БЕОГРАДСКИ СВЕМИР

Слободан Гиша Богуновић

БЕОГРАД У ЗВЕЗДАНОЈ
ПРАШИНИ УРБАНОГ КИЧА

Ако би ко желео да разуме шта се дешава данашњем Бео-

граду, обавезан је да зарони у феноменологију кичерског, или
боље, кичозног стања. Реч је, наиме, о социо-културном, психо-
лошком, могло би се рећи и антрополошком стадијуму живљења
и деловања палише, продуцента и уживаоца кича. Кичење с јед-
не, и стварање кича, с друге стране, чине његову дволику при-
роду. Стога се час јавља као животни стил, несумњиво и као
поглед на свет човека-кичлије, час као опасни модус популизма
који сам кич производи.
Уз најјаче побуде које долазе из монетарних спекула-
ција у области градског грађевинског земљишта и некретнина,
кичозно стање је главни путоказ у одлучивању како се изграђује
и разграђује Београд, како се и чиме престоница Србије „улепша-
ва“ и ружи. Том исходишту дуготрајног наопаког васпитања
укуса, медијског мрака, као и лошег и преварног образовања,
иде наруку време без идеологија, доба лажи и пост-истине, што
своје пластичне цветове пружају букету политичке пропаганде.
Ево и како.

Гиздање као психолошки и обликовни темељ кича

„Кичи се“, каже се за онога ко се пред светом необузда-

но размеће и гизда, што је први показатељ кичозног стања,

Београдски књижевни часопис, бр. 52-53, пролеће-лето 2019. 109

 Градилиште у Београду, радни дан, 14:00
па и сам психолошки темељ кича. У свакодневном драмолету
српског политичког театра кичење је агресивна постура и сред-
ство грађења култа личности, а кичељивост (гордост) цењена
особина његових главних протагониста. На тој сцени истурају
перјаницу слободни од стида да своја прегнућа свакодневно
препоруче као изнимно значајна и напредна, претпостављајући
властити лаицизам (зову га „визијом“) назадном мишљењу
стручњака. Умиљавајући се најширим слојевима друштва,
повлађујући његовим духовним и естетским дометима, радије
говором мржње газе своје критичаре, сујетно презирни чак
и према добронамерној критици, камоли дијалогу с Другим,
оцрњујући га као од народа отуђеног и крадљивог елиташа. Глас
стручњака остаје зато без и најмање перлокутивне снаге да про-
мени радњу и расплете драму Београда, те бива сведен на про-
сто казивање (локуцију) истомишљеника у соби одјека.
А кичење природно нагиње обликовању предметног
кича, који сав набухне у тугаљивом зазивању оног што некад
бејаше, но још и више – светле будућности. Буја у ударничком
патосу – квасац му је необуздана самохвала шта ће се уради-
ти, а такође и некритичан поглед на достигнућа јучерашњице.
Неупитано узнесен позивом у прогрес, као да је ново увек и
110 Београдски књижевни часопис, бр. 52-53, пролеће-лето 2019.
боље, или тврдоглаво отрајавајући у прошлости, као да је некад
све било боље, кичлија, заправо, презире садашњост. Толико да
је одлучан да одбаци сву њену свагдашњу баналност – делиријум
у саобраћају, трице попут санитарног одлагања отпада, пречиш-
ћавања отпадних вода, одржавања кишне канализације или
прања улица, дивље градње, као и оне у зони водоизворишта,
све то по мери Катоновог publice egestas, privatim opulentia – јавна
сиротиња, приватно изобиље.
Није тајна, штавише, да кичлију такви задаци чак вређају,
јер држи да је предодређен за велике и историјске. У тој илу-
зији подвижништва, њему изгледа надохват руке и грандиозна
уметност и умеће судбоносног градотворења. О начину конач-
ног спуштања Београда на реке, о изгледу Савског амфитеатра
во вјеки вјеков, о драстичном ширењу пешачке зоне, о епохал-
ним трасама метроа, о историјско-археолошким препрекама
наумљене профанације Калемегдана, Студентског трга и Гардо-
ша он зато доноси одлуке одважно и брзо, али после пријатног
поветарца који се јавно представља, можда у себи чак и доживља-
ва као brainstorming. Како се у било шта ретко удубљује и не зна
да премери и одвагне, превиђа многе скривене везе и више раз-
логе, спреман да сруши урбанистичке планове вишег реда, као и
научно-истраживачке студије претходних генерација. Садругар
популизма, уметничке отрцаности и извођачке брзоплетости,
усмерен на сензацију, спољашњи успех и први утисак, ствара
производе који немају слојеве, већ само предњи план.

Од Деспотовог града, преко старлет-архитектуре и

споменика Стефану Немањи до слатког живота у Бнв-у

Идејни пројекат „Деспотов град“, презентован 2015, у вре-

ме када су се „немачким машинама“ копали темељи родона-
челне зграде „Београда на води“ (Бнв), креснуо је, хронолошки
гледано, прво кичерско палидрвце. Најављена „мешавина кул-
турно-историјских, хотелских и бизнис садржаја“као наивних
реинтерпретација медијевалне архитектуре око вештачког
језера, аркадираних пролаза, па и једне пословне зграде с хели-
одромом, густо расута по Доњем граду као по каквој планин-
ској туристичкој удолици, била је бесумње семинални продор
кичозног стања у Београдску тврђаву. Оно нажалост није окон-
чано, будући да том културном добру, чији су римски остаци
Београдски књижевни часопис, бр. 52-53, пролеће-лето 2019. 111
 Деспотов град – семинални продор кичозне свести у Тврђаву
и његов утицај на дивљу градњу у зони рени бунара на Сави
предложени за Листу светске баштине, данас прети и жичара
с 25 кабина ЈП „Скијалишта Србије“. Трагикомична је чињеница
да са својим подножјем (Доњим градом), падинама (Западним и
Источним подграђем) и „врхом“ (Горњи град), Тврђава и Кале-
мегдански парк код кичлије изазивају снажне асоцијације на
планински туризам, његове погодности и уносне прилике.
Отприлике у исто доба Београдом је почела да се шепури и
нова колекција зграда за више породично становање, означив-
ши победоносни улазак кичозне свести у естетику, но и етику
архитектонске праксе. Старлет-архитектура по кову ретрокла-
сицизма појавила се као инвеститорски изум, надасве у нади да
ће лажним сликама укорењености и староседелаштва призвати
платежну клијентелу, којој те слике недостају. Без имало одма-
ка у иронији или сатири, вероломни дипломци Архитектонског
факултета прегнули су да је прикажу као отмену и озбиљну
даму из грађанске породице дугог родослова, премда свесни да
је на њој штошта лажна роба по мери спонзорове шкртости и
лошег укуса.
Она је одавде, али канда долази из далека, познаје јези-
ке и носи страно име попут Royal residence, Merin plaza или
Xenonhotel, а фасцинира првим бљеском својих асета и апликеа.
Као да архитектонско време не тече, слеђена је у прошлости пре
сваког модернизма, а удешена као сваки шунд: епигонством,
преувеличавањем мотива и елемената, схватањем лепоте на
начин гомилања. За разлику од школских узора, уместо редом,
складом и пропорцијама, делује архитектонским штрасом,
банализујући чврста правила неокласичног стила, коме широка
публика никад не налази мане. Подеони и завршни венци су јој
отуд напућени испади секундарне пластике, као какве архитек-
тонске транскрипције силиконске усне, док гламурозни портали
112 Београдски књижевни часопис, бр. 52-53, пролеће-лето 2019.
 Туга лажног представљања – старлет-архитектура
махом воде у узане ходнике ниских таваница. Њена стешњена
фенестрација и надвишени фронтони указују на спратну виси-
ну недовољну да ентеријери икад надмаше помпу фасадног
орната. Зато она, када са својим пиластрима, каткад и од стиро-
пора, својим корнишима и конзолицама случајно залута међу
стожерна дела академизма Милутина Борисављевића, Богдана
Несторовића, Александра Ђорђевића и других великана домаће
архитектуре, показује основно својство кича и кичозне свести –
сву тугу лажног представљања.
Сличне наплавине кича по Београду доказују да он више
није само љупка играчка лаичке имагинације, омашај у ски-
цен-блоку, нити порцеланска фигурина што се у витрини нуди
очима милих гостију. Из закутка „визије“ изишао је на улицу,
из пројектантских бироа хрупио је на тржиште, с полица витри-
на сишао на трг, увеличао се и постао свачији.
Тако је, сасвим по скопским узорима, згради Железнич-
ке станице намењен данас нов просторни оквир, с централним
мотивом у митомански димензионираном споменику Стефану
Немањи на постаменту-жезлу и напрслом византијском шлему.
Његов долазак право из деветнаестовековног калупа класи-
цистичке фигурације у 21. век задовољава основни услов епо-
халне залеђености кича. Но, горе од уметничких домета так-
ве хибернације јавља се чињеница што се његових 28 метара,
а то је више од петнаест пута увећани споменик у природној
величини (и приближно висина осмоспратнице), парадоксално
обраћа будућности. Премда ће просторно припадати Старом
Београду и с њим саобраћати, чак и примати посетиоце у уну-
трашњост шлема, он је, заправо, димензијама самерен, стога
Београдски књижевни часопис, бр. 52-53, пролеће-лето 2019. 113
и битно одређен новим и будућим корпусима свог безличног
архитектонског залеђа. Кич се овде обогатио разлогом, не само
жељом да опсени величином. Како је стереотипија глобали-
стичке архитектуре Бнв-а наднационална, а тамошњи папре-
ни станови заувек туђи и недохватни гласачкој већини, неуз-
будљиво фигуративни, хипертрофирани, али присни симболи
национа употребљени су као маркетиншки излаз. Њима се град
кодира како би се пригушио кримен оријенталне екстериторије
на Сави, глас о београдском Дубаију и продаји највреднијег
градског земљишта, спасло родољубиво чувство и угрожена
емоција идентификације. А што су ти симболи физички већи,
тим боље по кич и кичлију, који и српску тробојку на јарболу на
Ушћу – тај владин подухват „јачања култа заставе“ – вероватно
замишља само у положају виорења, па и током безветрице.
Сама Железничка станица, којој је доминантним споме-
ником умањена а не увеличана урбоархитектонска вредност,
а која је, као чеона станица у самом центру града, била ретка
и тим драгоценија, остављена је као усахли орах, да умире пола-
ко. Убице њене сврхе и историје нису ни дотакле помисли на
симболички, па и комерцијални значај макар пружне траси-
це, можда и оне којом је дворски воз 20. 8. 1884. повео Србију

Нови Савски трг – епохална залеђеност кича

114 Београдски књижевни часопис, бр. 52-53, пролеће-лето 2019.

у Земун и Европу. Уместо тога, кабинска жичара, обешена на
шест стубова, почев од првог испред саме Савске алеје, са ста-
ницом од 1000 м2 (укопаном осам метара у археолошке слоје-
ве од праисторије до 19. века), превозиће на ону страну реке и
назад, што је једнако могао и питоми воз преко Старог желез-
ничког моста.
Упоредо, Железничка станица и Савски трг, хотел „Бри-
стол“, Вучова и Крсмановићева кућа, као и суседне демаркаци-
оне линије историјског завичаја старе Савамале и Мале пијаце,
чекају данас џентрификацију, да их привуче Бнв-у. Претварање
грађанског амбијента с патином у зацакљено предворје испраз-
ном дивелоперству уједињује елементе кича, инвеститорског
брутализма и социјалног чишћења. Невољници из „Бристола“
и Херцеговачке, као и осиромашена средња класа у Карађорђе-
вој, па и она, намерним пожаром урушена, кућа Катарине и архи-
текте Константина Јовановића, нису будућност, већ је то арка-
дија Бнв-а и радост живота нових становника насеља. Јер они
ће, судећи по најновијој рекламној кампањи за куповину ста-
нова у једном тамошњем небодеру, свакодневно јести малине
са шлагом. Њихова свакодневица од године нулте, без историје,
без старог Савског моста, који наружује модерну ведуту и пре-
мешта се на нову адресу, па чак и без заосталих немачких бун-
кера из Другог светског рата, биће dolce vita, на шта упућују раз-
мештене воћкице и ћубе шлага по терасама и крову BW Terraces
(од кекса). Потрошачки кич би да прави зазубице, па се нада да
ће неко и загристи.

Методологија лажи

У основи кичозног стања је лаж, чврсто уткана у postfaktisch

садашњицу. Тако је Београд, у подвалаџијском постизборном
маневру конструкције паралелне стварности, као свог правог
градоначелника добио његовог заменика. У одсуству правог,
који је то тек протоколарно и повремено, заменик (не помоћ-
ник) градоначелника постао је фактотум, јер би функција
помоћника подразумевала рад правог градоначелника, што се
није предвиђало. Но лажно представљање је и иначе носећи
стуб сваке кичерске грађевине, па је тај увек љут, бахат и осо-
ран заменик данас де факто градоначелник београдског урбаног
кича.
Београдски књижевни часопис, бр. 52-53, пролеће-лето 2019. 115
 Dolce vita у Бнв-у – рекламна представа небодера BW Terraces
У кичозном стању налазио се и његов претходник, који
му је пренео распамећеност гомилања напоредних послова,
па отуда и последичног деловања у безредици. Кич се, наиме,
одликује свакојаким гомилањем и презасићеношћу, те одлично
маскира одсуство ширег плана, док његово вашарско добоша-
рење надглашава општу пометњу. Зато су градоначелници већ
точили шампањац, а озбиљне послове ни не започели: пешач-
ку зону проширили су пре саобраћајних студија, а саобраћај на
Славији решили четком и белом бојом, уз помоћ вазда опустеле
платформе с погледом на хаос и декоративну воду фонтане која
пева. Будући да су им производи лепљиви, како би боље при-
онули на масе, много шта се спојило у масу без облика, да се
ствари не покажу какве јесу.
Стога је данашњи спокој пешачког царства у центру запра-
во кићено скривалиште колапса становања и саобраћаја, опа-
сано оправданим бесом сталних становника унутар ових „про-
менада“, тако и возача на њиховом ободу. Празнична расвета
скрива да град нема довољне и преко потребне уличне расвете,
чак ни у главној престоничкој, а омрачној Улици краља Милана.
Њено трајање од јесени до пролећа би да растегне непомуће-
ност ведрог расположења (урбану еудемонију) у кичерско сла-
дострашће вечитог новогодишњег празника. Сјај нове а тмасто
сиве калдрме у доњем делу Скадарлије би да прекрије да је сру-
шено њено највеће здање – стара, корацима углачана калдрма
116 Београдски књижевни часопис, бр. 52-53, пролеће-лето 2019.
с веселим прозрацима жутог, скерлетног и белог облутка.
Не стварним, већ само исцртаним линијама за бициклисте по
тротоару, као по вољи поднапитог кичлије, пешаку су свуд по
Београду пресечене путање.
Штавише, бројни грађевински послови дају илузију смис-
леног исходишта, а заправо воде општем нереду и злопаћењу
грађана. Преклопљени, отегнутии недокончани, лоше органи-
зовани и изведени, заустављају живот и економију града, а под-
ривају веру у свако ново, уз обавезно кичење, отворено гради-
лиште.
Без премца је свакако оно које им је отпочетка и глориола
и профитабила – Бнв – град за 20.000 становника, чији се неза-
устављиви раст, међутим, мора потпомагати и „гаслајтингом“
– алатком медијске манипулације по упутствима из Цукоровог
филма Плинско светло. На изразе оправдане зебње од огром-
ног притиска новог насеља на већ изнемоглу инфраструктуру,
последично повећање карбонског отиска града и дерогирање
животне средине одговара се необразложеним и нехајним
тврдњама да је „осмишљено у складу с највишим стандарди-
ма одрживости“. Природна реакција на ово јесте само крајња

Бициклистичка стаза на Славији

Београдски књижевни часопис, бр. 52-53, пролеће-лето 2019. 117

неверица и запитаност, што заправо и јесте циљ: бестидном
продукцијом лажи напада се чулно полазиште сваког сазнања,
доводи у сумњу и сама извесност. А то се, дакако, одлично укла-
па у време пост-истине, које је (лажним вестима, спиновима,
чекбук новинарством и другим) збрисало класичну теорију
истине о подударању мишљења и стварности и одменило је
владавином фалсификата. „Постајемо полако град који личи на
све друге европске градове када је у питању одржива енергија и
зелена енергија“, слагао је недавно лажни заменик градоначел-
ника упаливши па одмах угасивши плинско светло. И то у граду
који самог себе трује изливањем ћелијских вода у реке без пре-
чишћавања, где се даноноћно расипа огромна енергија само да
испумпа воду из подземља Бнв-а, а дрвеће руши од Калемегдана
преко Ушћа и Кошутњака до Бановог Брда, и у читавом граду
орезује „топингом“, мучком методом озлеђивања и наруживања
стабала.
Истим снопом плинског светла се и будући „Тесла град“,
који ће озбиљно угрозити границе изворишта пијаће воде Бео-
грађана у Макишком пољу – рекламира „као брижљиво повезан
са природним окружењем“.

Дружина губитеља Београда

So come with me where dreams are born

and time is never planned.
Just think of happy things and your heart
will fly on wings forever in never never land.

James Matthew Barrie, Peter Pan

– the Boy Who Wouldn’t Grow Up

Понајвише самодопадљив и идиличан, сентименталан

какав јесте, кич у његовим творцима буди ганутост. Ону плачев-
ну, изразиту дирнутост властитим успехом у његовом наметању.
Погођени право у срце, кичлије се пренeмажу над собом, драш-
кајући емоцију да још нарасте. Уживају не у објекту свога успеха
колико у властитој дирнутости пролетерским поплочавањи-
ма, украсном расветом и разноразним урбаним прапорцима,
а посебно растом Бнв-а, глумећи да је реч о највећој друштве-
ној добробити, а не о грабежи привилеговане мањине. Кад се
118 Београдски књижевни часопис, бр. 52-53, пролеће-лето 2019.
гизда својим успесима, и кад тобож преузима на себе ударце,
и кад нариче над својом судбином и над тежином својих одлука,
и наш поглавник, а за њим и сви његови аминаши, кичељива су
и кичаста деца.
То је можда и разлог да им доживљај лепоте градског про-
стора није одмакао од синестезија из цртаних филмова, па уз
сво мрцварење посвуд отвореним градилиштима грађане поси-
пају звезданом прашином урбаног кича, као низом туристич-
ких делиција у граду среће и изобиља. У градотворачком сну,
све им је близу небу, видицима и висини, па се чини да најчешће
сневају Петра Пана и дружину како раздрагано и слободно
лети; долеће с видиковца на гондолу, с гондоле на панорамски
точак, скаче с точка на јарбол, шири и таласа тробојку, огледа се
у води 54 фонтане, снатри над Београдом с Belgrade highline-a,
а над ушћем Саве у Дунав с прозора брендираног luxury стана
на 37. спрату Београдске куле.
Ипак, ова дружина губитеља Београда није ни чедна ни
бајколика: чини непоправљиву штету граду, а друштво окива
у кич.
Зато бих, сасвим у духу теме, дакле, кичозно, завршио
питањем: Има ли наде, има ли онда спаса Београду, драги
читаоче?
Има, али само у однегованом укусу данас прокажених
елиташа, у креативности и идиосинкразији аутентичних ства-
ралаца високог стила, у просветитељском посланству неимар-
ских гран-сењера и најученијих глава. А за то је нужно не само
да кичлије заувек одлете у Недођију, већ и да се потом мукотрп-
ним послом на излечењу од популизма кичозног стања накнади
све оно уништено и унижено гиздањем и лажима.

© 2019 Slobodan Giša Bogunović

Београдски књижевни часопис, бр. 52-53, пролеће-лето 2019. 119