Professional Documents
Culture Documents
Свети Јован Дамаскин као систематичар
Свети Јован Дамаскин као систематичар
Садржај
1. Увод...........................................................................................................3
2. Дамаскин: житије и списи.......................................................................3
3. Источник знања: богословски систем Цркве........................................5
4. Источник знања: тријадологија............................................................12
5. Источник знања: космологија и антропологија..................................13
6. Источник знања: христологија..............................................................15
7. Закључак: рецепција Дамаскиновог дела............................................18
8. Библиографија........................................................................................19
3
1. Увод
Име светога Јована Дамаскина (689.-784.) нас углавном асоцира на три термина: одбрана
икона, црквено песништво и системско богословље. Трећа асоцијација се односи на главну
одлику његовог теолошког рада а то је систематичност. Он ствара један богословски
систем који у себи садржи најквалитетније садржаје теологије која се развијала пре њега,
као и њихову синтезу. У фокусу нашег истраживања биће Дамаскиново капитално дело:
Источник Знања. Реч је о уџбенику теологије у којем он циљано врши поменуту
систематизацију; мада је она донекле присутна, у смислу начина излагања и у неким
другим његовим делима. Ово дело се састоји из три књиге. Прва носи назив: Философска
поглавља. У њој се аутор бави многобројним философским категоријама и терминима, а
нарочито онима који заузимају важно место у теологији. Друга књига се зове: О јересима.
Као што нам сам наслов сведочи, Дамаскин у овом делу пише и критикује јереси које су
њему биле познате. Иначе, он је један од првих теолога који је писао и критиковао ислам
оптужујући га да је хришћанска јерес. Последње дело које спада у корпус Источника
Знања је сама срж дела. Носи наслов, Тачно изложење Православне вере.
Циљ нашег рада је да прикажемо особености Дамаскиновог богословског система, као и
његову историјску и теолошку вредност. Да би смо дошли до жељеног циља неопходно је
да се кроз рад усредсредимо на потрагу за одговорима на следећа питања: Откуд
Дамаскину идеја да прави богословски систем? Да ли је тако нешто и у којем облику и
мери постојало пре њега? Од кога и зашто црпи грађу и на који начин је организује у
систем знања?
2. 1. Житије
Свети Јован Дамаскин (Дамаскијац) био је велики богослов VIII-ог века и васељенски
учитељ. Расејане и углавном оскудне податке о њему срећемо у његовим делима, као и у
делима његових савременика и одлукама васељенских сабора те епохе. П. Христу сматра,
на основу опште процене чињеница из његовог живота, да је рођен 689. Порекло води из
4
јелино-сиријске породице која је носила име Мансур (на арапском: ,,победилац“). Заједно
са својим полубратом Козмом образовање стиче код монаха Козме. Јован наслеђује свог
оца Сергија на месту првог саветника дамаског калифа, највероватније, Валида (705.-715.).
По предању, византијски цар Лав III Исавријанац (717.-741.) је оклеветао Дамаскина код
калифа Јазида (720-724) због његових иконофилских ставова. То је учинио помоћу
фалсификованог писма у којем Дамаскин за себе тражи заштиту од цара. То је значило да
он тражи мешање страног фактора у унутрашње ствари своје државе, што се сматрало
издајом. Због тога му калиф одсеца десну руку. У свом дому Дамаскин се моли пред
иконом Богородице Тројеручице, пада у сан, после ког пробудивши се види да му је
израсла нова рука. То је веома изненадило калифа, који му је све опростио и понудио му
поново службу на свом двору, али Дамаскин напушта положај, раздељује имање сиротињи
и одлази у манастир Св. Саве Освећенога где постаје монах, а после извесног времена
узведен је и у презвитерски чин. Тамо почиње да се бави својим богатим богословским
радом, беседништвом и црквеним песништвом упркос подозрењу дела монаха.1
2. 2. Списи
Његова дела су наишла на општи пријем и уважавање од стране читалаца. Она имају
вредност сама по себи а њихова почаст није само у признању него и у великом доприносу
за богословље Цркве до дана данашњег. Дамаскинова химнографија, теологија иконе и
догматика представљају бесцене бисере богословске књижевности.
Дамаскинов стил писања је брз и спонтан. Његов израз је увек јасан, варира од случаја до
случаја и увек се обнавља. Прозни стил му је, за разлику од поетског, већином сувопаран
али у себи ипак чува потпуну свежину његовог израза. Код њега је присутна строгост у
1
Највероватније да није било могуће да се поменута завера против Дамаскина оствари, јер прво није могао
добровољно напустити свој положај, а друго, због дужности саветника није могао имати времена да се бави
питањима као што је поштовање икона. Због тога П. Христу сматра да је Дамаскин отишао у манастир пре
почетка иконоборачке кризе и декрета калифа Јазида о забранама икона из 724. То се може закључити и из 6.
Записа VII. Васељенског сабора (787) да је у манастир отишао пре почетка иконоборачке кризе: ,,Јован,
назван од њих Мансур, све оставивши, и јеванђелиста Матеја подражавајући, следио је Христа подносећи
понижења његова и стичући тиме благо веће од свих ризница у Арабији“. Дамаскин се, највероватније
упокојио 784. У прилог овој тврдњи иде и чињеница да се у актима VII. Васељенског сабора помиње се као
неко ко је скоро преминуо. П. К. Христу, Свети Јован Дамаскин: живот, списи, учење, у: Св. Јован
Дамаскин, Источник знања, 15-17.
5
3. 1. Структура дела
Источник знања је плански осмишљена трилологија што се види из писма које је
Дамаскин писао свом побратиму Козми, епископу Мајумском, и које је уврстио на почетак
дела као какав увод. У њему каже да ће најпре изнети оно добро што су учили грчки
философи. Тај први део су Философска поглавља. Други део трилологије је О јересима.
Тамо се на основу претходних антијеретичких списа излаже учење 100 јереси. На основу
сопствених информација излаже учење још три јереси: мухамеданаца, 5 иконобораца и
2
П. К. Христу, Наведено дело, 18.
3
Опширније о категоризацији његових дела: П. К. Христу, Наведено дело, 18-28.
4
Дамаскин је због своје речитости добио надимак ,,Златоточни“. В. Татакис, Византијска философија,
Јасен, Београд-Никшић, 2006, 118.
5
Дамаскинов опис Ислама сведочи да он није био ближе упознат са њим и да је Куран читао највероватније
само у одломцима. Назива га ,,предрасудом измаилићана“. Објашњење појединих речи и појмова из света
Ислама које користи су незадовољавајућа. Ово нас упућује на две чињенице: да је појам интелектуалног
поштења био другачији него данас и да ни тада није било толеранције између хришћана и муслимана. Све
јереси које Дамаскин помиње одавно су део прошлости и једино је Ислам преживео као једна од највећих
светских религија данас. Због тога овај опис има за савремено богословље неупоредиво већи значај него
описи осталих јереси. Уп. Ј. Мајендорф, Увод у светоотачко богословље, Пролог, Врњачка Бања, 2008, 334-
335.
6
Дамаскинов системски подухват, за који смо видели да има извесне узоре међу својим
претходницима, по нашем скромном мишљењу најбоље се сагледава када извршимо увид
у његов однос према Светом Писму и Предању као врховним ауторитетима према њему и
философији као најбољем средству ,,овога света“ ради изражавања истина које горњи
ауторитети доносе. У том контексту значајан је и однос вере и ума, светотајинског и
рационалног, који сусрећемо код Дмаскина а који је уопште био обележје те епохе и
византијске културе у целини.
Дамаскин темељем Предања сматра Свето Писмо, те у више наврата набраја све његове
канонске књиге. Истиче да упорно изучавање Светога Писма пружа стабилан ослонац у
усавршавању хришћана. Истина се, међутим, не објављује само писмом, о чему сведочи
чињеница да нам је много тога предато неписаним начином: ,,Очевидци речи нису само
списима предали црквено учење, већ и неким неписаним предањима“ (О иконама, 2,16).
Критеријум вредновања Предања је Свето Писмо. Оно што је противно њему не може
бити Предање. Предање је нешто што тече а истовремено се развија и унутар самог
Писма, јер дејство Светога Духа не престаје. Односно, Духом нису говорили само аутори
Светог Писма него и Свети Оци Цркве: ,,Духом Светим су говорили и закон и пророци и
јеванђелисти и апостоли и пастири и учитељи. “ (Тачно изложење, 90). 22
Дамаскин се у своме раду упорно позива и на грчку философију јер сматра да она
доприноси образовању чистога Предања: ,,И најпре ћу изложити оно најбоље од грчких
философа, јер знам да ако је добро, сувише је даровано људима од стране Бога“ (Источник
знања,Увод). Правећи разлику између истинске философије и квазизнања сматра да
истинска философије пружа много једном богослову, јер он као пчела сабира материјал са
најразноврснијег цвећа. Да би објаснио однос између богословља и философије користи се
добро познатом сликом царице и слушкиње: ,,Потребно је, пак ,да и неке слушкиње
царици служе. Узмимо, дакле, ово учење које служи истини, и ако бешчашће одбацимо
оно што га злоставља, те оно што је добро не употребимо на лош начин.“. Упогледу
21
Не смемо сметнути са ума околност да Дамаскинов систем настаје у периоду иконоборачке јереси која у
себи садржи синтезу елемната многих ранијих учења које је Црква у своме литургијско-подвижничком
искуству препознала као неправославне. Настанак овог Дамаскиновог дела треба посматрати и у том светлу,
јер би оно тешко као и већина осталих дела Учитеља Цркве настало у неким ,,мирнодопскијим“ условима
црквеног живота.
22
П. К. Христу, Наведено дело, 29-30.
11
поглавље о Светој Тројици. Овакво схватање извире из једне богословске традицијекоја је допринела
формирању западног хришћанства, а која се почела озбиљније развијати код Августина па на даље по којој
се Бог поистовећује са својом природомкојој се даје предност над личношћу. То је следствено довело и до
нерезликовања Божије суштине и енергије што је опет резултирало другачијим поставкама о могућностима
сазнања Бога. Уп Ј. Зизјулас, Догматске теме, Беседа, Нови Сад, 2001.
26
Г. Флоровски, Наведено дело, 234.
27
Дамаскин говори: ,,Бог није ниједно од бића, не зато што не постоји, но зато што је са ону страну бића,
испуњавајући све“ (Тачно Изложење, 4). Бог извукавши нас из небића није саопштио ни своју суштину ни
своје сазнање, те будући Суштатсво он је с оне стране бића сабирајући у себи сву пуноћу бића као океан
безграничног бића. У погледу познања Бога кроз његове енергије он о Њему говори највише као о Добру, у
чему се види утицај Платонове философије у Дионисијевој рецепцији. В. Татакис, Наведено дело, 125.
28
Као и они избегава монархијанизам према којем је Он јединствено биће које постоји у три обличја или
односа, и описује га као јединствену онострану природу која се јавља у три конкретне личности. Сходно
томе, унутар Свете Тројице влада принцип заједничарења: Отац рађа и изводи, Син се рађа и станиште је
Духа, а Дух исходи и пребива у Сину и просвећује (Тачно изложење вере, 8).П. К. Христу, Наведено дело, 31.
13
29
Г. Флоровски, Наведено дело, 235-237.
30
Г. Флоровски, Наведено дело, 241.
14
31
Ј. Мајендорф, Наведено дело, 156.
32
Да би означио ову слободу избора, он употребљава терминологију светог Максима: гноми или телима или
гномикон. Свети Максим гномичку вољу одређује као функцију ипостаси која је као створена подложна
промени, насупрот природној вољи. Према природи, човек не само што је добар већ има и могућност
заједничарења са Богом. Гномичка воља бира и оклева. Према томе, у Адаму је гномичка воља била
насупрот Божанске . Ј. Мајендорф, Наведено дело, 156..
Ј. Мајендорф, Наведено дело, 157.
33
Г. Флоровски, Наведено дело, 242.
15
Дамаскин је писао на крају епохе христолошких спорова. Стога није случајно што се у
његовом систему највише говори о христолошким темама. Он заиста своди збир свеколике
источне христологије.34 Основна тема његове христологије је начин сједињења природа у
Христу и његове последице. У христологији Дамаскин се највише служи богословским
доприносом отаца Халкидонског сабора (451.). Оваплоћење Логоса Божијег је одлучујуће
средство избављења човечанства од греха. У чину искупљења од оно открива Божију
доброту а у чину човековог садејства у том чину Божију праведност. Христос је
оваплоћени Бог: ,,Не велимо за Њега да је обожени човек, него оваплоћени Бог“ (Тачно
изложење, 97). Христос је састављен из две природе, божанске и човечанске, а као човек
из материјалне и нематеријалне компоненте. Док се у човеку из две компоненте рађа
нешто друго, у Христу двоје једно исто остаје, односно Он остаје и Бог и човек (Тачно
изложење, 47). Две природе Христове се, пак, своде у једну личност, личност предвечног
Логоса.35 Он у том елементу христологије полемише са схватањима Леонтија Византијског
(око 485.-543.), полазећи од његове поставке да Христова човечанска природа своју
ипостас има само у Њему, као предвечном Логосу, а да је ван њега безипостасна. Он
кристалише Леонтијево учење о уипостазираности одстрањујући из њега Евагријеве
утицаје. Што се тиче воље и енергије, оне су као силе природе а не личности двоструке
(Тачно изложење, 57). Наравно, вољу немају Христове природе него Христова личност
која се њима, у зависности од потребе, користи а некада то чини и заједно. Тако, насупрот
монофизитима учи да је Христос по својој човечанској природи имао све слабости, а
34
Г. Флоровски, Наведено дело, 244.
35
У средишту његове Христологије је учење о начину и последивама сједињења двају природа у Христу,
божанске и човечанске. У Философским поглављима он ,,природу (фисис) ,,одређује као врсту која не може
бити подељена у друге врсте“, као ,,најособитију врсту“. Стога она најпре одражава разлику ,,у односу на“.
Појам ,,природе“ (фисис) Дамаскин схвата двоструко. У другом смислу реч је о заједничкој природи бића
исте врсте коју увиђамо њиховим посматрањем али и конкретна стварност заједничког постојања. У
контексту другог смисла за њега је прихватљива терминологија Кирила Александријског када говори о
,,једној оваплоћеној природи Бога Логоса“ с тим што наглашава да је јединствена природа ,,оваплоћена“:
,,Ми такође исповедамо, јединствену оваплоћену природу Бога Логоса, с обзиром да кажемо оваплоћена,
објављујући суштину плоти“ (Тачно изложење, 51). Он подвлачи да је Кирилова вера заједничка и
халкидонцима и монофизитима: она изржава стварност оваплоћења Логоса који није присвојио апстрактну
људску природу , заједничку свима, него природу конкретног појединца ипостасираног у Сину. У том
смислу Кирилова христологија остаје ваљана за Дамаскина. П. К. Христу, Наведено дело, 32-33.
16
36
Ј. Мајендорф, Наведено дело, 151-156.
37
В. Татакис, Наведено дело, 127.
38
Дамаскин говори о Евхаристији као нашем учешћу у животу Свете Тројице, по благодати, који нам је
омогућен преображењем нашег човештва у предвечном Логосу који је ради тога постао човек, то је
најприснији вид заједничарења са Богом, и нашег обожења, до Другог Христовог доласка:: ,,Причешће се,
пак, тако назива јер се њиме причешћујемо божанством Исусовим. Назива се још, и истински јесте:
заједничарење, јер њиме заједничаримо са Христом и постајемо учесници Његовог Тела и Његовог
божанства; њиме, међутим, и ми узајамно заједничаримо и сједињујемо се; јер будући да се од једног тела
причешћујемо, сви постајемо једно тело и једна крв Христова и удови један другога, постајући сутелесници
Христови.“ (Тачно изложење, 86).
17
јерес иконоборства, суму елемената свих ранијих јереси, што је по нашем мишљењу један
од чинилаца због којих Дамаскин ствара свој богословски систем.39 40 41
на сиријски језик, с тим што не знамо да ли је у питању целокупан или само фрагментаран
превод. Ова књига је врло рано преведена на латински језик већ у X веку западњаци
располажу са фрагментарни превосим. Пак, целокупно дело на латински извршио је
Бургундије из Пизе између 1146-1153 на иницијативу папе Евгенија III. (1145.-1153. ). Да
се на Западу позитивно вредновало сведочи чињеница да су се њиме Тома Аквински и
Петар Ломбардијски приликом састављања својих богословских система (XIII. век).
Касније је преведено на многе друге језике. 42 43
Православна Црква је увек гајила, и дан данас гаји, велико поштовање према богословљу
Светог Јована Дамаскина. У средњем веку су обилато кориштена од стране православних
у догматским расправама (нпр. проблем Filioque и одбрана исихазма) као критеријум
Православља. Западњаци су их такође користили у своју одбрану. Наравно, било је тумача
(превасходно западних) који су омаловажавали његово дело. О утицају Дамаскиновог
богословља на православном Истоку сведочи чињеница да га Јефтимије Зигавин (XII. век)
обилато користи у збирци догмата коју је саставио под именом: Догматски штит. Код
Зигавина не наилазимо на оцене Дамаскиновог дела, али их зато срећемо код неких других
византијских аутора (Евстратије Никејски, Андроник Каматирос, Константин Акрополит,
итд.). Узвишеним похвалама његов рад вреднују и свети Григорије Палама (1296-1359) и
свети Марко Ефески (1392-1444). Уопштено гледајући, за православне Дамаскин не
припада просто друштву великих Отаца Цркве, него представља њихов заједнички израз,
односно представља глас Отаца. Кроз њега заједнички говоре Оци Цркве, и он представља
целокупну Цркву, чије догматско учење на изванредан начин сажео и објединио. 44
7. Библиографија
Извори:
42
Т. Зисис, Наведено дело, 46.
43
Већ почетком X. века било је преведено на словенски језик. Г. Флоровски, Наведено дело, 232.
44
Т. Зисис, Наведено дело, 47-49.
19