se ojačavale, u
zatvorenom sistemu. Razum tu nije imao šta da traži. I mada je možda još verovala u moć Amerike,
bilo je sigurno da ne veruje u Frenkovu sposobnost da je upotrebi. Pa, dozvoljeno je sumnjati;
dokazaće joj da se prevarila.
Na povratku niz kabl, zakazao je video-sastanke na svakih pola sata, petnaest sati dnevno.
Njegove poruke Vašingtonu ubrzo su ga dovele u zamršen niz razgovora, uz kašnjenje zbog
udaljenosti, sa ljudima koje je imao u državnim i trgovinskim službama, i šefovima odgovarajućih
kabineta. Uskoro će imati sastanak i sa novim predsednikom. U međuvremenu su se u oba smera
nizale poruke, i on je skakao iz rasprave u raspravu, odgovarajući sagovornicima prema redosledu
pristizanja signala. Slučaj je tamo dole na Zemlji trebalo graditi kao kulu od karata, od kojih su
mnoge bile obeležene.
Pri kraju puta, kada je kabl postao vidljiv do samog Utikača, odjednom ga obuze neobičan osećaj:
telom mu je prostrujao fizički talas. Osećaj je prošao, i on posle kraćeg razmišljanja zaključi da je to
verovatno bilo otuda što je vozilo, usporavajući, u jednom trenutku dostiglo silu teže od jedne
gravitacije. Kroz um mu prođe slika: trčanje duž dugačkog doka od mokrih, neravnih greda,
poprskanih srebrom ribljih krljušti; čak je osećao i zadah usoljene ribe. Jedan g. Čudno kako je to
telo zapamtilo.
Našavši se u Šefildu, nastavio je sa beskrajnim poslom snimanja poruka i poručavanja pristiglih
odgovora, natezanja sa olinjalim lavovima i snagama u usponu, sve to skrpljeno zajedno u ludačku
košulju rasprava na različitim nivoima. U jednom trenutku, u poznu severnu jesen, dogodilo se da je
istovremeno vodio pedesetak razgovora, kao oni ljudi što igraju šahovsku simultanku sa više desetina
protivnika. No, posle tri nedelje haosa, počeli su da se vide rezultati, pre svega jer je Predsednik
Inkavilja bio lično veoma zainteresovan da stekne bilo kakvo oružje protiv Ameksa, Micubišija i
Armskora. Bio je više nego spreman da se izlane u medijima o svojoj nameri da preispita tvrdnje o
kršenju sporazuma.
To je i učinio, i došlo je do naglog pada deonica u određenim krugovima. Samo dva dana kasnije,
konzorcijum lifta objavio je da je interesovanje za odlazak na Mars toliko poraslo da je potražnja
premašila ponudu. Naravno, podići će cene, jer tako nalaže poslovna logika, ali će takođe morati da
privremeno uspore iseljavanje, dok ne budu dovršena nova naselja i građevinski roboti.
Frenk je prvi put čuo vest u večernjem dnevniku, na televizoru iznad šanka u kafeu gde je jeo
svoju samačku večeru. Vučje se iskezio, žvaćući hranu. "Sad znamo ko je jači u rvanju u živom pesku,
kučko." Dovršio je obrok i izišao u šetnju duž ruba vulkana. Znao je da je to tek prva bitka, i da će rat
biti gorak i dug. Ali svejedno; prijalo je.

A onda su se usred severne zime pobunili stanovnici najstarijeg američkog šatora na istočnoj
padini, isterali sve policajce UNOMA-e i utvrdili se unutra; isto su učinili njihovi susedi Rusi.
Kratko savetovanje sa Slusinskim pružilo je Frenku potrebne informacije. Obe grupe bile su
sastavljene od radnika zaposlenih kod podgrupe Praksisa za putogradnju i oba šatora su usred noći
napale azijske bande, rasekle šatore, ubile po tri čoveka u svakom šatoru i ranile noževima više ljudi.
I Amerikanci i Rusi su tvrdili da su to bile jakuze u rasnoj pomami, ali je Frenku to mirisalo na
jedinice službe bezbednosti Subarašija, malu armiju sastavljenu uglavnom od Korejanaca. U svakom
slučaju, policijski timovi UNOMA-e stigli su na mesto događaja kada su napadači otišli, i našli
šatore u pometnji: zakrpili su oba šatora, a potom su zabranili žiteljima da ih napuštaju. Ovi su
zaključili da su u pritvoru, te su, razgnevljeni ovom nepravdom, provalili iz komora i uništili prugu
koja je prolazila kroz njihove stanice aparatima za zavarivanje, pri čemu je sa obe strane poginulo
nekoliko ljudi. Policija UNOMA-e poslala je velika pojačanja, tako da su radnici u dva šatora bili
pod pravom opsadom.
Besan i pun gađenja, Frenk je još jednom otišao dole da se sam pozabavi problemom. Bio je
prisiljen da prenebregne ne samo uobičajeno protivljenje osoblja, već i zabrane novih činilaca moći
(Helmuta su pozvali nazad na Zemlju), a na stanici je morao da se suoči i sa šefom policije UNOMA-
e, što nije bio lak posao. Nikada pre toga nije morao toliko da se oslanja na ugled prvih stotinu, i to
ga je izluđivalo. Na kraju je jednostavno prošao kroz policijski kordon: ludi starac protiv svih
društvenih ograničenja. I niko se nije drznuo da ga zaustavi, ne ovaj put.
Onaj skup unutra je zaista izgledao opasno na monitorima, ali je on udarao pesnicom po vratima
komore sve dok ga nisu pustili, usred pomamne gomile mladih muškaraca i žena. Prošao je kroz
unutrašnja vrata komore i udahnuo vreli, ustajali vazduh. Toliko ljudi je vikalo uglas da nije mogao
ništa da razabere, ali su ga oni napred prepoznali i očito bili iznenađeni što ga vide tu. Nekoliko njih
ga pozdravi uzvicima.
"U redu! Eto me!" viknu on. Zatim: "Ko govori za vas?"
Nisu imali predstavnika. On žestoko opsova. "S kakvim to budalama imam posla? Bolje bi vam
bilo da naučite sistem, jer ćete inače večno ostati u ovoj vreći. Ili će vas mrtve potrpati u vreće."
Neki od njih počeše da ga vređaju, ali većina je htela da čuje šta će im reći. Nije bilo nikakvog
znaka da će se pojaviti njihov predstavnik, i Čalmers zato viknu: "U redu, razgovaraću sa svima
vama! Posedajte, da mogu da vidim ko govori!"
Nisu hteli da sednu, ali su stajali bez pokreta, okupljeni oko njega, na izlizanom astroturfu glavnog
trga šatora. Čalmers se ljuljao na prevrnutoj kutiji u središtu skupa. Bilo je pozno popodne, i bacali
su dugačke senke niz istočnu padinu, sve do nižih šatora. Upitao ih je šta se dogodilo, i više glasova
mu je opisalo ponoćni napad, i sukob na stanici.
"Bila je to provokacija", reče on kada su završili. "Hteli su da vas izazovu na neki nerazuman
potez, i vi ste naseli, i to na jedan od najstarijih trikova. Naveli su vas da ubijete neke ljude koji
nemaju nikakve veze s napadom, i sada ste ubice koje je opkolila policija! Bili ste glupi!"
Gomila zažagori i poče da ga grdi, ali su neki ćutali. "Ta nazovi policija učestvovala je u tome!"
reče jedan od njih glasno.
"Može biti", reče Čalmers, "ali su vas napale korporacijske snage, a ne neka podivljala banda
Japanaca. Trebalo je da prepoznate razliku ili da se potrudite da je otkrijete! Međutim, vi ste odigrali
baš kako su oni hteli, a policiji UNOMA-e to je dobro došlo, jer je sada na njihovoj strani, bar neki u
njoj. Ali nacionalne armije sada staju na vašu stranu! Zato morate da naučite da sarađujete s njima, da
prepoznate saveznike i da postupate u skladu s tim! Ne shvatam zašto na ovoj planeti ima tako malo
ljudi sposobnih za to. Kao da vam putovanje sa Zemlje ošteti mozak, ili tako nešto."
Neki se zbunjeno nasmejaše. Frenk ih upita kakvi su uslovi života u šatoru. Žalili su se na iste
stvari kao i drugi, i ponovo je bio u prilici da ih preduhitri, da to kaže umesto njih. Onda im je opisao
ishod svog putovanja na Klark. "Postigao sam moratorijum na doseljavanje, a to znači više nego
samo vreme da se izgrade nova naselja. To znači početak nove faze u odnosima SAD i UN. U
Vašingtonu su konačno ukapirali da UN rade za transnacionalke, i sada paze da se poštuje sporazum.
Vašingtonu je ovo u najboljem interesu, i oni su jedini koji to rade. Sporazum je postao deo bitke
koja se vodi, između naroda i transnacionalki. Vi ste takođe u njoj, i zato ste bili napadnuti, ali
morate da znate kome treba da uzvratite, i kako da se povežete sa saveznicima!"
Ovo su propratila smrknuta lica, što je izgledalo logično, te Frenk reče: "Na kraju ćemo pobediti,
znate. Ima nas više nego njih."
Toliko što se tiče šargarepe. Kad je bila reč o štapu, sa ljudima bespomoćnim poput ovih uvek je
bilo lako. "Vidite, ako nacionalne vlade uskoro ne smire situaciju, ako ovde bude još nemira i stvari
počnu da se raspadaju, reći će: do đavola s tim - neka transnacionalke same rešavaju svoje probleme
sa radnom snagom, biće delotvornije u tome. A vi znate šta to znači za vas."
"Siti smo ovoga!" povika jedan čovek.
"Naravno da jeste", reče on. Uperi prst u njih. "Pa, imate li plan kako to da okončate, ili ne?"
Potrajalo je dok ih nije doveo do dogovora. Razoružati se, sarađivati, organizovati se, poslati
peticiju američkoj vladi za pomoć, za pravdu. U suštini, staviti se u njegove ruke. Prirodno što je
potrajalo. U međuvremenu je morao da obeća da će se postarati da reši svaku pritužbu, ispraviti
svaku nepravdu, nadoknaditi svaku štetu. Bilo je besmisleno, opsceno, no on je stegnuo zube i
obećavao. Poučio ih je o odnosima sa medijima i tehnici arbitracije, kako da organizuju ćelije i
komisije, kako da izaberu vođe. Kakve neznalice! Mladi muškarci i žene, pažljivo obrazovani da
budu apolitični, da budu tehničari koji uobražavaju da mrze politiku, što ih je činilo voskom u rukama
njihovih vladara, kao što je oduvek bilo. Njihova zaglupljenost bila je istinski zastrašujuća, i on je
morao da bude oštar prema njima.
Ispratili su ga klicanjem.

Na stanici ga je čekala Maja. Onako iscrpljen, mogao je samo da zuri u nju, u neverici. Posmatrala
ga je preko videa, rekla je. Frenk zavrte glavom; one budale unutra nisu se potrudile ni da isključe
kamere, možda čak nisu bili svesni da one postoje. Svet je, dakle, video sve. A Maja je imala onaj
poznati izraz divljenja na licu, kao da je smirivanje eksploatisanih radnika lažima i sofistikom bilo
najveće junaštvo. Za nju je svakako bilo. U stvari, došla je da primeni iste tehnike u ruskom šatoru,
jer tamo nije bilo napretka, a tražili su njen dolazak. Predsednica PrvoMarsa! Rusi su, znači, bili još
naivniji od Amerikanaca.
Zamolila ga je da pođe s njom, a on je bio suviše premoren da bi vršio analizu štete/koristi takvog
čina. Pristao je grimasom usana. Bilo je lakše postupati po inerciji.
Otišli su vozom do sledeće stanice, probili se kroz kordon policije i ušli. Ruski šator bio je pun
kao štampana ploča. "Imaćeš teži posao nego ja", reče Frenk, pošto se osvrnuo oko sebe.
"Rusi su navikli na to", reče ona. "Ovi šatori ni po čemu se ne razlikuju od moskovskih stanova."
"Da, da." Rusija se pretvorila u neku vrstu ogromne Koreje, gajeći isti brutalni aerodinamični
kapitalizam, savršeno tejlorizovan, sa glazurom demokratije i potrošačkim društvom koje je
prikrivalo huntu. "Neverovatno koliko je malo potrebno da zavedeš gladne."
"Frenk, molim te."
"Zapamti to i sve će ići kako treba."
"Hoćeš li ti da pomogneš ili nećeš?"
"Da, da."

Centralni trg mirisao je na sojin sir, boršč i električne vatre, a gomila je bila mnogo neobuzdanija
i bučnija nego u američkom šatoru, svaki pojedinac bio je prkosni vođa, spreman da se upusti u
besedu. Bilo je mnogo više žena nego u američkom šatoru. Izvalili su prugu i to ih je ohrabrilo,
izazvalo žeđ za novom akcijom. Maja je morala da koristi ručni megafon, i sve vreme dok je
govorila, stojeći na stolici, svetina je kružila oko njih, a učesnici u nekoliko glasnih svađa su je
prenebregavali, kao da je klavirista u nekom noćnom lokalu.
Frenkov ruski bio je zapušten, i razumeo je malo od onoga što je gomila dovikivala Maji, ali je
dosta dobro pratio njene odgovore. Objašnjavala im je moratorijum na doseljavanje, zastoj u
robotskoj gradnji naselja i vodovoda, potrebu za disciplinom, obećavala bolji život ako se sve završi
u redu. Pretpostavljao je da je reč o uobičajenoj propagandi babuški, koja je ipak uspevala donekle
da ih smiri, jer je sada u mnogim Rusima postojala jaka reakcionarna crta; sećali su se kakvi su u
suštini bili društveni nemiri i opravdano strahovali od njih. A bilo je mnogo toga što je mogla da im
obeća, i sve je izgledalo ostvarjivo: veliki svet, malo ljudi, silna prirodna bogatstva, dobri projekti
robotizacije, kompjuterski programi, genske matrice...
Iskoristio je jednu izrazito bučnu raspravu da joj kaže na engleskom: "Ne zaboravi štap."
"Šta?" obrecnula se.
"Štap. Zapreti im. Šargarepa i štap."
Klimnula je glavom. Ponovo im se obratila preko megafona: nezaobilazna činjenica otrovnog
vazduha, smrtonosna hladnoća. Živi su samo zahvaljujući šatorima, i dovodu struje i vode. A ranjivi
su na načine o kojima nisu ni razmišljali, koji tamo kod kuće i ne postoje.
Bila je brza, uvek je bila brza. Vratila se na obećanja. Napred-nazad, štap i šargarepa, povlačenje
uzde, pa kocka šećera. Konačno su i Rusi bili ukroćeni.
Kasnije, dok su se vraćali vozom u Šefild, Maja je brbljala sa nervoznim olakšanjem,
zarumenjenog lica, blistavih očiju, stežući ga za mišicu kad god bi naprasno zabacila glavu i prsnula
u smeh. Ta napeta inteligencija, to omamljujuće fizičko prisustvo... mora da je bio na ivici snage, ili
više uzdrman boravkom u šatorima nego što mu se činilo, ili zbog sastanka sa Filis, jer je osetio kako
se zagreva za nju, što je bilo kao da je zakoračio u saunu posle ledenog dana napolju, sa istim onim
osećajem popuštanja napetosti, sveprožimajućeg spokoja. "Ne znam šta bih radila bez tebe", sipala je
reči, "jer si stvarno dobar u takvim situacijama, tako jasan, čvrst i oštar. Veruju ti zato što ne
pokušavaš da im se dodvoriš ili da ublažiš istinu."
"To najbolje uspeva", reče on, zagledan kroz prozor u promičuće šatore. "Posebno kada im se
dodvoravaš i lažeš."
"Oh, Frenk."
"Istina je. I sama si dobra u tome."
Bio je to primer tropa o kome su govorili, ali Maja to nije primetila. U retorici je postojao naziv
za to, ali nije mogao da ga se seti. Metonimija? Sinegdoha? Ali ona se samo nasmejala i stisnula mu
rame, naslonjena na njega. Kao da nikada nije bilo svađe u Barouzu, da se ne pominje sve ono pre
toga. U Šefildu nije izišla na svojoj stanici, već na njegovoj, i pošla pored njega kroz prostranu rubnu
stanicu, ušla s njim u stan, gde se svukla i istuširala i obukla jedan od njegovih kombinezona, ne
prestajući da priča o danu i situaciji uopšte, kao da su uvek tako radili: izlazak na večeru, supa,
pastrmka, salata, boca vina, naravno, baš kao i svake večeri! Opušteni u stolicama, pili su kafu i
brendi. Političari posle dana provedenog u politici. Vođe.
Konačno se ispraznila, potonula u stolicu, i ćutke ga gledala. A njega to, začudo, nije više činilo
nervoznim; kao da ga je neko polje sile štitilo od toga. Možda izraz njenih očiju. Ponekad se činilo da
je zaista moguće opaziti da li se nekome sviđaš.
Spavala je kod njega. A posle toga je provodila vreme u svom uredu u sedištu PrvoMarsa i u
njegovom stanu, bez ijedne reči o tome šta radi ili šta to znači. I kada bi bilo vreme za počinak,
svukla bi se i legla pored njega, zatim uz njega, topla i opuštena. Dodir celog tela, svega odjednom...
A ako bi on nešto započeo, spremno je uzvraćala; bilo je dovoljno da joj dodirne mišicu. Kao ulazak
u saunu. Bila je tako prijatna, tako smirena. Potpuno različita osoba; pravo čudo. Kao da to nije bila
Maja; a opet je bila tu, šapućući, Frenk, Frenk.
Ali nikada nisu pričali o tome. Tema je uvek bila situacija, dnevne novosti; tu je zaista bilo
napretek građe za razgovor. Nemiri na Pavonisu bili su u privremenom zatišju, ali su problemi
iskrsavali širom planete, i bilo je sve gore: sabotaže, štrajkovi, pobune, sukobi, nemiri, ubistva. A
vesti sa Zemlje prevazišle su i najcrnji humor, i pretvorile se u čistu stravu; u poređenju sa njima,
Mars je bio oličenje reda, mali lokalni vir po strani od bezdana džinovskog vrtloga, koji je Frenku
izgledao kao spirala smrti za sve što zapadne u njega. Svuda su se razgorevali mali ratovi, poput
šibica. Indija i Pakistan upotrebili su atomsko oružje u Kašmiru. Afrika je bila na izdisaju, a na
severu su se natezali oko toga gde prvo da pomognu.
Jednog dana, do njih je stigla vest da je naselje uz mohoul Hefestus, zapadno od Elizijuma,
nastanjeno Amerikancima i Rusima, osvanulo potpuno napušteno. Radio-veza bila je u prekidu, i
kada su ljudi sišli iz Elizijuma da pogledaju, našli su opustelo naselje. Ovo je zapalilo čitav
Elizijum, pa su Frenk i Maja odlučili da vide mogu li nešto lično da pomognu. Pošli su zajedno
vozom do Tarzisa, silazeći u sve gušći vazduh i kamenite ravnice, sada prošarane nanosima snega
koji se nikada nije topio, zrnastog i prljavo ružičaste boje, poleglog uz severnu stranu svake dine ili
stene, nalik na obojenu senku. I dalje, u košmarne, svetlucavo crne nizije Izidisa, gde se tokom
najtoplijih dana leta topio permafrost i potom ponovo ledio u sjajnu crnu glazuru. Tundra u nastanku,
možda čak i močvara. Pokraj prozora voza proletali su čuperci crne trave ili, pak, arktičkog cveća. Ili
je to bilo samo smeće.
Barouz je bio zanemeo i nespokojan, široki travnati bulevari bili su pusti, a njihovo zelenilo
šokantno kao priviđenje, ili kao mrlje svetlosti od gledanja u Sunce. Dok su čekali voz za Elizijum,
Frenk je otišao do stanične garderobe i uzeo svoje stvari iz sobe u Barouzu koje je tu ostavio.
Službenik se vratio sa velikom kutijom, u kojoj je bila samačka kuhinjska oprema, svetiljka, par
kombinezona i beležnica. Nije pamtio ništa od toga. Gurnuo je beležnicu u džep, a ostalo bacio u
kontejner. Protraćene godine; nije se sećao ni jednog jedinog dana. Pregovori o sporazumu, sada
razotkriveni kao čisto pozorište, gde je neko ritnuo nosač iza pozornice i srušio čitave kulise, otkrivši
pravo lice prošlosti na sporednom stepeništu, dva čoveka koji se rukuju i klimoglave.
Ruski ured u Barouzu tražio je da Maja ostane i pozabavi se nekim tamošnjim poslovima, pa je
Frenk sam seo u voz do Elizijuma, a potom se pridružio karavanu rovera koji se uputio prema
Hefestusu. Ljudi u njegovom roveru bili su suzdržani zbog njegovog prisustva, pa ih je ljutito
prenebregavao i čitao svoju staru beležnicu. Uglavnom standardni izbor, serije velikih romana sa tek
ponekim paketom političke filozofije. Sto hiljada naslova; poslednji modeli beležnica imali su
hiljadu puta veću zapreminu, iako je to bilo beskorisno poboljšanje, jer više nije bilo vremena da se
pročita makar jedna knjiga. Izgleda da je u to vreme bio ljubitelj Ničea. Otprilike polovina označenih
odlomaka bila je iz njegovih dela, ali Frenku nije bilo jasno zašto, jer sve je bilo isprazno
naklapanje. A onda je pročitao jedan od koga je zadrhtao: Pojedinac je, u svojoj budućnosti i
prošlosti, otelovljeni usud, zakon za sebe, još jedna neizbežnost svega onoga što jeste i što će biti.
Reći mu 'promeni se' znači tražiti da se sve promeni, čak i u prošlosti...
U Hefestusu se upravo naseljavala nova posada, uglavnom veterani, tehničari i inženjeri, ali
mnogo profinjeniji od pridošlica u Pavonisu. Frenk je razgovarao sa mnogima od njih, raspitujući se
o nestalima, i jednog jutra na doručku, pored prozora koji je gledao na gustu, belu, termalnu izmaglicu
mohoula, jedna Amerikanka, koja ga je podsećala na Ursulu, reče: "Ti ljudi su ceo život gledali
video, to su proučavaoci Marsa, veruju u njega kao u gral, i posvetili su ceo život dolasku ovamo.
Godinama rade i štede, a onda rasprodaju sve da bi kupili mesto za put, zato što nemaju predstavu o
tome šta ih čeka ovde. Zatim dođu ovamo, u ropstvo, ili u najboljem slučaju u staru kolotečinu, na
poslove zbog kojih im se čini da i dalje gledaju Mars na televiziji. Zato nestaju. Jer traže ono zbog
čega su došli ovamo."
"Ali oni ne znaju kako žive oni koji su nestali!" pobuni se Čalmers. "Ne znaju čak ni da li su živi!"
Žena odmahnu glavom. "Kruže priče. Ljudi se pojavljuju. Postoje video-snimci za jednokratnu
upotrebu koji se povremeno prikazuju." Ljudi oko nje potvrdiše njene reči. "A vidimo šta dolazi sa
Zemlje iza nas. Bolje je nestati u unutrašnjosti dok još postoji prilika."
Frenk je vrteo glavom, u neverici. Bila je to ista priča kao ona koju mu je ispričao vežbač na klupi
u rudarskom logoru, ali je zbog nečega zvučala zlokobnije iz usta ove smirene, sredovečne žene.
Te noći nije mogao da zaspi, pa je pozvao Arkadija i dobio ga pola sata kasnije. Arkadije je,
začudo, bio na Olimpus Monsu, u opservatoriji. "Šta misliš da postigneš?" upita Frenk. "Šta misliš da
će se dogoditi ako svi pobegnu u brda?"
Arkadije se iskezi. "Kako - šta? Ostvarićemo ljudskiji život, Frenk. Radićemo da ostvarimo svoje
potrebe, i baviti se naukom, i možda još malo teraformirati. Pevaćemo i igraćemo i šetaćemo na
Suncu, ali ćemo i raditi kao mahniti da se nahranimo, i iz radoznalosti."
"To je nemoguće!" uzviknu Frenk. "Deo smo sveta, ne možemo da bežimo od njega."
"A što da ne? Taj svet o kome govoriš obična je plava, večernja zvezda. Za nas sada postoji samo
ovaj crveni svet."
Frenk odustade, razočaran. Nikada nije uspeo da razgovara sa Arkadijem, nikada. Sa Džonom je
bilo drugačije, no on i Džon su bili prijatelji.
Vratio se vozom u Elizijum. Masiv Elizijuma dizao se nad obzorjem kao ogromno sedlo spušteno
na pustinju; strme padine dva vulkana sada su bile ružičasto bele, duboko pod ledničkim snegovima
koji će se uskoro i pretvoriti u lednike. O naseljima u Elizijumu uvek je razmišljao kao o suprotnosti
onima na Tarzisu; ova su bila starija, manja, disciplinovanija i zdravija. Ali sada su ljudi nestajali na
stotine odjednom; bila je to odskočna daska u nevidljivu naciju, skrivenu u divljini među kraterima.
U Elizijumu su ga zamolili da održi govor grupi tek pristiglih Amerikanaca, jer je to bilo prvo
veče njihovog snalaženja. Govor je bio službeni, ali mu je prethodilo neslužbeno okupljanje, i Frenk
je kao i obično išao okolo i postavljao pitanja. "Naravno da ćemo pobeći, ako bude moguće", reče
mu jedan čovek hrabro.
Odmah se ubaciše i ostali. "Rekli su nam da ne dolazimo ovamo ako volimo da radimo na
otvorenom. Toga nema na Marsu, rekli su."
"Koga su mislili da prevare?"
"Kao da su samo oni videli snimke odavde."
"Ma šta, svaki drugi članak piše o marsovskom podzemlju, i da su to komunisti ili nudisti ili
rozenkrojceri..."
"Utopije, karavani ili pećinski ljudi..."
"Amazonci, lame ili kauboji..."
"Šta je to, da li to svi projektuju svoje maštarije ovde zato što je dole tako loše, kapirate?"
"Možda postoji jedinstven, organizovan svet u senci..."
"To je još jedna grdna maštarija, uopštavajuća maštarija..."
"Istinski vladari planete, zašto da ne? Skriveni, možda pod vođstvom vaše prijateljice Hiroko,
možda ne. Ko zna? Niko ne zna pouzdano, bar ne oni na Zemlji."
 "Sve su to priče. Ovo je najbolja u ovom trenutku, i milioni ljudi na Zemlji primili su se na nju,
postali zavisni. Veliki broj njih želi da dođe, ali samo neki uspeju. A dobar deo onih izabranih
prethodno je prošao kroz čitav proces odabiranja, masno lažući da bi dospeli ovamo."
"Jeste, jeste", reče Frenk tmurno. "Svi smo to radili." To ga je podsetilo na Mišelovu staru šalu;
pošto će svi ionako poludeti...
"I sad ste tu! Šta ste očekivali?"
"Ne znam." Nezadovoljno je odmahnuo glavom. "Ali to su sve iluzije, razumete? Potreba za
izdvajanjem osakatila bi svaku zajednicu. Kada dođete do srži, vidite da su to samo priče."
"Gde su onda svi oni što nestaju?
Frenk nesigurno slegnu ramenima i iskezi se.
Sat kasnije još je mislio o tome. Svi su se preselili u amfiteatar na otvorenom, izgrađen u
starogrčkom stilu, od blokova soli. Polukrug od terasastih belih klupa bio je ispunjen telima koja su
se završavala pažljivim licima u očekivanju njegovog govora, radoznalim da čuju šta će im reći jedan
od prvih stotinu; bio je ostatak prošlosti, lik iz istorije, bio je na Marsu deset godina pre nego što su
se neki u publici rodili, i njegova sećanja na Zemlju bila su iz vremena njihovih dedova, sa one
strane bezdanog i senovitog ponora godina.
Stari Grci svakako su umeli da udese veličinu i razmere za govornika: samo je malo povisio glas,
i svi su ga čuli. Rekao im je neke uobičajene stvari, standardno obraćanje, iseckano i cenzurisano, jer
su ga tužno nagrdili poslednji događaji. Čak ni njemu nije zvučalo naročito povezano. "Vidite", rekao
je, grozničavo sređujući misli dok je govorio, improvizujući, pretražujući lica u gomili, "kada smo
došli ovamo, videli smo mesto koje se razlikovalo, novi svet, i to nas je neizbežno načinilo drugačije
od onih bića kakva smo bili ranije. Nijedno od pravila stare Zemlje više ne važi. Izvesno je da ćemo
stvoriti novo društvo, onakvo kakvo odgovara prirodi stvari. Nastaće iz naših zajedničkih odluka, i
zajedničkog rada. A to su odluke koje donosimo u naše vreme, sada, u ovom trenutku. Ali ako se
izvučete i pridružite skrivenim kolonijama, sami sebe ćete izolovati! Ostaćete ono što ste bili kad ste
došli i nikad se nećete preobraziti u marsovskog čoveka! Osim toga, lišićete nas ostale svog znanja i
doprinosa. Znam iz iskustva kako je to, verujte mi." Ovo ga prostreli bolom, i bio je zapanjen što je
uspeo da ga oseti: "Kao što znate, neki od prvih stotinu bili su prvi koji su nestali, verovatno pod
vođstvom Hiroko Ai. Ni dan danas ne razumem zašto su to učinili. Ali koliko nam je samo
nedostajala njena genijalnost u projektovanju sistema! Mislim da mogu pouzdano reći da je deo naših
trenutnih problema posledica njenog dugogodišnjeg odsustva." Zatresao je glavom, pokušavajući da
sredi misli. "Kada sam prvi put video ovaj kanjon u kome se nalazimo, bio sam s njom. Bilo je to
jedno od prvih istraživanja ove oblasti, kraj mene je bila Hiroko Ai, i kada smo pogledali dole u
kanjon, golog i ravnog dna, rekla mi je: liči na pod sobe." Zurio je u publiku, pokušavajući da se seti
Hirokinog lica. Da... ne. Čudno je kako se čovek seća nečijeg lica sve dok ne pokuša da ga naslika u
mislima, kako se tada okrenu od vas. "Nedostajala mi je. Došao sam ovamo, i teško je poverovati da
je to ono isto mesto, i zato... teško je poverovati da sam je ikada poznavao." Zastao je, pokušao da
izoštri njihova lica. "Razumete li me?"
"Ne!" doviknu neko.
Kroz njegovu zbunjenost probi se iskra starog gneva. "Govorim vam da ovde moramo da stvorimo
novi Mars! Govorim da smo postali neka sasvim drugačija bića, bogamu, i da ovde više ništa nije
isto! Ništa!"
Morao je da odustane, i da se vrati na svoje mesto. Zaređaše drugi govornici, čiji su jednolični
glasovi lebdeli iznad njega dok je sedeo, ošamućen, gledajući prema otvorenom kraju amfiteatra, gde
je bio park sikomora širokih krošanja. Iza njih su se dizale vitke bele zgrade, sa drvećem na
krovovima i terasama. Zelena i bela vizija.
Nije umeo da im kaže. Niko to nije umeo. Samo vreme, i sam Mars. A u međuvremenu će raditi
suprotno onom što je najbolje za njih. Tako je oduvek bilo, ali kako, zašto? Zašto su ljudi tako glupi?
Napustio je amfiteatar i zaputio se kroz park, prema gradu. "Kako ljudi mogu da rade protiv
sopstvenih materijalnih interesa?" upitao je Slusinskog preko zglobne pločice. "To je nenormalno!
Marksisti su bili materijalisti, kakvo je bilo njihovo objašnjenje?"
"Ideologija, ser."
"Ali ako materijalni svet i naš način upravljanja njim određuju sve drugo, otkud onda ideologija?
Šta su rekli, odakle ona dolazi?"
"Neki od njih definisali su ideologiju kao izmišljeni odnos prema stvarnoj situaciji. Priznali su da
je mašta moćna sila u čovekovom životu."
"Ali oni onda nisu ni bili materijalisti!" On opsova, s gađenjem. "Ne čudi me što je marksizam
propao."
"Pa, znate, ser, na Marsu ima puno njih koji za sebe kažu da su marksisti."
"Seru! Isto tako su mogli da se nazovu zoroastristima, jansenistima, ili hegelistima."
"Marksisti su hegelisti, ser."
"Umukni", zareža Frenk i prekinu vezu.
Izmišljena bića, u stvarnom svetu. Nikakvo čudo što je zaboravio na štap i šargarepu, i odlutao u
priču o novom biću i radikalnim razlikama i ostalom sranju. Pokušao je da bude Džon Bun. Da, tako
je! Pokušao je da radi ono što je radio Džon. Ali Džon je bio dobar u tome; Frenk ga je bezbroj puta
gledao kako izvodi svoju magiju, menjajući sve samim načinom na koji je govorio. A za Frenka su
reči bile poput kamenja u ustima. Čak i sada, kada im je baš to bilo potrebno.

Na stanici u Barouzu dočekala ga je Maja i zagrlila ga. Ukočeno je izdržao zagrljaj, sa torbama u
rukama. Na nebu boje sleza izvan šatora nadimali su se čokoladni olujni oblaci. Nije mogao da je
pogleda u oči. "Bio si divan", reče ona. "Svi govore o tome."
"Na jedan sat." Posle čega će doseljenici nastaviti da nestaju. Bio je to svet dela, i reči nisu imale
više uticaja na njih nego zvuk vodopada na tok potoka.
Požurio je do ureda u mezi. Maja je pošla s njim i sve vreme je ćeretala dok se on useljavao u
jednu od soba žuto obojenih zidova na četvrtom spratu. Nameštaj od bambusa, prekrivači i jastuci na
kauču sa cvetnim dezenom. Maja je bila puna planova, vesela, zadovoljna njime. Bila je zadovoljna
njime! Stezao je zube dok ga nisu zaboleli. Od bruksizma je imao svakojake facijalne bolove, koji su
se probijali kroz krunice i hrskavicu viličnih zglobova.
Na kraju je ustao i pošao prema vratima. "Moram da prošetam", reče. Izlazeći, krajičkom oka
opazio je izraz na njenom licu: povređeno iznenađenje. Kao i obično.
Brzim korakom sišao je do travnjaka i zaputio se duž dugačkog niza Barejsovih stubova, čija je
nepravilnost podsećala na kuglaške čunjeve snimljene u letu. Prešavši kanal, seo je za jedan od
spoljnjih stolova, belih i okruglih, u uličnom kafeu, i ceo sat ispijao šolju grčke kafe.
Odjednom opazi da Maja stoji pred njim.
"Šta ti to znači?" upita ona. Pokazala je na sto, i njegovo sumorno lice. "Šta sad ne valja?"
Zurio je u svoju kafu, a onda je pogleda i ponovo se zagleda u šolju. Nemoguće je. U mislima mu
je odzvanjala rečenica od jednako naglašenih reči: Ja sam ubio Džona.
"Sve je u redu", reče. "Na šta misliš?"
Uglovi usana joj se zategoše, učiniše da joj pogled postane podsmešljiv, a lice staro. Uskoro će
napuniti osamdesetu. Prestari su za ovo. Posle dugog ćutanja, ona sede preko puta njega.
 "Slušaj", reče. "Nije me briga šta je bilo u prošlosti." Zaćutala je, i on se osmeli da je pogleda;
zurila je u sto, sa odsutnim izrazom lica. "Šta je bilo na Aresu, mislim, ili u Podbrežju. Ili bilo gde."
Srce mu je tuklo u grudima kao dete koje bi htelo da pobegne. Osećao je hladnoću u plućima.
Nastavila je da govori, ali on nije čuo šta je rekla. Možda zna? Možda zna šta je uradio u Nikoziji?
Nemoguće, jer ne bi bila tu (ili bi?); svejedno, morala bi da zna.
"Razumeš?" upita ona.
Nije znao na šta treba da odgovori. Nemo je gledao u šolju, i ona mu je iznenada izbi zamahom
ruke. Šolja odlete pod susedni sto i razbi se. Beli keramički polukrug drške zavrte se na podu.
"Kažem, jesi li razumeo?"
Paralisan, nastavio je da zuri u ploču stola. U ukrštene, smeđe krugove kafe. Maja se nagnu napred
i zaroni lice u šake. Bila je presavijena preko stomaka, ne dišući.
Konačno udahnu i podignu glavu. "Ne", reče, tako tiho da je isprva pomislio da se obraća sebi.
"Ne govori o tome. Misliš da mi je stalo, i zato radiš sve ovo. Kao da bi sada moglo da mi znači više
nego tada." Podigla je oči i uhvatila njegov pogled. "To je bilo pre trideset godina", reče. "Trideset
pet otkako smo se sreli, i trideset od toga. Više nisam ona Maja Tojtovna. Ne poznajem je, ne znam
šta je mislila i osećala, niti zašto. Bio je to neki drugi svet, drugi život. Ništa mi više ne znači. Ne
osećam ništa za njega. Ovde sam, i to sam ja." Ubola se palcem između grudi. "I znaš šta? Volim te."
Pustila je da se tišina oduži, da njene poslednje reči otplove kao talasi u ribnjaku. Nije mogao da
odvoji pogled od nje; onda se ipak otrgnu i pogleda u blede večernje zvezde iznad glave, puštajući da
mu se njihov položaj ureže u sećanje. Kada je rekla da te voli, Orion je bio visoko na južnom nebu.
Stolica je bila tvrda ispod tebe. Noge su ti bile hladne.
"Neću da mislim ni o čemu drugom", reče ona.
Ne zna; a on zna. Ali svako mora nekako da sagleda svoju prošlost. Bilo im je po osamdeset
godina, i bili su zdravi. Bilo je ljudi starih i sto deset godina, zdravih, poletnih, snažnih. Ko zna
koliko će to trajati? Imaće dugu prošlost za sagledavanje. A dok je trajalo, dok su se godine njihove
mladosti gubile u dalekoj prošlosti, sve te sažižuće strasti tako su se duboko usekle... jesu li to mogli
biti samo ožiljci? A ne unakažavajuće rane, hiljade amputacija?
Ali to nije bila fizička pojava. Amputacije, kastracije, pražnjenje; sve je to bilo u uobrazilji.
Izmišljeni odnos prema stvarnoj situaciji...
"Mozak je čudna životinja", promrmlja.
Nagnula je glavu, radoznalo ga pogledala. On odjednom oseti strah: bile su to njihove prošlosti,
morale su biti, jer inače ne bi bilo njih, i sve što su osećali i govorili u sadašnjosti bilo je samo odjek
prošlosti; kako su onda mogli da znaju, govoreći ono što su govorili, šta zaista osećaju u dubini uma,
ili misle i govore? Nije bilo načina da znaju. Veze su zbog toga bile potpuno zagonetne; događale su
se između podsvesnih umova, i nikako se nije moglo verovati onome što bi procurilo na površinu
misli. Da li je Maja na najdubljem nivou znala ili nije, da li je pamtila ili zaboravila, želela osvetu ili
oprostila? Bilo je nemoguće znati, biti siguran. Nemoguće.
A ipak je sedela tu pred njim, skrušeno, činilo mu se da bi mogao da je razbije kao onu šolju, da
je slomi jednim pokretom prsta. Šta će biti ako se ne bude bar pretvarao da joj veruje? Šta će tada
biti? Kako da je slomi? Mrzela bi ga zbog toga - zato što ju je naterao da se seti prošlosti, učinio da
joj ponovo postane važna. Stoga... jedno od njih mora da nastavi. Da glumi.
Podigao je ruku, sa toliko straha da je pokret podsećao na teleoperaciju. Bio je patuljak u
mehaničkom kopaču, krutom, opipljivom, poznatom kopaču: podigni, odmeri! Levo, stop; nazad, stop,
drži tako. Polako dole. Polako, polako na njenu nadlanicu. Zahvati, ali veoma pažljivo. Šaka joj je
bila tako hladna; kao i njegova.
 Prazno ga je pogledala.
"'Ajde..." Morao je da pročisti grlo. "'Ajde da se vratimo u sobu."

Posle toga je nedeljama bio fizički nespretan, kao da se povukao u neki onostrani prostor, odakle
je morao daljinski da upravlja telom. Teleoperacija. Bio je svestan svakog mišića u telu. Ponekad ih
tako dobro znao da je mogao da se provlači kroz vazduh, ali se najveći deo vremena trzao u hodu kao
Frankenštajnovo čudovište.
Barouz je bio preplavljen lošim vestima; život u samom gradu izgledao je prilično normalno, ali
su video-ekrani donosili slike sveta koji je Frenk jedva prepoznavao. Pobune u Helasu; pokriveni
krater Hjuston proglasio se nezavisnom republikom. Iste nedelje, Slusinski je poslao snimak
američkog sabirnog centra u kome su se svih pet spavaonica dogovorile da pođu u Helas bez
odgovarajućih putnih dozvola. Čalmers je stupio u vezu sa novim rukovodstvom UNOMA-e i dobio
odeljenje policije UN koja će otići tamo; dogodilo se da je deset ljudi uhapsilo njih pet stotina, tako
što su jednostavno premostili kompjuter fizičkog pogona šatora i naredili bespomoćnim žiteljima da
se ukrcaju u vagone voza pre nego što im ispuste vazduh. Voz ih je odvezao u Koroljev, koji je sada u
suštini bio zatvorski grad. Njegov preobražaj u zatvor tek je nedavno postao opšte poznata stvar; bilo
je teško odrediti kada, jer je to dobilo karakter već-i-oduvek, možda zato što su već nekoliko godina
širom planete postojali elementi zatvorskog sistema.
Čalmers je ispitao nekoliko zatvorenika preko videa u njihovim sobama, po dvoje i troje
istovremeno. "Vidite kako su vas lako zarobili", rekao im je. "Tako će biti svuda. Sistemi za
održavanje života tako su osetljivi da ih je nemoguće braniti. Savremena vojna tehnologija čini da je
policijska država čak i na Zemlji ostvarljivija nego ikad, ali ovde je to besmisleno lako."
"Pa, sredili ste nas kad je bilo najlakše", reče jedan šezdesetogodišnjak. "Što je bilo pametno. Ali
kad se jednom oslobodimo, voleo bih da vidim kako ćete nas uhvatiti. U toj situaciji, vaš sistem za
održavanje života podjednako je ranjiv kao i naš, s tim što je vaš vidljiviji."
"Trebalo bi da znate da nije tako! Svi ovdašnji sistemi za održavanje života nepovratno su
povezani sa Zemljom. Ali oni imaju neograničene vojne moći, a mi ne. Ti i tvoji drugari pokušavate
da oživite nekakvu bunu iz mašte, neku vrstu naučnofantastične 1776, u kojoj graničari zbacuju jaram
tiranije, ali ovde to nije tako! Sve analogije su pogrešne, i to obmanjujuće pogrešne, zato što
zaklanjaju istinu, pravu prirodu naše zavisnosti i njihove moći. Ne daju da uvidite da je to fantazija!"
"Siguran sam da ima još mnogo dobrih suseda torijevaca koji na isti način raspravljaju o tome u
kolonijama", reče čovek, smešeći se. "A analogija je, zapravo, valjana iz mnogo razloga. Mi ovde
nismo samo zupčanici u mašini, već slobodni ljudi, većinom običan svet, ali među nama ima i pravih
veličina - već će se pojaviti naši Vašingtoni i Džefersoni, jemčim vam. Kao i Endrjui Džeksoni i
Foresti Mouzbiji, brutalni ljudi koji znaju da ostvare ono što žele."
"To je smešno!" uzviknu Frenk. "Lažna analogija!"
"Pa, više je metafora nego analogija. Postoje razlike, ali nameravamo kreativno da reagujemo na
njih. Nećemo prebacivati muškete preko zidina i skidati vas kao glinene golubove."
"Prebacivaćete rudarske lasere preko zidova kratera? Mislite da se to razlikuje?"
Čovek mahnu prema njemu, kao da ima komarca u sobi. "Pretpostavljam da je pravo pitanje
hoćemo li imati Linkolna."
"Linkoln je mrtav", odreza Frenk. "A istorijska analogija je poslednje pribežište ljudi koji ne
mogu da shvate situaciju u kojoj žive." I prekinu vezu.
Razum je bio beskoristan. Kao i bes, i sarkazam, da se ne pominje ironija. Mogao je samo da
pokuša da ih nadmaši u maštanju. Zato je ustajao na sastancima i činio sve što je mogao, sugerišući
im kakav je Mars bio i kakav je postao, kakvu bi sjajnu budućnost mogao da ima kao kolektivno
društvo, specifično i organski marsovsko po prirodi. "U kome je spaljena šljaka svake zemaljske
mržnje, sve one mrtve navike koje su nas sprečavale da istinski živimo, odvajale nas od stvaranja
koje je jedina prava lepota u životu, bogamu!"
Uzalud. Pokušao je da se sastane sa nekima od nestalih, jednom je čak razgovarao sa grupom njih
telefonom i zamolio ih da dojave Hiroko, ako mogu, da želi hitno da razgovara s njom. Ali kao da
niko nije znao gde se ona nalazi.
A onda je jednog dana dobio poruku od nje, faks koji je stigao sa Fobosa. Bilo bi dobro da
razgovara sa Arkadijem, glasila je poruka. Ali Arkadije je nestao za vreme boravka u Helasu i više
nije odgovarao na pozive. "K'o da igram jebene žmurke", rekao je Frenk gorko Maji jednog dana.
"Jeste li se igrali žmurke u Rusiji? Sećam se da sam se jednom igrao sa nekim starijim dečacima, bio
je sumrak, i oluja nad vodom činila je da bude zaista mračno, a ja sam lutao opustelim ulicama,
svestan da nikada neću pronaći nikog od njih."
"Zaboravi na nestale", posavetovala ga je. "Usredsredi se na one koje možeš da vidiš. Nestali će
ionako motriti na tebe. Nije važno što ih ne viđaš ili što se ne odazivaju."
On zavrte glavom.
Potom naiđe novi talas doseljenika. Dreknuo je Slusinskom da dođe i naredio mu da zatraži
objašnjenje od Vašingtona.
"Izgleda, ser, da je konzorcijum lifta prevratom postao vlasništvo Subarašija, tako da mu se
sredstva sada nalaze u Trinidad Tobagu i više ga ne zanimaju američki interesi. Mogućnosti izgradnje
infrastrukture sada su u skladu sa umerenim tempom doseljevanja, kažu."
"Bog ih ubio!" reče Frenk. "Ne znaju šta će ovim da izazovu!"
Hodao je u krug, škrgućući zubima. Reči su se iskradale iz njega, u nesvesnom monologu: "Vidite,
ali ne razumete. Džon je bio u pravu kad je rekao da postoje elementi marsovske stvarnosti koji ne
mogu da premoste vakuum, ne samo osećaj sile teže, već i osećaj koji imaš kad se probudiš u
spavaonici i odeš do kupatila, a zatim preko puta u trpezariju. Ništa niste shvatili kako treba, vi
umišljeni, zatucani, glupi kučkini sinovi..."
On i Maja pošli su vozom koji se vraćao iz Barouza u Pavonis Mons. Tokom čitavog putovanja
sedeo je pored prozora i posmatrao kako se crvena zemlja diže i spušta, sabija u ravnicu širine pet
kilometara, a zatim širi, penjući se, do četrdeset kilometara, ili stotinu. Ona ogromna izbočina na
planeti, Tarzis. Nešto što se probija iznutra. Slično trenutnoj situaciji. Da, zarobljeni su na površini
izbočine Tarzis marsovske istorije, a vulkani samo što nisu provalili.
Tada se ukaza jedan od njih, Pavonis Mons, divovska planina iz snova, kao da je čitav svet
Hokusaijeva grafika. Frenku nije bilo do razgovora. Izbegavao je da pogleda prema televizoru u
prednjem delu vagona; vesti su se ionako munjevito širile vozom, u uhvaćenim odlomcima okolnog
razgovora ili izrazima lica putnika. Nije bilo potrebno gledati video da se saznaju najvažnije vesti.
Voz je jurio kroz šumu aheronskih borova, sitnog drveća sa stablom poput crnog gvožđa i
cilindričnom krošnjom od iglica. Ali sve su iglice bile žute i opadale su. Čuo je za to, postojao je
neki problem sa zemljištem, suviše soli ili nedovoljno azota, nisu bili sigurni. Ljudi u skafanderima
stajali su oko jednog na lestvicama, koji je uzimao uzorke obolelih iglica. "To sam ja", tiho reče
Frenk Maji, jer je spavala. "Igram se sa iglicama, a bolest je u korenu."
Stigavši u Šefild, počeo je da se sastaje sa novom upravom lifta, istovremeno sa novom rundom
razgovora sa Vašingtonom. Ispostavilo se da je Filis zadržala kontrolu nad liftom, pošto je pomogla
Subarašiju u prevratu.
Onda su čuli da je Arkadije u Nikoziji, samo nekoliko sati vožnje nizbrdo od Pavonisa, i da su on
i njegovi sledbenici proglasili Nikoziju slobodnim gradom, kao što je bilo sa Novim Hjustonom.
Nikozija je postala velika tranzitna stanica za nestale: samo se dokopaš Nikozije i više te niko ne vidi
- bilo je na stotine slučajeva, toliko da je bilo jasno da tu postoji neki sistem, za kontakt i prelazak,
sličan podzemnoj železnici, u koji nije mogla da prodre nijedna uhoda, a kamo li da se iz njega vrati.
"Hajdemo dole da razgovoramo s njim", reče Frenk Maji kada je čuo vest. "Stvarno bih voleo da se
sretnem s njim."
"Nikakve vajde od toga", reče Maja mračno. Ali tamo je trebalo da bude i Nađa, pa je ipak pošla
s njim.
Ćutali su celim putem niz Tarzis, posmatrajući kako kraj njih proleću smrznute stene. U Nikoziji su
propustili voz u stanicu kao da je to sasvim normalna stvar. Ali u maloj grupi koja ih je dočekala nije
bilo Arkadija i Nađe; tu su bili Aleksandar Zalin i Raul. U sedištu gradske uprave pozvali su
Arkadija preko video-veze: sudeći po svetlosti Sunca iza njega, već je bio kilometrima daleko na
istoku. A Nađa, rekli su im, nije ni dolazila u Nikoziju.
Arkadije je izgledao kao i uvek, srdačno i opušteno. "Ovo je bezumlje", reče mu Frenk, besan što
ga nije video uživo. "Ne možete da se nadate uspehu."
"Bogami, možemo", reče Arkadije. "Uvereni smo." Njegova raskošna riđa i seda brada bila je
jasan revolucionarni beleg, činila ga je sličnim mladom Kastru koji se sprema da uđe u Havanu.
"Naravno, bilo bi lakše uz tvoju pomoć, Frenk. Razmisli o tome!"
A tada, pre nego što je Frenk stigao da odgovori, Arkadijevu pažnju privuče nešto izvan ekrana.
Posle tihog dogovora na ruskom, Arkadije se ponovo okrenu njemu. "Žalim, Frenk", reče. "Moram
nešto da obavim. Javiću ti se čim budem mogao."
"Da se nisi usudio da odeš!" povika Frenk, ali veza je već bila prekinuta. "Bogamu!"
Na vezi se pojavi Nađa. Bila je u Barouzu, ali se bila uključila u malopređašnji razgovor. Za
razliku od Arkadija, bila je napeta, odsečna, nespokojna. "Valjda ga ne podržavaš u ovome!" uzviknu
Frenk.
"Ne", reče Nađa. "Ne razgovaramo. Još imamo ovu telefonsku vezu, preko nje sam i saznala gde
ste, ali je više ne koristimo direktno. Nema svrhe."
"Ne možeš da utičeš na njega?" upita Maja.
"Ne."
Frenk opazi da je Maji teško da poveruje u ovo, i jedva se uzdrža od smeha: ne uticati na čoveka,
ne manipulisati njim? Šta je to s Nađom?

Tu noć su prespavali u prenoćištu blizu stanice. Maja se posle večere vratila u gradsku upravu da
razgovara sa Aleksandrom, Dimitrijem, Elenom i Raulom; Frenka to nije zanimalo, za njega je to bilo
gubljenje vremena. Nemirno je hodao oko starog grada, kroz uličice pored zida šatora, prisećajući se
one davne noći. U stvari, prošlo je samo devet godina, iako su izgledale duge kao stotinu. Nikozija
mu je delovala skučeno. Park na zapadnoj uzvisini još je imao dobar pogled na celinu, ali su stvari
bile prekrivene tamom, i jedva je uspevao da nazre ponešto.
U gaju sikomora, sada razgranatih, prošao je pored omalenog čoveka koji je žurio u suprotnom
smeru. Čovek zastade i zagleda se u Frenka, koji je stajao pod uličnom svetiljkom. "Čalmerse!"
uzviknu čovek.
Frenk se okrenu. Čovek je imao mršavo lice, dugačke, zamršene kovrdže, mrku boju kože. Niko od
poznatih. Ali zbog nečega je ipak osećao jezu. "Da?" odseče.
Čovek ga odmeri. "Ne poznaješ me, je li?"
"Ne. Ko si ti?"
 Neznančev kez bio je asimetričan, kao da mu je lice napuklo u ravni vilice. Izgledao je izobličeno
u svetlosti svetiljke, poluludo.
"Ko si ti?" ponovi Frenk.
Čovek podiže prst. "Kada smo se poslednji put sreli, rušio si grad. Ove noći ću ga ja rušiti. Ha!"
Ode, smejući se, i svako oštro "Ha!" bilo je piskavije od prethodnog.
U upravi grada, Maja ga zgrabi za mišicu. "Brinula sam. Ne bi smeo da lutaš sam ovim gradom!"
"Umukni." Otišao je do telefona i pozvao fizičko postrojenje. Sve je bilo u redu. Pozvao je
policiju UNOMA-e i naredio im da postave oružanu stražu u postrojenju i na železničkoj stanici. Još
je ponavljao naređenje nekom na višem mestu u lancu komandovanja, i izgledalo je da će tako ići sve
do vrha nove uprave, kada se ekran zacrne. Osetiše potres pod nogama, i svi alarmi u gradu pisnuše
uglas. Sveopšte, adrenalno driiiing!
Još jedan, mnogo oštriji potres. Zašištaše sva vrata, zatvarajući se; zgrade su se zaptivale, što je
značilo da je napolju došlo do naglog pada pritiska. On i Maja otrčaše do prozora. Iznad Nikozije bio
je oboren šator, negde se spuštao do krovova kao celofan, negde je lepršao na vetru. Ljudi zatečeni
na ulici udarali su o vrata, trčali okolo, rušili se, zgrčeni kao tela u Pompeji. Frenk se okrenu od
prozora; kroz zube mu prostruja vreo bol.
Činilo se da se zgrada uspešno zatvorila. Ispod spoljašnje buke čulo se, ili osećalo, brujanje
generatora. Video-ekrani su bili prazni, što je otežavalo da se poveruje u prizor iza prozora. Majino
lice bilo je zajapureno, ali se dobro držala. "Pao je šator!"
"Znam."
"Ali šta se to dogodilo?"
Nije odgovorio.
Pokušavala je da oživi video-ekrane. "Jesi li proverio radio?"
"Ne."
"Pa?" povisila je glas, iznervirana njegovim ćutanjem. "Hoćeš li mi reći šta se događa?"
"Revolucija", reče on.
Sedmi deo: SENZENI NA
31.
Četrnaestog dana revolucije, Arkadije Bogdanov sanjao je da sedi sa ocem na drvenom sanduku,
ispred male vatre na ivici čistine: bila je to neka vrsta logorske vatre, iako su dugačke i niske zgrade
Ugolija, limenih krovova, bile samo stotinak metara iza njih. Grejali su gole šake na toploti vatre, i
otac mu je još jednom pričao o svom susretu sa snežnim leopardom. Dan je bio vetrovit i vatra je
neravnomerno buktala. Onda iza njih odjeknu protivpožarni alarm.
Bio je to Arkadijev budilnik, navijen na četiri sata posle ponoći. Ustao je i otišao na dugo kupanje
sunđerom. Prizor iz sna vraćao mu se u misli. Od početka ustanka nije imao mnogo sna, tek po par
sati ukradenih tu i tamo, i alarm ga je probudio iz nekoliko snova u dubokom snu, onih koji obično ne
ostaju u sećanju. Bila su to većinom sećanja iz detinjstva, neizmenjena, sećanja koja mu nikada ranije
nisu dolazila. Zbog toga se pitao koliko je bogato pamćenje i nije li ono možda mnogo moćnije od
mehanizma za prizivanje uspomena. Možda čovek pamti svaki sekund svog života, ali samo u
snovima koje buđenje uvek briše? Možda je to neophodno, zbog nečega? I ako je tako, šta bi se
dogodilo kada bi ljudi počeli da žive dve ili tri stotine godina?
Naiđe Žanet Blajleven, zabrinutog lica. "Razorili su Nemezis. Roald je analizirao snimak i
pretpostavlja da su ga pogodili hidrogenskim bombama."
Ušli su u prostrano sedište uprave naselja Kar, gde je Arkadije proveo veći deo prethodne dve
nedelje. Tamo su bili Aleks i Roald; gledali su televiziju. Roald reče: "Televizore, pusti Arkadiju
traku broj jedan."
Slika zatrepta i umiri se: prazan prostor, gusta mreža zvezda, a na sredini ekrana mračan i
nepravilan asteroid, vidljiv uglavnom kao crna senka spram zvezda. Slika je nekoliko trenutaka bila
nepromenjena, a onda na boku asteroida blesnu bela svetlost. Širenje svetlosti i uništenje asteroida
bili su trenutni. "Brzo obavljen posao", primeti Arkadije.
"Postoji snimak iz drugog ugla, sa udaljenije kamere."
Asteroid je na ovom snimku bio izduženog oblika, i mogli se se razaznati srebrni plikovi njegovog
pokretača mase. Tada sevnu bela svetlost, a kada se ponovo ukazalo crno nebo, asteroida više nije
bilo; svetlucanje zvezda na desnoj strani ekrana ukazivalo je na prolazak krhotina, a onda se i one
umiriše. Gotovo. Nikakvog vatrenog oblaka, niti tutnjave na zvučnom zapisu; samo piskavi glas
izveštača, koji je brbljao o propasti pretnje marsovskih pobunjenika sudnjim danom i o dokazanoj
valjanosti koncepta strateške odbrane. Iako je bilo prilično očigledno da su projektili došli iz
Ameksove lunarne baze, lansirani iz šinskog topa.
"Ideja mi se ionako nikad nije dopadala", reče Arkadije. "Bila je to obnova ravnoteže straha."
Roald reče: "Ali ako postoji ravnoteža straha, a onda jedna strana izgubi moć zastrašivanja..."
"Ovo ne znači da smo je izgubili. A njima ovo ovde vredi koliko i nama. Samo se vraćamo na
švajcarsku odbranu." Uništiti ciljeve po izboru i povući se u brda, u gerilsko ratovanje. To mu je bilo
više po ukusu.
"To je slabija taktika", reče Roald otvoreno. Glasao je kao većina, u korist pomeranja Nemezisa
na putanju prema Zemlji.
Arkadije klimnu glavom. Nije se moglo poreći da je jedan od činilaca bio izbrisan iz jednačine.
Međutim, nije bilo jasno da li se odnos snaga promenio ili ne. Nemezis nije bio njegova zamisao;
predlog je dao Mihail Jangel, a grupa na asteroidima sprovela ga je u delo na svoju ruku. Sada su
mnogi od njih bili mrtvi; ubila ih je glavna eksplozija, ili manje eskplozije u pojasu. Sam Nemezis
stvorio je utisak da bi pobunjenici tolerisali ogromna razaranja na Zemlji. Upozorio ih je na to da je
posredi rđava ideja.
 Ali takav je život u revoluciji. Niko nema kontrolu, bez obzira na to šta ljudi govore. Možda je
bila sreća što je tako, naročito ovde na Marsu. Prva nedelja donela je teške borbe, jer su UNOMA i
transnacionalke u poslednjih godinu dana pojačale svoje snage bezbednosti. Brzo su preuzele puno
velikih gradova, i tako bi možda bilo svuda, da se nije pokazalo da ima mnogo više pobunjeničkih
grupa nego što je bilo ko očekivao. Preko šezdeset naselja i stanica proglasilo je nezavisnost:
ustanici su se jednostavno pojavili iz laboratorija i brda i preuzeli vlast. Sada, kada je Zemlja bila sa
one strane Sunca, a najbliži povratni šatl uništen, pod opsadom su se našle snage bezbednosti, bez
obzira na to što su držale velike gradove.
Pozvali su ga iz fizičkog postrojenja. Imali su neke poteškoće sa kompjuterima i hteli su da
Arkadije dođe da pogleda.
Izišao je iz uprave i pošao kroz Menlo Park prema pogonu. Tek je bilo svanulo, i najveći deo
kratera Kar još je bio u senci; u ovom času samo su zapadni zid i visoke betonske zgrade fizičkog
postrojenja bili na Suncu, pozlaćenih pročelja u jarkoj svetlosti jutra. Uz zid kratera penjale su se
šine, nalik na zlatne niti. Senovite ulice grada tek su se budile. Iz drugih naselja i planinskih kratera
došao je veliki broj pobunjenika, koji su spavali na travnjacima grada. Ljudi su se polako dizali u
sedeći položaj, sa nogama još u vrećama za spavanje, naduvenih očiju i raščupane kose. Zbog njih su
i noću održavali dnevnu temperaturu, ali su jutra bila sveža, pa su oni koji su se izvukli iz vreća
čučali oko peći, duvajući u šake, grejući ih na pari iz lonaca sa kafom i samovara, i pogledajući
prema zapadu da vide kada će zraci Sunca stići do njih. Ugledavši Arkadija, počeli su da mu mašu i
više puta su ga zaustavili da čuju njegovo mišljenje o vestima ili da mu daju nekakav savet. Arkadije
je svima veselo odgovarao. Ponovo je osećao onu razliku u vazduhu, onaj utisak da su svi zajedno u
novom prostoru, svi zajedno suočeni sa istim problemima, svi jednaki, svi ozareni (pošto je video
zažarenu grejnu spiralu ispod lončeta sa kafom) elektricitetom slobode.
Počeo je da hoda lakše, govoreći usput u dnevnik zglobne pločice. "Park me podseća na ono što je
Orvel rekao o Barseloni u rukama anarhista; to je euforija novog društvenog ugovora, ili povratak
onom detinjem snu o pravednosti sa kojim smo svi počeli..."
Pločica zazuja i na majušnom ekranu pojavi se Filisino lice, što mu je u ovaj čas bilo mrsko. "Šta
'oćeš?" upita on.
"Nemezis je uništen. Tražimo da se predate pre nego što bude veće štete. Stvar je jednostavna,
Arkadije. Predajte se ili umrite."
Jedva se uzdržao od smeha. Podsećala ga je na zlu vešticu iz filma o Ozu, koja se neočekivano
pojavljuje u kristalnoj kugli.
"To nije stvar za smejanje!" uzviknu ona. On odjednom shvati da je uplašena.
"Poznato vam je da nemamo nikakve veze sa Nemezisom", reče on. "To je besmislica."
"Kako možeš da budeš takva budala!" zaječa ona.
"Nema tu ničeg budalastog. Slušaj, prenesi svojim gospodarima ovo: ako pokušaju da porobe
slobodne gradove, uništićemo sve na Marsu." Švajcarska odbrana.
"Misliš da je to važno?" Usne su joj pobelele, i njeno sićušno lice na ekranu bilo je kao primitivna
maska besa.
"Važno je. Gledaj, Filis, ja sam samo polarna kapa ovoga, samo vrh masivnog podzemnog pokreta
koji se ne vidi, a taj je zaista neizmeran i ima čime da uzvrati ako bude potrebno."
Mora da je pustila da joj šaka padne, jer se slika na njegovom ekranu silovito zaljulja, a zatim
pokaza pod. "Uvek si bio budala", reče njen bestelesni glas. "Još onda na Aresu."
Veza se prekinu.
Arkadije pođe dalje, kroz gradsku vrevu koja više nije izgledala tako veselo. Ako se Filis
plašila...
U fizičkom pogonu bili su zaposleni traženjem kvara. Nekoliko sati ranije, u gradu je počeo da
raste nivo kiseonika, a nije se uključio nijedan signal upozorenja; jedan od tehničara slučajno je
otkrio celu stvar.
Trebalo im je pola sata da pronađu grešku. Bio je izmenjen program. Vratili su stari, ali Tati
Anakin nije bio zadovoljan. "Ma, to mora da je bila sabotaža, a kiseonika i sad ima više nego što bi
trebalo. Pogledaj, napolju u ovom trenutku ima gotovo četrdeset procenata."
"Nije čudo što su jutros svi dobro raspoloženi."
"Ja nisam. Uostalom, to sa raspoloženjem je bajka."
"Jesi li siguran? Prođi još jednom kroz program i proveri šifre korisnika, možda ima još izmena
prikrivenih ovom."
Pošao je nazad u gradsku upravu. Bio je na pola puta kada mu iznad glave odjeknu rezak prasak.
Pogleda uvis i opazi malu rupu na kupoli. Vazduh iznenada dobi neki treperav sjaj, kao da se nalaze u
mehuru sapunice. Zaslepljujući blesak i silovita tutnjava oboriše ga s nogu. Dižući se, vide kako se
sve odjednom pali; ljudi su goreli kao buktinje; ruka mu pred očima buknu u plamen.
32.
Nije bilo teško uništiti gradove Marsa. Ništa teže nego razbiti prozor, ili probušiti balon.
Nađa Černiševska otkrila je ovo dok je čamila u gradskoj upravi Lasvica, naselja čiji je šator bio
probušen jedne rane večeri. Svi preživeli stanovnici sada su se zbili u zgradu uprave ili u fizički
pogon. Proveli su tri dana izlazeći da pokušaju da poprave šator i gledajući televiziju, ne bi li se
nekako obavestili o tome šta se događa. Međutim, vesti sa Zemlje bile su posvećene tamošnjim
ratovima, koji kao da su se pretapali u jedan. Tek bi povremeno došao na red kratak izveštaj o
razorenim marsovskim gradovima. U jednom izveštaju bilo je rečeno da je veliki broj pokrivenih
kratera bio pogođen projektilima ispaljenim sa nekog mesta iza horizonta, i to obično prvo onima sa
kiseonikom i gasovitim gorivima, a odmah zatim nekom potpaljujućom materijom koja je izazivala
eksplozije različitih snaga - od 'protivpešadijskih' i onih koje su razarale kupole do zaista snažnih
eskplozija koje su, zapravo, prekopavale kratere. 'Protivpešadijska' sagorevanja kiseonika kao da su
bila najčešća; infrastruktura je ostajala uglavnom neoštećena.
Naselja pod šatorima bila su još lakše mete. Većina šatora bila je probijena laserskim zracima sa
Fobosa; negde su gađali fizičke pogone vođenim krstarećim raketama; neka naselja osvojile su ove ili
one trupe; zauzele bi kosmodrom, probile gradske zidove oklopljenim roverima, a u retkim
slučajevima to je bio vazdušni desant iz teretnih raketa.
Nađa je posmatrala drhtave video-snimke koji su odavali strah snimatelja, osećajući kako joj se
želudac steže u grudvicu veličine lešnika. "Šta to rade, isprobavaju metode?" uzviknu.
"Sumnjam", reče Jeli Zudov. "Verovatno je reč o različitim grupama sa različitim metodama. Neke
izgleda da nastoje da naprave što manju štetu, a druge kao da se trude da ubiju što više ljudi. Da
naprave mesta za doseljenike."
Nađa okrenu glavu, zgađena. Ustade i pođe prema kuhinji, malo savijena od bola u želucu, sa
očajničkom željom da učini bilo šta. U kuhinji su uključili generator i grejali smrznutu večeru u
mikrotalasnim pećima. Pomogla je da razdele obroke ljudima koji su sedeli u hodniku. Neumivena
lica, prošarana crnim plikovima promrzlina: neki su živo razgovarali, drugi sedeli poput kipova ili
spavali naslonjeni jedni na druge. Bili su to većinom žitelji Lasvica, ali ih je dosla pribeglo iz šatora
i skloništa uništenih iz svemira, ili napadnutih od kopnenih snaga. "Glupo", govorila je jedna stara
Arapkinja suvonjavom starčiću. "Moji roditelji su radili za Crveni Polumesec u Bagdadu kada su
grad bombardovali Amerikanci. Ako imaju nebo, ništa se ne može, ništa! Moramo da se predamo. Što
pre!"
"Ali kome?" upita starčić umorno. "I u čije ime? I kako?"
"Bilo kome, i u bilo čije ime, i radiom, naravno!" žena oštro pogleda Nađu, a ona slegnu
ramenima.
Onda zapišta njena pločica, i začu se užurbani, piskavi telefonski glas Saše Jefremove; vodna
stanica severno od grada odletela je u vazduh, a iz bunara koji je pokrivala sada je šikljala arterska
erupcija vode i leda.
"Odmah dolazim tamo", reče Nađa, potresena. Gradska vodna stanica uzimala je vodu sa donjeg
kraja akvifera Lasvic, jednog od velikih; ako neki od središnjih delova akvifera provali na površinu,
vodna stanica, naselje i čitav kanjon nestaće u katastrofalnoj poplavi - još gore, samo dve stotine
kilometara niže, na padini Sirtisa i Izidisa ležao je Barouz, i bujica bi sasvim lako mogla da stigne
donde. Barouz! Njegovo stanovništvo bilo je suviše brojno za evakuaciju, posebno sada kada je
postao utočište za ratne izbeglice; jednostavno, nisu imali kuda drugde da odu.
"Predati se!" Arapkinja u hodniku bila je uporna. "Svi!"
 "Mislim da to više neće biti moguće", reče Nađa i otrča prema izlaznoj komori zgrade.

Deo nje osećao je beskrajno olakšanje zbog prilike da nešto učini, da više ne čuči u zgradi,
gledajući pustošenja na televiziji, već da nešto učini. Pre samo šest godina, radila je na projektovanju
Lasvica i nadgledala njegovu izgradnju, tako da je imala plan šta da radi. Naselje je bilo pod šatorom
klase Nikozija, sa farmom i fizičkim pogonom u zasebnim građevinama, a vodna stanica bila je dosta
dalje na severu. Svi objekti nalazili su se na dnu velike pukotine od istoka prema zapadu koja se
zvala Arena Kanjon i imala gotovo vertikalne zidove, visoke kilometar i po. Vodna stanica ležala je
samo par stotina metara od severnog zida kanjona, koji je na tom mestu ima poveliku prirodnu terasu
na vrhu. Vozeći se sa Sašom i Jelijem prema vodnoj stanici, Nađa je žurno objasnila osnove plana:
"Mislim da možemo da obrušimo zid na stanicu, i ako uspemo, odron bi trebalo da bude dovoljan da
zatrpa izliv."
"Zar bujica neće naprosto da spere kamenje?" upita Saša.
"Hoće, naravno, ako dođe do potpunog izliva akvifera. Ali ako ga zatrpamo dok je još u obliku
nepokrivenog bunara, istekla voda će se smrznuti u odronjenom materijalu koji će, nadam se, stvoriti
dovoljno tešku branu da je zadrži. Hidrostatički pritisak u ovom akviferu tek je nešto viši od
litostatičkog pritiska stene iznad njega, tako da arterski tok nije toliko jak. Da jeste, već bismo bili
mrtvi."
Zaustavila je rover. Kroz vetrobran su se videle ruševine vodne stanice, pod oblakom retke ledene
izmaglice. Prema njima punom brzinom dojuri rover, odskačući, i Nađa kratko uključi farove i
prebaci radio na zajedničku frekvenciju. Bila je to posada stanice, par koji je živeo u njoj. Zvali su
se Ejndžela i Sem, i bili su u groznici od svega što su doživeli u poslednjih pola sata. Kada su
zaustavili rover pored njihovog i završili svoju priču, Nađa im objasni šta je naumila. "Moglo bi da
uspe", reče Ejndžela. "Sada ništa drugo ne može da ga zaustavi, jer stvarno bije odozdo."
"Moraćemo da požurimo", reče Sem. "To guta stenu neverovatnom brzinom."
"Ako ga ne zapušimo", reče Ejndžela, sa dozom morbidnog oduševljenja, "biće kao kada se
Atlantik prvi put probio kroz gibraltarski tesnac i poplavio mediteranski basen. Bio je to vodopad
koji je trajao deset hiljada godina."
"Nikad nisam čula za to", reče Nađa. "Dođite s nama do litice, da nam pomognete sa robotima."
Još dok su se vozili, uputila je sve gradske građevinske robote iz hangara prema podnožju
severnog zida, odmah pored vodne stanice; kada su se dovezli do mesta, videli su da je nekoliko
bržih robota već stiglo tamo. Ostali su se valjali dnom kanjona prema njima. U podnožju litice koja
se dizala nad njima kao zamrznut talas, svetlucav u svetlosti podneva, nalazila se mala padina. Nađa
se povezala sa kopačima i buldožerima i poslala im uputstva da prokopaju staze kroz padinu; kada su
završili s tim, 'rovci' su se ukopali u liticu. "Vidite", reče Nađa, pokazujući na areološkoj mapi
kanjona koju je prizvala na ekran rovera, "iza ove terase nalazi se velika šupljina. Zbog nje je rub
zida malo nagnut; vidite onu nešto nižu terasu na vrhu? Ako na dno šupljine postavimo sav eksploziv
koji imamo, to bi trebalo da bude dovoljno da sruši terasu, zar ne?"
"Ne znam", reče Jeli. "Vredi pokušati."
Pristigli su i sporiji roboti, noseći raznovrstan eksploziv, preostao od iskopavanja gradskih
temelja. Nađa poče da programira mašine za ulazak u tunele u podnožju litice, i čitav sat nije
postojala za spoljašnji svet. Kada je završila posao, reče: "Sad idemo u grad da izvršimo evakuaciju.
Nisam sigurna koliki će deo litice biti srušen, ali ne želimo da sahranimo sve pod stenjem. Imamo
četiri sata."
"Za ime Boga, Nađa!"
 "Četiri sata." Otkucala je poslednju komandu i pokrenula rover. Ejndžela i Sem radosno uzviknuše
i pođoše za njima.
"Reklo bi se da ne žalite mnogo što odlazite", reče im Jeli.
"Bilo je prokleto dosadno!" reče Ejndžela.
"Mislim da to više neće biti problem."
"Fino."
Evakuacija je bila teška; mnogi nisu hteli da napuste grad, a u roverima jedva da je bilo dovoljno
mesta za sve. Konačno su se svi ukrcali u ovo ili ono vozilo i uputili se odašiljačkim putem prema
Barouzu. Lasvic je opusteo. Nađa je provela jedan sat pokušavajući da pozove Filis preko satelita,
ali sve su veze bile blokirane, verovatno ometajućim signalima. Nađa ostavi poruku na satelitu: "Mi
smo civili u Sirtis Majoru, pokušavamo da sprečimo da akvifer Lasvic potopi Barouz. Stoga nas ne
dirajte!" Neka vrsta predaje.
Nađi, Saši i Jeliju pridružili su se Ejndžela i Sem, i vozili su se uz strme serpentine druma uz
liticu prema južnom rubu Arena Kanjona. Preko puta njih dizao se severni zid; niže, sa leve strane,
ležao je grad, koji je odatle izgledao sasvim normalno; međutim, bilo je očigledno da desno od njih
nešto nije u redu: vodna stanica bila je probijena po sredini debelim belim gejzirom, koji se maglio
kao otvoreni hidrant i padao u krš prljavih crveno-belih blokova leda. Ova nestvarna masa menjala
im se pred očima, nakratko izlažući pogledima crnu, besnu, zapenjenu bujicu, belu paru koja je
kuljala iz crnih pukotina i jurila niz kanjon na vetru. Kamen i prašina Marsove površine bili su toliko
bezvodni da se činilo, kada bi ih zapljusnula voda, da eksplodiraju zahvaćeni silovitim hemijskim
reakcijama; kada bi voda pojurila preko suve zemlje, u vazduh su se dizali veliki oblaci prašine i
mešali se sa ledenom izmaglicom vode.
"Saks će biti zadovoljan", reče Nađa mrko.
Tačno u predviđeno vreme, iz temelja severnog zida suknuše četiri stuba dima. Nekoliko sekundi
ništa se drugo nije dogodilo, i posmatrači razočarano zastenjaše. Ali tada se litica zatrese, i stena
terase kliznu nadole, polako i veličanstveno. Iz podnožja litice podigoše se gusti oblaci dima, a za
njima zavesa izbačenog materijala, kao voda oko urušenog lednika. Rover zatrese duboka rika, i
Nađa ga oprezno odmaknu od južne ivice. Trenutak pre nego što im je ogroman oblak prašine
zaklonio vidik, ugledaše kako ivica odrona guta vodnu stanicu.
Ejndžela i Sem su klicali. "Kako ćemo znati da je uspelo?" upita Saša.
"Čekaćemo da se razbistri vazduh", reče Nađa. "Nadajmo se da će nizvodno bujica imati belu
boju. Bez izliva vode nema kretanja."
Saša klimnu glavom. Sedeli su i posmatrali prastari kamen, čekajući. Nađin um bio je ispražnjen
od misli, a one što su joj se javljale bile su neodređene. Bilo joj je potrebno više akcije, kakvu je
imala u poslednjih nekoliko sati, neka pomna aktivnost koja bi joj pružila priliku za razmišljanje; bio
je dovoljan i trenutak odmora da se svest o situaciji ponovo obruši na nju; razoreni gradovi, posvuda
mnoštvo žrtava. Arkadijev nestanak. I po svemu sudeći, odsustvo kontrole sa obe strane. Nikakvog
plana. Policijske snage rušile su gradove da zaustave pobunu, a pobunjenici su ih rušili da je održe.
To će se završiti potpunim uništenjem, gledaće kako joj se životno delo pretvara u prah, i to bez
razloga! Bez ikakvog razloga.
Nije bila u situaciji da dozvoli sebi da misli. Tamo dole odron je valjda zatrpao vodnu stanicu, a
voda u bunaru bila zaustavljena i smrznuta, pretvorena u kompozitnu branu. Posle toga, ko zna? Ako
je hidrostatički pritisak u akviferu dovoljno visok, možda će nastati novi proboj. Ali ako je brana
dovoljno debela... pa, tu se ionako ništa ne može. Mada, ako bi uspeli da naprave neku vrstu odušnog
ventila, da smanje pritisak na branu...
 Vetar je polako raznosio prašinu. Njeni saputnici radosno uzviknuše; vodne stanice više nije bilo,
pokrio ju je svež, crn materijal odronjenog severnog zida, koji je sada imao veliki luk na rubu. Ali
malo je nedostajalo da stvar ne uspe, jer odron nije bio ni približno veliki koliko je ona očekivala da
će biti; Lasvic je još bio tamo, i činilo se da sloj kamenja na vodnoj stanici uopšte nije debeo. Istina,
potop je bio zaustavljen; dole je ležao nepokretan, grudvast, prljavobeo potez zemljišta, nalik na tok
glečera kroz sredinu klisure. I tek je nešto malo ledene izmaglice izbijalo iz njega. A opet...
"Hajdemo nazad u Lasvic da pogledamo monitore akvifera", reče Nađa.
Vratili su se drumom niz zid kanjona i ušli u garažu Lasvica. Išli su pustim ulicama u hodačima i
šlemovima. Kontrolni centar akvifera nalazio se pored uprave grada. Bilo je neobično videti prazno
njihovo utočište iz poslednjih nekoliko dana.
U centru su očitali podatke dobijene iz brojnih podzemnih senzora. Mnogi više nisu slali signal,
ali oni ispravni pokazivali su da je hidrostatički pritisak u akviferu viši nego ikad, i da još raste. Kao
da to potvrđuje, slab potres zatrese im zemlju pod nogama. Niko od njih nije nikad osetio tako nešto
na Marsu. "Sranje!" reče Jeli. "Ima opet da grune!"
"Moraćemo da probušimo ispusni bunar", reče Nađa. "Nešto kao odušni ventil."
"Ali šta ako provali kao onaj glavni?" upita Saša.
"Ako ga napravimo na gornjem kraju akvifera, ili na sredini tako da preuzme deo toka, trebalo bi
da bude u redu. Onoliko koliko je bila u redu stara vodna stanica, koju je neko verovatno digao u
vazduh, jer nije bilo razloga da i sada ne radi kao pre." Gorko je zatresla glavom. "Moramo da
rizikujemo. Pa ako uspe, uspe. Ako ne, možda ćemo izazvati izliv. Ali ako nešto ne učinimo, čini se
da će ionako doći do izliva."
Odvela je malu družinu niz glavnu ulicu do hangara za robote u garaži i ponovo sela u komandni
centar da ih programira. Standardni postupak bušenja, sa maksimalnim osiguranjem od izliva. Voda
će doći do površine pod arterskim pritiskom, a oni će je tada usmeriti u cevovod, koji će roboti po
njihovim uputstvima postaviti tako da je odvede nekud izvan oblasti Arena Kanjona. Proučili su
topografske mape i usmerili simulirane poplave niz nekoliko kanjona uporednih sa Arenom na severu
i jugu. Videli su da je izliv vode bio ogroman - na Sirtisu se sve slivalo prema Barouzu, i zemljište je
tu bilo poput velike činije. Moraće da odvedu vodu gotovo tri stotine kilometara na sever da bi je
usmerili u sledeći slivni kanal. "Gledajte", reče Jeli, "ako je pustimo u Nili Fose, poteći će pravo na
sever do Utopija Planicije i zalediti se na severnim dinama."
"Saks mora da je oduševljen ovom revolucijom", ponovi Nađa. "Dešavaju se stvari koje mu nikad
ne bi bile odobrene."
"Ali sigurno mu je i propalo dosta projekata", primeti Jeli.
"Kladim se da je ukupno na dobitku, kako on to kaže. Sva ta voda na površini..."
"Moraćemo da ga pitamo."
"Ako ga ikad ponovo vidimo."
Jeli je ćutao. Onda reče: "Stvarno ima tako mnogo vode?"
"Nije reč samo o Lasvicu", odvrati Sem. "Maločas sam gledao vesti - provalili su akvifer Louel, i
došlo je do velike poplave, nalik na one koje su izdubile izlivne kanale. Oteraće nizvodno milione
tona regolita, i ko zna koliko vode. Nezamislivo je."
"Ali zašto?" upita Nađa.
"To je najbolje oružje koje imaju, pretpostavljam."
"Al' im je oružje! Ne mogu da ga upere ili zaustave!"
"Ne. Ali ne mogu ni drugi. Osim toga, razmisli - nestala su sva naselja nizvodno od Louela -
Frenklin, Dreksler, Osaka, Galilej, pa čak i Silverton, mislim. A to su sve bila naselja u posedu
transnacionalki. Osim toga, izgleda da su na udaru mnoga rudarska naselja."
"Znači da obe strane napadaju infrastrukturu."
"Tako je."
Nije imala izbora, morala je da radi. Ponovo ih je uposlila na programiranju robota, i sledeća dva
dana proveli su vodeći robotske ekipe do mesta bušenja i nadzirući početak radova. Bušenje je bilo
jednostavno; trebalo je samo paziti da pritisci u akviferu ne izazovu izliv. Još je jednostavnije bilo
postavljanje cevovoda prema severu: operacija je već godinama bila potpuno automatizovana, ali su
oni za svaki slučaj ipak motrili na opremu. Uz severnu padinu dna kanjona, pa odatle pravo na sever.
Nije bilo potrebe da se uključuju pumpe; arterski pritisak biće sasvim dovoljan da reguliše protok, a
kada toliko opadne da se voda u cevovodu zaustavi, verovatno će prestati opasnost od izliva na
donjem kraju. Kada se, dakle, pokrenu magnezijumski mlinovi, praveći cevi od prašine, kada
viljuškari i utovarivači počnu da nose delove cevi u sastavljač, kada ta velika pokretna zgrada počne
da guta delove i da izbacuje cevovod, polako se krećući trasom, kada druga mašinska neman počne
da obrađuje cev i da je oblaže vazdušnom izolacijom od opiljaka iz rafinerije, kada prvi deo
cevovoda bude zagrejan i pušten u rad - tek će tada proglasiti sistem valjanim i nadati se da će
premostiti tri stotine kilometara. Gradiće se otprilike kilometar cevovoda na sat, dvadeset četiri i po
sata dnevno; ako sve bude u redu, trebaće im dvanaest dana do Nili Fose. Pri toj brzini gradnje,
cevovod će biti gotov ubrzo pošto bude dovršen bunar. Ako brana izdrži toliko dugo, možda će
njihov odušni ventil proraditi.
Barouz je, dakle, bio siguran, ili bar onoliko siguran koliko je bilo u njihovoj moći. Mogli su da
odu. Mogli su, ali nisu znali kuda. Nađa je mlitavo sedela nad svojom podgrejanom večerom, gledala
zemaljske vesti i slušala svoje saputnike kako raspravljaju o viđenom. Bilo je užasno gledati kako su
revoluciju oslikali na Zemlji: ekstremisti, komunisti, vandali, saboteri, crveni, teroristi. Nigde da se
čuju reči pobunjenik ili revolucionar, reči koje bi (bar) polovina žitelja Zemlje opravdala. Ne, bili su
usamljene grupe bezumnih rušilaca i terorista. Nađi nije nimalo pomagalo to što je osećala da u opisu
ima i nešto istine; samo ju je još više žestilo.
"Trebalo bi da se pridružimo jednoj od strana i da pomognemo u borbi!" reče Ejndžela.
"A, ja ne ratujem ni sa kim", reče Nađa nabusito. "To je glupo. Neću to. Popravljaću stvari tamo
gde mogu, ali se neću boriti."
Stiže poruka preko radija. Krater Furnije, udaljen oko osam stotina šezdeset kilometara, imao je
napuklu kupolu. Stanovništvo je bilo zarobljeno u zaptivenim zgradama i nestajalo im je vazduha.
"Pošla bih tamo", reče Nađa. "Tamo je i veliko centralno skladište robota. Pomoću njih mogu da
popravim kupolu, a onda da ih pošaljem u druge opravke dole u Izidisu."
"Kako ćeš stići tamo?" upita Sem.
Nađa razmisli, pa duboko uzdahnu. "Ultralakim, valjda. Na pisti na južnom rubu ima nekoliko onih
novih modela 16 D. To je svakako najbrži način, a možda i najsigurniji, ko zna?" Pogledala je Jelija i
Sašu. "Hoćete li sa mnom?"
"Da", reče Jeli. Saša klimnu glavom.
"I mi bismo s tobom", reče Ejndžela. "Uostalom, bezbednije je sa dva aviona."

Uzeli su dva aviona, napravljena u Spenserovoj fabrici vazduhplova u Elizijumu, oba poslednji
model, nazvan jednostavno 16 D, ultralaki delta-krilni mlaznjak četvorosed, napravljen uglavnom od
aerogela i plastike, opasan za letenje zbog svoje lakoće. Ali Jeli je bio letač sa najvišom obukom, a
Ejndžela je rekla da je i ona, pa su se sledećeg jutra, posle noći provedene na napuštenom malom
aerodromu, ukrcali u avione, odvezli do piste od nabijene zemlje i poleteli pravo u Sunce. Dugo im
je trebalo da se popnu na hiljadu metara.
Planeta ispod njih izgledala je obmanjujuće normalno, njeno rošavo i staro lice bilo je tek malo
više osedelo na severu, kao da je ostarila od parazitske infekcije koja ju je snašla. Ali onda preleteše
Kanjon Arena i videše na njegovom dnu prljavi glečer, reku od izlomljenih blokova leda. Glečer se
često širio, na mestima gde se bujica privremeno zadržavala. Ledeni blokovi ponegde su bili
savršeno beli, ali su češće imali ovu ili onu nijansu boja Marsa, ili su bili zdrobljeni u njihovu
mešavinu, tako da je lednik bio haotični mozaik smrznutih cigala, sumpora, cimeta, uglja, pavlake,
krvi... prosut niz ravno dno kanjona sve do obzorja, udaljenog nekih sedamdeset pet kilometara.
Nađa je zamolila Jelija da odlete malo na sever i pogledaju zemljište preko koga će roboti graditi
cevovod. Odmah pošto su skrenuli sa pravca, uhvatili su jedva čujnu radio-poruku na frekvenciji
prvih stotinu, od En Klejborn i Sajmona Frezijera. Bili su zarobljeni u krateru Peridje, koji je ostao
bez kupole; krater se takođe nalazio na severu, tako da su bili na pravom putu.
Teren iznad koga su leteli tog jutra izgledao je dosta pristupačno za robote; bio je ravan, i mada
posut stenama, nije bilo naglih uzvišenja koja bi predstavljala prepreku. Nešto dalje u ovoj oblasti
počinjale su Nili Fose, isprva veoma postepeno, kao četiri udubljenja koja su se blago spuštala
prema severoistoku poput plitkog otiska dlana. Međutim, sto kilometara dalje na severu, pretvarale su
se u uporedne ponore od po pet stotina metara dubine, razdvojene mrkom zemljom, sa brojnim
ožiljcima kratera - predeo sličan Mesečevom, koji je Nađu podsećao na neuredno gradilište. Još
dalje na severu čekalo ih je iznenađenje: tamo gde je najistočniji deo kanjona zalazio u Utopiju,
videli su da se dogodio još jedan izliv akvifera. Na svom gornjem kraju izliv je bio samo još jedno
udubljenje, velika zemljana činija, razbijena kao stakleni tanjir; nešto niže, zapenjena crna i bela
voda izbijala je iz samog iskidanog zemljišta, komadajući nove blokove i odnoseći ih pred njihovim
očima, u zaparenoj bujici koja je izazivala eksplozije zemljišta preko koga je tekla. Ova jeziva rana
bila je široka najmanje trideset kilometara i pružala se preko horizonta na sever, bez znakova
popuštanja.
Zagledana u prizor, Nađa zamoli Jelija da priđu bliže. "Hteo bih da izbegnem paru", reče Jeli, i
sam opčinjen. Najveći deo belog oblaka sleđene pare kretao se prema istoku, gde je padao na zemlju,
ali je vetar bio nestalan, i ponekad bi se tanak beli zastor podigao pravo uvis, zaklanjajući potez crne
vode i belog leda. Izliv je bio ravan najvećim antarktičkim glečerima, a možda je bio i veći.
Presecao je crveni predeo nadvoje.
"Ovde ima prokleto mnogo vode", reče Ejndžela.
Nađa uključi frekvenciju prvih stotinu i pozva En, dole u Peridjeu. "En, jesi li čula za ovo?"
Opisala joj je prizor preko koga su leteli. "Još izbija, led se kreće, a vide se i potezi otvorene vode.
Boja joj je crna, a povremeno i crvena, znaš."
"Da li se čuje?"
"Aha, ali samo nešto nalik na šum ventilatora i krckanje i pucanje leda. Ali i sami smo prilično
bučni, ovde gore."
"Prokleto mnogo vode!"
"Pa", reče En, "taj akvifer nije od najvećih."
"Kako ih otvaraju? Je li to zaista moguće izvesti?"
"Jeste, kod nekih", reče En. "Oni u kojima je hidrostatički pritisak viši od litostatičkog u suštini
odižu stenu, i brana je kod njih zapravo od smrznutog permafrosta. Ako se kroz njega prokopa okno i
digne se u vazduh, ili se otopi..."
"Ali kako?"
"Pomoću reaktora."
 Ejndžela zazvižda.
"Ali, radijacija!" jeknu Nađa.
"Svakako. Jeste li skoro pogledali brojač? Verujem da su otišla bar tri ili četiri."
"Joj!" uzviknu Ejndžela.
"Toliko ih je zasad." Enin glas imao je onaj odsutni, beživotni ton koji je dobio kada je bila besna.
Kratko je odgovarala na njihova pitanja o poplavi. Izliv ovih razmera izazivao je velike oscilacije
pritiska koje su lomile stenu, a materijal je odnosila silovita bujica, puna gasova, kamenja i mulja.
"Dolazite u Peridje?" upita ona kada su potrošili pitanja.
"Upravo skrećemo na istok", odgovori Jeli. "Hteo bih prvo da osmotrim krater Fv."
"Dobra ideja."
Leteli su dalje. Neverovatni mutljag izliva zašao je iza horizonta, i ponovo su leteli iznad
poznatog prizora kamena i peska. Uskoro se pred njima ukazao Peridje, nizak, izjeden zid kratera. Na
njemu više nije bilo kupole, a okolo su visili iskidani komadi materijala, kao da je pukla mahuna sa
semenjem. Pruga prema jugu blistala se na Suncu poput srebrne niti. Preleteli su luk zida kratera, i
Nađa je osmotrila dvogledom mračne zgrade, psujući u tihom slovenskom napevu. Kako? Ko? Zašto?
Nije bilo načina da se sazna. Odleteli su do piste na suprotnom rubu kratera. Svi hangari bili su
zatvoreni, i morali su da obuku odela i da se povezu malim vozilima preko ivice u naselje.
Svi preživeli žitelji Peridjea bili su zatvoreni u fizičkom pogonu. Nađa i Jeli prošli su kroz
komoru i zagrlili se sa En i Sajmonom, a zatim su se upoznali sa ostalima. Bilo ih je četrdesetak, i
živeli su od zaliha, nastojeći da održe ravnotežu gasova u zaptivenim zgradama. "Šta se dogodilo?"
upita Ejndžela, i oni im poput grčkog hora ispričaše priču, često prekidajući jedni druge: kupola je
pukla kao balon od jedne jedine eksplozije, i nastala je trenutna dekompresija koja je razorila mnoge
zgrade u naselju. Srećom, fizički pogon bio je ojačan, pa je izdržao unutrašnji pritisak vazduha, a oni
unutra su preživeli. Oni koji su se našli na ulicama, ili u drugim zgradama, nisu preživeli.
"Gde je Piter?" iznenada upita Jeli, sa strahom u glasu.
"On je na Klarku", reče Sajmon brzo. "Zvao nas je odmah pošto je sve ovo počelo. Pokušavao je
da dobije mesto u jednom od liftova koji su se spuštali, ali ovde dole je svuda policija, pa
pretpostavljam da je ima dosta i na orbiti. Doći će kad bude mogao. Gore je ionako sigurnije, pa se
zato ne žurim da ga vidim."
Nađu to podseti na Arkadija. Ali tu se ništa nije moglo, pa se odmah latila ponovne izgradnje
Peridjea. Prvo se raspitala za planove preživelih, i kada je videla da sležu ramenima, predložila je
da za početak podignu manji šator nego što je bila kupola, od materijala u građevinskim skladištima
na aerodromu. Tamo je bilo puno konzervisanih starih robota, pa je bilo moguće započeti gradnju bez
većeg opremanja alatom. Ljudi su bili oduševljeni; nisu znali za sadržaj aerodromskih skladišta.
Nađa je na to tresla glavom. "Sve je popisano", reče kasnije Jeliju, "trebalo je samo da potraže
podatke. Ali nisu hteli da razmisle. Umesto toga, gledali su televiziju, gledali i čekali."
"Pa, nije šala izgubiti kupolu na takav način, Nađa. Morali su prvo da se uvere da li je zgrada
bezbedna."
"Biće da je tako."
Osim toga, među njima je bilo malo inženjera i građevinaca. Bili su to uglavnom areolozi nagiba i
rudari, i smatrali su da je izgradnja posao robota. Bilo je teško reći kada bi se sami poduhvatili
obnove, ali pored Nađe, koja je bila tu da kaže šta treba da se uradi i da ih probudi iz apatije kratkim
izlivima poruge, uskoro su svi bili zaposleni. Nađa je nekoliko dana radila osamnaest i dvadeset sati
dnevno, sve dok nije postavila noseći zid i pustila u rad kranove za dizanje šatora iznad krovova, a
onda je pozvala svoje saputnike iz Lasvica da pođu dalje. Oni pristadoše, i otprilike nedelju dana
posle dolaska ponovo uzleteše, ovaj put sa En i Sajmonom u Ejndželinom i Semovom avionu.

Dok su leteli na jug, niz nagib Izidisa prema Barouzu, iz zvučnika radija iznenada poče da
otkucava šifrovana poruka. Nađa je prekopala svoj prtljag i pronašla vreću sa stvarima koju je dobila
od Arkadija, među njima i hrpu diskova; pronašla je onaj koji joj je bio potreban i uključila ga u VI
aviona, a zatim su propustili poruku kroz Arkadijev program za dešifrovanje. Posle nekoliko sekundi,
VI pročita poruku svojim bezličnim glasom:
"U Barouzu je na vlasti UNOMA i zadržava sve koji dođu tamo."
U avionima je vladala tišina dok su zaokretali prema jugu preko praznog ružičastog neba. Ispod
njih se nizija Izidisa spuštala na levu stranu.
En reče: "Hajdemo ipak tamo. Da im lično kažemo da prestanu s napadima."
"Ne", odgovori Nađa. "Hoću da budem slobodna da radim. Ako nas tamo zatvore... Osim toga, ne
misliš valjda da bi zbog nas prestali s napadima?"
En je ćutala.
"Možemo li da stignemo do Elizijuma?" upita Nađa Jelija.
"Da."
I tako skrenuše na istok, ne obraćajući pažnju na pozive kontrole vazdušnog saobraćaja iz
Barouza. "Neće nas juriti", reče Jeli pouzdano. "Gledajte, satelitski radar pokazuje da u okolini ima
puno aviona u vazduhu, previše da bi sve gonili. Uostalom, bilo bi to gubljenje vremena, jer verujem
da je reč o lažnim signalima. Neko je poslao veliki broj bespilotnih modula, što stvara za nas sasvim
zgodnu pometnju."
"Neko se veoma trudi oko ovoga", progunđa Nađa, gledajući ekran radara. U južnom kvadrantu
svetlelo je pet ili šest objekata. "Jesi li to ti, Arkadije? Je l' se to kriješ od mene?"
Prisetila se onog njegovog radio-odašiljača, na koji je maločas naišla u vreći. "Ili to nije ni bilo
skrivanje, već ja nisam htela da vidim."

Odleteli su do Elizijuma i spustili su se u blizini Južne Fose, najvećeg pokrivenog kanjona od

svih. Videli su da je krov još na mestu, ali samo zato, otkrili su potom, jer je u gradu došlo do
dekompresije pre nego što je probušen krov. Stanovnici su bili zarobljeni u nekoliko neoštećenih
zgrada i trudili se da očuvaju farmu. U fizičkom pogonu došlo je do eksplozije, kao i na više mesta u
gradu. Trebalo je uraditi dosta toga, ali su postojali dobri uslovi za obnovu i mnogo preduzimljivija
zajednica nego ona u Peridjeu. Nađa se zato ponovo latila posla, rešena da njime ispuni svaki
trenutak dana. Nije smela da se prepusti dokolici; kad nije spavala, radila je, slušajući ponovo u
mislima stare džez melodije - ništa vezano za priliku, jer takav džez ili bluz nije postojao - po
slučajnom izboru: 'Na sunčanoj strani ulice', 'Novčići sa neba', 'Poljubac od kog se sanja'...
Ti grozničavi dani u Elizijumu pomogli su joj da shvati koliku moć imaju roboti. Iako se godinama
bavila izgradnjom, nikada nije u punoj meri upotrebila tu moć; nije bilo potrebe. Ali sada je trebalo
obaviti na stotine poslova, više nego što je bilo moguće savladati čak i uz maksimalne napore svih,
pa je zato napregla sistem do granice pucanja, kako bi rekli programeri, i bila je svedok koliko je
moćan taj napor, iako je pri tom pokušavala da smisli način da postigne još više. Na primer, oduvek
je smatrala da je daljinsko upravljanje postupak ograničenog dometa, ali je otkrila da ne mora da
bude tako; uz pomoć relejnih satelita mogla je da upravlja buldožerom na drugoj polulopti, što je i
činila, kad god bi uspela da uspostavi dobru vezu. Provodila je svaki sekund u radu; jela je radeći, u
kupatilu čitala izveštaje i programe, i nije spavala sve dok ne bi pala od umora. U tom bezvremenom
stanju upravljala je svima oko sebe, ne obazirući se na njihovo mišljenje ili želje; suočeni sa njenom
monomaničnom usredsređenošću i vladanjem situacijom, ljudi su je slušali.
Uprkos svim ovim naporima, nisu uspevali da urade dovoljno, pa je sve to ostajalo Nađi, koja je
jedina uspevala, kroz besani rad, da maksimalno optereti sistem, održavajući ga neprestano na granici
pucanja. A Elizijum je imao izgrađenu ogromnu robotsku flotu, tako da je bilo moguće istovremeno
raditi na otklanjanju mnogobrojnih problema. Mnogi od njih bili su u kanjonima zapadne padine
Elizijuma. Svi pokriveni kanjoni bili su u ovoj ili onoj meri oštećeni, ali su fizički pogoni bili
uglavnom pošteđeni, i veliki broj preživelih krio se u zgradama koje su opsluživali pomoćni
generatori, kao u Južnoj Fosi. Kada je Južna Fosa bila pokrivena, zagrejana i pod pritiskom, uputila
je ekipe da pokupe sve preživele iz kanjona na zapadnoj padini i da ih dovezu u Južnu, a potom ih je
ponovo poslala napolje na druge zadatke. Ekipe za izgradnju krovova išle su iz kanjona u kanjon, a
njihovi pređašnji žitelji radili su na zemlji, spremajući se za puštanje vazduha. Nađa se u toj fazi
okretala drugim problemima, programiranju alatničara, slanju robota za održavanje duž prekinutih
cevovoda iz Ponora Borealis. "Ko je uradio sve to?" pitala se s gađenjem, dok je jedne večeri
gledala na televiziji snimak pokidanog vodovoda.
Pitanje joj se naprosto otelo, jer inače nije želela da zna. Nije je zanimala suština situacije, već
samo taj cevovod, prekinut tamo među dinama. Ali Jeli je čuo ono što je rekla i odgovorio joj:
"Teško je reći. Zemaljske vesti sada se bave samo Zemljom i tek ponekad puste nešto odavde, a i to
što puste je smušeno. Izgleda da će sledećih nekoliko šatlova dovesti jedinice UN, koje treba da
uspostave red. Ali većina vesti je o Zemlji - rat na Srednjem Istoku, Crnom Moru, u Africi, i gde već
ne. Mnoge zemlje iz Južnog Kluba bombarduju zemlje domaćine transnacionalki, a Sedmorica su
izjavila da će ih braniti. U Kanadi i Skandinaviji hara neki biološki agens..."
"A možda u ovde", prekinu ga Saša. "Jeste li videli onaj snimak iz Aherona? Tamo se nešto
dogodilo, svi prozori naselja su popucali, a zemlja ispod peraja prekrivena je rastinjem nekog čuda, i
niko ne sme da ode tamo i vidi šta je posredi..."
Nađa se isključi iz njihovog razgovora i usredsredi se na problem cevovoda. Kada se vratila u
stvarnost, otkrila je da je svaki robot koga je mogla da nađe zaposlen u izgradnji naselja, da fabrike
punom parom prave nove buldožere, kopače, kipere, nasipače, parne valjke, utovarivače, montažere,
kopače temelja, zavarivače, cementare, plastičare, krovopolagače, sve. Sistem je bio pod punim
opterećenjem, i više nije bilo dodatnog posla za nju. Stoga je obavestila ostale da će ponovo poleteti,
a En, Sajmon, Jeli i Saša odlučili su da pođu s njom; Ejndžela i Sem našli su prijatelje u Južnoj Fosi,
pa su rešili da ostanu.
I njih petoro ukrcaše se u avione i ponovo uzleteše. Ovo se svuda dešavalo, primetio je Jeli; gde
god bi se sreli pripadnici prvih stotinu, ostali bi zajedno.

Dva aviona poletela su na jug, prema Helasu. Kada su nadleteli mohoul Tirena, u blizini Hadriaka
Patere, nakratko su se spustili; kupola naselja uz mohoul bila je probijena, i bila im je potrebna
pomoć u obnovi. Nisu imali raspoloživih robota, ali je Nađa utvrdila da može da pokrene operaciju
pomoću osnovnih sredstava, to jest svojih programa, kompjutera i prečistača vazduha. Ovaj spontani
razvoj mašine bio je još jedan vid njihove moći. Naravno, ovaj put bio je sporiji, ali su njene tri
alatke za samo mesec dana stvorile poslušne nemani od peska: prvo fabrike, potom pogone za
montažu, a onda i same građevinske robote, pokretne mašine, veličine i složenosti gradske četvrti,
koje će raditi svoj posao i kada oni odu. Njihova nova moć bila je zaista zbunjujuća.
No sve to nije bilo ništa u poređenju sa ljudskom destruktivnošću. Petoro putnika letelo je od
ruševine do ruševine, navikavajući se na prizore razaranja i žrtve. To ne znači da su bili neosetljivi
na opasnost koja im je pretila; pošto su preleteli nekoliko oborenih aviona na vazdušnoj liniji Helas-
Elizijum, prešli su na noćne letove. Ovi letovi bili su na mnogo načina opasniji od dnevnih, ali je Jeli
bio mirniji zbog manje izloženosti. Avioni 16 D bili su gotovo nevidljivi za radar i ostavljali su teško
uočljiv trag i na najsnažnijim infracrvenim detektorima. Svi su bili spremni da prihvate rizik ove
neznatne ranjivosti. Nađi je bilo potpuno svejedno da li lete danju ili noću. Trudila se da živi u datom
trenutku, iako su joj misli lutale negde izvan vremena; ošamućena razmerama štete od razaranja,
postajala je razdvojena od osećanja. Želela je samo da radi.
Čak i tako odsutna, zapazila je da je En u još gorem stanju. Naravno, bila je zabrinuta zbog Pitera.
Osim toga, i sama je bila svedok razaranja, iako za nju to nisu bile građevine, već sama zemlja,
poplave, ogromna pustošenja, sneg, zračenje. Ona nije imala posla koji bi je zaokupio. Njen posao
mogao je da bude samo procena štete. Zato nije radila ništa ili je pokušavala da pomogne Nađi tamo
gde je mogla, krećući se okolo kao mehanizam. Dan za danom, radili su na pokretanju obnove
porušenih struktura, mostova, cevovoda, elektrana, pista, naselja. Živeli su u svetu koji je Jeli zvao
Svet Mašina, naređujući robotima kao da su goniči robova ili čarobnjaci, ili pak bogovi, a mašine su
poslušno radile, nastojeći da vrate film vremena i nekim čudom sastave ono što je bilo uništeno.
Luksuz žurbe dozvoljavao im je da budu površni, i bilo je neverovatno koliko su brzo uspevali da
pokrenu izgradnju, i da zatim odlete dalje. "U početku je bila reč", umorno reče Sajmon jedne večeri,
kucajući na svojoj pločici. Dizalica na mostu pokrenu se naspram zalazećeg Sunca. A oni se ponovo
vinuše u nebo.

Započeli su programe konzervacije i zakopavanja tri uništena reaktora, ostajući zbog bezbednosti
iza horizonta i upravljajući radovima preko telekomandi. Posmatrajući radove, Jeli je ponekad
menjao kanal i gledao vesti. Jednom je snimak bio sa orbite: pun kadar diska Tarzisove polulopte, po
danu za sve osim za zapadni rub. Sa te visine nisu se videli tragovi izliva. Međutim, glas komentatora
izjavio je da ih je bilo u svim starim izlivnim kanalima prema severu od Marinerisa do Hrize; slika
postade teleskopski snimak, koji je prikazivao belo-ružičaste trake u oblasti. Konačno kanali, ipak.
Nađa prebaci TV na njihov posao. Toliko toga je bilo uništeno, toliko ljudi ubijeno, ljudi koji su
mogli da žive hiljadu godina - i, naravno, ni glasa o Arkadiju. Već dvadeset dana. Ljudi su pričali da
je možda bio prisiljen da se krije, jer bi ga inače ubili udarom sa orbite. Ali Nađa više nije verovala
u to, osim u trenucima neizdržive žudnje ili bola, dva osećanja koja su prožimala njen opsesivni radni
režim u sasvim novoj mešavini, novostvorenom osećanju koje je mrzela i bojala ga se: želja je
izazivala bol, bol želju - vrelu, divlju želju da sve bude drugačije nego što jeste. Kako je bolna bila
ta želja! Ali kada je dovoljno naporno radila, nije joj ostajalo vremena za nju. Nije stizala da misli,
niti da oseća.
Preleteli su most preko Harmakis Valisa, na istočnoj granici Helasa; bio je oboren. U skladištima
na krajevima svih većih mostova čekali su remontni roboti, koji su se mogli programirati za potpunu
obnovu lukova, iako će biti spori u tome. Putnici su ih pustili u rad, i te večeri, pošto su završili
poslednje programe, seli su u kabine aviona uz podgrejane špagete, i Jeli ponovo uključi kanal sa
zemaljskim vestima. Nije bilo nikakvog programa, samo statički šum i treperava, uništena slika.
Pokušao je da promeni program, ali je na svim kanalima bilo isto. Gust, šištav statički šum.
"Jesu li uništili i Zemlju?" upita En.
"Ma, ne", reče Jeli. "Neko ometa signal. Između nas je ovih dana Sunce, i treba ometati samo
nekoliko predajničkih satelita da bi se prekinula veza."
Sumorno su zurili u uzavreo ekran. U poslednje vreme, lokalni areosinhroni komunikacioni sateliti
padali su kao kruške; bilo je nemoguće odrediti jesu li bili isključeni ili oboreni. Sada, bez
zemaljskih vesti, zaista će biti u mraku. Radio-veza sa površine na površinu bila je prilično
ograničena, zbog bliskih horizonata i nedostatka jonosfere; domet je bio otprilike kao kod interkoma
hodača. Jeli je oprobao više stokastičnih obrazaca rezonancija ne bi li se probio kroz ometajući
signal. Ne, signali su bili nepopravljivo pomešani. Zastenjao je i odustao, pozvavši program za
traženje. Radio je klizio gore-dole po hercnoj skali, prolazeći kroz šištanje i zastajući kod povremene
slabe pravilnosti: bili su to šifrovani otkucaji, nepovratni odlomci muzike. Avetinjski glasovi brbljali
su na nepoznatim jezicima, kao da je Jeli uspeo tano gde je omanuo SETI, i konačno, sad kad je to
postalo besmisleno, uhvatio poruke sa zvezda. Verovatno samo signali rudara na asteroidima. U
svakom slučaju nerazumljivi, beskorisni. Bili su sami na licu Marsa, petoro ljudi u dva aviona.
Bio je to nov i neobičan osećaj, koji se u narednim danima samo pojačao, pošto je sve ostalo isto
i pošto su shvatili da će morati da nastave put sa koprenom bele buke na svim radijima i
televizorima. Osećaj je bio jedinstven, ne samo u njihovom marsovskom iskustvu, već u celom
životu. Ubrzo su otkrili da je gubitak elektronskih informacija bio ravan gubitku jednog od čula; Nađa
je neprestano pogledavala na svoju pločicu, na kojoj je, pre ovog prekida, svakog časa mogao da se
pojavi Arkadije; na kome je mogao da se ukaže neko od prvih stotinu; potom bi podigla pogled sa
malog praznog kvadrata na okolni predeo, odjednom mnogo prostraniji, divljiji i pustošniji nego
ikada pre. Bilo je zastrašujuće. Dokle god je dopirao pogled, ništa osim nazubljenih bregova rđe, čak
i kada bi prilikom jutarnjeg leta avionima tražili jednu od sletnih pista označenih na mapi, koje bi im
se ukazale kao male mrke olovke. Zaista veliki svet! A oni sami na njemu. Više se nije moglo
verovati ni kompjuterskoj navigaciji; morali su da koriste putne odašiljače, čisto nagađanje i vizualne
orijentire, da napeto zure kroz sumrak svitanja ne bi li opazili sledeću pistu u divljini. Jednom su
dobro zašli u jutro pre nego što su pronašli pistu u blizini Dao Valisa; posle toga je Jeli počeo da
sledi pruge, leteći nisko kroz noć i osmatrajući vijuganje srebrne trake pod njima u svetlosti zvezda,
upoređujući signale odašiljača sa mapama.
Na taj način, uspeli su da dolete do široke nizije basena Helas, prateći pistu do Lejkfronta na
Niskoj Koti. A onda se u vodoravnoj crvenoj svetlosti i duačkgim senkama zore na horizontu ukaza
more izlomljenog leda. Prekrivalo je čitav zapadni deo Helasa. More.
Pruga koju su pratili zaranjala je pravo u led. Zaleđena obala bila je nazubljeni haos ledenih
ploča, crnih, crvenih, belih ili ravnomerno plavih, ili raskošne zelene boje žada - i sve su bila
nagomilane zajedno, kao da je plimski talas rasturio kolekciju leptira Velikog Čoveka i ostavio je
razbacanu na goloj obali. Ledeno more pružalo se iza tog prizora i preko obzorja.
Posle dugog ćutanja, En reče: "Mora da su provalili akvifer Helespontus. Taj je bio zaista veliki i
mogao je da se izlije do Niske Kote."
"Znači da je potopljen i mohoul Helas!" reče Jeli.
"Tako je. A voda na njegovom dnu će se grejati. Verovatno dovoljno da površina jezera ostane
nezaleđena. Teško je reći. Vazduh je hladan, ali sa tamošnjim mešanjem vode moralo bi da ostane
čisto mesto. Ako ne na površini, voda će sigurno ostati tečna ispod nje. Zapravo, mora da postoje
jake konvekcione struje. Ali površina..."
Jeli reče: "Uskoro ćemo videti, jer treba da ga preletimo."
"Trebalo bi da se spustimo", primeti Nađa.
"Pa, hoćemo, čim budemo mogli. Osim toga, situacija kao da postaje malo mirnija."
"To je samo posledica nedostatka vesti."
"Hmm."
Pokazalo se da su morali da prelete celo jezero i da se spuste na drugoj strani. Bilo je to sablasno
jutro, provedeno u letu iznad izlomljene površine, slične Arktičkom moru, mada su se ovde ledeni
tokovi maglili kao otvorena vrata zamrzivača i bili obojeni svim bojama spektra, naravno uz
dominaciju crvene, što je samo isticalo povremene nijanse plave, zelene i žute boje, žižne tačke
neizmernog, haotičnog mozaika.
A tamo u središtu - gde se ledeno more, čak i sa njihove visine, pružalo iza obzorja u svim
pravcima - dizao se ogroman oblak pare, visok više kilometara. Pažljivo ga obilazeći, opazili su da
je led ispod njega razbijen u bregove i sante koje su tesno plutale u zapenjenoj crnoj vodi iz koje se
dizala para. Prljavi bregovi su se vrteli, sudarali, prevrtali i podizali čitave zidove crveno-crne
vode; kada bi se ovi zidovi obrušili nazad, od njih su se u koncentričnim krugovima širili talasi,
podižući bregove u prolazu.
U dva aviona vladao je muk dok su putnici zurili u taj krajnje nemarsovski prizor. Konačno, posle
dva nema obilaska stuba pare, poleteše na zapad preko ledene pustoši. "Saks mora da obožava ovu
revoluciju", ponovi Nađa ono što je već jednom rekla, prekinuvši tišinu. "Šta mislite, je li i on
umešan?"
"Sumnjam", reče En. "Verovatno se ne bi usudio da rizikuje svoja ulaganja sa Zemlje. Niti
ustaljeno napredovanje projekta, odnosno neku vrstu kontrole. No, sigurna sam da je procenjuje po
tome kako utiče na teraformiranje. Ne prema broju žrtava, ili razmerama štete, već prema uticaju na
projekt."
"Zanimljiv ogled", reče Nađa.
"Ali težak za izradu modela", reče En. Obe su morale da se nasmeju.

Oni o đavolu... spustili su se zapadno od novog mora (Lejkfront je bio potopljen) i proveli čitav
dan odmarajući se, a sledeće noći, dok su pratili prugu na severozapad prema Marinerisu, preleteli su
odašiljač koji je treptao S.O.S. na Morzeu. Kružili su oko njega do zore, a onda su se spustili na samu
prugu, odmah iza onesposobljenog rovera. Pored rovera je stajao Saks, u hodaču, šaljuči ručno
S.O.S. preko odašiljača.
Saks se popeo u njihov avion i polako skinuo šlem, žmirkajući, napućenih usta, isti kao uvek.
Umoran, ali sa izrazom pacova koji je pojeo kanarinca, kako ga je kasnije En opisala Nađi. Malo je
govorio. Proveo je tri dana na pruzi, u neispravnom roveru; pruga nije radila, a rover nije imao
rezervno gorivo. Lejkfront je zaista bio potopljen: "Spremao sam se da pođem u Kairo", rekao im je
Saks, "da se nađem sa Frenkom i Majom, jer njih dvoje misle da bi pomoglo ako bi se prvih stotinu
okupili i tako stvorili uticajno telo za pregovore sa policijom UNOMA-e, da pokušaju da je
zaustave." Bio je pošao i stigao je do prvih bregova Helespontusa kada je termalni oblak mohoula
Niske Kote odjednom požuteo i digao se dvadeset hiljada metara u nebo. "Dobio je oblik pečurke
kao kod atomske eksplozije, ali sa manjom kapom", naglasio je. "Gradijent temperature u našoj
atmosferi nije tako visok."
To ga je navelo da se vrati do ivice basena da osmotri poplavu. Voda koja je tekla basenom sa
severa bila je crna, ali se postepeno pročišćavala i maltene odmah se ledila u širokim potezima,
svuda osim u okolini Lejkfronta, gde je ključala "kao voda na štednjaku. Termodinamika je tamo neko
vreme bila prilično složena, ali je voda dosta brzo ohladila mohoul i..."
"Umukni, Sakse", reče En.
Saks podiže obrve i ode da pojača snagu radio-prijemnika u avionu.

Leteli su dalje, sada njih šestoro, Saša i Jeli, En i Sajmon, Nađa i Saks: šestoro od prvih stotinu,
okupljeni nekom vrstom magnetizma. Te noći bilo je toliko toga za priču, informacija, glasina,
nagađanja. Ali Saks je imao malo toga da doda ukupnoj slici. Bio je odsečen od vesti kao i oni. Nađa
ponovo zadrhta kao zbog oduzetog čula, shvativši da je reč o problemu koji neće nestati sam od sebe.
 Sledećeg jutra, u samu zoru, spustili su se na pistu u Bekhajsenu, gde ih je dočekala desetina ljudi
sa policijskim ošamućivačima. Cevi su im bile uperene u zemlju, ali su bespogovorno ispratili
šestorku do hangara u zidu kratera.
U hangaru je bilo još ljudi, i skup je neprestano rastao. Na kraju ih se okupilo pedesetak, među
njima oko trideset žena. Bili su savršeno učtivi, a kada su saznali njihova imena, čak i ljubazni.
"Morali smo da proverimo o kome je reč", objasni jedna krupna žena sa snažnim jorkširskim
naglaskom.
"A ko ste vi?" upita Nađa otvoreno.
"Mi smo iz Koroljeva", reče žena. "Pobegli smo odande."
Odveli su putnike u salu za obedovanje i počastili ih obilnim doručkom. Kada su svi posedali,
ljudi su uzeli magnezijumske bokale i sipali onima oko sebe sok od jabuke dok nisu svi bili usluženi.
Potom su, uz palačinke, dve grupe ispričale svoje priče. Ljudi iz Bekhajsena pobegli su iz Koroljeva
u prvim danima ustanka i zašli duboko na jug, sa namerom da nastave u južnu polarnu oblast. "To je
velika pobunjenička teritorija", reče im žena iz Jorkšira (kasnije su saznali da je, zapravo, Finkinja).
"Tamo su izgrađene predivne uvučene terase, znate, zapravo dugačke otvorene pećine, prosečne
dužine nekoliko klikova i dosta duboke. Savršene za sakrivanje od satelita, ali i prostrane. Dole
stvaraju život sličan onom pećinskih Kromanjonaca. Divno je, zaista." Činilo se da su ove pećine
bile legenda u Koroljevu, i puno je zatvorenika govorilo da će se ponovo sastati tamo ako ikad dođe
do proboja.
"Vi ste, dakle, Arkadijevi?"
"Čiji?"
Ispostavilo se da su sledbenici biologa Šnelinga, koji je prema opisu bio neka vrsta crvenog
mistika, zatvorenog u Koroljevu s njima, gde je i umro, pre nekoliko godina. Držao je predavanja na
ručnim pločicama u Tarzisu, veoma popularna, pa su posle njegovog hapšenja mnogi postali njegovi
učenici. Reklo bi se da ih je podučavao nekoj vrsti marsovskog komunalizma, zasnovanog na
načelima lokalne biohemije; ljudi u Bekhajsenu nisu bili sasvim ubeđeni u to, ali su sada bili
slobodni i nadali su se da će se udružiti sa drugim pobunjeničkim grupama. Uspeli su da uspostave
vezu sa špijunskim satelitom, programiranim da radi u dirigovanim mikromlazevima; takođe su
uspeli, nakratko, da uhvate kanal koji su koristile snage bezbednosti na Fobosu. Zato su imali poneku
novost. Ispričali su da transnacionalke i policijske snage UNOMA-e koje su pristigle poslednjim
šatlom koriste Fobos kao osmatračnicu i bazu za napade. Iste snage kontrolisale su lift, Pavonis Mons
i najveći deo Tarzisa; opservatorija na Olimpus Monsu se pobunila, ali je bila spaljena sa orbite;
snage bezbednosti transnacionalki gotovo su potpuno zauzele Veliki Nagib, i time praktično presekle
planetu na dva dela. A rat na Zemlji je trajao, mada se činilo da najviše besni u Africi, Španiji i na
granici SAD i Meksika.
Smatrali su da je beskorisno ići na Pavonis: "Ako vas ne uhapse, ubiće vas", rekla im je Sonja.
Ali kada je šestoro putnika odlučilo da ipak pokuša, dali su im precizna uputstva o skloništu koje se
nalazilo jednu noć leta daleko na zapad; bila je to meteorološka stanica u Južnom Margaritiferu,
objasnili su ljudi iz Bekhajsena. Držali su je bogdanovisti.
Nađi i protiv volje poskoči srce kada je čula tu reč. Ali Arkadije je imao brojne prijatelje i
sledbenike, i niko od njih nije znao gde je on. Uprkos tome, tog dana nije mogla da spava, i stomak
joj je ponovo bio vezan u čvor. Jedva je dočekala veče, kada je trebalo ponovo da polete.
Pobunjenici u Bekhajsenu toliko su ih opskrbili hidrazinom, gasovima i smrznutom hranom da su im
se avioni jedva odlepili od zemlje.
 Njihovi noćni letovi postali su neka vrsta neobičnog obreda, kao da su se trudili da izmisle novo,
iscrpljujuće hodočašće. Avioni su bili tako laki da su silovito poskakivali od udara zapadnog vetra,
ponekad i po deset metara gore ili dole, tako da je bilo nemoguće duže odspavati, čak i izvan
dežurstva; bio je dovoljno jedno propadanje ili dizanje i čovek bi bio budan, u tesnoj i mračnoj
kabini, zagledan u crno nebo i zvezde iznad glave ili u mračni svet bez zvezda ispod. Uglavnom su
ćutali. Piloti su bili nagnuti napred, trošeći energiju na vizuelno praćenje drugog aviona. Motori
aviona su brujali, vetar zviždao preko dugih, elastičnih krila. Napolju je bilo šezdeset ispod nule,
vazdušni pritisak bio je samo 150 milibara, vazduh je bio otrovan, a na mračnoj planeti nije bilo
utočišta za njih mnogo kilometara unaokolo. Nađa je povremeno pilotirala, a onda bi prešla pozadi,
okrenula se i pokušala da zaspi. Signali odašiljača sa radija, zajedno sa opštim karakterom situacije,
često su je podsećali na vreme kada su ona i Arkadije putovali kroz oluju u Glavi Strele. Tada bi ga
videla kako korača, riđobrad i nag, kroz opustošenu unutrašnjost dirižabla, kidajući oblogu da je
izbaci iz letelice, smejući se usred oblaka prašine oko njega - a onda bi je probudio trzaj 16 D, i
promeškoljila bi se od neugodnosti izazvane strahom. Bilo bi joj lakše da je mogla da se vrati za
komande aviona, ali je Jeliju to bilo potrebno koliko i njoj, barem u toku prvih nekoliko sati njegove
smene. Preostalo joj je samo da mu pomaže u osmatranju drugog aviona, uvek kilometar daleko sa
desne strane kada je sve bilo u redu. Povremeno su uspostavljali radio-vezu, ali su pozive slali u
mikromlazevima, i samo kad je bilo neophodno; provere svakog sata, ili dogovor kada bi jedan od
aviona zaostao. Sve je poprimilo svojstva obreda, i u gluvo doba noći ponekad im se činilo da su
oduvek radili samo to. Bilo je teško prisetiti se života pre bune. A koliko je prošlo od tada, dvadeset
četiri dana? Samo tri nedelje, iako se odužilo kao pet godina.
A onda bi nebo počelo da krvari iza njih, visoki cirusni oblaci poprimili bi ljubičastu boju, pa
boju rđe, grimiza, lavande i odmah potom metalnih opiljaka spram ružičastog zaleđa. Neverovatan
vodoskok Sunca prelio bi se preko neke kamenite litice ili izbočine, i oni bi počeli grozničavo da
traže znak piste pored pruge, klizeći iznad izbušenog i senovitog predela. Posle beskrajne noći, činilo
im se neverovatno da su igde stigli, ali je ispod njih ležala svetlucava šina pruge, na koju su mogli da
se spuste u slučaju opasnosti. Budući da je svaki odašiljač imao poseban, raspoznatljiv signal,
njihova navigacija bila je pouzdanija nego što je izgledala; zato bi svakog jutra ugledali pistu u
senkama pred sobom, poznatu svetlu nit staze, savršeno pravu. Kliznuli bi naniže, dodirnuli tlo,
usporili i odvezli se do skloništa koje ih je tamo čekalo; zaustavili bi motore i odahnuli u kabinama, u
čudnom odsustvu vibracija, miru novog dana.

Tog jutra su se spustili na pistu pored stanice Margaritifer, gde ih je dočekala grupa od desetak
mušakaraca i žena, izuzetno srdačnih u dobrodošlici, grleći i ljubeći šestoro putnika bez kraja i konca
i pri tom se smejući. Njih šestoro se zbiše jedno uz drugo, više uznemireni ovim nego opreznim
dočekom prethodnog dana. Njihovi domaćini nisu zaboravili da pređu laserskim čitačima preko
njihovih pločica radi identifikacije, što ih je umirilo; ali kada je AI potvrdila da su im gosti zaista
članovi prvih stotinu, nastade klicanje, i pođoše odatle u prazničnom raspoloženju. Kada su ih poveli
kroz komoru u zajedničke prostorije, nekolicina domaćih odmah otrčaše do nekih malih tankova i
počeše da udišu nešto za šta se ispostavilo da je mešavina nitratnog kiseonika i aerosola pandorfina.
Smeša ih je nagonila na se smeju kao ludi.
Jedan od njih im se predstavi. Bio je to vitak Amerikanac svežeg lica. "Ja sam Stiv, uvežbavao
sam se sa Arkadijem na Fobosu u dvanaestici, a posle smo zajedno radili na Klarku. Većina nas ovde
radila je sa njim na Klarku. Bili smo u Skjapareliju kada je počela revolucija."
"Znate li gde je Arkadije?" upita Nađa.
 "Poslednje što smo čuli jeste da je u Kairu, ali više nije u mreži, što je i najbolje za njega."
Visoki, mršavi Amerikanac priđe Nađi, položi joj ruku na rame i reče: "Nismo mi uvek ovakvi!" i
nasmeja se.
"I nismo!" složi se Stiv. "Ali danas je praznik! Niste čuli?"
Žena koja se kikotala podiže lice sa stola i povika: "Dan nezavisnosti! Četrnaesti četrnaeste!"
"Gledajte, gledajte ovo", reče Stiv i pokaza na televizor.
Na ekranu zatrepta snimak svemira, i odjednom cela grupa radosno zagraja. Uhvatili su šifrovani
kanal sa Klarka, objasnio im je Stiv, i iako nisu uspeli da dešifruju poruke, upotrebili su ga kako zrak
po kome će upraviti optički teleskop stanice. Slika sa teleskopa bila je prebačena na internu
televiziju, i sada su gledali crno nebo i zvezde, delimično zamračeni obličjem koje su svi dobro
poznavali, metalnim asteroidom četvrtastog oblika iz koga se pružao kabl. "Gledajte sad!" povikaše
oni zbunjenim putnicima. "Gledajte!"
Ponovo zaurlaše, a neki počeše promuklo odbrojavanje, počevši od stotinu. Bilo ih je koji su
pored kiseonika udisali i helijum, i sada su stajali ispod velikog ekrana i pevali: "Idemo da vidimo
čarobnjaka, velikog čarobnjaka iz Oza! Jer svako je, svako čudo, za njega obična boza! Idemo da
vidimo čarobnjaka, velikog čarobnjaka iz Oza! Miii... idemo da vidimo čarobnjaka!"
Nađa oseti da drhti. Odbrojavanje je bilo sve glasnije, dok se ne pretvori u opšti vrisak "Nula!"
Između asteroida i kabla nastade razmak. Klark smesta nestade sa ekrana. Kabl, paučina među
zvezdama, gotovo jednakom brzinom odlebde iz vidokruga.
Sobu na trenutak ispuni divlje klicanje, ali odmah se donekle utiša, jer je neke od slavljenika
zbunilo kada je En skočila na noge, prekrivši pesnicama usta.
"On je sigurno sišao ranije!" doviknu joj Sajmon kroz galamu. "Sigurno je sišao ranije! Prošle su
nedelje otkako se poslednji put javio!"
Polako se svi utišaše. Nađa stade pored En, naspram Sajmona i Saše. Nije znala šta da kaže. En je
bila ukočena, jezivo iskolačenih očiju.
"Kako ste prekinuli kabl?" upita Saks.
"Pa, kabl je maltene neraskidiv", odgovori Stiv.
"A vi ste ga prekinuli?" uzviknu Jeli.
"Pa, ne baš, nego smo samo odvojili kabl od Klarka. Ali ishod je isti. Kabl pada."
Grupa ponovo zagalami, ali nešto slabije. Stiv poče da objašnjava putnicima kroz graju: "Sam
kabl bio je prilično neranjiv, jer se sastoji od grafitnih vlakana sa dvostruko upredenom
dijamantskom sunđerastom želatinoznom mrežom, a na svaki sto kilometara nalazi se inteligentna
odbrambena stanica, kao i jako obezbeđenje u liftovima. Stoga je Arkadije predložio da radimo na
samom Klarku. Vidite, kabl prolazi kroz stenu do fabrika koje su unutra, a njegov kraj je kako fizički,
tako i magnetski vezan za kamen asteroida. Ali mi smo se spustili sa nekoliko svojih robota zajedno
sa pošiljkom robe sa orbite, ukopali se u stenu i postavili termalne bombe ispred kućišta kabla i oko
magnetskog generatora. Danas smo ih sve odjednom detonirali, i kamen je postao tečan u isto vreme
kada su isključeni magneti, a vi znate da Klark leti kao metak, tako da je naprosto odbačen od kabla.
Biće prokleto teško uhvatiti ga. Bar se nadamo da će biti!"
"A kabl?" reče Saša.
Ponovo nastade klicanje, i u prvom trenutku zatišja odgovori mu Saks: "Pada". Bio je za konzolom
kompjutera i kucao što je brže mogao, ali mu Stiv doviknu: "Imamo brojke o padu, ako želite.
Prilično su složene, ima puno nepotpunih diferencijalnih jednačina."
"Znam", reče Saks.
"Ne mogu da verujem", reče Sajmon. Još je držao En za mišicu, i sada mrko osmotri veseli skup.
"Od udara će stradati mnogo ljudi!"
"Možda i neće", reče mu jedan od njih. "Uostalom, izginuće uglavnom policajci UN, koji su
koristili liftovi da dođu ovamo i ubijaju naše ljude."
"Verovatno je dole već nedelju ili dve", ponovi Sajmon saosećajno. En je bila bleda kao smrt.
"Možda", reče.
Nekolicina njih je čuše i zaćutaše; drugi nisu hteli da čuju i nastavili su da slave.
"Nismo znali", reče im Stiv. Nestalo je njegovog pobedničkog izraza; sada se brižno mrštio. "Da
smo znali, pretpostavljam da bismo pokušali da mu se javimo. Ali nismo znali. Žao mi je. Nadajmo
se..." Proguta knedlu. "Nadajmo se da nije bio gore."
En se vrati do njihovog stola i sede. Sajmon ju je nespokojno pratio. Nijedno od njih kao da nije
čulo šta je Stiv rekao.

Radio-saobraćaj se donekle povećao, jer su oni u čijim su rukama bili preostali komunikacioni
sateliti saznali za kabl. Neki od pobunjenika odmah se zaposliše na praćenju i beleženju poruka;
ostali nastaviše da slave.
Saks je bio još zanet jednačinama na ekranu. "Ide na istok", reče.
"Tako je", reče Stiv. "Isprva će načiniti veliki luk u sredini, kada ga povuče donji deo, a onda će
krenuti i ostatak."
"Koliko brzo?"
"Teško je reći, ali mislimo da će prvi obilazak planete trajati oko četiri sata, a drugi jedan sat."
"Drugi obilazak!" reče Saks.
"Pa, znate, dužina kabla je 37.000 kilometara, a obim polutara 21.000. Tako da će maltene dvaput
omotati planetu."
"Onima na polutaru bilo bi pametno da se što pre sklone", reče Saks.
"Neće pasti tačno na polutar", reče Stiv. "Oscilacije Fobosa donekle će ga pomeriti od polutara.
To je bilo najteže izračunati, zato što zavisi od toga gde je kabl bio u Fobosovoj oscilaciji kada je
počeo da pada."
"Sever ili jug?"
"Saznaćemo za nekoliko sati."
Šestoro putnika bespomoćno su zurili u ekran. Prvi put posle njihovog dolaska vladala je tišina.
Ekran je pokazivao samo zvezde. Nije postojala tačka odakle se mogao posmatrati pad lifta; kabl, od
čije se ukupne dužine video samo delić, ostaće nevidljiv do samog kraja. Ili vidljiv kao užarena linija
u padu.
"Ode Filisin most", reče Nađa.
"Ode Filis", reče Saks.

Grupa u Margaritiferu uspostavila je kontakt sa satelitskim signalima koje je uhvatila i otkrila da

može da potkrada i neke policijske satelite. Iz poruka sa svih ovih satelita uspeli su da sastave
delimičnu sliku pada. Ekipa UNOMA-e iz Nikozije javila je da je kabl pao severno od njih, rušeći se
vertikalno, no ipak brzo pokrivajući tlo, kao da proseca planetu koja se okretala. Iako je to bilo
severno od njih, smatrali su da je ipak bilo južno od polutara. Uspaničen glas iz Šefilda, nejasan od
statičkog šuma, zatražio je da potvrde izveštaj; kabl je već prekrio polovinu grada i grupu šatora
istočno od njega, duž cele padine Pavonisa i istočnog Tarzisa, poravnavši zvučnim udarom zonu
širine deset kilometara; bilo bi i gore, da vazduh na toj visini nije bio tako redak. Preživeli u Šefildu
hteli su da znaju da li da beže na jug da bi izbegli sledeći namotaj, ili da pokušaju da obiđu kazan
vulkana na severu.
Nisu dobili odgovor. Međutim, druga grupa begunaca iz Koroljeva, na južnom rubu Ponora Melas
u Marinerisu, javila se preko jednog od ustaničkih kanala: kabl je sada padao takvom silinom da se
razmrskavao pri udaru. Pola sata kasnije, stigla je poruka sa jedne od bušotina u Aureumu; ljudi su
izišli kada su prestali zvučni udari, i zatekli humku tinjajućeg istopljenog materijala koja se pružala
od obzorja do obzorja.
Sledeći sat nije bilo novih vesti o razaranjima, već samo pitanja, nagađanja i glasina. Onda se
jedan od onih sa slušalicama zavali unazad na stolici, pokaza palčeve ostalima i uključi interkom;
otuda se začu uzbuđeni glas koji je vikao kroz statički šum: "Eksplodiraće! Srušio se za otprilike
četiri sekunde, zapaljen čitavom dužinom, i kada je udario o zemlju sve nam je poskočilo pod
nogama! Ovde kod nas na nekom mestu propušta izolacija. Pretpostavljamo da smo osamnaest
kilometara južno od mesta udara, a od polutara smo udaljeni dvadeset pet, pa se nadam da ćete
pomoću ovih podataka moći da izračunate gde će pasti sledeći namotaj. Goreo je čitavom dužinom!
Kao bela linija koja preseca nebo! Nikada nisam video nešto slično! Još sam delimično zaslepljen od
njegovog sjaja, vidim blistavu zelenu svetlost. Izgledao je kao izdužena zvezda-padalica... Čekajte,
Horhe je na interkomu, on je tamo napolju i kaže da je na njegovom mestu visok samo tri metra. Ovde
je zemljište od mekog regolita, tako da kabl leži u jarku koji je sam udubio. Horhe kaže da je na
nekim mestima toliko duboko da možeš da ga prekriješ zemljom a da ne načiniš humku. Tu liči na
fjordove, jer je na drugim mestima visok po šest i sedam metara! Kladim se da se pruža kilometrima!
Biće kao Kineski zid."
Tada stiže poziv iz kratera Eskalante; nalazio se tačno na polutaru i odmah je bio evakuisan na
vest o odvajanju Klarka, ali je zbeg pošao na jug, tako da ih je kabl zamalo promašio. Javili su da
kabl sad pri udaru eksplodira i šalje gejzire rastopljenog materijala u nebo, vatromet lave u
polumraku svitanja, ugašen i crn kada bi ponovo pao na površinu.
Saks je sve vreme bio ispred monitora, i sada je mrmljao kroz napućena usta dok je kucao naredbe
i čitao sa ekrana. U drugom prolasku, brzina pada povećaće se na 21.000 kilometara na sat, objavio
je, gotovo šest kilometara u sekundi, tako da će svima koji se nađu u blizini - na opasnom mestu, čak i
pogibeljnom ako niste na uzvisini i kilometrima daleko - izgledati kao udar meteora, i preleteće nebo
za manje od sekunde. Propratiće ga zvučni udari.
"Hajdemo napolje da pogledamo", predloži Stiv uz pogled krivice prema En i Sajmonu. Puno njih
se obukoše i iziđoše. Putnici su se zadovoljili video-slikom sa spoljnje kamere, zamenjujući je
snimcima sa satelita. Snimci sa noćne strane planete bili su spektakularni; pokazivali su vatrenu
izvijenu liniju, koja je sekla naniže poput oštrice belog srpa, namerene da preseče planetu nadvoje.
Uprkos tome, otkrili su da im je teško da se usredsrede na ono što vide, i da shvate, a kamoli da
nešto osete. Bili su iscrpljeni kada su sleteli, sada još više, no ipak nisu mogli da spavaju; stizalo je
sve više snimaka, i neki su bili sa robotskih kamera u bespilotnim letelicama na dnevnoj strani, koji
su pokazivali spaljeni, zadimljeni, opustošeni predeo - regolit odbačen u stranu, u dva paralelna
nasipa, a između njih kanal pun crnila, prošaran mešavinom materijala koja je bila sve egzotičnija što
je udar bio jači, sve dok na kraju kamera nije poslala snimak jarka koji se pružao od horizonta do
horizonta i bio ispunjen nečim za šta je Saks rekao da moraju da su grubi crni dijamanti.
Udari su u poslednjih pola sata bili tako snažni da je dalje na severu sve bilo poravnato; ljudi su
govorili da niko ko je bio dovoljno blizu da vidi pad kabla nije to i preživeo, stradala je i većina
robotskih kamera. Poslednje hiljade kilometara pada kabla nisu imale svedoka.
Najnoviji snimak stigao je sa zapadne strane Tarzisa i prikazao drugi prolazak tom velikom
padinom. Bio je kratak, ali veličanstven: beli oganj na nebu, i eksplozija koja se širi zapadnom
stranom vulkana. Na drugom snimku, sa robota u Zapadnom Šefildu, videlo se kako kabl upravo
proleće prema jugu, a onda je usledio potres ili zvučni udar, i cela rubna četvrt Šefilda urušila se
zajedno sa liticom, polako propadajući prema dnu kazana, pet kilometara niže.
Posle toga je stiglo više snimaka sa raznih strana rascepkanog sistema, ali se pokazalo da su
uglavnom reprize ili snimci posledica. Potom sateliti počeše ponovo da se isključuju.
Prošlo je pet sati od početka pada. Šestoro putnika otromboljeno su sedeli, gledajući ili ne
gledajući televiziju, preumorni za bilo kakvo osećanje, preumorni da misle.
"Pa", reče Saks, "sada imamo isti onakav polutar kakav sam mislio da ima Zemlja kada mi je bilo
četiri godine. Dugačku, debelu, crnu liniju koja opasuje planetu."
En mu uputi tako gorak pogled da se Nađa pobojala da će ustati i udariti ga. Ali se niko od njih
nije pomerio. Na televizoru su treptali snimci, zvučnici su šištali i krčali.

I sami su videli liniju polutara, bar njen najjužniji deo, druge noći leta prema Šalbatana Valisu.
Bila je to široka, prava, crna pruga, koja ih je vodila na zapad. Dok su leteli iznad nje, Nađa je
sumorno zurila dole. Projekt nije bio njen, ali je u njega ipak bio uložen veliki rad, sada propao rad.
Bio je to oboren most; a rušenje mosta uvek je sumnjivo rešenje.
Ta crna linija bila je i grobnica. Na planeti nije bilo tako mnogo žrtava, osim na istočnoj strani
Pavonisa, ali je zato stradala većina, ako ne i svi oni koji su se našli negde na liftu, a samo je njih
bilo nekoliko hiljada. I verovatno su bili živi i nepovređeni sve dok njihov deo kabla nije zašao u
atmosferu i zapalio se.
Dok su leteli iznad ostataka, Saks uhvati još jedan snimak pada. Neko je već uradio hronološku
montažu svih snimaka poslatih u mrežu, uživo ili neposredno posle pada. Poslednji u ovoj montaži,
veoma vešto urađenoj, bio je snimak eksplozija gornjeg kraja kabla na površini. Oblast udara videla
se samo kao nemirni beli mehur, nalik na grešku na traci; nije bilo uređaja koji je mogao da snimi
tako jaku svetlost. Ali su u nastavku montaže snimci bili usporeni i obrađeni na sve moguće načine, i
jedan od njih bio je završni, krajnje usporeni snimak na kome su se videle pojedinosti koje bi bilo
nemoguće opaziti uživo. Sada su mogli da vide da se pri prolasku niti preko neba prvo odvojio
zapaljeni grafit, ostavivši svetleću dvostruku spiralu dijamanta da se veličanstveno spušta sa
predvečernjeg neba.
Naravno, bio je to veliki nadgrobni spomenik, jer su ljudi na njemu u tom trenutku već bili mrtvi,
spaljeni; međutim, bilo je teško misliti o njima pred slikom takve neobičnosti i lepote, sličnom
nekakvoj fantastičnoj DNK, DNK iz makrosveta čiste svetlosti koja prodire u našu Vaseljenu da
oplodi pustinjsku planetu...
Nađa prestade da gleda televiziju i pređe na kopilotovo sedište da pomogne u osmatranju drugog
aviona. Cele te noći zurila je kroz prozor, nesposobna da zaspi, da odagna iz uma prizor silaska onog
dijamanta. Bila je to njena najduža noć na putovanju. Činilo joj se da ih od zore deli večnost.
Ali vreme je ipak prošlo, još jedna noć njihovog života, i došla je zora. Odmah nakon svitanja
spustili su se na servisnu pistu pored cevovoda poviše Šalbatane i proveli dan sa grupom izbeglica,
radnika na cevovodu, zatočenih na tom mestu. Grupa nije imala jedinstveno političko opredeljenje, i
jedina želja bila im je da živi dočekaju da se stvari vrate u normalan tok. Nađi je njihov stav bio tek
delimično osveženje, i pokušala je da ih nagovori da iziđu i poprave cevovod, ali sumnjala je da je
uspela u tome.

Uveče su ponovo poleteli, još jednom natovareni zalihama dobijenim od domaćina. A sledećeg
jutra spustili su se na napušteni aerodrom kratera Kar. Još nije bilo osam sati kada su Nađa, Saks, En,
Sajmon, Saša i Jeli obukli hodače i popeli se na rub kratera.
Kupola je bila srušena, a na dnu je bilo požara. Sve zgrade bile su čitave, ali oprljene, i gotovo
svi prozori bili su razbijeni ili istopljeni. Plastični zidovi bili su iskrivljeni ili izobličeni, beton
pocrneo. Sve je bilo zasuto pepelom, ponegde u gomilama, malim humkama mrkog ugljenika. Neke su
ličile na obrise u Hirošimi. Da, bila su to tela. Obrisi ljudi koji su pokušavali da progrebu put kroz
pločnik. "Vazduh je bio prezasićen kiseonikom", nagađao je Saks. Ljudska koža u takvim uslovima
postaje zapaljiva. To se dogodilo i jednoj od prvih posada Apola, zarobljenoj u probnoj kapsuli, sa
atmosferom od čistog kiseonika; kada je buknuo požar, zapalili su se kao parafin.
Tako je bilo i ovde. Zapalili su se svi koji su se našli na ulicama i trčali okolo poput pokretnih
buktinja, što se videlo iz položaja humki pepela.
Šestoro starih prijatelja zađoše zajedno u senku istočnog zida kratera. Ispod kružnog
tamnoružičastog neba, zastadoše pred prvom grupom pocrnelih tela, a onda hitro pođoše dalje.
Otvarali su sva vrata koja su se mogla otvoriti, kucali na zaglavljena i osluškivali zidove
stetoskopskom napravom koju je Saks poneo sa sobom. Čuli su samo svoja srca, glasno i ubrzano
bilo u dubini osušenih grla.
Nađa je posrtala okolo, dišući kratko i hrapavo. Primoravala je sebe da zagleda tela kraj kojih je
prolazila, pokušavajući da proceni dužinu crnih hrpa uglja. Kao u Hirošimi ili Pompeji. Ljudi su
otada postali viši, ali su i dalje sagorevali do kostiju, a i od njih su ostajali samo tanki, crni prutovi.
Kada je naišla na humku veličine približne onoj za kojom je tragala, zastala je i zagledala se u nju.
Potom joj je prišla, pronašla desnu ruku i zagrebala spaljene kosti zgloba šake, tražeći pločicu sa
tačkastim kodom. Našla ju je i očistila. Prešla je laserom preko nje, kao kasirka u samoposluzi. Emili
Hargrou.
Pošla je dalje, ponovila postupak kod sledeće hrpe odgovarajuće veličine. Tabo Moeti. Ovo je
ipak bilo bolje nego porediti zube sa stomatološkim dosjeima; to nikako ne bi mogla.
Ošamućena i otupela, u blizini zgrade gradske uprave naišla je na jednu usamljenu humku, čija je
desna ruka bila ispružena kao da joj se nudi za proveru. Očistila je pločicu i očitala je. Arkadije
Nikolajevič Bogdanov.
33.
Sledećih jedanaest dana leteli su na zapad, danju se krijući pod maskirnim prekrivačima, ili kao
gosti ljudi koje su usput sretali. Noću su pratili odašiljače, ili uputstva grupe kod koje su poslednji
put odseli. Iako su ove grupe često znale za postojanje i skrovište drugih, nikako nisu bile deo
jedinstvenog pokreta otpora, niti povezane: neke su se nadale da će se probiti do polarne kape, kao
zatvorenici iz Koroljeva, druge nikad nisu čule za ovo utočište; neke su bile bogdanovisti, druge
pristalice drugih vođa; negde su to bile verske zajednice ili utopijski eskperimenti, ili pak
nacionalisti koji su pokušavali da stupe u vezu sa vladama kod kuće; negde su to bile samo grupe
preživelih bez programa, siročad nasilja. Šestoro putnika spustili su se i u sam Koroljev, ali nisu
pokušali da uđu, opomenuti golim telima zatvorskih čuvara pred komorama, od kojih su neka bila
uspravljena poput kipova.
Posle Koroljeva nisu više sreli nikoga. Radio i televizija zamrli su kao da su sateliti bili oboreni
sa neba; piste su bile puste: Zemlja se krila iza Sunca. Predeo je izgledao beživotan kao pre njihovog
dolaska, izuzev sve širih mrlja slane. Leteli su dalje kao da su sami na svetu, jedini preživeli.
Nađi je u ušima šumela statika, verovatno neki kvar na ventilatorima u avionu. Proverila ih je. Bili
su ispravni. Ostali su joj davali poslove, puštali je da šeta sama pre poletanja i posle sletanja. I sami
su bili ošamućeni otkrićima u Karu i Koroljevu, i nisu bili u stanju da pokušaju da je razvesele, što je
za nju bilo olakšanje. En i Sajmon još su brinuli zbog Pitera. Jeli i Saks brinuli su zbog zaliha hrane,
koje su se smanjivale; ormani su bili gotovo prazni.
Ali Arkadije je bio mrtav i ništa od toga više nije bilo važno. Ustanak joj se više nego ikad činio
uzaludan, neusmeren grč gneva, najcrnji primer onoga: seci uši, krpi dupe. Čitav svet, uništen!
Predložila je saputnicima da pošalju poruku, preko jednog od glavnih kanala, da je Arkadije mrtav.
Saša se složila i pomogla joj da ubedi ostale da to učine. "To će pomoći da sve brže prestane", rekao
je.
Saks odmahnu glavom. "Ustanci nemaju vođe", reče. "Osim toga, teško da će iko čuti."
Ali nekoliko dana kasnije postade jasno da je neko ipak čuo. U odgovor im je stigao mikromlaz od
Aleksa Zalina. "Znaš, Sakse, ovo nije američka revolucija, ili francuska, ili ruska, ili engleska. Ovo
je zbir svih revolucija. Ustao je ceo jedan svet, sa kopnenom površinom jednakom Zemljinoj, a to
pokušava da spreči samo nekoliko hiljada ljudi, većinom još u svemiru, odakle imaju dobar pregled,
ali su veoma ranjivi. Ako im uspe da pokore otpor u Sirtisu, čeka ih onaj u Helospontusu. Zamisli
svemirske baze koje pokušavaju da spreče revoluciju u Kambodži, ali isto tako i na Aljasci, u
Japanu, Španiji, na Madagaskaru. Kako to učiniti? Nikako. Žao mi je samo što Arkadije Nikolajevič
nije poživeo da to vidi, jer bi..."
Poruka je bila naglo presečena. Loš znak, možda, a možda i ne. Ali čak ni Aleks nije uspeo da
sakrije izvesnu obeshrabrenost u glasu, kada je govorio o Arkadiju. Nije ni mogao: Arkadije je bio
mnogo više od političkog vođe - bio je svačiji brat, prirodna sila, glas savesti. Bio je onaj urođeni
čovekov osećaj za dobro i loše. Čovekov najbolji drug.
Osakaćena od bola, Nađa je pomagala u noćnoj navigaciji, trudeći se da prespava najveći deo
dana. Izgubila je težinu. Kosa joj je potpuno osedela, sve preostale sive i crne vlasi ostajale su na
četki. Bilo joj je teško da govori. Grlo i utroba kao da su joj bili okamenjeni. I sama je bila kamen.
Nije uspevala da zaplače. Umesto toga je radila. Niko koga su sreli nije imao viška hrane, a i njihove
zalihe bile su pri kraju. Uveli su strogu štednju, prepolovivši obroke.
Onda su, trideset drugog dana putovanja iz Lasvica, posle prevaljenih desetak hiljada kilometara,
stigli u Kairo, gore na južnom rubu Noktis Labirintusa, blizu najjužnijeg namotaja palog kabla.
 Kairo je bio pod de facto kontrolom UNOMA-e, utoliko što niko u gradu nije tvrdio drugačije, i
kao svi ostali veliki gradovi pod šatorom, bio je potpuno izložen laserima UNOMA-inih policijskih
brodova, koji su ušli na orbitu tokom proteklog meseca. Osim toga, u Kairu su pre rata živeli
uglavnom Arapi i Švajcarci, i ljudi obeju nacionalnosti su se trudili, barem u Kairu, da izbegnu
nevolje.
Sada, međutim, šestoro putnika nisu bili jedini namernici; iz Tarzisa je upravo bila stigla čitava
najezda izbeglica, stradalnika iz Šefilda i ostatka Pavonisa; drugi su pristizali iz Marinerisa, kroz
lavirint Noktisa. Gradsko stanovništvo bilo je učetvorostručeno, mnoštvo ljudi spavalo je i živelo na
ulicama i u parkovima, fizički pogon bio je napregnut do tačke pucanja, a ponestajalo je hrane i
gasova.
Šestoro putnika saznali su to od jedne radnice na pisti koja je tvrdoglavo nastavljala da radi svoj
posao, iako na aerodrom više nisu sletali šatlovi. Pošto ih je odvela do njihovih mesta usred velike
flote aviona na jednom kraju piste, rekla im je da se obuku i da pešice pređu kilometar razdaljine do
gradskog zida. Nađa je zbog nečega osećala nemir kada je morala da ostavi dva 16 D iza sebe i uđe
pešice u grad; nije joj bilo bolje ni kada je prošla kroz komoru, kada je videla da većina ljudi unutra
nose hodače i šlemove sa sobom, spremni za pad pritiska.
Otišli su do gradske uprave i tamo zatekli Frenka i Maju, kao i Meri Dankl i Spensera Džeksona.
S olakšanjem su se pozdravili, ali nije bilo vremena da jedni drugima ispričaju svoje pustolovine;
Frenk je radio za ekranom, činilo se da razgovara s nekim na orbiti, pa se oslobodio njihovih
zagrljaja i nastavio da govori, a malo kasnije mahnuo im je da pokaže da je primetio njihov dolazak.
Očito je bio uključen u neoštećen sistem veza, ili više njih, jer je sledećih šest sati neprestano
govorio pred ekranom na kome su se smenjivala lica, i prekidao seansu samo da popije malo vode ili
da pozove nekog drugog, i nijednom nije pogledao svoje stare drugove. Činilo se da je u neprestanoj
pomami, jer su mu vilični mišići ritmički poigravali; inače je bio u svom elementu, objašnjavajući i
držeći govore, ulagujući se i preteći, ispitujući i odmah zatim nestrpljivo komentarišući dobijene
odgovore. Drugim rečima, kuvao je i muvao u svom starom stilu, ali sa nekom jarosnom, gorkom, čak
preplašenom crtom, kao da je zakoračio sa litice, pa sad pokušava da se vrati na nju pričom.
Kada se konačno isključio, zavalio se u stolici i histrionski uzdahnuo, a onda se ukočeno podigao i
prišao da ih pozdravi, kratko položivši ruku na Nađino rame. Osim tog gesta, bio je odsečan sa svima
i potpuno nezainteresovan za to kako su stigli do Kaira. Pitao je samo koga su sreli i gde i kako se te
raštrkane grupe snalaze, kakvi su im planovi. Jednom ili dvaput otišao je do ekrana i pozvao grupu
čim je saznao gde se nalazi, što je zapanjilo putnike, koji su verovali da su svi odsečeni kao što su
oni bili. "UNOMA-ini kanali", objasni Frenk, prelazeći rukom preko mrke vilice. "Drže ih otvorene
za mene."
"Zašto?" reče Saks.
"Zato što pokušavam da zaustavim ovo. Da uspostavim primirje, pa opštu amnestiju i, na kraju,
obnovu u kojoj bi svi učestvovali."
"Ali pod čijom upravom?"
"UNOMA-inom, naravno. I državnih ureda."
"Ali UNOMA pristaje samo na primirje?" nagađao je Saks. "A pobunjenici samo na opštu
amnestiju?"
Frenk kratko klimnu glavom. "I nikome se ne dopada zajednička obnova. Ali trenutna situacija je
tako loša da će možda pristati. Otkako je pao kabl, izlila su se još četiri akvifera. Svi su na polutaru,
a neki kažu da je to posledica pada."
 En na ovo odmahnu glavom, a Frenku kao da je bilo milo što to vidi. "Imam dosta razloga da
verujem da su dignuti u vazduh. Jedan su otvorili na ulazu u Ponor Borealis, tako da se izliva na dine
Borealisa."
"Težina polarne kape na tom mestu verovatno stvara veliki pritisak", reče En.
"Znaš nešto o aheronskoj grupi?" upita Saks Frenka.
"Ne. Nestali su. Bojim se da su prošli kao Arkadije." Okrznuo je pogledom Nađu i nezadovoljno
skupio usne. "Treba da se vratim na posao."
"Ali šta se događa na Zemlji?" upita En. "Šta UN imaju da kažu o ovome?"
"'Mars nije nacija, već opšteljudsko dobro'", ozbiljno izrecitova Frenk. "Kažu da se ne može
dozvoliti da beznačajni delić čovečanstva koji živi ovde kontroliše sva ta bogatstva, u trenutku kada
je svetska materijalna baza tako ugrožena."
"To je verovatno istina", začu Nađa sebe kako govori. Glas joj je bio promukli kreket. Imala je
osećaj da je danima ćutala.
Frenk slegnu ramenima.
Saks reče: "Pretpostavljam da su zato dali transnacionalkama odrešene ruke. Rekao bih da je ovde
više njihovih bezbednjaka nego policije UN."
"Tako je", reče Frenk. "Potrajalo je dok UN nisu postavile svoje mirovnjake."
"Nemaju ništa protiv da neko drugi obavi prljave poslove."
"Naravno."
"A kako je na Zemlji? ponovo upita En.
Frenk slegnu ramenima. "Čini se da Sedmorica polako uspostavljaju kontrolu." Odmahnuo je
glavom. "Teško je proceniti odavde."
Vratio se pred ekran da nastavi sa pozivima. Ostali se raziđoše da jedu, da se operu, spavaju, da
se raspitaju za prijatelje i poznanike, za ostale članove prvih stotinu, za vesti sa Zemlje. Zemlje-
rentijeri transnacionalki bile su opustošene napadima siromašnih zemalja juga, ali su, izgleda,
transnacionalke prebegle kod Sedmorice, gde ih je branilo sedam džinovskih vojski. Dvanaesto
primirje trajalo je već nekoliko dana.
Bila je to, dakle, prilika da se malo odmore. Ali kad god bi prošli kroz komunikacioni centar,
Frenk je bio tamo, sve dublje u crnom i gorkom jedu, prosecajući put kroz beskrajni košmar
diplomatskih kulisa, govoreći i govoreći u navaljujućem, prezirnom, zajedljivom tonu. Više se nije
trudio da bilo koga nagovara; sada je to bilo čisto odmeravanje volja. Pokušaj da pokrene svet bez
oslonca, ili sa najneznatnijim osloncem, i sa polugama starih američkih veza i trenutnog poznanstva
sa mnogobrojnim vođama ustanka, obema maltene presečenim događajima i raspadima televizijskog
sistema. Na Marsu su svakodnevno postajale sve manje značajne, jer su UNOMA i snage
transnacionalki zauzimale grad za gradom. Nađi se činilo da on sada nastoji da pokrene proces dalje
čistom snagom besa zbog nedostatka uticaja. Primetila je da joj je loše u njegovom prisustvu; stvari
su dovoljno rđavo stajale i bez njegovog crnog jeda.
No, Saks mu je pomogao da uspostavi nezavisan signal sa Zemljom, tako što je stupio u vezu sa
Vegom i nagovorio tamošnje tehničare da šalju poruke tamo i nazad. To je značilo nekoliko sati
između slanja i prijema, ali je posle dva duga dana imao već pet šifrovanih razgovora sa državnim
sekretarom Vuom, i dok je čekao uzvratne poruke kroz noć, ljudi sa Vege ispunjavali su praznine
snimcima zemaljskih vesti koje ovde nisu videli. Svi ovi izveštaji, kada su se odnosili na događaje na
Marsu, slikali su pobunu kao sitne nerede koje su prouzrokovali kriminalni elementi, prvenstveno
odbegli zatvorenici iz Koroljeva, u čijem je bezumnom i divljačkom uništavanju imovine stradao
veliki broj nedužnih civila. Istaknuto mesto u izveštajima imali su snimci sleđenih nagih tela stražara
ispred Koroljeva, kao i satelitske fotografije izlivenih akvifera. Najsumnjičaviji programi
napominjali su da ovi i svi drugi snimci sa Marsa potiču od UNOMA-e, a neke stanice u Holandiji i
Kini čak su dovodile u sumnju verodostojnost UNOMA-inih izveštaja. Ali pri tom nisu davale
nikakvo alternativno objašnjenje događaja, tako da su zemaljski mediji u suštini širili verziju
transnacionalki. Kada je Nađa ukazala na to, Frenk je samo frknuo. "Naravno", reče podrugljivo.
"Zemaljske vesti jesu transnacionalke." I isključi zvuk.
Iza njega, Nađa i Jeli instinktivno se nagnuše napred na kauču, kao da će im to pomoći da bolje
čuju nemi snimak. Dve nedelje bez vesti činile su im se kao godine, i sada su bespomoćno zurili u
ekran, upijajući svaku prepoznatljivu informaciju. Jeli je čak ustao da ponovo pojača zvuk, ali je
Frenk zaspao na stolici, sa bradom na grudima. Kada je stigla poruka iz Stejt Dipartmenta uz trzaj se
probudio, pojačao zvuk, zagledao se u sićušna lica na ekranu i odsečno odgovorio promuklim
glasom. Potom je sklopio oči i ponovo zaspao.
Na kraju druge noći veze preko Vege, imao je obećanje sekretara Vua da će pritisnuti UN u
Njujorku da ponovo uspostave veze i da zaustave sve akcije policije dok se ne sagleda situacija. Vu
je takođe obećao da će pokušati da isposluje odluku da se snage transnacionalki vrate na Zemlju, iako
je to, po Frenkovoj primedbi, bilo nemoguće.
Prošlo je nekoliko sati od izlaska Sunca kada je Frenk poslao poslednju poruku na Vegu i
isključio vezu. Jeli je spavao na podu. Nađa ukočeno ustade i ode da se prošeta po parku, koristeći
svetlost dana da razgleda okolinu. Morala je da gazi između tela spavača na travi, grupa od troje ili
četvoro ljudi, šćućurenih zajedno ne bi li se ugrejali. Švajcarci su postavili velike kuhinje i nizove
bungalova duž gradskog zida: sve zajedno izgledalo je kao gradilište, i ona odjednom oseti suze na
licu. Pođe dalje. Prijalo je ponovo otvoreno šetati usred dana.
Na kraju se vratila u gradsku upravu. Frenk je stajao iznad Maje, koja je spavala na kauču.
Bezizrazno ju je posmatrao, a onda mutno pogleda Nađu. "Stvarno je u 'autu'."
"Svi su umorni."
"Hm. Kako je bilo u Helasu?"
"Potopljen je."
On zavrte glavom. "Saks mora da je presrećan."
"I ja to kažem. Ali mislim da je suviše izmaklo kontroli čak i za njegov ukus."
"Ja'." Sklopio je oči, i na trenutak se činilo da spava. "Žao mi je zbog Arkadija."
"Da."
Ponovo muk. "Ovako liči na devojčicu."
"Pomalo." U stvari, nikada joj nije izgledala starije nego sada. Svi su pregurali osamdesetu i
počinjali su da gube trku, bez obzira na tretman. Starili su duhom.
"Oni sa Vege rekli su mi da će Filis i ostali sa Klarka pokušati da pređu do njih u raketi za
spasavanje."
"Zar nisu izvan ravni ekliptike?"
"Jesu, sada, ali će pokušati da se proguraju do Jupitera i da ga iskoriste da se odbace nazad kroz
sistem."
"Za to će im trebati godina ili dve, zar ne?"
"Oko godinu dana. Nadajmo se da će promašiti ili pasti na Jupiter. Ili da će ostati bez hrane."
"Reklo bi se da nisi baš lud za Filis."
"Kučka. Ona je odgovorna za veliki deo ovoga. Navabila je ovamo sve one transnacionalke,
obećavši im metala koliko im duša poželi - računala je da će sa tolikom silom iza sebe biti kraljica
Marsa; trebalo je da je vidiš tamo gore na Klarku, kako gleda na planetu kao mali limeni bog. Mogao
sam da je zadavim. Uh, što joj nisam video lice kada se otkačio Klark!" Promuklo se nasmejao.
Maja se na taj zvuk promeškolji i probudi. Podigli su je i izišli u park da nešto pojedu. Stali su u
red ljudi šćućurenih u hodačima; kašljali su, trljali ruke, izbacivali oblake pare nalik na bele lopte od
vate. Malo njih je govorilo. Frenk je posmatrao prizor s izrazom gađenja, i kada su uzeli
poslužavnike sa roštijem i tabulijem, progutao je svoj obrok i počeo da razgovara preko pločice na
arapskom. "Kažu da iz Noktisa dolaze Aleks, Evgenija i Samanta, sa nekim mojim prijateljima
Beduinima", reče im, pošto je prekinuo vezu.
Bila je to dobra vest; o Aleksu i Evgeniji znalo se samo to da su se poslednji put javili sa
Vidikovca Aureum, pobunjeničkog uporišta odakle je uništen veliki broj brodova UN na orbiti pre no
što su ga razorili projektilima sa Fobosa. A o Samanti niko nije znao ništa već mesec dana, od
početka rata.
I tako se dogodilo da su se svi članovi prvih stotinu u naselju našli na severnoj kapiji Kaira da ih
dočekaju. Severna kapija Kaira gledala je na dugačku prirodnu rampu koja se spuštala u jedan od
kanjona južnog ruba Noktisa; put je išao uz ovu rampu od dna kanjona, tako da su mogli da vide
daleko u dubinu kanjona. Nešto posle podneva, tamo se pojavio karavan rovera, u nevelikom oblaku
prašine, putujući polako.
Prošao je skoro ceo sat dok vozila nisu stigla na završni deo puta uz rampu. Bila su manje od tri
kilometra daleko kada se među njima podigoše veliki gejziri ognja i lave, odbacivši nekoliko rovera
na zid litice, a nekoliko sa rampe u ponor. Ostali su se zaustavili, razmrskani i u plamenu.
Tada i severnu kapiju uzdrma eksplozija, i oni se baciše prema zidu. Na zajedničkoj frekvenciji
jauci i vika. Potom nastade tišina; oni se podigoše na noge. Šator je još stajao, iako je komora na
kapiji naizgled bila razvaljena.
Dole, na putu, dizalo se u vazduh tanko paperje mrkog dima, rasipajući se na istok, vraćajući se
prema Noktisu na vetru sumraka. Nađa je poslala robotski rover da potraži preživele. Pločice su
pucketale od statike; nije se čulo ništa drugo, i Nađa je bila zahvalna zbog toga; čemu da se nadaju?
Frenk je psovao u svoju pločicu, malo na arapskom, malo na engleskom. Uzaludno je pokušavao da
sazna šta se dogodilo. Ali Aleksandar, Evgenija, Samanta... Nađa se sa zebnjom zagleda u sličice na
zglobu, neodlučno upravljajući robotskim kamerama. Uništeni roveri. Nekoliko tela. Nijednog
pokreta. Jedan rover se još dimio.
"Gde je Saša?" povika Jelijev glas. "Gde je Saša?"
"Bila je u komori", reče neko. "Pošla je da ih pozdravi."
Dadoše se na posao da otvore vrata unutrašnje komore; Nađa je prvo otkucala sve moguće šifre,
potom je uzela alat i najzad plastični eksploziv koji joj je neko dodao. Povukli su se unazad; vrata
izleteše poput kočnice samostrela, i oni se sjuriše unutra, pošto su uklonili teška vrata s puta. Nađa
utrča u komoru i pade na kolena pored Saše, koja je bila sklupčana sa glavom u jakni, u uvežbanom
položaju; međutim, bila je mrtva, lica crvenog kao Mars, zaleđenih očiju.
Osećajući da će se skameniti ako se ne pokrene, Nađa skoči na noge i potrča prema gradskim
vozilima kojima su se dovezli. Uskoči u jedno i odveze se; nije znala kuda bi, i činilo se da vozilo
samo bira pravac. Glasovi njenih drugova probiše se kroz statički šum sa pločice, nalik na cvrčke u
kavezu; Maja je besno mrmljala na ruskom, plačući; samo je ona bila dovoljno jaka da u ovo unese
osećanja: "Opet Fobos!" jeknu njen glasić. "Tamo gore su poludeli!"
Ostali su bili u šoku i zvučali su kao VI. "Nisu poludeli", reče Frenk. "To što rade savršeno je
razumno. Svesni su da sledi politički dogovor i ispucavaju se dok mogu."
"Ubilačka kopilad!" povika Maja. "KGB-ovi fašisti..."
Vozilo se zaustavi ispred gradske uprave. Nađa utrča unutra, do sobe gde je ostavila svoje stvari,
koje su se svele na stari, plavi ranac. Poče da prekopava po njemu, još nesvesna šta, zapravo, traži,
sve dok joj ozleđena ruka, i dalje jača, ne dohvati to i izvuče ga napolje. Arkadijev primopredajnik.
Naravno. Otrčala je nazad u vozilo i povezla ih prema južnoj kapiji. Saks i Frenk još su razgovarali.
Saks je zvučao kao i obično, ali ne i ono što je govorio: "Svako od nas za koga se zna gde je ili je
ovde ili je ubijen. Smatram da su se okomili na prvih stotinu."
"Misliš da hoće da nas uklone?" reče Frenk.
"Čuo sam kako nas u nekim zemaljskim vestima nazivaju kolovođama. Od početka ustanka imamo
dvadeset jednog mrtvog i četrdeset nestalih."
Vozilo stiže do južne kapije. Nađa isključi interkom, iziđe iz vozila, uđe u komoru i navuče čizme,
šlem i rukavice. Pustila je vazduh i proverila pritisak, a onda tresnu po dugmetu za otvaranje vrata i
sačeka da se komora isprazni i otvori. Kao što se otvorila Saši. U poslednjih mesec dana proživele
su čitav jedan život zajedno. Onda se nađe napolju, u belini i vetru maglovitog dana, i oseti prvi
dijamnatski ujed hladnoće. Poče da se probija kroz nanose prašine i pred njom zaigra crvena magla.
Šuplja žena prska krv. Ispred druge kapije ležala su tela njenih prijatelja i tela neznanaca, pomodrelih
i otečenih lica, kao posle građevinskih nesreća; Nađa ih je videla nekoliko, isto toliko puta smrt, i
svaki put je bilo strašno - a ovde su se trudili da izazovu još toga, još stravičnih nesreća! Takav je
rat; ubiti na svaki mogući način. Ljude koji bi možda živeli hiljadu godina. Pomislila je na Arkadija i
na hiljadu godina, i zašištala. Poslednjih godina su se često svađali, uglavnom zbog politike. Tvoji
planovi su čist anahronizam, govorila mu je. Ne shvataš svet. Ha! - nasmejao se, uvređen. Ovaj svet
razumem. Rekao je to sa najmračnijim izrazom lica koji je ikad videla kod njega. A sećala se i kada
joj je dao primopredajnik, kako je ridao za Džonom, kako je bio mahnit od besa i tuge. Za svaki
slučaj, rekao je na njena odbijanja, molećivo. Za svaki slučaj.
I slučaj se dogodio. Nije mogla da veruje. Uzela je kutiju iz džepa na boku hodača i počela da je
okreće u rukama. Fobos je štrčao nad zapadnim horizontom kao sivi krompir. Sunce tek što je bilo
zašlo, i njegov žar na nebu bio je tako jak da joj se činilo da stoji u sopstvenoj krvi, da je postala
biće veličine ćelije, koje stoji na nagriženom zidu njenog srca, dok oko nje brišu vetrovi njene rođene
prašnjave plazme. Na kosmodrom severno od grada spuštale su se rakete. Ogledala su blistala na
zapadnom nebu kao jato večernjih zvezda. Prometno nebo. Uskoro će sleteti brodovi UN.
Fobos je prešao preko neba za četiri sata i jednu četvrtinu, tako da nije morala dugo da čeka.
Izišao je kao polumesec, ali je sada bio zaobljeniji, gotovo pun, na sredini uspona do zenita, krećući
se postojano i hitro preko neba koje se zgušnjavalo. Nazirala je bledu tačku svetlosti na sivom disku:
dva mala pokrivena kratera, Semenov i Levejkin. Ispružila je primopredajnik i otkucala šifru za
paljenje, MANGALA. Kao da koristi daljinski upravljač za televizor.
Na gornjoj ivici malog sivog diska blesnu jarka svetlost. Dve blede tačke se ugasiše. Blistava
svetlost se pojača. Da li se usporavanje vidi golim okom? Verovatno ne; no, ona ga je ipak videla.
Fobos je padao.

Kada se vratila u Kairo, videla je da se vest već proširila. Blesak je bio dovoljno snažan da
privuče pažnju, i ljudi su se odmah okupili oko televizora, po navici, i počeli da pronose glasine i
nagađanja, tako da se osnovna činjenica proširila okolo, a negde je bila i nezavisno pogođena. Nađa
je prolazila pored grupa, i čula ljude kako govore "Fobos je pogođen! Fobos je pogođen!" Neko se
nasmejao. "Poslali su Rošovu tačku tamo gore!"
Činilo joj se da se izgubila na medini, ali odmah zatim iziđe pred zgradu gradske uprave. Maja je
bila napolju: "Nađa!" povika. "Jesi videla Fobos?"
"Da."
 "Rodžer kaže da su gore izgradili sistem mina i raketa, dok su bili tamo Prve godine! Da li ti je
Arkadije pričao o tome?"
"Da."
Ušle su u zgradu. Maja je glasno razmišljala: "Ako im pođe za rukom da ga dovoljno uspore,
pašće na planetu. Pitam se da li je moguće izračunati gde. Ovde smo prilično blizu polutara."
"Sigurno će se raspasti i pasti na više mesta."
"Tako je. Pitam se šta misli Saks."
Zatekle su Saksa i Frenka ispred jednog ekrana, Jelija, En i Sajmona ispred drugog. UNOMA-in
satelit pratio je Fobos preko teleskopa, a Saks je merio mesečevu brzinu prelaska preko marsovskog
predela da bi mu odredio stvarnu brzinu. Stiknijeva kupola na ekranu blistala je kao Faberžeovo jaje,
ali je pogled lutao prema gornjoj ivici meseca, koja je bila zamagljena i posuta belim blescima lave i
gasova. "Gle' kako su dobro odmerili potisak", reče Saks za sebe. "Samo jedan prenagli potisak i sve
bi se raspalo. Neuravnotežen potisak bi ga zavrteo, a inercija bi ga gurnula ko zna gde."
"Primećujem znake stabilizacije bočnih potisaka", javi se njegova VI.
"Navigacione mlaznice", reče Saks. "Pretvorili su Fobos u veliku raketu."
"To su učinili prve godine", reče Nađa. Nije joj bilo jasno zašto je progovorila; još je bila malo
nekontrolisana, kao da posmatra svoje postupke sa zakašnjenjem od nekoliko sekundi. "U posadi na
Fobosu bilo je puno raketaša i navigatora. Pretvorili su ledene žile u tečni kiseonik i deuterijum, koje
su čuvali u povezanim kolonama prokopanim kroz hondrit. Pogon i kontrola su bili u samom
središtu."
"Znači, ipak je velika raketa", Saks je klimao glavom dok je kucao na tastaturi. "Ciklus Fobosa je
27,547 sekundi. Znači da se kreće... približnom brzinom od 2.146 kilometara u sekundi, i da bi ga
oborili, potrebno je da uspori na... 1.561 kilometara u sekundi. To je 585 kilometara u sekundi manje.
Za masu kao što je Fobosova... oho. Mnogo goriva."
"Na koliko se sad spustio?" upita Frenk. Bio je crn u licu, a vilični mišići poigravali su mu pod
kožom kao mali bicepsi - besan je, pomisli Nađa, zato što ne može da predvidi šta će se dogoditi.
"Oko 1,7. A oni veliki potisnici još rade. Pašće. Ali ne u jednom komadu. Pad će ga raskomadati,
siguran sam."
"Rošova tačka?"
"Ne, nego trenje, a sa svim onim ispražnjenim komorama za gorivo..."
"Šta se dogodilo sa ljudima na njemu?" Nađa začu sebe kako postavlja pitanje.
"Neko se javio i rekao da je cela posada, izgleda, šmugnula. Niko nije ostao da pokuša da spreči
detonaciju."
"Dobro je", reče Nađa i sruči se na kauč.
"I, kada će pasti?" upita Frenk.
Saks žmirnu. "Teško je reći. Zavisi od toga kada će se raspasti, i kako. Uskoro, pretpostavljam.
Ostaje mu manje od dana. A onda će se čitav jedan potez planete, negde na polutaru, verovatno veliki
potez, naći u nevolji. Biće to pravi meteorski grad."
"Koji će raščistiti deo kabla lifta", reče Sajmon slabim glasom. Sedeo je pored En i zabrinuto je
posmatrao. Ona je prazno zurila u Sajmonov ekran, ne pokazujući da ga je čula. Nije bilo vesti o
njihovom sinu Piteru. Je li to bolje ili gore od gomilice pepela, i dešifrovanog imena na pločici?
Bolje, zaključi Nađa. Ali ipak teško.
"Gledajte", reče Saks. "Raspada se."
Teleskopska kamera na satelitu omogućila im je savršen pogled: videli su kako se kupola nad
Stiknijem razleće u velike krhotine, kako obrisi kratera koji su uvek bili obeležje Fobosa izbacuju
prašinu i otvaraju se; onda se mali svet oblika krompira rascveta, rasturi na mnoštvo nepravilnih
komada. Pet-šest nakrupnijih polako se raširiše, sa najvećim na čelu. Jedna gromada odlete u stranu,
očigledno potiskivana raketom ukopanom u unutrašnjost meseca. Ostale počeše da se šire u
nepravilnu liniju, prevrćući se različitom brzinom.
"Pa, i mi smo negde na vatrenoj liniji", primeti Saks, gledajući u ostale. "Najveći komadi uskoro
će zaći u gornji sloj atmosfere, a onda će se to dogoditi veoma brzo."
"Možeš da odrediš mesto?"
"Ne, ima previše nepoznatih. Znam samo da će biti negde duž polutara. Verovatno smo dovoljno
daleko na jugu da nas promaši veći deo toga, ali je moguće da će biti znatnog rasipanja."
"Oni na polutaru trebalo bi da pođu na sever ili jug", reče Maja.
"To su verovatno već zaključili. Uostalom, pad kabla je, po svoj prilici, već prilično raščistio
oblast."
Preostalo im je samo da čekaju. Niko od njih nije hteo da napusti grad i da pođe na jug, činilo se
da im je dosta bežanja, zato što su bili otupeli ili suviše umorni da bi brinuli zbog neke neodređene
opasnosti. Frenk je hodao po sobi, a bes mu je grčio mrko lice; konačno, više nije mogao da izdrži,
pa se vratio pred ekran da pošalje niz kratkih i oštrih poruka. Jedna se vratila, i on frknu. "Dobili smo
odgodu, jer se policija UN boji da siđe pre nego što prestanu da padaju govna. Tada će se oboriti na
nas kao jastrebovi. Tvrde da je komanda za miniranje Fobosa došla odavde, i više neće da trpe da se
neutralno naselje koristi kao štab pobune."
"Znači da imamo vremena do završetka pada", reče Saks.
Uključio se u mrežu UNOMA-e i dobio radarski prikaz krhotina. Posle toga nije preostalo ništa da
se uradi. Sedeli su; stajali su i hodali okolo; posmatrali su ekrane; jeli su hladnu picu; dremali su.
Nađa nije radila ništa od ovoga. Mogla je samo da sedi, nagnuta napred, osećajući želudac kao
gvozdeni lešnik u utrobi. Čekala je.
Pred ponoć i vremenski pomak, nešto na ekranu privuče Saksovu pažnju; posle pomamnog kucanja
komandi, uspeo je da se preko Frenkovih kanala probije do opservatorije na Olimpus Monsu. Tamo
se bližila zora, ali je još bio mrak, i jedna od kamera opservatorije omogućila im je nizak pogled na
jug, gde je tamni luk planete zaklanjao zvezde. Onda iz zapadnog neba počeše da padaju zvezde, brze
i blistave poput savršeno pravih munja ili gigantskih svetlećih metaka, šireći se na istok u nizu da bi
se neposredno pre udara raspale i stvorile fosforne mehure na svakom mestu udara, slično prvim
trenucima čitavog niza atomskih eksplozija. Za manje od deset sekundi sve je bilo gotovo, i ostalo je
crno polje prošarano linijom gorućih žutih mrlja, zamagljenih dimom.
Nađa sklopi oči i vide uskomešane svetlosne tragove udara. Zatim ponovo otvori oči i pogleda
prema ekranu. U rasvetljeno nebo iznad zapadnog Tarzisa dizali su se oblaci dima, tako visoko da su
izišli iz senke planete i bili ozareni zracima izlazećeg Sunca; bili su oblika pečurke, sa kapama
jarkoružičaste boje i tamno sivim stablima osvetljenim odrazom svetlosti odozgo. Sunčeva svetlost
polako se spuštala niz vrtložne stubove, sve dok ih nije potpuno pozlatila. Visoka linija žutih i
ružičastih pečuraka otplovi preko neba fine pastelne nijanse indiga: prizor je podsećao na neki
košmar Meksfilda Periša, prelep da bi bio stvaran. Nađa pomisli na poslednje trenutke pre pada
kabla, onu viziju goruće dvojne spirale dijamanata. Zašto su katastrofe tako lepe? Je li to zbog
njihovih razmera? Ili u ljudima postoji neka senka, koja žudi za tim? Ili je to samo slučajna
kombinacija elemenata, konačni dokaz da lepota ne poseduje moralnu dimenziju? Zurila je i zurila u
prizor, usmerila svu svoju volju na njega, ali nije mogla da mu pronađe smisao.
"Tu možda ima dovoljno čestica da pokrenu još jednu planetnu oluju", primeti Saks. "Mada će
realno povećanje toplote u sistemu sigurno biti visoko."
 "Umukni, Sakse."
Frenk reče: "Sad će da stigne i do nas, je li?"
Saks klimnu glavom.
Izišli su iz zgrade uprave i zašli u park. Svi su stajali okrenuti prema severozapadu. Vladala je
tišina, kao da je u toku neki verski obred. Osećaj je bio sasvim drugačiji od iščekivanja policijskog
bombardovanja. Sada je već bila sredina jutra, i nebo je bilo mutne, prašnjave, ružičaste boje.
Tada iznad horizonta sinu bolno blistava kometa. Svi uglas uvukoše dah, a nekima se ote i ječanje.
Bleštava bela pruga zaroni prema njima, a onda im u trenu minu iznad glava i nestade iza istočnog
horizonta. Prolazak je bio kraći od daha. Trenutak kasnije zemlja im lako zadrhta ispod nogu, i tišinu
prekinuše uzvici. Na istoku se podiže oblak, menjajući utisak o visini ružičaste kupole neba; dosegao
je najmanje dvadeset hiljada metara.
Potom na nebu iznad minu još jedan zaslepljujući beli blesak, vukući za sobom vatrene repove.
Zatim još jedan, i još jedan, čitav ognjeni grozd premostio je nebo i nestao na istoku, prema velikom
Marinerisu. Onda ta vatrena kiša konačno prestade, a svedoci u Kairu ostadoše poluzaslepljeni,
ošamućeni, sa svetlacima pred očima. Bili su pošteđeni.

"Sada su na redu UN", reče Frenk. "U najboljem slučaju."

"Misliš da bi trebalo da..." reče Maja. "Misliš da bismo bili..."
"Bezbedni u njihovim rukama?" reče Frenk gorko.
"Možda bi trebalo ponovo da pođemo u ravnice."
"Po danu?"
"Pa, možda bi bilo bolje nego da ostanemo ovde!" odvrati ona. "Ne znam za tebe, ali ja ne želim
da me postave uz zid i streljaju!"
"UNOMA to nikada ne bi uradila", reče Saks.
"Nikad se ne zna", reče Maja. "Na Zemlji svi misle da smo kolovođe."
"Ne postoje kolovođe!" reče Frenk.
"Ali njima odgovara da ih bude", reče Nađa.
Ovo ih ućutka.
Saks reče blago: "Izgleda da je neko zaključio da će lakše kontrolisati situaciju bez nas."

Stigoše vesti o novim udarima na drugoj polulopti, i Saks se smesti ispred ekrana da ih prouči. En
mu je stala iznad ramena i bespomoćno posmatrala; u Nojevo doba ti su se udari redovno događali, i
nije mogla da propusti priliku da vidi jedan takav uživo, čak i ako je bio posledica ljudskog čina.
Dok su posmatrali, Maja je nastavila da ih nagovara da nešto učine - da odu, da se sakriju, bilo
šta, samo da učine nešto. Psovala je En i Saksa zato što nisu reagovali na njene reči. Frenk iziđe da
vidi šta se dešava na kosmodromu. Nađa ga je otpratila do ulaza u gradsku upravu, plašeći se da je
Maja u pravu, ali nevoljna da je dalje sluša. Pozdravila se sa Frenkom i ostala da stoji ispred zgrade,
osmatrajući nebo. Bilo je poslepodne, i niz padinu Tarzisa počeli su da brišu preovlađujući zapadni
vetrovi, donoseći prašinu udara; izgledala je kao dim na nebu, kao da na drugoj strani Tarzisa gore
šume. U Kairu se smrači, jer su oblaci prašine zaklonili Sunce, a filteri šatora izazvaše kratke duge i
druge svetlosne efekte, kao da se samo tkivo sveta razlaže na deliće kaleidoskopa. Zgurene mase, pod
zapaljenim nebom. Nađa zadrhta. Sunce potamne, zaklonjeno gušćim oblakom, kao da je pomračenje.
Vratila se unutra, iz pomrčine, u osvetljene urede. Začu Saksa kako govori: "Veliki su izgledi da
ćemo imati još jednu planetnu oluju."
"Nadam se da hoćemo", reče Maja. Kružila je po sobi kao neka velika mačka u kavezu. "Pomoći
će nam da se izvučemo odavde."
"Kuda?" upita Saks.
Maja usisa vazduh kroz zube. "U ravnicama je sad prenatrpano. Mogli bismo da se vratimo u
Helespontus Montes, u tamošnja naselja."
"Primetili bi nas."
Na Saksovom ekranu pojavi se Frenk. Gledao je u svoju pločicu. Slika zadrhta. "Nalazim se na
zapadnoj kapiji, sa gradonačelnikom. Napolju je mnoštvo rovera. Zatvorili smo sve kapije, jer ne
žele da se predstave. Izgleda da su opkolili grad i da pokušavaju da prodru spolja u fizički pogon.
Zato bi valjalo da svi obuku hodače i budu spremni za polazak."
"Govorila sam vam da treba da odemo!" povika Maja.
"Nije bilo moguće", reče Saks. "Uostalom, izgledi su nam možda podjednako dobri i u slučaju
okršaja. Ako svi odjednom nagrnu, možda uspemo da ih nadvladamo brojnošću. Znate šta, ako se tako
nešto dogodi, hajde da se nađemo na istočnoj kapiji, važi? Ti samo idi, Frenk", reče on u ekran. "Bilo
bi dobro da i sam dođeš tamo kad budeš mogao. Ja ću pokušati da učinim nešto sa robotima u pogonu
što će ih zadržati bar do mraka."
Bilo je tri sata po podne, iako je izgledalo kao da je sumrak; nebo je bilo prekriveno visokim,
brzim oblacima prašine. Oni napolju predstavili su se kao policija UNOMA-e i zatražili da ih puste
unutra. Frenk i gradonačelnik Kaira zatražiše da vide odobrenje iz Ženeve i prograsiše zabranu
unošenja oružja u grad. Nije bilo odgovora.
U 4:30 svuda u gradu odjeknuše sirene. Šator je bio provaljen, po svemu sudeći katastrofalno, jer
ulicama odjednom poče da šiba vetar sa zapada, a u svim zgradama se uključiše alarmi za pad
pritiska. Nestade struje, i grad se u trenu pretvori u razbijenu školjku punu prilika u trku, u hodačima i
šlemovima, koje su se tiskale prema kapijama, obarane naletima vetra ili u međusobnom guranju. Od
pritiska posvuda iskočiše prozori, i vazduh ispuniše plastični šrapneli. Nađa, Maja, En, Sajmon i Jeli
napustiše zgradu i počeše da se probijaju kroz gomilu prema istočnoj kapiji. Tamo je bila velika
gužva, jer je komora bila otvorena i ljudi su se gurali da iziđu: u toj situaciji svaki pad bio je
poguban, a kada bi komora na bilo koji način bila blokirana, postalo bi pogubno za sve. Uprkos tome,
sve se dešavalo u tišini, izuzev zvukova interkoma u šlemovima i udara u pozadini. Prvih stotinu
imali su svoju frekvenciju, na kojoj se kroz statički šum i spoljašnju buku začu Frenkov glas: "Evo me
na istočnoj kapiji. Izvucite se iz gomile da bih mogao da vas nađem." Glas mu je bio spokojan,
poslovan. "Požurite, nešto se dešava ispred komore."
Probili su se iz gomile i ugledali Frenka pored zida, kako im domahuje rukom. "Dođite", reče
prilika u daljini. "Ne budite ovce, nema razloga da se i sami pridružimo pasti za zube, sad kad je
šator provaljen. Možemo da ga prosečemo na bilo kom mestu. 'Ajde da iziđemo pravo u ravnice."
"Rekla sam vam", poče Maja, ali je Frenk preseče: "Umukni, Majo, nismo mogli da iziđemo na
ovaj način dok se ovako nešto nije dogodilo, ako nisi zaboravila."
Sunce samo što nije bilo zašlo, i svetlost se probijala kroz pukotinu između Pavonisa i oblaka
prašine, osvetljavajući donju stranu oblaka prenaglašenim crvenilom Marsa i dajući pakleni ton
masovnoj sceni ispod njih. Prilike u maskirnim uniformama već su navirale unutra kroz otvore
prosečene na zidu šatora. Napolju su stajali veliki autobusi sa kosmodroma, iz kojih su iskakali
vojnici.
Saks se pojavi iz jedne uličice. "Ne verujem da ćemo moći da se probijemo do aviona", reče on.
Iz pomrčine izroni prilika u hodaču sa šlemom. "Hajde", reče na njihovoj frekvenciji. "Pratite
me."
Zurili su u neznanca. "Ko si ti?" upita Frenk.
 "Pratite me!" Neznanac je bio niskog rasta, a iza vizira se video samo blistav i divlji osmeh.
Čovek zađe u jednu uličicu prema medini, i Maja prva pođe za njim. Svuda oko njih trčali su ljudi sa
šlemovima; oni bez njih ležali su na zemlji, umirući ili već mrtvi. Kroz šlemove su se čule sirene,
daleke i prigušene, i zvuci nalik na potres tla, neka vrsta seizmičkih udara, ali je, izuzev toga, sav taj
haos proticao u tišini, narušenoj samo šumom disanja i glasovima iz interkoma: "Kuda ćemo?"
"Sakse, jesi li tu?" "Otišao je onuda" i tako dalje. Njihovo dozivanje bilo je neobično prisbo, s
obzirom na haos kroz koji su prolazili. Gledajući okolo, Nađa zamalo da se spotakne o mrtvu mačku,
koja je ležala na uličnoj travi kao da spava.
Čovek koga su pratili kao da je pevušio na zajedničkoj liniji, zaneseno bam, bam, ba-dam dam
dam - Pećkinu temu iz Pećke i vuka, možda. Dobro je poznavao ulice Kaira i bez razmišljanja birao
put kroz mrežu sokaka oko medine, tako da ih je doveo do gradskog zida za manje od deset minuta.
Zagledali su se kroz nabrani materijal zida; napolju, u pomrčini, trčale su nepoznate prilike u
hodačima, u grupama od dvoje ili troje, raštrkane duž ivice južnog Noktisa. "Gde je Jeli?" uzviknu
odjednom Maja.
Niko nije znao.
Tada Frenk pokaza rukom. "Gledajte!"
Na istočnom drumu prema Noktis Labirintusu pojavi se nekoliko rovera. Bila su to brza vozila
neobičnog oblika, koja se su se kretala kroz polumrak sa ugašenim farovima.
"Ko je sad to?" upita Saks. Okrenuo se da upita njihovog vodiča, ali je ovaj već bio nestao u
uličicama.
"Je li ovo još frekvencija prvih stotinu?" začu se novi glas.
"Da!" odgovori Frenk. "Ko je to?"
Maja povika: "Je li to Mišel?"
"Imaš dobre uši, Majo. Jeste, to je Mišel. Slušajte, došli smo da vas povezemo, ako ste spremni
da pođete s nama. Izgleda da sistematski uklanjaju članove prvih stotinu. Zato smo mislili da vas
pozovemo da nam se pridružite."
"Mislim da niko od nas nema ništa protiv", reče Frenk. "Ali kako to da uradimo?"
"E, to je onaj teži deo. Jeste li imali vodiča do zida?"
"Da!"
"Dobro. Bio je to Kojot, koji je vešt u tim stvarima. Sačekajte tu; napravićemo gužvu na nekoliko
mesta, a onda ćemo sasvim prići vašem delu zida."
Za samo nekoliko minuta, iako se njima činilo da je prošao ceo sat, grad potresoše eksplozije.
Ugledaše bleske svetlosti na severu, prema kosmodromu. Mišel se ponovo javi: "Uperite na trenutak
svetiljku na šlemu prema istoku."
Saks okrenu glavu prema istočnom zidu i uključi svetiljku, kratko osvetlivši kupu zadimljenog
vazduha. Vidljivost je opala na manje od sto metara, i kao da se još smanjivala, ali Mišelov glas
reče: "Dobro je. Sad prosecite zid i iziđite, a mi ćemo začas biti tamo. Poći ćemo čim uđete u komore
rovera, zato budite spremni. Koliko vas je?"
"Šestoro", reče Frenk posle kratkog ćutanja.
"Odlično. Imamo dva vozila, tako da neće biti problema. Po troje u svako, važi? Spremite se, da
ovo što brže obavimo."
Saks i En rasekli su materijal šatora nožićima iz kompleta alata na zglobnoj pločici. Podsećali su
na mačiće koji grebu zavesu, ali su ubrzo načinili dovoljno prostrane otvore za provlačenje.
Preskočili su metar visoku ogradu i našli se na zaravnjenom regolitu oko zida. Iza njih su eksplozije
razarale fizički pogon, osvetljavajući razoreni grad kao sevanje bliceva foto-aparata i zaleđujući
pokrete ljudi pre nego što bi ih progutao mrak.
Oni neobični roveri odjednom izroniše iz prašine i zaustaviše se pred njima. Otvorili su vrata
spoljnjih komora i ugurali se unutra, Saks, En i Sajmon u jednu, Nađa, Maja i Frenk u drugu, i istog
trenutka popadaše jer su roveri odmah pojurili. "Auh!" jeknu Maja.
"Svi na broju?" upita Mišel.
Svako se javi po imenu.
"Dobro. Drago mi je što ste s nama!" reče Mišel. "Upravo sam saznao da su Dimitrije i Elena
mrtvi. Poginuli su na Vidikovcu Ehus."
U tišini koja je usledila čulo se samo škripanje šljunka na putu ispod guma rovera.
"Ovi roveri su stvarno brzi", primeti Saks.
"Da. I dobro amortizuju udar. Stvoreni za ovakve situacije, bojim se. Moraćemo da ih ostavimo
čim zađemo u Noktis; suviše su upadljivi."
"Imate nevidljiva vozila?" upita Frenk.
"Mogla bi se tako nazvati."
Posle pola sata truckanja u komori nakratko su se zaustavili, tako da su mogli da uđu u kabine
rovera. U jednoj od njih čekao ih je Mišel Dival, sed, naboran - pravi starac, koji je posmatrao Maju,
Nađu i Frenka sa suzama u očima. Zagrlio je jedno po jedno, smejući se svojim neobičnim smehom
bez daha.
"Vodite nas kod Hiroko?" upita Maja.
"Da, pokušaćemo. Ali to je dug put, a situacija nije dobra. O, kako mi je drago što sam vas
pronašao! Ne znate kako je bilo strašno tražiti i tražiti, i nalaziti samo leševe."
"Znamo", reče Maja. "Pronašli smo Arkadija, a danas nam je poginula Saša, i Aleks, Edvard i
Samanta, a izgleda i Jeli, maločas..."
"Da. Eto. Potrudićemo se da oni budu poslednji."
Televizor u roveru prikazivao je unutrašnjost drugog vozila, gde je En, Sajmona i Saksa ukočeno
pozdravio mladi neznanac. Mišel pogleda preko ramena kroz vetrobran i zašišta kroz zube. Bili su na
ulazu u jedan od bezbrojnih kanjona koji su vodili dole u Noktis, lučnom završetku koji se strmo
spuštao. Put koji je silazio tim zidom pratio je veštačku rampu, sagrađenu da bi bila moguća vožnja
putem, ali je ta rampa bila razorena, a i put sa njom.
"Moraćemo da pešačimo", reče najzad Mišel. Ionako bismo na dnu morali da ostavimo vozila. To
je samo pet kilometara. Jesu li vaša odela potpuno opremljena?"
Dopunili su boce sa kiseonikom iz rovera i ponovo stavili šlemove. Izišli su kroz komore.
Kada su svi bili napolju, zastadoše i zagledaše se jedni u druge: šestoro izbeglica, Mišel i mladi
vozač. Njih osmoro pođoše pešice kroz tamu, koristeći svetiljke samo za vreme opasnog spuštanja
niz razorenu deonicu puta. Kada su ponovo stupili na neoštećen put, isključili su svetiljke i pošli
naniže strmom šljunčanom stazom, polako hvatajući dug korak koji je bio najpogodniji za silazak pod
ovim uglom. Noć je bila bez zvezda i vetar je zviždao niz kanjon oko njih, povremeno u tako jakim
naletima da su imali utisak da ih neko gura u leđa. Činilo se da zaista počinje nova peščana oluja;
Saks je mrmljao nešto o polutarnom i planetnom nivou, ali je bilo nemoguće razabrati šta. "Nadajmo
se da će biti planetna", reče Mišel. "Bila bi nam dobar zaklon."
"Ne verujem da će biti planetna", reče Saks.
"Kuda idemo?" upita Nađa.
"Pa, u Aureumu se nalazi jedna prihvatna stanica."
Trebalo je, dakle, da prođu čitavom dužinom Vales Marinerisa - pet hiljada kilometara! "Kako
ćemo to!" jeknu Maja.
 "Imamo kanjonska vozila", reče Mišel kratko. "Videćete."
Put je bio strm, i išli su brzim tempom, kažnjavajući zglobove. Nađu je počelo da žiga desno
koleno, a prvi put posle mnogo godina zasvrbeo ju je i nedostajući prst. Bila je žedna i osećala je
staru, poznatu dijamantsku šaru zime. Postalo je tako prašnjavo i mračno da su morali da uključe
svetiljke; nemirne kupe žute svetlosti jedva da su dopirale do površine druma; kada se osvrnula,
Nađa pomisli da liče na kolonu riba dubokog mora, čije svetleće tačke gore naspram beskrajnog
okeanskog dna. Ili na rudare u nekom zadimljenom tunelu. Deo nje počinjao je da uživa u situaciji;
bilo je to nekakvo sićušno buđenje, maltene fizički osećaj, ali bez sumnje prvo pozitivno osećanje
otkako je pronašla Arkadija. Zadovoljstvo nalik na avetinjski svrab izgubljenog prsta, nejasno i
pomalo razdražujuće.
Bila je još sredina noći kada su stigli na dno kanjona, oblika širokog 'U', čestog u kanjonima
Noktis Labirintusa. Mišel priđe jednoj steni, dodirnu je prstom, a onda podiže skrivena vratanca.
"Ulazite", reče.
Bilo je dvoje ovih vozila-stena: veliki roveri, obloženi tankim slojem prirodnog bazalta. "A
toplotni signali?" upita Saks pošto se provukao u jedno.
"Svu toplotu usmeravamo u spirale, a njih držimo zatrpane. Tako da nema primetnog signala."
"Dobra ideja."
Mladi čovek koji je vozio Mišelov brzi rover pomogao im je da uđu u nova vozila. "Hajdemo
odavde", reče nabusito, maltene ih gurajući kroz vrata spoljnje komore. Svetlost iz komore osvetli mu
lice, uokvireno vizirom šlema: Azijat, star oko dvadeset pet godina; izbegavao je da ih pogleda u oči
dok im je pomagao i izgledao je nezadovoljno, zgađeno, možda i uplašeno. Podrugljivo im poruči:
"Kada sledeći put budete dizali revoluciju, bolje
probajte na neki drugi način."
Osmi deo: ŠIKATA GA NAI
34.
Kada su putnici liftovskog vozila Prijatelj iz Bankoka saznali da se Klark odvojio i da kabl pada,
požurili su u hodnik i garderobu i brže-bolje obukli svemirska odela; začudo, nije došlo do opšte
panike, sve se to dešavalo u srcu, na površini su svi bili disciplinovani i pratili malu grupu na
vratima komore koja je pokušavala da odredi gde se nalaze i kada bi trebalo da napuste vozilo. Piter
Klejborn čudio se ovom redu, jer je njemu samom krv pulsirala kroz telo u ritmu navala adrenalina;
nije bio siguran da bi bio u stanju da govori kada bi morao. Jedan čovek iz one grupe napred mirno je
objasnio da se približavaju areosinhronoj tački, pa su se svi ugurali u komoru dok nisu bili stisnuti
kao odela u ormanu, a onda su zatvorili unutrašnja vrata i ispustili vazduh. Spoljnja vrata kliznula su
u stranu i ukazao se veliki pravougaonik zvezdanog prostora, crnog kao smrt. Bilo je zastrašujuće
otisnuti se u njega, u nevezanom odelu; mladiću je to izgledalo ravno samoubistvu, ali oni napred
odlebdeše napolje, a ostali za njima, poput semenki iz raspukle mahune.
Vozilo i kabl otploviše prema istoku i ubrzo nestadoše. Oblak svemirskih odela poče da se rasipa.
Mnogi od njih zauzeše položaj sa nogama prema Marsu, koji je ležao pod njima kao prašnjava
košarkaška lopta: kada su se umirili, uključiše glavne rakete i otploviše uvis. Grupa koja je vršila
proračune još je bila na zajedničkoj frekvenciji, razmatrajući celu stvar kao da je šahovski problem.
Bili su blizu areosinhrone orbite, ali su propadali brzinom od nekoliko stotina kilometara na sat; ako
sagore polovinu goriva u bocama, usporiće pad, i tako se naći na mnogo stabilnijoj orbiti nego što je
bilo neophodno, s obzirom na zalihu kiseonika. Drugim rečima, umreće kasnije, od nedostatka
vazduha, umesto ranije, od toplote ulaska u atmosferu. Ali to je i bila svrha evakuacije. Ko zna,
možda će se spasioci pojaviti pre isteka vremena koje su time dobili. Bilo je očito da su ljudi
spremni da pokušaju.
Mladić izvuče kontrolne poluge rakete iz konzole na zglobu, uhvati ih između palca i kažiprsta,
okrenu se tako da mu je svet bio ispod čizama i privremeno se udalji od njega. Neki su pokušali da
ostanu zajedno, ali je on ocenio da je to neizvodljivo i da se tako traći gorivo, pa ih je pustio da
odlebde iznad njega sve dok nisu postali zvezde među zvezdama. Popustio je onaj strah koji je
osećao u garderobi, ali je bio ljut i tužan: nije želeo da umre. Prože ga žaljenje za izgubljenom
budućnošću i on glasno jeknu i zaplaka. Posle nekog vremena, spoljnje manifestacije prestadoše, ali
se i dalje osećao jadno. Tmurno je zurio prema zvezdama. Povremeno su ga potresali drhtaji zebnje i
očajanja, ali su postajali sve ređi dok su se minuti polako pretvarali u sate. Pokušao je da uspori
metabolizam, ali je taj napor imao suprotan učinak, tako da je odlučio da se okane toga, iako je
prethodno očitao svoj puls sa pločice: 108 otkucaja u minutu. Sva sreća što to nije učinio dok su
oblačili odela i otiskivali se u svemir. Napravio je grimasu i zaokupio misli prepoznavanjem
sazvežđa. Prolazili su dugi minuti.
Probudio se, i kada je shvatio da je zaspao, osetio je pomešan užas i čuđenje, ali je odmah ponovo
utonuo u san. Posle nekog vremena, još se jednom probudio, i ovaj put nije dao da ga opet prevari
san. Ostali putnici nisu bili na vidiku, iako se činilo da se neke zvezde pomeraju naspram pozadine.
Nije bilo ni traga od lifta, u svemiru ili na površini planete.
Čudan način da se umre. Možda donekle sličan onom svemirskom susretu sa vodom za streljanje
iz prethodne noći, u snu. Smrt će biti kao svemir, ali bez zvezda i misli. Bilo je to pomalo zamorno
čekanje; činilo ga je nestrpljivim, toliko da je pomišljao da isključi grejanje u odelu i skrati celu
stvar. Saznanje da je to moguće olakšavalo je čekanje, i odlučio je da to učini kada mu kiseonik bude
pri kraju. Puls mu na ovu pomisao poraste na 130 otkucaja, i on pokuša da se usredsredi na planetu
prema kojoj je padao. Dome, slatki dome. Iako su prošli sati, još je bio negde oko areosinhrone
orbite, i Tarzis je bio ispod njega, mada malo zapadnije. Bio je iznad Marinerisa.
Prošlo je još sati, i ponovo ga je prevario san. Kada se probudio, ispred njega se nalazila mala
srebrna letelica nalik na NLO. On iznenađeno uzviknu i poče bespomoćno da se obrće. Grozničavo je
manevrisao raketama da povrati ravnotežu, i kada je konačno uspeo, letelica je još bila tamo. Na
prozoru bočnih vrata pojavi se lice neke žene: nešto mu je govorila i pokazivala na svoje uvo.
Prebacio se na zajedničku frekvenciju, ali ona nije bila na njoj; nije mogao da je nađe. Uključio je
raketu i poleteo prema letelici, i preplašio ženu jer je malo nedostajalo da udari u nju. Uspeo je da
uspori i da se malo udalji. Žena je pokazivala rukom: da li bi hteo unutra? Nezgrapno je spojio palac
i kažiprst u rukavici, tako žestoko klimajući glavom da je ponovo počeo da se obrće. Okrenuvši se,
vide da su bočna vrata ispod prozora na vrhu letelice otvorena. Povratio je ravnotežu i otisnuo se
prema vratima, pitajući se hoće li nestati kad stigne do nje. Dodirnu dovratak i odmah mu navreše
suze; on zatrepta i u viziru mu zalebdeše kuglice suza dok je pristajao na pod komore. Ostalo mu je
vazduha za jedan sat.
Kada su vrata bila zatvorena i pušten vazduh, otkačio je šlem i podigao ga. Vazduh je bio redak,
zasićen kiseonikom i hladan. Otvoriše se unutrašnja vrata i on se provuče unutra.
Žene su se smejale. Na brodu su bile samo njih dve i zbog nečega su bile dobro raspoložene. "Šta
si hteo, da se spustiš na planetu u tome?"
"Bio sam u liftu", reče on, drhtavim glasom. "Morali smo da iskočimo. Jeste li pokupili još
nekoga?"
"Ti si jedini koga smo videle. Da te odvezemo dole?"
On samo proguta knedlu. One mu se nasmejaše.
"Neverovatna sreća da smo naletele na tebe ovde gore, dečko! Koliko gravitacija možeš da
izdržiš?"
"Ne znam. Tri?"
One se ponovo nasmejaše.
"Što, vi možete više?"
"Mnogo više", reče žena koju je video na prozoru.
"Mnogo više", ponovi on podrugljivo. "Koliko još čovek može da izdrži?"
"Videćemo", reče druga, i nasmeja se. Mala letelica poče da ubrzava prema Marsu. Mladić je
iznemoglo ležao na sedištu iza žena, postavljajući pitanja i srčući vodu i čedarski sir iz tube. Bile su
na jednom od sistema ogledala i ukrale su taj sletni modul pošto su poslale ogledala prema planeti, u
zgužvanim zavesama debljine molekula. Spuštale su se sa pomakom prema polarnoj putanji:
nameravale su da se spuste blizu južne polarne kape.
Piter ih je ćutke slušao. Onda počeše divlje da odskaču, a prozori pobeleše, pa požuteše i na kraju
pređoše u jarku narandžastu boju. Sila teže gurnu ga u sedište, pogled mu se zamuti i on oseti bol u
vratu. "Laka kategorija, nema šta", reče jedna od žena. Nije znao da li misli na njega ili na modul.
Pritisak popusti i prozori se razbistriše. On pogleda napolje; padali su pravo prema planeti i bili
su samo nekoliko hiljada metara iznad tla. Nije mogao da veruje. Žene su održavale letelicu u ovoj
radikalnoj putanji sve dok nije izgledalo da će se zariti u pesak, a onda su je u poslednjem minutu
ispravile i teža ga ponovo pritisnu u sedište. "Slatko", reče jedna od žena, a zatim se nađoše na
zemlji, jureći preko slojevitog terena.
Ponovo gravitacija. Piter siđe iz modula za ženama, niz pešačku cev u veliki rover, osećajući se
ošamućeno i na ivici suza. U roveru su bila dva muškarca, koji bučno pozdraviše žene i zagrliše ih.
"Ko je ovo?" povikaše. "A, njega smo pokupile tamo gore, iskočio je iz lifta. Još je pomalo
izgubljen. Hej", reče mu ona, osmehujući se, "sve je u redu, spustili smo se."
35.
Neke greške nemoguće je popraviti.
En Klejborn sedela je u dnu Mišelovog rovera, raširivši se preko tri sedišta, osećajući kako
točkovi prelaze preko kamenja. Prvo je pogrešila što je došla na Mars, a zatim kada se zaljubila u
njega. Zaljubila se u mesto koje su svi ostali pokušavali da unište.
Izvan rovera, planeta se zauvek menjala. Unutra je glavna prostorija bila osvetljena kroz tri
prozora u visini poda, koji su omogućavali pogled iz zmijske perspektive ispod nadstrešnice
kamenog krova rovera. Put od grubog šljunka, posut odronjenim kamenjem. Bili su na auto-putu
Noktis, ali je na njega palo mnogo kamenja. Mišel se nije trudio da zaobilazi manje komade; putovali
su brzinom od šezdeset kilometara na sat, i kada su naleteli na jedan veći kamen svi su odskočili na
sedištima. "Izvin'te", reče Mišel. "Moramo što pre da se izvučemo iz Svećnjaka."
"Svećnjaka?"
"Noktis Labirintusa."
Prvobitni naziv, pomisli En, koji su mu dali zemaljski geolozi, gledajući fotografije sa Marinera.
Ali je oćutala. Nije imala volje da govori.
Mišel je nastavio da priča, tihim i razgovorljivim glasom, koji je delovao umirujuće. "Ima
nekoliko mesta gde bi bilo nemoguće nastaviti put vozilima kada bi drum bio blokiran. Škrape koje se
pružaju od zida do zida, polja džinovskih stena, takve stvari. Čim se domognemo Marinerisa, biće
sve u redu, jer tamo ima puno zaobilaznih puteva."
"Jesu li ova vozila snabdevena za vožnju čitavom dužinom kanjona?"
"Nisu. Ali zato imamo skloništa duž celog kanjona." Veliki kanjoni očito su bili glavne
saobraćajnice skrivene kolonije. Izgradnja javnog auto-puta donela im je dosta problema, jer je
presekla mnoge saobraćajne veze.
U svom uglu, En je slušala Mišela s podjednakom pažnjom kao ostali; nije mogla da ne bude
radoznala o skrivenoj koloniji. Njihova upotreba kanjona bila je genijalna. Roveri projektovani za
boravak u njima bili su maskirani da izgledaju kao milioni stena koje su ležale u velikim talusnim
gomilama ispod litica. Krovovi vozila zaista su bili stene, prošupljene odozdo. Debela izolacija
čuvala je kameni krov od pregrevanja, tako da nije bilo infracrvenog zračenja. "Posebno zato što
ovde dole ima još mnogo rasutih Saksovih vetrenjača, koje potpuno ometaju osmatranje." Rover je
bilo izolovan i sa donje strane, tako da nije ostavljao pužev trag toplote koji bi otkrio njegovo
kretanje. Toplota hidrazinskog motora korišćena je za zagrevanje životnog prostora, a svaki višak
upućivan je u sabirne spirale za kasniju upotrebu; ako bi se sakupilo suviše toplote u kretanju,
zakopavali su spirale u rupe iskopane ispod vozila i zatrpavali regolitom pomešanim sa tečnim
kiseonikom. Kada bi se zemlja iznad spirale zagrejala, rover bi već bio daleko odatle. Ukratko, nisu
ostavljali toplotni trag, nikada nisu upotrebljavali radio i kretali su se samo noću. Tokom dana
počivali su negde među stenama. "Čak i da su svakodnevno poredili fotografije i videli da ima novih
stena, bili bismo samo jedna od hiljadu stena koje svake noći padnu sa litice. Erozija se znatno
povećala otkako ste započeli teraformiranje, jer svakog dana dolazi do smrzavanja i otapanja. Ujutru
i uveče ovde nema pet minuta da nešto ne padne."
"Znači, nema izgleda da nas opaze", reče Saks, s čuđenjem u glasu.
"Tako je. Nema vizuelnog, elektronskog niti toplotnog signala."
"Nevidljivi rover", reče Frenk preko interkoma i nasmeja se svojim promuklim smehom.
"Tako je. Jedina prava opasnost ovde dole isto je ono odronjavanje koje nas prikriva." Na
upravljačkoj tabli isključi se crveno svetlo i Mišel se nasmeja. "Tako dobro napredujemo da ćemo
morati da stanemo da zakopamo spiralu."
"Zar iskopavanje ne oduzima vreme?" reče Saks.
"Ima jedna već iskopana rupa, ako stignemo do nje. Četiri kilometra odavde. Mislim da ćemo
uspeti."
"Imate čitav sistem ovde."
"Pa, već četrnaest godina živimo u ilegali, mislim na četrnaest marsovskih godina. Skladištenje
toplote značajna je tehnologija za nas."
"Ali kako to postižete u stalnim boravištima, ukoliko ih imate?"
"Odvodimo je u dubinu regolita i topimo led u vodu. Ili je odvodimo do ventila maskiranih u tvoje
vetrenjače. Ima i drugih metoda."
"Bile su rđava ideja", reče Saks. Frenk mu se nasmeja iz drugog vozila. Kasniš samo trideset
godina u kapiranju, rekla bi mu En, da joj je bilo do priče.
"Ma ne, bile su odlična ideja!" reče Mišel. "Dosad mora da su poslale milione kilokalorija u
atmosferu."
"Oko sat učinka bilo kog mohoula", reče Saks pedantno.
On i Mišel započeše raspravu o teraformiranju. En pusti da im se glasovi pretope i zamute; bilo je
začuđujuće lako, jer su joj u poslednje vreme svi razgovori bili na ivici besmisla, pa je morala da se
napreže da razume, umesto da bude obrnuto. Odlutala je mislima, osećajući samo kako Mars
poskakuje pod njom. Nakratko su stali da zakopaju spiralu. Kada su ponovo pošli, put je postao
ravniji. Sada su bili duboko u lavirintu, i u normalnom roveru gledala bi uske i strme zidove kanjona
kroz krovne prozore. Razudne doline, proširene sleganjem; nekada je u zemljištu bilo leda, a sada se
sigurno sav povukao u akvifer Kompton, dole na dnu Noktisa.
En pomisli na Pitera i bespomoćno zadrhta. Znala je da ne valja unapred suditi, ali ipak ju je
izjedala zebnja. Sajmon ju je potajno posmatrao, sa jasno urezanom brigom na licu, i ona odjednom
oseti da mrzi njegovu pseću odanost, pseću ljubav. Mrzela je što je nekome toliko draga, osećala to
kao nepodnošljiv teret, nametanje.
U zoru su se zaustavili. Dva kamenolika rovera stala su na obodu grupe sličnih stena. Ceo dan
sedeli su zajedno u jednom vozilu, otežući oskudne rehidrirane ili zagrejane obroke, pokušavajući da
uhvate televizijske ili radio-signale. Učinak je bio ravan nuli, izuzev povremenih izliva na različitim
jezicima i šifrovanih poruka. Smetlište etera, koje se pridodavalo neraspoznatljivoj zbrci. Bučni
naleti statičkog šuma kao da su bili elektromagnetni talasi. Ali Mišel im je rekao da je elektronika u
roveru zaštićena. Sedeo je na sedištu kao da meditira. Neobičan spokoj za Mišela Divala, pomisli
En. Kao da se navikao na dane provedene u skrivanju. Njegov saputnik, mladić koji je vozio drugi
rover, zvao se Kasei. U glasu mu je neprekidno bio prisutan ozbiljan prekor. Pa, zaslužili su ga. Po
podne je Mišel pokazao Saksu i Frenku gde se nalaze, na topološkoj mapi koju je pozvao na ekrane u
oba vozila. Njihova putanja kroz Noktis išla je sa jugozapada na severoistok, kroz jedan od najvećih
kanjona lavirinta. Po izlasku iz kanjona krivudala je na istok, do prostrane oblasti između Noktisa i
vrhova Jusa i Ponora Titonijum. Mišel ju je zvao Komptonova Pukotina. Bio je to haotičan teren, i
Mišel je izjavio da neće imati mira dok ga ne pređu i ne stignu do Ponora Jus. Jer bez njihovog
nesigurnog puta, rekao je, oblast bi bila praktično neprolazna. "A ako zaključe da smo pošli ovuda iz
Kaira, možda će bombardovati oblast." Prethodne noći prešli su gotovo pet stotina kilometara,
bezmalo čitavu dužinu Noktisa; još jedna takva noć, i spustiće se u Jus, gde više neće imati na
raspolaganju samo jedan put.
Dan je bio mračan, vazduh ispunjen smeđom prašinom, a vetrovi visoki. Nova peščana oluja,
ipak. Temperatura je opadala. Saks frknu na glas sa radija koji je tvrdio da se oluja pretvara u
planetnu. Mišel je, međutim, bio zadovoljan, jer je to značilo da će moći da putuju i danju i tako
prepolove trajanje putovanja. "Pred nama je pet hiljada kilometara, najvećim delom izvan puteva.
Biće sjajno ako budemo mogli da putujemo danju, jer to nisam radio još od Velike Oluje."
On i Kasei počeli su da voze dan i noć, smenjujući se na tri sata za volanom, uz pola sata odmora.
Dan kasnije stigli su na kraj Komptonove Pukotine i našli se u tesnom Ponoru Jus, tako da je Mišel
mogao da se opusti.
Jus je bio najuži od svih kanjona u sistemu Marinerisa, širok samo dvadeset pet kilometara na
mestu gde je napuštao Komptonovu Pukotinu, deleći Sinaj Planum od Titania Katene. Kanjon je bio
dubok zarez između ova dva platoa, sa stranama visokim puna tri kilometra; dugačak i uzak džinovski
procep. Ali oni su mu samo povremeno nazirali zidove, u džepovima čistog vazduha usred
uskovitlane prašine. Nastavili su da prate ravan, ali kamenjem posut put; prevaljivali su velike
deonice u toku dugih i sumračnih dana. U vozilima je vladala tišina, jer je radio bio utišan zbog
izluđujućeg statičkog šuma. Slika sa kamera, postavljenih više od prozora, pokazivala je prašinu koja
je šibala mimo njih, takvom brzinom da je izgledalo kao da stoje u mestu. Često im se činilo da
zanose u stranu. Nije bilo lako voziti, pa su Sajmon i Saks menjali Mišela i Kaseija, sledeći njihova
uputstva. En je još ćutala, i nisu tražili od nje da vozi. Saks je vozio i motrio ekran svoje VI, koji mu
je davao atmosferska očitavanja. En je sa svog mesta videla da podaci VI ukazuju na to da je pad
Fobosa znatno zgusnuo atmosferu, čak za pedeset milibara, a to je bilo izuzetno povećanje. Osim
toga, novi vulkani još su izbacivali gasove. Saks je primio ovu promenu sa zadovoljstvom sove,
nesvestan umiranja i razaranja koje ju je pratilo. Primetivši njen smknuti pogled, on reče: "Kao u
Nojevo doba, rek'o bih." Zaustio je da doda još nešto, ali ga Sajmon ućutka pogledom, i on promeni
temu.
U drugom vozilu, Maja i Frenk provodili su sate javljajući se i postavljajući Mišelu pitanja o
skrivenoj koloniji, razmatrajući sa Saksom fizičke promene u toku ili teoretišući o ratu. Beskrajno ga
secirajući, pokušavajući da mu pronađu smisao, da shvate šta se dogodilo. Govorili su, govorili i
govorili. Na Sudnji Dan, pomisli En, kada živi i mrtvi prohodaju zajedno, Maja i Frenk će još
govoriti, pokušavajući da shvate šta se dogodilo. Gde su pogrešili.
Kada se spustila njihova treća noć na putu, dva rovera stigla su na donji kraj Jusa, do dugačkog
peraja koje je delilo kanjon. Pošli su južnim ogrankom, službenim trans-Marineris auto-putem. Dva
sata pre svitanja, opazili su oblake na nebu, a zora je bila mnogo svetlija od prethodnih. To je bilo
dovoljno da ih zaustavi, pa su se pritajili pored gomile odronjenih stena u podnožju južnog zida
kanjona i okupili se u vodećem roveru da provedu dan.
Sa tog mesta imali su pogled preko širokog prostranstva Ponora Melas, najvećeg od svih kanjona.
Kamen je u Jusu bio hrapav i crnkast u poređenju sa glatkim, crvenim dnom Melasa; Eni se činilo
moguće da su stene oba kanjona nastale od drevnih tektonskih ploča, nekada razdvojenih, a sada
zauvek zbratimljenih.
Presedeli su ceo dan, umorni od priče, napeti, iznureni, raščupani i masni, lica musavih od
sveprisutne crvene prašine oluje. Povremeno su se nazirali oblaci, potom bi se sve zamutilo, a onda
su nastajali iznenadni džepovi vedrine.
Kasno po podne, rover se odjednom zatrese na amortizerima. Prenuti, uspravili su se da pogledaju
ekrane. Kamera na zadnjem delu rovera bila je uperena prema Jusu, i Saks iznenada kucnu o jedan od
ekrana. "Inje", reče Saks. "Pitam se..."
Kamera pokaza ledenu paru koja se zgušnjavala, krećući se niz kanjon prema njima. Na svu sreću,
put je bio na terasi iznad dna južnog ogranka Jusa, jer je dno nestalo uz riku koja je zatresla rover,
preplavljeno niskim zidom crne vode i prljavo bele lapavice. Bio je to razarač od gromada leda,
zakotrljanih stena, pene, mulja i vode, mutljag koji se valjao sredinom kanjona. Buka je bila poput
grmljavine, čak i u vozilima; bilo je nemoguće nadjačati je, a rover se tresao pod njima.
Ispod njihove terase, dno kanjona bilo je širok nekih petnaestak kilometara. Bujica je za samo
nekoliko minuta ispunila ovo prostranstvo i počela ubrzano da se diže uz dugačku kosinu koja se
pružala od litice sa druge strane kanjona. Površina bujice polako se umirila pred ovom branom i na
njihove oči stegla se u kvrgavi, bezbojni krš leda, odjednom mnogo tiši i nepomičan. Sada su mogli
da čuju jedno drugo kroz krckanje, udare i sveprisutnu riku, ali nisu imali šta da kažu: samo su
potreseno zurili kroz niske prozore, ili u ekrane televizora. Ledena para sa površine bujice razredila
se u laku izmaglicu. Međutim, samo petnaest minuta kasnije, donji kraj ledenog jezera prolomi se u
plimu crne, zapenjene vode koja odnese branu, uz silovitu tutnjavu odronjenog stenja. Bujica se
ponovo prosu niz kanjon i njen početak im se izgubi iz vida, niz veliku padinu od Jusa prema Ponoru
Melas.

Sada je niz Vales Marineris tekla reka, široki, zapareni, ledom zagušeni potop. En je videla traku
sa snimcima izliva na severu, ali nije imala prilike da ode do nekog od njih, da ga vidi uživo. Sada,
suočena s jednim takvim, otkrila je da ne može da ga pojmi. Predeo je govorio nekom vrstom
višeglasja. Rika je rasturala vazduh i tresla im utrobu kao neki bas koji kida tkivo sveta; bio je to i
vizuelni haos, besmislena zbrka koju nikako nije uspevala da sagleda, da razazna blisko od dalekog,
uspravno od vodoravnog, nepomično od pomičnog, svetlo od tamnog. Gubila je sposobnost da izvuče
značenje iz utisaka. Imala je velike muke da razume svoje saputnike u vozilu. Nije bila sigurna da li
je u pitanju buka ili nešto drugo. Bilo joj je mrsko da gleda Saksa, ali je njega bar razumela.
Pokušavao je da to sakrije od nje, ali bilo je očito da je ushićen onim što se događa. Staložena, mrtva
spoljašnjost bila je maska preko strasne prirode, i ona je to oduvek znala. Lice mu je sada imalo boju
kao da je u groznici, i izbegavao je da sretne njen pogled; znao je da ona prozire njegova osećanja.
Prezirala je njegovu nesposobnost da joj se suprotstavi, iako je poticala iz svojevrsne pažnje prema
njoj. I sav onaj trud da neprestano bude zauzet za ekranom. Nijednom ga nije videla da se spustio i
pogledao bujicu kroz niske prozore rovera. Kada bi ga Mišel pozvao da pogleda, blago bi odgovorio
da kamere imaju bolji ugao. I posle samo pola sata posmatranja poplave na televizorima, okrenuo se
ekranu svoje VI da proračuna njen značaj za njegov projekt. Voda je jurila niz Jus, ledila se,
probijala led i ponovo jurila, bez sumnje u Melas; hoće li biti dovoljno vode da stigne do Kopratesa,
a zatim u Kapri i Eos, i konačno u krš Aureuma... na prvi pogled, činilo se nemoguće, ali je Kompton
bio veliki akvifer, jedan od najvećih među poznatima. Marineris je verovatno postojao zahvaljujući
jednoj od pređašnjih inkarnacija ovog akvifera, a Izbočina Tarzisa nikad nije prestala da izbacuje
gasove... Tada shvati da leži na podu rovera, posmatrajući bujicu, nastojeći da je pojmi. Pokušala je
da napamet proračuna njen protok, tek da bi se bolje usredsredila na ono što vidi, da ga otrgne od
besmislenosti koja je pretila da je preplavi. Uprkos stanju u kome se nalazila, osetila je zanos
izračunavanja i čar samog prizora, lepotu bujice; ovo se već dešavalo na Marsu, pre mnogo milijardi
godina, verovatno na isti ovakav način. Svuda je bilo tragova katastrofalnih potopa: obalskih terasa,
stenovitih ostrva, korita kanala, oblasti ispucale zemlje... A stari, izliveni akviferi su se napunili
vodom sa Tarzisa i svom tamo proizvedenom toplotom i gasovima. Mora da je bilo sporo, ali za dve
milijarde godina...
Primorala se da izoštri žižu, da vidi. Bliža ivica bujice bila je otprilike kilometar daleko i dve
stotine metara niže od njih. Podnožje severnog zida Jusa bilo je udaljeno petnaestak kilometara, i
bujica se prostirala sve donde. Bila je duboka možda deset metara, sudeći po džinovskim stenama
koje su se valjale nizvodno kao kugle Velikog Čoveka, lomeći led u cepke i ostavljajući za sobom
zaparene crne virove. Voda se na otvorenim deonicama kretala brzinom od tridesetak kilometara na
sat. Dakle (otkucala je brojke na pločici), oko četiri i po miliona kubnih metara na sat. Nekih stotinak
Amazona, ali u nepravilnom protoku, ledeći se i provaljujući u beskrajnom nizu kratkovečnih ledenih
brana, izlivajući nizbrdo čitava jezera u magli kroz svaki postojeći kanal ili nagib, ljušteći zemljište
do stene, a zatim odnoseći i nju... Ležeći na podu rovera, En je osećala silinu u jagodičnim kostima,
brze i moćne vibracije tla. Prošli su milioni godina otkako je Mars osetio takve potrese, i to je
objašnjavalo nešto drugo što je videla, ali nije bila u stanju da shvati: severni zid Jusa bio je u
pokretu. Kamen litice se krunio i rušio u kanjon, od čega se treslo tlo, a ovo je bilo uzrok novih
odrona i džinovskih talasa koji su jurili povrh bujice, uzvodno preko leda, lomeći stene svojim
udarima, dižući tako gustu ledenu paru u prašinom zasićen vazduh da je samo nazirala severni zid.
Bila je sigurna da se slično događa sa južnim zidom, iako je njihov pogled na ovaj zid, nadnet nad
putem sa desne strane, bio skraćen i odsečen. Ali sigurno je i sam padao. Ako počne da se odranja
iznad njih, neće im biti spasa. A to je bilo moguće - sasvim moguće. Sudeći po onom što je nazirala
na severnom zidu, izgledi su bili bar pedeset odsto. A opet, tamo preko moralo je biti mnogo gore:
činilo se da je severni zid potkopala voda, dok je južni bio zaštićen terasom kojom su putovali. Stoga
je južna litica trebalo da bude stabilnija...
Ali tada joj nešto privuče pogled, nešto što se nalazilo ispred njih. Tamo napred, južni zid zaista
se rušio, u velikim slojevima stena. Podnožje litice eksplodiralo je u oblak prašine koji se rascvetao
preko padine, a gornji delovi kliznuše naniže u ovaj novi oblak i nestadoše. Sekund kasnije čitava
masa vodoravno izlete iz oblaka; neobičan prizor. Buka je bila bolno jaka, čak i u vozilima, a onda to
postade dugačko, sporo klizište prema bujici, gde su stene lomile led i sprečavale tok. Instant-brana,
koja je zaustavila najveći deo toka niz kanjon; nivo vode usled toga poče da raste. En je posmatrala
kako se ledeni potez obale ispod nje odlama i pretvara u komade leda, uskomešane u moru crne,
zaparene, proključale vode, koja se brzo dizala prema roveru. Progutaće ih, ako brana potraje
dovoljno dugo. En pogleda prema dugačkom, crnom potezu stenja ispred njih; iznad bujice videla se
samo uska traka. A kaša ispod nje i dalje je rasla. Bila je to neka vrsta trke. Kada Velikog Čoveka
praznila se dok je on sipao kante vode u nju. Brzina rasta jezera primora En da proceni protok vode.
Osećala se ukočeno, odvojeno, na neki čudan način spokojno; bilo joj je sasvim svejedno da li će se
brana prolomiti pre nego što bujica dopre do njih. Usred sveprisutne tutnjave, nije osećala potrebu da
ovo poveri ostalima; bilo je neizvodljivo. Opazila je da pomalo navija da bujica prva stigne.
Dogodiće im se samo ono što su zaslužili.
Ali brana odronjenog materijala onda nestade ispod bezbojnog mutljaga, i sve ode nizvodno u
impozantnom kolapsu, kratkovečno jezero opade, ledeni blokovi na površini počeše da se sudaraju,
prevrću i izranjaju u vazduh uz fantastičnu škripu i tutnjavu. Buka je sigurno bila jača od stotinu
decibela. Prsti su joj bili u ušima, ali nije se sećala kada ih je zapušila. Vozilo je poskakivalo gore-
dole. Nizvodno su nastajali novi odroni sa litica, bez sumnje potkopanih naglim polaskom bujice.
Nastali potresi pokretali su nove odrone, sve dok nije izgledalo da će čitav kanjon biti zatrpan.
Činilo se da nema izgleda da će njihova mala vozila biti pošteđena usred sve te buke i vibracija.
Putnici su se držali za rukohvate sedišta ili ležali na podu kao En, izolovani tutnjavom, a kroz vene im
je strujala nepodnošljiva mešavina leda i adrenalina. Čak je i En, koja nije marila šta će biti, osećala
da joj je dah kratak, a mišići napeti u iščekivanju kinetičkog udara.
Kada su ponovo mogli da se dovikuju, upitaše En šta se dogodilo. Ona je mrko zurila kroz prozor,
ne obraćajući pažnju na njih. Činilo se da će ipak preživeti, bar neko vreme. Površina bujice sada je
bila najhaotičniji teren koji je ikad videla, jer je led bio razbijen u polje opakih šiljaka. Jezero se
pelo uz njihovu terasu da bi se zaustavilo na samo stotinak metara ispod njih; maločas potopljena
vlažna linija obale prešla je iz zarđalo crne u prljavo belu boju za manje od dvadeset sekundi. Mraz
na Marsu.

Saks je sve to vreme ostao na sedištu, opčinjen treperenjem ekrana. Dosta vode će ispariti ili se
zalediti i sublimirati, promrmljao je za sebe dok je radio. Bio je to ugljenikom zasićen slani rastvor
koji će završiti kao prašnjav sneg na nekom drugom mestu. Atmosfera bi mogla da bude dovoljno
obogaćena vodom za nekoliko snegova ili čak za redovne snežne padavine, u ciklusima taloženja i
sublimacije. Tako će se voda ovog izliva dosta ravnomerno rasporediti po planeti, osim možda na
najvišim kotama. Albedo će dramatično porasti. Moraće da ga ograniče, verovatno rasejavanjem
snežne alge odgajene u Aheronu. (Ali nema više Aherona, poruči mu En u mislima.) Crni led danju će
se topiti, a noću ponovo stezati. Taloženje i sublimacija. Tako će nastati površinske vode: potoci će
se sabirati, rasti, teći nizbrdo, lediti i širiti u pukotinama stena, sublimirati i padati kao sneg, topiti i
ponovo teći. Biće to uglavnom leden ili blatnjav svet. Ali vodeni svet.
A svaki oblik prvobitnog Marsa će se pretopiti. Crveni Mars više ne postoji.
En je ležala na podu pored prozora. Njene suze težile su da se pridruže bujici; tekle su preko
brane nosa, nizvodno, sve dok joj desni obraz, uho i čitava strana lica nisu bili mokri.

"Ovo će malo otežati putovanje niz kanjon", reče Mišel, uz svoj galski osmejak, i zasmeja Frenka
u drugom vozilu. Zapravo je izgledalo da neće moći da napreduju ni pet kilometara. Neposredno
ispred njih, auto-put je bio potpuno zatrpan velikim odronom. Novonastala stenovita padina bila je
krševita i nesigurna, odozdo izjedana vodom, odozgo sabijana naknadnim sleganjem odronjenog
materijala.
Putnici su dugo raspravljali o tome da li uopšte da pokušaju. Morali su da govore glasno da bi se
čuli od turbinske rike bujice, koja je promicala kraj njih bez znaka popuštanja. Nađa je smatrala da je
putovanje padinom samoubilački čin, ali su Mišel i Kasei bili prilično ubeđeni da mogu da to izvedu,
i posle dugotrajnog ispitivanja padine pešice, uspeli su da dobiju njenu saglasnost da se pokuša, a
ostali su bili za, pod uslovom da Nađa pristane. I sledećeg jutra, pod okriljem peščane oluje i
isparenja bujice, podelili su se u vozila i polako pošli preko klizišta.
Bila je to neravna mešavina kamena i peska, gusto prošarana stenama. Međutim, postojao je potez
zemljišta iznad zatrpane terase koji je bio srazmerno ravan. Samo se tuda moglo proći; trebalo je
pronaći slobodan prolaz preko zemljišta nalik na loše zamešan cement, oko stena i pored povremenih
rupčaga. Mišel je smelo vozio čelni rover, tvrdoglavo i rizično. "Očajničke mere", veselo je izjavio.
"Da li biste ikada stupili na ovakvo tle u normalnoj situaciji? Bilo bi to bezumlje."
"I sada je", kiselo reče Nađa.
"A šta drugo možemo? Ne možemo nazad, niti da dignemo ruke. Postoje trenuci kad je muškarčev
duh na probi."
"A ženama je sve potaman."
"Bio je to citat. Znaš šta sam mislio. Jednostavno se ne može nazad. Ulaz u Jus biće poplavljen od
zida do zida. To me na neki način čini zadovoljnim. Jesmo li ikad dosad bili olobođeni izbora?
Prošlost je izbrisana, i ostao je samo sadašnji trenutak. Sadašnjost i budućnost. A budućnost je ova
krševita padina na kojoj se nalazimo. Znate, čovek nikad ne prikupi svu snagu sve dok postoji izbor,
dok mu ne preostane samo da nastavi dalje."
I išli su dalje. Ali Mišelova srčanost znatno popustila kada je drugo vozilo propalo u rupu
prikrivenu varavim pokrivačem od stena. Uz dosta muke su uspeli da otvore prednju komoru i da
izvuku Kaseija, Maju, Frenka i Nađu, ali je rover morao da ostane u rupi, jer nisu imali načina da ga
izvuku. Zato su pretovarili zalihe u prvo vozilo, sve dok nije bilo krcato. Nastavili su put, njih
osmoro, sa svim zalihama, u jednom roveru.

Posle klizišta ipak je postalo lakše. Spustili su se auto-putem kroz kanjon u Ponor Melas i otkrili
da je put tamo napravljen blizu južnog zida, a kako je Melas bio širok kanjon, bujica je imala
prostora da se raširi i tako je donekle skrenula na sever. Još je zvučala kao da prečistači vazduha
rade punom snagom ispred komore vozila, ali put je bio dosta više i južnije od bujice, sa koje su se
dizali zastori ledene pare i ispunjavali ponor, zaklanjajući pogled na sever.
Nekoliko noći su putovali bez poteškoća, dok nisu stigli do Ženevske Mamuze, koja je štrčala iz
gigantskog južnog zida gotovo do linije bujice. Ovde je put skretao u pravcu poplavljenog zemljišta,
pa su morali da pronađu viši put. Stenoviti prelazi na nižim padinama Mamuze bili su veoma teški za
rover. Jednom zamalo da ostanu zarobljeni na okrugloj, goloj steni, i Maja je izgrdila Mišela,
optuživši ga za nepažljivost. Sama je preuzela volan, a Mišel, Kasei i Nađa izišli su napolje u
hodačima. Oslobodili su vozilo sa stene, a onda su pošli napred da osmotre prelaz.
Frenk i Sajmon pomagali su Maji da motri na prepreke u vožnji. Saks je i dalje sve vreme
provodio ispred ekrana. Frenk je s vremena na vreme uključivao televizor da potraži signale i da
pokuša da skrpi novosti iz krčavih glasova na koje je nailazila skala radija. Na samom vrhu Ženevske
Mamuze, dok su putovali besmisleno uskom betonskom trakom auto-puta kroz kanjon, našli su se na
dovoljnom rastojanju od južnog zida da uhvate neke poruke koje su govorile nešto u smislu da oluja
ipak neće postati planetna. I zaista, bilo je dana samo sa lakom izmaglicom, umesto teške zavese
prašine. Saks je ovo proglasio za dokaz srazmernog uspeha postupaka za vezivanje prašine,
preduzetih posle Velike Oluje. Frenk je primetio da izmaglica u vazduhu pomaže da se razbistre slabi
signali. Saks objasni da je to stokastična rezonancija. Pojava je bila nelogična, i Frenk zatraži od
Saksa detaljno objašnjenje. Kada je shvatio, kabinom se prolomi njegovo neveselo cerekanje:
"Možda je i naseljavanje bilo stokastična rezonancija, koja je pojačala slabi signal revolucije."
"Mislim da je pogrešno praviti analogije između fizičkih i društvenih pojava."
"Ćut', Sakse. Vrati se u svoju virtualnu stvarnost."
Frenk je još bio besan i pun žuči; to je izbijalo iz njega kao ledena izmaglica iz bujice. Dva ili tri
puta na dan, u naletima radoznalosti, oštro je ispitivao Mišela o skrivenoj koloniji. En je bila
zadovoljna što neće biti na Hirokinom mestu kada je Frenk prvi put bude sreo. Mišel je mirno
odgovarao na ova optužujuća pitanja, ne obraćajući pažnju na sarkazam i jarosni sjaj u Frenkovim
očima. Majini pokušaji da ga umiri samo su podjarivali njegov bes, ali ona je bila uporna; En se
divila njenoj upornosti i neosetljivosti na Frenkovu grubu odbojnost. Bila je to Maja kakvu En nije
poznavala, jer ju je pamtila kao krajnje svojeglavu osobu. A sada, kada su svi bili pod pritiskom,
bila je drugačija.
Najzad su prešli Mamuzu i ponovo se našli na terasu ispod južnog zida. Put na istok bio je na više
mesta zakrčen klizištima, ali uvek su imali prostora da ih zaobiđu. Dobro su napredovali.
Ali onda su stigli do istočnog kraja Melasa. Tu se najveći ponor od svih sužavao i padao nekoliko
stotina metara u dva uporedna kanjona Kopratesa, razdvojena dugačkim i uskim platoom. Južni
Koprates se slepo završavao strmim zidom oko dve stotine pedeset kilometara dalje; Severni
Koprates spajao se sa dva niža kanjona dalje na istoku, i trebalo je da pođu njim. Severni Koprates
bio je najduži element u sistemu Marinerisa: Mišel ga je zvao Lamanš, jer se, kao i Engleski Kanal,
postepeno sužavao prema istoku, sve do šezdesetog stepena geografske dužine, gde se naglo suzio i
pretvorio u divovsku klisuru: gole litice, visoke četiri kilometra, udaljene jedna od druge samo
dvadeset pet kilometara. Mišel je ovu klisuru zvao Doverskim Vratima, verovatno zato što su litice
bile bele ili su nekada bile takve.
Zaputili su se u Severni Koprates, i litice su se svakog dana sve više zatvarale oko njih. Bujica je
ispunjavala gotovo celu širinu korita kanjona, i tok joj je bio tako brz da je led na površini bio
razlomljen u male bregove koji su se obrušavali niz kaskade: bili su to divlji, zapenjeni brzaci, sa
količinom vode dovoljnom za sto Amazona, pokriveni ledenim bregovima. Materijal na dnu kanjona
bio je otrgnut od dna i valjao se sa bujicom u crvenim gejzirima nalik na masivne mlazeve zarđale
krvi, kao da planeta smrtno krvari. Buka je bila neverovatna, tako sveprožimajuća i uporna rika da je
mutila razum i činila da razgovor bude bezmalo nemoguć; morali su da viču iz sve snage, zbog čega
su komunicirali samo kad je bilo najneophodnije.
Ali odmah zatim postade preko potrebno da se ponovo razviču, jer su na Doverskim Vratima
otkrili da je dno kanjona gotovo potpuno poplavljeno; njihova terasa ispod južnog zida klisure bila je
široka manje od dva kilometra i bujica ju je neprestano gutala. Činilo se da bi uskoro mogla da
odnese čitavu terasu. Maja povika da je suviše opasno ići dalje i da treba da se vrate. Ako zaokrenu i
odvezu se do do slepog završetka južnog Kopratesa, vikala je, moći će da prođu pored jama Koprates
Katene i da nastave put prema Aureumu.
Mišel je vikao da nastave dalje i da pođu kroz Vrata preko terase. "Ako požurimo, uspećemo!
Moramo da pokušamo!" A kada je Maja nastavila da se buni, uverljivo je dodao: "Završetak južnog
Kopratesa je strm! Rover tamo ne može da se popne, to je litica kao ove ovde! A nemamo ni
dovoljno zaliha da produžujemo putovanje za tako mnogo dana! Ne možemo nazad!"
Jedini odgovor bilo je bezumno urlanje bujice. Sedeli su u vozilu, svako sa svojim mislima,
razdvojeni bukom kao kilometrima razdaljine. En uhvati sebe u želji da terasa isklizne ispod njih, ili
da ih zatrpa deo južnog zida i okonča njihovu neodlučnost i nepodnošljivu, izluđujuću buku.
Nastavili su dalje. Frenk, Maja, Sajmon i Nađa stajali su iza Mišela i Kaseija, posmatrajući ih
kako voze; Saks je sedeo za svojim ekranom, kratkovido zureći u snimak potopa. Površina se na
trenutak umiri, zaleđena, i eksplozivna buka pređe u duboku grmljavinu. "Kao Veliki Kanjon, ali
nathimalajskih razmera", reče Saks, očito za sebe, iako je samo En mogla da ga čuje. "Klisura Kala
Gandaki duboka je oko tri kilometra, je li? A Dalađiri i Anapurna međusobno su udaljeni samo
četrdeset ili pedeset kilometara, mislim. Ako bi se to ispunilo bujicom kao..." Nije uspeo da se seti
odgovarajuće reči. "Pitam se otkud sva ta voda tako visoko na Tarzisu."
Pucnji nalik na puščane najaviše novi pokret bujice. Njena bela površina raspade se i pođe
nizvodno. Odjednom ih preplavi statičko šištanje, poništavajući svaku misao ili izgovorenu reč, kao
da sama Vaseljena treperi. Zvučna viljuška...
"Gasovi" javi se En. "Izbijaju gasovi." Usta su joj bila ukočena, osećala je na licu koliko dugo
nije progovorila. "Tarzis leži na žarištu magme. Sam kamen ne bi mogao da izdrži težinu; izbočina bi
se slegla da je nije podržavalo uzlazno strujanje u omotaču."
"Mislio sam da ne postoji omotač." Jedva ga je čula kroz buku.
"Ne, ne." Nije marila da li će je čuti ili neće. "Postoji, samo je usporen. No, struje su još aktivne.
Od poslednjih velikih poplava, dopunile su visoke akvifere na Tarzisu. I održavale toplotu u
akviferima kao što je Kompton, tako da je voda ostala tečna. Hidrostatički pritisci bili su veoma
visoki. Ali su mirovali, zbog smanjene vulkanske aktivnosti i ređih udara meteora. Mora da je bio
pun bar milijardu godina."
"Misliš da ga je pokrenuo Fobos?"
"Moguće. Ili, još verovatnije, topljenje reaktora."
"Znala si da je Kompton ovako veliki?" upita Saks.
"Jesam."
 "Ja nisam."
"Nisi."
En se zagleda u njega. Da li ju je čuo?
Jeste. Prikrivanje podataka: videlo se da je šokiran. Nije mogao da zamisli dovoljno dobar razlog
za prikrivanje podataka. Možda je to bio koren njihove nesposobnosti da razumeju jedno drugo.
Sistemi vrednosti zasnovani na potpuno različitim pretpostavkama. Potpuno različite grane nauke.
On pročisti grlo. "Jesi li znala da je u tečnom stanju?"
"Pretpostavljala sam. Sada znamo."
Saks se trgnu i pozva na ekran sliku sa leve kamere. Crna zapenjena voda, sivi talog, stene nalik
na ogromne zakotrljane kocke; zaleđeni talasi, koji se ruše i jure dalje u oblacima ledene pare... buka
je ponovo narasla u praskavo urlanje mlaznjaka.
"Ja to ne bih ovako učinio!" uzviknu Saks.
En je zurila u njega. On je uporno zurio u ekran.
"Znam", reče ona. Tada ponovo oseti umor od priče, od uzaludnosti govora. Nikada to nije bilo
izraženo u većoj meri nego sada: šapat usred gromoglasne rike sveta, nečujan i nerazumljiv.

Projurili su najvećom mogućom brzinom kroz Doverska Vrata, uz rampu Kale, kako je Mišel zvao
njihovu terasu. Napredovanje je bilo izluđujuće sporo, teška bitka da se premosti odron koji je
zatrpao usku terasu; svuda su bile razbacane stene, a bujica je odnosila zemljište s leve strane,
primetno sužavajući terasu. Ispred i iza njih odronjavala se litica, a nekoliko puta je na krov rovera
palo pojedinačno kamenje, na šta bi svaki put poskočili. Bilo je sasvim moguće da ih pogodi veća
stena i da ih spljeska kao bube, bez ikakve najave. Ova mogućnost sve ih je primirila, što je sasvim
odgovaralo En. Čak ju je i Sajmon ostavio na miru i posvetio se navigaciji i izlascima u izviđanje sa
Nađom, Frenkom ili Kaseijem, zadovoljan, činilo joj se, što je pronašao izgovor da se udalji od nje.
A i kako da ne bude?
Truckali su se brzinom od nekoliko kilometara na sat. Putovali su celu noć i sledeći dan, iako se
vidljivost povećala do te mere da su mogli da budu primećeni sa satelita. Nisu imali izbora.
A onda su konačno prošli Doverska Vrata i pred njima se ponovo otvorio Koprates, tako da su
dobili malo više prostora. Dno se odmaklo nekoliko kilometara na sever.
Zaustavili su se u sumrak. Do tog trenutka vozili su četrdeset sati bez odmora. Ustali su da se
protegnu, prošetali se i vratili se u vozilo da zajedno pojedu večeru podgrejanu u mikrotalasnoj peći.
Maja, Sajmon, Mišel i Kasei bili su u dobrom raspoloženju, radosni što su uspeli da se provuku kroz
Vrata, Saks je bio kao i uvek, a Nađa i Frenk manje tmurni nego obično. Površina bujice privremeno
se zaledila, i nisu morali da deru grla od vike da bi ih sagovornici čuli. Zato su jeli, usredsređeni na
svoje male obroke, i razgovarali o ovome i onome.
Dok je trajao ovaj tihi obrok, En je radoznalo posmatrala svoje saputnike, odjednom zadivljena
ovom predstavom ljudske prilagodljivosti. Sedeli su tu, večerali, razgovarali kroz duboku tutnjavu sa
severa, u savršenoj opseni banketskog raspoloženja: mogli su da budu bilo gde drugde, umornih lica
ozarenih nekakvim zajedničkim uspehom, ili jednostavno uživanjem u zajedničkoj večeri - dok je
izvan njihove odaje urlao ranjeni svet i svakog trenutka mogao da ih slisti odron kamenja. Pade joj na
pamet da se čar i spokoj ovakvih večera uvek događao sa nečim sličnim u pozadini, nekom pretnjom
sveopšte katastrofe i haosa. Ovakvi trenuci mira bili su krhki i kratkotrajni kao mehuri od sapunice,
osuđeni da se rasprsnu odmah po postanku. Prijatelji, sobe, ulice, godine, ništa od toga ne traje.
Privid postojanosti bio je stvoren zajedničkim naporom da se previdi haos u kome su se nalazili. Zato
su jeli, razgovarali i uživali u zajedništvu; tako je bilo i u pećinama, u savani, u naseljima, rovovima
i gradovima pod bombardovanjem.
I tako je, usred oluje, En Klejborn odlučila da se vrati među žive. Ustala je i prišla stolu. Uzela je
prazan tanjir ispred Saksa, koji ju je prvi razbudio, a zatim i Nađin i Sajmonov. Odnela ih je do male
sudopere od magnezijuma. Dok je prala sudove, osećala je kako joj se pokreće ukočeno grlo;
promuklo je učestvovala u razgovoru i pomogla, svojom malom ulogom, u tkanju ljudske opsene.
"Olujna noć!" reče joj Mišel, stojeći pored nje dok je sušila tanjire, smešeći se. "Stvarno olujna
noć!"

Sledećeg jutra se probudila pre ostalih i zagledala se u lica usnulih drugova, izložena jutarnjoj
svetlosti u svoj svojoj zapuštenosti - musava, otečena, crna od promrzlina, otvorenih usta u dubokom
snu iscrpljenosti. Kao lica mrtvaca. A ona im nije bila ni od kakve pomoći - naprotiv! Bila je teret za
grupu; svaki put kada bi pošli u dno vozila morali su da prekorače ludakinju na podu, koja je samo
ležala i odbijala da govori, često plačući, očito u dubokoj potištenosti. Baš ono što im je bilo
potrebno!
Ustala je, postiđena, i u tišini počistila glavnu prostoriju i vozačevu kabinu. A kasnije tog dana
uzela je da vozi rover, u šestočasovnoj smeni, posle koje je bila mrtva umorna. Ali ih je odvezla
dobar deo puta na istok od Doverskih Vrata.
Njihove nevolje, međutim, nisu bile okončane. Jeste, Koprates se malo proširio, i južni zid
uglavnom je odolevao, ali se u ovoj oblasti nalazio dugačak greben, sada ostrvo u sredini kanjona,
deleći ga na severni i južni kanal. Na nesreću, južni kanal bio je niži od severnog, pa se najveći deo
bujice slivao u njega i sasvim ih pribijao uz južni zid. No, terasa im je ostavljala nekih pet kilometara
između poplave i zida; ali sa bujicom tako blizu sa leve strane i strmom liticom sa desne, nikada nisu
gubili osećaj opasnosti. I bar polovinu vremena morali su da se dovikuju; praskava rika brzaka kao
da im je obitavala u glavama, ometajući usredsređenost i razmišljanje uopšte.
Jednog dana Maja tresnu rukom po stolu i uzviknu: "Zar ne možemo da sačekamo da voda odnese
greben?"
Posle nelagodne pauze, Kasei reče: "Greben je dugačak sto kilometara."
"Dobro, bogamu - zar ne možemo da sačekamo da se poplava povuče? Mislim, koliko još dugo
može ovako?"
"Nekoliko meseci", reče En.
"Možemo li da čekamo toliko?"
"Nestaje nam hrane", objasni Mišel.
"Moramo dalje", odseče Frenk. "Ne budi glupa." Ona ga mrko odmeri i okrenu se, očigledno
besna. U roveru je odjednom postalo pretesno, kao da je neko strpao krdo tigrova i lavova u pseću
kućicu. Napetost natera Sajmona i Kaseija da se obuku i iziđu da izvide šta ih čeka napred.

Iza onoga što su zvali Ostrvski Greben, Koprates se otvarao kao levak, sa dubokim koritima ispod
zidova kanjona. Severno korito bilo je Ponor Kapri, južno ponor Eos, koji se pružao dalje kao
nastavak Kopratesa. Zbog bujice su morali da prate Eos, ali je Mišel rekao da bi ionako izabrali taj
put. Ovde se južna litica konačno malo spuštala i imala duboke useke, a na nekoliko mesta bila je
razorena udarima krupnih meteora. Ponor Kapri zavijao je izvan njihov pogleda na severoistok;
između ova dva korita nalazila se niska trouglasta meza, sada poluostrvo koje je razdavajalo tok
bujice. Na njihovu žalost, najveći deo ovde tekao je u nešto niži Eos, te iako se više nisu nalazili u
tesnom ograničenju Kopratesa, i dalje su bili pritisnuti uz liticu i kretali se polako, van puta ili staze,
i sa sve manjim zalihama hrane i gasa. Spremišta su bila gotovo prazna.
 I bili su umorni, veoma umorni. Prošlo je dvadeset i tri dana otkako su izbegli iz Kaira, i nalazili
su se 2.500 kilometara duboko u kanjonima. Za sve to vreme spavali su u smenama, gotovo
neprestano vozili i živeli u stalnom urlanju bujice, rici sveta koji im se raspada nad glavama. Bili su
prestari za to, kao što je Maja često govorila, istrošenih živaca; brkali su stvari, pravili sitne greške,
zapadali u kratke intervale dremeža.
Terasa kojom su putovali između litice i vode pretvorila se u ogromno stenovito polje, gde su
stene uglavnom bile izbačeni materijal iz obližnjih vulkana, ili ostaci obimnih erozija. En je imala
utisak da će veliki prošupljeni i izbrazdani useci biti začeci bočnih kanjona, ali nije imala vremena
da ih pobliže pogleda. Često se činilo da će im stene sasvim preprečiti put, da će posle toliko dana i
kilometara, posle prolaska kroz Marineris usred najrazornije kataklizme, biti zaustavljeni nadomak
beskrajnih platoa koji su se nastavljali na njegov donji kraj.
Ali onda su pronašli put, i opet bili zaustavljeni, i ponovo ga pronašli, da bi naišli na novu
prepreku, i tako dan za danom. Morali su da prepolove obroke. En je vozila više od svih ostalih, i
činilo se da je odmornija, a ionako je bila najbolji vozač u grupi, ako se izuzme Mišel. Osim toga,
osećala je da im to duguje posle sramotne krize u kojoj je provela veći deo putovanja. Htela je da
radi sve što je trebalo raditi, i kada nije vozila, odlazila je u izviđanje. Napolju je još vladala strašna
buka, i zemlja se tresla pod nogama. Bilo je nemoguće navići se na to, iako se svojski trudila da ne
obraća pažnju. Sunce je sijalo kroz izmaglicu i oblake u širokim, jarkim potezima, a u sumrak su se
pojavljivale svetlosne prikaze i korona oko zamućenog Sunca; često kao da je gorelo celo nebo,
tarnerovska vizija apokalipse.
Uskoro se i sama zamorila, i posao je postao mučenje. Sada je shvatala zašto su njeni saputnici
toliko umorni i toliko kratkih živaca u ophođenju s njom i međusobno. Mišel nije uspeo da nađe tri
poslednja skrovišta kraj kojih su prošli; bila su ili zatrpana ili potopljena. Prepolovljeno sledovanje
iznosilo je 1.200 kalorija dnevno, mnogo manje nego što su sagorevali. Nedostatak hrane, nedostatak
sna: a onda, bar za En, povratak potištenosti, uporne kao smrt, koja je rasla u njoj kao bujica, kao
crna kaljuga blata, pare, leda, govana. Tvrdoglavo je nastavljala da radi, ali je počela da joj popušta
pažnja i da se vraća onaj besmisao govora, preplavljujući sve belom bukom očaja.
Put je postao teži. Jednog dana prešli su samo kilometar. Sledećeg dana činilo se da više nema
prolaza, jer su stene ležale preko terase kao tenkovske prepreke Mažino linije Velikog Čoveka. Saks
je primetio da je to savršen primer fraktalnog polja, približnih dimenzija 2,7. Niko ga nije udostojio
odgovora.
Pošto je neko vreme lutao pešice, Kasei je pronašao prolaz na samoj ivici bujice. Čitavo vidljivo
prostranstvo potopa bilo je već treći dan zaleđeno. Pružalo se do horizonta, krševita površina slična
Arktičkom Moru na Zemlji, ali mnogo prljavija, velika mešavina crnih, crvenih i belih izbočina. Led
je uz obalu bio dosta ravan i na mnogim mestima providan. Pogledavši u njega, videli su da je dubok
samo nekoliko metara i smrznut sve do dna. Zato su izišli vozilom na ovu ledenu obalu i pošli njom;
kada bi je stene na put primorale na to, En je vozila sa levim točkovima na ledu, a ponekad bi sasvim
izišla na njega; držao je kao svaka druga podloga. Nađa i Maja rugale su se strahu koji su ostali
pokazivali kada bi se našli na ledu: "Preko cele zime vozile smo se po rekama u Sibiru", reče Nađa.
"Tamo su to bili najbolji putevi."
En je ceo jedan dan vozila duž neravne ivice bujice, povremeno preko nje, i tako su prešli sto
šezdeset kilometara. Bio je to najbolji dan u poslednje dve nedelje.
U sumrak je počeo da pada sneg. Iz pravca Kopratesa duvao je zapadni vetar, noseći velike
oblake prašnjavog snega pored njih, tako brzo da se činilo da stoje u mestu. Stigli su do mesta gde je
nedavno nastalo klizište, koje se pružalo sve do zaleđene bujice. Velike stene razbacane po ledu
podsećale su na napušteno selo, na stare, napola srušene kuće. Svetlost je bila mrko sive boje. Bio im
je potreban vodič kroz ovaj lavirint, i Frenk se u izmoždenom dogovoru prijavi za zadatak, te iziđe da
ga obavi. Sada je bio jedini među njima kome je preostalo nešto snage, više i od mladog Kaseija; još
je sagorevao svoj bes, gorivo koje nikada neće potrošiti.
Polako je išao ispred vozila, ispitujući prolaze i vraćajući se, odmahujući glavom ili mašući En
da nastavi. Oko njih su se dizali tanki velovi ledene pare u sneg koji je padao, i ovo dvoje mešalo se
i letelo nošeno snažnim večernjim vetrom u pomrčinu. Posmatrajući mračan spektakl jednog naleta
vetra, En je pogrešno procenila spoj leda sa obalom, koji je ionako bilo teško videti; rover se pope
na zaobljenu stenu na samoj zaleđenoj obali i ostade sa zadnjim levim točkom u vazduhu. En uključi
pogon prednjih točkova da potera rover preko stene, ali se točkovi ukopaše u potez peska i snega i
odjednom se oba zadnja točka nađoše u vazduhu, dok su se prednji okretali u mestu u rupama koje su
iskopali. Uspela je da nasuče rover.
To se već nekoliko puta dešavalo, ali bila je ljuta na sebe što je dozvolila da joj nevažan prizor
odvuče pažnju.
"Šta radiš to, jebote?" doviknu Frenk preko interkoma. En poskoči u sedištu; nikad se nije navikla
na Frenkove žestoke reakcije. "Kreći!"
"Naletela sam na stenu", reče ona.
"Đavo da te nosi! Što ne gledaš kuda voziš! Zaustavi točkove, zaustavi ih! Staviću podmetače pod
prednje točkove da možeš da se izvučeš, a onda odmah silazi sa stene i vozi uzbrdo što brže možeš,
jasno? Led se ponovo pokreće!"
"Frenk!" vrisnu Maja. "Ulazi!"
"Čim postavim jebene podmetače! Budi spremna da kreneš!"
Podmetači su bili staze od bodljikave metalne mreže, postavljene pod točkove ukopane u pesak i
pričvršćene napred da bi točkovi imali šta da uhvate. Prastari pustinjski metod. Frenk je optrčavao
prednji deo vozila, tiho psujući i dovikujući En uputstva, koja je ova slušala stisnutih zuba i zgrčene
utrobe.
"A sad vozi!" doviknu Frenk. "Kreći!"
"Kad ti uđeš!" odvrati En.
"Teraj, nema vremena, samo što nije došlo do nas! Uhvatiću se sa strane, bogamu, teraj!"
En polako dade gas prednjim točkovima i oseti kako hvataju podlogu i povlače vozilo preko stene,
sve dok se zadnji točkovi ne spustiše na zemlju i vozilo pojuri dalje, oslobođeno. Ali tada se urlanje
bujice višestruko pojača iza njih, i oko kola se podigoše komadi leda, lomeći se uz užasno pucanje, a
površinu leda preplavi taman talas zapenjene lapavice i zapljusnu prozore vozila; En nagazi na gas,
grčevito stežući volan koji joj je odskakao u rukama. Čula je Frenka kako viče kroz tutnjavu talasa:
"Vozi, budalo, vozi!" a onda nešto grunu u njih i vozilo se zanese levo, izvan kontrole. En se držala za
volan koji ju je bacao levo i desno. Točkovi pronađoše oslonac, i rover zaseče kroz vodu; kretali su
se kroz vodu, dolazila je s leva i čulo se kako muklo udara o bok vozila. "Vozi!" Držeći gas do daske,
usmerila je vozilo uzbrdo, silovito odskačući na sedištu. Na svim ekranima i prozorima bilo je isto
tečno ludilo. Onda voda poteče ispod rovera, a prozori se razbistriše. Farovi su pokazivali kamenito
tlo, sneg i suvo, ravno zemljište ispred njih. En je vozila punom brzinom prema njemu, dok je bujica
još urlala neposredno iza njih. Kada su se uspeli na ravnu uzvisinu, morala je rukama da skloni nogu
sa papučice gasa. Vozilo se zaustavi. Bili su iznad bujice, na uskoj, ravnoj terasi. Činilo se da se
voda već povlači, ali Frenk Čalmers je nestao.

Maja je navaljivala da se vrate i potraže ga; pošto je izgledalo da će početna plima biti i najjača,
vratili su se, ali uzalud. Farovi su bacali svetlost kroz tamu i sneg pedeset metara ispred vozila;
unutar dve ukrštene žute kupe i u mrkom sivilu spoljašnjeg sveta videli su samo neravnu površinu
bujice, pokretno more naplavina bez ijednog pravilnog oblika; naprotiv, činilo se da su u svetu gde su
takvi oblici nemogući. Niko nije mogao da preživi u tom haosu. Frenk je bio izgubljen, zbačen sa
vozila u onom odskakanju, ili zbrisan prilikom kratkog, ali zamalo kobnog udara talasa.
Činilo se da preko interkoma još odjekuju njegove poslednje psovke, kroz statički šum i riku
bujice. Njegovi poslednji uzvici zvonili su u Eninim ušima kao presuda: Vozi, budalo, vozi! Bila je
to njena krivica, samo njena...
Maja je plakala, gušila se u jecajima, presamićena kao da ima grčeve u stomaku. "Ne!" vrisnula
je. "Frenk! Frenk! Moramo da ga tražimo!" Onda se zaplaka tako snažno da nije mogla da govori.
Saks ode do ormarića sa lekovima i uze nešto, a onda joj priđe i čučnu pored nje. "Evo, Majo, uzmi
sedativ ako hoćeš." Ona se uspravi i izbi mu tablete iz ruke. "Neću!" vrisnu, "to su moja osećanja,
moji muškarci, nisam kukavica, nisam zombi kao ti!"
Potrese je neodoljivo, nevoljno, kidajuće ridanje. Saks je stajao iznad nje, trepćući, lica
iskrivljenog u izraz duboke povređenosti. En je bila do srži potresena tim izrazom. "Polako", reče.
"Polako." Ustala je sa vozačevog sedišta, prišla im i kratko stisnula Saksovu mišicu. Zatim je
pomogla Nađi i Sajmonu da podignu Maju sa poda i prenesu je do njenog ležaja. Već se bila
primirila i povukla u sebe, crvenih očiju i nosa, izolovana u svome bolu, grčevito stežući Nađinu
podlakticu. Nađa ju je posmatrala sa uzdržanim izrazom lekara, i sama povučena u sebe, mrmljajući
nešto na ruskom.
"Majo, tako mi je žao", reče En. Grlo joj je bilo stisnuto i s bolom je protiskivala reči. "Ja sam za
sve kriva. Oprosti mi."
Maja odmahnu glavom. "Niko nije kriv."
En nije mogla da natera sebe da glasno izgovori da joj je popustila pažnja. Reči su joj zapele u
grlu, a Maju potresoše novi jecaji, i trenutak prođe.
Mišel i Kasei sedoše za upravljač i pokrenuše rover.

Malo dalje na istoku, južni kanjon konačno se spuštao u okolnu ravnicu, i mogli su da se udalje od
bujice, koja je ionako pratila luk Ponora Eos prema severu i dalekom spajanju sa Ponorom Kapri.
Mišel je pronašao trag skrivene kolonije, ali ga je ponovo izgubio, jer su brazde često bile zametene
snegom. Proveo je ceo dan u potrazi sa skrovištem za koje je mislio da je u blizini, ali ga nije našao.
Da ne bi više gubili vreme, odlučili su da punom brzinom pođu dalje, malo više na sever, prema
utočištu koje im je od početka bilo cilj; Mišel je rekao da se nalazi u krševitoj oblasti južno od
Aureum Haosa. "To više nije naše glavno naselje", objasnio im je. "Tamo smo otišli kada smo
napustili Podbrežje. Ali Hiroko je želela da pođemo na jug, što smo nekoliko godina kasnije i učinili.
Rekla je da ne voli naše prvo skrovište zato što je Aureum slivnik, koji bi jednog dana mogao da
postane jezero. Mislio sam da je poludela, ali sada vidim da je bila u pravu. Izgleda da će Aureum
biti konačni odvod za ovu poplavu. Ali utočište je na većoj visini od ove na kojoj smo, tako da nema
opasnosti. Tamo možda neće biti ljudi, ali je krcato zalihama. A u buri je dobra svaka luka, zar ne?"
Niko nije imao snage da odgovori.
Posle dva dana neprekidne vožnje, bujica nestade iza severnog obzorja. Malo zatim uminu i buka.
Tle je mirovalo, pokriveno metar visokim snegom; svet kao da je zamro, uronjen u čudan mir i tišinu,
zaogrnut belim pokrovom. Kada bi stao sneg, nebo je još bilo mutno, ali se činilo dovoljno čisto da
budu primećeni odozgo, pa su opet putovali samo noću. Kretali su se bez farova, preko snežnog
predela koji je bledo svetlucao pod zvezdama.
 En je ponovo vozila. Nikome nije rekla o onom trenutku nepažnje za volanom i nikada nije
dopustila sebi da dođe u sličnu situaciju; grčevito je održavala usredsređenost, grizući unutrašnjost
usana do krvi, svesna samo onoga što se videlo u svetlosti farova. Obično je vozila celu noć,
zaboravljajući da probudi smenu ili to svesno čineći. Frenk Čalmers bio je mrtav, njenom krivicom;
osećala je očajničku i neostvarivu želju da se vrati u taj trenutak i ispravi grešku. Neke greške
nemoguće je popraviti. Snežni predeo bio je prošaran bezbrojnim stenama, sa sopstvenim kapama od
snega, i taj noćni prizor boje soli i bibera bio je takav krpež da je oku bilo teško da razluči oblike;
ponekad se činilo da riju kroz zemlju ili da lebde pet metara iznad nje. Svet beline. Ponekad joj je
izgledalo da vozi kočije preko tela pokojnika. Sa udovicama Nađom i Majom pozadi. Sada je znala
da je i Piter mrtav.
Dvaput je čula Frenka kako je doziva preko interkoma; jednom ju je molio da se vrati i pomogne
mu, a drugi put je samo vikao: Vozi, budalo, vozi!
Maja se dobro držala. Bila je jaka, uprkos nestalnim raspoloženjima. Nađa, za koju je En
verovala da je jaka, uglavnom je ćutala. Saks je zurio u svoj ekran i radio. Mišel je pokušao da
zapodene razgovor sa starim prijateljima, ali je odustao kada je video da nikome nije do priče.
Sajmon je nemirno posmatrao En, kao i uvek, sa zabrinutošću koju ona nije mogla da podnese;
izbegavala je njegov pogled. Siroti Kasei mora da je mislio da je upao u sanatorijum za matore
ludake; pomisao bi bila gotovo zabavna da se nije činilo da mu je duh nekako slomljen, mada nije
znala zbog čega, možda pod dejstvom pustoši ili rastuće verovatnoće da ni sami neće preživeti; a
možda naprosto zbog gladi. Bilo je nemoguće odrediti pravi razlog. Mladi su čudni. Međutim,
podsećao ju je na Pitera, pa je i njega izbegavala da pogleda.
Noći su zbog snega bile svetle i treperave. Sneg će se istopiti, izdubiti nove potoke i njima odneti
njen Mars. Mars više nije postojao. U drugoj noćnoj smeni, pored nje bi seo Mišel, tražeći znakove
puta. "Jesmo li se izgubili?" upitala ga je jednom Maja, pred zoru.
"Ma ne, nismo, nego... ostavljamo tragove u snegu. Ne znam koliko će trajati i koliko su vidljivi,
ali ako... pa, za slučaj da se dugo održe, bilo bi dobro da ostavimo vozilo i da ostatak puta pređemo
pešice. Zato hoću da budem potpuno siguran gde smo pre nego što to učinimo. Imamo uspravno
kamenje i dolmene kao pouzdane putokaze, ali prethodno treba da pronađem bar jedan od njih.
Ukazaće se na horizontu, znate. Stene koje su nešto više od ostalih ili stubovi."
"Biće lakše videti ih po danu", reče Sajmon.
"Tako je. Sutra ćemo morati da ih malo potražimo okolo. Trebalo bi da ih nađemo - bićemo u
oblasti gde se nalaze. Smišljeni su da pomognu ljudima koji se izgube kao mi. Biće sve u redu."
Biće, ako se ne računa smrt njihovih drugova. Njenog jedinog deteta. I nestanak sveta koji su
poznavali. U zoru, dok je ležala pored prozora, En je pokušavala da zamisli život u skrivenoj
koloniji. Sve te godine provedene pod zemljom. Ona to ne bi mogla. Vozi, budalo, vozi! Prokleta
bila!
Čim se dovoljno razdanilo, Kasei promuklo uzviknu u trijumfu: na obzorju su se uzdizala tri
uspravna kamena. Greda podignuta na dva stuba, deo Stounhendža koji je nekim čudom doleteo tu.
Onuda se ide kući, rekao je Kasei.
Ali prvo je trebalo da prođe dan. Mišel je više nego pre brinuo da ih ne vide sa satelita i
navaljivao je da nastave put tek kada se smrači. Polegali su da još malo odspavaju.
En nije mogla da zaspi, razbuđena svojom najnovijom odlukom. Kada su ostali zaspali tvrdim
snom, prvi put u poslednjih pedeset sati (Mišel je zadovoljno hrkao), uvukla se u hodač i tiho izišla u
komoru. Osvrnula se i osmotrila ih: gladna, odrpana družina. Nađa je spavala sa ispruženom
osakaćenom rukom. Izlazak iz komore podrazumevao je neke neizbežne zvuke, ali svi su se navikli na
dremanje usred buke, a zujanje i škljocanje sistema za održavanje života delimično je pokrilo njen
odlazak. Izišla je, ne probudivši nikog.
Esencijalni mraz planete. Zadrhtala je na njemu i pošla na zapad, hodajući po tragu rovera da ne
bi mogli da je prate. Kroz izmaglicu se probijalo Sunce. Sneg je ponovo padao, ružičast u zracima
Sunca. Hodala je sve dok nije stigla do niskog ledničkog grebena, čija je strma strana bila bez snega.
Moći će da ide preko golog kamena, ne ostavljajući tragove. Hodala je dok se nije umorila. Bilo je
veoma hladno, sneg je padao ravno iz neba u sićušnim pahuljicama, verovatno zaleđenim oko čestica
prašine. Greben se završavao širokim, niskim kamenom. Sela je na njegovu ivicu. Isključila je grejač
u hodaču i pokrila snegom trepćuće signalno svetlo na pločici.
Hladnoća se brzo širila. Nebo je sada bilo mutno sive boje, sa bledom primesom ružičaste.
Ružičasti sneg padao joj je na vizir.
Bila je prestala da drhti, i hladnoća je postala prijatna, kada je čizma snažno ritnu po šlemu i neko
je povuče na kolena, dok joj je u glavi zvonilo od udarca. Prilika u skafanderu zveknu svojim vizirom
o njen. Zatim oseti čelični stisak ruku na ramenima, i polete na zemlju. "Hej", nejako se pobuni.
Nepoznati je trže za ramena i podiže na noge, zavrnuvši joj levu ruku visoko iza leđa. Napadač nešto
otkuca na njenoj pločici, a onda je grubo gurnu napred, ne puštajući joj ruku. Ako padne, slomiće
ruku. Osećala je kako dijamantska šara grejnog elementa u njenom odelu počinje da joj žari kožu,
ocrtavajući se na njoj. Na svakih nekoliko koraka dobila bi udarac po šlemu.
Na njeno veliko čudo, nepoznati ju je odveo nazad do rovera. Gurnuo ju je u komoru, popeo se za
njom, pustio vazduh u komoru, skinuo joj šlem, zatim svoj, i ona sa zaprepašćenjem vide da je to njen
Sajmon; sa suzama na pocrvenelom licu, ne prestajući da je udara, vikao je: "Zašto? Zašto? Đavo da
te nosi, uvek ista pesma, uvek ti, pa ti, u nekom posebnom svetu; kako možeš da budeš toliko
sebična?" Poslednje reči bile su bolni krik; njen Sajmon, koji je uvek ćutao, koji nikad nije podigao
glas, nikada nije prozborio više od reč-dve odjednom, sada ju je udarao i vrištao joj u lice, doslovno
pljujući, gušeći se od besa. To je odjednom razbesne. Zašto tek sad, zašto to nije učinio kada joj je
bio potreban neko ko još ima života u sebi? Zar je bilo neophodno ovo da ga razbudi? Udarila ga je
pesnicom posred grudi, jako, i on se zatetura unazad. "Ostavi me na miru!" dreknu ona. "Ostavi me na
miru!" A onda joj telom prostruja bol, ledeni drhtaj smrtonosne marsovske zime: "Zašto me nisi
ostavio na miru?"
On povrati ravnotežu, zakorači napred, zgrabi je za ramena i protrese. Prvi put je bila svesna
snage njegovih ruku. "Zato", viknu on, pa zastade da oblizne usne i udahne - "Zato..." Oči mu se
iskolačiše, lice još više pomodre, kao da mu se u grlu zaglavilo hiljadu rečenica - njen pitomi
Sajmon - a onda odustade i ponovo je protrese, vičući "Zato! Zato! Zato!"
36.
Padao je sneg. Iako je tek bilo rano popodne, bilo je mračno. Vetar je šibao preko krša,
kovitlajući sneg iznad razorenog tla. Nagomilane jedna preko druge, svuda su ležale stene veličine
gradskih četvrti, a predeo je bio razbijen u milion minijaturnih litica, jama, meza, grebena, vrhova - i
u bezbroj šiljaka čudnovatih oblika, i tornjeva, i klimavog kamenja koje se držalo na mestu samo
zahvaljujući kami-ju. Svaki strm ili uspravan kamen u ovom kršu još je bio crn, dok su ravniji oblici
sada bili beli od snega, tako da je predeo bio gust crno-beli mozaik koji se gubio iz vida i
pojavljivao sa prolaskom magle i zavesa snega.
Sneg konačno stade. Uminu vetar. Crne vertikale i bele horizontale davale su svetu određenost
koju obično nije imao. Pošto nije bilo Sunca, nije bilo ni senki, i činilo se da predeo isijava
sopstvenu svetlost kroz sneg prema niskim mrkim oblacima. Svaki oblik bio je jasan, oštrih obrisa,
kao zaliven u staklo.
Na horizontu se ukazaše obrisi u pokretu. Pojavljivali su se jedan za drugim, sve dok ih nije bilo
sedam, u nepravilnoj povorci. Kretali su se sporo, oborenih ramena, pognutih šlemova. Činilo se da
idu bez cilja. Ona dva na čelu povremeno bi podigla glavu i pogledala napred, ali nisu zastajala, niti
pokazivala ispred sebe.
Oblaci su svetlucali kao sedef, jedini znak u tom tmurnom danu da se Sunce bliži zalasku. Prilike
su hodale duž dugačkog grebena koji se dizao iz okolnog krša. Sa vrha grebena pružao se pogled
nadaleko u svim pravcima.
Prilike su se dugo uspinjale uz greben. Konačno su se približile vrhu, kvrgavoj zaravni odakle je
greben ponovo počinjao da se spušta. Na vrhu zaravni nalazila se neobična pojava: velika stena
ravnog dna, uspravljena visoko u vazduh, oslonjena o šest vitkih kamenih stubova.
Sedam prilika okružiše megalit. Okruživši ga, zastadoše i neko vreme ostadoše tako, posmatrajući
ga, ispod modrih uboja oblaka. Potom zađoše među stubove, pod stenu. Dizala se visoko iznad njih,
kao teški krov. Kružni prostor ispod nje bio je ravan, načinjen od uglačanog sečenog kamena.
Jedna od prilika ode do stuba na drugoj strani kruga i dodirnu ga prstom. Ostali su gledali napolje,
u beživotni, zavejani krš. U podu se bešumno pojavi otvor. Prilike mu priđoše i jedna po jedna
zakoračiše u unutrašnjost grebena.
Kada su nestale unutra, šest vitkih stubova počeše da tonu za njima, a veliki dolmen koji su nosili
spusti se odozgo, i ostade da počiva na grebenu, sam, ponovo u svojoj pradavnoj, kraljevskoj ulozi.
Iza oblaka više nije bilo Sunca; zašlo je, a nad pustu zemlju prostrla se tama.
Maja je bila ta koja ih je poterala dalje, nagovorila ih da pođu na jug. Utočište pod dolmenom
bilo je samo to, utočište, niz malih pećina u grebenu, sa namirnicama i zalihama gasa, no inače pusto.
Pošto su se nekoliko dana odmorili, naspavali i okrepili hranom, Maja je počela da zanoveta. Ovo
nije nikakav život, govorila je, već neka vrsta žive smrti; gde su ostali? Gde je Hiroko? Mišel i Kasei
su joj objasnili da se skrivena kolonija nalazi na jugu, da su se odavno preselili tamo. U redu, rekla
je Maja, onda ćemo i mi na jug. U garaži skloništa ima još maskiranih vozila, mogu da sastave
karavan koji će putovati noću, rekla je, i kada iziđu iz kanjona, biće bezbedni. Sklonište ionako više
nije samodovoljan sistem, zalihe su mu velike, ali konačne, pa bi ranije ili kasnije morali da odu.
Bolje da pođu dok još oluja pruža neki zaklon za putovanje. Bilo bi najbolje da pođu.
I tako je ponovo pokrenula malu grupu u akciju. Natovarili su dva vozila i pošli na put prema jugu,
preko ogromnih neravnih polja Margaritifer Sinusa. Bez ograničenja Marinerisa, svake noći su
prelazili stotine kilometara, a preko dana su spavali, i u gotovo nemuštom putovanju od nekoliko dana
prešli su rastojanje između Argire i Helasa, kroz beskrajnu zemlju kratera na visoravnima juga.
Počinjali su da uobražavaju da večno putuju u tim malim vozilima i da putovanju neće biti kraja.
Ali jedne noći stigli su do slojevitog zemljišta polarne oblasti, i u zoru je pred njima zasjao
horizont, da bi se odmah zatim pretvorio u mutnu belu prugu koja se sve više širila, sve dok nije
postala bela litica ispred njih. Južna polarna kapa, očito. Mišel i Kasei sedoše za volane dva rovera i
počeše tiho da se dogovaraju preko interkoma. Vozili su do bele litice, zatim pravo prema njoj, dok
se nisu našli na zaleđenom snegu u podnožju leda. Litica je bila ogromna nadstrešnica, nalik na talas
zamrznut trenutak pre no što će se obrušiti na obalu. U led na dnu litice bio je usečen tunel, i na
njegovom ulazu pojavi se lik u hodaču i pokaza prema roverima da uđu.
Tunel ih je vodio najmanje kilometar kroz led. Bio je dovoljno širok za dva ili tri rovera i imao je
nisku tavanicu; oko njih je bio blistavo beo i suv led na kome se jedva nazirala stratifikacija. Prošli
su kroz dve komore kojima je bio pregrađen tunel, a u trećoj Mišel i Kasei zaustaviše rovere,
otvoriše komore i iziđoše. Maja, Nađa, Saks, Sajmon i En pođoše za njima. Nemo su hodali kroz
tunel. Tunel se onda otvori i svi zastadoše pred prizorom koji ih je dočekao.
Iznad njih je bila ogromna kupola od bleštavo belog leda. Stajali su pod njom kao pod prevrnutom
džinovskom činijom. Kupola je imala prečnik od nekoliko kilometara i bila je najmanje kilometar
visoka, možda i više; strmo se uzdizala prema sredini, gde je bila blago zalučena. Svetlost je bila
difuzna, ali dosta jaka, kao u oblačan dan, i činilo se da potiče od same tavanice.
Zemljište ispod kupole bilo je od blago valovitog crvenkastog peska, travnatog u udubljenjima, sa
gustim zasadima bambusa i kvrgavih borova. Desno od njih nalazilo se nekoliko brežuljaka, a među
njima se gnezdilo seoce od prizemnih i jednospratnih kuća, obojenih u belo i plavo, pomešanih sa
velikim drvećem, u čijim su se debelim granama nalazile kolibice i lestvice od bambusa.
Mišel i Kasei pošli su prema selu, a žena koja je sprovela njihova vozila u komoru tunela otrčala
je napred, vičući: "Stigli su, stigli su!" Sa druge strane kupole ležalo je jezero otvorene vode koja je
pomalo isparavala, sa beličastom površinom, prošaranom linijama talasa koji su zapljuskivali
obližnju obalu. Na suprotnoj strani jezera dizala se plava gromada Rikovera, čiji je odraz bio plava
mrlja u beloj vodi. Uši su im ujedali naleti hladnog vetra.
Mišel se vrati po prijatelje, koji su stajali kao kipovi. "Hajdemo, hladno je ovde napolju", reče sa
osmehom. "Na kupoli se nalazi sloj vodenog leda, tako da neprestano moramo da održavamo
temperaturu ispod tačke smrzavanja."
Iz sela su im prilazili ljudi, dozivajući. Činilo se da im sa obale jezera u susret trči neki mladić,
praveći velike skokove sa dine na dinu. Čak i posle toliko godina na Marsu, ovaj leteći trk izgledao
je nestvarno za prvih stotinu, i prođe neko vreme pre nego što je Sajmon zgrabio En za mišicu i
uzviknuo: "To je Piter! To je Piter!"
"Piter", reče ona.
A onda se nađoše usred gomile ljudi, među kojima je bilo mnogo mladih i dece, neznanaca, ali sa
poznatim licima koja su se probijala sa svih strana prema njima: Hiroko i Juao, Raul, Ria, Džin, Piter
koji se zaleteo u zagrljaj En i Sajmonu, i Vlad, Ursula, Marina i još nekolicina drugih iz aheronske
grupe; tiskali su se oko njih, pružajući ruke da ih dodirnu.
"Gde smo to mi?" uzviknu Maja.
"Kod kuće", reče Hiroko. "Ovo je novi početak."
HRONOLOGIJA
2010: Džon Bun i Frenk Čalmers borave šest nedelja zajedno na svemirskoj stanici SAD.
2020: U svojoj tridesetosmoj godini, Džon Bun se spušta na Mars sa još tri kosmonauta, i prvi
staje na njegovu površinu.
2026: Ares napušta Zemljinu orbitu i započinje putovanje prema Marsu.
2027: Prvih stotinu iskrcavaju se na Marsu.
2032: Japanska i druge grupe stižu na Mars.
2035: Odlazak Hiroko i grupe sa farme.
2046: Džon Bun započinje istragu o sabotažama.
2047: Piter Klejborn dolazi na svet.
2048: Prve primene gerontološkog tretmana.
2049: Početak Velike Oluje.
2051: Kraj Velike Oluje.
2052: Prvi festival na Olimpus Monsu.
2053: Smrt Džona Buna.
2057: Revizija i obnova Marsovskog sporazuma.
2062: Revolucija.