Walter Benjamin: Franz Kafka

Potemkin

Upute na tekst:

Benjamin Walter: Eseji.

Priča se: Potemkin je patio od teških depresija koje su se više ili manje redovno ponavljale.
Tada mu se niko nije smeo približiti, a ulaz u njegovu sobu bio je najstrože zabranjen. Na
dvoru tu bolest nisu spominjali, naročito zato što se znalo da je svaka aluzija na nju donosila
nemilost carice Katarine. Jedna od ovih kancelarovih depresija trajala je, međutim, posebno
dugo. Posledica su bile ozbiljne neprilike; u registraturam a su se nagomilavali spisi, carica je
zahtevala da se oni reše, a to je bilo neizvodljivo bez Potemkinovog potpisa.

Visoki činovnici nisu znali šta će. U to vreme mali činovnik Šuvalkin dospeo je slučajno u
predsoblje kancelarove palate, gde su, kao i obično, bili okupljeni državni savetnici,
jadikujući i kukajući. „Šta je, ekselencije? Cime mogu ekselencijam a poslužiti?" — primeti
hitri Šuvalkin. Objasniše mu slučaj i izjaviše žaljenje što se njegovim uslugama ne mogu
koristiti. „Ako nije u pitanju ništa drugo, gospodo”, odgovori Šuvalkin, „prepustite mi spise.
Molim vas za to". Državni savetnici, koji ništa nisu mogli izgubiti, pristadoše na to i Šuvalkin
se uputi, sa svežnjem spisa pod miškom, kroz galerije i hodnike prema Potemkinovoj
spavaćoj sobi. Ne zakucavši, čak i ne zaustavivši se, pritisnu kvaku. Soba nije bila zaključana.
Potemkin je sedeo u polumraku na svom krevetu, grickajući nokte, u izlizanom domaćem
ogrtaču. Suvalkin priđe pisaćem stolu, umoči pero, i ne izustivši ni reči tutnu ga Potemkinu u
ruku, stavivši mu na kolena prvi spis koji je dohvatio.

Posle odsutnog pogleda na uljeza, kao u snu, Potemkin ga potpisa; zatim drugi; onda dalje sve
ostale. Kad je poslednji potpis bio stavljen, Šuvalkin napusti prostoriju, jednostavno kao što je
došao, sa dosijeom pod miškom. Trijumfalno mašući spisima, stupi u predsoblje. U susret mu
pojuriše državni savertnici, istrgnuše mu hartije iz ruku. Bez daha nadneše se nad njima. Niko
ne izusti ni reč; grupa se ukoči. Opet se Šuvalkin približi, opet se hitro obavesti o razlogu
zaprepašćenja gospode. Tada mu pogled pade na potpis. Svaki spis bio je potpisan: Suvalkin,
Suvalkin, Suvalkin . . . Ta priča kao da je glasnik koji dve stotine godina prethodi Kafkinom
delu. Zagonetno pitanje koje se u njoj natkriljuje — Kafkino je pitanje.
Svet kancelarija i registratura, zagušljivih otrcanih mračnih soba — Kafkin je svet. Hitri
Šuvalkin, koji sve tako lako uzima i na kraju ostaje praznih šaka, Kafkin je K.

Potemkin, međutim, koji, u polusnu i zapušten, sanjari u skrovitoj prostoriji, predak je onih
moćnika koji kod Kaflke borave kao sudije na tavanima, kao sekretari u zamku, i koji su, ma
koliko visoko stajali, uvek oni što su potonuli, ili, pre, oni što tonu, ali koji se zato, čak u
najnižem i najpropalijem vidu — kao vratari i izlapeli činovnici — odjednom neposredno
mogu pojaviti u svoj svojoj moći. O čemu sanjare? Možda su potomci Atlasa što nose
zemaljski šar na ramenima? Možda zato drže glavu „tako duboko pognutu na grudi d a su se
oči jedva videle" kao upravitelj zamka na svojoj slici ili Klamm, kada je sam sa sobom?
Zemaljski šar međutim, nije to što oni nose, samo što već i najsvakodnevnije stvari imaju
svoju težinu. „Njegov je umor umor gladijatora posle borbe, njegov posao se sastojao u
krečenju ugla jedne činovničke sobe."

Gyorgy Lukacs je jednom rekao: da bi se danas napravio pristojan sto, čovek mora imati
arhitektonski genije Michelangela. Kao Luk&cs u kategorijam a istorijskih rioda, tako i Kafka
misli u kategorijam a vekova. čovek prilikom krečenja ima da pokrene vekove; a tako je i sa
najneupadljivijim gestom. Mnogo puta, i to često iz posebnog čudnog razloga, Kafkini junaci
tapšu rukama. Jednom se ipak usput kaže da su te ruke „zapravo parni čekići” U stalnom
laganom kretanju — u tonjenju ili uspinjanju — upoznajemo ove moćnike. Međutim, oni
nigde nisu užasniji kao tamo gde se uzdižu iz najdublje propalosti: iz otaca. Otupelog,
senilnog oca, koga je upravo blago stavio u krevet, umiruje sin:

„'Ništa ne brini, dobro si pokriven' — ,Ne!' — uzviknu otac tako da se njegov odgovor sudari
sa pitanjem, zbaci pokrivač sa tolikom snagom da se za trenutak sav raširio u letu, uspravi se i
stade na postelju. Samo se jednom rukom lako pridržavao za plafon. ,Hteo si da me pokriješ,
znam ja to, čedo moje, ali još nisam pokriven. Pa makar ovo bila i poslednja snaga, dovoljno
je za tebe, i odveć je za tebe . . . Oca, srećom, ne treba niko da uči kako će prozreti sina . . . 'I
stade ne pridržavajući se više, i poče izbacivati noge. Blistao je od unutrašnjeg
prosvetljenja . . . ”

„Sad znaš, dakle, šta je još postojalo osim tebe, do sada si znao samo za sebe! Nevino dete, to
si ti istinski bio, ali još istinskije si bio paklen čovek.“

Otac koji zbacuje teret pokrivača zbacuje s njim teret sveta. On mora pokrenuti vekove da bi
učinio živim, sudbonosnim prastari odnos otac-sin. Ali sa kakvim posledicama! On osuđuje
sina na smrt davljenjem. Otac je onaj koji kažnjava. Njega privlači krivica kao i sudske
činovnike. Mnogo šta nagoveštava da je svet činovnika i svet očeva za Kafku isti svet.
Sličnost im ne služi na čast. Njih čini tupost, pokvarenost, prljavština. Očeva uniforma je sva
umrljana, njegovo donje rublje je prljavo. Prljavština je životni element činovnika.

„Bilo joj je nerazumljivo zašto uopšte postoji saobraćaj među strankama. ,Da se spolja
stepenište zaprlja’, odgovorio joj je jednom neki činovnik na pitanje, verovatno Ijuteći se, ali
njoj je to hilo veoma jasno.” U tom stepenu je prljavština atribut činovnika da bismo ih
upravo mogli smatrati ogromnim parazitima. To, naravno, ne pogađa ekonomske veze, već
snage razum a i humanosti, od kojih ova bagra životari. Tako, međutim , i otac u čudnim
Kafkinim porodicama životari na račun sina, leži kao ogroman parazit na njemu. On ne ispija
samo njegovu snagu, on se hrani i njegovim pravom da postoji.

Otac koji kažnjava ujedno je i tužilac. Greh za koji okrivljuje sina izgleda da je neki
praroditeljski greh. Jer određenje koje je Kafka dao o njemu nikog ne pogađa kao sina:
„Praroditeljski greh, stara nepravda koju je čovek počinio, sastoji se u njegovom stalnom
prebacivanju da mu je učinjena nepravda time što je postao žrtva praroditeljskog greha". —
Ali ko optužuje za taj praroditeljski greh — greh da je stvorio potomka — ako ne sin oca.
Prema tome, grešnik bi bio sin. Ne smemo, međutim, iz Kafkinog stava zaključiti da je
okrivljavanje grešno, jer je pogrešno. Nigde kod Kafke ne stoji da do njega dolazi
neopravdano. Ovde se pred sudskom odlukom nalazi jedan neprestan proces, i ni na jednu
stvar ne može pasti gora svetlost nego na onu za koju otac traži solidarnost tih činovnika, tih
sudskih kancelarija. Kod njih bezgranična korumpiranost nije ono što je najgore. Jer njihovo
jezgro je takvog svojstva da je njihova podmitljivost jedina nada koju čovečanstvo, suočeno
sa njima, može da gaji. Sudovi, doduše, raspolažu zakonicima. Ali njih nije dopušteno
videti. ,,U karakter ovog sudstva spada ne sam o to da se nevini osude već i to da se osude i
bez njihovog znanja”, naslućuje K. Postavljene i opasne norme ostaju u prasvetu nepisani
zakoni. Čovek ih može prekoračiti nemajući o tome pojma, i time se izložiti kazni. Ali ma
koliko teško one mogle pogoditi onoga koji ništa ne naslućuje, njihova pojava, u pravnom
smislu, nije slučajnost, već sudbina, koja se ovde prikazuje u svojoj dvosmislenosti. (...)