Jovan Hristić - Kako valja čitati eseje Isidore Sekulić

Za razliku od proze, koja je pronašla svoju odgovarajuću esejističku formu, eseji Isidore Sekulić kao
da svoju pravu formu nemaju. To najbolje vidimo u knjizi koja je trebalo da bude njen magnum opus,
knjizi o Njegošu. Najbriljantnije stranice te knjige — opis noći na Cetinju i smrt Vladike Rada —
otimaju se u pripovedačku prozu i intelektualnu poeziju u prozi, u koju se otimaju i najlepše stranice
njene esejistike kao što je, na primer, opis Vojvodine u eseju o Milanu Konjoviću. Otuda je i forma
njenih eseja najčešće ponuđena i zadana, a ređe spontana. To su članci pisani u raznim povodima,
predavanja, prikazi, beleške: uredništvo je tražilo, Kolarčev univerzitet (koji je za nju bio "topao
srpski dom i moja kuća") je pozivao... Je li to, kako obično volimo da govorimo, njeno
prosvetiteljstvo, želja da bude korisna i potrebna, da obavlja i neki nacionalni zadatak, da Skerliću
dokaže kako nije samo "izlišan pisac"? Jednim delom svakako jeste. U malim i ne mnogo kulturnim
sredinama, pisac ne sme sebi da dopusti onu meru stvaralačkog egoizma koja je sasvim prirodna u
sredinama sa daleko dublje ukorenjenom kulturom: obavljajući i prosvetiteljske zadatke, pisac
istovremeno i priprema čitaoce za ono u šta ulaže svoju pravu ambiciju. Ali ovo prosvetiteljstvo
Isidore Sekulić ima i svoju drugu stranu: da je ponuđena i tražena forma bila na neki način
razrešenje osnovnog problema njene esejistike, problema koji se sastojao u tome što njeni eseji
uglavnom nisu pronalazili svoj pravi oblik, što su se ulivali u visoko evokativnu prozu, a ponekad i u
ono što su braća Gonkur nazvala le style artiste, na mestima na kojima bismo očekivali nešto drugo.
 
U stvari, još uvek ne znamo tačno kako bi trebalo čitati eseje Isidore Sekulić. Oni sasvim
sigurno nisu književna kritika; nisu ni literarni esej u pravom smislu reči, jer njihov cilj nije
osvetljavanje ni neke književnoistorijske ili književnoteorijske problematike. Erudicija Isidore
Sekulić nije upravljena u pravcu u kome se najčešće upravlja erudicija književnog esejiste, ka širem
shvatanju dela o kome je reč. Naprotiv, imamo utisak da je ona najčešće koristila pisce i dela o
kojima je pisala samo kao povod, da su joj oni služili kao odskočna daska, da razvije jednu svoju
sasvim posebnu problematiku. Najšire uzev, to je duhovna i psihološka problematika stvaranja, koja
nas od umetničkog dela odvodi ka ličnosti autora i njegovoj sudbini. Ona je tražila one trenutke u
kojima se ličnost i delo jednog umetnika ukrštaju, u kojima se život iskupljuje delom, a delo plaća
životom. U takvom posmatranju, delo postaje duhovni i psihološki dokument i izlazi iz svog
istorijskog ili estetičkog konteksta; estetika nas — da se poslužimo Kjerkegorovim izrazima — vodi
etici. U tom smislu, nema principijelne razlike između Kronike palanačkog groblja i njenih eseja: oni
su okrenuti istoj problematici, a pisci o kojima govori u svojim esejima postaju delimično stvarne a
delimično imaginarne ličnosti neke "Kronike literarnog groblja". Samo, dok esejističkom formom i
interesovanjem za sudbinsko proza Isidore Sekulić dobija svoju čvrstu središnu tačku i
okosnicu, to isto interesovanje predstavlja unutarnji rascep u prozi njenih eseja, i oni se
pretapaju u pripovedačko, u ono što nazivamo "stvaralačkim". PROZA + ESEJIZAM
 
To je ono što i osećamo u njenim esejima: napon stvaralačkog, koji probija okvire oblika, pri čemu
pod "stvaralačkim" treba razumeti imaginativno uosećavanje u život i ličnost umetnika koje
karakteriše imaginaciju pripovedača ili romansijera. Knjiga o Njegošu je bez sumnje takvo
uosećavanje, i zato je ne čitamo kao esej o piscu Gorskog vijenca ili Luče, već kao roman, kao
stvaranje jednog moćnog imaginarnog mogućeg života. Pritom ne smemo biti zavedeni erudicijom
koju otkrivamo u njenim literarnim analizama, jer svrha tih analiza nije da Njegoša stavi u relevantne
književnoistorijske ili filozofske okvire, već da ga, kao stvaraoca, stavi u kontekst koji je Isidora
Sekulić smatrala duhovno relevantnim, sudbinski relevantnim. Kritičar i istoričar može odmahnuti
rukom na poređenje Njegoša sa Platonom i Miltonom, na primer; ali funkcija tih poređenja i
nije u tome da nam otkrije moguće veze i uticaje jednih književnih dela na druga; ona je u
tome da nam otkrije povezanosti i sličnosti među stvaralačkim sudbinama. Tačnije rečeno,
među stvaraocima kao junacima i ličnostima u nekoj "Kronici", u kojoj oni nemaju samo svoje
istorijske ili psihološke dimenzije, nego i dimenzije koje im daje sam pisac "Kronike", koji ih stvara u
istoj meri u kojoj se i udubljuje u njih kao u stvarno postojeće ličnosti. Njegoš Isidore Sekulić je takva
ni sasvim stvarno postojeća, ni sasvim imaginarna ličnost, koja bi sa podjednako prava mogla da se
smatra junakom literarne i duhovne biografije, kao i junakom "fikcije". Tim povodom, mogli bismo da
govorimo o Isidori Sekulić kao o piscu nedovoljno snažne kreativnosti, koja uvek teži da se ispolji u
ne suviše srećnim prilikama i na ne preterano pogodnim mestima. Međutim danas, kada je pojam
kreativnosti pretrpeo tolike izmene, ta formula ne pokazuje se kao najadekvatnija, pogotovu ako
imamo na umu da baš trenucima u kojima se esejistika Isidore Sekulić otima u kreativno pisanje
dugujemo nekoliko najbriljantnijih stranica naše proze.
 
Unutarnjim rascepom u formi tekstova Isidore Sekulić možemo objasniti jednu karakterističnu i
zanimljivu odliku njene književne delatnosti, divljenje prema anonimnom radu i želju za anonimnim
radom. U predgovoru za drugo izdanje Pisama iz Norveške — koji je jedna od njenih literarnih
ispovesti — ona govori o tome kako je na početku svoje literarne karijere postavila sebi pitanje:
"Ulaziti u javni život, ili ne? pisati za štampu, ili ne? potpisivati napisano, ili ne?" Problem
anominosti bio je jedan od problema kojima se ona često vraćala, da bi najzad o njemu napisala i
tekst. "Neka reč o anonimnom radu", koji nalazimo u dodatku poslednje knjige njenih Sabranih dela.
Zašto je problem anonimnosti zanimao i mučio Isidoru Sekulić? Možemo otkriti nekoliko razloga, ali
jedan se ovde pokazuje od naročitog značaja: da je anonimnost bila jedna od mogućih formi njenog
pisanja, koje se otimalo formama koje je trebalo da ima, zato što je anonimnost ukidanje svake
forme. Isidora Sekulić je saopštavala, prikazivala, referisala, priređivala, predavala, davala priloge;
kao da je težila obliku koji će potrti svaki oblik, i tako možda prevazići unutarnji rascep u oblicima koji
su neprekidno težili da budu nešto drugo, dovesti ga do nekog mira. Forma je uvek nešto lično, a u
sebi podeljena forma znak je i duboke podeljenosti same ličnosti; zato je Isidora Sekulić htela
anonimnost i bezličnost, i u njenim esejima ne možemo a da ne zapazimo do kraja napetu
suprotnost između jezika i stila, koji su više nego karakteristično lični, i oblika koji su najčešće tako
izabrani ili prihvaćeni da što je moguće više potisnu i potru lični udeo pisca. A u imaginativnoj
prozi, Kronika palanačkog groblja ništa manje ne potiskuje i ne potire ličnost svog autora: autor je
hroničar, zapisivač onog što se zbilo, beležnik; kao i srednjovekovni hroničari, on nestaje iz svog
dela u mir i spokoj anonimnosti i bezličnosti.
 
Ali takvoj bezličnosti mogu težiti samo oni koji imaju ličnost, pa i više od ličnosti.
Parafrazirajući naslov jednog njenog eseja, mogli bismo reći da je Isidora Sekulić bila "jedan žestok
iskušenik", koji se celog života borio sa demonima svoga dara i svoje ličnosti. Kažemo za nju
kako je ostala fragmentaran pisac, bez svog velikog opusa. To je delimično tačno, ako ono što je
napisala merimo isključivo literarnim merilima. Ali njeno delo nije isključivo literarno, ono nije samo u
stvaranju oblika već i u dubokom preobražavanju samog sebe: Kjerkegorovim rečnikom rečeno, ono
je put od estetičkog ka estetičkom, od krajnje lične neuroze Saputnika, do ozbiljnosti bezlične
sudbinske problematike koju nalazimo u njenim kasnijim tekstovima. Najviša vrednost toga dela nije
ni u sudovima na koje se možemo osloniti, pa ni u mudrosti koju možemo citirati; ona je u tome što i
nas koji ga čitamo upućuje na taj preobražaj, uvodi u visoku ozbiljnost koja je jamstvo za
relevantnost našeg mišljenja i našeg rasuđivanja.