Богдан Поповић: Антологија новије српске лирике

Предговор: Први део: Истиче да су мерила „чисто естетичка“. Затим наглашава да је „уредник (...)
мерило по коме су песме биране држао врло високо“. Истиче који песници нису ушли у
антологију. Говори како родољубиве поезије у збирци „има једва трага“. „Песништво (...) посао је
заиста необичан, и оправдан само у једном случају: онда када је потпуно успео, - кад, испавши
сјајно за руком, све ситне „преваре“ буду заборављене, и читалац, савладан и покорен
последњим успехом, нема времена да запази колико у дну таквога посла има неприроднога и
извештаченога“. И велики песници имају неуспеле песме, те Поповић закључује: „(...) и нема
добрих песника, но само добрих песама“. „Пред најстрожом критиком, само антологије могу дати
читаоцу добро песништво. Оне дају оне најсавршеније примерке о којима је горе била реч“.

Други део: „Под лирском песмом уредник је разумевао песму у којој преовлађује осећање, или га
у њој довољно има да је разликује од чисто описних, дидактичких и приповедних песама,
хладнијих, нижих у тону. Према томе, баладе, сатиричне, хумористичне, политичке, и пригодне
песме нису ушле у збирку“. Истиче да постоје изузеци: нпр. песма „Спомен на Руварца“ је
пригодна, али је „далеко од обичних пригодних песама“.

Трећи део: „Под новијом српском лириком – „модерном“ (...) уредник је разумео нашу лирику од
Бранка Радичевића наовамо. Тај период наше лирике чини једну заокругљену, огранску целину“.
„За њим (за Бранком) се јављају песници с дубљим осећањем, јачим темпераментом,
разноврснијим темама, и обликoм преимућствено уметничким (Јакшић и Јовановић). За њиховим
песништвом долази песништво у коме почиње преовлађивати машта (...)“. Затим говори о стиху:
„Стих Радичевићев, строго правилан, најчешће кратак, без „опкорачења“ или „преноса“ (...)
развија се постепено у широки, беседнички стих дванаестерац“. Говори о утицајима других књ.:
„прво утицај географски или етнографски најближих књ., песништава немачког и (нешто мало)
мађарског; затим руског (В. Илић); затим француског (Дучић, Ракић); најзад енглеског (Св.
Стефановић)“.

Четврти део: Мерила по којима су песме одабиране су: „песма мора имати емоције“; „мора бити
јасна“; „мора бити ЦЕЛА лепа“. У вези са првим мерилом: „Прва је дефиниција уметничко дела, да
је емоционално. Оно уметничко дело које не буди емоцију није уметничко дело“. Истиче да је
потребно да песма има и „фини квалитет емоције“. У вези са другим условом: песма треба да
буде „јасна у целини, с јасном основном мишљу, и јасна у својима деловима (...) нејасност убија
мисао као да је и нема“. Од јасноће „зависи једна од најкрупнијих особина сваког вишег
уметничког дела – снага“. У вези са трећим условом - песма не сме да има погрешака: „У њој не
сме бити појединости које вређају: - слабих почетака, слабих свршетака, слабих стихова, у њој
треба све да је на истој висини: 'песма треба да је округла и савршена као звезда'; 'песма треба да
је лепа као лепа проза'; - 'у доброј песми треба да је сваки стих добар'“ (дакле, он овде цитира
некога другог, али се не каже кога). „Овај трећи услов је камен спотицања и за песнике и за
критичаре. С колико ће компетенције ови последњи оценити неку песму, зависиће увек од тога
колико је њихов укус однегован и будан за појединачну одбраду уметничког дела, за савршенство
уметничког дела у појединостима“.
Пети део: Говори о свом труду и помном читању различитих збирки, о многобројном читању једне
песме „у сумњивим случајевима“. „Уредник, даље, није заузет ни за једну посебну песничку
школу. Он нема никакве естетичке теорије a priori, која би искључивала песнике овог или оног
песничког правца“. „Уредник, даље, горе наведена мерила није примењивао круто, с
безобзирном строгошћу (...) увек је вођен рачун о томе да (...) имамо посла са једном младом
књижевношћу“. „Од сваке се песме све врлине не могу тражити у подједнакој мери: од
Радичевића не можете тражити да има стил Дучићев (...) Неизбежно је било водити рачуна о добу
у којем је песма постала“. „(...) кад недостатак није велики, а врлине јесу, - још другим речима, кад
се недостаци изгубе у сјају врлина, - само је онда песма могла ући у 'Антологију'“. Истиче како се
старао да „избегне замке којима је посејан свкаи оцењивачки посао и да што савесније коригује
своју 'личну једначину' (...) Њему (уреднику) су исто тако стране и локалне предрасуде (...)
Уредник ове 'Антологије' далеко је од тога простодушног локалног родољубља“.

„Уредник је, даље, тражио и налазио контролу за свој избору у теоријско-књижевној анализи
песама. При свакој естетичкој оцени треба имати на уму да она научно и објективно само толико
вреди колико можете да образложите себи и другима“. „Уредник се, најзад, чувао једне посебне
опасности (...) има песама које под нарочитим условима и угловима изгледају лепше но што су у
ствари, и могу тако преварити и доброга судију (...) Такве су, између осталог, песме стављене у
музику (...) (као и) песме испеване у вези с другим песмама, у „низу“, и које тек у том низу имају
свој пуни смисао и лепоту“. Истиче како „у сваком избору мора остати један део субјективнога“.

Шести део: Поново говори како је уредника „састављао своју 'Антологију', по свом укусу, за који
сам сноси одговорност“. „'Антологија' не даје оцене о вредности појединих песника. Ни
распоредом песама, ни већим или мањим бројем песама од дотичнога песника (...) Чак ни песме
ни песници који нису ушли у 'Антологију' не смеју се сматрати као омаловажени (...) Има, даље,
песника који, зато што су млади, нису дали своју меру“.

Седми део: Говори о копозицији збирке, односно антологије: „(...) уредник је хтео да она буде и
свoјим склопом уметничка, -да, по речима једног антологичара, буде и сама 'заокругљено
уметничко дело'“. „С тога је он (уредник) од хронолошког реда задржао само укупно изведену
поделу на три доба, а у оквиру тих доба је песме распоређивао слободно, тако како ће свака
најскладније стајати поред друге“.

Осми део: „Што се тиче утврђивања текста (...) уредник се држао нечала да треба, што је
могућно више, поштовати текст и навике самих песника“.

Девети део: Уредник „жели да она (антологија) дâ и сву корист која се за васпитање укуса и душе
може очекивати од доброг песништва“.

Напомена ка седмом издању: „(...) критика је од уредника у више махова затражила да своју
Антологију 'настави и прошири', да у њу унесе и примерке поратног песништва, и да њоме
обухвати чак и хрватску лирику“. Поповић истиче да би тиме погазио своја начела о којим је
претходно говорено. Уколико би унео у антологију затражене песме, тада би и назив антологије
морао бити промењен, изменио би се читав склоп антологије, њен циљ, „пореметило би се
јединство, оштетиила би се једна органска, историјски заокругљена целина“.

Крај предговора

Прво издање Поповићеве ант. је из 1911; издавач је Матица хрватска.

Списак песника чије су песме ушле у Антологију: Бранко Радичевић – 7 песама, Ђура Јакшић – 13
песама, Змај – 22 песме, Лаза Костић – 3 песме; Никола Први Петровић Његош – 1 песма, Јован
Грчић – 1 песма, Милан Кујунџић – једна песма, Војислав Илић – 18 песама; Милорад Митровић –
две песме; Алекса Шантић – 12 песама, Милета Јакшић – 4 песме, Јован Дучић – 33 песме,
Милош Перовић – једна, Милан Ракић – 14, Стеван Луковић – једна, Светислав Стефановић – 5,
Божидар Николајевић – једна, Војислав Илић Млађи – 3 песме, Душан Симић – 1, Велимир Рајић –
7, Даница Марковић – 3 песме, Милан Ћурчин – 8, Сима Пандуровић – 2 песме, Душан Срезојевић
– 1 песма; Мирко Королија – 1, Вељко Петровић – 4 песме.

Уводна песма, у складу са тежњом да подражава аутономност коју има свако уметничко дело,
почиње Дучићевим стиховима: „Хајд'мо, о Музо! Амо милу руку, / Младости моје то узглавље
меко!“. После „уводне песме“, која је дата засебно, следи „прво доба (после 1840)“. Ту су, пре
свега, Бранкове песме. Између осталих, „Рибарчета сан“, „Враголије“, одломци из „Ђачког
растанка“). Од Јакшића песме, између осталих: „Кроз поноћ“, „Љубав“, „На ноћишту“, „Мила“
(мислим да је одабир Јакшићевих песама могао бити бољи). Од Змаја, између осталих, и песме
које почињу стиховима „Љубим ли те...ил' ме санак вара“, „Кажи ми, кажи“, „Тихо, ноћи“, један
епитаф (дакле, пригодна песма) Змајева – наслов је „На гробу Хафисовом“, „Пођем, клецам (да ли
тако треба да гласи тај глагол хммм, чини ми се да је боље када је свршени глагол употребљен:
клецнем; овим обликом клецам се истиче да је то била воља песника. далеко је ефектиније
клецнем), идем, застајавам“. Следи једна Костићева песма, па опет Бранко Рад. - „Јадна драга“
(овакво, непредвидиво смењивање песника има везе са складношћу читаве Поповићеве збирке,
који је истицао да је песме слагао „по акорду“. Након тога је дата песма Ј. Грчића Миленка, „Брига
материна“. Затим Јакшић: „На Липару“, „Поноћ“; након тих песама опет Бранко: „Кад млидијах
умрети“. Након ове песме следи Змајева песма „Бранкова жеља“, па опет Змајева „Дижимо
школе!“. Затим две Јакшићеве песме: између осталих, „Отаџбина“, „Падајте браћо!“. Онда
„Светли гробови“, па „Спомен на Руварца“, којим се затвара „прво доба“.

„Друго доба (после 1880)“: „Залазак сунца“ – Дучић, „Бдење“ – Дучић, „Љубавна песма“ – Ракић,
„Серенада“ – Ракић, „Летња ноћ“ – Милета Јакшић (не познајем особу), „Не вјеруј“ – Алекса
Шантић, „Прољеће“ – Шантић, „Циганче“ – Војислав Илић; „Сок“ – Дучић, „Тибуло“ – Војислав
Илић, „Коринтска хетера“ – Дучић (у песми СОк, Тибуло, Коринтска хетера заједнички су антички
мотиви); следе Дучићеве, Шантићеве, Ракићеве песме – смењивање ових песника. Затим
Дучићеве, низ његових песама: „Замор“, „Познанство“, „Сутон“, „Повратак“, „Вече“ итд. Шантић:
између осталих и веома лепа песма „Претпразничко вече“. Милорад Митровић. Дучић,опет
Митровић, Дучићеви „Јабланови“, Дучић... између осталих, и сонети из „Јадранских сонета“.
„Подне“, „Моја поезија“, затим песме Војислава Илића „Анђео мира“, „Анђео туге“, „Јесен“, „У
позну јесен“, „Суво, суморно небо“, „Зимско јутро“, „Зимска идила“ итд. Шантић „Емина“. Дучић:
„Дубровачки мадригал“, „Дубровачки поклисар“, „Дубровачко вино“, „Дубровачки епитаф“, затим
Ракић: „Напуштена црква“, „Симонида“, „Јефимија“. Након те песме Војислав Илић, „На Вардару“,
па Ракић „На Газиместану“. Шантић „Остајте овдје“, „Вече на шкољу,“, „Сијачи“. Ракић: „Мисао“,
па песма „Нашто мисао“ М. Перовића. Ракић: „Долап“. Дучићеве песме у прози: „Мала принцеза“,
„Сунце“. Последња песма у другом длеу је „Голгота“ Милете Јакшића.

„Треће доба (после 1900)“: „Пустите ме како је хоћу!“ Милан Ћурчин; исто он: „На странпутици“ и
друге његове песме. „По зими“ Божидар Николајевић. „Тријумф Венере“ – Св. Стефановић, па још
неке његове песме. Мирко Королија: „Менада“. Након те песме „Сан Вука Мандушића“ – Св.
Стефановић. Душан Симић – „Ноћу“. Песме Велимира Рајића: „Једна интимна историја“, „На дан
њеног венчања“, „Завет“ и друге. В. Илић Млађи: „Ноћна свирка“. Исто он: „Из једне шетње“ и још
једна његова. Након тога Даница Марковић: „На бунару“, „Galium verum“, „Aприлска елегија“.
Следи песма „Јесења кишна песма“ песника Стевана Луковића. После тога Вељко Петровић:
љубавна песма „О зашто?“, песма „На броду“, „Уседелица“ (све три су његове песме). Следи Сима
Пандуровић, и то песма „Ми,“ (у наслову стоји тај зарез), па испод наслова, као неки поднаслов:
„по милости божјој, деца овог столећа“. „Светковина“ – Пандуровић. „Унутрашњи дијалог“ –
Душан Срезојевић. Затим песма Милана Ћурчина: „'Пучина је стока једна грдна'“. „Родољубива
песма“ –исто Ћурчин, па песма Вељка Петровића „Верујте прво!“. Након тога „Заробљеној браћи“
Велимира Рајића. Последња песма у „трећем добу“ је исто песма Велимира Рајића: „Отаџбини“.

Посебно је издвојена „завршна песма“: Милета Јакшић – „Песник и песма“. Ево неких стихова из
те, последње песме. „Не копкај силом пером по срцу! / Нема ли цвета, није му време - / Храни
заметак брижно у груд'ма (...) Пупа ће доћи!... / Не копкај, чекај! Немирно дете / У пупи цветне
лиске размеће: / Па ено цветак у врту куња - / Лептир га неће, - Пчела га неће!“