Friedrich Hölderlin: Sedam maksima

Zanos je stupnjevan. Postoji beskrajna gradacija od puke veselosti, koja nesumnjivo stoji
najniže na lestvici, do zanosa vojskovođe koji u jeku bitke, pri punoj lucidnosti, opaža moć
svoga genija. Penjati se i silaziti tom lestvicom jeste poziv i naslada pesnika.

II

U periodi postoje inverzije reči. Ali, inverzija periode sam mora biti još veća i delotvornija.
Logički raspored perioda, kada osnovi (osnovna perioda) sledi postajanje, postojanju cilj, cilju
svrha, dok se sporedne rečenice uvek same naprosto nadovezuju na glavne rečenice na koje se
odnose – izvesno je jedino da je cela ta konstrukcija više nego retko upotrebljiva za pesnika.

III

Zanos dat svakom pojedincu meri se po tome da neko, čak i pri najživljoj ponesenosti, čuva
lucidnost u nužnom stepenu, dok je drugi sve većma gubi. Granica tvoga zanosa je tamo gde
te sumornost napušta. Veliki pesnik nikada sebe ne napušta, toliko je iznad sebe koliko hoće.
Može se pasti u visinu, kao što se pada u dubinu. Elastičnost duha sprečava potonji pad, sila
težem koja počiva u sveukupnom razmišljanju, sprečava prvospomenuti pad. Ipak, ako je
precizno, vatreno, lucidno i snažno osećanje je, svakako, najbolja sumornost, i najbolja
pesnikova refleksija. Ono je uzda i mamuza duhu. Njegova vatrenost podstrekava duh,
njegova istančanost, preciznost i lucidnost ispisuju duhu granice i drže ga da se ne izgubi;
tako je ono, istovremeno, razum i volja. Ali, ako je ono suviše blago, suviše mekušno, onda
umire, nagrizajući crv. Biva li duh ograničavan, osećanje odveć strebi onda od te trenutne
međe, pregreva se, gubi lucidnost i u bezumnom nemiru gura duh u bezgranično; što je duh,
pak, slobodniji , i munjevito se uzdiže iznad pravila i građe, tada je osećanje prestrašeno pred
opasnošću da ga vidi kako se gubi, pa baš kao što se ranije bojalo ograničavanosti duha, sad
postaje hladno i mračno, oslabljuje duj tako da ovaj ponovo pada i ukrućuje se, rastače u
izlišnim sumnjama. Kada osećanje jednom tako oboli, budući da to poznaje, pesnik ne može
da učini ništa bolje nego da ni u kom slučaju ne dozvoli da ga ono zaplaši, i da o njemu vodi
računa teko toliko da napreduje na nešto sadržajniji način, služeći se što je mogućno lakše
razumom da bi ispravio osećanje, bilo ograničavajuće ili oslobađajuće, te ako se više puta tim
ispomogao – vratiće osećanju prirodnu sigurnost i konzistenciju. Mora se se, uostalom, odreći
želje da u svakom pojedinom momentu dosegne celinu i naučiti da podnosi ono što je trenutno
nezavršeno. Njegovo zadovoljstvo mora se sastojati u samonadmašenju od trenutka do
trenutka, po meri i načinu koje stvar iziskuje, sve dotle dok glavni ton ne osvoji celinu. No,
mora se paziti pomisli da on sebe može nadmašiti jedino u crecendu od najslabijeg do
najjačeg, jer bi time postao neistinit sebe prenapregao; mora osećati da dobija na lakoći ono
što gubi na značajnosti, da će spokoj zameniti žestinu, a sabranost polet. I tako, u nastavljanju
njegovog dela neće postojati nikakav nužni toj koji nije donekle prevazđen, a vladajući ton
uspostaviće se samo zato što će celina biiti komponovana na taj a ne na neki drugi način.

IV

Jedino je ono najistinitija istina u kojoj i zabluda postaje istina, jer je u celom njenom sistemu
smešta u odgovarajuće vreme i na odgovarajuće mesto. Ona je svetlo koje sebe i noć
obasjava. Tako je i vrhunska poezija tek ona u kojoj i nepoetsko, jer je rečeno u pravom času i
na pravom mestu u celini umetnočkog dela, biva poetsko. Ali, u tu svrhu je najneophodniji
brzi pojam, velika brzina raumevanja. Kako možeš da upotrebiš stvar na pravom mestu ako se
još nad tim bojažljivo maješ, pitajući se o njoj i šta se s njom više ili manje, može napraviti.
Večni je užitak, božanska radost svakoj pojedinosti naći mesto u celini, tamo gde spada; otuda
bez razuma ili bez neke potpunosti organizovane osećajnosti, nema savršnestva nema života.

Mora li čovek, dakle, da gubi na stvaralačkoj umešnosti u čulnoj snazi ono što dobija na
duhovnom rasponu? Nije li prvo ipak ništa bez drugog!

VI

Radosti radi naganćeš sebe da razumeš čistotu uopšte, ljude i sva ostala bića, da shvatiš „sve
suštasveno i značajno“ istih, i da spoznaš sve međusobne odnose, i da sebi ponavljaš njihove
sastavnje delove u njihovoj uzajamnoj vezi sve dotle dok živo opažanje ponovo objektivnije
ne izbije iz mišljenja, s radošću, pre nego što nužda nastupi, jer je razum, koji naprosto iz
nužde potiče, uvek na jednu stranu nagnut.

Ljubav je, naprotiv, sklona tanano otkrivenom (ako duša i čula nisu usled teške kobi i
kaluđerskog morala, postala bojažljiva i sumorna), i ništa ne ostavlja nepregledano, a kada na
navodne zablude i greške nađe, na delove koji se, zbog onoga što jesu ili njihovim smeštajem
i kretanjem, privremeno izmiču iz tona celine, utoliko samo dublje oseća i sagledava celinu.
Otuda bi sve saznavanje trebalo da počne od izučavanja lepog – jer mnogo će dobiti onaj ko je
kadar da razume život a da ne žali. Uostalom, i ushićenost i strast su dobre, te skrušenost koja
ne dodiruje život, niti hoće da ga spozna, a zatim beznađe kada život sam iskrsne iz svog
beskraja. Duboki osećaj sopstvene smrtnosti, osećaj preinačenja, svoje vremenske
ograničenosti, potpaljuje čovjeka da mnogo pokušava, sve svoje snage koristi i ne dopušta mu
da dokoliči, i čovek se bori s himerama dotle dok se opet, najzad, nešto istinsko i stvarno ne
ponudi njegovom saznavanju i delovanju. U dobrim razdobljima zanesenjaci su retki. No,
koada čoveku nedostaju veliki, čisti predmeti, onda on iz bilo čega stvara neku fantomsku
tvorevinu i zatvara oči da bi se njom mogao zanimati i za nju živeti.

VII

Kao najvažnije se pokazuje da se savršena bića ne luče suviše od onoga što je inferiorno, da
se najlepša ne udaljavaju od varvarskog, ali i da se ni ne brkaju suviše, da umeju tačno i
bestrasno spoznati rastojanje koje ih odvaja od drugih i da im to saznanje određuje šta imaju
činiti, šta trpeti. Izoluju li se suviše, onda gube na delotvornosti, i sunovraćauju se u
usamljenost. Mešajuli se suviše, i onda opet nikakva prava delotvornost nije mogućna, jer ili
govore i deluju protiv drugih kao što su im ovi ravni, predviđajući tačku nedostatka kod
drugih na kojoj bi najpre morali biti zahvaćeni, ili im se suviše dobro prilagođavaju i
ponavljau grešku koju bi trebalo da isprave; u oba slučaja njihovo delanje je ništavno i moraju
enstati bilo zato što se uvek bez odziva, trošeći se, ispoljavaju, te ostaju usamljeni uprkos svoj
borbi i preklinjanju, bilo zato što odveć uslužno u sebe primaju ono tuđe, vulgarnije, i time se
ugušuju.

Izvor: Pevanje i mišljenje – Heraklit, Helderlin, Niče, Hajdeger

Prijevod: Jovića Aćin