Eloiza Džejms

OČAJNE
VOJVOTKINJE

Prevela Branislava Maoduš

Naziv originala:
Eloisa James
THREE WEEKS WITH LADY X
 Za Lindu,
u bledom pokušaju da se zahvalim majstoru zanata
na satima analize, smeha i čaja od nane.
 Prvo poglavlje

Ulica Čarls 22
Londonska rezidencija Diblširovih

“Ledi Zenobija, oboožavam vas!”

Čelo lorda Diblšira orosilo se znojem, a ruke su mu drhtale. “Uzalud
sam se borio, ne mogu više da zauzdavam strastvena osećanja; moram
vam otkriti, ne, moram vas prosvetliti u vezi sa dubinom svojih osećanja!”
Indija se obuzdala da ne uzmakne, ali morala je da uloži napor.
Pokušala je primorati sebe da na lice nabaci savršen osmeh, topao, ali ne i
ohrabrujući. Premda nije bila sigurna da takav osmeh postoji.
Ma šta da uspe nabaciti na lice, biće bolje nego da sasvim neprimereno
vrisne: Prokletstvo, ne opet! Markizove ćerke - čak upokojenih i sasvim
verovatno poludelih markiza – ne vrište. Što je prava šteta.
Činilo se da osmeh nije urodio plodom, pa je ponudila svoj uobičajeni
odgovor: “Preveliku mi čast ukazujete, lorde Diblšire, ali...”
“Znam”, odgovorio je prilično neočekivano. A zatim se namrštio.
“Mislim, ne! Nikakva čast nije za vas suviše velika. Borio sam se protiv
svoje razboritosti i razuma i, premda sam svestan da neki smatraju vaš
ugled ukaljanim vašom profesijom, ja znam istinu. Istina će pobediti!”
Pa, to je bilo nešto... ali pre nego što je Indija stigla da prokomentariše
istinu (ili nedostatak istine), on se sručio na kolena. “Oženiću se vama,
ledi Zenobija Indija Sent Kler”, zaurlao je šireći oči da pokaže da je i sam
zatečen ovom izjavom. “Ja, baron Diblšir, oženiću se vama.”
“Molim vas, ustanite”, rekla je odupirući se želji da zaječi.
“Znam da ćete me odbiti iz neizmerne skromnosti. Ali ja sam odlučio,
ledi Zenobija. Moja titula - i vaša, razume se - uspeće da prevaziđu zao
glas zbog vašeg nesrećnog zanimanja. Od samog početka i često
naglašavaću nesreću koja vas je primorala na to. Društvo će nas
prihvatiti... prihvatiće vas zahvaljujući tituli baronice Diblšir.”
Ljutnja poče da joj maršira uz kičmu poput bataljona savršeno
odevenih vojnika. Istina, ugled joj je ukaljala činjenica da je odbila da
ostane kod kuće i bavi se vezom. Ali kako je bila ćerka jednog markiza,
istina je bila da bi Diblšir trebalo da bude srećan ukoliko mu se ukaže
prilika da pleše s njom. Ne da je ona za to marila. Ipak, njena kuma ju je
svuda pratila - čak i sad je, verovatno, ledi Adelejd Svift bila dovoljno
blizu da čuje ovaj razgovor - i ako ništa drugo, Adelejdino prisustvo
garantovalo je da će Indija ostati čista kao suza uprkos njenom nesrećnom
zanimanju.
Ko bi mogao i pretpostaviti da će bavljenje uređivanjem tuđih života
ukaljati njena anđeoska krila?
U tom trenutku otvorila su se vrata salona i pojavila se majka njenog
prosca. Indiji je zatutnjalo u glavi. Nikad nije trebalo da pristane na molbu
ledi Diblšir da joj preuredi salon, ma koliko zanimljiv izazov predstavljalo
uklanjanje egipatskog nameštaja iz njega.
“Hauarde, šta to, zaboga, radiš?”, upitala je gospođa, čineći čitavu
situaciju još komičnijom nego što je bila.
Diblšir je s iznenađujućom lakoćom skočio na noge, kad se uzme u
obzir da mu je težište bilo sasvim blizu tla. “Upravo sam obavestio ledi
Zenobiju da je volim i ona je pristala da mi bude supruga!”
U pogledu ledi Diblšir koji je susreo Indijin - na svu sreću - video se
sjaj saosećanja.
 “Njegovo gospodstvo pogrešno me je razumelo” rekla joj je Indija.
“Avaj, ne sumnjam u to ni najmanje. Dete”, rekla je Hauardova majka,
“svaki put kad pomislim da si u punoj meri ispoljio sličnost s ocem, ti me
ponovo iznenadiš.”
Diblšir se namrštio i pogledao poput psa u Indiju. “Neću vam dozvoliti
da me odbijete. Nisam spavao dve noći, jer nisam bio kadar da mislim ni
na šta drugo do na vas. Odlučio sam da vas spasem vašeg mučnog
života!”
Pružio je ruku, ali je Indija vešto uzmakla. “Lorde Diblšire...”
“Idete od kuće do kuće, radite bez odmora.” Bledoplavim očima
gledao ju je s obožavanjem.
“Dragi lorde, Hauarde”, uzviknula je ledi Diblšir, “srce mi je na mestu
što vidim da ćeš, ako ikada izgubimo posed, moći da za život zarađuješ na
pozornici i da nas tako izdržavaš. Međutim, moja je majčinska dužnost da
ti ukažem da se ponašaš prilično vulgarno.”
Izgleda da je njegovo gospodstvo pobrkalo vulgarnost sa čašću; divljim
pogledom je prostrelio majku.
“Ledi Zenobija je naša draga i cenjena gošća”, nastavilo je njeno
gospodstvo, “i bila je dovoljno ljubazna da mi pomogne da preuredim
salon, a uspela je i da ubedi neprocenjivog gospodina Flašinga da pristane
da nam bude kuvar. Na čemu ću joj”, okrenula se Indiji, “biti večno
zahvalna.”
Indija je vešto umela da prebaci izvanrednu poslugu u domaćinstvo gde
će ona biti cenjena i dobro plaćena. Gospodin Flašing venuo je u službi
jednog mrzovoljnog generala i bio je mnogo srećniji što može da kuva za
Diblšira i njegovu majku.
Hauarde”, nastavila je ledi Diblšir, “očigledno je da suviše uživaš u
jelima gospodina Flašinga s obzirom na to koliko si se raširio po sredini.”
Opet se namrštio i povukao prsluk.
 Indija je zaustila da kaže nešto utešno, ali je u tom trenutku u prostoriju
žurno ušla njena kuma, sipajući pravu bujicu reči. “Drage moje”, povikala
je ledi Adelejd, “onaj ljubazni gospodin Šeraton poslao je predivan stočić
od mahagonija. Džejn, bićeš oduševljena, prosto ćeš biti zadivljena!” Ona
i ledi Diblšir bile su školske drugarice i, zaista, gotovo svi Indijini klijenti
bili su bliski i voljeni poznanici njene kume.
“Kako je to divno”, rekla je ledi Diblšir. “Gde ćete ga smestiti, ledi
Zenobija?”
Indija je bila poznata po veštini da prostoriju namesti na spontan i
asimetričan način. “Moraću da ga vidim da bih bila sigurna, ali mislim da
ću ga smestiti sa stolicama ispod južnog prozora.”
“Savršeno!” uzviknula je Adelejd tapšući rukama. “Čitav London
pričaće samo o tvom salonu, Džejn, pazi šta ti kažem.”
“Doći ćemo da pogledamo”, odgovorila je ledi Diblšir, “čim ubedim
mog budalastog sina da tvoje kumče ima daleko pametnijeg posla nego da
se udaje za nekoga kao što je on.”
“O, mila, ne smeš biti stroga prema sirotom Hauardu.” Adelejd je
prišla Diblširu i uhvatila ga za ruku. “Uverena sam da bi Indija bila
presrećna da se uda za tebe, samo kada bi okolnosti bile drugačije.”
“Nikada ne bih vašem imenu dodala teret društvene osude proistekle iz
putanje kojom je moj život pošao”, rekla mu je Indija i uputila mu osmeh i
pogled koji su govorili o silnoj hrabrosti i samopožrtvovanosti. “ A i pre
neko veće videla sam kako vas gospođica Vinifred Landel gleda, premda
ste vi imali dovoljno takta da previdite njenu očiglednu opčinjenost. Ko
sam ja da stojim na putu tako jednom izvanrednom spoju?”
Lord Diblšir je trepnuo i nesigurno rekao: “Ali ja vas volim!”
“Vi to samo mislite da me volite”, uverila ga je , “jer ste tako
plemenitog srca. Uveravam vas da ne morate da brinete zbog moje
nesreće. Zapravo, odlučila sam da se povučem iz ovog posla.”
 “Stvarno?” Ovo je rekla ledi Diblšir, koja je zinula u čudu. “Svesna si
da upravo u ovom trenutku gospe širom Engleske preklinju svoje muževe
da unajme vaše usluge?”
Ali Indija i njena kuma fukncionisale su kao dobro nauljena mašina kad
je bila reč o odvraćanju mladića od izjava ljubavi. “Trebalo bi da zaprosiš
gospođicu Landel”, rekla je Adelejd tapšući žustro ruku lorda Diblšira.
“Indija trenutno razmatra tri ili četiri bračne ponude, uključujući i bračne
ponude erla od Ficroja i gospodina Njudženta - onoga iz Koletona, ne
onog drugog iz Betlšanglera. On će jednog dana postati vikont.”
Na ovu vest on ponovo obori ramena. Ali Adelejd je pogledala u Indiju
sa iskrom u očima, pre nego što se ponovo okrenula njemu. “A i nisam
uverena da ste vas dvoje dobar par, dragi Hauarde. Moja mila kumica
pomalo je preke naravi. I, naravno, svestan si da su Ficroj i Njudžent
nešto stariji od tebe. A i Indija je. Njoj je dvadeset šest godina, a ti si još
mladić.”
Diblšir podiže glavu i zagleda se u Indiju.
“Gospođica Landel tek što je završila školu”, dodala je ledi Diblšir
vešto se uključujući u igru. “Nju ti možeš uvesti u zrelo doba, Hauarde.”
Nekoliko puta je trepnuo na ovu zamisao, očigledno se premišljajući u
vezi sa svojom opčinjenošću sad kada je otkrio da je predmet njegovog
obožavanja četiri godine stariji od njega.
Indija je potisnula nagonsku potrebu da zagladi bore u uglovima očiju i
namestila je izraz zahvaljujući kom je izgledala starije. Gotovo kao
starica. Nadala se da će joj njena plava, gotovo bela kosa u tome i
pomoći. Adelejd joj je neprestano dosađivala da je ofarba u ovu ili onu
boju. “Lorde Diblšire, vašu ću prosidbu smatrati svetom i brižno ću je
čuvati u sećanju.” Zadržala je dah.
Grudi njegovog gospodstva su se podigle, i on je rekao: “Pohvaljujem
vašu nameru da se povučete iz ove uvredljive profesije, ako čovek tako
može da je nazove, ledi Zenobija. I želim vam svaku sreću, razume se.”
 Njegova ljubav prema njoj bila je mrtva. Dobro.
Nekoliko trenutaka kasnije Indija je otišla na sprat u mali salon koji je
ledi Diblšir namenila njoj i njenoj kumi za vreme renoviranja kuće. Kad je
primetila svoj odraz u ogledalu, približila se da vidi šire li joj se stvarno
bore u uglovima očiju. Nije ih videla.
Zapravo, ona je u dvadeset šestoj izgledala gotovo jednako kao i
šesnaestoj: imala je previše kose, suviše naglašenu donju usnu i ogromne
grudi.
Nije bilo nijednog vidljivog znaka čvora koji je nosila u grudima, što se
stezao svaki put kad bi pomislila da prihvati neku bračnu ponudu.
Umela je odlično da odbija muškarce. Upravo ju je pomisao na
prihvatanje ponude terala da se oseća kao da ne može da diše. Ali moraće
da se uda. Ne može ovako doveka da ide od kuće do kuće i vuče kumu za
sobom.
Nakon što je u petnaestoj godini ostala siroče i pošto su je u poslali da
živi u Adelejdinom neorganizovanom i haotičnom domaćinstvu, Indija je
brzo shvatila da niko neće urediti domaćinstvo njene kume ako to ona ne
učini. I nakon što je ledi Adelejd izdašno nahvalila Indiju jednoj od
prijateljica, razmetljivo tvrdeći kako će je posetiti na leto i sve udesiti,
Indija se pozabavila i njenim domaćinstvom. I tako su, malo-pomalo, ona i
Adelejd odlazile u dve-tri takve posete tokom godine.
Nju je uveseljavalo da iz haosa stvori red. Renovirala bi sobu ili dve,
okrenula upošljavanje posluge naglavačke i otišla znajući da će
domaćinstvo raditi kao sat, bar dok vlasnici ponovo ne uprskaju sve.
Svaka kuća je predstavljala drugačiji - i zanimljiv - izazov.
Ali bilo je vreme da se zaustavi. Da se uda. Problem je bio u tome što
je, pretresajući tolika domaćinstva, stekla prilično intiman uvid u brak a
da nije videla ništa što bi joj naročito preporučilo bračno stanje... osim
dece. Bio je to najteži deo njenog posla - pronalaženje dadilja i opremanje
dečjih soba za mlade žene njenih godina. Čežnja za detetom navela ju je
da odluči da je vreme da se uda.
Jedino pitanje bilo je s kim?
Ih bi možda trebalo da kaže za koga?
Nikad nije bila sigurna da dobro barata gramatikom, zahvaljujući
nesposobnosti njenog oca da zadrži guvernantu. Činilo se da posluga ne
voli da radi bez naknade. A bogobojažljivoj engleskoj posluzi nije se
dopadala činjenica da njihovi gospodari igraju nagi na mesečini.
Indija se trgla kad se ovoga setila. Godine je provela prateći roditelje,
donekle lude, pune života i ljubavi, i čeznula za naklonošću, pažnjom, čak
i večerom... Voleli su je. Mora da su je voleli.
Svačiji roditelji imali su vrline i mane. Njeni su nju voleli, što je bilo
dobro. A loše je bilo što su plesali u čast boginje meseca umesto u čast
kraljice Engleske.
Ponekad su zaboravljali da je nahrane. To je bilo najgore.
Bez ikakve sumnje, njen strah od braka vukao je koren iz njenog
detinjstva. Brak je značio da će morati da veruje da će se muž starati o
njoj. To je značilo da će morati da prihvati da će on upravljati njenim
sredstvima. Sama pomisao da bi čovek kao što je Diblšir mogao da vodi
bilo kakav razgovor s upravnikom imanja terala ju je da zadrhti.
S mukom je progutala knedlu. Mislila je da bi se mogla naviknuti na
život sa muškarcem. Ali da li bi se mogla pokoravati muškarcu?
Njen otac je bio izuzetno drag, ali je proćerdao imanje, zaboravljao je
da plati pekara i batlera, i redovno je smetao s uma postojanje svog
jedinog deteta. On i njena majka umrli su za vreme putovanja u London,
na koje su krenuti iz nepoznatih razloga, premda nisu imali novca za taj
izlet.
Nije bilo nerazumno što joj se stomak grčio na samu pomisao da se
preda u ruke nekom muškarcu.
Ipak, mogla bi to učiniti - uz jedan sitan zahtev.
 Prosto mora pronaći muškarca koji je mio i dobar, i dovoljno pametan
da shvati da bi ona trebalo da vodi domaćinstvo.
A koliko to teško može biti, ako ona, Zenobija Indija Sent Kler,
stručnjak za pretvaranje haosa u red, odluči da postavi to sebi kao
zadatak.
 Drugo poglavlje

Istog dana Hanoverski trg 40

Londonska rezidencija gospodina Tobajasa Dotrija

Po pravu rođenja, najstariji sin jednog vojvode trebalo bi da je uglađen i

zadovoljan sobom, a posede i titule trebalo bi da mu garantuju engleski
zakoni o nasleđivanju, prema kojima celokupno nasledstvo prelazi u ruke
prvorođenog sina. Ne bi trebalo da ga more veće brige od onih da li će mu
se pantalone pocepati prilikom jahanja u lovu sa psima ili da će ga
ljubavnica napustiti zbog markiza koji bolje barata svojom alatkom.
Ali sve se ovo odnosi na najstarijeg sina rođenog u zakonitom braku.
Sve je sasvim drugačije ukoliko je taj sin nezakonit i ako ga je rodila
zanosna, ali putujuća operska pevačica, žena koja je na seoskom imanju
vojvode Vilijersa ostala dovoljno dugo da mu rodi sina, a zatim je poput
poljske ševe odlutala u potrazi za toplijim krajevima.
Torn Dotri nije bio ni ugledan ni zadovoljan sobom. Čak i kad je
delovao opušteno, bio je napet u iščekivanju moguće opasnosti, i imao je
dobar razlog za to; najosetljjivije godine proveo je boreći se da preživi.
Odrastao je u čoveka koji je kontrolisao svet, i sve i svakoga u
njemu, i nije se trudio da se pretvara da ne zna razlog tome. Ne kada je
sedeo preko puta svog najboljeg prijatelja, Vandera, na kome je detinjstvo
ostavilo jednako značajan trag.
Duboki glas razbio je tišinu biblioteke. “Ne odobravam, Torne. Letiša
Rejnsford neće biti loša žena nekome, ali za tebe nije. Zašto si zaboga,
odabrao nju?”
Evander Septimus Brodi, budući vojvoda Pindar, sedeo je zavaljen
preko puta njega sa čašom brendija na stomaku. Vander je Tornov najbliži
prijatelj još od Itona, kad su obojica bili čvrsto rešeni da se dokažu
pesnicama. Neuspeh da jedan drugog prebiju do besvesti stvorio je
doživotnu vezu među njima.
Ponekad se Tornu činilo da su Vander i on dve strane iste kovanice; on
je bio vojvodin nezakoniti sin koji je morao da se bori protiv mišljenja
sveta, a Vander je bio vojvodin zakoniti sin koji se nije uklapao u kalup.
Vander je bio preterano neposredan, suviše muževan, previše nasilan da bi
odgovarao senzibilitetu engleskog društva.
Tron je podigao obrvu. Letišu su naširoko smatrali izvrsnom ženom na
bračnom tržištu. Njene draži bile su očigledne. “Zaista ne možeš da
pretpostaviš?”
“O, znam da je lepa. I oteo bi je ispred nosa mnogim mladim kicošima
što joj pišu sonete. Ali ona nije prava žena za tebe.”
“Kako možeš to znati?” Torna je ovo iskreno zanimalo. Vander nije
izgledao poput budućeg vojvode - kosa mu je bila neuredna i imao je više
boksersku nego plemićku vilicu. Nikad nije išao na balove, pa kako je
onda, dođavola, bio u prilici da upozna smernu mladu damu kao što je
Letiša Rejnsford?
“Sedeo sam pored nje na večeri koju je priredio moj ujak. Sasvim
sigurno je lepa. Ali da li je dobra kao žena za tebe?”
“Odlučio sam. Ona je prava.” Torn je uzeo gutljaj pića i vratio čašu s
brendijem tačno na isto mesto na stolu gde je stajala. “Lepa je, iz dobre
porodice i lepo je vaspitana. Šta bih još mogao poželeti?”
“Pamet”, naglasio je Vander, ne sklanjajući pogled s Tornovog lica.
“Ne tražim inteligenciju u postelji”, rekao je Torn suvo. Prema
njegovoj proceni, Letiša je imala sve potrebne kvalitete za bračnu postelju
i majčinstvo, premda viši stepen inteligencije nije bio jedan od njih.
“Verujem da je jedan od razloga iz kojih moje fabrike napreduju taj što za
svako mesto umem da pronađem čoveka s odgovarajućim kvalitetima.
Zapravo, ne vidim nikakvu veliku razliku u ova dva slučaja.”
Vander je frknuo. “Misliš da sam ja grub? Moraćeš da živiš sa tom
ženom!”
“To je istina, ali živim i sa svojim batlerom”, istakao je Torn. “U čemu
je razlika, osim što sa Iflijem ne delim postelju? Letiša će biti majka moje
dece, a stekao sam prilično snažan utisak da je izvanredno brižna.
Zapravo, upoznao sam je pored jezerca u Kenzingtonskim vrtovima,
gde je posmatrala dečake kako puštaju brodiće.”
Njegovoj izabranici se možda ne bi dopalo poređenje, ali je Torn imao
utisak da je ona nalik na spašenog psa spremnog da sa obožavanjem prati
gospodara u zamenu za malo nežnosti. To je bilo besmisleno, s obzirom na
to da je bila lepa poput divlje ruže, s kosom kao kod Botičelijevog anđela.
I mogla bi s pravom biti oholo svesna svoje moći nad muškarcima. Ali
imala je pogled očajnika, kao da ju je potrebno spasti.
On je smatrao da je razmena poštena. Njena lepota za njegovu zaštitu.
“Nameravaš da ostaviš suprugu na tom svom novom posedu sa čitavim
čoporom dece?”
“Ne vidim razlog zašto bih živeo s njom u Starberijskoj vili.” Njega je
otac podučio malo čemu osim kako da se mačuje. Torn je nameravao da
bude takav otac, pa nije bilo potrebe da živi sa decom da bi to postigao.
“Majka doprinosi više od pukog staranja o porodici”, pobunio se
Vander. “Čujem da naučnici procenjuju da dete nasleđuje polovinu
intelekta od svakog roditelja.”
Torn ga je samo pogledao. Njegova deca će biti njegova, baš kao što
su deca njegovog oca bila deca njegovog oca. On i vojvoda Vilijers bili su
isklesani od istog komada mermera. Nije u pitanju bio samo sedi pramen
koji se pojavio i u njegovoj i u kosi njegovog oca kad je svaki napunio
devetnaest godina već je u pitanju bio i način na koji je stezao vilicu,
način kako je Vilijers procenjivao ishod, čak i način na koji je udisao
vazduh.
Ako je nekome bio potreban neki snažniji dokaz, mogao je da ga
pronađe u činjenici da je vojvoda izrodio decu sa pet različitih majki, i
svako od te dece je - na svoj način - bilo slika i prilika svog oca.
“Naravno, nadam se da će ličiti na majku”, dodao je zajedljivo.
“Prokletstvo”, rekao je Vander zgađeno. “Pretpostavljam da ćeš sirotu
decu podizati kao čopor vukova.”
Torn se na ovo nasmešio. “Bolje bi ti bilo da pronađeš nekoga i oženiš
se. Ne želiš da tvoji vukovi budu slabašni u odnosu na moje.”
“Još nisam upoznao pravu ženu.” Vander je uzeo gutljaj brendija,
zavaljujući se još dublje u fotelji. Torn to nikada nije činio. Pružanje u
fotelji moglo ga je dovesti u nepovoljan položaj; izgubio bi dragocene
sekunde pre nego što bi stigao da izbegne udarac i krene u napad.
“Zašto ne zamoliš Elenor da ti pronađe ženu koja bi ti odgovarala?”
upitao je Torn. Njegova maćeha, vojvotkinja od Vilijersa, poznavala je
svakoga u društvu koga je vredelo poznavati. Bila je odličan strateg i
uživala bi u određivanju budućnosti vojvodstva Pindarovih.
Ali Vander je odmahnuo glavom. “Želim ono što tvoj otac ima.”
“A šta je to?”
“Znaš ti.”
“Želiš Elenor?” Torn je, iskren da bude, bio zatečen. Njegova maćeha
bila je lepa, inteligentna, duhovita... i neizmerno zaljubljena u njegovog
oca. Elenor nisu zanimali mlađi muškarci, niti ma koji drugi muškarac
osim njenog supruga.
Uputio je Vanderu pogled koji je čuvao za džeparoše pre nego što bi ih
oborio na pod. “Drži šake podalje od moje maćehe. Nisam imao
predstavu da gajiš sklonosti takve prirode.”
“Trebalo bi da vidiš izraz svog lica!”, Vander je urlao od smeha.
“Tvoja maćeha je veoma lepa žena”, rekao je naposletku, manje-više se
oporavivši od napada smeha. “Ali ne želim ja nju, idiote. Želim takvu
vrstu braka kakvu oni imaju. Želim ono što Vilijers ima.” Otpio je još
jedan gutljaj pića. “Proklet da sam ako pristanem na bilo šta manje od
toga.”
“Ne smatram da je brak o kome ja razmišljam manje kvalitetan”,
pobunio se Torn. “Samo je drugačiji. Život mog oca se vrti oko Elenor i
njen se vrti oko njega. Ne vidim da će ijedan od nas promeniti svoje
navike zbog žene. Šta je sa svim onim konjima koje obučavaš i činjenicom
da si stalno na nekoj trci s preponama? Nije meni teško da te zamislim sa
ženom - ali da žena bude središte tvog života? Nikako.”
“Našao bih vremena” izjavio je Vander.
“Zašto?”
“Stvarno nemaš predstavu, zar ne?”
“Samo znam da je Letiša izuzetno lepa i da je dama, što će moju decu
zaštiti od prezira društva zbog mog porekla. Moju maćehu cenim delom i
zbog toga što nije nalik nijednoj drugoj ženi koju sam sreo. Sasvim
iskreno, počeo sam da verujem da još jedna takva žena ne postoji.”
“Mora da postoji, Torne.” Vander je ustao, ali nije otišao, samo je
stajao i gledao Torna s visine. “Želim da volim ženu onako kako tvoj otac
voli svoju. Baš me briga da li će izgledati kao prodavačica jabuka. Želim
da osetim strast prema ženi kojom ću se oženiti. Mislim da ne tražim
mnogo.”
“Moj otac se jednom umalo nije oženio ženom kojoj je mesto bilo u
duševnoj bolnici”, rekao je Torn naslanjajući se u fotelju da bi bolje video
Vanderovo lice. “Puka ga je slučajnost spojila s Elenor. Nadaš li se da će
ti se savršena žena prosto pojaviti na vratima?”
 “Ukoliko se ne pojavi, radije bih da se ne ženim”, rekao je Vander
ravnim glasom. Prišao je boci i dosuo brendi u čašu. “Ako ću već menjati
život da bih ga prilagodio nekoj ženi, onda bi bolje bilo da ona bude
vredna te gnjavaže.”
Bio je u pravu. Torn je bio prilično siguran da će brak predstavljati
gnjavažu. Da bi zaveo Letišu, morao je da kupi seoski posed, premda je
njemu bilo savršeno prijatno živeti u Londonu. Štaviše, uzimao je ženu, a
već je imao dvadeset troje slugu, i ljude koji su radili u fabrici,
advokatskim kancelarijama i ostalim mestima.
Ali želeo je decu, a za to mu je bila potrebna žena. Voleo je decu.
Deca su, bilo da su u pitanju dečaci ili devojčice, bila radoznala. Volela
su da postavljaju pitanja; želela su da znaju kako sve funkcioniše.
“Pošto ne nameravaš da menjaš život, pretpostavljam da nameravaš da
zadržiš ljubavnicu?” Vander se spustio u fotelju pazeći da ne prospe
brendi.
“Otpustio sam je dan nakon što sam upoznao Letišu.”
“U tom slučaju ukazaću ti na očigledno. Do kraja svoj prokletog života
nećeš spavati ni sa jednom drugom ženom osim s Letišom Rejnsford.”
Slegnuo je ramenima. “Ona će mi podariti decu. I ne sumnjam da će mi
biti verna, pa ću i ja njoj ukazati isto poštovanje.”
“Odanost je jedna od tvojih malobrojnih vrlina”, priznao je Vander.
“Tvoj problem je”, dodao je zamišljeno se zagledavši u brendi, “tvoje
pakleno detinjstvo.”
Torn nije mogao ovo da opovrgne. Proveo je detinjstvo kao tragač u
blatu bez prebijene pare - ulazio je u Temzu u potrazi za nečim
dragocenim u glibu - i to ga je oblikovalo. Na teži način naučio je da
opasnost vreba tamo gde je ne vidiš.
“Ne veruješ nikome”, nastavio je Vander filozofski. “Tvoj otac trebalo
je bolje da te pazi. Proklet da sam ako zaboravim na makar ijedno svoje
dete, pa čak i da bude kopile, što se neće desiti.”
“Moje detinjstvo napravilo me je čovekom kakav sam danas. Ne bih ga
menjao za lagodan život vojvodinog sina.”
Vander ga je zajedljivo pogledao. Torn je bio jedini koji je znao kakve
grozote vrebaju unutar seoske rezidencije vojvode od Pindara.
“Verujem svom ocu, Elenor, braći i sestrama”, izjavio je Torn. “I tebi.
To je dovoljno.”
Iskreno, nije preterano razmišljao o tome da li bi trebalo da veruje
ženama. I retko kad ih je poštovao. Njegov život vrteo se oko posla, a
većina žena plemenitog porekla nije radila ništa osim što je obavljala
dužnosti u krevetu, premda je i tu on uglavnom obavljao najveći deo
posla. Takva je bila priroda toga. Nije bio čovek koji bi prepustio ženi
dominaciju među čaršavima.
“Verujem i ja tebi”, odgovorio je Vander. Nije dodao više nijedno ime.
A Torn to nije ni očekivao, jer je znao da ga nije bilo. Izraz Vanderovog
lica se smračio, a Torn je smatrao da se mračno raspoloženje njegovog
prijatelja tiče samo njega.
“Zato želim brak kakav ima tvoj otac”, nastavio je Vander zureći u
vatru kroz praznu čašu. “Mora da na svetu postoji još ljudi kojima mogu
da verujem osim mišićavog, znojavog kopileta kao što si ti.”
Kada su bili četrnaestogodišnjaci, ova slabašna šala predstavljala bi
poziv i njih dvojica bi počela da se mlate pesnicama dok ne bi polomila
polovinu nameštaja u sobi... i obojica bi nakon toga bila bez daha i
srećna.
Dalje, takva primedba, ili primedba slična ovoj sasvim sigurno bi se
spomenula baš ovog dana u godini, jer je danas bila godišnjica smrti
Vanderove majke, koju je on obično provodio balansirajući na ivici
nasilja. I zato je svake godine na ovaj dan Torn gledao da bude pored
Vandera.
 Torn je ustao. “Sit sam sedenja sa sladunjavim romantikom i razgovora
o ženama. Floret ili mač?”
Vander je ustao ničim ne pokazujući da su ga tri čaše brendija oslabile.
Verovatno i nisu; činilo se da je obdaren sposobnošću da sagori alkohol za
svega nekoliko minuta.
Sasvim očekivano, Vander je odabrao težu oštricu, mač. Torn je bio
bolji mačevalac, Vander je imao naviku da izgubi strpljenje i počne da
divlje mlati mačem umesto da planira strategiju.
Kad su ušli u Tornovu balsku dvoranu, skinuli su se u košulje i počeli
da kruže jedan oko drugog držeći spremne oštrice.
Ali Torn je, i pored toga što je procenjivao svako Vanderovo
prebacivanje težišta, i dalje razmišljao o braku. Letiša nije bila pametna,
to je bila istina, ali iskreno, on je smatrao da je kod supruge to ozbiljna
prednost. Njegova majka je bila ta retka žena, žena snažne volje koja je
imala profesiju, i njoj je njena umetnost značila više od njenog sina.
Nisu ga zanimale žene karijeristkinje. Želeo je onu koja nikad ni
sanjala ne bi da napusti svoju decu - ni iz kakvog razloga. Letiša je
obožavala decu i očigledno nije imala većih ambicija od majčinstva. Pet
minuta nakon što ju je upoznao, odlučio je da će mu ona biti nevesta,
premda nju još nije obavestio o toj činjenici.
Njen pristanak zapravo i nije bio neophodan, jer je njihov brak bio
stvar dogovora između njega i njenog oca. Nakon sastanka s lordom
Rejnsfordom, shvatio je da će skupo platiti Letišinu lepotu. Ali najvišu
cenu će, što je bio i najvažnije, platiti za njeno poreklo.
Jedina prepreka sad je bila ledi Rejnsford; jasno mu je stavljeno na
znanje da je njeno odobrenje neophodno.
Vander se borio poput ludaka i dva puta je umalo probio Tornov gard.
Grudi su mu se nadimale i bio je okupan znojem. Ali je izgledao bolje
nego pre: manje napet, manje besan... manje žalostan.
 Dobro.
Vreme je da odnese pobedu. Nizom koordinisanih poteza Torn je
obigravao oko oštrice Vanderovog mača, sekao desnom rukom oko i ispod
nje, odglumio napad, okrenuo se, promenio ruku i napao ga levom.
Touché.
Vanderov odgovor na poraz bila je bujica psovki od kojih bi i kočijaš
porumeneo. Torn se sagnuo da dođe do daha, posmatrajući kako mu kapi
znoja padaju na pod. Nije mogao da pobedi Vandera u bokserskom ringu,
ali je mogao đavolski da obriše pod njime u mačevanju. Što je bilo još
bolje, nestala je aura ludila koja je obavijala njegovog prijatelja svake
godine na godišnjicu smrti njegove majke.
Torn je svukao košulju i obrisao njom grudi i lice. “Misliš li da ćeš se
Letiši dopasti?” upitao je Vander. “ Dopasti joj se? Kako to misliš?”
“Hoće li joj se svideti tvoj izgled. Čini li ti se da je privlačiš?”
Torn je pogledao svoje telo. Pokrivale su ga dugačke trake mišića i
tvorile grebene preko napetog stomaka. Telo je držao u borbenoj gotovosti
i nijedna žena dosad se nije požalila. “Govoriš li ti to o ožiljcima?” Kao i
svaki tragač u blatu koji je preživeo do odraslog doba, bio je prekriven
ožiljcima.
“Ne izlaziš u društvo, pa ne znaš, ali Letiša je upravo provela leto
igrajući s mnoštvom tananih mekušaca koji još nisu stasali za brijanje. Mi
smo suviše krupni i obojica bismo imali bradu za jedan dan kad bismo je
pustili da izraste.”
“Svi su oni bili s nama u školi”, rekao je Torn sležući ramenima.
“Suviše ozbiljno shvataš brak. To je transakcija kao i svaka druga. Ja njoj
dajem kuću na selu, u zamenu za moju zversku grada”
“Prokletstvo”, rekao je Vander zastavši usred sušenja oznojene kose.
“Ozbiljan si, zar ne? Ne vidim te kao seoskog vlastelina.”
Nije ni Torn sebe tako video, ali je razumeo da su deci potrebni svež
vazduh i otvoren prostor. Njegov novi posed bio je blizu Londona i lako je
mogao da odlazi u posete.
“Šta ćeš raditi tamo?” Vander se glasno nasmejao. “Ići na pecanje? Već
te vidim kako praviš novi štap za pecanje i prodaješ dizajn za sto funti.
Ali da izvlačiš pastrmku? Nikako.”
Torn je upravo kupio fabriku gume koja je brzo gubila novac. Na
trenutak je zamislio gumeni štap za pecanje - morao je da smisli nešto
isplativo što bi fabrika mogla da napravi - ali je zatim odbacio ovu
zamisao. “Neću tamo biti često”, rekao je bacajući košulju u stranu.
“Pastrmku ću ostaviti idiotima koji vole da im se muda skupljaju u
tekućoj vodi.”
Bio je Istočnolondonac do srži i pastrmku bi lovio samo kada bi umirao
od gladi. A i vreme koje je proveo kao tragač u blatu ostavilo je na njemu
neizbrisiv trag: nije voleo reke. Ako bi mogao da bira, nikad više ne bi
ušao u reku i sasvim sigurno ne bi zaronio do dna.
“Volim da pecam”, pobunio se Vander navlačeći jednu od lanenih
košulja koje je Tornov lakej složio na rezbarenu stolicu.
“Odlično, zato što ću za jedno dve sedmice pozvati Letišu i njene
roditelje na selo, pa i ti možeš da dođeš i upecaš nam ribu za večeru.
Moram ubediti Letišinu majku da prihvati moje nisko poreklo, a ti možeš
biti dokaz da se družim s pravim ljudima. Samo se nadam da se nikad
ranije niste sreli.”
Vander je bacio natopljenu košulju Tornu na glavu, ali je pala na pod.
Torn je već krenuo prema vratima.
Morao je da spase fabriku.
 Treće poglavlje

Indija se izvinila i nije se pridružila Diblširovima na čaju: nije bilo svrhe

rizikovati još jednu strastvenu izjavu ljubavi njegovog gospodstva. Ona i
njena kuma povukle su se u svoj salon gde je Indiju počela otvarati poštu
koju je Adelejdin batler poslao po lakeju.
U svakom od pisama stajala je molba da izleči raznovrsne boljke:
neorganizovano domaćinstvo, zastarelu trpezariju, čak i (implicitno) brak.
Ali odlučno je sve ove molbe odbila imajući na umu odluku da sa uda.
Čak je odbila i ponudu regentovog sekretara, koji ju je zamolio da
renovira njegove privatne odaje u Brajtonu. Jedino istinski primamljivo
pismo stiglo je od vojvotkinje od Vilijersa. Elonor je bila starija od Indije i
majka osmogodišnjeg dečaka, ali su njih dve, uprkos ovoj razlici, sklopile
blisko prijateljstvo. Elenor je bila pametna, načitana i duhovita, ali nije
bila okrutna, i Indija joj se divila i obožavala je.
Zapravo, Elenor je bila sve što je Indija nameravala da bude kad bude
imala vremena da čita knjige koje je propustila kao dete. Jednog dana bi
volela da može da pozove Elenor i druge prijateljice u svoju seosku kuću.
Provodiće dane izležavajući se lenjo u senci vrbe, razgovarati o
književnosti. Tad će već znati gramatiku, i neće morati da brine hoće li
reći s kim ili za koga, niti da li se kaže u vezi sa tim ili u vezi toga.
Ali, Elenor joj je sad pisala da je zamoli za posebnu uslugu. “Adelejd,
jesmo li upoznale Tobajasa Dotrija kad smo boravile kod vojvode od
Vilijersa?“
Njena kuma spustila je šolju sa čajem. “Ne, u to vreme bio je u
Škotskoj. Mora da si čula za Dotrija. On je najstarije od Vilijarsove
kopiladi i prema svim izveštajima, vlasnik je pet fabrika i bogatiji je od
Mide.“ “Da li je on izumeo visoku peć ili tako nešto?“
“Jeste, i prodao je jednom kralju uglja za deset hiljada funti? Moram
reći da prilično seosećam s Vilijarsovom kopiladi. Mora da je izuzetno
neprijatno kad si vaspitan kao lord ili, ledi i od tebe se očekuje da sklopiš
izvrstan brak. Ali ko bi se odlučio da se uda za kopile? Ipak, čujem da je
njegova milost devojkama dala veoma velike miraze.“
Indija je znala da je cinična, ali joj je zdrav razum govorio da će se te
devojke zaista sjajno udati.
“Dotri je drugačiji od ostalih“, nastavila je Adelejd. “Grublji. Mislim
da je živeo na ulici kad ga je Vilijers pronašao i već je imao dvanaest
godina. Elenor nikada nije uspela da ga civilizuje.“
“Zašto ga nisam upoznala?” upitala je Indija. Iz brojnih razloga
prisustvovala je stotinama društvenih događaja u Londonu u poslednjih
nekoliko godina, premda nikada nije predstavljena na dvoru. Čvrsto je bila
uverena da kraljica ne gaji ni najmanju želju da upozna nju, kao što ni ona
nije gajila želju da upozna kraljicu.
“On je poslovan čovek. Mislim da zna gde mu je mesto.”
“Pa, nije mogao u potpunosti izbeći društvo”, rekla je Indija, “jer mi
Elenor piše da se udvara Letiši Rejnsford.”
“Zaista!”, Adelejd je začuđeno zinula. “Pitam se kako je upoznao Lalu?
Toliko je tepa da mi se čini da bi njeni roditelji mogli i bolje da je udaju.
A i ledi Rejnsford je bila dvorska dama pre udaje.”
“Novac”, kazala je Indija.
“Nije sve u novcu.”
Adelejd je mogla tako nešto da kaže, jer njoj novca nikad nije
nedostajalo. Indija je, s druge strane, odrasla na posedu koji je sasvim bio
oronuo. I njeno je gledište bilo da jeste sve u novcu. Ili gotovo sve.
 “Pročitaj mi šta kaže?”
Indija je opet pogledala pismo. “Najpre mi piše kako je Teodor
pobedio oca u šahu prvi put, što ih je izgleda oboje silno usrećilo...”
“Zaboga, pa to dete ima tek osam godina, zar ne?”
Indija je klimnula glavom. “Zatim piše: Znam koliko si tražena, ali ti
pišem u bledoj nadi da si slobodna. Najstariji sin njegove milosti,
Tobajas Dotri, nedavno je kupio posed izvan Londona po imenu
Starberijska vila.
Najverovatnije je potrebno renovirati ga u izvesnoj meri, premda ga
je Tobajas kupio sa svim nameštajem. Udvara se gospođici Letiši
Rejnsford i želi da se postara da kuća bude u pristojnom stanju kad
pozove nju i njene roditelje u goste. Prirodno, rekla sam mu da si ti
jedina osoba kojoj bih poverila takav jedan poduhvat.”
“Elenor nije zadovoljna ovim njegovim izborom” izjavila je Adelejd.
“Kako je to zanimljivo! Pretpostavljam da to znači da je i vojvoda jednako
nezadovoljan.”
“Kako si, zaboga, stigla do tog zaključka?”
“Da je Elenor zadovoljna Dotrijevom izabranicom, ona bi to i rekla. I
znaš koliko je Elenor sklona neformalnosti; a koristi Letišino puno ime.
Ne dopada joj se Lala.”
“Samo sam je jednom srela, ali mi se učinilo da je veoma mila
devojka.”
“Lepa je, ali ne mnogo pametna”, rekla je Adelejd pomalo strogo.
“Pretpostavljam da to objašnjava zašto vojvoda i vojvotkinja ne
podržavaju njegov izbor. Njeni roditelji mora da su odmerili njen
nedostatak pameti naspram nesrećnih okolnosti njegovog rođenja. Kako si
rekla da se zove posed koji je kupio?”
“Starberijska vila.”
“Seoska kuća erla od Džapa!”, povikala je Adelejd. “Navodno je
zidove presvukao crvenim svilenim damastom i pozvao četrnaest Italijanki
da žive s njim. Nevaljale Italijanke. Priređivao je veoma popularne
zabave, ako je verovati izveštajima. Niko nikad nije priznao da je
prisustvovao nekoj od njih, ali činilo se da svi znaju sve pojedinosti.”
Čovek se brzo oslobađao svake naivnosti kad je ispitivao budalaštine
koje su mogle da razore loše vođeno domaćinstvo, tako da je Indija samo
klimnula, nimalo iznenađena. “Starberijska vila je postala javna kuća?”
“Nije baš bio bordel, jer se usluge nisu naplaćivale”, rekla je Adelejd.
“Džap je preminuo prošlog novembra, čini mi se, i svi su rekli da ga je
oborila francuska bolest. Očekujem da je nameštaj u jezivom stanju.”
“Damast možemo skinuti za dan ili dva.” Mali talas uzbuđenja spustio
se Indiji niz kičmu na pomisao na tako veliki posao. Naravno, bilo je tu i
pitanje pronalaženja muža, ali to može da sačeka još neku sedmicu. Ovih
dana je čitava mala vojska zanatlija čekala njenu zapovest. Mogla bi da
dovede molera, i majstora drvodelju i klesara za svega nekoliko dana.
“Mogla bi da je pretvoriš u nešto sasvim prihvatljivo”, složila se
Adelejd. “Ipak, ne znam šta je Dotriju bilo na pameti kad je kupio taj
posed.
S ozbirom na okolnosti njegovog rođenja, zašto bi kupio posed s tako
lošom reputacijom?”
“Verovatno je bio vrlo povoljan.”
“Pitam se da nije lord Rejnsford u novčanoj stisci. Njegova supruga je
pakosna i preko svake mere rasipna. Možda je Lala žrtvovana da bi se
namirilo preterivanje njenih roditelja.”
“Elenor još kaže da će ona i vojvoda biti prisutni kad Dotri ugosti
Rejnsfordove u novoj kući”, rekla je Indija. “Poziva i nas u goste. Nešto
nisam sigurna da se prihvatanje bračne ponude vojvodinog sina koji sve
što dotakne pretvara u zlato može nazvati žrtvovanjem, pa makar on bio
začet izvan bračne postelje.”
 “Tu grešiš. Ledi Rejnsford je jedna od najoholijih žena koje je bog
stvorio i opsednuta je svojom vezom s kraljevskim dvorom. Pazi šta ti
kažem: nju užasava pomisao da jedna od njenih ćerki razmatra mogućnost
udaje za kopile. A ni Elenor ne bi želela da bilo koje dete njenog voljenog
Vilijersa bude išta manje do obožavano. Ona je žestoko odana i zaštitnički
nastrojena prema šarolikom potomstvu svog supruga.”
Indija je presavila pismo. “Ali, ako Vilijers podržava ovaj brak - što
mora da je slučaj, i pod uslovom da će Elenor prirediti prijem u kući -
onda će do njega i doći.” Bila je prilično sigurna da je vojvoda dobijao
sve što poželi, bilo to da oženi svoje kopile damom ili kraljevskom
princezom. Bio je od te vrste ljudi.
“Trebalo bi da pristanemo!”, povikala je Adelejd. “Lala je toliko bez
pameti da bi mogla provesti čitav život služeći majku. Elenor je potrebna
naša pomoć. Toj kući je potrebna pomoć. I, bog joj bio u pomoći, toj
devojci je potrebna naša pomoć.
“A i” dodala je vedro, “veridba će malo prizemljiti ledi Rejnsford. Ne
mogu ti reći koliko me je puta obavestila da je njena porodica u službi
kraljevske porodice još od vremena Henrija VIII.”
“Iz tvoje priče mi se čini da je Lala slaboumna”, pobunila se Indija.
“Mislim da je preterano tvrditi da je baš toliko bez pameti.”
“Ne ume da čita”, poverila joj je Adelejd. “Sama mi je to rekla.”
“Neće ni imati potrebe da čita kad se uda za Midu - tri sekretara joj
mogu sve čitati naglas. Premda mislim da je njena guvernanta trebalo da
bude istrajnija.” Indijini stavovi o neadekvatnom obrazovanju bili su oštri.
“Na osnovu svega što sam čula, trudila se. Još je do prošle godine
imala učitelja, ali prosto ne može da ovlada čitanjem. Mora da je to pravi
razlog zašto Rejnsfordovi razmatraju ovaj brak. Ako ne ume da čita, ne
može da vodi domaćinstvo.” Adelejd je oklevala. “Pitam se da li Dotri to
zna?”
Bilo je nečega u ovoj prosidbi što se Indiji nije dopadalo. Smetala joj
je njena poslovna priroda.
A opet, s druge strane, njeni roditelji venčali su se iz ljubavi - i
posledice su bile katastrofalne. Premda je posedu njenog oca očajnički
bio potreban priliv novca u vidu miraza, on je odlučio da će sreća rešiti
sve njegove probleme. Prevario se. Ljubav je, prema Indijinoj proceni, bila
grozan razlog za sklapanje braka.
“Elenor traži da provedemo narednih četrnaest dana u Starberijskoj vili,
u preuređenju kuće, a zatim će nam se svi oni pridružiti”, rekla je Indija.
Izraz na Adelejdinom licu se razvedrio. “Izvrsna zamisao! Tako ćeš
imati vremena da uradiš nešto sa svojom kosom pre nego što se vratimo u
London.”
Indijina kosa bila je gusta i bilo ju je teško obuzdati, a i bila je
neobične boje, više srebrna nego zlatna. Adelejd je u jednom trenu mislila
da bi trebalo da je ispira ruzmarinom, a u sledećem da bi trebalo da koristi
žumanca. Ili još bolje - da je oboji u žuto.
Indija je jednostavno naložila služavki da je pričvrsti što bolje ume.
Žene su smatrale da bi njenu kosu trebalo malo osvežiti, ali se činilo da se
muškarcima dopada baš takva kakva je. Indija je prosto smatrala da je
ima previše.
Koliko je mogla da proceni, nasledila je grudi od očeve majke, a bile
su prevelike. Moderna odeća bila je predviđena za manje bujne grudi, što
joj je uvek predstavljalo problem s krojem haljina. Na svu sreću - nije
imala razloga da se oblači moderno. Zapravo, situacija je bila sasvim
obrnuta.
Morala je da nosi haljine koje su budile poštovanje, ali i poverenje. Da
bi mogla da obavlja posao, ljudi su morali da steknu utisak da mogu da
joj povere svoj dom, a najmodernija odeća često ih je plašila.
Stoga je putovala sa tri kofera, jer nikada nije znala kako će morati da
se predstavi. Ponekad je gospodar kuće najbolje reagovao ako bi se
obukla kao vojvotkinja, s naglaskom na dijamantima. (Svi su bez izuzetka
pretpostavljali da je njen nakit porodično nasledstvo, premda ga je Indija
sama kupila.)
U drugim prilikama predstavljala se kao krotka, skromna devojka koja
je cenila svaku reč što bi pala muškarcu s usana. A bilo je i trenutaka kad
joj je bilo vrlo očigledno da će joj sedamnaestogodišnji potomak
gospodara kuće dosađivati. Tad bi na doručak silazila kose upletene u
pletenicu i u haljini od domaće smeđe vune kao nemačka guvernanta.
Ako prihvati da radi u Starberijskoj vili, verovatno će morati da nosi
nešto čime će prikriti svoj društveni položaj. Muškarac koji želi da
napreduje u svetu i prevaziđe svoje nezakonito poreklo tražiće podršku.
Moraće da štiti Dotrijev osećaj samopoštovanja dajući mu taktične
instrukcije u vezi sa manirima i načinom života u velikoj kući.
“U redu”, rekla je donevši odluku. “Oprostićemo se od ledi Diblšir i
obavestiti gospodina Dotrija da ćemo mu pomoći u renoviranju kuće. I u
nastojanju da osvoji ženu svojih snova.”
“Odličan plan”, rekla je Adelejd klimajući glavom. “Ali, mila, moram
te podsetiti da vreme prolazi. Ova kuća ne sme biti izgovor za odlaganje
odluke u vezi sa brakom.”
Indijino dobro raspoloženje malo je splasnulo. Primorala je sebe da se
nasmeši. “Neće ovo dugo trajati.”
“Moraš odabrati nekoga od brojnih prosaca, mila moja”, Adelejd ju je
pomilovala po ruci. “Neće te čekati zauvek.”
“Hoću”, rekla je Indija, a i samoj su joj ove reči zvučale šuplje.
“Nameravam da pronađem savršenog muža, Adelejd. Čim za to budem
našla vremena.”
 Četvrto poglavlje

17. jun
Hanoverski trg 40 London

Indija se obradovala kad je videla da najstariji sin vojvode od Vilijerse

živi u prostranoj gradskoj kući od belog mermera i da su trem podupirali
stubovi savršenog oblika i veličine. Ništa nije volela više nego odrešene
ruke prilikom renoviranja, a po svemu sudeći - njen klijent imao je i
sredstava za tako nešto.
“Međutim u trenutku kad su ona i Adelejd ušle u biblioteku, a Dotri
ustao od stola da ih pozdravi, shvatila je da se ozbiljno preračunala.
Krenuo je prema njima s ležernim samopouzdanjem čoveka koji je
impresivan u svakom pogledu. Premda nije nosio ni sako ni kravate. Samo
belu platnenu košulju i pantalone koje su se zatezale preko mišića butina.
Vilica mu je bila pokrivena kratkom bradom a kosa mu nije bila vezana u
uredan perčin niti pokrivena perikom.
Izgledao je kao radnik u polju.
Ili kralj.
Indija je pretpostavljala da bi lako mogao da dominira u svakom,
muškom, društvu u kom bi se našao. Hijerarhiju zasnovanu na poreklu
smenila bi primitivnija hijerarhija dominantnog muškarca. Iz njega je
isijavala moć proistekla iz muževnosti i inteligencije, na moć stečena
pukim slučajem i zahvaljujući nasledstvu.
 Ipak, otmenost njegove građe podsećala je na njegovog oca, vojvodu
od Vilijersa. Zapravo, u svakoj crti gospodina Dotrija mogla je videti
vojvodu: u visokim jagodicama, u brutalno naglašenoj vilici, čak i u
belom pramenu što je naglašavao crnu boju njegove kose. Zaprepašćena,
Indija je shvatila da je sva ova muževnost rasplamsala strastvenu toplinu u
njenom stomaku, a puls joj se ubrzao i sad je odbrojavao sraman erotski
ritam. Bila je i zaprepašćena i iznenađena reakcijom svog tela. Ona nije
bila žena kojoj su kolena klecala kad bi pogledala nekog muškarca.
Međutim ovaj osećaj vrlo jasno nije bio uzajaman. Nezainteresovanim
pogledom prešao je preko nje i okrenuo se prema njenoj kumi. “Ledi
Zenobija“, rekao je obrativši se Adelejd i naklonivši se, “veliko mi je
zadovoljstvo što sam vas upoznao.“
Adelejd se zakikotala poput šiparice, što je Indija od nje imala prilike
čuti samo jednom ili dva puta. “Gospodine Dotri, plašim se da ste se
prevarili. Ja sam ledi Adelejd Svift. Dozvolite da vam predstavim, moje
kumče, ledi Zenobiju.“
Iznenađenje mu je nestalo s lica gotovo i pre nego što je njime
preletelo. “Počastvovan sam, ledi Adelejd”, rekao je glatko. Okrenuo se
Indiji. “Izvinjavam se, ledi Zenobija. Pretpostavio sam da ste pratilja ledi
Adelejd procenivši da ste suviše mladi da biste postigli sva ona čuda zbog
kojih vam vojvotkinja od Vilijersa odaje priznanje.”
Njegovo pozivanje na njenu mladost - premda laskavo - nije uspelo da
izgladi pretpostavku o njenom niskom položaju. Jedino zbog čega se
dobro osećala bilo je da je bila gotovo sigurna da se pravilno kaže za koja
vam vojvotkinja odaje priznanje.
Gospodin Dotri joj se naklonio, premda bez one razmetljivosti sa
kojom su muškarci obično pozdravljali ćerku jednog markiza. Čak i oni
koji su znali ponešto o njenom ocu - a to je da je bio bezuman koliko i
pile na kiši - odavali su poštu njenoj tituli. A ovaj čovek čak se nije ni
potrudio da prinese usne njenoj rukavici.
 “Zadovoljstvo mi je, gospodine Dotri”, promrmljala je poželevši da je
obukla haljinu kojom bi ga naterala da se spusti na kolena. Dodatno ju je
iritiralo što je ova slika poslala još jedan talas vreline niz njene noge.
Naravno, njena kuma poče da sipa bujicu. “Nikada ne bih mogla da
postignem nijedno od čuda mile Indije, uveravam vas! Zaboga, kad smo
bile u kući vašeg oca...” I dalje pričajući, Adelejd je prišla kauču i rado
prihvatila osveženje. Indija je išla za njom posmatrajući kako gospodin
Dotri pokretom glave šalje batlera po čaj.
Dok je Adelejd govorila, jedva zastajkujući da udahne, na licu
gospodina Dotrija pojavio se blagi izraz dosade. Indija je obožavala svoju
kumu, premda je ponekad i sama bila ošamućena Adelejdinim brbljanjem,
ali to je ona mogla da oseća i nikom drugom nije bilo dozvoljeno da
ispolji ni najmanje naznake dosade u društvu njene kume. Pogledala je
gospodina Dotrija skupljenih očiju, čime mu je i bez reči rekla da je
njegov izraz uvredljiv.
Samo je podigao obrvu, bez i naznake stida.
Kad se batler vratio s poslužavnikom, Adelejd se uposlila nalivanjem
čaja - što je bio obred koji je ona izvanredno ozbiljno shvatala - pa je u
prostoriji konačno zavladala tišina.
“Dakle, ledi Zenobija”, rekao je Dotri, “moja maćeha uverava me da
ste veoma umešni u renoviranju kuća.”
Umešna? Elenor je nikad ne bi uvredila tako neodređenom pohvalom.
Očigledno je bilo da s ovim čovekom neće tako lako izaći na kraj kao što
je to činila s većinom klijenata.
Njena mana bila je njena lako zapaljiva priroda, pa je i sad poletela
varnica na ovu uvredu. “Obavestila me je da očajnički želite da renovirate
kuću na selu”, odgovorila je.
Adelejd, koja je sedela pored nje, namrštila se. Nije ništa toliko
prezirala kao neučtivost, a Indijin ton bio je blago neučtiv - kao i ton
gospodina Dotrija.
 Naslonio se na naslon stolice i nasmešio Indiji osmehom kakvim bi
tigar mogao da se nasmeši gazeli. “Tako je, to je taćno. Vidite, ne volim
da čekam. Lako me uhvati dosada.”
Verovatno nikad nije čekao - ni kočiju, ni ženu, ništa.
“Bilo mi je veoma milo čuti da nameravate da se oženite”, rekla je
Adelejd prekidajući napetu tišinu. “Mila Elenor poveriia nam je da ste
upoznali neodoljivu damu.”
Indija je pažljivo posmatrala Dotrija i videla je kako mu je na trenutak
u očima blesnula ironija. Ovom čoveku nijedna žena nije neodoljiva.
“Zaista sam bio te sreće da upoznam damu za koju se nadam da ću je
nazvati svojom”, složio se. “Ali, razume se, moram najpre da se postaram
da moja kuća obezbedi odgovarajuću udobnost takvom jednom blagu.”
Bio je nemoguće ohol. Zaslužio je da ga neko malo spusti na zemlju,
ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga što je snishodljivo Lalu nazvao
blagom.
Ali to nije bila njena dužnost, podsetila je sebe Indija. Ona je samo
morala da bude dovoljno učtiva da ispuni obećanje koje je dala Elenor.
Nagnula se i uputila mu prijatan osmeh, onaj kojim mu je poručivala da
joj se dopada i da smatra da je izvanredan. Muškarci su voleli taj osmeh.
Dotri je stegao usne, a sive oči su mu postale ledene. Naglo se
povukla. Dobro. To nije upalilo.
“Šta biste želeli da se uradi u Starberijskoj vili, gospodine Dotri?”
upitala je trudeći se da zvuči strogo poslovno.
“Želeo bih da za četrnaest dana kuća bude useljiva.”
“Pretpostavljam da je kuća u izvrsnom stanju? Četrnaest dana je veoma
kratak period.”
“Nemam pojma”, rekao je gospodin Dotri jednim gutljajem ispijajući
čaj.
 Namrštila se. “Kako to mislite?”
“Poslao sam čoveka da proveri je li strukturalno u dobrom stanju pre
nego što sam je kupio.”
Ona i Adelejd su se zagledale u njega.
Ponovo mu je licem prešao izraz iritacije. “To je kuća”, izjavio je. “Na
pravom mestu, s velikim posedom. Uverili su me da je kuća upravo ono
što bi mlada dama mogla poželeti - ili bi možda bolje bilo reći da je to
ono što joj je potrebno. Tu vi nastupate, ledi Zenobija.” Spustio je šolju.
“Uzgred, je li vam to stvarno ime? Zenobija?”
Indija je savršeno dobro znala da je ljudima njeno ime veoma neobično,
ali su to retko kad govorili. Za početak, bilo je zabeleženo u Debretovoj
knjizi plemstva. A nikoga ko je imao prilike da upozna njenog oca ovo
ime nije čudilo. Smatrala se srećnom što je nisu nazvali Mesečev Cvet.
“Jeste”, rekla je ravnim glasom i smesta se vratila na temu o kojoj su
razgovarali. “Da li vi zaista želite da mi kažete da ne znate u kakvom je
stanju kuća?”
Odgovorio joj je pogledom. Izgleda da nije bio čovek koji je voleo da
se ponavlja.
“Dragi moj gospodine”, povikala je Adelejd, “ne možete nipošto
očekivati da kuća bude useljiva za četrnaest dana. Prema onom što sam
čula, ona je poslednjih godina praktično služila kao bordel.”
“Ne vidim na koji način bi Džapove navike, ma koliko neobične bile,
mogle uticati na stanje Starberijske vile. Postoje bordeli otmeni koliko i
vojvodske palate.”
Indija ni najmanje nije sumnjala da je ovaj čovek video unutrašnjost
mnogih bordela. “Ledi Rejnsford je neizrecivo zahtevna žena”, rekla je.
“Ona smatra da je njeno ponašanje besprekorno i zahteva da se i drugi
tako ponašaju.”
Dotri je podigao obrvu. “Razumem. Poznajete li je dobro?”
 “Njene vrline su naširoko poznate”, rekla je Indija ne govoreći ništa
više. “Ukoliko želite da se oženite njenom ćerkom, vaš posed ne sme biti
povezan ni sa čim što bi moglo da nagovesti makar i izdaleka zao glas.
Čak i ako su zidovi i nameštaj u pristojnom stanju, biće gotovo nemoguće
postići odgovarajući utisak samo za četrnaest dana.”
“Utisak?” Izgledao je kao da će prasnuti u smeh.
Njegov izraz naterao je trnce ljutnje Indiji niz kičmu. “S obzirom na
vaše okolnosti”, rekla je, “vaša kuća ne samo da mora biti prijatna i lepa
već i besprekorno otmena.”
Izgledao je kao da se sprema da kaže nešto podsmešljivo, pa je dodala:
“Drugim rečima, gospodine Dotri, svaki i najsitniji detalj mora da aludira
na poreklo vašeg oca, ne na poreklo vaše majke.”
Na ove njene reči oči mu se zastrašujuće skupiše, a Adelejd je spustila
šolju uz glasan zveket. “Indija, mila, postoje načini da se izrazi mišljenje i
preklinjem te da pokažeš više poštovanja.” Ustala je obavijajući čipkasti
šal oko ramena. “Gospodine Dotri, da li biste bili ljubazni da me otpratite
do vašeg batlera ne bih li mogla da napuderišem nos?”
Indija je znala da se Adelejd nada da će odlaskom iz prostorije
okončati neprijatnu temu. Ali Dotri se vratio nakon što ju je ispratio,
prišao kauču, seo i rekao: “Čini li se to meni da pokušavate da mi
saopštite da je gospođica Rejnsford za mene nedodirljiva?” U glasu mu se
i dalje osećao nagoveštaj podsmeha, pa je nestalo i poslednjeg traga
vreline koji je Indija osetila kad ga je prvi put ugledala. Ovaj čovek je bio
zapanjujuće nadmen i sasvim odbojan.
“Mislim da nam se mišljenja u tom pogledu poklapaju, gospodine
Dotri.” Kako joj se od njega koža ježila, namerno mu je uputila
snishodljiv osmeh. “Napravili ste izvanredan izbor, ali vaša manjkavost u
društvenom pogledu znači da nećete tako lako osvojiti ruku ove dame i da
ćete se neminovno suočiti s izvesnim preprekama.”
Prekrstio je ruke preko grudi, koje su bile daleko šire nego što bi
trebalo. Mora da je imao preko devedeset kilograma i sve je to bio mišić.
“Bio bih vam zahvalan kad biste mi rekli koje su to, prema vašem
mišljenju, prednosti što ovu damu čine izvanrednim izborom”, rekao je.
“Podozrevam da nam se razlozi razlikuju.”
Dotri joj nije mogao jasnije pokazati da je provocira ne bi li video da li
je suviše snebivljiva da naglas kaže istinu.
“To i nije važno, zar ne?”, konstatovala je Indija odugovlačeći.
Što se Torna ticalo, on je počeo da preispituje svoje uverenje da su
dame dosadne. Ova je, činilo se, imala narav koja je mogla da se meri s
Vanderovom. A postajala je još lepša kad joj je rumenilo oblilo lice, a oči
joj zasvetlucale od ljutnje.
“Moglo bi se reći da sam se zaljubio na prvi pogled”, rekao je sasvim
neiskreno. “Upoznao sam gospođicu Rejnsford u Kenzingtonskim vrtovima
i toliko sam njome opčinjen da prosto ne mogu da zamislim da se oženim
bilo kojom drugom ženom. Ali to ne objašnjava zašto vi smatrate da je
ona tako izvanredan izbor.”
Podigla je obrvu otkrivajući da očigledno nije poverovala u njegovu
izjavu ljubavi. Ali je uspeo da je navede da mu odgovori na pitanje.
“Okolnosti vašeg rođenja predstavljaju očigledan i neizbežan izazov: ne
možete se oženiti ma kim. U isti mah, vaš otac je vojvoda, što znači da će
vašu decu - ako se dobro oženite - društvo u celini, izuzev pokoje
cepidlake, prihvatiti.”
“Drago mi je što je tako”, rekao je Torn suvo.
“Ne vidim zašto se pravite nevešti”, prasnula je.
“Znači da gospođica Rejnsford ima dovoljno dobro poreklo da zagladi
moju manjkavost da upotrebim vaš izraz? Ja sebe obično smatram za
kopile, ali znam da neke dame ne vole tu reč.”
Ledi Zenobija nije ni okom trepnula. Bila je obučena u belu lepršavu
haljinu u kojoj je izgledala vrlo mlado, ali mu je postajalo sve jasnije da
joj je, ma koliko godina imala, kičma bila čelična. Nije ni čudo što se
Elenor dopadala.
“Uverena sam da znate da je ledi Rejnsford bila kraljičina dvorska
dama. A ipak - njena ćerka nije ni najmanje nadmena. Nadajmo se da joj
vaša neuredna pojava neće... mnogo smetati.”
“Čini mi se da vama smeta”, rekao je Torn dozvoljavajući joj da vidi
da ga to zabavlja.
Dama je ovo odlučila da zanemari. “Lord Rejnsford nije imućan, a
vama veliki miraz nije potreban, tako da je u tom pogledu ovo savršena
prilika. Predlažem vam da se sastanemo za dva dana da procenimo stanje
Starberijske vile. Rekla bih da će za radove biti potrebno mesec do dva, u
zavisnosti od stanja vodovodnih cevi.”
Očigledno je bilo da se zanela. Oči je skupila, zbog čega je,
paradoksalno, izgledala još privlačnije. Bilo je teško ne pitati se kako sva
ta strast izgleda u postelji.
Kada je ledi Zenobija prvi put ušla u njegovu radnu sobu, Torn je
primetio njenu figuru i njene usne - nijedan živ muškarac ne bi mogao da
previdi te usne. Ali on je smatrao da je u pitanju površan razgovor s
nekom varalicom sa lažnom titulom koja će zahtevati mnogo novca za
ulepšavanje Starberijske vile.
Sada je, međutim, imao utisak da će se, ukoliko otvori Debretovu
knjigu plemstva, Zenobija u njoj pojaviti, i to verovatno upisana u zlatu.
Njegove ravnodušnosti je nestalo. Nešto u tim jarosnim plavim očima
izazivalo mu je erekciju. Veoma nedobrodošlu erekciju, jer se nije
potrudio da obuče kaput kad su dame najavljene.
Prokletstvo, postojao je razlog zašto muškarci nose kapute, a njegov je
svakog trenutka postajao sve veći. Hvala bogu pa sede. Mora da ovlada
svojim telom pre nego što se ledi Adelejd vrati i primora ga da ustane.
“Ovo je bila veoma prosvetljujuća procena, ledi Zenobija. I ja sam vam
zahvalan što odobravate moj izbor supruge.”
Oči joj ponovo blesnuše, a Torn u odgovor oseti pulsiranje u svom
polnom organu. Prokletstvo. “Ali, kako niste kadri da renovirate moju
kuću za četrnaest dana”, nastavio je, “primoran sam da preispitam svoju
odluku.”
“Ne.”
Podigao je obrvu. “Molim?”
“Rekla sam ne.”
“Čini se da me ne razumete. Uveren sam da mogu pronaći nekoga ko
će doterati kuću u naredne dve nedelje. Zahvalan sam vam na savetu, i
sasvim sigurno ću naložiti onome koga unajmim da ukloni sve tragove
razvrata na koje naiđe.” Nije mogao da se zaustavi. “Stolice na ljuljanje i
ogledalima pokrivene tavanice, na primer.”
Imao je snažan osećaj da bi većina mladih dama - u najmanju ruku -
izgledala ljubopitljivo na ovaj letimičan pogled na intiman svet erotskih
običaja. Ali ne i ledi Zenobija. Oči su joj ponovo planule, premda je
duboko udahnula, očigledno čineći odvažan napor da savlada svoju
plahovitost.
“Ne.”
“Ne?” Niko mu se nikada nije suprotstavljao. Svakako ne žena.
Pune usne stisnula je u tanku liniju i ustala. Dodavola. To je značilo da
i on mora da ustane. Njegov doka je i dalje pokušavao da mu probuši
pantalone, premda se upustio u dvoboj sa davolicom.
“Povlačim svoj zahtev da mi preuredite kuću”, rekao je. “Starberijskoj
vili samo je potrebno da bude dovoljno dobra da se u njoj može živeti;
nema potrebe da se preobražava u rezidenciju dostojnu vojvode.”
Na svu sreću, bila je suviše zaokupljena besnim gledanjem njegovog
lica. “Grešite, gospodine Dotri. Ako vaša kuća ne bude besprekorno
nameštena i ispunjena odgovarajućim osobljem, ledi Rejnsford neće
pristati na veridbu, ma koliko novca imali. Štaviše, kuća nije vaš jedini
izazov. Biće vam potrebno najmanje mesec dana da pronađete odeću
kojom ćete ubediti Letišinu majku da ste gospodin.”
Odmerila ga je pogledom, od kose do čizama. Sranje.
Ali činilo se da nije primetila ništa neobično - osim da nema kravatu i
kaput. “Trebalo bi da Starberijsku vilu posmatrate kao sliku koja će
prikriti ono što ste zapravo”, nastavila je očigledno odbacujući zamisao da
bi on svoj pravi društveni položaj mogao prikriti novim kaputom.
Čovek bi verovatno mogao da provede čitav život zadirkujući je samo
da bi zauzvrat dobio taj užareni pogled. Torn joj je uputio osmeh zbog
koga su - odgovorno su mu tvrdili - ženama klecala kolena i koji je
garantovano trebalo da je još više razbesni. “Recite mi, ledi Zenobija: ko
sam ja zapravo?”
Oči su joj zasvetlucale. “Da li vi to pokušavate da me zastrašite?”
“Nipošto. Samo pokušavam da doznam vaše mišljenje o ovome. Kako
nisam uspeo da vas otpustim - premda vas ja nisam nikad zvanično ni
zaposlio - mogao bih baš saznati i kakvo mišljenje o meni ima moj novi
radnik.”
Pogledala ga je s onoliko topline koliko je mogao očekivati i od divljeg
vepra. Tako je to bilo kod plemstva: svi su oni bili ljudožderi, prema
njegovom mišljenju. Osim njegovog oca. I Elenor. I još šačice drugih.
“Prvo - niste me vi unajmili, već Elenor. Drugo, vi ste vojvodino
kopile”, rekla je ledi Zenobija grubo, čime je, jednako grubo rečeno,
pokazala da ima petlju.
“Shvatate li da ste prva dama koja mi je u lice rekla da sam kopile?”
Pogledala ga je u oči. “Ta reč ima više značenja.” Činilo se da su se u
njenoj glavi najmanje dva odnosila na njega.
Torn se nasmešio. “Jesu li sve ćerke vojvoda nalik vama?”
“Ja sam markizova ćerka, ne vojvodina. I šta ste tačno time hteli da
kažete?”
Preko njenog ramena video je da Ifli pomaže ledi Adelejd da se ogrne
krznom. “Vi ste prva osoba koju sam unajmio što odbija da prihvati
otkaz.”
“Vaša maćeha mi je izuzetno draga. Obećala sam joj da ću vam
pomoći, i to ću i učiniti. Vaši roditelji s pravom strahuju hoćete li uspeti
da sklopite primeren i častan brak.”
Torn je stegnuo ramenima. Bio je prilično siguran da ni Elenor ni
Vilijers nisu marili kime će se oženiti. “Elenor mi je naložila da vas ne
pitam koliki je vaš honorar.”
“Nikada o tome ne razgovaram”, rekla je ledeno. “Moj advokat stupiće
u kontakt s vašim advokatom.”
“Bogami ste dama”, promrmljao je. Verovatno je videla ispupčenje na
njegovim pantalonama nemajući predstavu šta ono predstavlja.
“Dođi, mila”, zacvrkutala je ledi Adelejd s praga. “Moramo da
obavimo još nekoliko poseta.”
“Videćemo se s vama u Starberijskoj vili prekosutra”, rekla je ledi
Zenobija visoko podignute brade kao da je kraljica Elizabeta pred
parlamentom. “Rano ujutro, ako nemate ništa protiv, gospodine Dotri.”
Nagnula se bliže i spustila glas. “Rano ujutro u ovom slučaju znači
devet sati, gospodine Dotri. Oprostite mi na ovom razjašnjenju, ali
pretpostavljam da su vaše večeri prilično... zamorne.”
Videla je njegovu erekciju. A taj njen grleni glas naterao ga je da se
samo još dodatno ukruti.
“U međuvremenu bih vam savetovala”, nastavila je, “da se prepustite
iskusnim rukama gospodina Devulijea.”
“Zašto baš tog krojača?”, pitao je Torn razmišljajući sa zadovoljstvom
o brojnim kaputima koje mu je Devulije sašio tokom godina. Možda se i
ne oblači kao paun svakog dana, ali to ne znači da nema odgovarajuću
odeću.
“On izvanredno ume da prikrije nedostatke”, rekla je ledeno. I proklet
da je ako nije pogledala u njegove prepone.
Kako li je, dođavola, mislila da će njegova erekcija biti manje vidljiva?
I da li ona to misli da on hoda s njom unaokolo po čitav dan? Zapravo,
možda bi to i moglo da se desi - u njenoj blizini. Prekrštenim rukama
istakla je svoje zanosne grudi kao da su poklon koji bi svaki muškarac
preklinjao da primi.
Ifli je ispratio dame iz biblioteke, što je Tornu pružilo priliku da se divi
stražnjici ledi Zenobije pre nego što ju je sakrilo krzno. Uzdahnuo je i
pogledao svoje pantalone.
Kad su se ulazna vrata zatvorila, shvatio je značaj reči ledi Zenobije:
ona je njegovu erekciju nazvala nedostatkom. Nedostatkom? Nevoljni
smeh mu se oteo iz grla.
Nijedna žena - bila ona dama ili ne - nikada se nije žalila na njegovu
alatku. Ledi Zenobija nije je čak ni videla uživo.
Bilo je to ravno izazovu.
A on nikada u životu nije odbio izazov.
 Peto poglavlje

18. jun kasno ujutro

Hanoverski trg 40 London

„Žao mi je što vas prekidam, gospodine Dotri, ali stiglo je neko dete.“
Iflijev glas imao je kiseo prizvuk kao da je glumac klasičnog komada
primoran da predstavi burlesku. „posebnom isporukom“, dodao je batler.
Torn se borio sa dizajnom za gumenu traku koju je trebalo da što pre
proizvede njegova nova fabrika. Želeo je da bude dovoljno velika i snažna
da drži kovčeg na krovu kočije, premda nije imao predstavu da li je to
moguće.
Namršteno je pogledao batlera. „To je neka greška. Napolje.“
Mora da uradi nešto povodom elastičnosti te trake, kao i povodom
sklonosti gume da se topi na toploti.
„Uz njega je stiglo i pismo naslovljeno na vas“, odgovorio je Ifli
frknuvši. Bio je obdaren dugačkim tankim nosom zbog kog je izgledao
poput čistokrvnog engleskog hrta, a njegovo frktanje veoma vešto
prenosilo je i prekor i prezir.
Postojao je samo jedan razlog zašto bi mu se na pragu, nezvano,
pojavilo nepoznato dete. A ipak, to nikako nije moglo biti njegovo dete.
Žalostan primer njegovog oca naterao ga je da u tom pogledu bude
naročito oprezan. „Koliko je dete staro?“
 „Nisam rad da joj pogađam godine; moje poznavanje takvih činjenica je
zanemarljivo.“
Čovek je prema Tornovom mišljenju, patio od folie de grandeur.
Možda će ga prognati u Starberijsku vilu. „Gde je ona sad?“
„Frederik je zadužen za sve pošiljke“, rekao je Ifli pružajući mu pismo
na srebrnom poslužavniku. „Stoga je na vratima za dostave i čeka vaše
dalje instrukcije.“
Tornov pogled pade na neuredan rukopis na koverti i srce mu se steže,
a zatim zakuca brže. „Prokletstvo“, rekao je nežno. „Taj jebeni govnar.“
Sam pogled na kovertu izazvao mu je neprijatan osjećaj u stomaku, kao
onda kad je jeo onu ukiseljenu haringu zelene boje. Bio je suviše gladan
da bi ga njen neobičan ukus odbio.
„Dovedi dete“, rekao je.
Ifli je otišao, a Torn je primorao sebe da iznova pogleda rukopis. Ali
nije otvorio pismo, kao da će izbegavanje da ga pročita na neki način
izmeniti vest koju je znao da sadrži.
Vrata su se otvorila nekoliko trenutaka kasnije i batler je ponovo ušao,
ovog puta u pratnji lakeja Frederika, koji je nosio devojčicu od tri-četiri
godine. Ručicama je stezala Fredove revere toliko snažno da su joj članci
pobeleli. Lice joj je sakrivao umršeni oblak žućkaste kose, a noge su joj
izgledale žalosno tanušne.
Torn je duboko udahnuo i ustao od stola. “Pa... Kako se zoveš?”
Umesto odgovora, devojčica je ispustila prigušeni jecaj. Ovaj zvuk bio
je protkan strahom i Torna nešto steže u grudima. Nije mogao da podnese
da se deca plaše.
“Evo, otvori i pročitaj ga naglas”, rekao je batleru, a zatim je uzeo dete
iz lakejevog naručja. “Frede, možeš da se vratiš do ulaza. Hvala.”
Devojčica ga je na trenutak pogledala i on je video sive oči i mršavo
lice pre nego što je zagnjurila glavu u njegove grudi. Koščata leđa savila
su se pod njegovom rukom.
“Prokletstvo”, rekao je odlazeći do sofe. Dok je sedao, prekasno se
setio da ne bi trebalo da psuje pred decom. “Kako se zoveš?”
Nije mu odgovorila; osetio je, više nego čuo, kako joj jecaj potresa
telo. Ifli je pročistio grlo. “Da pozovem kućepaziteljku?”
“Samo mi pročitaj pismo”. Torn je obgrlio dete i privio ga čvrsto na
grudi. To je obično uspevalo da umiri njegove sestre onih prvih dana kad
ih je otac spasao i kad su se uplašene budile usred noći.
I njega su plašili ogromna kuća i neobični, ekscentrični vojvoda koji se
pojavio niotkuda da bi ga uzeo s ulice, sa još petoro dece, i priznao za
sina. Nakon toga ga je njegova milost pogledala s visine i objavila da mu
je ime Tobajas. Bilo je to ime koje nikad pre nije čuo i ono mu se i dalje
nije dopadalo.
Kad se ispostavilo da je Torn najstarije od kopiladi vojvode Vilijersa,
retko kad mu se desilo da sedne a da mu se oko vrata ne okači jedno ili
dvoje dece, pa su mu se smesta vratili sećanje i osećaj za sičušno telo u
naručju. Pomilovao je dete po leđima, podigao pogled i zatekao Iflija kako
zuri u njega otvorenih usta. “Pročitaj prokleto pismo, Ifli.”
Čuli su se drobljenje i lomljava voštanog pečata, i Ifli pročisti grlo:
“Zaista je reč o grešci, gospodine”, rekao je, a u glasu mu se osećalo
olakšanje. “Za razliku od onoga što piše na koverti, ovaj pozdrav ne
odnosi se na vas.”
Ali Torn je imao isti onaj upozoravajući osećaj koji ga je terao da
proda deonice kad bi sreo preterano vedrog vlasnika firme ili čoveka čiji
su zubi suviše sijali na svetlu sveća. “Naslovljeno je na Džubija”, rekao
je mireći se sa sudbinom.
Džubi je bilo njegovo ime pre spašavanja, ime tragača u blatu koji je
živeo na ulici i kopao po blatu Temze. Džubi je i bio i nije bio gospodin
Tobajas Dotri, nezakoniti sin vojvode od Vilijersa. I bio je i nije bio Torn
Dotri, izuzetno bogato kopile koje je posedovalo šest fabrika, dve kuće, a
odnedavno i posed na selu.
Sad je Torn s tugom spustio pogled na dete koje mu je skupljeno ležalo
u krilu. Verovatno je još jedan od njegovih drugara iz družine preminuo.
Sedmorica tragača u blatu crnčila su za Grindela - gramzivog, surovog
gospodara - kada je Vilijers pronašao Torna. Odveli su ga na seosko
imanje njegovog oca, a vojvoda je ostale dečake poslao u dobre porodice.
Grindel je dospeo u zatvor.
Ali, i pored toga, Filibert je te prve godine umro od trovanja krvi. Barti
se potukao, udario glavom o kaldrmu i nikad se nije probudio. Retls je
stradao naredne godine. Nakon toga ostala su ih samo još petorica,
uključujući i njega.
Postojala je snažna veza među njima, skovana u vatri borbe da se
prežive Grindelova okrutnost, opasnosti koje su vrebale u Temzi,
gladovanje i promrzline, koji su ih mučili više nego što je želeo da se
seća. A ipak je jedini dečak s kojim je postao iskren prijatelj bio Vil
Samers. Kao i Torn, Vil je bio nezakoniti sin nekog plemića, premda njega
otac nikad nije priznao.
Kad su bih momčići, Vil je imao kosu neobične žute boje nalik na
pačje paperje, koja bi se kostrešila na suncu nakon što bi drhteći izašli iz
Temze ruku punih pronađenog blaga kao što su srebrne kašike i ljudski
zubi - ili bilo čega što bi uspeli da pronađu ili, što je bilo još važnije, bilo
čega što je njihov gospodar mogao da proda. Vil je bio tvrdoglav, uporan
do granice ludila, i zaranjao je u najmutnije delove reke u potrazi za
srebrnim bleskom.
Ifli je opet pročistio grlo. “Stvarno je naslovljeno na Džubija i
potpisano je sa Vilijam Samers.” Rukopis je nečitak i jasno je da je pismo
bilo izloženo vodi. Počinje sa: Ako čitaš ovo, izgubio sam..., ali je ostatak
rečenice potpuno nečitak. Zatim sledi nešto o detetu. Majka joj je po svoj
prilici mrtva, zatim nešto o Americi.” Iskosio je pismo i skupio oči. “Čini
se da joj je majka preminula dok ju je rađala.”
 Vil je, nakon Torna, bio najobrazovaniji od družine: dobio je mesto na
Kraljevskom koledžu, a zatim se pridružio vojsci. Zato je Torna još više
iznenadilo što je njegova ćerka zabrinjavajuće mršava i očigledno prljava.
Oko nje se širio neobičan miris nalik vonju kese za duvan.
“Kako se zove?”, upitao je Torn.
“Bez ikakvog pominjanja imena kaže da sestra njegove supruge živi u
Virdžiniji, u Americi. Bar...” zaustavio se.
Torn mu se sumorno osmehnuo. “Dete je siroče, nije nezakonito, zbog
čega bi svi trebalo da kličemo bogu. Bio sam na venčanju, Ifli. Venčanje je
održano u Crkvi Svetog Andreja. Sa svim onim ceremonijalnim
budalaštinama. Ali pitao sam te koje je njeno ime, a ne ime njene tetke.”
Mršava detetova leđa se pogrbiše, poput ptice kad stavlja glavu pod
krilo. Slušala je, premda je odlučila da ne učestvuje u razgovoru.
Batler je ponovo skupljenih očiju pogledao pismo. “Ne vidim ime
nigde. Na osnovu onoga što ovde vidim, vi ste njen staratelj i možete da
pošaljete dete u Ameriku ako želite. Ovde se spominje neki srebrni
čajnik. Ili vrh srebrnog čajnika, što nema nikakvog smisla, zatim sledi ime
advokata. Sa žaljenjem vam moram reći da je ova poruka uvredljive
prirode. Samers Džubija naziva praznom kesom. Verujem da za sebe kaže
da je kô zemlja glup, ali je moguće da je Džubi predmet i ove pogrde. I to
je sav sadržaj poruke.”
Torn je klimnuo. “Pošalji poruku mom advokatu i zamoli ga da sazna
šta se desilo Vilu Samersu, pripadniku vojske smeštene u Meritonu. I
zamoli gospođu Stelu da dođe do mene.” Snažnije je zagrlio Vilovu ćerku
i nežno joj rekao na uvo: “Hoćeš li mi, molim te, reći kako se zoveš?”
Dete je briznulo u plač. Torn je uzdahnuo i ustao dižući je u naručje.
Podigao ju je malo više i krenuo za Iflijem u predsoblje. Frederik je stajao
pored vrata. “Koliko sam razumeo, ti si preuzeo ovu posebnu pošiljku,
Frede?”
“Jesam, gospodine.”
 “Da li je u isto vreme isporučen i kofer?”
“Nije, gospodine. A vozač se odvezao toliko brzo da nisam stigao ni da
ga pogledam.” Gospođa Stela banula je na vrata za poslugu, a za njom su
se vijorile trake s njene kape.
Njegova kućepaziteljka posedovala je neku težinu, prizemljenost, za
koju je bilo zaslužno nešto više od njenog stamenog tela. “Pa, ko je ovo?”
upitala je. “Vidim li ja to detence koje je potrebno okupati?”
Začuo se još jedan jecaj, i devojčica odmahnu glavom u divljem
odbijanju.
“A šta kažeš na činiju kaše?” Ponovo je zatresla glavom.
“Oduvek sam smatrao da kolač ume da popravi raspoloženje”, primetio
je Torn.
Gospođa Stela uzdahnula je teatralno. “Dobro, ako vi tako kažete,
gospodine. Biće kolač.” Pružila je ruke.
Ništa.
“Kolač”, ponovio je Torn. “Gospođa Stela je veoma dobra žena, a
kolača ima samo u njenom delu kuće.”
Bio je potreban jedan trenutak, ali devojčica je podigla glavu. “Mogu
da hodam.”
“Dobićeš kolač samo ako mi kažeš kako se zoveš?”
“Tata mi je dao ime Rouz”, rekla je, a glas joj je na trenutak zatreperio.
Torn ju je spustio i ona je otišla do gospode Stele. Na trenutak je
zastala i podigla pogled prema njoj. “Obično ne volim da me nose”,
izgovorila je sićušnim ali jasnim glasom.
Gospođa Stela se nasmešila i kazala: “Ja ti neću ni reč prigovoriti. Ni
ja ne bih volela da me nose.” Udaljile su se kroz vrata za poslugu, a Torn
ih je pratio pogledom i mrštio se. Vilova ćerka imala je veoma neobično
držanje. Kao da ima devedeset godina i pritom je vojvotkinja udovica.
 Proklet da je ako pošalje Rouz u Ameriku. Njegov otac zagubio je svu
svoju nezakonitu decu nakon što ih je predao na staranje beskrupuloznom
advokatu. Ne, ako tetka želi Rouz, moraće da dođe po nju u Englesku.
Ali Šta on, kog đavola, da radi sa devojčicom dok joj tetka ne stigne,
pod pretpostavkom da je uspe pronaći? Rouz ne može da živi u njegovoj
kući, ma koliko sićušna bila...
Ne.
Torn se vratio do stola i zagledao se u dizajn za gumenu traku. Ali
nikako nije mogao da prestane razmišljati o Rouz. Naposletku je shvatio
da bi najlakše rešenje bilo da je da svojoj maćehi, Elenor. Teško da bi bilo
važno hoće li društvo verovati da je vojvoda od Vilijersa napravio još
jedno kopile.
Zapravo, mogao bi i sam da je pita; imao je taman dovoljno vremena da
svrati do očeve kuće pre odlaska na večeru s Vanderom. Sa jahanja je
otišao pravo u radnu sobu, pa je zaudarao na štalu, zbog čega je otišao u
svoju sobu i pozvao zvonom ličnog slugu.
Sat vremena kasnije bio je okupan i oblačio je kaput otmen koliko i
svaki kaput vojvode od Vilijersa. Izbor kaputa nije imao nikakve veze s
načinom na koji je ledi Zenobija izvila usne kad ga je odmerila.
Sama pomisao na nju izazvala je još jedan iracionalan nalet požude.
Prokletstvo, žena je marki zova ćerka. Kad je odrastao, otac mu je rekao
da ne gleda žene iz viših društvenih slojeva. Jer mačka ipak nije mogla da
gleda kralja, niti je kopile moglo da gleda u markizovu ćerku.
Nije baš gledao u Zenobiju. Premda je ona gledala njega.
 Šesto poglavlje

Torn se nakon kupanja vratio u prizemlje, razmišljajući kako bi bilo bolje

da proveri da li se gospođa Stela snalazi i kaže Ifliju da pošalje po
policajca iz ulice Bou. Želeo je da neko istraži šta se desilo sa Vilom kao
i šta se dogodilo sa odećom Vilove ćerke.
Ispostavilo se da je njegova nova štićenica bila okupana, nahranjena i
smeštena u postelju u dečjoj sobi, prostoriji koju je do sada ignorisao.
„Uspela sam da joj pronađem crnu haljinicu koju nisam morala mnogo
prepravljati“, obavestila ga je gospođa Stela. „Uzela sam joj mere i
poručila odgovarajuću garderobu. Trebalo bi da bude isporučena u toku
nedelje. Moraćete da unajmite guvernatu što pre, gospodine Dotri. I
dadilju, razume se.“
„Hoćete li se vi postarati za dadilju, gospođo Stela? I recite službi da
bih želeo da obavim razgovor s guvernatama. Ne sutra, jer ću povesti
Rouz sa mnom u Starberijsku vilu, ali narednog dana. Gde je Ifli?“
Gospođa Stela je stegla usne. „gospodina Iflija detetov dolazak prilično
je uznemirio. Ne mogu vam reći gde se nalazi.“
Prokletstvo. Torn je imao osećaj da će služba za zapošljavanje posluge
morati da mu pronađe i batlera. „Zamolite Freda da mi ga pošalje u
biblioteku.“
I naravno, Ifli je pakovao kofere. „Sasvim sam dovoljno
kompromitovao moja načela“, izjavio je glasom koji je mogao da ukiseli
mleko. „Nakon što sam podrobno razmislio, gospodine Dotri, shvatio sam
da nije mnogo važno je li ono dete vaše ili tuđe. Skandal će vas oboje
pogoditi i sramota će se proširiti mnogo dalje od zidova ove kuće.“
Torn se odupro nagonu da zvizne uobraženog magarca pesnicom u
bradu.
Ifliju nije bio potreban odgovor. „Ja sam gospodine, čovek koji drži do
očuvanja razlika u društvenom položaju. Kompromitovao sam svoja
načela prihvativši ovaj položaj; i s nemalim stidom sam to sebi priznao.
Ali sad sam u potpunosti sagledao svoju sramotu.“ Sklopio je ruke
gledajući put nebesa s izrazom najveće patnje.
Torn je prestao da se nervira i počeo da se smeje. Nije mu se često
pružala prilika da potpuno besplatno uživa u privatnoj farsi u tako
intimnom okruženju.
Otpustio je Iflija i otrčao na sprat da obiđe Rouz. Kad je provirio na
vrata dečje sobe, otvorila je krupne oči oivičene dugačkim trepavicama.
Ali nije zbog toga izgledala lepo, ne sa tim sivim tonom kože i ravnim
obrvama što su joj se pružale iznad očiju pravo poput strele. Sela je kad
je ušao u sobu.
„Moram izaći večeras“, rekao je.
Rouzina donja usna je zadrhtala, ali nije rekla ništa i samo je položila
glavu na kolena.
“Za boga miloga”, rekao je osećajući žalac krivice. “Ne mogu da
povedeni dete u klub za gospodu.”
Suza je zasijala na svetlosti dok joj je tekla niz punački obraz.
“Prokletstvo” rekao je odustavši od namere da ne psuje u njenom
prisustvu. Seo je na njen krevet. “Zašto nemaš lutku? Kad sam bio dečak,
moje sestre su svuda za sobom vukle lutke.”
Rouz nije podigla glavu, pa joj je glas bio prigušen kolenima.
“Gospodin Pankras kaže da od lutke nema nikakve koristi. Kaže da se u
njih brzo uvuče prašina. Veruje da je sticanje obrazovanja, kao što je na
primer ovladavanje grčkim jezikom, mnogo korisniji način da se utroši
vreme.”
“Gospodin Pankras, ma ko on bio, zvuči kao pravi magarac”, rekao je
Torn. Pogledao je sat na polici kamina. “Hajdemo. Imamo taman dovoljno
vremena da ti pronađemo lutku pre nego što se prodavnice zatvore,”
Rouz se odmah uspravila, “Ali pokidale su mi se trake na desnoj
papučici, i gospođa Stela je rekla da ne mogu da izlazim napolje dok ne
dobijem nove cipele.”
I naravno, pored kreveta je stajao veoma pohaban par papučica, a na
jednoj se nalazilo samo pola trake. Torn joj je pomogao da siđe s kreveta i
obuje ih, i vezao je čvor umesto mašne oko Rouzinog tankog zglavka, što
je ona posmatrala očigledno neblagonaklono.
Uspravio se i ona ga je pogledala. Nije pružila ruke, ali činilo se da se
od njega očekuje da je podigne.
“Zar nisi izjavila da ne voliš da te nose?”
“Spremna sam da napravim izuzetak, s obzirom na to da nisam
propisno obuvena.”
Dete je zurilo u Torna kao da nema ničeg neobičnog u njenom govoru.
Podigao ju je u naručje i primetio: “Sad bar bolje mirišeš.” Spustio je
pogled i video kako se hladne sive oči skupljaju. “Kao i vi”, rekla je.
Torn se zagledao u nju. Da li je ona to? Jeste. “To nije bilo pristojno”
rekao joj je.
Skrenula je pogled prema uglu spavaće sobe, ali je bilo sasvim jasno
šta je želela da mu poruči: on se poneo nepristojno kad je spomenuo da
ranije u toku dana nije lepo mirisala.
“Izvinjavam se što sam spomenuo stanje u kom si se nalazila. Koliko
imaš godina?” upitao je iskreno radoznao.
Ponovo je usledila tišina, kao da razmatra da li da mu odgovori.
Naposletku je rekla:
 “Uskoro ću napuniti šest godina.”
“Gotovo šest! Mislio sam da su ti tri godine. Najviše četiri.” Ponovo
ga je pogledala. Nemo.
“Mom ocu ćeš se dopasti”, rekao je smešeći se. Blago je podigla nos i
nije se udostojila da odgovori.
“Prava si zagonetka”, rekao je Torn krenuvši prema stepeništu. “Zvučiš
kao da si imala guvernantu. Ali si premršava i nemaš odeću. Uopšteno
govoreći, malo je verovatno da je tako nešto moguće ako si imala
guvernantu. Naravno, uvek postoje izuzeci.”
“Nikada nisam imala guvernantu”, rekla je Rouz držeći se zapanjujuće
oholo. “Gospodin Pankras je bio moj učitelj.”
Stigli su do ulaza. Torn je uzeo kaput i Rouzin pohabani ogrtač od
Freda (jer je Ifli zauvek otišao), izneo Rouz napolje i spustio je u kočiju.
“Jesi li ikada upoznala svoju tetku?”, upitao ju je kad su krenuli. “Ne.
Kako vas je tata obavestio u pismu, ona živi u Americi.”
“Prema svim izveštajima, to je izvanredno mesto puno bizona.”
“Šta je to?”
“Životinja veća od vola, i mnogo čupavija.”
“Ne zanimaju me bizoni”, primetila je Rouz. “I ne bih volela da živim u
Americi. Tata kaže da je okean opasan i da je sestra moje majke
pritupasta torokuša.”
U tom trenutku Torn je shvatio da nikad neće dozvoliti Rouz ni da se
približi zemlji bizona. Niti će je predati Elenor, kao da je neželjeni komad
porcelana. Razmišljao je šta to menja u njegovom životu kad ga je pitala:
“Jeste li vi ikad putovali u Ameriku?”
“Nisam. Veoma se tečno izražavaš za šestogodišnje dete.”
“Tata kaže da mi je duša stara.”
“Budalaštine. Duša ti je veoma mlada i sasvim se slaže s tim tvojim
šuškanjem.”
Na ove njegove reči skupila je oči i malo rumenila pojavilo joj se na
obrazima. “Ne šuškam.”
“Šuškaš.” Bilo je prilično neprimetno - ali nadasve simpatično.
Podigla je oštar nosić. “Da sam i šuškala, gospodin Pankras bi me
odvikao od toga.”
“Zašto, dođavola, nisi imala guvernantu?” Vil je oduvek bio neobičan,
ali po svoj prilici su ga brak, i činjenica da je ostao udovac, učinili još
čudnijim.
“Tata je verovao da prisustvo žene doprinosi nepotrebnim
komplikacijama u domaćinstvu.”
“Nisi imala ni dadilju?”
Odmahnula je glavom. “Služavka mi je pomagala da se obučem.”
“Gde je Pankras? Ili da ti postavim isto to pitanje samo na drugi način -
zašto si stigla kao posebna pošiljka i zbog čega si prljava i mršava?”
“Moj otac je rekao da bi trebalo da me, ako me snađe muka, pošalju
vama.” Ponovo je ućutala.
“ Muka?” Torn se naslonio na sedište kočije. Bio je navikao na
pametnu decu. Dođavola, svih šest njegovih braće i sestara umelo je da
nadgovori većinu diplomaca s Oksforda. Ali lako je moguće da ih je Rouz
sve nadmašila. “Umeš li da čitaš?”
“Naravno. Čitam otkako sam rođena.” Podigao je obrvu, a ona se
ukočila.
“Gde je Pankras?”, ponovio je. “Zašto te nije sam doveo i zbog čega
nemaš ništa od odeće?”
“Nije mogao da me dovede. Morao je da prihvati prvi posao koji mu je
ponuđen u Jorkširu. Pošiljka je kretala iz pivnice do Londona i koštala je
mnogo manje nego putovanje poštanskom kočijom. A i prevoz kofera je
bio uračunat u cenu. Plašim se da tata nije imao mnogo novca kad je
umro; gospodin Pankras je rekao da je tata bio rasipnik.”
“Tvoj otac nije zarađivao dovoljno novca u vojsci da bi mogao da živi
raskošno”, rekao joj je Torn, odlučivši da pošalje jednog policajca za
Pankrasom i da ga, kad ga pronađu, pošalje brodom u Kinu, posebnom
pošiljkom. “Dakle, poslata si s pivom.”
Rouz je klimnula. “Putovanje je trajalo duže nego što je gospodin
Pankras mislio da će trajati”
“Šta se desilo s tvojom odećom?”
“Kad smo stigli do vaše kuće, vozač je brzo otišao i zaboravio je na
moj kofer. Bio je vezan ispod buradi. A vozač je bio veoma neljubazan i
nije želeo da ga spušta noću, pa sam morala da spavam u haljini.”
Još jednog policajca poslaće da pronađe Rouzin kofer. “Koliko je
putovanje trajalo?”
“Tri dana.”
Torn je osetio kako ga obuzima bes. “Tri dana? Gde si spavala?”
“Vozač mi je dozvoljavao da spavam u kolima”, objasnila je. “Nije to
bilo baš sasvim primereno, ali sam pomislila kako bi mi tata rekao da ne
zanovetam. Znate li da je, kad je bio mali, tata ponekad spavao napolju,
pod zvezdama?”
Ponekad? On i Vil proveli su dve godine spavajući na crkvenom
groblju, jer njihov zlobni gospodar nije želeo da ih pusti unutra osim ako
nije bila ciča zima. “Znam.”
“Nije zanovetao, pa nisam ni ja”, rekla je Rouz i opet podigla onaj svoj
nosić. “Ne volim da sam prljava i nisu mi se mnogo dopali insekti koji su
živeli u slami. Ali nisam se žalila.” Torn je klimnuo.
“I nisam plakala. Bar dok nisam”, dodala je, “stigla u vašu kuću, kad
sam podlegla iscrpljenosti.”
 “Podlegla si iscrpljenosti?” Torn je duboko udahnuo. “Kad si jutros
stigla, nisi reč progovarala. Znaš li da sam pomislio da možda i nisi kadra
da pričaš?”
Ovim joj je izmamio prvi osmeh.
“Previše pričam”, obavestila ga je. “To tata uvek kaže - uvek je
govorio.” Lice joj se zgrčilo i izgladilo toliko brzo da umalo da to nije
primetio. “Možda ćeš se osećati bolje ako se isplačeš.”
“Neću, jer bi ga to rastužilo, čak i na nebu.”
Torn se namrštio ne znajući kako da sve ovo razreši.
“A i nema potrebe da plačem. Nisam sama i ne moram da spavam pod
zvezdama. Imam vas u slučaju da me muka snađe. Imam sreće”, rekla je
junački. Ali joj je niz lice kliznula suza.
“Dođi”, rekao je pružajući ruku.
“Zašto?”
“Jer je ovo trenutak u kom te je snašla muka.”
Ostatak puta do prodavnice po imenu Nojeva barka Rouz je provela
šćućurena u njegovom naručju. Nakon nekog vremena Torn joj je pružio
maramicu.
Prodavnica je bila divno mesto, u njoj su se nalazile ne samo lutke već
i čamčići, kočije s pravim točkovima i čitava vojska olovnih vojnika.
Vlasnik prodavnice, gospodin Hamli, pogledao ih je i, po svoj prilici,
odmah shvatio da je Torn, premda je Rouz izgledala poput očerupane male
vrane, spreman da kupi šta god devojčica poželi. I zato je počeo da se
prema njoj ophodi kao prema princezi.
Dok je Hamli Rouz pokazivao najbolje lutke u čitavoj Engleskoj (kako
je to sam rekao), Torn je krenuo u obilazak radnje i pronašao drvene lopte
za kroket. Podigao je jednu, odmerio njenu težinu i prebacio je iz ruke u
ruku. Bilo bi zanimljivo pokušati napraviti gumenu loptu. Možda bi čak
mogao da je natera i da odskakuje...
Razmišljao je o tome kada je Rouz došla po njega. Pronašla je
savršenu lutku, s pravom kosom, blistavim plavim očima i pokretnim
zglobovima. “Zvaću je Antigona”, rekla mu je.
Tornu je ovo ime bilo neobično, ali šta on zna? Jasno se sećao da je
njegova sestra Fibi imala lutku koju je zvala Fergus.
Počeo je da se spušta sumrak kad je Rouz odabrala odgovarajuću
odeću za svoju novu lutku. Antigona je dobila jutarnju haljinu za posete,
baršunastu večernju haljinu i odeću za jahanje s vešto ušivenim
dugmićima što su se spuštali u dva reda s prednje strane. Dobila je i meki
vuneni ogrtač, gotovo iste zelene boje kao i Rouzin, spavaćicu i malu
gomilu donjeg veša u kojoj su se nalazile pletene čarape meke poput
paučine. A dobila je i kišobran.
“Želiš li možda da joj uzmeš haljinu za predstavljanje na dvoru?”
upitao je gospodin Hamli. Otvorio je posebnu kutiju postavljenu belom
svilom. U njoj se nalazila bela haljina i nekoliko nabranih podsukanja, kao
i obruči, koji bi Antigonu mnogo proširili. Haljina je bila ukrašena belom
čipkom i sićušnim biserima.
Rouz je zinula u čudu i prstom dotakla saten. Ali je odlučno
odmahnula glavom. “Bilo bi rasipnički posedovati haljinu koja se nosi
samo prilikom susreta s kraljicom.”
Torn je čučnuo i rekao: “Mila, tvoj otac te je poslao meni, jer imam
više novca nego što umem da potrošim. Misliš li da bi Antigona volela da
bude predstavljena na dvoru?”
Rouz je klimnula.
Nije više bilo suza na putu kući, a Rouz je srećno odskakutala da s
Antigonom upozna gospođu Stelu i sobaricu koja će obavljati dužnosti
dadilje dok Torn ne uspe da zaposli pravu dadilju.
Rouz je narednog jutra u kočiji s vrlo jasnim prkosom u glasu rekla:
“Antigona i ja bile bismo savršeno srećne da smo mogle dan da
provedemo sa Fredom. Ne dopada mi se selo.”
Zapravo, činilo se da Antigona Torna posmatra veoma drsko, ali on je
samo rekao: “Dok ti ne pronađemo guvernantu, ići ćeš sa mnom, a ja
moram da obiđem Starberijsku vilu.”
“Sasvim mi je neshvatljivo zašto moram da vas pratim. Deca bi trebalo
da se vide, ali ne i da se čuju, to svi znaju.” Rouz je skinula ogrtač lutki,
izvadila sićušno parče papira iz džepa i stavila ga Antigoni preko nogu.
“Šta to čita?” upitao je Torn.
“Antigona je počela da svakog dana po tri sata uči grčke glagole.
Vidite?” Okrenula je papir da Torn vidi reči ispisane toliko sitnim slovima
da je samo miš mogao da ih pročita.
“Ne vidim svrhu učenja grčkog”, rekao je Rouz. “Šta će joj?”
“Ni za šta. Starogrčki se više ne govori.”
Slegnuo je ramenima. “Zašto onda da traći vreme?”
Vratila je papir Antigoni na kolena i izvadila malu u kožu uvezanu
knjigu za sebe. “Nijedna od nas ne traći vreme. Radije bih da učim, pa
makar i nešto beskorisno, nego da ne radim ništa. Želite li da vas naučim
grčki? Gospodin Pankras mi je rekao da sva gospoda zna grčki.”
“Ja nisam gospodin.”
Odmerila ga je. “Vidim da niste”, primetila je. “Ali možda biste mogli
postati gospodin kad biste znali grčki.”
“Ne želim da postanem gospodin”, rekao joj je. Rouz je klimnula
glavom i vratila se svojoj knjizi.
A Torn je shvatio da zuri u dizajn za mašinu za rastezanje gume sa
osmehom na usnama.
 Sedmo poglavlje

Starberijska vila
Blizu Zapadnog Drejtona Midlseks

Kočija je obišla kružni pošljunčani prilaz i stala. Adelejd je zaspala negde

usput pa joj je Indija nežno dotakla koleno i rekla: “Stigle smo.“
Njena kuma otvorila je oči i odmah počela da sipa bujicu reči.
“Jazbina namorala!
Jesam li ti rekla da me je Džap zamolio za ples kad sam prvi put izašla
u društvo?
Moja majka odbila je u moje ime, razume se. Već ga je bio glas
razvratnika.“
Indija je uzela svoju torbicu. “Nadajmo se da na kući nisu suviše
očigledne posledice njegovog razvrata.“ Pogledala je kroz prozor dok je
čekala da im sluga otvori vrata. Već nekoliko milja pratila su kočiju
gospodina Dotrija, a on je sad izlazio iz kočije. Zaboravila je koliko je
visok. Opet nije nosio kaput a prsluk je samo naglašavao izvanrednu
širinu njegovih ramena. Tamna kosa padala mu je preko kragne, jer nije
nosio šešir. A nije imao ni kravatu.
Nadala se da je pozvao gospodina Devulijea jer ako ne počne bar
kaput da nosi. neće mu pomoći ni da obloži Starberijsku vilu suvim
zlatom, ledi Rejnsford nikad neće pristati da uda ćerku za čoveka koji se
oblači kao običan radnik.
 Dok je izlazila iz kočije, posmatrala je zaprepašćeno kako Dotri pruža
ruke i spušta na zemlju devojčicu.
“Da li je gospodin Dotri već bio oženjen?“ upitala je Indija Adelejd
tiho.
“Ne koliko ja znam“, rekla je Adelejd izlazeći iz kočije i dodala: “Bože
mili“, kada je pogledala prema njemu.
Dotri im se nije naklonio onako površno kao prilikom prvog susreta.
Ipak, nije to bio naklon dvoranina, već naklon ubice: pokret u kom je bila
sadržana izvesna oštrina.
“Ledi Adelejd i ledi Zenobija, dozvolite da vam predstavim moju
štićenicu gospođicu Rouz Samers.“
Dete je izvelo sasvim pristojan kniks. Ko li je, zaboga ta devojčica i
kad smo već kod toga, gde joj je guvernanta? Nije da gospodin Dotri nije
mogao da priušti guvernantu.
“Kako ste, gospođice Rouz?“, upitala je Adelejd sagnuvši se da joj se
nasmeši.
“Veoma dobro, hvala na pitanju”, odgovorila je izvanredno pribrano za
tako malo dete. “Čast mi je upoznati vas, ledi Adelejd.” Blago se
okrenula i ponovo se spustila u kniks. “I ledi Zenobija.”
Indija je susrela sive oči hladne poput jezerske vode i srce joj potonu.
Prepoznala je oči. Činilo se da je Vilijersov vanbračni sin krenuo očevim
stopama i počeo da pod svojim krovom podiže sopstvenu vanbračnu decu.
Ledi Rejnsford neće na ovo blagonaklono gledati.
Misli su joj se kovitlale, pa se okrenula da pogleda kuću. Starberijska
vila bila je lepa stara vlastelinska kuća sagrađena od cigle boje meda od
deteline, sa šest zabata, brojnim kamenim balkonima i staklenim
prozorima s izdeljenim prečkama. U nekom trenutku kuća je mogla da se
podiči raskošnim baštama, ali je visoka trava sada sezala do najnižih
prozorskih dasaka. Prilaz je zadržao kružni oblik, ali je šljunak bio
prošaran sitnim belim cvetovima koji su mestimično rasli po njemu.
“I u kući nema slugu?”, upitala je svakog trenutka sve zabrinutija.
“Čini se da nema. Upravnik imanja nije mi spominjao poslugu.” Dotri
je krenuo prema vratima, izvlačeći veliki gvozdeni ključ iz džepa, a dete
je trčkaralo pored njega da bi održalo korak s njim.
“Gospodine Dotri!”, rekla je Indija strogo.
On i Rouz se okrenuše u isti mah, i ona ugleda dva para očiju koja su
zurila u nju s identičnim izrazom nestrpljenja.
Indija na trenutak nije mogla da pronađe odgovarajuće reči. Je li
dovoljno budalast da pomisli da će ledi Rejnsford prihvatiti prisustvo
nezakonitog deteta u kući? Nikakav novac ne bi mogao da zabašuri taj
skandal. Ništa ne bi moglo da ga zataška.
Čak su i Vilijersa, pored najviše titule, izbegavali čistunci koji su
smatrali da kopilad ne bi trebalo da bude nametnuta društvu. A gospodin
Dotri, nije bilo potrebe naglašavati, nije bio vojvoda. Čak i ako bi ledi
Rejnsford i pristala na brak, njega i Lalu odbacili bi svi osim najbliže
porodice.
“Gospodine Dotri, verujem da bi trebalo da još jednom porazgovaramo
o vašim očekivanjima u vezi sa kućom i vašim gostima”, rekla je Indija
naposletku. Obeshrabrujuće je bilo što nije mogla da rastumači njegov
pogled.
“Elenor mi je rekla da ćete se vi za sve postarati. Ako ne možete,
voleo bih to odmah da znam.”
“Jeste li zaista kupili ovu kuću na neviđeno?”
“Da li vam je uvek potrebno sve ponavljati, ledi Zenobija?” Način na
koji je otegao njenu titulu učinio je ovaj komentar još iritantnijim. “Sasvim
sam siguran da sam vam to rekao pre dva dana.”
“Ali nisam znala da je posed tako zapušten”, rekla je pokušavajući da
odluči kako da reši veći problem.
 “Pretpostavljam da ćemo morati da unajmimo baštovana. Ili
desetoricu.”
“Uopšte nemate poslugu? Moram kompletnu poslugu da pronađem?”
Dotri je podigao slobodnu ruku i prošao njom kroz gustu kosu. Zasjala
je crnilom, poput unutrašnje strane gavranovog krila i otkrila beli pramen
identičan onom kakav je imao vojvoda. Kad je spustio ruku, kosa se
vratila na mesto i pramena je nestalo. “Kad bih imao poslugu, zašto biste
mi vi bili potrebni?”
Nije mu bila potrebna ona. Bili su mu potrebni upravnik imanja,
kućepaziteljka, batler. Sluge. Supruga. I trebalo je da se oženi pre
nekoliko godina, da bi Rouz imala odgovarajuću porodicu.
“Čini se da je došlo do nesporazuma”, rekla je Indija pokušavajući da
se obuzda da ne povisi glas. “Ja ne podižem domaćinstvo iz temelja. Ja
procenjujem slabe tačke osoblja, otpuštam neke ljude i upošljavam druge.
Moji ljudi renoviraće podove i zidove, ali uglavnom sređujemo jednu ili
dve sobe. Nisam imala predstavu da je kuća u potpunosti napuštena i da u
njoj uopšte nema posluge.”
Nestrpljenje koje je videla u njegovom pogledu sad se rasplamsalo.
“Nažalost, moj batler u Londonu pokazao se kao pravi seronja, pa sam ga
otpustio. Ne mogu ga poslati da vam pomogne.”
Indija planu. “Ne bi trebalo da psujete pred ćerkom!” prasnula je, a ova
opasna reč kliznula joj je sa usana pre nego što je stigla da razmisli o
onome što će reći.
U tišini koja je usledila začuo se poj neke ptice. Indija se napela, telo
joj se instinktivno pripremalo da potrči prema kočiji u odgovor na
ubistven pogled u Dotrijevim očima.
“Ćerka? Nije mi on otac”, rekla je Rouz u istom trenutku kada je Dotri
zarežao: “Rouz mi je štićenica.”
Prošao je jedan omamljen trenutak pre nego što je Adelejd zacvrkutala:
“O, gospodine Dotri, sećate li se kako ste greškom pomislili da je ledi
Zenobija moja pratilja? A ona je sad pogrešila pomislivši kako vam je
gospođica Rouz bliži rod, a ne samo štićenica. Takve greške se dešavaju!”
Indiji je srce toliko brzo tuklo da je osećala vrtoglavicu. Ma koliko se
trudila da ovlada sobom, njena narav uvek bi je savladala. “Izvinjavam se
zbog greške.”
“Mislim da bi gospodin Dotri bio veoma dobar otac”, rekla je
devojčica neočekivano. Ponovo je ugurala ručicu u njegovu.
Indija oseti kako joj lice smekšava. “Iskreno se izvinjavam, gospođice
Rouz. Nisam mislila... pa, pogrešno sam zaključila.”
“Nema potrebe da se izvinjavate”, rekla je dostojanstveno. “Gospodin
Dotri mnogo mi se dopada. Zapravo, naučiću ga grčki i kako da igra, pa
će mu to mnogo koristiti.”
Ukoliko je Indija stekla bilo kakvu prednost u odnosu na Dotrija, sad
ju je izgubila. Iznenada je bila uverena da će je Dotri, pokaže li i najmanju
slabost, zgnječiti poput dosadne muve za stolom. “Prava je to sreća”,
rekla je okrećući se prema njemu. “S radošću iščekujem rezultate ovog
pigmalionskog poduhvata.”
Čista jarost gorela je u dubinama Dotrijevih očiju. Sagnuo se da
podigne Rouz. “Bio bih počastvovan da si mi ćerka”, rekao joj je okrećući
se blago da bi njih dvoje imali malo privatnosti. “Ali znam da je Vil bio
srećan što ti je otac i voleo bih da on sad stoji ovde s tobom,”
Indija je duboko udahnula. Ponela se kao budala. Dotri je bio seronja,
da upotrebi njegov izraz. Ali, kako nije raspolagala nikakvim stvarnim
činjenicama, nije imala prava da naprečac donese ni taj niti bilo kakav
drugi zaključak, niti da, što je bilo daleko gore, dozvoli da joj se te reči
omaknu pred detetom.
Sad je lepo mogla da ode do svoje kočije i odveze se. Pretpostavljala
je da Rouz mora da je u Dotrijev život ušla u poslednjih nekoliko dana -
što je značilo da dete tek što je izgubilo oca. Kako je mogla da ne primeti
odeću deteta u žalosti? Pretpostavljala je da je i majku izgubila.
Iznenada se sklopiše delići. Evo zašto je Torn mislio da će mu Lala biti
savršena žena. I biće. Ona će biti izvanredna majka ovom siročetu. Lala je
bila upravo vrsta žene koja bi uzela dete pod zaštitu, pružila mu dom i
volela ga.
S obzirom na to, kako da Indija ne obavi svoj deo posla?
Renoviraće ovu kuću i ostaće u gostima na prijemu dovoljno dugo da
se uveri da je veridba glatko protekla. Učiniće to za Elenor i za Lalu. I
zato što je Rouz potrebna majka. I -ne sme se to zanemariti - zato što se
stidela sebe.
Dok se Dotri obraćao tiho svojoj štićenici, Indija je prišla bliže kući.
Na svu sreću, malter je bio u dobrom stanju. Činilo se da je jedan prozor
naprsao, ah to je bio prozor na jednoj od odaja za poslugu i ona se nadala
da nema velike štete od vlage. Travnjaci i bašte bili su zarasli, ali će ih
vojska baštovana vratiti u dovoljno civilizovano stanje za svega nedelju
dana, a do dana prijema biće oni sasvim lep prizor.
Počela je da sastavlja u glavi spisak svega što će upravljati njenim
životom u bliskoj budućnosti. Poslaće svog lakeja nazad u London da
dovede njeno osoblje. I poslaće pismo uredu za zapošljavanje posluge s
kojim je najviše volela da sarađuje i obavestiće ga da će joj biti potrebno
dvadeset, ili možda čak i trideset ljudi.
Stigla je do ugla kuće i skupljenih očiju gledala je niz brdo prema
nečemu što joj je ličilo na trošnu senicu kad je čula da joj se neko
približava. Okrenula se i videla Dotrija kako ide prema njoj. Rouz je iza
njega gurala lutku Adelejd u ruke.
Hodao je opuštenih ruku i nogu, što je - prema njenoj proceni -
govorilo da grčki neće imati nikakvog uticaja na njegov status. Nikad on
neće biti gospodin. Ali sumnjala je da će Lala za to mariti: bio je jedan od
najnaočitijih muškaraca koje je Indija videla.
“Ledi Zenobija”, rekao je kad je stao.
 Pre nekoliko trenutaka pomislila je kako mu je pogled nedokučiv, ali
sad nije tako mislila. I dalje je bio pun besa. “Gospodine Dotri,
izvinjavam se još jednom što sam pretpostavila da vam je Rouz ćerka”,
rekla je.
Stisnuo je usne. “Vaša greška...”
Prekinula ga je jednako odlučno kao što bi prekinula srditog batlera.
“Moja greška proistekla je iz činjenice da su vam oči zapanjujuće slične.”
“Ne vidim kako tako jedna uobičajena boja očiju može da vas navede
da počinite takvu grešku, ali to nije važno. Kao što kažete, vaš talenat leži
u sposobnosti da renovirate jednu do dve prostorije, a ja moram da
renoviram čitavu kuću i pronađem poslugu.”
“To su do sada bile granice mog iskustva”, izjavila je gledajući ga u
oči. “Međutim, ja ću renovirati ovu kuću i pronaći ću vam poslugu u
naredne tri sedmice da biste mogli prirediti prijem za Rejnsfordove, kao i
za vaše roditelje. Ostaću u Starberijskoj vili još jednu nedelju nakon toga
da se uverim da je došlo do veridbe i da joj se ledi Rejnsford nije snažno
protivila.”
U odgovor je dobila bujicu reči koje je imala prilike da čuje na ulici,
ali nikada neupućenih njoj.
Sačekala je da završi - baš kao što bi učinila da je imala posla s
gnevnim baderom. Naposletku je rekao: “Ne.”
“Bože”, rekla je Indija. “Mislila sam da ću morati da sačekam da
naučite grčki pre nego što se izrazite na engleskom.”
“Umem ja da se izrazim”, rekao je skupljenih očiju. “Čisto da ne bude
nesporazuma, ledi Zenobija, niste mi potrebni.”
Indija se iz petnih žila napela da ovlada sobom da bi joj glas ostao
smiren. “Ledi Rejnsford vam neće dozvoliti da se oženite Letišom bez
moje pomoći, naročito nakon što upozna Rouz. Neću ja biti jedina koja će
greškom pomisliti da vam je ona kćerka. Rouz će morati da ostane u
Londonu za vreme prijema.”
“Ne.”
Indija se namrštila. “Molim? Zašto?”
“Provela je tri dana u kolima za prevoz piva na putu do Londona.
Odbijam da dozvolim da se ponovo oseti izgubljeno ih zanemareno.
Ostaje sa mnom.”
Indija se zaledila, srce joj se pobunilo na pomisao da je devojčica
putovala na takav način. “Svašta je moglo da joj se desi!”
“Svestan sam toga.”
Duboko je udahnula. “Veoma sam potresena što čujem kako je vaša
štićenica putovala, ali osećam da mi je dužnost da vam kažem kako će
ledi Rejnsford možda i odlučiti da zažmuri na nesrećnu okolnost vašeg
rođenja, ali neće podržati vaš brak bude li gajila i najmanju sumnju da je
Rouz vaša. A ona će tu sumnju gajiti.”
“Moja štićenica ima plavu kosu” rekao je Dotri prekrštajući ruke.
“Moja je crna. Ni najmanje ne liči na mene.”
I protiv svoje volje, Indija je saosećala s njim. “U pitanju je njeno
držanje”, objasnila je.
“Mislim da bi pošteno bilo reći da vas dvoje svet posmatrate na isti
način.”
“A koji je to način?”
“Sa nevidljivog prestola.”
I dalje je bio besan, ali je bilo jasno da se jedva obuzdavao. “Ako tako
bude i ukoliko Letišina majka zabrani veridbu, ja ću suprugu potražiti na
drugom mestu. Kao što poslovica kaže, mnogo je ribe u moru.”
“Nemate vremena da tražite drugu ženu”, rekla je Indija jednako
otvoreno. “Morate se oženiti Letišom pre nego što ljudi shvate da vaša
štićenica liči na vas. Kad počnu da se šire glasine o Rouz, mislim da
nećete moći da pronađete ženu. Predlažem vam da zatražite posebnu
dozvolu.”
Torna je zahvatio snažan talas neverice. Je li on to ranije mislio da je
Zenobija đavolica? Nazivi koji su mu sad padali na pamet bili su daleko
grublji. “Da li ćete vi sa mnom poći i na medeni mesec?” upitao je. “Hoće
li mi biti dozvoljeno da legnem u postelju sa mojom suprugom bez
detaljnih uputstava?”
Proklet da je ako joj to nije izmamilo podrugljiv smešak kojim ga je
podsetila da smatra da nije obdaren u intimnim zonama. “Prirodno, od srca
vam želim da uspete”, rekla je slatko.
Dok je otvarao usta da kaže koju sočnu reč, zbog čega bi se kasnije
verovatno pokajao, doskakutala je Rouz i ugurala ruku u njegovu.
“Hoćemo li sad pogledati kuću, gospodine Dotri?”
Voleo bi da može uveriti đavolicu u kojoj će meri biti uspešan. Ali je
stegao zube i ponovo izvadio ključ koji su mu dali njegovi pravnici.
“Da li je ovde iko živeo otkako je lord Džap preminuo?” Ledi Zenobija
išla je ispred njega zvučeći hladno kao da vazduh među njima pre
nekoliko trenutaka nije prštao od vreline.
“Nije”, rekao je Torn, primetivši da je sukob s njom, sasvim
neverovatno, naterao njegov ponos da oživi - a on je prokleti kaput
ostavio u kočiji. Ponovo. “Kupio sam kuću sa svime što se u njoj nalazi.
Nadajmo se da je nameštaj potrebno samo dobro očistiti od prašine.”
“Prošlo je dobrih šest meseci”, rekla je ledi Adelejd vedro dotrčavši da
im se pridruži.
Hrastova vrata bila su velika i teška, i visila su na neumoljivim
šarkama. Torn je morao da ih pogura ramenom da bi se uz škripu i nalet
prašnjavog ustajalog vazduha otvorila. Ušli su u kuću dok je svetlost kroz
vrata obasjavala predvorje.
Trenutak kasnije Torn je podigao štićenicu i krenuo napolje pokrivajući
joj rukom oči.
 Osmo poglavlje

Erl od Džapa ukrasio je statuama predvorje kuće.

Nagih ljudi.
U polnom činu.
Nikada pre nije videla polno opštenje (ako je upotrebila pravi izraz - ili
se to kaže fraza?) ali je znala dovoljno da bude sigurna kako ove statue
prikazuje varijacije čina koji je čula da opisuju. Odmah pored vrata, na
primer, nalazile su se dve žene i jedan muškarac toliko isprepletenih nagih
tela da je bilo teško videti kome je pripadao koji deo. Štaviše, stajali su,
umesto da leže, i nigde se nije mogao videti krevet.
“Izvanredno?“ rekla je Adelejd hladeći se. “Gotovo da mi je žao što mi
majka nije dozvolila da igram sa Džapom. Čovek mora da se zapita, da li
je poručio da mu se ove statue naprave no osnovu stvarnog iskustva.“
Obišla je vodoravno položenu statuu koja je prikazivala dvoje ljudi
isklosanih iz jednog bloka mermera.
“Muškarci ne izgledaju kao Englezi“, rekla je Indija osećajući se
pomalo gordo zbog činjenice da je uspela da im primeti crte lica.
“Verovatno su Grci“, rekla je Adelejd. Pogledala je bronzanu statuu.
Znaš mislim da postoji šansa da je ova figura Čelinijevo delo?“
Indija nije imala predstavu koje Čelini. I da li je figura i dalje
odgovarajuća reč za statuu kad ona prikazuje više od jedne osobe. Ili je
pravilnije reći kompozicija?
Stala je pored Adelejd, koja je zurila u leđa nekog nagog muškarca.
Noge su mu bile neobično maljave. I imao je rep.
Indija je nabrala nos. “Da li bi to trebalo da je muškarac?“
“Nemoj da si takva čistunka, mila“, rekla je Adelejd. “Nema ničeg
goreg od engleske dame koja ne ceni umetnost naročito izvanrednu
bronzanu statuu iz šesnaestog veka. Kopita i rep govore nam da je u
pitanju satir.“
“Šta je satir?“
“Biće iz grčke mitologije koje je delom čovek, a delom jarac.
Guvernanta mi nije mnogo govorila o satirima, jer su svi bez izuzetka
nevaljali.“ Iz tašne je izvadila danski monokl sagnula se i pogledala
osnovu. “Ovo mi liči na Čelinijev znak.“
Čovek-jarac imao je lepa leđa, mišićava, kakva je, verovala je Indija,
malo Engleza imalo. I premda verovatno nije trebalo da pogleda, zadnjica
mu je bila veoma lepo oblikovana. Zaobljena, moglo bi se reći. I
mišićava.
“Benvenuto Čelini je jedan od najpoznatijih renesansnih vajara Italije”,
rekla je Adelejd. “Moj suprug potrošio je silan novac na srebrni
poslužavnik na kom je prikazan Neptun. Nag, naravno, pa nismo mogli da
ga koristimo čak ni kad bi nam prijatelji došli u posetu.” Uzdahnula je.
Pokojni lord Svift bio je sklon ekstravagantnim odlukama. Na
Adelejdinu sreću, preminuo je pre nego što je stigao da proćerda čitav
posed.
Satir nije bio sam. Grlio je gospu, jednom rukom obavijao joj je struk,
a drugu je izvijenu podigao u vazduh iznad njihovih glava.
Ljubili su se.
Njegova ljubavnica nije nosila ništa više odeće od njega.
“Hvala nebesima što te majka nije kruto vaspitala, jer bi najverovatnije
sad izgubila svest”, prokomentarisala je Adelejd posmatrajući pobliže
način na koji su se dve prilike privijale jedna uz drugu.
 Istina je da je Indijina majka više volela da igra naga na mesečini
umesto da je podučava damskom ponašanju. U svakom slučaju, skulptura
je u njoj izazivala groznicu, a ne nesvesticu.
“Mislim da je satir zapravo dobri Bahus”, nastavila je njena kuma.
“Vidiš li lozu oko njegove glave? Ili je Bahusov sledbenik, jer mi se čini
da bog nije imao kopita.”
Indiju je više zanimala činjenica što s prednje strane nije mogla da vidi
ništa ispod njegovih grudi: satir i njegova voljena spajali su se ispod
struka.
Adelejd je otišla da pogleda nagu ženu koja se naslanjala na
iznenađujuće veliku pticu. “Ovo su verovatno Leda i labud. Misliš li da je
gospodin Dotri znao da ove statue idu uz kuću?”
“Nisam imao predstavu.” Sunčeva svetlost na trenutak se pomutila
kada je Dotri stao na vrata. “Nipošto ne bih poveo Rouz sa sobom.
Predao sam je kočijašu na staranje, ali ne mogu se dugo zadržati.”
Adelejd je počela da čavrlja s njim o Čeliniju, a Indija je uzela parče
papira i olovku, i počela da sastavlja spisak statua da bi joj lakše bilo da
ignoriše budalastu snažnu čežnju koju je satirov poljubac probudio.
Bilo je to smešno. Besmisleno.
A onaj razgovor napolju s Dotrijem nije joj pomogao. Nikad nije videla
da se muškarac razmeće erekcijom kao on - ponovo. Adelejd se postarala
da Indija prepozna znake muške seksualne uzbuđenosti, ako ni zbog čega
drugog, a onda zbog toga da je nijedan muškarac ne bi mogao dovesti u
neprijatan položaj.
Ali nije znala da su muškarci stalno pohotljivi. I verovatno su dugačke
kapute i nosili samo zato da bi prikrili tu činjenicu. Pomisao na Dotrijeve
pantalone proletela joj je mislima; zadrhtala je i potisnula ovu sliku.
Ukupno je u predvorju bilo deset statua. Sačekala je da Adelejd
napravi pauzu u svom predavanju o renesansnim skulpturama, a zatim je
upitala: “Želite li da zadržite ove figure, gospodine Dotri?”
Stajao je pred Ledom, koja je imala veoma velike grudi i izgledala
veselo, kao da baš silno voli labudove. “Možda ću zadržati ovu”,
promrmljao je. Ali je zatim pogledao Indiju iskosa. Pokušavao je da je
šokira kao što to čine dečaci kad spuštaju pantalone.
“Izgleda poput seoske krčmarice”, rekla je nezainteresovano. “Onaj
satir daleko mi je zanimljiviji.”
Dotri se okrenuo i zagledao se u bronzanu statuu. Indija ju je iznova
pogledala. Satirova ruka bila je savijena iznad njegove ljubavnice u gestu
koji je u isti mah bio i strastven i zaštitnički. Nevoljno je osetila još jedan
nalet vreline.
“Da su oboje žene, zadržao bih je”, rekao je Dotri sa zlobnim
osmehom.
Ponovo je pokušavao da je isprovocira i natera je da se postidi, ali ona
je odbila da mu pruži to zadovoljstvo. “Da ih odložimo u ambar, pa vi
nekom drugom prilikom odlučite o njihovoj sudbini?”
Adelejd se okrenula mršteći se. “Mila, nije valjda da želiš reći kako
ćeš pokušati da središ ovu kuću. Indija nikad nije učinila ništa slično
ovome”, rekla je Dotriju pokazujući rukom kuću. “Njene usluge više su
nalik na obavljanje dužnosti supruge. Privremene supruge.”
Šire se osmehnuo.
“Naravno, bez intimnosti!”, povikala je Adelejd.
Indija je zakolutala očima. “Gospodine Dotri, uveravam vas da me
klijenti ne doživljavaju kao suprugu, niti privremenu niti ma kakvu
drugu.”
“Zapravo, verovatno zato stalno padaju na kolena pred tobom i mašu
prstenom”, rekla je njena kuma.
“Krvavo ću platiti suprugu”, rekao je Dotri raspoloženo. “Ne čini mi se
naročito neobično što ću najpre krvavo morati da platim i privremenu
suprugu. Moj advokat kaže da je vaš honorar veći od većine miraza.”
“To je istina”, rekla je Adelejd klimajući glavom. “Od trenutka kad je
mila Indija rešila da na formalan način pomaže ljudima, zaključila je da će
ljudi na njene usluge morati da gledaju kao na ekstravaganciju, jer joj u
protivnom neće ukazati dužno poštovanje.”
Indija je odlučila da ignoriše ovo beskorisno prepucavanje. Otvorila je
prva vrata s leve strane i ušla u veliki salon. Moljcima izjedene zavese od
damasta pale su na pod, a svega nekoliko komada rasklimanog nameštaja
nalazilo se naspram zidova.
“Prokleto razočaravajuće”, rekao je Dotri ušavši za njom u prostoriju.
“Nema ovde ničega naročito skandaloznog.”
Indija se okrenula ukrug. Kauč i sve fotelje moraće pravo na smetlište,
zajedno s generacijama miševa koji su se nakotili u njima. Ali sto za
pisanje bilo je potrebno samo dobro ispolirati, pa da opet zablista u
punom sjaju.
“Delovi ove prostorije prosto su božanstveni”, rekla je Adelejd
gurkajući parčiće oplate koji su se iskrivili na zidu.
“Nažalost, neću moći da završim obilazak kuće, jer me Rouz čeka.
Ledi Zenobija, možete li proceniti na osnovu stanja ove prostorije hoćete li
moći da ovu kuću pretvorite u pozadinu koja će sakriti moje pravo lice?”
upitao je Dotri.
“Mogu da preuredim kuću, ali ne i vas”, odgovorila je Indija.
Njegov odgovor naterao je Adelejd da nabere čelo: “Dragi moj
gospodine Dotri, moraćete da pazite kako se izražavate. Letišinoj majci to
se neće dopasti.”
“Možda bi trebalo da odložite one časove grčkog”, rekla je Indija
trudeći se da zvuči iskreno. “Dok ne naučite engleski dovoljno dobro da
se pravilno izražavate.”
“Pretpostavljam da vi nikada ne psujete”, rekao je Dotri, a u glasu mu
se jasno osetila provokacija.
Polako je učila da ga čita: bila mu je zabavna. Ali nisu ga zabavljali
njeni duhoviti odgovori i dosetke.
“Gospodin Dotri možda i nije imao sve prednosti kakve bi čovek
mogao poželeti”, rekla je Adelejd iskreno, “ali to ne znači da nije pravi
gospodin. Zaboga, pa neka od najgospodstvenije gospode izdigla se ni iz
čega. Eto vam mog batlera za primer.”
Dotri je bio zastrašujuće naočit kad se smešio; u jednom obrazu bi mu
se pojavila jamica. Ko bi pomislio da bi tako jedan neprijatan čovek imao
jamicu?
Ništa ne primećujući, Adelejd je nastavila da čavrlja o svom batleru i
njegovim izvanrednim manirima. Nikad nije zalud zazivao ime gospodnje.
“Bar ga ja nikada nisam čula, i ne mogu ni da ga zamislim da to čini.”
Indija je, pošto ga je ona odabrala, bila u to sasvim sigurna.
“Plašim se da je za mene suviše kasno da naučim tu lekciju”, rekao je
Dotri. “ A sad ćemo morati da skratimo ovaj pregled poseda, jer je Rouz
dovoljno dugo vremena provela u društvu mog kočijaša. Ledi Zenobija,
verujem da bi ledi Adelejd više volela da vi ne preuzmete na sebe da
radite na Starberijskoj vili.”
“Žao mi je, Adelejd, ali već sam pristala” rekla je Indija dodavši, “i
neću doživeti neuspeh.” Ovu rečenicu je oštro odsekla. Neuspeh je
doživela samo u slučaju kad je morala da drži sina, i naslednika, lorda
Meninga na odstojanju nožem za otvaranje pošte, što je značilo da je
napustila kuću pre nego što je stigla da zameni kuvara.
“Ali gde ćeš boraviti?”, pobunila se Adelejd. “Ne možeš boraviti ovde.
Naši koferi i sobarice trebalo bi da stignu za sat ili dva... hoćemo li
spavati na travi?”
“Iznajmiću vam svima sobe u Rogu i jelenu u Tonbridžu”, rekao je
Dotri. “To je pristojno mesto.”
 “Odlično”, rekla je Indija.
Adelejd je uzdahnula. “Plašim se da je moje kumče naviklo da bude po
njenom”, rekla je Dotriju.
“Možda bi i Rouz i njena dadilja mogle da odsednu u Rogu i jelenu za
vreme prijema u kući?”, upitala je Indija i dalje se boreći s pitanjem
Tornove štićenice.
“Nipošto”, rekao je. “Želim da mi je u svakom trenutku u blizini.”
“Postoje li na posedu neke druge građevine?”
“Udovička kuća i kuća čuvara kapije.”
“Mogla bih da renoviram i udovičku kuću” rekla je Indija. “Bila bi vam
blizu; mogli biste je svakog dana posećivati. Ali ne bi bila na oku ledi
Rejnsford, bar dok njeno gospodstvo ne pristane na veridbu.”
“Nameravate li vi ikada da se udate?” upitao je Dotri.
“Molim?” upitala je Indija zbunjeno.
“Naravno da će se udati”, povikala je Adelejd sablažnjeno. “Indija ima
više prosaca nego što može da izbroji.”
“Neverovatno”, promrmljao je. “Čudima nikad kraja. Uvek me
iznenađuje šta su sve muškarci spremni da istrpe.”
“Kako je to neobično”, rekla je Indija medeno. “I ja se sama čudim
muškarcima. Glupost je toliko česta pojava da mi se čini da je svojstvena
vašem polu.”
“Mili moji, svađate se poput dece koju srećom nikada nisam imala”,
rekla je Adelejd. “Indija, predlažem da se povučemo u krčmu i raspravimo
o primerenosti prihvatanja tako jednog velikog posla.”
Indija je trebalo da izađe za Adelejd, ali nije se pomerila. “Moraćete
biti prijatniji kada se oženite Letišom”, rekla je Dotriju. Nešto u njegovim
očima reklo joj je da on u ovom trenutku nije mislio na svoju verenicu.
“Ona će svenuti budete li joj se na takav način obraćali. Suviše je dobra
duša da bi podnosila vaš sarkazam.”
“Ali upravo sam je zato i odabrao”, rekao je Dotri, krenuvši prema njoj
lakim korakom. “Ne iz neke smešne želje da se upišem u plemstvo. Da
sam želeo da se oženim nekom ženom samo radi njene titule, ne bih
odabrao Letišu.”
“Bićete srećni ako prihvati vašu ponudu”, rekla je Indija. “Čak i ona
zaslužuje...”
“ Čak i ona? Želite li vi to da nagovestite nešto u vezi sa neporočnošću
moje buduće supruge?”
Namršteno ga je pogledala. “Nipošto! Imate prljave misli.”
“Uvek. Šta ste pod tim mislili?”
Indija je oklevala. Zapanjila se kad je videla da se opet osmehuje i
gleda je pravo u oči.
“Ako se spremate da mi kažete da je Letiša praznoglavica, to već
znam.”
“Ah”, rekla je Indija oprezno.
“Gospođica Rejnsford ima tako zanosan osmeh da je slađa od meda.
Lepa je i, kao i svaki punokrvni muškarac, ja, recimo to tako, jedva čekam
da je odvedem u postelju. Ona nikad neće pokušati da me promeni.
Svakog jutra dočekaće me sa osmehom, ponuditi mi sve što poželim i
učiniće to rado jer joj je takva priroda.”
Indija je osetila nešto što nikad nije sanjala da će iskusiti: ljubomoru na
Letišu Rejnsford. Nijedan muškarac nikad ne bi Indiju opisao kao slađu
od meda.
“Zašto bih mario što ne zna grčki?” nastavio je Dotri. “Ili što ne ume da
množi? To umem i sam da radim.”
Indija se ponovo pribrala. “U poslednjih deset godina boravila sam u
brojnim domovima. Videla sam mnoge muževe koji svoje supruge
smatraju za budale. S vremenom su svi oni, u svojoj oholosti, iscedili do
poslednje kapi tu slast koju su nekad voleli.”
“Oni su budale” rekao je Dotri ravnim glasom. “Žena je investicija, kao
i svaka druga, a ja se o onome što mi pripada staram. Tetošiću Letišu i,
iskreno, nikad se njoj ne bih obratio ovako kako se obraćam vama, jer se
vama obraćam onako kako bih se obratio muškarcu.”
Jarost obuze Indiju. “Letiša neće biti vaše vlasništvo”, procedila je
kroza zube. “Biće vaša supruga. Vaš životni saputnik. A za vašu
informaciju, ja nisam muškarac.”
“Zaista? Meni se čini da ste general u ženskoj odeći.”
To je prevršilo meru. Lala je bila slatka kao med, a ona je bila general.
Reči koje su proletele Indijinim mislima nisu bile nimalo pristojne.
“Poslaću vam poruku u kuću u Londonu s imenima trgovaca i zanatlija
koji bi vam mogli pomoći”, rekla je kruto.
Dotri je odmahnuo glavom. “Želim vas.”
“Ne možete me imati. A sad ću se, ako biste bili ljubazni da mi se
sklonite s puta, pridružiti mojoj kumi.”
“Obećali ste da ćete ovu kuću učiniti primerenom za život, da bi Letiši
i njenoj porodici moglo biti udobno.”
“Ne možete dobiti sve što želite.”
“Plašite se”, rekao je zadirkujući je.
“Nemam čega da se plašim.” Spustila je ruku na njegove grudi i
gurnula ga. “Želela bih da se sklonite.”
“Plašite li se neuspeha? Ne možete podneti da mi budete privremena
supruga na tri nedelje?”
Indiji se nije dopalo kako su mu sive oči potamnele, poput neba u
sumrak. Ponovio je: “Plašite li se da ćete doživeti neuspeh?”
“Naravno da se ne plašim. Pomerite se, ili ću pozvati pomoć. Moj
kočijaš je veoma krupan.”
“Ako to učinite, naći ćemo se u veoma sramnoj situaciji”, rekao je
spustivši glas. “Čini se da je ledi Adelejd zaboravila da nas je ostavila
bez nadzora. Možete li da nas zamislite trajno vezane jedno za drugo?”
“Ne mogu”, rekla je Indija. “A sad, poslednji put, hoćete li mi dozvoliti
da izađem iz prostorije?”
“Možda se i ne plašite posla, ali nečega se plašite”, rekao je ne
uzmičući ni za korak. Naslonio se na zid, spustivši ruku pored njenog
levog uveta, i još više joj se približio.
Indija je mogla da ga namiriše, divlji, drvenast miris nalik na sapun i
vetar.
“Stoga zaključujem da se plašite mene”, rekao je.
“Ne plašim vas se”, rekla je Indija trudeći se da joj glas ne zadrhti.
“Ali verujem da bi Letiša mogla pronaći bolju priliku od muškarca koji je
smatra praznoglavom i koji želi da prema njoj bude dobar samo zato što ju
je kupio!”
Na ove njene reči zabacio je glavu i zaurlao od smeha. “Vi ste
romantik! Ispod sve te drskosti i razmetljivosti, vi ste romantik!”
Indija je skupila šaku u pesnicu i udarila ga u rame što je snažnije
mogla. Nije se trgao pod njenim udarcem, ali se za korak povukao i dalje
se smejući. Okrenula se i nešto tiho promrmljala.
Uhvatio ju je za ruku. “Šta ste rekli, Indija?”
Okrenula se i besno ga prostrelila pogledom. “Pustite me!”
“Ne dok mi ne kažete šta ste rekli.” Ponovo se pojavila ona jamica.
“Rekla sam da ste kopile”, rekla mu je otvoreno.
“U pravu ste.” Čovek je bio prokleto privlačan kad se smejao. Sive oči
bi mu postale tople. A toplina je bila opasna, jer je od nje i Indiji bilo
toplo.
 Otrgla se iz njegovog stiska.
“Ako ne pristanete da renovirate Starberijsku vilu”, povikao je za njom
kad je bila na pola puta do ulaznih vrata, “obavestiću Elenor da ste me
nazvali kopiletom i da ste pobegli zbog okolnosti mog rođenja.”
Indija se zaledila, zatim se polako okrenula. “To nije bilo ono što sam
mislila, i vi to znate!” Vojvoda Vilijers i njegova žena su bili veoma
zaštitnički nastrojeni prema njegovoj nezakonitoj deci. Elenor bi joj možda
i oprostila; Vilijers ne bi. A oni su joj se dopadali. Dopadali su joj se
oboje.
“Ali tako ste rekli. Saterao sam vas u ćošak. Ako mislite da se to mom
ocu ne bi dopalo... u pravu ste. Ne samo da mu se ne bi dopalo - uništio
bi vam reputaciju a da se i ne zamisli nad tim,”
“Ne biste to uradili!”
“O, da, bih. Želim Letišu za ženu. Ne želim da traćim vreme tražeći
drugu. Njena majka čvrsto je rešila da obezbedi svojoj ćerki posed na
selu, zato je moram pozvati ovamo pre nego što procuri vest o Rouzinom
postojanju, kao što ste me i sami malopre upozorili. I više nego jasno ste
mi stavili do znanja da mi je potreban vaš ukus - jeste li ono rekli da je
besprekoran? I da ne može bilo koji trgovac obaviti ovaj posao.”
“Ucenjujete me. Vi ste pokvareno...”
Presekao ju je. “Štaviše, moraćete da renovirate i udovičku kuću. To
nije bila loša zamisao. Rouz može da boravi u udovičkoj kući za vreme
prijema da Rejnsfordovi ne bi naprečac došli do istog zaključka kao i vi u
vezi s njenim rođenjem.”
“Neće im se dopasti njeno postojanje kad god da je upoznaju.”
“Verujem da ću prihvatiti vašu zamisao u vezi s posebnom dozvolom
za venčanje. Mogu da upoznaju Rouz kad im postanem zet.”
Indija nije znala šta da misli. “Dobro”, rekla je popuštajući. Ne bi
mogla da podnese da Elenor pomisli da je toliko ohola da ne može da
podnese da radi za Torna zbog okolnosti njegovog rođenja. “Pomoći ću
vam.”
“Ostaćete i u gostima”, rekao je, a glas mu je bio dubok i gladak pošto
je dobio sve što je hteo. “Pozvao sam jednog prijatelja koji će se
verovatno zaljubiti u vas preko ušiju. Potreban vam je muž, a on je
slobodan.”
“Nije mi potrebna vaša pomoć da pronađem muža!”
“To je jedino pošteno”, rekao je skrušenim glasom, ali su mu oči
poigravale.
Indija je toliko snažno zarila nokte u dlanove da je ostavila trag na
koži. “Želim neograničen budžet. Moraću da unajmim polovinu Londona
da bih ovo brzo obavila.”
“Slobodno. Postoje tri vrste nas bogatih kopilana: bogati, veoma bogati
i još bogatiji. Ja spadam u ove poslednje.”
“Imate li nekih posebnih zahteva u vezi s uređenjem kuće?”
Slegnuo je ramenima. “Volim sve boje osim crvene. Moj otac voli
raskoš, pa bi jedna gostinska soba trebalo da bude nameštena kao
kraljevska palata, ako je to moguće.
Otarasite se ovih nagih statua, ukoliko ne želite da zadržite satira za
sebe. Tužno je pomisliti da ste tolike godine proveli na ovom svetu, a da
nikad niste videli muško dupe.”
“Ako mi još jednom kažete tako nešto, otići ću i neću se vratiti”, rekla
je Indija.
Na trenutak je nastupila tišina, a zatim se ponovo nasmešio. Razdražilo
ju je kad mu je u glasu osetila izvesnu dozu divljenja. “Muda”, rekao je,
“imate ih.”
“Nisam general!” rekla je, a zatim nastavila, zaboravivši na obzir od
besa: “A kako znate da nikad nisam videla muško dupe?”
 “Ako jeste, onda u vama postoje neslućene dubine, ledi Zenobija”,
rekao je očigledno se zabavljajući.
“Ledi Adelejd i ja dočekaćemo vas za tačno nedelju dana”, rekla je
ignorišući provokaciju. “Do tada ću znati pune razmere posla koji bi
valjalo obaviti,”
“Dobro. Još jedna sitnica”, rekao je. “Ne želim da u Letišinoj sobi
postoji krevet; spavaće sa mnom.”
“Da ne stavim krevet?” upitala je Indija začuđeno. “Naravno da ću
staviti krevet u spavaću sobu vaše supruge. Šta ako ne želi da spava s
vama?”
“Spavaćemo zajedno.” Ponovo je prekrstio ruke.
“Vaša supruga...”
“Znam. Zaslužuje mnogo bolje nego što sam ja.”
“ Od mene”, prasnula je Indija.
“Molim?”
“Ne kaže se nego što sam ja; trebalo bi da se kaže zaslužuje mnogo
boljeg od mene.”
Prasnuo je u smeh, pa je Indija nastavila da govori: “Privatnost je pravo
svake dame, ma koliko je njen suprug smatrao za svoje vlasništvo i tako
se prema njoj i ponašao.”
“Čini se da mislite da Letiša neće želeti da spava sa mnom”, rekao je
meko. “Bože, Indija. Vi imate tako sumoran pogled na brak; morate bar
glumiti optimizam nakon što prihvatite ruku nekog muškarca.”
Okrenula se na peti i odmarširala iz sobe praćena dubokim muškim
kikotanjem. “Video sam da mrdate usnama” povikao je. “Zar niste rekli
ledi Adelejd da nikad ne psujete? Ili ste to govorili o njenom batleru?”
Indijinom glavom proletale su neke prilično sočne reči.
“Tri nedelje ledi Zenobija biće mi žena”, rekao je Dotri i dalje se
smejući kad ju je sustigao. “Ne mogu da zamislim bolju uvertiru za život s
Letišom.”
 Deveto poglavlje

20. jun 1799.

Krčma Rog i jelen

Nakon što je sunce narednog jutra izašlo, Indija je izvukla Adelejd iz

postelje i odvukla je u Starberijsku vilu.
“Zašto moramo biti ovde tako rano”, upitala je Adelejd zevajući. “Ne
žurim da ponovo vidim Džapova vajarska umetnička dela.”
“Imam mnogo posla: ne smem da traćim vreme.” Indija je prošla kroz
predvorje osećajući kako u njoj raste uzbuđenje.
Adelejd je išla za njom. “Statue izgledaju baš odbojno na dnevnom
svetlu, zar ne?”
Jedna ptica - ili čitavo jato - očigledno je boravila na glavama
mermernih figura i na drugim delovima njihove anatomije: sve skulpture
bile su raskošno izbrazdane belom bojom. Indija nije marila. Njen prvi
korak bio je da zabeleži namještaj po prostorijama. Nakon toga će se
pozabaviti čišćenjem, uz pomoć svake sobarice koju uspe da pronađe u
selu i okolini.
Adelejd je uplovila na vrata, zlovoljno podižući suknje da se ne vuku
po prašini. Volela je da ide sa Indijom od kuće do kuće, ponajviše zato što
joj je to pružalo priliku da na duže vreme poseti stare poznanike. Indija je
volela izazov, ali je Adelejd volela društvo.
 “Nisam ovde u opasnosti da dovedem u pitanje moj dobar glas”, rekla
je Indija. “Do podneva danas biću okružena radnicima, od baštovana do
služavki.”
“To je sasvim istinito”, rekla je Adelejd gurajući prstom u rukavici
jednu od statua. “Mislim da je ovo kopija. Ovo je gips, a ne mermer.”
“Zašto se ne vratiš u krčmu? Možeš mi kočijom poslati moju služavku
i provesti ostatak dana opuštajući se u prelepom salonu i čitajući knjigu.”
“Ne mogu te ostaviti samu!”
“Mari će stići začas, Adelejd. A kako je Dotri iznajmio čitavu krčmu,
tvoje prisustvo će krčmaru i njegovoj ženi pružiti priliku da nešto rade.”
“Pa...”
“Insistiram”, rekla je Indija odlučno vodeći Adelejd nazad kroz vrata
do kočije. “Vidimo se večeras na večeri, najdraža. Biću ti silno zahvalna
ako zamoliš krčmara da mi pošalje lagan ručak.”
Kad je Adelejd otišla, Indija se vratila unutra uživajući u praznini kuće
prepune odjeka. Osetila je kako je preplavljuje talas uzbuđenja.
Nameštanje ovakve jedne velike kuće od nule i pronalazak posluge za nju
biće savršen poslednji poduhvat u njenoj karijeri.
Daće Starberijskoj vili dostojanstvo i tradiciju uravnotežene lepotom i
udobnošću. Zanimljivo je bilo što nameštaj koji je zatekla u kući nije
ispunio njena očekivanja i nije bio u skladu sa Džapovom neslavnom
reputacijom. U jednoj od spavaćih soba nalazile su se neke nesrećne
tapete od damasta, ali više je to bilo pitanje ukusa nego nemorala. I
ukoliko je Džap obavio svoju postelju napadnim crvenim somotom, onda
je ta tkanina davno ukradena iz kuće.
Uzela je parče hartije. Na jednu stranu staće svi predmeti u kući, a na
drugu će zapisati ideje u vezi sa zidovima i nameštajem. U narednih sat
vremena otvorila je sve fioke u kuhinji, nabrala nos kad je došla do
toaleta i pregledala ostavu, samo da bi pronašla prazne police obložene
filcom na mestu gde je trebalo da bude srebrnina.
Kad su stigle tri žene iz sela, obećala im je da će im isplatiti dnevnicu
za polovinu veću od uobičajene. Njena služavka, Mari, pojavila se i
izjavila da će i ona rado pomoći. Počele su da snose nameštaj u prizemlje,
a neke komade čak su bacale kroz prozore uz pomoć Adelejdinih slugu.

Dragi gospodine Dotri,

Šaljem vam spisak upotrebljivog nameštaja koji sam zatekla u kući.
Najvažnija je izvanredno lepa komoda sa sedefnim intarzijama labudova na
pločama od egzotičnog drveta. Nosi znak umetnika Žan Anrija Riznera,
koji je bio jedan od najistaknutijih francuskih stolara.
Kao što čete videti, spisak je kratak, jer je, nažalost, većina
nameštaja oštećena ili ukradena. U narednoj nedelji kupiću mnogo novih
komada i tražiću da se svi računi šalju vama. Takođe ću unajmiti radnike za
krečenje zidova i postavljanje tapeta. Iskreno vaša,

Ledi Zenobija Indija Sent Kler

Draga Ledi Zenobija,

Drago mi je što čujem da niste propali kroz trošne podne daske i
slomili vrat. Labudovi, pa još labudova... šta ste uradili sa Ledom? Ne
mogu reći da baš volim labudove. }este li znali da mužjaci mogu da ugrizu
toliko snažno da slome detetu ruku?”

Torn
 Dragi gospodine Dotri,
Šaljem vam ovu poruku po slugi koji mi je dostavio vašu. Imali smo
sreće i otkrili smo da su podrumi u odličnom stanju. Imate sasvim lepu zbirku
sortnih vina, u koju spada i porto smešten u burad pre dvadeset godina.
Kada vam pronađemo batlera, moraćemo da popunimo praznine u zbirci, ali
naravno - talogu novim bocama neće stići da se slegne do datuma prijema.
Takođe ćete se obradovati kad čujete da nema labudova u reci koja
se graniči s vašim baštama. Ledu sam smestila na tavan; poprsje te veličine
moglo bi nasmrt da preplaši neku nesmotrenu sobaricu.
Iskreno vaša,

Ledi Zenobija Indija Sent Kler

Draga ledi Zenobija,

Govorim u ime svih muškaraca u kući kada kažem da je Ledino
poprsje bilo njena najveća draž.

Torn

“Nema odgovora”, rekla je Indija slugi koji je čitav dan jahao tamo-
amo iz Londona. Prema svim pravilima, trebalo bi da tako jednu sramnu
poruku baci u vatru.
Ali ona ju je smotala i spustila u džep.
 Deseto poglavlje

22. jun 1799.

Portmanski trg 76, London
Dom lorda i ledi Rejnsford i njegove ćerke Letiše

Gospođica Letiša Rejnsford, porodici i prijateljima poznatija kao Lala,

nalazila se u kandžama čiste, nepatvorene panike. Gospodin Dotri uskoro
će stići na čaj. Njena majka već je pretrpela tri napada tog jutra, a Lali se
činilo da je i sama na ivici svog prvog napada.
On dolazi. Gospodin Dotri. Sin vojvode Vilijersa. Njen prosac. Jasno
joj je stavio do znanja kakve su mu namere, iako je ovo bilo prvi put da
im dolazi u posetu. Upoznala ga je pre mesec dana u Kenzingtonskim
vrtovima, i Dotri joj je jasno stavio do znanja da namerava da joj se
udvara, nakon čega je zatražio da porazgovara s njenim ocem.
Istinski je cenila bistrinu njegovih misli i njegovu odlučnost, jer je ona
sama uvek bila zbunjena kad bi se ljudi upustili u pametne razgovore.
Društvene razgovore.
Mrzela je društvo.
“Lalo!” Okrenula se i videla majku kako stoji na vratima salona, steže
maramicu i izgleda kao otelotvorenje požrtvovnosti. “Da li nameravaš to
da nosiš?”
“Da, nosiću ovu haljinu”, odgovorila je Lala stežući čvrsto ruke iza
leđa da njena majka ne bi videla da drhte. “Plašim se da sad nemam više
vremena da se presvučem, mama. Gospodin Dotri samo što nije stigao.”
“Pretpostavljam da je to najbolje što umeš”, rekla je ledi Rejnsford
odmeravajući Laline kukove. “Mora da mu ne smeta mnogo tvoja figura,
kad je prihvatio poziv za čaj.”
“Stekla sam utisak da mu moja figura nije mrska”, rekla je Lala
pribranije. Tetka joj je rekla da je proglašena za najlepšu debitantkinju
sezone, ali njena majka nikada nije o tome rekla ni reč: bila je opsednuta
preterano raskošnim Lalinim kukovima. “Moja figura nije grozna, mama.”
Odakle je ovo ispalo? Nikad se nije protivila majci.
Na njeno iznenađenje ledi Rejnsford nije odgovorila ljutito. Ušla je u
sobu, sela i rekla: “Taj čovek je kopile. Prosjak ne bira.”
Lala je progutala knedlu i rekla: “Mama, gospodin Dotri nije prosjak -
on je izuzetno bogat.”
“Kćeri! Dama nikad ne govori o novcu na tako neposredan i vulgaran
način.” Njena majka dotakla je rukom čelo teatralno, poput lošeg glumca
u jeftinom pozorišnom komadu.
Lala je smatrala da, s obzirom na to da su dame kao što je njena majka
silno uživale u trošenju novca, ovaj predmet ne može zakonom da se
zabrani. “Džulija je od prijateljice čula da je nedavno kupio posed na selu,
jer namerava da se oženi.”
Njena majka se ispravila. “Koji posed?”
“Starberijsku vilu.”
Ledi Rejnsford je opet pala na sofu, a čelo joj se toliko nabralo da je
moglo da joj, da je ovo primetila u ogledalu, izazove drhtavicu. “To je
posed erla od Džapa - pre nego što se ta loza ugasila, razume se. Dotri ga
je verovatno kupio budzašto.”
“Za dvadeset hiljada funti”, rekla je Lala izgovorivši prvu veliku laž u
svom životu. Izmislila je najvišu sumu koju je mogla da zamisli.
 “Pa, pretpostavljam da je novac protivteža njegovom poreklu”, rekla je
njena majka ne pokazavši nikakvu reakciju na ovu sumu, premda je Lala
znala da mora da je impresionirana. “Sedi, molim te. Načisto ćeš me
izludeti tim svojim vrzmanjem unaokolo. Moraš imati na umu, mila moja,
da je bolje stražnjicu sakriti nego je držati na otvorenom.”
“Znam da ti je mrsko da razgovaraš o novcu, mama, ali takođe znam da
je otac napet zbog nedostatka sredstava i da bi bio veoma rad da ne mora
da plaća još jednu sezonu.”
“O, tvoj otac”, rekla je ledi Rejnsford oborivši glavu poput lale koju
niko dugo vremena nije zalio. “Ima li dana da taj čovek ne zanoveta zbog
ovoga ili onoga? Neprestanim žalopojkama mi je i narušio zdravlje.”
“Gospodin Dotri neće mariti što nemam miraz”, rekla je Lala otvoreno.
“I verovatno će platiti ocu veliku sumu ako se venčamo.”
“Veruj mi, lord Rejnsford bi na tu temu mogao da priča bez kraja i
konca”, povikala je njena majka. “Čini se da nijedno od vas dvoje ne
razume kakva bi sramota bilo udati ćerku za kopile.”
“Bolje da se udam za gospodina Dotrija nego da se uopšte ne udam.”
Lalu su čitave sezone opsedali prosci, ali je njen otac sve odbio. Znala je i
zašto: odlučio je da je njena lepota vredna ogromnog namirenja. Ukratko,
niko mu nije ponudio dovoljno veliku sumu da otplati dugove.
“Samo da si manje jela, bio bi sasvim drugačiji ishod ove sezone!”,
rekla je njena majka pomalo vrištavim glasom. “Zaboga, sedela si pored
lorda Brodija, naslednika vojvode od Pindara, za vreme svih šest jela.
Mogla si biti vojvotkinja!”
Lala nije smatrala da je za njen neuspeh kod lorda Brodija kriva njena
figura. Bilo je to zato što je glupa. Nije mogla da prati razgovor u kom su
dovitljivi izrazi leteli tamo-amo poput teniskih loptica. Njegova milost
izgledala je nakon prvog jela kao da mu je dosadno.
“Otac ne može da plati još jednu sezonu”, rekla je vraćajući se na
jedino što bi moglo da utiče na njenu majku. “Stoga se, ako se ne udam za
gospodina Dotrija, možda nikada neću udati.”
“Nema potrebe da izigravaš mučenicu”, rekla je njena majka, stežući
maramicu toliko snažno da je pretila opasnost da je iskida na komade.
“Ponašaš se kao da želiš da dobijem novi nervni napad. Uverena sam da
svi želimo da se udaš, pa makar i...”
Batler je otvorio vrata i najavio: “Gospodin Dotri.”
Lala je odlično znala da je glas njene majke mogao da se čuje u
predvorju, čak i kroz vrata. Kad god bi iz salona čula taj kreštavi ton, na
prstima bi se popela na sprat.
Ali gospodin Dotri je ušao u prostoriju opušteno kao što lav ulazi u
svoju jazbinu, pomislila je Lala, iznenada se - i sasvim neočekivano -
okrenuvši metafori. Samo što su oči lava zlataste i gladne, a oči gospodina
Dotrija bile su boje neba po vetrovitom i kišnom danu: hladne, bez i
najmanje naznake osećanja. Neuredna crna kosa bila je malo duža nego
što je moda nalagala, ali opet, koliko je ona znala, on nije imao nikakve
veze s društvom, pa zašto da onda prati modu? A ipak je primetila da mu
je kaput i pantalone sašio pravi majstor. Njena majka nikada mu ne bi
oprostila drugorazrednog krojača.
“Veliko mi je zadovoljstvo što vas ponovo vidim, gospodine Dotri”,
rekla je Lala, rizikujući da mu otkrije svoju zadnjicu ustavši iz fotelje.
“Majko, dozvoli da ti predstavim gospodina Dotrija?”
Dok se Dotri klanjao, Lala je shvatila da je njena majka odreagovala na
muževnost koja je prianjala uz njega poput druge kože. Nije više grčevito
stezala maramicu, već je počela da maše njome otkrivajući svoju krhku
stranu.
Gospodin Dotri nije bio muškarac kakvog bi Lala odabrala za muža;
bio je suviše grub i muževan, s neumoljivim pogledom i takvim držanjem
da se činilo da vazduh oko njega blago vibrira. Ali to nije bilo važno.
Kao što je njena majka rekla, prosjaci ne mogu da biraju.
 Dok je pripremala i posluživala čaj, Lala je rekla sebi da neće sedeti
kao klada i ćutati kao zalivena. Biće duhovita. Uvežbavala je neke
dosetke i zamolila je služavku da joj naglas pročita Morning post. Ako
razgovor zapne, namerava da kaže - bistro: “Nije li divno što su tako brzo
ugušili one jezive pobune u Kraljevskoj ratnoj mornarici?”
Na svu sreću, nije morala da to izgovori odmah, jer se njena majka
raspitivala za milu vojvotkinju, Dotrijevu maćehu, premda je Lala dobro
znala da je njena majka vojvotkinju od Vilijersa, u najboljem slučaju,
poznavala samo iz viđenja.
Dotri je očigledno bio svestan da se njena majka nije kretala u tako
visokim krugovima. U isti mah, činilo se da ne mari što ona polaže pravo
na ovo poznanstvo. Uprkos nervozi, osmeh joj se pojavio u uglu usana. A
Dotri joj je uzvratio osmeh - samo očima, ali je ona to ipak videla.
“Vojvotkinja je bliska prijateljica gospođe Vorzli, zar ne?”, govorila je
njena majka.
“Gospođa Vorzli je tako živahna za trpezom. Uvek vodi svaki
razgovor.”
Dotri nije odgovorio, a nije ni Lala. Odavno je naučila da odgovori nisu
obavezni u razgovoru s njenom majkom.
“Ne bih umela da govorim kao ona i neprestano da pričam o državnim
poslovima i pitanjima kulture. Ima u tome nečeg neuglađenog, slažete li
se, gospodine Dotri?”
“Smatram gospodu Vorzli veoma zanimljivom sagovornicom.”
“Muškarci je takvom smatraju, zar ne?”, uzviknula je ledi Rejnsford.
“Odnosno, ume da razgovara sa svakim muškarcem kao da ga obožava.”
“A svakoj ženi se obraća kao da je prezire”, rekao je gospodin Dotri.
“Pretpostavljam da sam ja u toj podeli imao sreće. Ali ja ovde dolazim s
drugim namerama, ledi Rejnsford. Vaša mi je ćerka rekla da imate
izvanredan ukus.”
 Lala nikad tako nešto nije rekla, ali je prepoznala majstora na delu i
nasmešila se kao da je zaista tako nešto rekla.
“Nedavno sam kupio seoski posed, Starberijsku vilu.”
“Ćuli smo”, rekla je Lalina majka dodavši, neoprostivo vulgarno, “za
nekih dvadeset hiljada funti.” Bilo je to karakteristično za njenu majku:
korila je Lalu što spominje novac, ali je smatrala da je njen društveni
položaj toliko bezbedan da može reći sve što poželi.
Gospodin Dotri očigledno nije voleo da raspravlja o svojim
finansijama. Ali, kad ga je Lala molećivo pogledala, nije izgovorio ukor
koji je njena majka zaslužila. Već je rekao: “Ta glasina je netačna. Suma
je bila gotovo dvostruko veća - posed je prilično veliki.”
Njegov izraz je po svoj prilici podsetio ledi Rejnsford koliko se drsko
ponela; maramica je počela da leprša oko njenog lica, a ona da viri preko
nje.
“U svakom slučaju”, nastavio je gospodin Dotri, “bio bih vam veoma
zahvalan na savetu u vezi sa renoviranjem poseda, ledi Rejnsford.
Nameravam da priredim malo okupljanje samo tim povodom.”
“Naša porodica je veoma besposlena”, odgovorila je Lalina majka i
dalje se skrivajući i provirujući iza maramice. “Ipak, društvene obaveze
primoravaju nas da trčimo tamo-amo gotovo sve vreme. Kad ćete prirediti
prijem, gospodine Dotri?”
“Za tri nedelje, ako vam je po volji.”
“Pogledaću moj kalendar.” Izgledala je kao da poklanja šiling skitnici.
Lala je bez teškoća tumačila njegov pogled. Smatrao je njenu majku
groznom. Ustala je, pretpostavivši da je njen prosac dovoljno trpeo
razgovor s njenom majkom i da mu ponestaje strpljenja. “Gospodine
Dotri, milo mi je što sam vas videla.”
Dotri je skočio na noge brzinom trkaćeg konja.
“Morate mi oprostiti što ne ustajem”, rekla mu je Lalina majka. “Moje
zdravlje je silan izvor brige onima koji me vole i ja se neizmerno trudim
da čuvam snagu da bih im manje brige zadavala.”
Tek kad je Dotri otišao, Lala je shvatila da ni reč nije progovorila, osim
što mu je rekla dobar dan i dovidenja. Srce joj je potonulo. Toliko o tome
da će biti duhovita i domišljata.
Ponovo je to uradila.
“Prava si guska”, rekla je njena majka potvrđujući njene misli. “Kako
očekuješ od nekoga da provede život pored žene koja se ne trudi da ga
zabavi? To je najmanje što jedna supruga može da uradi, znaš. Hrane nas,
odevaju nas, staraju se o nama, a mi ih, zauzvrat, zabavljamo.”
“Da, mama”, rekla je Lala.
“Opčinjavamo ih našom lepotom i razgovorom, i ublažavamo im
dnevne brige.”
Lala je poželela da je njen otac ovde da čuje ovo predavanje. Moglo bi
to biti prvo u ovih nekoliko nedelja koje bi ga iskreno nasmejalo. “Da,
mama”, rekla je.

Dragi gospodine Dotri,

Kupila sam svilu za zidove u salonu. Košta otprilike 300 funti,
ali će prodavci račun poslati direktno vama.

Ledi Zenobija Indija Sent Kler

Draga ledi Zenobija,

Stigao je račun za svilu, traže 350 funti. Takođe sam primio i račun
italijanskog slikara po imenu Markoni, koji mi je naplatio 150 funti zato
što je naslikao lastavice. Gde se nalaze te lastavice? Mora da su od suvog
zlata, pa želim da se postaram da ih primetim.

Torn

Dragi gospodine Dotri,

Lastavice će se nalaziti na zidovima trpezarije. Kako vidim da
brinete zbog troškova, poslala sam vaše statue na procenu. Obradovaćete se
kad čujete da je brozana statua delo Benvenuta Čelinija, i mogla bi da vredi
mnogo. Mogu da udesim prodaju ovog komada, ukoliko to želite.

Ledi Zenobija Indija Sent Kler

Draga ledi Zenobija,

Ponudite je vikaru. Ako je iz nekog neobičnog razloga on ne želi,
možda ću vam je pokloniti kao svadbeni poklon.

Torn

Dragi gospodine Dotri,

Vikar bi se duboko uvredio, pa nemam nameru da to uradim. Niti
želim svadbeni poklon takve prirode.

Ledi Zenobija Indija Sent Kler

Draga ledi Zenobija,

 Mislim da ću vas zvati ledi Z. Tako egzotično zvuči; osećam se
kao da pišem madam koja vodi uspešan bordel. (Nikada to pre nisam uradio,
u slučaju da se pitate.)

Torn

Dragi gospodine Dotri,

Dobila sam ime po kraljici koja je osvojila Egipat, ne po nekoj
vlasnici bordela. Da ste pažljivije slušali na časovima istorije,
pretpostavljam da biste to znali.

Ledi Zenobija

Draga ledi Z,
Molim vas da upamtite da ste mi privremena supruga, drugim rečima,
naredne tri nedelje ste mi na raspolaganju. Počinjem da uviđam duhovnu svrhu
svega ovog trošenja da bi se ukrotila kraljica Egipta. Moje prvo naređenje
vam je da me zovete Torn.

Torn

Dragi gospodine Dotri,

Svi znamo da ste rođeni izvan bračne postelje, ali nema potrebe da
sebe nazivate po korovu* (engl. bodlja, bodljikavi žbun). Čini mi se to
nerazumno poniznim.
 Ledi Zenobija

Draga ledi Z,
Moraćete da zamislite moj odgovor. Ne mogu da ga zapišem.
Kršteno ime mi je Tobajas, skromno ime koje mi ne pristaje.
Obavestili su me da mi je to ime kada sam imao dvanaest godina, ali već je
u tom trenutku bilo neprimereno.

Torn

Dragi gospodine Dotri,

Dopada mi se ime Tobajas. Dostojno je učenog čoveka. Čovek
takvog imena trebalo bi da je kadar da recituje poeziju na starogrčkom.

Ledi Zenobija

Nemam više šta da kažem.

Torn
 Jedanaesto poglavlje

27. jun 1799.

Starberijska vila

Indija nikad u životu nije bila toliko umorna. Kuća je bila potpuno
ogoljena i izribana. A unutrašnji zidovi bili su ponovo omalterisani -
najteže fizičke poslove u rekordnom roku obavile su družine radnika
kojima su naknade utrostručene.
Sad ju je još čekao suptilniji zadatak - da Starberijsku vilu preobrati u
raskošniju rezidenciju i stavi joj masku prefinjenosti i ugleda. Taj posao
započeće sutra, kad počnu da pristižu trgovci s nameštajem. Ali u ovom
trenutku imala je snage da misli samo o kupki i postelji u Rogu i jelenu.
Krenula je napolje da pozove kočijaša, kad ju je zvuk kočije naterao da
podigne pogled. Možda je jedan od trgovaca odlučio da pretekne ostale.
Ali tad je prepoznala Dotrijevu sjajnu crnu kočiju i javilo joj se bledo
sećanje da je spomenuo kako će doći da obavi pregled radova. Dok ga je
posmatrala kako iskače iz kočije, zaključila je da je neodoljivo podseća
na statuu satira. Možda ju je sustizala omamljenost od iscrpljenosti, ali
činilo joj se da su njegova ramena jednako široka kao ramena satira.
Satirova kosa bila je kovrdžavija; Dotriju je kosa padala oko ušiju.
Verovatno nije imao kopita, ali nikad se ne zna. Možda ih je i imao. Bilo
je nečeg vragolastog u njegovim očima, zapravo đavolskog.
Ispravila se: Adelejd joj je objasnila da satir nije đavo, bez obzira na
kopita i rep. Jednim udaljenim delom uma bila je svesna da ovo nema
smisla.
“Dođavola, izgledate grozno”, rekao je Dotri umesto pozdrava.
Nasmešila mu se. “O, hvala. Kako ljubazno od vas što ste mi na to
ukazali.”
“Pokažite mi šta je do sada urađeno, pa ćemo otići u krčmu na večeru.
Samo što se niste srušili. Jeste li spavali noćas?”
“Naravno”, rekla je pokušavajući da se seti je li spavala. Opet je
pravila nove spiskove, pa ju je zora iznenadila. Dan je protekao u haosu,
izmalterisani su i poslednji zidovi, postavljen novi kameni pod u kuhinji,
očišćeni toaleti... Sve je to moralo da se obavi pre nego što se unese novi
nameštaj.
Dotri je toliko brzo koračao po prostorijama da je Indiji bilo teško da
ga prati. “Izgleda dobro”, kazao je kad je video omalterisane zidove i nov
pod u kuhinji. “Potrebne su nam stolice i stolovi.”
Indija mu je objasnila da će sutra početi da pristižu trgovci sa kolima
punim nameštaja, ćilima i manjih predmeta. “Nadam se da ću onim što
donesu moći da opremim odaje za poslugu i spavaće sobe.”
Klimnuo je. “Večera”, rekao je uzimajući je za ruku. Bila je visoka za
ženu, ali je on bio viši. I bio je snažan.
“Zaista moram u postelju”, rekla je instinktivno osećajući da je za nju
bolje da što manje vremena provodi sa svojim poslodavcem.
Bilo je nečeg uznemirujućeg u vezi s njim, a to osećanje je nakon
njihove razmene pisama bilo samo još snažnije. Trnci su joj mileli kožom
zbog svesti o napetosti koja je vladala među njima.
“Večera, a zatim postelja”, izjavio je.
Izašli su iz kuće, ali je ona naglo stala pored kočije. “Ne mogu da
odem, moj kočijaš neće znati gde sam.”
“Gde je, dođavola?”
 “U štali, razume se.”
Dotri je pokretom glave poslao svog kočijaša da ga pronađe, nakon
čega se ovaj žurno udaljio. “Sami ste u ovoj kući? Gde vam je služavka?
A kočijaš vam je u štali?”
“Ne teram ljude da rade po čitavu noć”, rekla je ljutito. Zatim se setila
prve noći i dodala: “Ne ukoliko ih obilato ne nagradim.”
“Ne bi trebalo da ste sami u kući”, rekao je Dotri. Bez upozorenja ju je
uhvatio rukom ispod kolena i podigao je.
Indija se pobunila, ali ju je on jednim pokretom smestio na sedište
kočije. Uskočio je za njom, zatvorio vrata i udario po krovu.
Pogledi su im se susretali na veoma neprijatan način, pa je Indija
pokušala da gleda kroz prozor. Krave su izgledale pospano koliko i ona
sama.
“Trebalo bi da vas u svakom trenutku čuva jedan lakej”, rekao je
Dotri. “Poslaću vam dvojicu mojih iz Londona sutra.”
“Nema potrebe”, rekla je osećajući vrtoglavicu. “Služavka je sa mnom
po čitav dan, a kad namestim odaje za poslugu, moći ću i da unajmim
osoblje. Sutra posle podne služba za najam posluge poslaće mi
kandidate.”
Čim stignu u krčmu, može da ode u postelju. A u međuvremenu je
držala leđa pravo čistom snagom volje.
Glatkim, munjevitim pokretom, Dotri se prebacio na sedište pored nje.
Naslonio se u ugao, privukao je sebi na grudi i naredio joj: “Spavajte.”
Pokušala je da se odmah uspravi. “Ovo je sasvim nepristojno! A i
nisam navikla na dremke.”
“Dođavola i pristojnost”, rekao je nestrpljivo. “Ne želim da se oženim
vama, ledi Z, a ni vi ne želite da se udate za mene, pa ko će onda,
dođavola znati za ovo - ili mariti?”
 “Nikada ne dremam”, ponovila je Indija.
“U tom slučaju nemojte zadremati.” Ali nije popustio stisak ruke
kojom ju je privijao uza se.
Svako dalje otimanje bilo bi nedostojanstveno. A svaka kost i mišić u
njenom telu bili su zahvalni što nisu više morali da se drže uspravno.
Činilo se da Dotriju nije nelagodno. “Otkako smo se poslednji put
videh, Rouz i ja smo se pomalo zbližili. Grčkom je dodala i učenje
francuskih glagola u imperfektu. Sinoć je hodala ukrug po mojoj biblioteci
i recitovala ih onim svojim neobičnim glasom: Nous venions, vous
veniez.”
Indija je čula kako mu srce polako kuca, poput melodije udaljenog
klavira u drugom krilu kuće. Kočija se pod njima nežno njihala. “Ne znam
šta to znači”, priznala je.
“Nijedan Francuz je ne bi razumeo. Akcenat joj je očajan - zvuči poput
neke stare udovice koja kasapi jezik. Obećao sam da ću joj unajmiti
učitelja, ali jasno mi je da je to sasvim uzaludno. Još nisam uspeo da
pronađem guvernantu koja bi mi bila po volji, pa je baš srdita na mene.”
Indija je razmišljala o tome dok je tonula u san.
Kad se probudila, i dalje je ležala, ali ne u kočiji, već u sobi gde su
prozori bili otvoreni i kroz koje je dopirao večernji povetarac. Udaljeni
ritam Dotrijevog srca i dalje je bio tu, pod njenim uhom. A na leđima je
osećala lagani pritisak njegove ruke, koja je na njima jednostavno
počivala.
Srce joj je u tom času ustreptalo od usamljenosti, jer se nije mogla
setiti da je iko ikad spustio ruku na nju dok je spavala.
Sela je, pogledala ga i rekla: “Zdravo.” Činilo se da se nalaze u sobi u
Rogu i jelenu i da se nešto desilo s njenom kosom, jer joj je padala niz
ramena.
“Dopada mi se vaša kosa”, rekao je.
 “To je kosa moje majke”, rekla je Indija pospanim glasom. “Ima je
previše.”
“Mogli biste jednog dana njome da napunite jastuk.” Odlučila je da ne
odgovori na ovu besmislicu. “Šta to čitate?”
“Knjigu o Leonardovim izumima.”
Indija nije imala predstavu ko je Leonardo, ali nije bila raspoložena da
postavlja pitanja. Izraz u Dotrijevim očima dok je nameštala kosu naterao
ju je da poželi da ga pita o čemu razmišlja - i u isti mah pobegne u svoju
sobu. Besmislica.
Duboko je udahnula i smotala kosu ukrug. Činilo se da je većina njenih
ukosnica misteriozno nestala.
“Izvadio sam ih još u kočiji”, rekao je Dotri posmatrajući je kako
uzaludno pipa glavu.
“Zašto ste, zaboga, to uradili?”
“Bilo mi je dosadno.” Izvadio je ukosnicu iz džepa na prsluku i pružio
joj je, “Znate, mislim da bih umeo da napravim bolju ukosnicu, koja bi se
savijala u sredini.”
Indija nije videla kako bi to unapredilo već postojeći model, ali joj se
činilo nepristojnim da to i kaže, naročito nakon što ju je on, po svoj prilici,
uneo u krčmu. “Moram se izviniti, gospodine Dotri, što sam zaspala na
način koji nikako ne dolikuje jednoj dami.”
“Torne.”
“Molim?”
“Trebalo bi da mi se obraćaš sa Torne, zar se ne sećaš? Već sam izdao
takvo naređenje. Sit sam toga da ti se obraćam sa ledi Z. Zvaću te Indija,
kao što te zove tvoja kuma. Ledi Z zvuči kao da je u pitanju žena koja
nudi ozbiljan repertoar egzotičnih seksualnih usluga. A ti ih ne nudiš, zar
ne?”
 Pogledala ga je. “Ako biste me izvinili, povući ću se u svoju sobu.
Nastavku, razume se, da vas obaveštavam o daljem napretku.”
“Nisi mi mnogo govorila o napretku”, primetio je. “Slala si mi račune
dovoljno visoke da sam mogao da oblepim tapetama čitav Ist End.” Pružio
je ruku i povukao kanap zvona.
Krčmar je smesta otvorio vrata. “Spremni smo za večeru”, rekao mu je
Torn. Čovek se naklonio i povukao.
“Ne mogu”, rekla je Indija baš u trenutku kad joj se kosa razmotala i
ponovo pala niz leđa, premda joj se činilo da joj se stomak zalepio za
kičmu.
“Ako ćeš mi reći neku budalaštinu o tome kako ne možeš da večeraš
jer dama ne bi smela da obeduje s muškarcem, ili neku sličnu besmislicu,
nemoj. Umirem od gladi. A ti si gladna i umorna. A i sad nisi dama, već
moj radnik, a ja mogu da večeram sa mojim batlerom ako tako poželim,”
Pre nego što je uspela da razabere je li gladnija ili umornija, ušao je
krčmar s velikim pokrivenim poslužavnikom, a za njim dve služavke s
posuđem i priborom za jelo.
Nakon što su postavili sto, Indija nije više o tome razmišljala. Torn i
ona seli su za sto i pojeli čorbu od ostriga, zatim pečenu junetinu,
boraniju, grašak i veoma ukusnu pitu sa sirom. Pojela je više nego u
poslednjih nekoliko dana. Popila je dve čaše vina, zatim treću počela da
pijucka sporije posmatrajući kako Torn nastavlja da jede.
“Imate impresivan apetit”, rekla je pomalo zadivljeno.
“Kao i ti”, rekao je sipajući još graška. “Dopada mi se kad žena ne
brsti kao koza.”
“Lala ima veoma lepu liniju”, rekla je.
Podigao je pogled i nasmešio se. Zubi su mu bili divne bele boje.
“Znam.”
Počela je da oseća svečano, ispunjena dremljivim zadovoljstvom, pa se
spustila laktovima na sto. I premda nije imala guvernantu, znala je da je
ovo veoma nepristojno. Zapravo, bilo je još gore od toga, možda je bilo i
protivzakonito.
Tornu to neće smetati.
“Mislim da ćete biti srećni.” Nasula mu je još vina, zamislila se, pa
dosula i sebi. “Hoćete li mi pričati o tome kako je bilo odrastati u
Istočnom Londonu?” upitala je naslanjajući glavu na jednu ruku.
“Nije bilo zabavno”, rekao je. Glas mu se produbio.
“Nisam ni mislila da je bilo zabavno. Mislim da je bilo grozno. Ali ne
znam, zato vas pitam.”
Imao je neobične oči, sive, ali su na svetlosti lampe izgledale gotovo
zelene. Okružene gustim, crnim trepavicama. “Zašto te zanima?”
“Zašto da ne?” uzela je gutljaj vina i osetila toplotu u stomaku. On je
kriv, jer je tako prokleto naočit. Potisnula je ovu misao. “Zanima me
štošta. U svakom trenutku otkrivam nešto novo što ne znam. Na primer, ne
znam ko je bio Leonardo, kao što nisam razumela ni Rouzine francuske
glagole.”
“Ne postoji neki poseban razlog iz kog bi trebalo da znaš za Leonarda”
rekao je Torn.
“Bio je umetnik, ali ja ne marim za to. Mene zanimaju njegovi izumi.”
Zagledao se u ostatke pite sa sirom kao da se sprema da uzme još
jedno parče, mada je već pojeo tri. Indija je pružila ruku i sklonila pitu.
“Pojeli ste dovoljno. Ugojićete se.”
“Neću se ugojiti.” Ovo je izgovorio režeći.
“Verovatno ste dobili stomačić od svega što ste večeras pojeli”, rekla
je. Skupio je oči i bez reči ustao, izvukao košulju iz pantalona i pokazao
joj stomak.
Indija je jedva uspela da se obuzda da ne razjapi usta. Izgledao je
kao... kao nešto. Nije bio nalik nijednom muškarcu kog je ikad videla.
Mada nije videla mnogo muškaraca. Ali je znala da svi imaju mekan
stomak, kao i ona. Torn ga nije imao. Njegov torzo nabirali su mišići pod
zategnutom kožom. Koža mu nije bila bela, već preplanula, a jedna pruga
malja spuštala se pravo do pojasa pantalona.
“Verujem da sam uspeo da te uverim u moje reči”, rekao je i ponovo
seo. “A sad ću pojesti parče kolača s jagodama i pavlakom.” Isekao je
kolač i uzeo polovinu. A potom je isekao još jedan komad i stavio ga pred
nju. Zatim je prelio oba tanjira gustom pavlakom.
Indija nikad nije jela slatkiše, jer je smatrala da je ima sasvim dosta. A
i Adelejd je bila uverena da desert odlazi pravo u grudi, pa se plašila da
ne postane još prsatija. Kad smo već kod toga - kod nje? - njena kuma
mora da je zaspala pitajući se zašto se nije vratila na večeru.
“Jedi!” naredio je.
Jela je. Nasuo joj je još vina, pa je i to popila.
“Delovala si zapanjeno kad si videla moj stomak”, primetio je
gledajući je ispod trepavica. Bilo je u njegovom glasu nečeg grešnog, zbog
čega se osetila zbunjeno.
“Ako pažljivo pogledate satirov struk sa strane, izgleda gotovo jednako
ustalasan kao vaš”, rekla je Indija. Torn je prasnuo u smeh.
“Većina gospode ima drugačiji stomak. Na primer, stomak lorda
Diblšira”, poverila mu je.
“Ko je, dođavola, to?” Pojeo je kolač, ali se nagnuo i uzeo još jedan
komadić viljuškom s poslužavnika, premda je to bio poslužavnik sa kog
su se služili svi i njegova viljuška nije smela ni da ga dotakne.
“On je poslednji čovek koji me je zaprosio”, rekla je Indija blago
iznenađena kad je čula da pomalo zapliće jezikom. Odgurnula je čašu s
vinom.
“Koliko si bračnih ponuda imala?”
 “Deset. Ili možda samo devet - mislim da ser Henri Damper nije imao
nameru da me zaprosi. Imao je na umu nešto drugo, ali Adelejd se
pojavila i morao je brzo da izmeni ono što je želeo da kaže.”
Torn je nabrao obrve. “ Koliko njih je tražilo nešto drugo?”
“O, popriličan broj”, rekla je Indija. “Ali obično me zaprose, jer je,
vidite, mnogo jeftinije oženiti se mnome nego me unajmiti. Veoma sam
skupa.” Kako je on to već učinio, odlučila je da i ona uzme zalogaj s
poslužavnika.
“Dođavola.”
“Hoćete li mi reći kako je bilo živeti na ulici?”, upitala je.
“Nisam odrastao na ulici”, rekao je i počeo da ljušti jabuku. “O meni
se starala jedna dobra žena dok nisam napunio šest godina, kad me je
odveo advokat mog oca i poslao na šegrtovanje.”
“Dobro”, rekla je Indija misleći kako ovo zvuči mnogo bolje nego što
je moglo biti. “Šta ste učili?” Ponovo je privukla čašu s vinom i uzela još
jedan gutljaj.
“Nije to bilo pravo šegrtovanje. Moj gospodar je bio staro kopile sa
čitavim čoporom dečaka i terao nas je da radimo sve što je želeo.” Njena
čaša se zaledila u vazduhu. “Ne to. Bili smo tragači u blatu. Znaš li šta je
to?”
“Kao što sam rekla, malo toga znam.” Odmahnuo je glavom.
“Neobična si ti ptičica.”
“Ne, samo sam neuka.”
Dotri se nagnuo prema njoj. “Ko mi je održao lekciju o razlici između
maltera, farbe i svile na zidovima?”
“To je nevažno.”
“A šta je važno?”
“Pravilan govor. Na francuskom i grčkom. Biti upoznat sa znamenitim
ličnostima kao što je Leonardo.” Ime je izgovorila oprezno. “I Čelini. Čije
se ime drugačije piše na njegovom maternjem jeziku.”
“To je važno?”
“Pretpostavljam da to ne znate jer tragači u blatu nemaju učitelje, zar
ne?”
“Zaista ih nemaju.” Počeo je da seče jabuku na jednake delove. “Šta
tragači u blatu rade?”
“Pretražujemo đubre u blatu Temze i tražimo nešto upotrebljivo.”
“Znači li to da ste plivali?”
“Ponekad. Ali smo uglavnom čekali oseku, pa smo ulazili u blato da
pokupimo ono što možemo da pronađemo. Ponekad smo pronalazili
srebrne kašike i novčiće. Ali uglavnom smo pronalazili zube, komade
gvožđa, dugmad. Čak i maramice.”
Indija je zaprepašćeno zurila u Torna. “To je strašno! I moglo je da
bude opasno. Jeste li bili u opasnosti da se udavite kad naiđe plima?”
“Veći problem predstavljalo je slomljeno staklo. Ono vreba u blatu i,
ako je neko nesrećne ruke, ili noge, iseći će ga jednako lako kao što ja
sečem jabuku.”
“Iseći ga?”, prošaputala je Indija. “ Iseći ga?”, rekla je glasnije, jer nije
verovala u šapat, čak ni kad je reč bila zastrašujuća.
“Infekcija je uzela mnoge dečake.” Posmatrao ju je preko čaše. “U
vodi je bilo leševa i, ukoliko bi neko ušao u nju s otvorenom ranom, vrlo
je verovatno bilo da će se ona inficirati.”
“Molim?” Ovo je povikala. Nije to nameravala, prosto joj je izletelo.
“Terao vas je da ulazite u reku kad je u njoj bilo mrtvih ljudi? Jeste li
gazili po njima?”
“Nismo.”
“To je vredno prezira!” povikala je. “Prezira vredno! Kako vas je na
terao da uđete u blato?”
“Bio je nasilan čovek”, rekao je Torn bez i najmanjeg traga emocija u
glasu. “Premda mene nikad nije udario. Ubio bih ga, i on je to znao.”
“Trebalo je.”
“I učinio bih to, pre ili kasnije. Čisto da ga nateram da prestane urlati
na nas.” Činilo se da ga sećanja ne muče preterano, iako mora da su ga
negde duboko u duši mučila.
Ali ova priča otkrila joj je još jedan razlog, osim lepote, iz kog Torn
želi da se oženi Lalom. Bila je tako mila devojka: pored nje će se osećati
bolje. Ona će zalečiti sva ta ružna sećanja.
Indija mu je to i rekla, opet se nalaktivši. “Lala je prava žena za vas.
Ona je poput šećernog krema. Sve će ponovo zasladiti.”
Pogledao ju je, pomalo skupljenih očiju. “O čemu to pričaš? Šta će mi
zasladiti?”
“Život. Ona je savršen protivotrov za tako grozno iskustvo.” Ali još je
nešto želela da zna.
“Je li vas dobro hranio?”
Pogled u njegovim očima bio je podrugljiv, kao da je ona glupača. Šta
je i bila. Što je i bila?
“Ne volim kad sam gladna”, rekla je. Ali nije zapravo imalo šta da se
kaže u vezi s tim, i ona je to znala bolje od bilo koga, pa je ustala,
uhvativši se u poslednjem trenutku za ivicu stola kad je počela da gubi
ravnotežu.
“I nikada ne pijem preterano”, dodala je.
“Zanimljivija si kad to učiniš. Šta ti znaš o gladi?”
Indija je ignorisala ovo pitanje. “Moram u postelju. Kola će početi da
stižu u šest sati ujutro. Obećala sam bonus od dvadeset procenata za
svaki komad nameštaja koji uzmem.”
 Iskapio je čašu. “Dođavola.”
“Trebalo bi da ustanete čim ja ustanem”, rekla je puštajući sto i
krenuvši prema vratima. “Nikad nije suviše kasno da se nauči, gospodine
Dotri. Lala će očekivati da stojite u njenom prisustvu.”
Zatim je poskočila, jer je nekako uspeo da stigne do vrata pre nje.
“Nisam ja Dotri”, rekao je i uhvatio je velikom šakom za nadlakticu.”
“Ne, vi ste kopile”, rekla je poslušno i zakikotala se. “Iskrena da
budem, nikad pre nisam tu reč izgovorila naglas.”
Okrenuo ju je prema sebi. Ona je sasvim prirodno spustila ruke na
njegove grudi.
“Ja sam Torn, ne gospodin Dotri, možeš li to da upamtiš?” Blago ju je
protresao, kao da je jablan koji je zatresao vetar.
“Neki supružnici ne oslovljavaju jedno drugo krštenim imenom!”
“Torn nije moje kršteno ime, sećaš li se? Zovem se Tobajas.”
Izgledao je grubo i opasno, poput čoveka koji bi pretio da će ubiti zlog
gospodara, i to je ozbiljno mislio. “Tobajas nije pravo ime za vas”, rekla
je naginjući se malo prema njemu da bi zvučala uverljivije.
Uglovi usana su mu se podigli. “Slažem se.”
“Čoveku koji se zove Tobajas priliči da pije vruć kakao za doručak i
ćelavi. I mislim da bi takav jedan čovek nosio flanelski donji veš, koji
smatram istinski groznim. Nadam se da ne nosite donji veš od flanela?”
Ponovo se ukočio. “Šta ti znaš o muškom donjem vešu?”
“O, zaboga”, rekla je udaljavajući se od njega, jer se umalo nagnula
napred i spustila obraz na njegove grudi. “Znam tačno koliko je tkanine
potrebno da bi se napravio par gaća.
Ukoliko muškarac nema veliki stomak, u tom slučaju ne znam koliko je
tkanine potrebno, i krojač mora da ga izmeri. Ali moram reći da mi se
flanel ne dopada.”
 “Onda će ti biti milo kad ti kažem da ga ne nosim.”
“Meni je to nevažno.” Dodala je, čisto da bi naglasila svoj stav:
“Gospodine Dotri.”
“Indija?”
“Da?”
“Moja si još dve nedelje. Ja sam Torn za vreme obroka i u pismima.
Ne u javnosti.” Verovatno više nikad neće obedovati zajedno pošto
Starberijska vila bude renovirana, jer ona jedva da je poznavala Lalu.
“Pretpostavljam da je tako”, složila se. Njegov pogled susreo je njen.
“U redu... Torne”, rekla je iritirano. “Kada koristim nadimak, čini mi se
kao da smo brat i sestra. Šta je sledeće, očekivaćeš da te poljubim za laku
noć?”
Nešto u njegovom pogledu se promenilo i Indija se iznenada otreznila.
“Ne bih odbio.” Spustio je ruke niz njena leđa. “Nudiš li da ti postanem
ljubavnica?”
Na trenutak je ćutao, a zatim rekao: “Ne. Ali pitam se da li te je iko
ikad poljubio.”
“Naravno da jeste!”
Sagnuo je glavu i dotakao usnama njene.
Indija je bila radoznala, veoma radoznala, pa je stajala mirno dok je
poljubac trajao. Zatim se završio.
“Pa, to je bilo lepo”, rekla je osećajući mali nalet razočaranja. Šta je
očekivala? Poljupci su poljupci i ništa više. Trojica muškaraca su je
poljubila. Četvorica, ako se računa i Dotri. Nijedan od tih poljubaca nije
bio naročito zanimljiv.
Privukao ju je bliže, što ju je uspaničilo. “Moram smesta da odem u
moju sobu”, rekla mu je.
“Jesi li zbog tog poljupca poželela da se udaš za mene?” upitao ju je.
 “Ne. Premda je bio veoma prijatan, naravno. Mislim da će se Lali
veoma dopasti tvoji poljupci.”
Još nisam oženjen”, istakao je. “Niti sam veren, jer te ne bih ljubio da
jesam.”
“Dobro”, rekla je žurno i zaboravila da se nalazi u njegovom naručju,
da joj njegove ruke toplo počivaju na leđima. “Znaš li da sam jednom
prilikom videla gospodina Brajdvel Kupera kako ljubi vikarovu ženu?”
“Odvažan izbor. Nagađam da je taj gospodin poljubio mnogo žena s
kojima nije bio venčan.”
“Hoćeš li i ti činiti isto?” Iz nekog razloga njegov odgovor bio je važan.
Verovatno zato što je Lala bila tako mila i ne mnogo pametna. Druge žene
morale su da paze na nju.
Izraz lica mu se smračio. “Nipošto.”
“To je pravi odgovor” rekla je široko mu se smešeći svojim najlepšim
osmehom. Podigla se na prste i dotakla usnama njegove, baš kao što je i
on učinio. “Baš mi se dopada prijateljstvo s muškarcem. Veoma je
zanimljivo.” A zatim je, jer je bila pripita i razgovorljiva, dodala: “I drago
mi je što si me poljubio. Bilo je to baš lepo od tebe.”
Izgleda da je negde pogrešila, jer se namrštio i privukao je sebi.
“Nisam ti ja prijatelj i ne mogu te ostaviti u uverenju da je to bio
poljubac.”
“Zašto ne?”, upitala je zbunjeno. Sagnuo je glavu.
Ovaj poljubac je bio drugačiji. Indija se osećala kao u snu, u snu u
kom je Torn sklopio oči, a ona videla njegove guste, crne trepavice. A
zatim se njegov jezik provukao između njenih usana.
Nikad ni sanjala nije da poljubac može biti toliko intiman. Njegov jezik
je bio tu, u njenim ustima, kao da razgovara s njom. Kao da pričaju jedno
s drugim. Nemo. Zadrhtala je, a on ju je čvršće privio uz sebe.
Indija je zaključila da joj se ljubljenje zaista dopada. Zabavno je,
pomislila je omamljeno. Veoma... veoma... nešto.
“Prokletstvo”, zarežao je i povukao se.
“Šta je bilo?” upitala je i široko mu se osmehnula. “Dopada mi se ovo.
Lepo je.”
“Lepo?”
Osmeh joj je izbledeo. “Zar ti se nije dopalo?”
“Indija.” Stao je. “Ne.”
“Zašto?”
Gledao ju je u oči i primetila je trenutak kad je rešio da bude iskren
prema njoj. “Ne ide ti ljubljenje od ruke. Zapravo, grozno se ljubiš.”
Srce joj je snažno udarilo, a ruke su joj spale s njegovog vrata. “O!”
Moraće imati na umu da svog budućeg supruga sme da poljubi tek nakon
što je zaprosi.
“Indija...”
To je bilo sve što mu je dozvolila da izgovori. Verovatno je nameravao
da joj ponudi časove, ili neku drugu besmislicu koje samo muškarac može
da se seti. Pokušala je da ga zaobiđe da bi izašla, pre nego što je shvatila
da njene mane nisu njegova krivica. “Hvala ti što si mi to rekao, Torne.
Žao mi je što...”
To je bilo sve što je uspela da kaže, jer ju je ponovo snažno privukao
sebi. Velika ruka spustila joj se na zadnjicu - gde je nijedan muškarac
nikad nije dotakao! - a on joj je zarežao na uvo: “Još nisam završio.”
Njegov jezik jurnuo je u njena usta. Mogla je da oseti njegovu glad
duboko u svom telu, zbog čega joj se koža naježila. Slobodnom rukom
uhvatio joj je kosu i povukao joj glavu unazad.
Iz grla joj se oteo jecaj i ona je, i ne razmišljajući, nagnula glavu u
stranu i pružila jezik da okusi njega.
Čim je to učinila, zastenjao je i snažnije je privio uza se. Taj
poljubac...
Taj poljubac je uradio nešto. Njoj, njenom telu. Okruživao ju je, njenu
mekoću okruživala je njegova čvrstina. Osećala se uzavrelo i nemirno, i
ponovo je ispustila onaj grleni zvuk i privila se snažnije uz njega. Nije
znala zašto joj se ljubljenje ranije nije dopadalo. Bilo je neizrecivo
zanimljivo. Bilo je i više nego zanimljivo. Bilo je...
Torn je opsovao i udaljio se od nje.
Indija je ostala da stoji, osećajući se grozničavo. “Mora da sam veoma
pijana”, rekla je trudeći se da se pribere.
Gledao ju je očima koje su bile sivozelene i divlje. “Prokletstvo.”
“Laku noć”, rekla je, i dodala: “Ovo se nije desilo, gospodine Dotri.” “
Gospodine Dotri?”, zarežao je.
Indija je shvatila da joj srce snažno udara i da su joj kolena slaba.
Pročistila je grlo.
“Dobro. Torne. A ovo se neće ponoviti.” Izašla je sa divljenja vrednim
sigurnim korakom, popela se na sprat i legla u svoj krevet.
Kad se ujutro probudila, ležala je neko vreme pokušavajući da shvati
da li i dalje ne ume da se ljubi, ili je on uspeo nešto da je nauči. Ali, kad
se usudila da siđe na doručak, u toku kog je saznala da je Torn otišao u
cik zore ne ostavivši joj ni pismo, zaključila je da to dovoljno govori.
Istina ju je opekla. Možda još i više, jer nije znala šta je trebalo da
uradi drugačije. Ali je tokom godina shvatila da ne mogu svi biti dobri u
svemu. Naposletku je odlučila da ovo izbaci iz glave i položi u istu kutiju
gde je smestila i svoje detinjstvo - među ono čime je bolje ne baviti se
podrobno.
Baš kada je to odlučila, Adelejd je ušla u trpezariju.
“Kako sam razumela, ti i gospodin Dotri sinoć ste zajedno večerali”,
rekla je uzimajući kuvano jaje s kredenca. “Pretpostavljam da je trebalo
da te pratim, ali me je ova zla hladnoća prikovala za krevet čitav dan. A i
istini za volju, ne brinem zbog njega, jer je siromah toliko opčinjen Lalom.
Znaš li da mi je rekao da je Lala savršena žena za njega? Lala? Smatram
da nisam ništa manje velikodušna od drugih...”
Žaoka u njenom umu postade malo oštrija. Trebalo bi da pretpostavi da
je Torn poljubio Lalu - kako bi je drugačije mogao smatrati savršenom?
Nakon borbe sa samom sobom, Indija je uspela da obuzda gorki nalet
ljubomore rekavši sebi da je ljubomora neumesna. Da ne priliči dami.
Zanemarila je onaj deo sebe što ni najmanje nije mario za damsko
ponašanje i koji je samo želeo da Torn smatra njen poljubac savršenim.

Draga Indija,
Danas sam primio račun za obison tepihe. Da ih kojim slučajem ne
prikucavaš za krov umesto škriljčanih ploča? U celoj kući nema dovoljno
prostora za ovoliki broj tepiha.

Torn

P. S. Šaljem ovo pismo po slugi Fredu. On je čovek sa sela.

Rekao sam mu da ne smeš biti sama u toj kući ni trena. Lakej će se vratiti
sa tvojim odgovorom.

Dragi Torne,
Tepisi su ulaganje za buduće generacije. Lalina majka ceni nameštaj,
iako mu ti ne pridaješ značaj.

Indija
 P. S. Fred je dražestan.

Draga Indija,
Svesna si da se ne ženim Letišinom majkom, je li tako?

Torn

Dragi Torne,
Budi zahvalan na onome što imaš.

Indija

Draga Indija,
Primio sam novu pošiljku računa, i sad se sasvim premišljam u vezi s
brakom. Nisam siguran da vredi tog novca. Zar nam je zaista potrebno
toliko šampanjca? Da ne spominjem kacu kolčester ostriga, pletene čarape i
pola kilograma Frajeve čokolade za piće?

Torn

Dragi Torne,
Naravno da se moraš oženiti. Mnogi muškarci tvojih godina već su
ostali neutešni udovci i uspeli da zavedu i osvoje i drugu suprugu. Prava si
danguba u tom pogledu.
 Indija

P. S. Čarape su za lakeje (trojica počinju da rade sledeće nedelje),

ostrige su za ledi Rejnsford (koja obožava supu od ostriga, ako ćemo
verovati Adelejd), a čokolada je za mene.

Draga Indija,
Mora da živiš za zadovoljstvo s obzirom na onih pola kilograma
čokolade. Mislim da bih radije da ostanem neoženjen i da razvijem lakomu
žudnju za čokoladom. U postelji. Ostrige bacaju neobično svetio na Lalinu
majku; znaš za šta su dobre, zar ne?

Torn

Dragi Torne,
Čula sam ponešto o moćima ostriga, ali verujem da moraju biti sveže
da bi u tom pogledu bile efikasne. Iznenađena sam što je tebi potreban takav
lek, ali ću naložiti da se redovno poručuju kad god si ti kod kuće.

Indija

Draga Indija,
Vređaš me, istinski. Pokazao bih ti moje moći, ali sam uveren da bi
se ti, kao prava čedna žena, mogla onesvestiti.
Ili možda ne bi.
 Torn

Dragi Torne,
Svakodnevno viđam dovoljno sparušenog povrća.

Indija

Draga Indija,
Uputila si mi izazov u vezi sa povrćem, i mojom navodnom
manjkavošću. Mogao sam ti to pre neko veće dokazati.

Torn

Dragi gospodine Dotri, Te večeri nije bilo. Sanjali ste.

Ledi Zenobija Indija Sent Kler

Draga Indija,
Stižem sutra da ponovo proverim kako napreduju radovi.

Torn
 Dvanaesto poglavlje

Indija je na horizontu nazirala red. Uskoro će zidovi salona biti presvučeni

lionskom svilom na kojom je rukom naslikan cvet jabuke. Jedan od njenih
omiljenih italijanskih slikara završiće rad na trpezariji tog posle-podneva.
Najpre je okrečio trpezariju u zelenosivu boju, a sad mu je još samo
ostalo da završi nanošenje pozlate na naslikane lastavice koje su letele
preko zidova.
Indija je poslala Adelejd - koja je imala besprekoran ukus - u London
da odabere nameštaj iz salona Tomasa Šeratona i Žan Anrija Reznera.
Moraće da prihvate ono što im se nudi, ali imala je odličan odnos sa
gospodinom Šeratonom naročito, i opravdano se nadala da će joj dati ono
što ima, a da će svojim drugim mušterijama reći da kasni s izradom
nameštaja koji su poručili.
Čovek koji je trgovao italijanskim staklom stigao je dan ranije i doneo
sa sobom pravo blago: ogromno venecijansko plavo ogledalo zajedno s
okvirom kamina od alabastera, koji će biti postavljen nakon što se zidovi
salona presvuku svilom.
A i unajmila je glavnog baštovana sa poseda lorda Pendltona u
susednom okrugu. (Pendlton joj je još bio veoma zahvalan na uspešnom
rođenju deteta, u kome ona, iskreno govoreći - pošto se nije ona porodila -
nije imala nikakvu ulogu.) Kroz otvorene prozore dopirao je zvuk
muškaraca koji su poslovali u baštama. Travnjaci su već bili oslobođeni
korova, uredno pokošeni i poravnati dovoljno da na njima može da se igra
tenis. Cvetnim lejama je očajnički bilo potrebno potkresivanje i sad su
izgledale sasvim pristojno, premda pomalo prazno.
Kad je Torn te večeri iskočio iz kočije, čekala ga je , kako dolikuje, u
salonu, umesto naslonjena na okvir vrata poput mesečara. Takođe se
potrudila da se okupa i obuče haljinu na kojoj nije bilo ni trunke maltera
ili farbe.
Čim je Torn kročio u salon, zapazila je da nešto nije u redu. Telo mu je
pulsiralo od potisnutih osećanja dok je koračao prema njoj. Krenula je da
se spušta u kniks, ali se nagnuo prema njoj i prešao usnama preko njenih.
Kao da su brat i sestra. Premda ona nije imala ni brata ni sestru, ali je
zamišljala da se tako ljube.
“Moramo požuriti, Indija”, rekao je bez daljeg pozdrava. “Pokaži mi
podove koje si popločala zlatom, pa nastavljam put.”
“Nećeš valjda samo proći kroz kuću i otići!”
“Hoću.”
Slegnula je ramenima. “Fred namerava da posluži večeru koju je
poslao krčmar, ako će te to naterati da promeniš mišljenje. Mogli bismo
krenuti od balske dvorane. Ona je ispala veoma lepo.” To je bilo blago
rečeno. Na zidove je stavljena bledoružičasta štukatura, a ukrasne lajsne
bile su blistavobele. Naložila je da se stave zidne svetiljke sa staklom u
bledozelenoj nijansi koja se slagala s nežnim stolicama. Smatrala je da
dvorana izgleda savršeno.
Prošao je kroz vrata, osvrnuo se i rekao: “Izgleda dobro. Šta je
sledeće?” Indija je zinula u čudu. Spustila je ruke na kukove. “Ova
prostorija ne izgleda dobro?”
“Ne izgleda dobro?”
“Prelepa je. Lepša je od Versaja. Lepša je bilo koje balske dvorane
koju si do sada video!”
Oči su mu zasijale i odale da ga je ovo zabavilo, što je nju samo
dodatno razdražilo.
 “Nije mi to jača strana”, rekao je ne zvučeći ni najmanje kao da se
izvinjava.
“Terala sam radnike da rade ovde i dan i noć! Noć pre prethodne niko
od nas nije spavao, jer...”
Na ove reči se namrštio jednako koliko i ona. “Kako to misliš niste
spavali?”
“Frančesko i ja morali smo da obojimo štukaturu pre nego što se
osuši”, objasnila je.
“Ako se ne dovrši farbanje...”
Zakoračio je prema njoj. “Ti i Frančesko?” Spustio je glas, a sav onaj
bes što je nosio u telu usmerio je u ove reči. Možda i nije umeo tako
dobro da se obuzdava kao što je mislila.
“Frančesko Bernaskoni”, rekla je ne odstupajući. “On je majstor
štukature, najbolji u Engleskoj. Pre tri ili četiri godine pokazao mi je kako
se to radi i sad mu uvek pomažem.”
“Nisam te unajmio da obavljaš fizički posao!”
“To je jedan od razloga mog uspeha”, objasnila je. “Ako moram, umem
i hleb da ispečem. Mogu da pokažem kuvaru kako da napravi majonez.
Umem da bojim štukaturu, da pomeram nameštaj, umem da...”
“Dođavola s tim”, zarežao je. “Koliko godina ima taj tip?” Indija se
namrštila. “To je nevažno.”
“Nije nevažno. Koliko ima godina?”
“Jedva mu je trideset, rekla bih. Ali njegove godine nisu važne: važno
je da je učio u Firenci kod maestra. On je umetnik.”
“Pretpostavljam da je veoma tražen?”
“Uvek. Pravo je čudo što smo uspeli da ga dovedemo ovamo za tako
kratko vreme.”
Oči mu blesnuše. “Došao je jer je zaljubljen u tebe. Pretpostavljam da
su svi oni zaljubljeni u tebe.”
“Frančesko mi nikad nije uputio nijednu neprimerenu reč, nikada. Silno
si se ogrešio o njega time što si sad nagovestio!”
Pogledao je njene usne, pa spustio pogled na njeno telo. “Jesi li nosila
tu haljinu?”
“Naravno da nisam nosila ovu haljinu!” Indija se sad stvarno
razbesnela. Torn je bio loše volje kada je stigao, a sad se ponaša potpuno
nerazumno - kao da je ljubomoran ili zaštitnički nastrojen, što nema
nikakva prava da bude.
“Pa, i to je nešto”, promrmljao je.
“O čemu to pričaš?”, povikala je na njega potpuno izgubivši živce.
“Nisam nosila ovu haljinu, jer sam nosila drugu haljinu, i zašto je to
uopšte važno?”
“Posmatrao te je kako se saginješ. Čitave noći.”
“Nisam se saginjala!” odgovorila je. “Premda to nije važno.” Na
trenutak je sklopio oči. “Indija, reci mi da nisi klečala.”
Nije odgovorila na ovo, jer naravno da je klečala. Frančesko i njegovi
ljudi radili su na gornjim delovima zida, složene šare oko ukrasnih lajsni, a
ona je radila ispod njih. “Ti si jedan vrlo nepristojan čovek”, rekla je
okrećući se da ode. “Pokazaću ti zidove u trpezariji, nakon čega možeš da
se vratiš u London.”
“Te zidove oslikao je jedan drugi Italijan - Manoči, zar ne? Da li je i on
ostavio sve što je radio kad si ga poznavala?”
“Gospodin Markoni i ja radili smo često zajedno i on je veoma odan”,
rekla je Indija zabacujući glavu, jer joj se nije dopao njegov ton. Osvrnula
se preko ramena i rekla, s izrazitim zadovoljstvom: “Štaviše, isplatio si mu
dvostruki honorar.”
“I on je zaljubljen u tebe”, izjavio je Torn. “Prokletstvo.”
 “Vidim da ćeš nastaviti s nepristojnim primedbama u vezi sa
trpezarijom, pa bi zato mogao da odeš pravo do svoje kočije.”
“Predomislio sam se. Večeraću s tobom”, rekao je. “Zurićemo u ptice
na zidovima dok budemo jeli. Želim da u potpunosti uživam u onome što
sam platio.”
 Trinaesto poglavlje

Tornov dan loše je počeo i postajao je sve gori kako je odmicao. Rouz ga
je za doručkom obavestila da joj se ne dopada guvernanta koju je
unajmio, nakon čega je nestala. Usledila su dva sata sve veće panike dok
su je svi u kući tražili i, tek kad ju je gospoda Stela pronašla sakrivenu
ispod njegovog stola u biblioteci, znao je da je bezbedna.
U tom trenutku je izgubio strpljenje, nakon čega se osećao još gore jer
je Rouz briznula u plač i rekla da njen otac nikad nije vikao. Nije sumnjao
da je to istina. Vil je možda bio tvrdoglav, ali je uvek bio meka srca.
On nije. On je bio tupoglavac koji se upravo poneo kao kreten prema
devojčici koja to nije zaslužila.
Završili su u velikoj fotelji, a on ju je njihao u naručju i pokušao da se
opravda. “Pomisao da si se izgubila u Londonu stegla mi je želudac.
Zapravo, postigao sam veliki lični uspeh što nisam počeo da psujem kao
kočijaš.”
Rouz je podigla uplakano lice s njegovih grudi i rekla: “Veoma je
nepristojno čestitati sam sebi. Naročito kad ste pogrešili.” Nastupila je
mala tišina, a zatim je dodala: “Mislite li da je tata otišao u raj jer bio
svetac?”
“Na osnovu onoga što je moj advokat otkrio, britanska vojska ne
obučava svoje ljude dovoljno dobro. Jedan od njih je pogrešio i tvoj otac
je zbog toga stradao.” Verovatno je trebalo da laže i da joj kaže da je Vil
bio suviše dobar za ovaj svet. Na šta bi Vil zaurlao od smeha i nazvao ga
brojnim pogrdnim imenima.
 Kad je obećao Rouz da će joj pronaći guvernantu koja će joj se dopasti
i predao je gospodi Steli, Torn je otišao do fabrike gume samo da bi
saznao da nije moguće proizvesti gumene trake dovoljno velike da drže
kofere na krovu kočije. Čak i pošto su on i upravnik proveli tri sata
pokušavajući da reše problem, ništa nisu postigli.
A sad se ovde, s Indijom u Starberijskoj vili, smešio. Bilo je to čudo.
“Pokaži mi trpezariju”, ponovio je. “Đavolski sam gladan.”
Činilo se da je Indija bila življa kad je bila ljuta, s obzirom na to da je
odmarširala u trpezariju ispred njega, što mu je omogućilo da se divi
njenim istinski lepim oblinama s leđa. To ga je još više oraspoložilo.
Toliko da je sipao pohvale na račun lastavica koje je naslikao neki
siroti slikarčić očigledno zaljubljen u Indiju, premda ga ona nije
primećivala. Shvatio je da su ponude koje je spomenula - bračne i one
druge - verovatno samo vrh leđnog brega kad je reč o muškarcima
zaljubljenim u ledi Zenobiju Indiju Sent Kler.
Trebalo bi da na leđima nosi upozorenje. Pre nego što biste stigli da se
osvestite, već biste bili suviše zaljubljeni u nju da biste se oporavili, i
zatekli biste se na kolenima kako mumlate budalaštine, suviše opčinjeni
vatrom strasti i života u njoj.
On sam bi se mogao naći u istoj situaciji da nije rano u životu odlučio
kakvom ženom želi da se oženi. Letiša je bila upravo odgovarajuća žena.
Voleće njega i njihovu decu na veoma jednostavan način.
Indija je, s druge strane, bila komplikovana. Sve u vezi s njom bilo je
komplikovano. Postojalo je čak i nešto u vezi sa njenim detinjstvom što
nije razumeo. “Gde je ledi Adelejd?”, upitao je setivši se navodne pratilje.
“Otišla je u London da bira nameštaj. Gospodin Šeraton suviše je
važan da bi mi poslao komade da ih ovde biram; Adelejd je otišla da ga
ubedi da joj da komade nameštaja koje je napravio za druge.”
“Je li to zakonito?”, upitao je i ne mareći za odgovor.
 “Naravno da jeste”, nasmešila se izgleda zaboravivši da je ljuta na
njega. “Platićeš mu mnogo više nego što bi dobio za taj nameštaj od
poručilaca, pa će svi biti srećni. Pa, osim onih koji su nameštaj na prvom
mestu poručili. Ali on će im napraviti drugi. Sve što izađe iz njegove
radionice prvoklasno je. Rekla sam Adelejd da ćemo uzeti sve što je
voljan da nam da.”
Sela je i počela da sklanja poklopce sa činija za posluživanje
poređanih po sredini stola. “Uskoro će i tvoje kuhinje biti funkcionalne.
Dimnjaci su omalterisani i nabavili smo dva nova šporeta. I dalje
pregovaram u vezi sa kuvarom, ali sam vrlo optimistična.”
Torn je seo preko puta nje. “Zna li ledi Adelejd da dolazim danas da
obiđem kuću?”
“Naravno. Zamolila me je da te pozdravim.”
“Nije osetila potrebu da ti bude pratilja?”
“Otvoreno obožavanje koje si pokazao prema Lali svrstalo te je u
kategoriju postarijih ujaka. Ja to više smatram bratskom ljubavlju. S
ozbirom na to da si me pozdravio poljupcem.”
Uputio joj je ironičan pogled. “Imam već dovoljno sestara.”
Fred je uneo još jedan poslužavnik. “Pita od bobičastog voća, ledi
Zenobija”, rekao je vedro. Očigledno su on i Indija sada bili najbolji
prijatelji.
“Hvala ti, Frede”, rekla je Indija. Okrenula se prema Tornu. “Jesam li ti
rekla da sam pronašla izvrsnog batlera po imenu Fleming, koji će stići
sutra? Tri nova lakeja trebalo bi uskoro da se usele, a Fred može da
ostane glavni lakej - ukoliko ne želiš da ga povedeš u London.”
“Mislim da bih radije da je pored mene”, rekao je Torn. “Koristan je on
momak. Samo donesi hranu, Frede, sami ćemo se poslužiti. Ne, čekaj
trenutak! Želim bocu šampanjca.”
“To je za prijem”, pobunila se Indija.
 “Proklet da sam ako ću protraćiti sve to vino na Letišinu majku.
Ponovo sam bio na čaju otkako smo se poslednji put videli, i ta žena je
prava goropad.”
Nije rekla ništa, što je značilo da se slaže. Prokletstvo. Nije ni čudo što
je osećao da je Letišu potrebno spasavati. “Šampanjac”, ponovio je.
“Pronaći ćeš boce u podrumu, Frede”, rekla je Indija stavljajući parče
piletine na jedan tanjir, a polovinu pileta na drugi, a zatim je taj drugi tanjir
pružila njemu. “Kako si proveo dan?”
Torn nije bio raspoložen da joj prizna da je vikao na Rouz. “Najvećim
delom proveo sam dan u jednoj od mojih fabrika, nedaleko odavde, koja
proizvodi galvanizovanu gumu. Pokušavamo da napravimo gumenu traku
koja će biti dovoljno jaka da drži kofer na krovu kočije, ali ne ide nam.”
“Da li si zato bio ljut kad si stigao?”
“Nisam bio ljut”, rekao je.
“Jesi li bio razdražljiv? Zlovoljan? Da li si škrgutao zubima?” Bila je
davolčić, a najviše ga je uznemiravalo što je želeo da je ućutka
poljupcem.
“Šta znači galvanizovan?” , upitala je Indija.
“To je proces kojim se sprečava da se guma istopi.” Uzeo je zalogaj
piletine i na silu skrenuo pažnju s njene pune donje usne.
“Zašto vam ne ide?”
“Suviše je veliko za naše mašine.” U glasu mu se osetila frustracija.
“Da li biste mogli da napravite manje trake?”
“Zašto?”
“Guma je elastična, zar ne? Volela bih da imam traku kojom mogu da
uhvatim svežanj hartije ili karata za igru. Da li bi bilo moguće napraviti
dovoljno veliku traku da se stavi oko kutije, ako ne i kofera?”
“Bilo bi moguće.”
 “Ukoliko kutija nije zaista vrhunske izrade, poklopac propušta prašinu.
Bilo bi divno imati traku koja bi držala poklopac čvrsto da se sadržaj ne
zapraši. Na primer, volim da napravim police na tavanu kuće na kojoj
radim, s kutijama...”
Pola sata kasnije Torn je izronio iz omamljenosti za vreme koje je
ispitivao Indiju o svakoj mogućoj upotrebi gume u domaćinstvu. Podigao
je pogled s hartije na koju je zapisivao moguće dimenzije i shvatio da mu
se ona smeši, glave oslonjene na jednu ruku.
Iznova je osetio potrebu da je poljubi, ovog puta toliko snažnu da mu
se telo na trenutak zaledilo. “Ponašam se kao idiot”, promrmljao je
gurajući papir u džep prsluka. Nasuo im je po čašu šampanjca iz boce
koju je Fred pronašao. “U ime Indijine trake od gume.”
“ Gumene trake zvuči bolje”, rekla je.
Podigao je čašu, sasvim siguran da će njegova fabrika preživeti nakon
ovog razgovora. “Dvadeset šest muškaraca bilo je u opasnosti da ostane
bez posla, ali gumene trake će to sprečiti.”
Šampanjac koji je Indija kupila imao je ukus jabuka i snažno je udarao.
I dalje je više voleo brendi, ali ni ovo nije bilo loše.
“Dovoljno o gumi”, rekao je. Shvatio je da mu se pogled vraća na
njene bujne grudi, pa je odmah kontrolu preuzeo njegov nagon za
samoodbranom.
“Šta ledi Zenobija Indija Sent Kler traži od muža?”
“Mora biti dobar i veoma smiren”, rekla je spremno na ovo krajnje
neočekivano pitanje. “I najviše bih volela kad bi imao čime da se zanima
u životu i kad bi mene pustio da vodim domaćinstvo.”
“Mila moja”, rekao je Torn smešeći se, “radiće nešto. To ti
garantujem.”
Činilo se da je njegov komentar ni najmanje nije sablaznuo, možda zato
što je opet bila pripita. Ledi Zenobija imala je brojne vrline, ali
sposobnost da dobro podnosi alkohol nije bila jedna od njih. Ispraznio je
bocu i pružio ruku da ponovo pozvoni.
“Jesi li znao da su mnogi muškarci u spavaćoj sobi nemoćni?” Gledala
ga je . “Jesi li i ti takav?”
“Nisam.” Ovo je izgovorio silovitije nego što je bilo potrebno. Premda
su njene reči o sparušenom povrću i nedostacima - a sada i nemoći -
zvučale kao izazov, Indija je gotovo sasvim sigurno bila devica. Istina,
pokazalo se da ledi Adelejd i nije najrevnosnija pratilja, ali je neka vrsta
nevinosti koja ju je okruživala govorila da nikad nije popustila pod
navaljivanjima nekog od brojnih muškaraca koji su joj se bacali pod noge.
“Nije to suština braka”, rekla je. “Suština braka je razumevanje, ugovor
koji upravlja ponašanjem, kakav je, nadajmo se, koristan po obe strane, ali
prednosti za svakog od partnera moraju pažljivo da se odmere. Zato ja...”
stala je.
“Šta?” upitao je Torn.
“Imala sam petnaest godina kad me je Adelejd zamolila da uredim
domaćinstvo jedne od njenih prijateljica”, objasnila je. “Prihvatila sam
platu, jer mi otac nije ostavio ništa osim titule. Teško da bih se bez miraza
podnošljivo dobro mogla udati, a kamoli sklopiti u svakom pogledu
izvanredan brak.”
“Pa si zaradila svoj miraz.”
“Tako je.”
Nasmešila mu se široko i Torn je osetio kako mu se jeza spušta niz
kičmu. Kad bi Indija zaboravila da se smeši kao dama... oslobodio bi se
ovog osećaja. “Rekao bih da sad imaš dovoljno pregovaračke moći da se
udaš za koga god poželiš.”
Poigravala se svojom čašom, vitkim prstima prelazila je preko drške
kao da je instrument. Od pogleda na ovo prepone su mu se stezale, pa je
na silu pažnju iznova posvetio razgovoru na temu o njenom idealnom
suprugu. “Ono što je najvažnije nema nikakve veze sa titulom”, rekao je.
“Odlike ličnosti omogućavaju da brak uspe.”
Nagnula je glavu. “To je veoma mudro.”
“Imam i ja svojih momenata.” Nasmešio joj se. “Svestan sam da Letiša
ne bi svakome odgovarala, ali je za mene prava. Jesi li već upoznala
savršenog muškarca?”
“Iskrena da budem, imam suviše posla da bih mnogo razmišljala o
muškarcima.”
Torn je smatrao da je to razlog njenog uspeha. Supruge su instinktivno
shvatale da Indija nije pretnja po njihov brak, i pored toga što su njihovi
muževi pristajali na sve što bi predložila.
Imala je lice kao Kleopatra, lice koje je teralo muškarce da padaju na
kolena. Bio je voljan da se opkladi da bi joj muškarac, nakon što bi mu
uputila taj blistavi osmeh koji joj je trenutno titrao na usnama, prosto dao
odrešene ruke da čini šta joj je volja s kućom - baš kao što je i on sam
uradio.
“Moj muž moraće umeti dobro da se ljubi”, rekla je, a u očima joj se
ogledao čisti, sneni nestašluk. “Rečeno mi je da ne umem da ljubim, pa ću
morati da se udam za stručnjaka.”
“Indija”, upozorio ju je Torn. Ova igra koju su igrali bila je opasna.
Nabrala je nos i izgledala toliko lepo da je on iskapio ostatak
šampanjca, puštajući da mu hladno vino vrati malo zdravog razuma.
Fred je doneo drugu bocu,dok je Indija pružala Tornu parče pite s
jabukama, a sebi na tanjir stavljala parče kolača s bobičastim voćem.
Nakon što je Fred otišao s praznim tanjirima u rukama, Torn je rekao:
“Indija, ne ljubiš se loše.”
“Rekao si da se ljubim loše.” Ali u očima joj se video blagi osmeh.
“Naš drugi poljubac nije samo bio dobar”, rekao je, “kao što i sama
očigledno znaš. Bio je...”
 Nije mogao da pronađe reči.
“Da li ti to meni hoćeš da kažeš da se ne ljubim loše?”
“Indija.”
Popila je još malo šampanjca i pogledala ga, a vlažne usne su joj sijale.
“Mislila sam da ćeš mi možda ponuditi da me podučavaš umetnosti
ljubljenja, što bih ja, razume se, odbila.”
Svaki muškarac ima svoje granice. Torn je ustao, zaobišao sto i
podigao je na noge.
“Indija, moji poljupci su grozni. Užasni. Da li bi pristala da me
podučavaš?”
Pogledala ga je u oči i rekla: “Vežba stvara majstora.” Zatim je počela
da se kikoće. Ledi Zenobija Indija počela je da se kikoće.
Torn ju je privukao u naručje. “Sećaš se da nameravam da se oženim
Letišom?”
“Misliš li ti to da bi me poljubac ili dva mogli naterati da poželim da se
udam za tebe?” Iznenađenje u njenim očima na brzinu ga je otreznilo.
Markizova ćerka nikad ne bi pogledala takvog kao što je on, ma koliko
joj se dopadali njegovi poljupci. Zaboga, zar nije naučio ništa za sve ove
godine koje je proveo kao vojvodin nezakoniti sin?
Indija ga je zagrlila oko vrata. “Mi smo prijatelji, ti i ja. Nemam pravih
prijatelja, jer nikad nisam imala vremena za njih. Nikad ni kao mala nisam
imala prijatelje zbog roditelja. Ti si moj prvi prijatelj.”
Zatim ga je poljubila. Bila je opijena, bila je dama i nije imala
pratilju... Ali nije se loše ljubila.
Okusio je na njenim usnama kolač od bobičastog voća, penušavo vino,
ženu... nju samu. Naslonila se na njega, uplela prste u njegovu kosu,
sklopila oči i prepustila se. Nije bilo napetosti u njenom telu kad se
ljubila; predavala se poljupcu sa istom strašću sa kojom se činilo da
pristupa svemu ostalom.
Bilo je to najerotičnije iskustvo koje je ikad iskusio. Ali se i pored
toga snažno obuzdavao. Prešao je rukama preko njenih ruku i osetio kožu
glatku poput satena.
Podigao je vitku ruku i spustio poljubac u prevoj njenog lakta.
Zadržala je dah, pa ju je polizao na tom mestu. Udaljeni sitni glasić u glavi
podsećao ga je da smeju samo da se ljube.
Ništa više.
Nikad ranije nije obraćao pažnju na ruke. Sad je spustio poljubac na
nežne plave vene na unutrašnjoj strani zgloba i osetio kako se još snažnije
ukrućuje, kao da bi mogao doživeti vrhunac samo zahvaljujući njenom
mirisu.
Kad se ispravio, obgrlila ga je oko vrata i iznova počela da ga ljubi,
povlačila je jezikom i palila vatru u njegovoj krvi, poigravala se i terala ga
da se oseti kao da će eksplodirati od pomisli na to šta bi sve mogla da
uradi tim jezikom...
Tad je shvatio da mora stati. Jedno je bilo ljubiti Indiju - nije bila nalik
nijednoj drugoj ženi koju je sreo: bila je radoznala, hrabra i nezavisna.
Bila mu je prijatelj. Ali nije mogao da ide predaleko.
Nije želeo da sve upropasti.
 Četrnaesto poglavlje

Dragi Torne,
Šaljem ti račun Tomasa Šeratona na nekoliko hiljada funti. Bio je
veoma ljubazan i ustupio ti je nameštaj namenjen drugoj mušteriji; znala sam
da ćeš želeti da mu se odužiš tako što ćeš ga velikodušno nagraditi, pa sam
tu sumu dodala računu. Gospodin Šeraton me je zamolio da ti prenesem
njegovu najiskreniju zahvalnost.

Indija

Draga Indija,
Šeratonov račun me je paralisao, ali u poređenju s njim cena plavog
ogledala bila je istinski zaprepašćujuća. Želiš li da tvoj odraz bude plav?
Želim li ja to? Je li ovo neka aluzija na plavu krv? Marim li ja što je
ogledalo venecijansko? Ne, ne marim. Vrati ga.

Torn

Dragi Torne,
Ne možeš da vratiš umetničko delo. Namera ti je da se probiješ u
više društvene slojeve, zato mi moraš verovati i dozvoliti mi da stvorim
odgovarajuću atmosferu.

Indija

Draga Indija,
Vrati prokleto ogledalo.

Torn

Dragi Torne,
Obradovaćeš se kad čuješ da su ogledalo i polica iznad kamina
postavljeni i da izgledaju veličanstveno.
Dalje, uspela sam da ti obezbedim izvanrednog kuvara. Morala
sam da ga preotmem iz domaćinstva lorda Pisltorpa, pa ćeš mu davati nešto
veću platu od uobičajene. Ali, s obzirom na tvoje razmetanje da si - nadam
se da sam dobro razumela - i više od bogatog kopileta, znala sam da nećeš
oklevati, jer izvanredna hrana ume da učini čak i neprijatan prijem
podnošljivim. Stigao je sa svojim kuhinjskim pomoćnicima, pa sam i njih
unajmila. Verujem da te lord P. neće izazvati na nekakav dvoboj, ali, ako
to i učini, ne sumnjam da ćeš odneti pobedu u pesničenju ili nečemu sličnom.

Indija

Draga Indija,
 Možeš zadržati ogledalo, ako uspeš da se uzdržiš od krade osoblja
iz drugih domaćinstava. Pisltorp je zaista stupio u kontakt sa mnom, i
nimalo nije zadovoljan.
Uzgred, u školi smo ga zvali avan s tućkom zbog njegovih noćnih
aktivnosti.

Torn

Dragi Torne,
Ne razumem šta ti znači onaj komentar u vezi sa lordom
Pisltorpom, a i ne želim da znam.
Tvoj novi batler, gospodin Fleming, nažalost ne može da dođe u
rezidenciju ranije, pa će stići dan pre nego što stignete ti i tvoji gosti. Takođe
sam unajmila i četiri sobarice, dve služavke, devojku koja će prati sudove i
lakeja. Tražimo čistača cipela i dva potrčka.
Kućica za čuvara imanja je očišćena i nameštena je samo neophodnim
nameštajem, jer nisam znala želiš li da unajmiš i čuvara imanja.

Indija

Draga Indija,
Govorio sam o želji muškarca da se zadovolji ispod pokrivača u tami
Pisltorp je svoju alatku častio svake noći energičnim milovanjima, i to na
takav način da je svaki dečak u kući to znao. Da li žene rade isto? Jesu li
tebe slali u školu?
 Podozrevam da su markizove ćerke suviše nežne i dragocene da bi bile
daleko od roditeljskog oka, ali ne znam. Moje sestre su ostale kod kuće, ali
mi smo svi bili posebni slučajevi.

Torn

Dragi gospodine Dotri,

Ne možete mi pisati na ovaj način, jer ću vam prestati slati
obaveštenja o onome što radim s vašim posedom. Prosto ću vam samo
proslediti račune.

Ledi Zenobija Indija Sent Kler

Draga Indija,
Na osnovu tvoje uznemirenosti nagađam da dame noću ne dodiruju
svoje nežnije delove, što je neizmeran gubitak po njih. Trebalo bi da to
pokušaš. Silno opušta, a ti mi se činiš sklona srditosti.

Torn

Gospodine Dotri,
Šaljem vam sledeće račune: 100 funti za voštane sveće, 50 funti za
sapun od lužine i 200 funti za zlatnu pletenicu.

Ledi Zenobija Indija Sent Kler

Draga Indija,
Ako si već namerila da me ošišaš do gole kože, bar mi pošalji reč-
dve da ublaže bol. Nije valjda ono što sam ti napisao bilo baš toliko
gadno. Ja sam stekao utisak da postajemo prijatelji, na neki neobičan način.
Ali mi je žao ako si se istinski uvredila; pretpostavljam da dame ne žele da
slušaju o onome čak ni u šali. A čemu ti, dođavola, služi ta zlatna
pletenica?

Torn

Dragi Torne,
Nemam ništa protiv prijateljstva s tobom, ukoliko uložiš napor da
budeš dosetljiv i duhovit, a ne vulgaran. Zlatna pletenica je ukras za zavese
u trpezariji. Danas su okačene i veličanstveno izgledaju naspram svile na
zidovima.

Indija

Draga Indija,
Ne idu mi dosetljivost i duhovitost od ruke. Verovatno to ima neke
veze s tim što sam odrastao na ulici. Možeš li mi oprostiti? Ipak nisam
rekao da mislim na tebe dok se zadovoljavam. Bilo je to čisto učtivo pitanje.

Torn
 Dragi Torne,
Zašto bih, zaboga, delila tako intimne pojedinosti s tobom? Ovo je
istinski neobično pitanje.

Indija

Draga Indija,
Na osnovu tona tvojih pisama znam da to radiš. Stavi satira u koju
god sobu želiš. Uveren sam da će te nadahnuti, a ja ga u mojoj blizini ne
želim. Nemam numeru da gledam u muško dupe.
Voleo bih da dođem u Starberijsku vilu noćas, da svojim očima vidim
zavese sa zlatnom pletenicom. Ponovo ću pokušati da te opijem; gajim veoma
topla sećanja na naše zajedničke obroke.

Torn

Indija je unajmila kućepaziteljku na koju je još pre nekog vremena

bacila oko - izvanrednu služavku koja je radila u jednoj kući u Londonu
gde njene sposobnosti nisu bile dovoljno cenjene. Bila je mlada od većine
kućepaziteljki, ali je bila čvrsta i umeće da se izbori sa svojim novim
gospodarom. A što je možda još važnije - boriće se za Lalu.
Indija je s vremenom shvatila da sluge igraju važnu ulogu u braku, i to
ne isključivo zato što su zbog dobrog kuvara svi u kući bili srećniji.
Lalina spavaća soba bila je, prema Indijinom mišljenju, upravo onakva
kakvu bi svaka dama poželela. Zanemarila je Dotrijeve instrukcije i
nabavila joj krevet s baldahinom, čiji su stubovi bih ukrašeni spiralnim
rezbarijama, a sam baldahin bio je od bledožute svile ukrašen izvezenim
maćuhicama. Ispod prozora je stajao otmen sto, odakle je gospodarica
kuće mogla da posmatra travnjak iza doma i odakle je pucao pogled sve
do vrba koje su krasile obalu reke. Spavaća soba bila je sklonište, mesto
koje će oslikavati i dopunjavati Lalinu toplinu.
Kupila je i veliki šeraton orman, s policama različite dubine, u koje
mogu da se smeste večernje haljine, dnevne haljine, a čak je imao i
posebnu policu za haljinu za predstavljanje na dvoru.
Neki delovi poseda neminovno će ostati nedoterani, bar dok kuća ne
dobije gospodaricu. Prostorije za spremanje mleka i mlečnih proizvoda,
kao i pivnica, i dalje su bile u groznom stanju; dečja soba je bila čista, ali
gola; nije pošteno stigla da pogleda biblioteku, osim što je nabavila
nekoliko udobnih fotelja i nekoliko kutija knjiga. Nameravala je da ih lepo
složi na policama, ali to će biti sve.
Toaleti su sad bili čisti, ali je ipak poručila vodene toalete po dizajnu
Džozefa Brame, s plutajućim sistemom u spremniku za vodu. Nikad nije
videla takve toalete, ali je čitala o njima i, premda su bili novitet i veoma
skupi, rešila je da bi trebalo da se nalaze svuda u kući, iako će biti
postavljeni tek nakon prijema.
Nakon što je deceniju svog života provela na marginama između
vlasnika poseda i posluge, bila je veoma svesna koliko neizmerno život
može biti bolji ukoliko bi se nokširi i sluškinje koje ih prazne mogli
zauvek izbaciti iz kuće.
Kako joj Dotri nije dao nikakva uputstva u vezi sa livrejom, poigravala
se idejom da obuče njegove sluge u tamnocrveno, čisto da ga najedi, ali je
naposletku odabrala kapute od italijanske vune plave boje, za nijansu
tamnije od jaja crvendaća.
Kako su bašte bile nemilosrdno okresane, nije u njima mogla da
pronađe cveće da okiti kuću. Odlučila se da na ime gospodina Dotrija
uplati ogromnu donaciju parohijskoj crkvi, kojoj je bio potreban novi
zvonik, u zamenu za slobodu da glavni baštovan uzme sve što mu je
potrebno iz cvetnih leja koje su se pružale iza parohijskog doma.
Kuća je već bila prelepa: sjajna, otmena, a ipak topla, udobna, a ne
samo luksuzna.

Dragi Torne,
Ponudila sam satira seoskoj crkvi, kao što si predložio. Paroh je bio
toliko uvređen da si morao da uplatiš veliku donaciju za opravku crkvenog
zvonika. Možda bi Čelinija trebalo predati u Banku Engleske, gde bi u
nekom od sefova mogao da sačeka tvoja dalja uputstva?

Indija

Draga Indija,
Napreduje li opremanje udovičke kuće? Mislim da bi Rouz želela
konjića za ljuljanje. Rekla mi je danas da se Antigoni ne dopada nova
guvernanta (druga koju sam unajmio), a kad sam pronašao vremena da
ispitam slučaj, saznao sam da je dama već dala otkaz. Stići ćemo s dadiljom
i voljenom Antigonom.

Torn

Dragi Torne,
Završila sam spavaću sobu za gospodaricu, što znači da je kuća
skoro pa spremna. Nisam uspela ovde da pronađem konjića za ljuljanje;
možda ćeš uspeti da ga pronađeš u Londonu? Udovička kuća čeka na
Rouz.
 Indija

Draga Indija,
Stići ću za tri dana, sa Rouz. Poslao sam novog batlera da
pronađe konjića za ljuljanje, a on se vratio s kravom za ljuljanje. Rouz
misli da je krava glupa, a ja gajim slično mišljenje u vezi s novim batlerom.
Nazvala je kravu Zlatica.

Torn

Dragi Torne,
Dobra krava muzara nikada nije loša investicija; mogla bi se dopasti
tvom budućem potomstvu.
Obradovaćeš se kad čuješ da toaleti sada funkcionišu i da su spavaće
sobe nameštene. Juče smo ledi Adelejd i ja napustile krčmu Rog i jelen i
preselile se u Starberijsku vilu.

Indija

Draga Indija,
Jesam li ti rekao da sam na prijem pozvao i mog prijatelja Vandera,
budućeg vojvodu od Pindara? Znam da ste vas dvoje savršen par u smislu
da imate najplavlju plavu krv. U poslednje vreme nešto razmišljam da bi
trebalo da ga upozorim. To je najmanje što čovek može da uradi za bratstvo.
Na primer, da nosi beli luk kako bi oterao vampire.
 Torn

Dragi Torne,
Strahujem da će Letiša, nakon što te bolje upozna, odabrati seoskog
lekara - veoma naočitog mladića - umesto tebe. Pozvala sam doktora
Hatfilda da ga upozorim da ledi Rejnsford uskoro stiže. Kao što možda
već i znaš, njeno gospodstvo zahteva svakodnevnu medicinsku pažnju zbog
svojih brojnih boljki. Obećala sam Hatfildu dve funte za svaki dan koji
provede obigravajući oko nje.

Indija

Draga Indija,
To je verovatno prvi trošak koji od sveg srca odobravam. Nadam se
da će Hatfild uspeti da je drži pod kontrolom. Sreo sam je svega dva puta,
ali živim u strahu.

Torn

Dragi Torne,
Zaista ne smeš zbijati takve šale na račun buduće tašte. Možda bi
trebalo da se ozbiljno posvetiš izučavanju učtivih manira. Bila bi prava šteta
uraditi sav posao u kući samo da bi zapao u strašnu nemilost ledi Rejnsford.
Što će se neminovno desiti ako ne budeš vukao mudre poteze.
 Indija

Draga Indija,
Ti si moj kec iz rukava. Očekujem da ćeš se uskoro posvetiti
provodadžisanju. U svakom slučaju, upravo sam se vratio sa sastanka s
Letišom u Kenzingtonskim vrtovima i suviše sam u miru sa svetom da bih se
s tobom prepirao. Osećam se kao srećan čovek.
Sve ti najbolje želim,

Torn

Indija je iz nekog iracionalnog razloga sačuvala sve Tornove poruke.

Dopadao joj se način na koji su se njegove rečenice, ispisane snažnim
iskošenim rukopisom, pružale preko stranice. Sad je imala već popriličnu
gomilu pisama, jer su danima razmenjivali glasnike. Ali ovo pismo bacila
je u kamin u biblioteci.
Naravno da joj je bilo drago što je srećan. Bila je oduševljena. Lala će
uspeti da ga natera da se svakodnevno smeši. Lala je bila medena, baš je
takva bila. Medena onako kako su medene zeke i bebe, i sve drugo što je
slatko.
Ovih dana Indija se osećala upravo suprotno. Izgledala je ispijeno. Bila
je toliko iscrpljena da se osećala kao da ju je konj pregazio. Svuda gde bi
pogledala, videla je samo još poslova kojima je morala da se posveti. I
dok je posmatrala kako Tornovo pismo gori, shvatila je da je iznad kamina
potrebno staviti sliku.
Porodični portret tu bi se savršeno uklopio: možda Lala i njena deca u
bašti, a Torn naslonjen na drvo iza njih, s onim svojim žestokim pogledom
i snagom koja je isijavala iz njegovog tela.
 Zatresla je glavom i gotovo trkom izašla iz sobe. Neće mu odgovoriti
na pismo. Zapravo, ne bi trebalo više uopšte da mu odgovara na pisma.

Draga Indija,
Obradovaćeš se kad čuješ da sam rešio problem guvernante.
Pronašao sam učitelja, mlado momče po imenu Tvink. Diplomirao je na
Kembridžu pre tri i po minuta, ali je dobar momak. Smeje se, što je Rouz
potrebno.
Njena dadilja zove se Klara. Dobra je devojka iz Škotskog gorja
i verovatno će se zaljubiti u Tvinka, ali ja ne mogu ništa da učinim u vezi s
tim. Oboje će doći s nama u Starberijsku vilu i borovie u udovičkoj kući.

Torn

Indija je čitavo popodne provela u biblioteci, pregledajući knjige da bi

ih smestila na police, i još nije završila. Prema njenom mišljenju,
biblioteka je bila srce kuće. Knjigama ispunjene police biblioteke stvarale
su utisak da porodica na tom mestu živi već generacijama: da su radoznali
umovi ostavljali svoje zbirke naslednicima.
Očigledno je da toga u Tornovom slučaju nije bilo.
A činilo se da ga nije bilo ni u Džapovom. Ili nije posedovao mnogo
knjiga, ili je naročito pismen lopov poharao biblioteku, jer je većina polica
bila prazna.
Nije važno: Indija je kupila tri velika sanduka raznovrsnih knjiga u
knjižari Hram muza na Finsberi trgu, i oni su jutros stigli. Police su
izribane i nauljene; sad su sijale na junskom suncu i čekale da budu
popunjene. Indija je počela da prazni sanduke i razvrstava knjige prema
temi i slaže ih na pod: proza i poezija (koje je bilo veoma malo) ovde,
vojna istorija i tome slično (najmanje pedeset) tamo, knjige o vođenju
domaćinstva i upravljanju imanjem (tri velike hrpe) na drugu stranu sobe.
Bile su tu knjige eseja, knjige propovedi, i četrnaest Biblija. (Izgleda da
prodavac knjiga nije verovao da će ona zaista i pregledati ono što je
kupila).
Kad je razvrstala sve nove knjige, pažnju je posvetila knjigama iz
Džapove zbirke da bi i njih složila na gomile.
Baš u tom trenutku je - što možda i nije trebalo da je iznenadi - otkrila
njegove nepristojne knjige.
Prva koju je uzela zvala se Memoari žene zadovoljstva. Pa je sledila
Venera u manastiru: ili opatica u halji; Otmica Sabinjanki; i Ljubavne
avanture Tili Taket.
“Tili Taket”? Kakvo je to ime? Indija se spustila na pod i otvorila
knjigu nasumice i shvatila da posmatra odštampanu sliku raskalašnog
para. Poput budalaste sobarice glasno je udahnula i zatvorila knjigu, pa je
ponovo otvorila i detaljno pregledala šta se dešava.
Osećala je da su joj se obrazi oblili rumenilom kad je odložila knjigu;
možda će kupiti policu koja može da se zaključa. Nakon brzog pogleda u
Otmicu Sabinjanki, tu knjigu je spustila na gomilu kojoj je bilo suđeno da
završi u đubretu, a usledilo je još nekoliko jednako groznih knjiga.
Međutim, tad je u ruke uzela Iskrene i izuzetne ljubavne avanture
lakog gospodina i okrenula prvu stranu. Knjiga je pratila avanture mladića
po imenu Fransis Perce, i ispostavilo se da perce i nije tako... meko.
Zapravo, nije imala predstavu o tome da su muški intimni delovi toliko
veliki. A njegov je bio veličine njegove potkolenice. Činilo joj se da to
anatomski nije moguće.
Knjiga je bila bogato ilustrovana, i bilo je zaista nečega intrigantnog u
vezi sa štampanim slikama u njoj. Na jednoj od njih su, na primer, Perce i
njegova ljubavnica vodili ljubav na stolu.
Videla je da je u pitanju trpezarijski sto, jer su šolja od čaja i dva
tanjirića ležali razbijeni na stolu, verovatno srušeni u žaru ljubavi. Sasvim
drugačijim očima zbog ovoga je gledala na čišćenje u kući, premda je
slika bila tu samo da bi čitaoca šokirala.
Adelejd joj je objasnila da se tako nešto dešava ispod pokrivača, u
tami. S vremena na vreme.
Dobro, možda to Adelejd nije posebno navela, ali je Indija izvela takav
zaključak.
Perce se nije pridržavao ovih ograničenja: na jednoj drugoj slici bio je
prikazan na obali reke, a kad je bio prikazan u krevetu, sa svake strane se
nalazila po jedna žena, baš kao na onom grčkom drvorezu koji se sad
nalazio na tavanu.
U tom trenutku Indija je počela da čita priču. Prizvala se svesti tek
trideset minuta kasnije kad je svetlost počela da sija nisko kroz prozore
biblioteke. Stavila je kosu iza ušiju i shvatila da joj prsti drhte.
Zanimljiva je to knjiga, rekla je sebi. Samo zanimljiva. Zatvorila ju je,
primoravajući sebe snagom volje da zaboravi slike u njoj. Ali slike su
izgledale tako, pa, erotično... a žene nisu delovale bojažljivo ili postiđeno.
Izgledale su veoma veselo.
Čak - orno.
Ali kako je to moguće? To nije bilo fizički moguće. Ali na onoj slici na
stolu, na kojoj ženi glava visi preko ivice stola, a kosa joj pada na pod. To
na njenom licu mora da je bila ekstaza.
Teško je bilo reći. Indija je ponovo otvorila stranicu i okrenula je
naopako da bi bolje prostu dirala lice žene.
Usta su joj bila otvorena. Da li je trpela nezamisliv bol ili je osećala
zadovoljstvo? Razmišljala je o ovome kad joj je neka buka razbila
koncentraciju, pa je podigla pogled.
Torn je stajao na vratima posmatrajući je. Uz tresak je zatvorila knjigu
i skočila, osećajući se poput deteta uhvaćenog kako krade bombone. “Šta,
zaboga, radiš ovde? Trebalo je da stigneš tek za dva dana!”
Torn je podigao obrve. “Nisi mi odgovorila na poslednja dva pisma.
Pomislio sam da bi bolje bilo da se uverim da nisi kolabirala od
iscrpljenosti.”
“Naravno da nisam”, rekla je Indija spuštajući ruku da bi sakrila knjigu
u naborima suknje.
“Čitav dan sam proveo u fabrici i krenuo sam u London, pa sam samo
svratio nakratko.” Pogledao je na gomile knjiga. “Reci mi da ne
pokušavaš da složiš ove knjige nekim određenim redom.”
Indija je pročistila grlo. “Samo uopšteno, prema temi. Književnost ću
staviti u jedan odeljak, istorijska dela u drugi.”
“Pretpostavljam da je biblioteka jedna od prednosti seoskog poseda.”
Prišao je stolu i uzeo knjigu o stočarstvu. “Mogu ti poslati knjige koje
imam u Londonu. Prerasle su police u biblioteci i stoje naslagane uza
zidove, na veliko nezadovoljstvo moje kućepaziteljke.”
Indija je uzgred spustila Izuzetne ljubavne avanture na gomilu knjiga o
putovanjima. Torn je uzeo jednu knjigu s druge gomile i pogledao naslov.
“Jesu li ovo sve knjige propovedi?”
“Plašim se da je tako”, rekla je Indija. “Ta gomila, i ona tamo, i sve
ono na onom stolu.”
“Džap ne prestaje da me iznenađuje. Otarasi ih se, molim te. Tako ću
imati mesta za svoje knjige iz Londona.” Indija je klimnula. “Kakve knjige
voliš?”
“Sve čega mogu da se dokopam, ali ne propovedi. Šta još ima ovde?”
Nepristojne knjige pale su joj na pamet, ali nije znala kako da ih
nazove. “Da vidimo... Tamo je manji broj gramatika, dve grčke gramatike
i tri nemačke.”
Torn je uključio lampe na zidovima i lampu na polici iznad kamina.
“Pretpostavljam da njih mogu dati Rouz. Ona je vrlo ozbiljno stvorenjce i
verovatno će proći kroz njih za nedelju dana.”
“Pronašla sam nekoliko dečjih knjiga koje bi joj se mogle dopasti.
Odnela sam ih u udovičku kuću.”
“Već smo dva puta išli do Hačardove knjižare”, primetio je ležerno se
vraćajući do stola i uzimajući putopis.
Indija je osetila kako joj se utroba steže. Ako pogleda sledeću
gomilu...
“Nisam mislila da ćeš lično obavljati takve poslove”, rekla je
približavajući se problematičnoj knjizi i naslanjajući se bokom na sto. Za
trenutak će nonšalantno podići čitavu gomilu i preneti je do police.
“Rouzina guvernanta je u kući ostala jedva dovoljno dugo da se
raspakuje. Ali od sada Tvink može da je vodi u knjižaru. Znaš, mogla si
prosto složiti knjige na police.” Nasmejao se kad je video izraz na njenom
licu. “Shvatio sam si perfekcionista.”
“Ne bih bila dobra u ovoj profesiji da nisam.”
“Neobično je čuti damu kako govori o profesiji”, rekao je gledajući
novu knjigu.
“Mora da ne razgovaraš sa mnogo žena”, rekla je kiselo. “Okružen si
ženama koje naporno obavljaju razne poslove.”
“Ali one nisu dame”, rekao je savršeno istinito. Okrenuo je glavu i
pogledao je ispod trepavica. “I ne samo da nisu dame već nisu ni ćerke
jednog markiza.”
“Očeva titula ne čini me nesposobnom za posao.”
“Jasno je da tako. Ali nemoj se pretvarati da nisi neobična, Indija.”
Stigao je do dna gomile. “Ovo je treća knjiga o Italiji. Počinjem da mislim
da je Džap kupio onog Čelinija na putovanju.”
“Zapravo, mislim da su to knjige koje su stigle iz knjižare”, rekla je.
“Ovde sam zatekla svega dvadesetak ili tridesetak knjiga, pa sam morala
da doprinesem tvojoj biblioteci.”
Torn je podigao pogled glasno se nasmejavši. “Kupila si knjige nekog
nesrećnika da bi ostavila utisak da imam pretke koji su umeli da čitaju?”
“Niko ne pokušava da prikrije poreklo kuće niti tvoje vlasništvo”,
pobunila se. Frknuo je.
“Prosto pokazujemo da si oštrouman čovek”, rekla mu je Indija.
Pre nego što je stigla da ga spreči, Torn je uzeo Percetovu knjigu.
Okrenuo je stranice i na licu mu se pojavio veoma pakostan osmeh.
“Vidim da sam zaista veoma oštrouman. Pokazuješ neočekivane dubine.”
“Zahvaljujući lordu Džapu, imaš mnogo takvih knjiga u svojoj novoj
zbirci”, promrmljala je pokazujući gomilu na podu. Osetila je kako joj se
obrazi oblivaju rumenilom.
“Prokletstvo”, rekao je Torn listajući stranice. “Ovo je baš pustolovna
knjižica.”
“Nekoliko takvih bacila sam u korpu za smeće”, rekla je prkosno.
“Dobro.” Oklevala je, a zatim upitala: “Zar te ne zanima o čemu su bile?”
“Mnogo je bolesti u ovom svetu. Imao sam prilike videti je u izvesnoj
meri kao dečak, a u mnogo većoj kao odrastao muškarac... ne želim to u
mojoj kući, niti nigde blizu Rouz.”
Indiji se dopadalo što je tako zaštitnički nastrojen prema Rouz, pa mu
se osmehnula široko. Prirodno. Što je za nju bilo neobično.
Namrštio se. “Indija.”
“Da?”
“Nije ni čudo što ti se toliki muškarci bacaju pod noge i žele da se
ožene tobom. Mogla bi i sveca zavesti tim osmehom.” Opet je pogledao
knjigu i okrenuo još jednu stranicu. “Jesi li uživala u poduhvatima
gospodina Perceta?”
“Jedva da sam i pogledala knjigu.”
 Usne su mu se trznule. “Stajao sam na vratima dobrih pet minuta pre
nego što si me primetila. Nisam mogao dobro da vidim, ali učinilo mi se
da te je ova slika najviše zainteresovala.”
Na ove reči, vrelina joj se razli telom. Pristojnost je nalagala da
pobegne iz sobe, ali je ostala ukopana u mestu.
Torn je okrenuo stranicu naopako, baš kao i ona. “Šta ti je, zaboga,
toliko zanimljivo tu? Osim veličine Percetove alatke, što svakako spada u
kategoriju optimističnog sanjarenja.”
Indija je ovaj komentar odgurnula u stranu, da se kasnije njime
pozabavi. Ko bi poželeo nešto toliko veliko u blizini svojih intimnih
područja?
“Reci mi, Indija”, rekao je Torn, smejući se naglas. Okrenuo je sliku na
drugu stranu.
“Pokušavala sam da vidim da li ona uživa”, priznala je.
“Vidiš li kako je pružila ruke? Moje iskustvo - koje nije zanemarljivo -
kaže mi da se lepo provodi. Rekao bih da vrišti.”
Drugi talas vreline razlio joj se među nogama. “ Vrišti?” Nije znala da
li da bude zaprepašćena ili da joj zavidi.
“Od zadovoljstva”, dodao je okrećući stranice. “Perce joj da je sve što
želi. Dođavola, pogledaj ovu.” Podigao je pogled, a oči su mu sijale
nestašlukom. “I ovde vrišti.”
Indija je gledala sliku dobar minut pre nego što je shvatila zašto Perce
drži glavu između daminih nogu. I da, činilo se da dama doživljava snažan
nalet sreće. A i usta je držala otvorena, kao što je Torn primetio.
Trgla se. “Ne bi trebalo da vodimo ovaj razgovor. Izuzetno je
nepristojan.” Torn je zatresao glavom. “Nema u tome ničeg lošeg. Ti i ja
smo prijatelji.”
To ju je zaustavilo baš kad se spremala da pobegne. “Prijatelji?” Ti
knjige ove vrste pregledaš s prijateljima.” Iskreno, bila je to skandalozna
zamisao.
“Ne, samo s tobom. Dođi, pogledaj šta ovde radi. Nikad to nisam
pokušao.”
“Ne!”
“U tom slučaju ja ću doći do tebe.” Indija se žurno povukla, ah ju je
zaustavila polica.
“Ne želim da vidim!”
Torn je stao ispred nje zarobivši je svojim krupnim telom, toliko blizu
da je ramenom dotakao njeno i da je mogla da oseti njegov oštar,
aromatičan miris muškarca. Čak je mogla da ga čuje kako diše.
“Podozrevam da si morala da živiš kao monahinja da bi izbegla da te
izbace iz društva, zar ne? Koliko imaš godina?” Odmerio ju je. “Dvadeset
dve?”
Indija je uzdahnula. “Dvadeset šest.”
“Morala si dvadeset šest godina da se obavijaš čednom belinom. Nije
ni čudo što se povlačiš. To je pravi pakao.”
Primetila je da je njegov osmeh opasan po njen duševni mir. I njenu
čednost. Pročistila je grlo. “Moram da nastavim s poslom, Torne. A ovaj
razgovor nismo vodili.”
“Hoćeš reći da monahinjama nije dozvoljeno da gledaju Percetove
intimne delove?” Torn joj se nasmešio. “Dopada mi se ova slika; zar se
tebi ne dopada?”
Indija je spustila pogled i primetila kako mlada dama poskakuje na
Percetu, a tela su im povezana samo njegovim izuzetnim... čime već. I
činilo se da leže na grani drveta. “Ne!”, uzviknula je.
Zatvorio je knjigu i spustio je na policu nagnuvši se još bliže ka njoj i
spuštajući desnu ruku iznad njene glave. “Te slike su čisto preterivanje.
Znaš to, zar ne?”
 Namrštila se. “To je nevažno.”
“Nije nevažno, jer ćeš se uskoro udati. U godinama koje sam proveo u
Itonu, video sam horde nagih muškaraca. I mogu ti reći, za koga god da se
udaš, neće moći da se poredi s Percetom.”
Indija je, iracionalno, osećala da bi trebalo da stane u odbranu svog
budućeg muža. “Ne možeš to znati”, pobunila se. “Uverena sam da će
biti... sve što bi muškarac trebalo da bude.”
Tornov osmeh naterao je onu vrelinu da joj se razlije čitavim telom.
“Zaista je nevažno”, ponovila je srdito.
“Možda bi, pre nego što odabereš muškarca, trebalo da ga povedeš na
kupanje u jezercu i diskretno ga odmeriš. Bilo bi strašno da započneš prvu
bračnu noć s Percetom na umu, samo da bi otkrila kako se tvoj voljeni
može podičiti samo naprstkom.”
“Neće biti tako!”
“Kako znaš? Osećao bih se grozno kad bi te neka knjiga u mom
vlasništvu iskvarila do te mere da ne bi mogla da uživaš u bračnom
životu.”
Indija ga je blago gurnula. “Budi ljubazan i odmakni se. Idem u svoju
sobu.”
“Znam. Sad ćeš mi ponovo reći kako ovaj razgovor nismo vodili. Znaš
li da si mi ti prva prijateljica u životu?”
“Mislim da nismo prijatelji”, primetila je. “Šta smo u tom slučaju?”
Provukla se ispod njegove ruke i udaljila se ne odgovorivši mu, jer nije
imala pravi odgovor na to.
Povikao je kad je gotovo stigla do vrata. “Indija!” Okrenula se.
“Zaboravila si da poneseš štivo za laku noć!” Knjiga je poletela kroz
vazduh i ona je instinktivno pružila ruku i uhvatila je. Ponovo taj osmeh.
 Petnaesto poglavlje

Rano naredne večeri

Salon Starberijske vile

“Indija, mila, insistiram da večeras odeš u postelju ranije”, rekla je

Adelejd. Izgledaš kao da ćeš umreti.”
Indija je osetila nalet čistog stida. Istina je bila da je ostala budna
suviše kasno, udubljena u podvige Fransisa Perceta. “Ne mogu. Imam još
samo jedna dan pre nego što nam se vojvoda i vojvotkinja pridruže.”
“I sama sam iscrpljena”, rekla je njena kuma. “Večeras u svojoj sobi i
predlažem ti da i ti učiniš isto. Kad stižu gospodin Dotri i Rouz?”
“Sutra ujutro”, rekla je Indija.
“Taj mladić će u narednih nedelju dana morati da obuzdava jezik.
Zapanjena sam da Elenor nije uspela više s njim da postigne. Ipak je on od
rane mladosti živeo u njihovoj kući.”
Prema Indijinoj proceni uopšte nije bilo važno kad je Torn došao da
živi kod vojvode, u ma kom uzrastu da je došao, bilo je prekasno.
“Naravno, on je sin svog oca”, nastavila je Adelejd. “One oči su očeve,
i kosa, i sve ostalo.”
“Ali ne i što se ličnosti tiče”, istakla je Indija. “Oduvek sam smatrala
vojvodu od Vilijersa uljudnim koliko i duhovitim.”
“To je zato što si Vilijersa upoznala tek nakon što se oženio. Pre mnogo
godina silno je voleo da uznemirava ljude: zamisli samo skandal kada se
prvi put pojavio u društvu nakon što je doveo šestoro nezakonite dece, od
pet različitih majki, da žive s pod istim krovom.”
“Slažem se.” Adelejd je izašla iz salona i krenula prema stepenicama.
“Moje je iskustvo da su ljudi čiji su roditelji vodili neobičan život skloni
da budu prilično konzervativni. Samo pogledaj sebe, mila.”
Indija je krenula za njom automatski proveravajući da li je svako zrnce
prašine uklonjeno s rukohvata. “Šta ja imam s tim? Ja nisam plod
nezakonite zajednice.”
“Naravno da nisi! Tvoji su se roditelji venčali u Katedrali Svetog
Pavla, i dan je bio prelep, premda jeste padala kiša malo kasnije posle
podne, koliko se sećam. Ali oni te nisu, da se tako izrazimo, podigli na
sasvim tradicionalan način, zar ne?”
Kako većina roditelja nije slala svoju decu u šumu da pronađu pečurke
za večeru, Indija nije ni pokušala da ih brani. Ipak je primetila: “Mislim da
me nije ekscentričnost mojih roditelja naterala da se držim utabanog puta.”
“Čuvaš svoje srce”, rekla je Adelejd stigavši do vrha stepeništa i
zastavši. “Nije li tako, dete? Govoriš o izboru odgovarajućeg prosca kao
da je u pitanju izbor stolica za trpezariju.”
“A kako drugačije da izaberem?” odgovorila je Indija povređeno. “To
bi moj otac uradio, da je živ i da je bio drugačiji čovek.” Bila je svesna da
bi, da je njen otac živ, ona i sad trčala bosonoga po njegovom posedu,
ukoliko je ne bi udao za nekog govedara.
“S obzirom na miraz i titulu, možeš da biraš. Samo kažem da bi mogla
da biraš i iz ljubavi ako to poželiš.” Adelejd je otišla u svoju sobu,
pozvonila i sela ispred kamina.
“To nije donelo sreću mojim roditeljima.” Indija je ušla za njom u sobu,
sagnula se i poljubila je u obraz. “Znaš da je dan kad si me ti primila bio
najbolji dan mog života, zar ne?”
 Adelejd se nasmešila, ali je odmahnula glavom. “Nije to bio najbolji
dan tvog života, bio je najgori jer su te tvoji mili roditelji napustili. Nisu
to hteli, ali su te napustili.”
Indija je lično smatrala da su roditelji koji su vreme provodili baveći se
umetnošću i obožavajući mesec - umesto da se staraju da im je ćerka sita
i odevena - to dete napustili mnogo pre nego što su pobegli u London i
stradali u nesreći.
Ali je isto tako znala da je Adelejd volela da veruje da su markiz i
njegova supruga bili samo malo lakomisleni. Ekscentrični, Drugačiji.
Ponovo je poljubila kumu, pa otišla u svoju sobu i bacila se na krevet.
Na nesreću, čim je legla, shvatila je da ima i više nego dovoljno energije
da razmišlja o osećanjima koja je Torn izazivao u njoj: budalasto i
ženstveno, i nestabilno na nogama. Što je bilo smešno.
Okrenula se na leđa i ugrizla za usnu. Mora da prestane da razmišlja o
njemu. Bio je muškarac koji zna šta želi, i želeo je Lalu: devojku ljupku i
jednostavnu poput sunčeve svetlosti. I lepu. Indija nije bila lažno skromna
u pogledu svog izgleda, ali nije imala Laline savršene crte lica i blistave
plave oči.
Štaviše, Indija je imala čvrstu ljušturu koju je podigla oko onih
usamljenih dana kad su se njeni roditelji veselili, a ona gladovala ne
znajući šta će sa sobom. I kad nije bilo ni kuvara, ni lakeja, ničega osim
ogromne trule kuće.
Uzdahnula je i pozvonila da zamoli Mari da joj donese večeru. Bilo je
glupo osećati se manje vrednom samo zato što je Torn želeo da se oženi
drugom.
I nije da je ona želela da se uda za njega.

Torn je narednog jutra rešio da odjaše do Starberijske vile, ostavljajući

Rouz, Tvinka i Klaru da ga prate u kočiji. Bio je svestan da je razdražljiv.
Mašina za proizvodnju gumene trake juče se pokvarila, što je bila
katastrofa koja je usledila nakon jutarnje vožnje s Letišom nakon koje je
ostao pomalo zabrinut.
Nije ni reč rekla. Ni jednu jedinu reč. Samo je sedela pored njega
skrštenih ruku, lepa i nema poput engleske ruže.
Indija nije bila engleska ruža. Bila je poljski cvet, nešto blistavije i
neukrotivo što je čoveka svojom lepotom diralo u srce.
Mora da će Letiša, kad sutra stigne na prijem, imati nešto više da kaže.
Možda su je prosto konjski kas i svež vazduh uljuljkali u prijatnu tišinu.
Kad je sjahao ispred Starberijske vile, otvorila su se velika drvena
vrata i pojavio se muškarac - očigledno batler, s obzirom na to da nije
nosio rukavice - u pratnji dvojice lakeja.
Batler se naklonio. “Gospodine Dotri, ja sam Fleming. Ledi Zenobija
me je unajmila da vam služim kao batler ukoliko vam budem po volji.”
Torn je predao Flemingu kaput i slušao dok mu je čovek govorio da
ledi Adelejd i ledi Zenobija još nisu ustale. Nakon toga mu je postavio
taman toliko pitanja da se snađe u kući; neverovatno je bilo što za vreme
bilo koje svoje posete nije odmakao dalje od prizemlja. Činilo se da su
porodične odaje smeštene u jednom krilu kuće, a gostinske u drugom.
“Nije li dečja soba obično na drugom spratu?”, upitao je.
“Ledi Zenobija veruje da je modernim majkama miliji manje
staromodan pristup”, izjavio je Fleming. “Njeno gospodstvo preuredilo je
veliki salon u porodičnom krilu u dečju sobu, pored koje se nalazi manja
spavaća soba za dadilju.”
Torn je krenuo uz stepenice, razmišljajući o načinu na koji je Indija
preuredila Starberijsku vilu. Nije ona prosto obojila zidove; odlučila je i o
tome kako će on i njegova porodica živeti.
Ušao je u dečju sobu i sa zadovoljstvom ugledao veliku stolicu za
ljuljanje pored kamina, okruženu manjim stolicama za ljuljanje i sićušnom
stolicom, koja je očigledno bila namenjena za Antigonu. Rouz će biti
oduševljena.
Indija je nišu u zidu popunila knjigama. Rouz će se dopasti Avanture
šest vavilonskih princeza. Uzeo je knjigu bajki i pogledao sliku Pepeljuge
na koricama. Lala je bila lepša. Dođavola, Indija je bila još lepša.
Premda Indija nije bila konvencionalno lepa. Ne s onom neobičnom
mešavinom kose boje belog zlata i tamnih obrva. I s mladežom pored
usne. Izgledala je poput senzualne slike, jedne od onih Ticijanovih na
kojima je svoju ljubavnicu koristio kao model.
Naravno, izrazi lica Ticijanovih ljubavnica su pospani, spokojni, nimalo
nalik na Indijin izrazlica. Ona je bila pravi davež, ali nešto u njihovoj
razmeni pisama bilo je jednako zabavno kao i sparingovanje s Vanderom.
Ali i pomalo drugačije - verovatno zato što je ona žena.
Kad je izašao u hodnik, otvorio je vrata spavaće sobe. Rekao je Indiji
da ne voli crvenu boju, i ona je, sasvim prirodno, zidove oblepila
tamnocrvenim tapetama. Kad je ušao, video je da je i ovde stavila nišu.
Ali, za razliku od Rouz, koja je dobila knjige, on je dobio Čelinija.
Prišavši da je bolje pogleda, primetio je da je Indija skulpturu postavila
tako da onaj ko leži u postelji može nesmetano da vidi obe prilike, kojima
su se usne ovlaš dodirivale u poljupcu, a tela im bila prepletena. Na
satirovom ramenu stajalo je parče hartije s porukom.

Dragi Torne,
Pokušala sam da od ove prostorije napravim pribežište za strastvenije
prirode. Možda će te nadahnuti da dosegneš nove visine.

Indija

Frknuo je. Ali je poruku stavio u džep. Zadržao je njena pisma, ako ni
zbog čega drugog onda zbog njihove neobičnosti. Nikad pre nije
razmenjivao pisma s nekom ženom.
Gostinske sobe nalazile su se na suprotnoj strani kuće. Nijedna osoba
koja drži do sebe ne bi u ovo doba dana bila u postelji, pa je Torn odlučio
da natera Indiju da ustane. Nije bilo teško pretpostaviti koja je soba njena;
blagi trag njenog parfema zadržao se pred vratima.
Svetlost je prodirala kroz zavese i Torn je video da je krevet obavijen
providnom svilom boje ćilibara; jedva je uspevao da nazre usnulu priliku
kroz nju. Dok je povlačio zavesu u stranu, osećao se neobično, kao da
otkriva začaranu princezu. Kao u jednoj od priča koje je Indija kupila za
Rouz.
Spavala je na boku, a sva ona njena bleda kosa bila je rasuta preko
jastuka. Iznenadio se kad je video da u snu izgleda milo. Ali i dalje
erotično: usne su joj bile prirodno crvene i mogao je da nazre njen mladež.
Zbog njega je svaki muškarac pažljivije zagledao njenu donju usnu,
maštao o tome šta te usne sve umeju da rade.
Dođavola.
Zanimljivo je bilo što se sad, gledajući je, setio vremena kad je bio
tragač u blatu, pre nego što se vojvoda od Vilijersa pojavio niotkuda i
proglasio se za njegovog oca. Nikad nije video ženu s kožom poput
Indijine, nalik na unutrašnjost latice cveta.
Nije ni znao da takva žena postoji. Kao markizova ćerka, Indija je bila
sve što on nije bio, i sve što on nikad neće biti. Sve te povlastice i
plemenito poreklo bili su urezani u njene kosti i ogledali su se na njenom
licu.
Uz iznenadni nalet ljutnje, Torn je seo na krevet, očekujući da je pokret
probudi. Otvorila je usne i ispustila uzdah, zabacila ruku iznad glave i
nastavila da spava.
Jednom je, kad je bio dečak, u zimu, a sneg tek što je počeo da pada,
video devojčicu u toplom vunenom kaputu kojoj je majka pružila ruku i
rekla: “Hajde, mila.” Devojčica ga nije videla, ali je otišla obavijena svom
ljubavlju koju on nikad nije spoznao.
Nije ni čudo što se sedeći pored Indije ponovo osećao kao tragač u
blatu. Ona je sve to imala: sav novac i sjaj, ljubav i zaštitu.
Uhvatio ju je za rame i prodrmusao je, ne preterano nežno.
Otvorila je oči i smesta pogledala na njegovo međunožje. Pogled joj je
bio omamljen, kao da je upravo satima vodila ljubav. Kao da se probudila
nakon noći ispunjene vođenjem ljubavi, i kao da želi još.
Kao da...
Naglo je raširila oči i sela. Stavio joj je ruku preko usta. “Molim te,
nemoj da vrištiš. Sam bog zna da ne želimo da budeš osramoćena. Ja se
nikad neću oženiti ženom samo zato što društvo smatra da bi trebalo.”
Glas mu je zvučao grublje nego što je trebalo.
Spustio je ruku.
Iz očiju joj je nestalo omamljenosti i miline, i on je na trenutak osetio
žaoku kajanja. Sad ga je streljala pogledom. “Šta radiš ovde?”, zasiktala
je. “Da se nisi usudio da pomisliš da samo zato što si me unajmio imaš
pravo i na lične usluge!” Počela je da traži nešto rukom iza sebe.
Bes mu se popeo u glavu. “Misliš da bih došao u tvoju sobu zbog
toga?”
“Ne bi bio prvi!” prasnula je. Podigla je ruku i proklet da je ako u njoj
nije držala palicu prekrivenu flanelom cvetnog dezena. “Dotakni me još
jednom i udariću te!”
“Šta je to, dođavola?”
“Gvozdena palica koju ću spustiti na tvoju glavu ukoliko smesta ne
ustaneš s mog kreveta i ne izađeš iz moje sobe!”
“Da li ti to meni govoriš da se neki muškarac usudio da uđe u tvoju
sobu i zatraži od tebe nešto? Govoriš li mi to?” Pogledi su im se sreli i on
joj je oduzeo oružje odmeravajući njegovu težinu u ruci. “Ovo ne bi
nanelo veliku štetu. Ne bi zaustavilo istinski rešenog muškarca.”
“Učinilo je ono što je i trebalo da učini”, odgovorila je Indija ponosno.
“Ko?” Znao je da mu je glas izleteo iz grla poput pucnja. “Ko je to
pokušao?”
“Rešila sam to.”
“Ko je to bio?” '
“Ne tiče te se!” pokupila je onu svoju prelepu kosu i zabacila je iza
ramena. “A sad i ti...” Nadvio se nad nju i zarežao joj u lice: “Ko se
usudio da ti uđe u sobu i uplaši te?”
“Osim tebe?” Ali je zatim dodala: “Ser Majki Filips. Udarila sam ga
preko uveta gvozdenom šipkom.” Osmeh joj je ozario oči. “Narednog
dana žalio se da je izgubio sluh i da neće moći lepo da peva!”
Torn je potisnuo potrebu da ponovo zareži. To kopile igraće uloge
kastrata nakon što ga se on dokopa. Ali nije bilo potrebe da to otkriva
Indiji.
“Filips, što ima kuću na Porterskom trgu? Koji je išao u Oksford? Onaj
s onom čudnom bradom?”
“Da”, rekla je ponovo zabacujući kosu. “Adelejd i ja bile smo u poseti
njegovoj majci, jer je bolovala od nazeba. Nakon što se ona oporavila, on
je izgleda pomislio da ću se starati i o njemu.”
“Je li još neko uradio tako nešto?”
Namršteno ga je pogledala, pa je drugačije sročio pitanje: “Odakle ti
ideja da nabaviš gvozdenu polugu?”
“Moja kuma ima jednu ovakvu polugu u postelji kad putuje. Kada
odseda u krčmi, na primer. Žena bi uvek trebalo da bude spremna da se
brani.”
Ako žena nema muškarca pored sebe u postelji, verovatno bi trebalo
da ima gvozdenu polugu. Zapravo, nije to bila loša zamisao. Tačnije...
možda bi mogao da pravi poluge upravo u ove svrhe.
“O čemu razmišljaš?”, upitala je sumnjičavo.
“O proizvodnji gvozdenih šipki za dame za samoodbranu”, rekao je
spremno. “Imam fabriku koja bi mogla da ih proizvodi. Mogli bismo da
koristimo metalni otpad. Možda s tankom drškom za žene s manjim
šakama.”
Na trenutak je zurila u njega, a zatim prasnula u smeh. “Jesi li tako
zaradio svoje nebrojene milione?”
Bože, bila je prelepa. Opasno. Ponovo se setio razloga zašto je narušio
njenu privatnost.
“Da li bi želela da mi objasniš šta ona statua radi u mojoj spavaćoj
sobi?”
“Ne dopada ti se tvoja soba?” upitala je, a u očima joj je sijao nestašan
osmeh.
Zapravo mu se dopadala, i ona je to znala, “Zidovi su crveni”, istakao
je. “Đavo bi trebalo da ima brlog koji odgovara njegovoj prirodi”,
odgovorila je, očigledno nimalo uznemirena. “Moglo bi se to nazvati
kulisom.”
“Moraćeš da je promeniš.”
Indija je odmahnula glavom. “Završila sam s uređenjem kuće. Gosti
počinju sutra da ti stižu, i moram se postarati da te Lalina majka obožava,
što će, iskreno, biti veći izazov od renoviranja čitave kuće.”
“Kad zanemarimo spavaću sobu, obavila si đavolski posao. Kuća
blista.
Ispravila je leđa, a pramen kose joj je pao preko jedne dojke. Pramen
je bio dugačak i kovrdžav, a dojka jednako raskošna i zanosna kao što se
činila i ispod odeće, premda je bila sklona da se oblači zanosno koliko i
neka guvernanta.
 Morao je da izađe iz njene sobe. “Dobro”, rekao je skočivši na noge.
“Bolje bi bilo da se spremim za Rouzin dolazak. Stiže kočijom koja je
krenula za mnom.”
Indija je na trenutak izgledala razočarano, ali je kraljevski rekla:
“Nikad ne bi smeo da ulaziš u daminu spavaću sobu.”
“Vander stiže sutra”, rekao joj je ignorišući njen prekor. “To je lord
Brodi, budući vojvoda. Nemoj nositi onu haljinu u kojoj sam te poslednji
put video. Zar nemaš nijednu haljinu u kojoj bi mogla da zavedeš
muškarca?”
“Neću zavoditi lorda Brodija!” rekla je Indija nabirajući obrve poput
olujnih oblaka.
“Vander mi je prijatelj, ali ne mogu da ti garantujem da je dobar u
postelji”, rekao je Torn smešeći se. “Ako ti se dopadne njegov izgled,
trebalo bi najpre da probaš robu. Lično nikad nisam bio naročito sklon
kosi boje lana.”
“Ignorišem te.” Indija je izvukla noge iz postelje i počela prstima da
traži papuče. Imala je najlepša stopala koja je ikad video: vitka, bela i
svilenkastog izgleda. A članci su joj bili nežni kao i ostatak tela.
Glavom mu je proletela slika ožiljaka koji su presecali njegove butine.
Glavu je držala sagnutu dok je gurala stopala u papučice, a on je mogao
da vidi samo njenu neverovatnu kosu.
Ispravila se. “Moraš sad otići, uskoro će stići Mari, moja služavka.”
“Da li ona tek tako ulazi u tvoju sobu ujutro?”
“Naravno.”
“Moraće tu naviku da promeni kad se udaš.”
Indija ga čak nije ni pogledala dok je prilazila toaletnom stočiću. Nije
voleo da ga ignorišu, pa je rekao: “Vander bi mogao biti jutarnji tip.”
Okrenula se dok je oblačila kućnu haljinu, a on joj je u očima video
blagu zbunjenost. “Muškarac se ujutro okrene i shvati da je spreman”,
objasnio joj je. “Budi se gladan i, ako je pored njega podatno telo, on će
ženu silno usrećiti. Što bi voleo da uradi, a da ga sluškinja u tome ne
prekine.”
Lice joj se oblilo rumenilom. Torn se iscerio i odlučio da u tom
trenutku ode. Izašao je iz njene sobe i sišao u prizemlje da uputi Fleminga
u postojanje svoje štićenice - ali je otkrio da ga je Indija već o svemu
obavestila i da mu je rekla da je Rouzino prisustvo u udovičkoj kući
zasad potrebno držati u tajnosti.
Proveo je pola sata cunjajući po kuhinjama, ostavici, ostavi za
srebrninu. “Gde li je, dođavola, pronašla sve ove predmete?” upitao je
Fleminga zureći u orman pun srebrnih poslužavnika. Neki su imali velike
kupolaste poklopce, neki nožice.
“Ledi Zenobija poznaje gospodu Hanama i Krauča. Poverila mi je
zadatak da posetim njihovu prodavnicu u Ulici Mankvel i kupim osnovno
posude za ovakvo jedno domaćinstvo.”
Torn je uzeo jedan poslužavnik, bez raskošnih nožica. Naravno, viđao
je ovakvu srebrninu na stolu svog oca. Vojvoda nije verovao u sakrivanje
srebrnine ispod buradi.
Ali nikad nije pomislio da bi i sam mogao da poseduje tako nešto.
Poslužavnik koji je držao u ruci bio je ovalan i ukrašen rezbarijom. “Ovo
mi se čini sasvim valjanim”, rekao je Torn. “Ovaj poslužavnik ima
ukrasnu ivicu, u samo polje ugravirane su heraldičke Šare” rekao je
Fleming. “Grb možete dodati kasnije ukoliko poželite.”
“Mogao bi me baš upoznati, Fleming. Odgovor na to je: nikad, pa ni
tad.”
“Dobro, gospodine”, odgovorio je batler ne trepnuvši. Uzeo je
poslužavnik i predao ga lakeju, koji je trčkarao za njima poput kučeta.
“Stavi ovo u ostavu, Stivense.”
“Zašto?”
 “Držali smo ga u ruci, mora da se uglača pre upotrebe.”
Torn je počeo da gubi interesovanje za srebro. “Ne marim da li je
uglačan ili nije, važno je da na njemu ima hrane.”
“Stekao sam takav utisak, gospodine, kad ste platili račun Hanamu i
Krauču, premda vam nisu poslali spisak premeta koje ste kupili.”
Flemingovton bio je zajedljiv, a Torn je počeo da veruje da će se njih
dvojica lepo slagati.
Slegnuo je ramenima. “Znaš da sam kopile? Mom batleru u Londonu
ova pomisao izazivala je zatvor dok naposletku nije otišao zarad spasenja
svoje besmrtne duše.”
“I ja sam dete slučaja, kako mi u Škotskom gorju zovemo takvu decu”,
rekao je Fleming. Torn je prasnuo u smeh. “Kako li te je, dođavola,
pronašla?”
“Služio sam markiza od Pesla, a moje poslednje zaduženje bilo je na
mestu glavnog lakeja vojvode od Vilijersa.”
“A, ukrala te je mom ocu.”
“Svi u službi znaju za ledi Zenobiju. Ako čovek želi da promeni
domaćinstvo, nada se, ako ne i moli, da ona poseti kuću. Upoznao sam je
pre dve godine kad je razgovarala sa svakim zaposlenim u domaćinstvu
njegove milosti. Nije zaboravila moju ambiciju da postanem bader.”
“Da li uvek razgovara sa svakim zaposlenim?”
Fleming je klimnuo. “Od batlera do pralje. Kao što možete
pretpostaviti, uspeva da nauči prilično mnogo o domaćinstvu.”
Ta žena je bila izvanredna.
Kad je Torn ušao u biblioteku, u glavi mu se ponovo javila slika Indije
u postelji. Pretpostavio bi da dame u postelji nose beli flanel, možda s
malo čipke oko vrata i zglobova da se pokriju.
Indija je nosila bledoplavu svilu. Sa puno čipke koja je nije mnogo
pokrivala.
Zvuk točkova na šljunku prekinuo je ovaj njegov zanimljiv tok misli,
pa je izašao napolje da dočeka Rouz. Izašla je iz kočije nesigurno, snažno
stežući Antigonu. Verovatno je trebalo da putuje s njom, premda su iz
kočije izašli i Tvink i Klara.
Torn je zastao i raširio ruke. “Rouz!”
Lice joj je bilo ozbiljno i on je sačekao da ona razmisli. Naposletku je
potrčala prema njemu, a on ju je podigao u naručje. “Kako je moja
devojčica?” upitao ju je.
“Nisam ja vaša devojčica”, rekla je s onom svojom neobičnom
ozbiljnošću.
“Bogami jesi”, rekao je. “Pozajmio mi te je tvoj tata.”
“O!” Nije uspeo da je ubedi. Tornu nikada nije predstavljalo teškoću
da ubedi pripadnice ženskog pola da ga zavole. Dok nije sreo Rouz.
Držala se po strani, ma koliko se trudio da je šarmira.
“Idemo u udovičku kuću” rekao joj je, mrzeći tu činjenicu. Razumeo je
potrebu, ali nije mu odgovaralo da skriva Rouz kao da je ona nešto čega
bi se trebalo stidet. Delovala je kao nezakonito dete, a bila je savršeno
zakonit plod svete bračne zajednice.
Ali, kad je obavestio Letišu o njenom postojanju i udovičkoj kući, ona
je smesta klimnula glavom. “Moja majka je... teška”, rekla je glasom
jedva čujnijim od šapata. Znao je šta mu je zapravo govorila: bio joj je
potreban da je spase, i učiniće to.
“Gde je ledi Zenobija?”, upitala je Rouz sad.
“U kući, pretpostavljam”, rekao je Torn. “Da li bi želela da je vidiš?”
Rouz je žustro klimnula glavom. “Znam da će je zanimati kako
Antigona napreduje.” Torn je pogledao Fleminga.
“Ledi Zenobija bez sumnje će vam se pridružiti u udovičkoj kući,
gospođice Rouz”, rekao je batler. “Doći će vam u posetu.”
 Šesnaesto poglavlje

Gospođica Letiša Rejnsford nadzirala je majčinu služavku dok je

pakovala kofer ledi Rejnsford za Starberijsku vilu. Nije ovo bilo zato što
je Abigejl bio potreban nadzor, već zato što je njena majka insistirala na
tome, a Lala je davno naučila da je lakše uraditi majci po volji nego
pokušati joj se odupreti.
“Pazi na tu haljinu”, rekla je ledi Rejnsford s kanabea na kom se
odmarala na drugoj strani prostorije. “To na rukavima je čipka iz
Valansjena.”
Abigejl je to već znala, i uvek je pazila. Ali mama je volela da nabraja
svoje dragocenosti. Gotovo jednako koliko je volela da nabraja svoje
boljke. Ali ni približno onoliko koliko je Lala volela da u svojoj glavi, gde
niko ne može da je čuje, iznosi neljubazne primedbe na njen račun.
Znala je da je to greh. Klimnula je i rekla: “Da, mama”, i nastavila da
posmatra Abigejl kako mota i pakuje haljinu među nabore bele svile da se
čipka ne izgužva i ne pocepa.
“Još nisam sigurna da li je ova poseta mudra”, rekla je njena majka
razdražljivo. “Kopile je on, da nazovemo sve pravim imenom! Da se moja
ćerka uda za dete rođeno u sramoti. Ko bi to pomislio? Ja ne bih, ne kad
sam bila najlepša žena društva i kad sam odabrala da se udam za tvog
oca.”
“Gospodin Dotri je sin vojvode od Vilijersa”, usudila se da kaže Lala,
ne po prvi put, čak ni deseti.
 “Koji je jednako bestidan kao i njegov potomak”, rekla je njena majka
mlitavo podižući ruku u vazduh i puštajući je da nemoćno padne. Tog
jutra je na lice stavila pastu od krastavca i gline koja je garantovano
trebalo da joj izbriše sve bore. Sasvim se sasušila i sad je počela da puca
poput dna isušenog jezera.
“Tvoj otac bi trebalo da se zgrozi na samu pomisao da svoju krv
poveže s takvim jednim nemoralnim čovekom kakav je Vilijers, a kamoli s
kopilanskom granom porodičnog stabla.”
Abigejl je smotala haljinu i stavljala je poslednji komad svile preko nje
pre nego što je zatvorila poklopac kofera. “Tata je sasvim oduševljen
poslovnim uspesima gospodina Dotrija”, podsetila je Lala majku.
Neprestano je ponavljala ova dva pojma: vojvoda i bogatstvo.
Ali nije se usuđivala da kaže ništa drugo što je želela da kaže, a tu je
spadala i činjenica da su nju smatrali samo za lepo lice, a možda čak i za
tupoglavicu. I da je njen otac bio umoran i ispijen od brige oko novca. I da
je želeo da se Lala što pre uda da ne bi imao još jednu sezonu troška oko
nje.
Iskreno, njena majka trebalo bi da ljubi stope gospodinu Dotriju. Bilo
je pravo čudo što je srela gospodina Dotrija, s obzirom na to da on nije
dolazio na uobičajene događaje sezone. Nikad je nije video kako se s
mukom nosi s razgovorom, kako pokušava da pronađe prave reči, da se
doseti nečeg duhovitog i pametnog ili čak i primerenog - i ne uspeva.
Pokušala bi da kaže nešto, a lice bi joj se zateglo i osetila bi kako joj se
toplina penje vratom.
Ali činilo se da gospodin Dotri ne očekuje od nje da bude pametna, što
je sve olakšavalo. Bio je toliko zanimljiv da je uhvatila sebe kako zapravo
sluša ono što on govori.
Nije on bio muškarac koga bi odabrala kad bi mogla da bira. Dopadali
su joj se manje agresivni i manje muževni muškarci. Gotovo dve godine
pre nego što je predstavljena društvu, bila je opčinjena njihovim vikarom,
koji uopšte nije imao kosu, a čije je lice bilo mršavo i inteligentno. Toliko
je redovno išla u crkvu da je njena majka počela da je zove Dobrica.”
“Dotri jeste bogat”, rekla je njena majka razdraženo. “Ali ko bi
pomislio da ću ja, ja, morati da prodam ćerku kopiletu s kesom punom
zlata? Moje izvanredne ćerke trebalo je da ugrabe najistaknutiji muškarci
u zemlji u trenutku kad su predstavljene društvu.”
“Maraja je imala četiri izvanredne ponude”, podsetila ju je Lala,
pozvonivši da pozove lakeja po kofer.
Glinom pokriveno lice njene majke razvuklo se u osmeh kad se setila
toga. “Da, Maraja je prava lepotica. Kakvu je divnu sezonu imala! Svi su
šaputali o njoj i kladili se koga će prihvatiti...”
Lala nije znala zašto je uopšte bilo potrebno nagađati: njen otac prosto
je prihvatio najvišu ponudu za Marajinu ruku. Nažalost, nije smatrao da su
muškarci koji su tražili Lalinu ruku ponudili zadovoljavajuću nadoknadu
za njenu lepotu. Stoga je čekao bolju ponudu - ali sezona se završila.
Sama pomisao da bi morala da izdrži još jednu sezonu naterala joj je
srce da brže zakuca. Ako se gospodin Dotri ne oženi njom, moraće sve to
ponovo da proživi, znajući da će svi šaputati o njoj, ne zato što je lepa već
zato što misle da je glupa.
Čak je jednom prilikom čula neke devojke kako se kikoću i nazivaju je
plitkom Sali. Nije u potpunosti razumela šta su pod tim podrazumevale -
ko je bila Sali? - ali bilo je očigledno da to nije bio kompliment.
Abigejl je otvorila vrata spavaće sobe i sklonila se u stranu, puštajući
lakeja da uzme kofer ledi Rejnsford. Poslaće ga smesta, da bi haljine
mogle da se provetre i prepeglaju pre nego što ona sutra posle podne
stigne.
“Samo bih želela da budeš malo življa, Lalo”, nastavila je njena majka,
ne obraćajući pažnju na muškarčevo prisustvo. Ledi Rejnsford nije
primećivala poslugu ukoliko nije želela da nešto urade za nju. “Premda,
poštena da budem, teško da si ti kriva što si praznoglava, ali mogla bi da
uradiš nešto u vezi s tim kukovima.”
Lala je stegla zube i snagom volje obuzdala se da ne zaplače. Bilo bi
budalasto zaplakati prosto zato što ju je posmatrao lakej.
“Izgledaš tako nezgrapno”, nastavila je njena majka neumoljivo.
“Kunem se da bi bilo lako. Samo kad bi prestala da jedeš na nedelju ili
dve, mogla bi da imaš istu vitku figuru kao tvoja sestra. Ne bismo ovako
nisko pali i unižavali se posetom kući nečijeg kopileta.”
“I vojvoda od Vilijersa biće u kući, majko”, rekla je Lala i prilično
očajno dodala: “I uverena sam da će se silno uvrediti ukoliko jasno izraziš
mišljenje o njegovom sinu.”
“Niko ne može reći da nisam otelotvorenje taktičnosti”, rekla je njena
majka krajnje drsko zanemarujući istinu. “Abigejl, bila bih ti zahvalna kad
bi zatvorila vrata za lakejom. Oseti se promaja koja će mi, sva je prilika,
sići na pluća i dokusuriti me pre nego što uspem da se otarasim i
poslednje ćerke.”
Spustila je noge s kanabea i pokazala svoj svileni ogrtač. Lala je njime
prekrila majčina koščata ramena.
“Volela bih biljni čaj, s malo meda. U međuvremenu, vreme je da odeš
u žustru šetnju parkom. Tri puta dnevno, upamti, a danas nijednom nisi
izašla napolje. Već je deset sati ujutro. Lenjost ti je uništila figuru.”
Lala je služila majku od rane zore, ali se suzdržala svakog komentara.
Nije bilo svrhe. Nikakve.
Ponavljala je to sebi dok nije izašla iz kuće i krenula u Kenzingtonske
vrtove.
 Sedamnaesto poglavlje

“Potreban mi je šešir”, rekla je Indija služavki Mari, nakon što joj je

Fleming preneo Rouzinu želju da je poseti u udovičkoj kući. Nikada nije
napolje izlazila gole glave; bilo je to jedno od pravila koje je pročitala u
knjizi o ponašanju dama. U odsustvu majčinskog saveta, praktično je
naučila knjigu napamet još u ranoj mladosti.
Nedugo zatim išla je pošljunčanom stazom i psovala sebe što je
odabrala tako otmen - pa stoga i sićušan - šešir. Topao povetarac već joj
je izvlačio kosu; osećala je kako je pramenje kose golica po vratu. A kad
je njena kosa bila u pitanju, to je značilo da će uskoro sva ispasti iz punđe
pre nego što stigne do udovičke kuće.
Bila je na pola puta do svog odredišta, kad je susrela Torna i Rouz
kako šetaju stazom držeći se za ruke. Torn je u drugoj ruci nosio detetov
obruč.
“Ledi Zenobija”, rekao je kao da nije pre svega jednog sata sedeo na
njenoj postelji.
“Zadovoljstvo mi je što vas vidim.”
Rouz je načinila kniks i rekla: “Zadovoljstvo mi je što vas ponovo
vidim, ledi Zenobija.”
Indija je otrgla pogled s Tornovog lica - bio je muškarac koji je u
potpunosti privlačio pažnju na sebe - i pogledala dete. Naravno, i dalje je
nosila crninu.
Ali ovog puta Indija nije videla nikakvu sličnost s Tornom. Videla je
žalost u uglovima Rouzinih očiju. Kleknula je i rekla: “Dobro jutro. Kako
je tvoja prijateljica Antigona jutros?”
“Nije mi ona prijateljica” odgovorilo je dete dostojanstveno. “Ona je
moja lutka, ali se pretvaram da mi je štićenica.”
“Pretpostavljam da je Antigona izgubila mamu i tatu”, rekla je Indija.
“Žao mi je. Izgleda veoma otmeno u svom lepom ogrtaču, premda pomalo
tužno.”
“Dugo nije imala mamu”, rekla je Rouz. “Ali je srećna što ima mene.
Pa je srećna, srećna je kao ševa.”
“I moji mama i tata su umrli”, rekla je Indija u odgovor, manje na
Rouzine reči, a više na tugu u njenim očima. “I dalje mi nedostaju. Ali
biće bolje, premda tuga nikada neće proći.”
Rouz je stisnula usne na način koji je Indiji bio poznat: i ona je, veoma
rano shvatila da od suza nema koristi.”
“Vidim da gospodin Dotri nosi obruč”, rekla je Indija. “Umeš li vešto
da ga kotrljaš?”
“Ne umem”, odgovorila je Rouz. “Ne umem da ga nateram da ostane
uspravan. Rekla sam ovo gospodinu Dotriju, ali ga je on ipak kupio.”
“Ja sam veoma vešta s obručem”, rekla je Indija uspravljajući se. “Da
pokušamo zajedno? Možemo ostaviti Antigonu kod gospodina Dotrija.
Imaš li prutić? Odlično! Sad moramo pronaći lep ravan deo puta, jer čak i
najmanja neravnina može da ga baci u travu.”
“Antigona i ja vratićemo se u udovičku kuću i sačekati vas”, rekao je
Torn ozbiljno.
Kad su se ona i Rouz dokotrljale nazad do udovičke kuće, Indiji je
kosa padala niz leđa, a lepe italijanske cipele stezale su joj prste.
Međutim, to nije bilo važno: Rouzini obrazi su se rumeneli i toliko je
pričala da Indija nije uspela da kaže više od jedne reči u poslednjih pet
minuta.
 Indija je šepajući došla do ulaznih vrata i otvorila ih vodeći Rouz pred
sobom. Ušle su u prijatnu dnevnu sobu, u kojoj je sedeo Torn i čitao
novine.
Rouz mu je pritrčala, naslonila se na njegovo koleno i počela da mu
priča o svom poslednjem, uspešnom kotrljanju obruča, kojim je uspela da
spusti obruč gotovo čitavom stazom, dok ga naposletku kamenčić nije
skrenuo s puta. Smesta je zatvorio novine, zagrlio je i sagnuo glavu da je
sasluša. Bilo je to toliko nežan prizor da je Indiji srce zastalo.
Sasvim karakteristično, Torn nije ustao kad je ona ušla, onako kako bi
gospodin trebalo. Samo ju je odmerio od glave do pete i otegao: “Indija,
čini se da ste optrčali kuću tri puta unatraške.”
Rouz je žurno prošaputala: “Gospodine Dotri, morate ustati u prisustvu
dame.”
“Upravo sam ja to pomislila”, rekla je Indija skidajući šeširić.
“Jesi li sigurna da je ona dama?”, upitao je Torn ustajući. “Sva je
rumena u licu i kosa joj je raščupana. Zapravo, izgleda grozno.” Oči su
mu vragolasto sijale, videlo se da se zabavlja. “Teško meni, ledi Zenobija.
Molim vas, nemojte mi reći da ćete pokušati tom haljinom da zavedete
Vandera. Izgledate kao usedelica koju su čuvali u fioci s lavandom.”
“To je izuzetno neprimeren komentar”, uzviknula je Rouz pre nego što
je Indija stigla nešto da kaže. “Štaviše, nije dovoljno samo da ustanete;
morate se i nakloniti.”
“Obično se ne trudim da to učinim”, rekao je nemarno. “I ledi Z to zna.
Obećavam ti da ću se ponašati kao gospodin kad dođe Letiša.”
“Gospodin Dotri se nada da će se oženiti gospođicom Letišom
Rejnsford”, rekla je Rouz Indiji sklanjajući obruč u stranu. “Pokušala sam
da mu udelim savet, jer je moj učitelj bio veoma potkovan znanjem koje
se tiče pravilnog ophođenja i društvenog položaja.”
“Na moje zaprepašćenje, ustanovio sam da moja štićenica može da se
zaposli kao guvernanta koliko sutra”, rekao je Torn. “Ledi Zenobija, lice
vam je crveno poput paradajza, ako se ne vređate što vam to kažem.”
“Napolju je toplo”, rekla je Indija mršteći se na njega dok je sedala. “I
pre nego što Rouz ponovo oseti potrebu da vas ispravi, reći ću vam da je
veoma neučtivo porediti damu s povrćem ili je na bilo koji način dovesti u
situaciju da se oseti neprijatno.”
Torn se bacio u fotelju. “Zašto biste se osećali neprijatno što sam vam
ukazao da ste poprimili veoma lepu nijansu crvene boje?”
Rouz je pogledala Torna, pa Indiju. “Idem da odložim obruč u svoju
sobu. Zamoliću Klaru da vam posluži limunadu, ledi Zenobija.”
“Staraš se o veoma zanimljivom stvorenjcu” rekla je Indija kad je Rouz
otišla.
“Ona je vojvotkinja udovica u nastajanju.” Torn je pružio noge i stavio
sklopljene ruke iza glave. “Ozbiljno, Indija, nameravaš li to da sutra
obučeš?”
“A šta ako nameravam?”
“Mislio sam da smo se dogovorili da bi trebalo da zavedeš Vandera,
inače poznatog kao budući vojvoda?”
Indija se zagledala u njega. Nekako su stupili u odnos koji nikad nije
zamišljala da će imati s muškarcem, nikada. Možda je to bio odnos nalik
odnosu brata i sestre. Ali... povremeno bi ga pogledala i bio je toliko
naočit da bi sva zadrhtala. “Da li ovako razgovaraš s braćom i sestrama?”
“Naravno.”
“I da li i njih to nervira koliko i mene?”
Iscerio joj se, što je nju još više iziritiralo. Ona, koja je umela da
ostane smirena suočena s haosom svakog domaćinstva, u njegovoj blizini
uvek je gubila strpljenje. Bilo je to izluđujuće.”
“Moja braća i sestre me obožavaju.”
 “Čudno”, rekla je ravnim glasom.
“Razgovarajmo o tvojoj haljini. To je zanimljivija tema.”
“Zašto ne bismo razgovarali o tome šta ćeš ti obući?”
Odmerila ga je, lepo i polako, čisto da naglasi svoje reči. “Ledi
Rejnsford neće se dopasti taj izgled šumara koji si počeo da neguješ.”
“Sutra ću nabaciti pristojnu odeću. U poslednjem trenutku.” Kad se
Torn zabavljao, glas mu je uvek bio niži i grublji, zbog čega je zvučao još
manje gospodstveno.
“Rouz izgleda mnogo bolje”, rekla je Indija birajući manje
provokativnu temu. “Manje je povučena i manje uplašena.”
“Teram je da jede pitu s jabukama za doručak”, rekao je Torn. “Premda
nezamislivo voli sladoled u Ganterovoj čajdžinici. Svakog poslepodneva.”
Indija mu se nasmešila.
“Čime sam to zaslužio?”, upitao je Torn gledajući je zbunjeno i nimalo
ganuto.
“Svako bi bio srećan da vidi kako se lepo staraš o svojoj štićenici”,
rekla je Indija. “Tvoja majka bi...” Ućutala je, shvativši da nema
predstavu ko je bila Tornova majka niti šta bi ona volela.
“Nikada je nisam upoznao” rekao je Torn žurno. “Bila je operska
pevačica, i verovatno nije bila preterano majčinski tip, s obzirom na to da
me je ostavila Vilijersu - koji očigledno nije bio uzoran otac.”
“O.”
“Kakva je tvoja majka bila?”, upitao je.
Indiji je pred očima proletela markizina slika kako duge puštene kose
igra naga na mesečini. Šta da kaže? “Bila je veoma originalna.”
“Prema onome što sam čuo, bila je načisto luda.”
“Što nije baš pristojna procena”, rekla je Indija. Podigla je bradu
prkosno.
“Raspitao sam se o tebi kad sam shvatio da ćeš boraviti u Rouzinoj
blizini”, objasnio je. “Pre toga se nisam trudio da se raspitujem o tvojim
precima, jer sam bio uveren da je svako ko sebe naziva ledi Zenobija
običan prevarant.”
“Nisi prvi koji je tako nešto zaključio kad je čuo moje ime”, složila se
Indija s njim. “Kakav to otac nazove dete Zenobija, umesto Mardžeri ili
Blanš?” Oklevala je. “Pretpostavljam da ludaci nisu baš uzorni roditelji
kakve bi čovek poželeo”, rekao je, a zatim ućutao.
“Moja majka bila je sklona da zaboravi da postojim”, čula je Indija
sebe kako govori. Nikad nikome nije govorila tu neprijatnu istinu. Nije to
bilo samo zbog toga što se plašila da će je ljudi sažaljevati; nekako joj se
ovo činilo manje stvarnim ako o tome nije govorila. “Ali me je volela”,
dodala je. Uvek je to sebi govorila.
“Moja majka nije gajila to osećanje prema meni”, rekao je Torn lako.
“Ako ćemo verovati mom ocu, mislila je da sam lepa beba. U tim danima
izgledao sam bolje, ili je ona podlegla nekom privremenom naletu
majčinskih osećanja.”
“Ostavila te je na toplom, bezbednom mestu, na kom je znala da će se
neko o tebi starati.”
“I to je istina.”
Pružio je ruke duž naslona kauča i izgledao toliko naočito da je Indiji
srce poskočilo. Bilo je to glupo, ali bilo je nečeg divnog u načinu na koji
je preuzeo na sebe ulogu Rouzinog oca. On nikad neće ostaviti svoje dete.
“Moji roditelji su umrli u Londonu”, nastavila je. “Ali nisam znala da
su tamo, niti sam znala zašto su otišli od kuće. Zaboravili su da mi kažu
da odlaze.”
Oči su mu se smračile. “Jesi li mislila da su te potpuno napustili?”
“Nisam bila sigurna.” Bilo je pravo olakšanje ovo izgovoriti. “Ponekad
su odlazili od kuće, ali su mi obično govorili kuda idu i nikad se nije
desilo da se ne vrate čitava tri dana.”
“Nikada nisi saznala šta su radili u Londonu?”
Odmahnula je glavom. “Niko ne zna. Moj otac je vozio dvokolice, jer
nismo imali kočijaša, i pao sa kolima s Blekfrajers mosta. Kako su mi
rekli, pokušavao je da spase moju majku.”
“Nijedno nije preživelo?”
Progutala je pljuvačku ponovo osećajući istu knedlu tuge u grlu. “Ne
bi želeo da živi bez nje.” Bilo to glupo, glupo, glupo pomisliti da bi njen
otac želeo da živi zbog nje. Uglavnom se nije čak ni sećao da je živa.
Torn ju je uhvatio za zglob ruke. Zatim ju je povukao prema sebi i ona
mu se srušila u krilo.
“Šta radiš?”
Zagrlio ju je, a Indija je prestala da misli na svoje roditelje.
“Tvoji roditelji trebalo je da ti kažu da odlaze”, šapnuo joj je na uvo.
“Trebalo je da se postaraju da budeš bezbedna. Jasno mi je da nisu bili
divni roditelji. Ali sam potpuno siguran da su te voleli.”
“Kako to možeš znati?”, upitala je Indija napuklim glasom.
“Bio sam u Temzi hiljadu puta”, rekao je. “Voda je mutna u najboljim
okolnostima, a kočija i konji nadigli bi mulj. Čovek se okreće dok
pokušava da pliva u blatu, a iza okuke, baš iza mosta, matica je jaka i
opasna. Dečaci bi zaronili i nikad ne bi izronili. Nikada ne bismo saznali
šta im se desilo.”
Indiju su oči pekle i naslonila se glavom na njegovo rame. “Mislim...
mislim da su zauvek odlazili od kuće.”
“Zašto tako misliš?”
“Nismo imali novca, ali je moja majka imala nešto nakita.”
“Jednom si mi prilikom nagovestila da si kao dete gladovala.
Dozvoljavali su da gladuješ premda su imali nakit koji su mogli da
prodaju?”, u glasu mu se osećala neverica. “Taj nakit je moja baka
poklonila mojoj majci”, objasnila je Indija. “Nije ga mogla prodati.”
“Mogla je”, rekao je Torn grubo. “Trebalo je.”
Indiji usne zadrhtaše. Ponekad je o tome razmišljala, ali bila je to vrlo
nelojalna misao. “Nameravala je da ih preda meni. Ali mora da se
predomislila, jer su ih poneli u London i očigledno je bilo da su
nameravali da ih prodaju. Kasnije sam shvatila da mora da su rešili da
odu na Barbados. Stalno su o tome pričali.”
Snažnije ju je zagrlio i upitao je: “Gde je bila ledi Adelejd za vreme
tvog detinjstva?”
“Bila je udata i živela je u Londonu. Nije imala predstavu kako je bilo
na selu.” Indija je nekad maštala o tome kako će stići njena vilinska kuma
i doneti joj prelepe haljine ili možda samo jaja... ali to se nikada nije
desilo. Prolazili su dani i, kad čovek brine zbog hrane ili nadolazeće zime,
strepnja sve dane stapa u jedan. Nije bila u stanju da se seti i po nekoliko
godina svog detinjstva.
Bol joj je stegao grudi. Torn mora da je to shvatio, jer ju je poljubio u
kosu baš kad joj se prvi jecaj oteo iz grudi.
“N-n-nikada ne plačem”, jecala je pet minuta kasnije.
“U redu je”, prošaputao je utešnim dubokim glasom milujući je po
leđima. “Postoje roditelji koji donose loše odluke, ali to ne znači da ne
vole svoju decu. Ne verujem ni na trenutak da su tvoji roditelji pokupili
taj nakit u nameri da te ostave.”
“Ocu se dopadala zamisao da odjedri do Barbadosa”, prošaputala je
Indija.
“Ne bi otišli bez tebe.”
“Zašto su poneli nakit? Držali su ga iza rasklimanog kamena u kaminu.
Kad je Adelejd došla da me odvede, otišla sam da pronađem nakit. Ali
tamo ga nije bilo.”
“Možda ga je neko ukrao”, kazao je Torn.
“Nije. Otac je poneo i kožnu torbicu u kojoj se nakit prenosi. Ona nije
mogla da stane u kamin, pa ju je uvek držao u fioci stočića. Nijedan lopov
to ne bi mogao da zna.” Drhtavo je udahnula. “Iz nekog razloga poneli su
nakit i otišli pre zore i ne pozdravivši se sa mnom. Ali sada sam se... na to
već navikla.”
Torn nije verovao da je to istina. Nikad nije upoznao svoju majku, ali
ipak ga je činjenica da ga je ostavila pekla. Indijini roditelji su mu se činili
još neodgovornijim. “Voleli su te, i ne bi otišli bez tebe” ponovio je.
“Kako možeš biti tako siguran u to?” Sad je već bila pomalo ljuta, što
je on shvatio kao znak da dolazi sebi.
Opkladio bi se u svoje bogatstvo da su se njeni roditelji zaljubili u nju
čim su je ugledali. Ali sama ljubav nije činila ljude dobrim roditeljima.
Imao je prilično snažan osećaj da je i Vandera njegova majka volela, ali
njega u to niko nije mogao da ubedi.
“Jer si to što jesi”, rekao je smešeći se, premda je obraz naslonila na
njegovo rame i nije mu mogla videti lice. Indija nije imala predstavu
koliko ju je ljudi volelo, od njenih roditelja, preko Adelejd i njenih
radnika, do svih onih muškaraca koji su je prosili...
“Nije trebalo da to urade!” prasnula je zvučeći sad već kao sasvim
svoja. “Trebalo je da me probude i kažu mi kuda idu.”
“Istina.”
“Ne mogu da verujem da sam ti sve ovo ispričala”, rekla je uzdišući i
uspravljajući se. “Nikad to nisam ranije spominjala. Nekako mi se čini da
izdajem sećanje na njih kad o tome pričam.”
“S obzirom na to šta se zna o tvom ocu, sumnjam da bi neko pohvalio
njegove roditeljske veštine”, rekao je Torn suvo. “Pretpostavljam da nakit
nisu pronašli ni kod njih, ni u kočiji?”
 Odmahnula je glavom.
“Nikad to nisi rekla svojoj kumi? Niko nije pokrenuo potragu za tim
nakitom?”
“Nije.”
Tornova neverica mora da mu se videla na licu.
“Adelejd je kidalo osećanje krivice nakon smrti mojih roditelja”, rekla
je Indija defanzivno. “Pošto im nije bila u poseti čitavu deceniju, nije
imala predstavu u kakvom je stanju bila kuća.”
“Ne bi bilo preterano teško unajmiti policajca da ispita to”, istakao je
Torn memorišući u svojoj glavi da to sam učini. Ako policajac ne pronađe
ništa, Indija nikad ne mora ni saznati za to.
“Moja kuma živi u svom vedrom svetu. I silno se trudi da on takav i
ostane. I zaslužuje to, jer njen brak nije bio srećan.”
Torn je bio na ivici da kaže nešto krajnje netaktično na račun kuma
koje nisu štitile svoju kumčad, kad je Indija naglo odgurnula njegovu ruku
i ustala.
“Moram se umiti pre nego što se Rouz vrati.” Ali se na vratima
okrenula i uputila mu jedan od onih svojih osmeha koji su joj sijali u
očima. “Dobar si prijatelj, Torne”, rekla je. “Hvala ti.”
Ostavila ga je da razmišlja o tome kako nije bio dobar prijatelj. Ni
najmanje.
Indija se na spratu zagledala u svoj odraz u ogledalu. Kosa joj je bila
raščupana, oči otečene, a grlo ju je peklo od plakanja. Ipak, osećala se
kao... da joj je spao neki teret. Bilo je to glupo, ali laknulo joj je što se
poverila Tornu. Hladni, stešnjeni ugao njenog srca se opustio.
Pored njega se osećala toplo i bezbedno, kako se nije osećala
godinama. Kako se nije osećala mnogo godina.
Kad se Indija vratila, Rouz je sedela u dnevnoj sobi. “Moram vas oboje
napustiti”, rekla je Indija. “Fleming će želeti da se dogovori sa mnom pre
nego što sutra stignu vojvoda i vojvotkinja.”
Rouz je izgledala malo razočarano, ali je skočila na noge i spustila se u
kniks. Indija je kleknula ispred nje. “Razumeš zašto moraš ostati u ovoj
kućici, zar ne?”
“Bilo bi nepovoljno po gospodina Dotrija i naškodilo bi njegovoj
nameri da se oženi gospođicom Rejnsford, ako bi njena majka pomislila
da sam ja njegovo vanbračno dete. Pa ću se držati podalje da me ne vidi.”
“Veoma si plemenita”, rekla je Indija spuštajući nežno ruku Rouz na
glavu.
“Upoznala sam gospođicu Rejnsford”, rekla je Rouz. “Ona je
šarmantna mlada dama” odgovorila je Indija. “Rekla mi je da ne voli da
čita.”
Indija je zastala, a zatim se sabrala. “Onda joj ti možeš čitati, baš kao
što čitaš Antigoni. Mislim da će ti ovde biti udobno. Svraćaću svakog
dana da vidim mogu li tebi i Antigoni da donesem nešto.”
“Gospodin Tvink i ja učimo englesku gramatiku, jer on kaže da je
važno to naučiti pre nego što se posvetim grčkom”, obavestila ju je Rouz.
Indija je osetila žalac ljubomore, što je bilo potpuno besmisleno.
Pogledala je preko Rouzine glave. “Torne, hoćeš li se vratiti u kuću pre
večere?”
Odmahnuo je glavom. “Ostaću s Rouz što duže mogu, ako ništa drugo
a ono da se uverim da je Tvink ne udavi participima prošlim.”
Indija nije imala predstavu šta je to, pa je samo klimnula glavom. “Ne
zaboravi da za sutra pronađeš bolju haljinu” naredio joj je. Zakolutala je
očima.
“Mislim da ledi Zenobija izgleda sasvim lepo”, rekla je Rouz.
“Izgleda kao lepa opatica”, rekao je Torn. “Mora da se pomeri u
drugom smeru ako želi da upeca Vandera.”
“Zašto se ponekad jedno drugom obraćate sa Indija i Torn, a ponekad
govorite ledi Zenobija i gospodin Dotri?” upitala je Rouz. “To ne priliči.”
“Mi smo veoma dobri prijatelji”, rekao je Torn lako. “Najbolji
prijatelji, iskren da budem.”
Indija je osetila kako joj se usne šire u drhtavom osmehu. Bio je u
pravu, naravno. Nije osim njega imala nijednog drugog prijatelja.
“ Neformalnost je porok masa, objavila je Rouz.”
“Sunce ti poljubim, ko ti je to rekao?” upitao je Torn. “Moj bivši
učitelj, gospodin Pankras”, rekla je Rouz.
Torn je frknuo. “Taj čovek mi sve brže postaje najgori neprijatelj.”
“Ako me ljudi zovu Rouz, a vas Torn, onda smo mi Rouz i Torn.” Dete
je prezrivo izvilo usnu. “Meni se više sviđa gospodin Dotri.
Dostojanstvenije je.”
Indija joj se nasmešila. “Dopada mi se Rouz i Torn.”
“Ne slažem se”, odgovorila je Rouz sasvim uljudno. “Ali sam svesna
da sam suviše mlada da bi moje mišljenje imalo težinu.”
Na ovo je Torn prasnuo u smeh, a Indija se iskrala iz kuće dok je on
golicao svoju štićenicu.
 Osamnaesto poglavlje

Kasno tog popodneva Indija je završila poslednje pripreme za dolazak

gostiju. Vojvoda i vojvotkinja od Vilijersa trebalo je da stignu tokom jutra,
lord Brodi, ledi Rejnsford i Letiša posle podne ili rano uveče. Činilo se da
lord Rejnsford uopšte neće doći; Adelejd je diskretno potvrdila da su se
lord i ledi retko kad mogli zateći pod istim krovom.
Sve sobe bile su provetrene i spremne, ujutro će cveće biti uneto u sve
njih. Indija, Fleming i kućepaziteljka su narednu nedelju isplanirali kao
vojnu operaciju.
“Vojvotkinja će biti domaćica gospodinu Dotriju”, podsetila je Indija
Fleminga, proveravajući spisak vina koja će se ponuditi gostima. “Da,
ledi”, rekao je batler.
“Pretpostavljam da će iskrsnuti brojne krize, pa možeš da mi se obratiš
ukoliko moraš. Ali, molim te, gledaj da niko od gostiju za to ne sazna.”
“Nipošto, ledi. Ledi Adelejd će večeras opet večerati u svojoj sobi”,
obavestio ju je Fleming.
Indija se odmah oporavila od iscrpljenosti. To je značilo da će ona i
Torn večerati sami, bez pratilje. Adelejdin zaključak da im nije potrebna
pratilja bio je pogrešan, ali se Indija nije bunila.
Od sutra više neće biti poljubaca - niti, kad smo već kod toga, plakanja
- u Tornovom naručju. Kad Lala uđe u kuću, Indija će ponovo postati
prosto porodična prijateljica.
Ali noćas... obuzelo ju je ushićenje. Pomisao na trenutak kad ju je Torn
uhvatio i poljubio a da je nije pitao za dozvolu poslala joj je nalet vreline
u prepone.
Nijedno od njih nije bilo vereno. Još. I noćas, ma koliko to
neprimereno bilo, mogu i dalje da se ljube. Krenula je uz stepenice
neprimerenom brzinom i primorala sebe da uspori. Kad je Mari stigla,
zatražila je da joj pripremi kupku. Ostala je u kadi dobrih deset minuta
duže nego što je nameravala, jer jedino što je želela bilo je da se sjuri niz
stepenice i pronađe Torna.
Da razgovara s njim.
Ili možda i da ne razgovara.
Primereno bi bilo da za večeru obuče jednostavnu haljinu i zavodljiviju
odeću sačuva za dolazak lorda Brodija. Ali ona je obukla najlepšu haljinu.
Bila je boje bisera u školjci, s plitkim nabranim gornjim delom i laganom
suknjom labavo istkanog lana zategnutu preko prednjeg dela.
Osećala se nevaljalo u njoj. Nije se osećala kao čistunica ih usedelica.
Mari joj je pomogla da obuje cipele čije će joj potpetice pomoći da joj
glava bude baš kod Tornovog ramena. Naposletku je Indija sišla govoreći
sebi da će dozvoliti jedan poljubac. Ili možda dva. Ali ne više.
Fleming je stajao u dnu stepeništa. “Ledi Zenobija”, rekao je naklonivši
se. “Gospodin Dotri čeka vas napolju.” Otvorio joj je ulazna vrata.
Naravno. Večeraće u udovičkoj kući s Rouz. Neće biti poljubaca. Bilo
je budalasto što je osećala tako snažno razočaranje.
Torn je stajao naslonjen na kamenog lava na prilazu i čekao je. “Rouz
je okružena papirnim lutkama”, rekao je kad mu se pridružila. “Obavešten
sam da moje prisustvo nije potrebno, a nije ni naročito poželjno.”
“Mislila sam da ćemo večerati s njom”, rekla je Indija.
Uzeo ju je podruku, pa nisu krenuli prema udovičkoj kući, već u
sasvim drugom smeru, dalje od kuće, niz brdo. “Klara je veoma umešna s
makazama i Rouz je srećna”, rekao je. “Pomislio sam da ti je možda u
onoj grozničavoj pažnji koju si posvetila Starberijskoj vili promakla
kućica za pecanje.”
“Ne marim za pecanje”, rekla je Indija, “naročito kad nosim jednu od
svojih omiljenih haljina.”
“Nećemo zapravo pecati”, rekao je Torn iznenađeno. “Ne posedujem
čak ni štap za pecanje.”
“Ovo je krajnje neprimereno”, dodala je Indija.
“Mislio sam da smo prevazišli te budalaštine.”
“Ne razumeš. Kuća je sad puna posluge. Zaista bi nam ugled bio
uništen ukoliko bi nas iko video same u sumrak.”
Nastavio je da je vodi za sobom. “Ko će nas videti?”
“Bilo kod od slugu - a takav trač bi se poput požara proširio
Londonom. Moja reputacija bila bi uništena. Zapravo, moramo se smesta
vratiti u kuću.”
Torn se samo iscerio. “Ne brini. Reći ću Vanderu da se među nama
ništa nije desilo.”
“Nije to u pitanju”, rekla je pokušavajući da mu objasni sve tako da je
razume. “Moj život - život svake dame - sastoji se iz jutarnjih poseta,
koncerata i balova. Bila bih izbačena iz društva. Ljudi bi prestali da me
primaju u kuću i šalju mi pozivnice. To znači biti uništen.”
Stigli su do dna brda. “Život koji si opisala zvuči mi prokleto dosadno.
Ne mogu te zamisliti kako samo odlaziš na balove i jutarnje posete.”
Nasmešila se zajedljivo. “I meni samoj teško je to da zamislim.”
“Dođavola, trebalo bi da te upropastim da ne bi morala da vodiš tako
dosadan život. Bilo bi to dobro delo s moje strane.” Privukao ju je i
spustio usne na njene - ne oprezno kao kad su se prvi put poljubili, već
vrelo i zahtevno. Ovog puta su mu usne gorele željom, naređivale joj da se
odrekne svake kontrole.
 Indija je bez oklevanja razdvojila usne pred njim, svesna da je njeno
telo čeznulo za njegovim ukusom i dodirom. Zapazila je da je u tom času
malo zadrhtala, pa ga je obuhvatila rukama oko vrata kao da se davi, a
samo on može da je spase.
Kad ju je još snažnije privio uz sebe, kriknula je, ali su njegove usne
prigušile taj zvuk. Gurnuo je nogu između njenih, a ona se divlje priljubila
uz njega.
Začulo se grubo stenjanje i psovka, i Torn ju je podigao, napravio
dugačak korak i ispustio je. Kriknula je i pala, ali ne na tvrdo tlo, već na
platno razapeto u vazduhu.
“To je viseća ležaljka”, rekao je gledajući prema njoj i smejući se. “Zar
nikad nisi ležala u visećoj ležaljci?”
Pogledala je užad koja su držala ležaljku iznad tla. “Ne! Ne možemo
ovo da uradimo. Moram da...”
Torn je legao pored nje veštim pokretom kojim joj je otkrio da je
brojne noći provodio u ležaljkama.
“Da li tragači u blatu spavaju u ovome?”, prošaputala je jedva
uspevajući da izgovori reči od vreline njegovog tela uz njeno.
Odmahnuo je glavom i prešao usnama preko njenih. “Spavali smo na
zemlji između grobova, u crkvenom dvorištu. Tamo je bilo mirno i tiho.”
“Kad si ležao u visećoj ležaljci?”
“Na brodu”, rekao je. “Išao sam na jedno putovanje s Istočnoindijskom
kompanijom.”
Htela je da ga pita nešto drugo, ali ju je uhvatio rukom ispod brade i
okrenuo prema sebi. Nakon što se predala sili i vihoru njegovog poljupca,
ta ruka je krenula...
Prešla je preko njenog vrata, milovala je gotovo nedužno. Indija se
priljubila uz njega, rukama ga povlačeći na sebe, osećajući glad u nekim
delovima svoga tela kakvu nije mogla ni da zamisli.
 Ali nije mogla da misli na to, jer je njihov poljubac bio vlažan i vreo, i
tako žestok da je zabacila glavu, a ležaljka ih je obavila i još više im
priljubila tela, koja su sad podsećala na satira i njegovu ljubavnicu.
Tornova ruka spustila se ispod njenog vrata, a njoj se oteo krik kad je
prešao rukom preko njene dojke. Odvojila je usne od njegovih i nevoljni
krik ispustila u vazduh.
Opsovao je i prekrio usnama njene baš u trenutku kad je palcem
prešao preko njene bradavice, poslavši plamen zlatne vatre kroz njeno
telo, Indijin krik progutao je njegov poljubac. Ali ona to nije primećivala,
jer je bila svesna samo njegovog snažnog toplog tela privijenog uz njeno
dok se bestidno izvijala prema njemu.
Kad je Torn još jednom grubo pomilovao njenu dojku, Indijino srce je
na trenutak prestalo da kuca. Kad je nanovo zakucalo, divljalo je. Savila
je koleno i ugurala ga između njegovih butina, pa je ovog puta on
zastenjao.
“Želim...” prošaputala je i ućutala, Ali su joj se sirove reči otele i
nevoljno potekle iz grla.
“Ti i ja.”
Nežno je povukao gornji deo njene haljine, koji je odmah popustio.
Ponovo je spustio glavu i poljubio njenu ključnu kost. Indija je osetila
kako joj drhtaj potresa čitavo telo dok je čekala da spusti usne niže.
“Mi”, ispravila se gladeći prstima njegovu kosu, gustu, meku i suviše
dugačku da bi bila primerena jednom gospodinu. Dopadalo joj se što nije
gospodin. Nijedan gospodin ne bi je spustio u brodsku postelju na
otvorenom i tako je intimno ljubio tamo gde su svi mogli da ih vide.
Prešla je prstima niz njegov vrat, nastavila da mu miluje ramena. Torn
je na njen dodir ispustio promukao jecaj. Jedini drugi zvuci bili su
uspavana grmljavina reke i pesma ptica u gnezdima.
Niko neće znati. Niko neće čuti. Pokušala je da ga ponovo poljubi, ali
se on pridigao na jednu ruku, stabilno ležeći u ležaljci koja se njihala. “Ne
postojimo mi”, izjavio je.
“Postojimo u ovoj ležaljci”, odgovorila mu je. I pomerila je nogu i
dodirnula onaj njegov vreli, vitalni deo tela. Videla je kako mu se u oči
uvlači tama na njen dodir, poput ludila u njenoj krvi. “Molim te, Torne.
Molim te.”
Nagnuo se i promrmljao joj na usne. “Šta tražiš od mene?”
Ležaljka se njihala, a s njom i njegovo telo naspram njenog. Mišići
njegovog ramena valjali su se pod njenim prstima, fino tkanje košulje
klizilo mu je preko kože.
Otvorio je usne nad njenima i ponovo rukom uhvatio njenu dojku i
pritisnuo joj bradavicu. Indija se privila uz njega, stomak joj je bio
neobično vreo, a noge su joj drhtale.
Dopadao joj se taj osećaj. Mnogo.
Kad je Torn opet podigao glavu, videla je plamen divljine u njegovim
očima.
“Želim sve”, rekla je i uzdahnula, jer je prstima prelazio preko njenog
boka, a intimnost tog dodira bila je neporeciva. “Ti i ja.” Trepnula je.
“Mislim, ti i ja.”
Torn je iznova povukao ivicu gornjeg dela njene haljine i spustio usne
na njenu dojku.
Izvila se u leđima i zastenjala. “Želim... O, Torne, želim...”
Prešao je na drugu dojku, a ona je izgubila kontrolu nad onim što je
želela da kaže. Rukom je prelazio duž njene noge i ostavljao za sobom
sirovu glad. Groznica ju je ponovo zahvatila: želela je njegov ukus, miris,
njegov siloviti, divlji poljubac.
Javila joj se maglovita misao: ako će već izigravati razvratnicu, onda bi
baš to i mogla da uradi, Razmakla je noge mameći njegove dodire.
 Torn je zubima ovlaš dotakao njenu bradavicu, a ona je zgrčila prste.
Uvijala se naspram njega, potekla je iz nje bujica reči, beskrajni niz molbi
kojih bi se postidela, ali...
Nije se stidela.
Nekako joj se činilo da je to ispravno. Kao nešto sasvim prirodno,
sasvim ispravno. “Znam da si gospodin ispod kože, ma koliko ti tvrdio
suprotno.” Reči su joj zastale u grlu. “Ali, molim te, Torne. Ja sam...”
“Šta tražiš od mene?”
Gledao ju je ozbiljno, kao da nije jednu ruku položio na meku kožu
njene butine. Telo joj se zaledilo čekajući da pomeri prste malo naviše.
“Gospodin bi sad stao” rekla mu je izazivajući ga.
Pomerio je prste za centimetar nagore, pa opet stao. Osećanje je
besnelo u njoj i ona je drhtala od glave do pete.
“Čovek koji ne mari za društvo nastavio bi, jer je žena u njegovom
naručju - saglasna”, prošaputala je.
U vazduh se podigao prigušen smeh. “ Saglasna?”
Ponovo je pomerio prste i njoj iz pluća izlete sav vazduh. “Molim te”,
prodahtala je prigušeno. Mrzela je šapat. Ali prosto kao da nije mogla da
pronađe dah da bi snažnije izdala naređenje.
“Budi sigurna da znaš šta tražiš”, rekao je Torn mračnim glasom. “Ako
nastaviš da me preklinješ, zavešću te, i neću se kajati. Ali neću se oženiti
tobom samo zato što je moj kurac bio u tebi.”
Indiji srce brže zakuca na ove reči, premda bi trebalo da pobesni što se
neko usudio da joj kaže nešto toliko vulgarno. Ali nije pobesnela. Bila je
ushićena.
“Ne želim da se udam za tebe”, rekla je što je jasnije mogla. Uspela je
da mu izvuče košulju, pa se pod njenim prstima našla topla glatka koža
njegovih leđa. “Čak mi se i ne dopadaš preterano.”
 “Ti se meni dopadaš”, promrmljao je držeći usne na njenima. “Ali sam
se skoro obavezao da ću se oženiti drugom.”
Indija je bila umorna od priče o braku i uopšte od priče. Spustila se, a
ljuljaška se zanjihala, taman dovoljno da joj se lice nade ispod njegovog.
“Želim da uradim sve ono iz knjige.”
Usne su mu se trgle, premda su mu oči bile gladne. “Sve?”
Na trenutak se zamislila, pa klimnula. “Osim onoga sa dve žene. To me
ne zanima.”
“Prokletstvo”, promrmljao je, ali mu je u očima videla smeh.
“Naučio si me kako da se ljubim, ali nisam zbog toga poželela da se
udam za tebe. Sad me možeš naučiti ovo”, rekla je osećajući se kao da će
iskočiti iz sopstvene kože. “Ako nećeš, reci mi, jer ću...”
Žestok pogled koji joj je uputio naterao je reči da joj zastanu u grlu.
“Šta ćeš?”
“Jer ću pronaći drugog muškarca koji nije gospodin”, rekla je Indija ne
dozvoljavajući mu da je zastraši.
“Pronašla bi drugog muškarca”, rekao je polako i preteći.
Premda je izgledao kao da će skočiti na nju, Indija nije ustuknula. Torn
je voleo da se razmeće kako nije gospodin, ali se spremao da se tako
ponese. Nameravao je da je odbije. Ne bi on nikada uzeo najvredniji
posed jedne dame, njenu vrlinu.
Prešla je dlanovima preko njegovih leđa, ispod košulje, i rekla: “Nisam
devica.” Ponovo je šaputala, ali zaista, kako da žena kaže nešto toliko
skandalozno osim šapatom?
Nije bila navikla da laže, a Torna je bilo iznenađujuće teško lagati.
Nemo je dugo zurio u nju i naposletku rekao: “Moram li da pronađem
nekog nitkova i ubijem ga jer te je uzeo na silu?”
Odmahnula je glavom. Nešto se gotovo neprimetno promenilo u
vazduhu oko njih. Promeškoljio se neznantno, ali je to bilo toliko prijatno
da joj je drhtaj potresao telo.
“Neću ovo uraditi u ležaljci”, rekao je. Prešao je usnama preko njenog
obraza i osetila je vreli dodir njegovog jezika.
Prodahtala je i rekla: “U redu.”
“Ali možemo početi u ležaljci”, rekao je glasom nalik na predenje.
Nakon toga rukom je pošao uz njenu nogu i nije stao. Nije se poigravao i
milovao je, niti prelazio prstima ukrug po njenoj butini. Uputio se pravo
prema njenom najmilijem mestu, koje je, istini za volju, dodirivala samo
ona.
Sad je zavukao prste u njenu mekoću, uvlačeći ih u nju ne tražeći
dozvolu, i uzimajući ono što je želeo. Vatra je jurnula njenim telom kad je
nepogrešivo pritisnuo pravo mesto. Indija je otvorila usta da vrisne, ali je
on spustio usne preko njenih. Uz poljubac, i ono što je radio rukama...
promigoljila se ispod njega, boreći se za dah, nemoćna da drži noge mirno.
Prste je stegla na njegovim leđima, razmišljajući neodređeno kako želi
njegovu težinu, onaj osećaj, kako je bilo kad je...
Jedan njegov široki prst utonuo je u nju i ona je odvojila usne od
njegovih, jer je gorela i morala je da ispusti krik iz grla...
I svršila je. Tek tako. U ležaljci. Orgazmi koje je sama sebi umela da
priušti nisu bili ni nalik ovome, kad je Torn bio pored nje - snažnom
nogom ju je držao, ljuljaška se njihala, a njegovi prsti... i njegov jezik u
njenim ustima.
“Torne”, prodahtala je ne znajući šta želi da kaže. “Torne!”
Povukao je prste i ljuljaška je poskočila. Zatim se svom težinom našao
na njoj, a laktovima se spustio pored njenog lica i divlje ju je ljubio, sa
sveproždirućom gladi koja joj je palila nerve. Upravo je svršila, a već je
počinjala ponovo da drhti, srce joj je tuklo i ruke je podigla iznad njega.
Instinktivno se pridigla prema njegovoj vrelini i snazi.
 Sklonio je usne, ali Indija je bila van sebe, a dah joj je bio sitan i
isprekidan. Torn je upleo šaku u njenu kosu i privukao njenu glavu prema
sebi. Prešao je usnama preko njenih. Očajnički zvuk joj se oteo iz grla i
odlebdeo u vazduh.
“Nećeš moći da budeš tiha, zar ne?”, upitao je Torn, a oči su mu
gorele. “Nećeš biti tiha.”
Indija nije znala kako da mu odgovori. Misli su joj bile zamagljene,
opčinjene isklesanim obrisom njegovih usana. Izvila se ponovo prema
njemu i liznula mu donju usnu.
Spustio je kapke i odgovorio na svoje pitanje. “Nikada. Čitavim bićem
si se ovome predala, zar ne? Sva si se predala.”
Indija je bila sigurna samo u jedno: nije je zanimalo nikakvo poređenje
sa drugim ženama. Osećala se u isti mah zadovoljno i nepotpuno,
ispunjeno i gladno. “Umem da budem tiha”, rekla je dahćući.
Poluosmeh mu je izvio usne. Nagnuo se u struku. Ljuljaška se
zanjihala, a on je svu težinu spustio između njenih nogu. Oteo joj se jecaj.
“Lažeš”, rekao je šapućući joj na grlo dok ju je grickao i ljubio. “Nema
mnogo žena kao što si ti.”
“O, zaboga”, povikala je očajno. “Hoćemo li voditi ljubav u ovoj
ležaljci?”
“Ne.”
Srce joj se spustilo u pete, a ruku je povukla s njegovih leđa. “O!”
“Ljubav ćemo voditi u mom krevetu”, promrmljao je. “U onoj crvenoj
spavaćoj sobi koju si mi napravila.”
“Ne mogu da vodim ljubav s tobom u tom krevetu!”
Nasmejao se, a ona je osetila drhtaj njegovog smeha na svojoj koži.
“Možeš.”
“Bilo bi pogrešno voditi ljubav u tvojoj spavaćoj sobi.”
 “Kako?” Bilo je čudesno kako je umeo da se kreće u ležaljci a da ih ne
izvrne na travnjak. Ponovo je povukao gornji deo njene haljine i na dlan
mu je pala njena bleda, mlečna dojka i ispunila ga. Nije mogla da vidi šta
radi, jer mu je kosa pala preko čela.
Ali je osećala.
Ono što je osetila nateralo ju je da iznova počne da dahće dok je
pokušavala da mu objasni. “Tvoja spavaća soba je za tvoju ženu. Za muža
i ženu. Mi to nismo i ovo je samo jedna noć, tako da...” Ućutala je, jer je
zaboravila šta je počela da govori.
Torn je podigao glavu i prešao palcem preko njene bradavice. Ciknula
je. “Ne mogu da vodim ljubav s tobom napolju. A to znači da moramo
otići u moju sobu.” Glatkim pokretom iskočio je iz ležaljke i povukao je
sebi u naručje. I oboje su se, tek tako, našli na nogama.
“Ne u kući”, uspela je da kaže.
“Zašto?”
“Kao što sam rekla, kuća je... tvoja soba je za tebe i tvoju ženu”,
zaustila je ponovo, tražeći reči dok je pokušavala da mu rastumači
pogled. “Tamo ćeš sticati nova sećanja, a ja ne želim da budem među
njima...” Nespretno je zastala.
Ponovo joj je uputio onaj svoj ironični poluosmeh. “Ledi Zenobija
Indija Sent Kler, da li ti to meni hoćeš da kažeš da ne smem da dovodim
ljubavnicu u Starberijsku vilu?”
“Upravo ti to govorim.” Prekrstila je ruke preko grudi. “Napravila sam
ti dom. Ne smeš ga ukaljati.”
“ Ukaljati ga?”
Indija je počela da se oseća svadljivo i pomalo smešno. Da li je ona to
zaista dozvolila muškarcu da stavi ruku između njenih nogu... na
otvorenom? Činilo se da jeste. Opravdanje kao što je greška u proceni
nije u potpunosti moglo da pokrije takvu ludost.
 Protresla je suknje, pitajući se da li je pogubila ukosnice. “Mislim da
bi trebalo...”
Ciknula je jer se iznenada nasla prebačena preko njegovog ramena, a
on je dugim korakom grabio uz brdo. “Spusti me!”, insistirala je. “Torne!”
Samo se nasmejao. “Stići ćemo u kuću čuvara kapije za trenutak.
I uzgred, ja nisam čovek koji će nakon braka imati ljubavnicu. I takođe
bi trebalo da ti kažem da nikad nisam vodio ljubav bez francuske kape:
neću te dovesti u opasnost da te ostavim s neželjenim detetom.”
“Kućica čuvara kapije?” Jednom rukom ju je držao za zadnjicu i
snažno je stezao. Osećala se... Počela je da se migolji. “Moraš me
spustiti. Ovo je smešno!”
“Iznenađujuće si lagana s obzirom na obline”, rekao je veselo i snažnije
je stegao.
Indija se odgurnula od njegovih leđa. “Da li ti to hoćeš da kažeš da
sam debela? Spuštaj me!”
Dugačkim korakom prešao je sa trave na pošljunčani prilaz kući
čuvara kapije.
“Torne!”
“Moraću pažljivije da te pregledam da bih proverio da nemaš višak
kilograma”, rekao je svilenim glasom.
“Nećeš!” Indija se trgla baš u trenutku kad ju je spuštao, pa se zanela i
pala na vrata kuće čuvara kapije. Pogledala je Torna spremajući se da ga
izgrdi kako ga niko nikad nije izgrdio.
“Želim te”, izjavio je. “I imaću te, ledi Zenobija Indija. Ne razmišljamo
o braku, jer ćeš se udati za boljeg, a ja sam se gotovo obećao drugoj. Ali
ćemo noćas jedno drugom pružiti zadovoljstvo. Imaš li ti nešto da dodaš?”
Odmahnula je glavom, nemoćna da skloni oči s njegovog lica. Sve što
je radila u svom životu bilo je disciplinovano, u skladu sa pravilima i
usmereno na sklapanje najpovoljnijeg mogućeg braka.
Ovo nije imalo nikakve veze s brakom. Ovo je bilo za nju.
“Znaš li da nikad nišani vodio ljubav sa ženom kojoj sam verovao”,
rekao je raspoloženo. “Molim?”
“Ti razumeš situaciju”, rekao je otvarajući vrata. “Ne pokušavaš da me
uhvatiš u zamku, jer prokleto dobro znam da si se ovlažila razmišljajući o
meni, a ne o mom novcu.”
Njegove reči predstavljale su je kao ženu lakog morala. Što je, čini se,
i bila.
Ili će biti čim uradi ovo, jer dame nisu vodile ljubav s muškarcima za
koje nisu bile udate. Nikada.
Posmatrala ga je kako otvara kapke da pusti sunčevo svedo na
zalasku. Okrenuo se da je pogleda. Iznenadila ju je žestina u njegovim
očima. “Još jednom ću te pitati da li ti je neko na silu uzeo čednost.” Glas
mu je ponovo bio tih i preteći. Bio je spreman da se bori - ne, da zgnječi -
svakog muškarca koji ju je uvredio.
“Ne”, rekla je smešeći mu se osmehom koji je čuvala samo za njega.
Rekao je nešto što nije čula, a zatim se našla u njegovom naručju i
ponovo su se ljubili, toliko divlje da nije mogla da diše. Košulju je već
izvukao iz pantalona, pa ga je zagrlila oko struka. Povukao se i svukao
košulju preko glave.
Bio je veličanstven, nabrekli mišići skupljali su se u struk, na kom nije
bilo ni grama viška. Njegovo telo nije bilo ni nalik njenom. Namrštila se,
pružila ruku i prešla prstima preko belog ožiljka duž njegovog stomaka.
“Telo mi je prekriveno ožiljcima”, rekao je spustivši pogled.
“Žao mi je”, rekla je Indija nežno se saginjući da poljubi mesto na kom
je držala prst. Zatim se uspravila, okrenula i popela uskim stepenicama do
spavaće sobe koju je opremila za čuvara kapije, u slučaju da ga Torn
unajmi. U sobi se nalazilo malo šta osim kreveta dovoljno velikog za
čoveka i njegovu ženu.
Otvorila je jedan kapak kad su je njegove ruke uhvatile oko struka i
njegovo telo se snažno priljubilo uz nju. “Smem li da ti otkopčam
haljinu?” Usne su mu se našle na njenom vratu, a ona se naslonila na njega
i uživala u osećaju koji ju je obuzeo. Činilo joj se kao da se nalazi izvan
svog tela.
Nije se osećala kao ledi Zenobija, kći markiza. U ovom trenutku bila je
samo Indija, samo ona, i vodila je ljubav s nekim ko od nje nije očekivao
ništa osim njenog zadovoljstva.
“Da”, rekla je toliko promuklim glasom da je morala da pročisti grlo i
ponovi. “Da, smeš.”
Sedefasta ružičasta haljina pala joj je oko stopala, a sledio ju je korset.
Indija se okrenula polako, svesna da joj je košulja providna. U poređenju
sa brojnim modernim ženama, bila je raskošno građena. Kada čovek
odraste gladan... pa, volela je da jede, i nije se zbog toga izvinjavala. I
premda je ponekad mislila da ima previše oblina, nije marila dovoljno za
to da bi ponovo gladovala.
“Prokletstvo”, zarežao je Torn.
Indija je osetila kako joj se osmeh i nevoljno razvlači preko lica.
Možda i nije bila građena u skladu sa trenutno modom, ali se Tornu to
očigledno dopadalo. Uhvatila je ivicu košulje i baš kao i on svukla je
preko glave i bacila je u stranu.
 Devetnaesto poglavlje

Torn je pogledao Indiju, koja je stajala pred njim samo u čarapama

vezanim tik ispod punačkih butina, i znao je da će ga izdati samokontrola
kojom se dičio otkako je prvi put legao sa ženom. Neće moći da vodi
ljubav sa Indijom tako što će lebdeti nad njom na krutim rukama i
analizira način na koji okreće glavu, ili zvuke koje ispušta.
Izgubiće kontrolu i gostiće se njenim telom. Imala je divne grudi, blago
zaobljen stomak, raskošne kukove i dugačke noge.
Kletva koju je izustio bila je iskrena. Nije u pitanju bilo samo njeno
telo već i način na koji ga je gledala, kao da se pomalo zabavlja,
samouvereno, sa čežnjom u očima. Dugačka kosa bila joj je razbarušena i
padala joj je preko ramena i jedne dojke. Izgledala je poput sna, poput
Venere koja se spustila na zemlju.
“Zašto mirišeš tako dobro?” upitao je.
“Moj parfem sadrži ladolež. Zar nećeš skinuti pantalone?” Njen glas
prešao je preko njegove kože poput toplog meda.
Usne su joj bile tamne trešnje, natečene od poljubaca. Želeo je da je
gurne na kolena i natera je da preklinje da ga uzme u usta. Hvala bogu što
nije devica. Nijedna devica nikada nije muškarca gledala onako kako je
ona gledala njega sada, kao da bi mogla da ga ispiti.
Moraće da se sabere. “Pretpostavljam da nema potrebe da ti kažem
koliko si lepa?”
Usne su joj se izvile, i jedine misli u njegovoj glavi bile su one preko
svake mere nepristojne. Skinuo je čizme. “Ženama takvih reči nikada
dosta.”
“Prokleto si neverovatna”, rekao je grubo, jednim pokretom skidajući i
pantalone i donji veš sve vreme je gledajući.
Činilo se da je potpuno opuštena. Pomisao da je verovatno stajala
ovako pred više muškaraca proletela mu je kroz glavu, ali ju je potisnuo.
Prešla je pogledom preko njegovog nagog tela i zaustavila ga na
njegovom međunožju. Jezikom je dotakla donju usnu, a on je umalo naglas
zastenjao kada je ugledao ružičasti vrh njenog jezika, a iz prepona mu se
telom raširio divlji udar.
“Da li zaista želiš da isprobaš sve što je Perce radio sa svojim brojnim
ljubavnicama?”, upitao je primoravajući usne da oblikuju reči.
Polako je vratila pogled na njegovo lice. Gledala ga je ispod delimično
spuštenih kapaka, ali ne pospano. Odgovorila mu je osmehom.
“Počnimo ovde.” Zakoračio je prema njoj i našli su se priljubljeni
jedno uz drugo, a trenutak kasnije pali su na postelju. Savio je nogu da je
ne pritisne svom težinom, a zatim je počeo da je dodiruje svuda, prateći
ruke usnama.
Njene grudi: naterao ju je da krikne.
Njen stomak: naterao ju je da počne da se bori za dah. Još niže:
naterao ju je da zastenje.
Trenutak kasnije ljubio je njeno najlepše intimno mesto. Pomerio joj je
noge, još jednom je pogledao u oči, zamagljene od požude, sagnuo glavu i
okusio je, nateravši je da vrisne.
Obično bi analizirao kako svaki dodir utiče na nju. Ali ovog puta kao
da je ovo radio za sebe. Njen ukus je bio poput droge koja mu je zapalila
telo. Prste je zario u njene kukove toliko snažno da joj je ostavio modrice,
još jednom ju je pomilovao i ona je eksplodirala. Ponovo.
Obično je Torn u ženu prodirao obraćajući pažnju na njenu spremnost i
stanje duha. Poštovao ju je.
Ali sada ga je gonila potreba i glad koje nisu marile za poštovanje.
Navukao je zaštitu, grubo i žurno. Podigao se i razmakao Indijine noge,
savio kolena i zario se u nju jednim dugačkim pokretom. Bila je vrela,
tesna i vlažna. Um mu se na trenutak ispraznio, a čitavo njegovo biće
usmerilo se na njeno međunožje.
Došao je sebi na trenutak i spustio pogled. Indija je delovala...
ošamućeno. Ali ne od bola, hvala bogu. Nekim ženama bio je neprijatan.
“Mora da si velik koliko i Perce”, rekla je, a glas joj je bio promukao
od neskrivenog zadovoljstva.
Povukao se posmatrajući joj lice i ponovo se zario u nju... zabacila je
glavu i kriknula. I pre nego što se zario još jednom u nju, osetio je kako se
steže oko njega, kako joj telo podrhtava, i čuo kako dahće.
Spustio je pogled i ugledao njih dvoje. Spojene. Njena ljupka ružičasta
plemićka mekoća i alatka grubog kopilana kakav je bio on. To jedva da je
bilo moguće, ali on kao da je još malo nabrekao.
“Dodavola, Indija”, prošaputao je naginjući se da je poljubi, pažljivo,
sa poštovanjem. Usne su joj se otvorile pred njegovima, vrele i vlažne i
željne, i on je potpuno izgubio pamet. Nije se oslonio na laktove da bi
bolje procenio svoju partnerku. Nije osluškivao njen dah, niti je pažljivo
čekao drhtaj koji bi mu otkrio da je ponovo blizu zadovoljstva.
Ništa od toga nije uradio. Konj se oteo kontroli. U glavi mu se
zabelelo, a sva čula suzila su se na njeno meko savršenstvo, raskošnu
lepotu njene dojke u njegovoj ruci, način na koji je njeno telo stezalo
njegovo.
Počeo je da se kreće brže i snažnije nego što se sećao da se ikada
kretao. Stezala ga je, obujmila ga je nogama, ruke je svila oko njegovog
vrata. Ruke je stavio na njene kukove, držeći je dok je prodirao u nju,
stenjući od zadovoljstva toliko snažnog da je bilo nalik na plameni bol u
butinama i duboko u mošnicama.
 Ali izdržao je, uspeo je da zadrži neko zrno kontrole sve dok... ona nije
zabacila kosu i dok oblak belo-plave svile nije preleteo preko njenih
ramena. Čuo ju je kako ispušta krik kao da je naređenje. Kukovi su mu se
trznuli silinom kakvu nikada pre nije osetio, prazneći ga u nju, udar za
udarom.
Dok nije imao više šta da pruži.
 Dvadeseto poglavlje

Sutra ujutro

Indija je retko oklevala kada je u pitanju bio odabir odeće. Njen orman je
bio organizovan, u njenoj glavi, ako već ne i u realnosti, po kategorijama
koje su odgovarale trenutnim potrebama, bilo da je morala da zastraši
nadmenog batlera ili umiri uznemirenu damu.
Ali nije imala haljine kojima bi u isti mah pospešila veridbu (tamno-
ljubičasti muslin sa dugmićima?) i koketirala sa potencijalnim suprugom
(ružičasti muslin sa dubokim dekolteom?). Iskreno, činilo joj se da sve
njene haljine imaju dubok dekolte. U poslednje dve godine struk se peo
sve više, a dekolte sve niže - a Indija je bila bogato obdarena. Veoma
bogato obdarena. Moda ju je u poslednje vreme iritirala i bila je nešto na
šta najradije nije mislila.
Naposletku se odlučila. “Obući ću jutros muslinsku haljinu izvezenu
ružama”, rekla je služavki. “A večeras ću obući francusku svilu.”
Mari je rašila oči. “Konačno ćete obući francusku svilu!”
“I staviti ametiste u kosu”, rekla je Indija setivši se da bi trebalo da
izgleda kao prava kandidatkinja za vojvotkinju.
Mari joj je pružila teglicu sa losionom i Indija je počela žurno da ga
utrljava u noge. Osećala se drugačije, kao da je bila u stranoj zemlji i
vratila se kući sa poznavanjem novog jezika.
Ona i Torn zadržali su se u kući čuvara kapije dok nije došlo vreme da
se ona vrati kući ili rizikuje da budu razotkriveni. Imali su sreće, jer je
uletela na bočni ulaz i uspela da stigne do svoje sobe a da je niko ne vidi.
Mari se iznenadila kada ju je zatekla u postelji, ali rekla je da je
iscrpljena.
Što je i bila. Nakon nekoliko sati u Tornovom naručju, osećala se
malaksalo kao parče baršuna; spavala je čvrsto i bez snova što nije
iskusila još od detinjstva.
Ali sada je sve bilo drugačije. Onome što je postojalo između nje i
Torna, ma šta to bilo, došao je kraj. Lala i njena majka trebalo je da dođu
kasnije tog poslepodneva, kao i lord Brodi. Vojvoda i vojvotkinja od
Vilijersa će stići, i poslednje što je želela da Elenor pomisli bilo je da je
neka devojčura voljna da se valja sa Tornom na otvorenom.
To je bilo intimno sećanje. Znala je da nikada više neće provesti tako
divnu noć. To je bilo to.
Bilo je gotovo.
Torn je svaki put koristio kondome i nikada nije posumnjao da je
zapravo bila neiskusna. Tako da neće biti posledica, osim potpuno divnog,
senzualnog sećanja koje može da spremi i pozabavi se njime kasnije u
životu.
Imala je ljubavnika. Većina žena sticala je muža u nekom trenutku u
životu. Ali je veoma mali broj, prema njenom mišljenju, imao ljubavnika.
Ova pomisao naterala ju je da se nasmeši.
“Lepo je videti vas srećnu”, rekla je Mari dok joj je Indija vraćala
bočicu losiona. “Nikada vas nisam videla da tako naporno radite”,
nastavila je služavka. “Ali Starberijska vila je prosto savršena. Svi to
kažu, od čistača cipela do samog gospodina Fleminga. Izvanredna je.”
“Hvala, Mari”, rekla je Indija osećajući krivicu što je ona bila srećna iz
sasvim pogrešnih razloga.
Mora prestati da razmišlja o kući čuvara imanja. Sinoć je bilo kao u
bajci, kao da se desilo neznanki, a ne njoj. Premda je svaki put kada bi
sela morala da suzbije trzaj. Očigledno je bilo da se desilo njoj.
Od pomisli na Torna ukrutile bi joj se bradavice, a u stomaku bi joj se
pojavilo tečno, vrelo osećanje. Pretpostavljala je da to nemoralne žene
koje vode ljubav ne zarad novca već iz zadovoljstva osećaju sve vreme.
Žene iz Percetove knjige.
Sada ih je posmatrala sa sasvim novim saosećanjem. Bilo je to nalik na
glad: osećala je potrebu za hitnim zadovoljenjem. Želela je da pronađe
Torna, uvuče ga u slobodnu spavaću sobu i zahteva od njega da je uzme.
Ne. To je gotovo.
Od sada pa nadalje biće smerna. Čim se prijem završi, vratiće se u
London i odabrati nekog od svojih brojnih prosaca.
Ukoliko, naravno, lord Brodi nije zaista onoliko šarmantan koliko je
Torn tvrdio da jeste. U tom slučaju mogla bi odlučiti da postane
vojvotkinja.
Sasvim smerna vojvotkinja, razume se.
Nakon što se Indija obukla, pokušala je da sagleda sebe što je
kritičnije bilo moguće. Tornu pred očima prihvatiće nečije udvaranje.
Znala je da će pomno posmatrati nju i lorda Brodija.
Nije smatrao da je njena odeća dovoljno ženstvena. Smatrao je da nije
dovoljno senzualna, sa svim onim pominjanjem generala i sličnog. Duboko
ženstven deo njene ličnosti želeo je da mu dokaže da greši. Gornji deo
njene muslinske haljine bio je nabran i uhvaćen tačno ispod grudi, a kroj je
naglašavao svakim naborom njenu obdarenost u tom pogledu. Nosila je
papučice iz Italije sa zašiljenim vrhom i tankim potpeticama. I nosila je
plavu tašnu protkanu sjajnim nitima.
“Misliš h da bi trebalo da stavim malo obojenog balzama na usne?”
upitala je Mari. Služavka ju je zatečeno pogledala. “Vi?”
“Da, ja.”
 “Zašto? Lepi ste.”
Mari je iskreno verovala da će se svaki muškarac u blizini zaljubili u
njenu gospodaricu. Indija je otvarala sudove sa bakarnom jedan za drugim,
dok nije pronašla svoju omiljenu nijansu bledoružičaste boje.
“Ne vidim razlog za obojeni balzam jutros”, rekla je Mari.
Ono što nije razumela bilo je da su svi muškarci želeli ženu kao što je
Lala: ženu koja nije govorila mnogo - i koja je, kada bi i progovorila,
govorila šapatom.
Indija nikada nije šaputala. Smatrala je da je šaputanje za šiparice.
Istina je bila da je sklonija vikanju, bar u Tornovoj blizini.
A i imala je prav nos, umesto onaj preslatki blago prćasti nosić. Kosa
joj je bila suviše gusta i nije mogla da je namesti propisno. A usne suviše
velike, premda je smatrala da bi joj bledoružičasta boja mogla pomoći u
rešavanju tog problema.
Znala je da su joj usne suviše velike, jer su je nazivali ribousta, kada
je kao dete trampila pečurke u prodavnici gospodina Svetama. Donela bi
kutiju pečurki iz šume, a on bi joj dao brašno i slaninu. Uvek joj je davao
više nego što su pečurke vredele, ali njen ponos nikada nije bio onoliko
velik koliko joj je stomak bio prazan.
Još uvek je mogla čuti ono podsmešljivo siktanje u glasu sina
gospodina Svetama kada bi rekao: “Evo je ledi Ribousta!” ili još gore:
“Sirota Ribousta!”
Ovo sećanje ju je prizemljilo. Njen cilj sada je bio da se postara da se
Lala veri sa Tornom.
Nakon toga će pronaći sebi odgovarajućeg muža.
 Dvadeset prvo poglavlje

Kada je kočija stala pred Starberijskom vilom, Lala je bila spremna da se

baci pod konjska kopita. Njena majka je već tri dana patila od treperenja
srca, dok prethodnog dana nije izjavila da prosto ne može podneti put do
Starberijske vile.
Popustila je tek kada je Lalin otac rekao da ne može više prehraniti
porodicu. Njegovog gospodstvo verovatno je preterivalo, ali joj je jasno
stavio do znanja svoj stav.
Njena majka danas je čitavim putem iz Londona govorila o tome kako
njen otac, kada bi Lala jela manje, ne bi bio toliko opterećen prehranom
porodice. Potpuno je zanemarila činjenicu da ledi Rejnsford kao da nije
umela da prestane da kupuje šešire i cipele, pa čak i nove haljine. I
upravo je gospodarica kuće zahtevala da imaju tri jela za svaki obrok, kao
i u drugim otmenim domaćinstvima. I ledi Rejnsford bila je ta koja je
zahtevala da je lekar posećuje u kući svakog dana, da bi joj bolje
poslušao srce.
“Ne mogu da verujem kako je doktor Belvju odbio, sasvim odbio da
nas prati” rekla je razdražljivo kada je kočija skrenula na dugački prilazni
put koji je prema Lalinom mišljenju trebalo da vodi do Starberijske vile.
“Veoma je nelojalan! Ozbiljno razmišljam o tome da ga podsetim na
njegovu Hipokritičku zakletvu ili kako li se već zove.”
Lala je sedela pored prozora i ugrizla se za jezik. Pojavio se otvor u
drveću i ugledala je Starberijsku vilu. Glasno je udahnula.
Njena majka nije primetila, jer je bila suviše zauzeta natapanjem čela
lavandinom vodicom, za koju joj je neko rekao da je efikasan lek protiv
glavobolje.
Kuća je bila ogromna, sa masivnim krilima koja su se pružala levo i
desno. Dve kočije stajale su na pošljunčanom kružnom prilazu i veliki
broj lakeja mileo je je pred ulaznim vratima.
Panika je stegla Lalu. Ne može ona ovo. Prosto ne može. Ovo nije
jednostavna seoska kuća kakvu je očekivala od gospodina Dotrija, koji
nije uvek nosio prsluk kada je šetao parkom.
Ovo je bio posed erla ili vojvode. Gospodarica ove kuće...
Gospodarica ove kuće moraće ne samo da bude pametna već i genijalna.
Uspešna. Moraće umeti da čita.
Njena majka konačno je pogledala kroz prozor. “Nalik je na zavoj”,
rekla je još nerazumljivije nego inače.
Kočija je usporavala.
“Zavoj na zagnojenoj rani, rani nezakonitog rođenja”, razjasnila je ledi
Rejnsford.
Lali je srce potonulo. “Mama, gospodin Dotri je izuzetno ugledan
poslovni čovek. Nije on kriv što vojvoda nije bio oženjen njegovom
majkom. Ne smeš ovako govoriti pred njim.”
Ledi Rejnsford se uspravila. “Tvoj otac mi je sinoć zapretio,”
“Molim?”
“Zapretio mi je. Rekao je da neće platiti još jednu sezonu u gradu ako
se ne udaš za kopile.” Glas joj je drhtao. “I premda se to protivi svemu u
mojoj prirodi, prepustiću moju ćerku... zarad prljavog novca i nečasno
stečenog profita.” Ponovo je počela da vuče čipkanu maramicu.
Lalu su ruke svrbele da ošamari svoju roditeljku. Toliko je snažan bio
ovaj nagon da nije znala šta da radi. “Mama”, rekla je duboko udahnuvši.
“Prekiinjem te da se smiriš.”
 Kočija je sada stala i kočijaš će svakog trenutka otvoriti kočiju. I
zateći će njenu majku sa divljim pogledom u očima kako vuče i razvlači
maramicu. Lala je pala na kolena u kočiji i stavila ruke preko majčinih
nemirnih. “Mama, želiš da budem srećna, zar ne?”
To joj je privuklo pažnju. “Naravno da to želim!”
“Želim da se udam za nekoga i da ne moram da proživljavam još jednu
sezonu u Londonu”, rekla je Lala šapućući. “istinski to želim, mamu,”
U poslednjem trenutku u pogled ledi Rejnsford vratila se razboritost i
Lala je trapavo sela na svoje mesto baš u trenutku kada su se vrata
otvorila.
“U tom slučaju dobićeš ga, najdraža”, rekla je njena majka zvučeći
gotovo kao normalna žena.
Lala je progutala knedlu i izašla iz kočije. Onaj ko je stigao drugim
dvama kočijama već je bio unutra. Batler im je prišao i predstavio se,
klanjajući se dok su one rastresale suknje. Lali se odmah dopao, na
osnovu toga što je jednim pogledom uzeo njenoj majci meru i počeo da je
obasipa pažnjom.
Kada su ušle u kuću, njena majka mu je poverila sve pojedinosti svog
treperenja srca, a Fleming ju je uveravao da će seoski lekar rado dolaziti
da je obilazi svakog dana.
“Nije on neiskusan lekar”, sada joj je govorio dok je lakej prihvatao
njen ogrtač. “Doktor Hatfild je veoma poznat i poštovan u ovim
krajevima, ali i u Londonu. Jedan je od najmlađih članova Kraljevskog
kolegijuma udruženja lekara, koliko sam razumeo. Postaraću se da mu
pošaljem poruku i zamolim ga da vas poseti koliko još ovog
poslepodneva, ledi Rejnsford, da bismo bili potpuno sigurni da vam
zamorna priroda putovanja kočijom nije dodatno pogoršala stanje.”
Lala se osećala kao da joj je teret pao s pleća. Fleming je otvorio vrata
salona i uveo njenu majku što je nežnije mogao, kao da je mlado pile.
Dokaz koliko je loša kćerka Lala bila bio je taj što je jedina stvar koja joj
je bila na pameti, osim zahvalnosti, bila turobna pretpostavka da će se
njena majka, ukoliko se uda za gospodina Dotrija, verovatno preseliti u
ovu kuću da bi mogla svakodnevno uživati u Flemingovoj pažnji.
A tada će se ona preseliti u Dotrijevu kuću u Londonu i svi će biti
srećni, pomislila je, potiskujući nalet panike.
Videla je gospodina Dotrija čim su ušle u sobu. Bio je viši od svih
ostalih, i naglašeno muževan, što je u njoj izazivalo osećanje koje se
graničilo sa mrskošću. Zašto nije mogao biti nežan momak, samo malčice
viši od nje?”
Njeno osećanje straha pojačalo se kada je primetila oca gospodina
Dotrija, čoveka koji bi joj mogao postati svekar jednog dana. Vojvoda je
nosio tamnozeleni reljefni kaput, koji nije bi bio ništa posebno sam po
sebi da nije bilo činjenice da je bio postavljen tamnoljubičastom svilom
koja se videla na repovima kaputa i njegovim prevrnutim manžetnama.
Poželela je da pobegne iz sobe, ali je vojvoda krenuo prema njoj, a za
njim je išla vojvotkinja, i ona nije imala gde da se sakrije. Ledi Zenobija
je takođe skočila, sagnuvši se da pomogne ledi Adelejd.
Suočena sa čitavim društvom, Lala se spustila u toliko dubok kniks
pred vojvodom da umalo nije uganula članak, i ponovo pred vojvotkinjom,
koja je nosila predivnu jutarnju haljinu kakvu Lala nikada nije videla. Od
belog batista, sa gornjom haljinom od bledožute svile tesno krojene preko
ramena i grudi. Njeno gospodstvo nipošto nije izgledalo kao žena koja ima
osmogodišnjeg sina. Njena figura bila joj je izvanredna.
Nije mogla naterati sebe da susretne pogled gospodina Dotrija nakon
što je načinila kniks. I ledi Zenobija je bila tu, pa je Lala prosto nastavila
da se spušta u kniks dok umalo to nije učinila i pred svojom majkom.
Kada su razmenili pozdrave, panika je počela da kuva u njoj i penje se
poput istopljene čokolade u sudu. Nije želela ovakvog svekra, čije su je
hladne, sive oči odmeravale od glave do pete i očigledno joj nalazile
mane.
 Znala je da neće moći zaključiti kako ne ume da čita.
Ali stajao je pred njom dok je njena majka obaveštavala sve ostale o
užasima njihovog putovanja. Pa je Lala duboko udahnula i rekla: “Verujem
da ste vi, vaša milosti, prijatno putovah?”
“Veoma”, rekao je. “Pretpostavljam da će vam se ovo činiti čudnim,
gospođice Rejnsford, ali, kada je čovek roditelj izvanredno aktivnog
osmogodišnjaka, gotovo svaka vožnja kočijom u kojoj se on ne nalazi
pravi je užitak,”
“Ah”, rekla je Lala. Nije mogla da se seti šta još da kaže. “Gde je
dečak sada?” izletelo joj je. “U Itonu.”
U nesnosnoj tišini koja je usledila, Lala se setila svog nauma. “Nije li
grozno to što je Napoleon zauzeo Veneciju?”
“Grozno bi bila jedna reč za to, gospođice Rejnsford. Mene je više
zainteresovalo ono što sam pročitao u Morning postu da je dužd dozvolio
da venecijanska flota, za svega tri godine, spadne sa trista na devet
plovila. Nije ni čudo što je Napoleonova flota zauzela grad. Da li ste
pročitali taj članak?”
Lala je progutala knedlu. “Ne, plašim se da ne uzimam Morning post
redovno” rekla je.
“Moja majka više voli Bels vikli mesindžer.”
Vojvoda je pognuo glavu i iznova je zavladala tišina. Zatim je rekao:
“Moja supruga je zagriženi ljubitelj romana: ponekad je uveče ne mogu
ubediti da se povuče u postelju koliko se udubi u neku romantičnu priču.”
Lala je zinula da kaže... šta? “Ne umem da čitam?”
“Nikada ne čitam?”
Na svu sreću ledi Zenobija se okrenula od skupine ljudi oko Laline
majke i povikala: “Vaša milosti, molim vas, recite mi da vi to ne koriste
svoju suprugu zbog nedužne sklonosti romanima! Rekla sam vam prošlog
meseca da biste, samo kada biste se odvažili da pročitate prvo poglavlje
Sicilijanske romanse, i sami uskoro drhtali usred noći, jer ne biste bili
kadri prestati da listate stranice.”
“Ako drhtim noću, to nema nikakve veze sa književnošću”, rekao je
vojvoda nasmešivši se ledi Zenobiji nestašno.
Lala je trepnula, ali je ledi Zenobija samo trznula jednom stranom
usana i lažno ozbiljnim tonom rekla: “Nema ničeg goreg od vojvode koji
je rešio da bude dosetljiv.”
“Uvek sam verovao da bi roditelje trebalo videti, ali nikada čuti”,
rekao je gospodin Dotri pojavivši se pored očevog ramena dok je ledi
Adelejd vodila Lalinu majku da se udobno smesti. “Nemoj mi reći da si
pričao gospođici Rejnsford nepristojne šale. Odreći ću te se.”
Oči njegove milosti postale su toplije kada se nasmešio sinu. Otac i sin
su bili gotovo identični, osim što je vojvodina kosa bila obilnije prošarana
sedima. Bili su iste krupne građe i odavali su isti utisak vrhunske
kontrole. Kao da su poznavali svaki mišić u svom telu i znali kako da ga
koriste.
“Iver od starog vojvode”, rekla je ledi Zenobija smejući se.
Gospodin Dotri zagrlio je oca i nasmešio joj se. “Ne želite valjda reći
da sam dostigao nivo otmenosti sličan onome mog milog tate? Zapanjujete
me, ledi Zenobija.”
Lala je osetila mučninu. Kako je moguće da se ovi ljudi ponašaju
ovako neformalno jedni prema drugima? Nikada nije videla takvo
ponašanje i svakako nije zamišljala da je ono moguće u porodici jednog
vojvode. Ona ne bi ni sanjala da spusti ruku na očev rukav, a kamoli da ga
zagrli, ili mu se obrati tako šaljivim tonom. Nikada u životu nije toliko
očajnički poželela da se nalazi na nekom drugom mestu.
“Nije valjda da tražite moje mišljenje u vezi sa vašim kaputom?”,
upitala je ledi Zenobija gospodina Dotrija. Oči su joj igrale, i Lala je
imala snažan osećaj da je to neka njihova intimna šala. Vojvoda je gledao
čas jedno čas drugo, očigledno jednako neupućen kao i ona.
 “Uvek sam želeo da čujem istinu od žena, naročito pametnih”, rekao je
gospodin Dotri.
“Premda bi trebalo da vam kažem”, dodao je meko, “da mi je upućena
jedna manja grdnja.”
“Uvek sam zatečena činjenicom koliko naivna ume biti gospoda”,
odgovorila je ledi Zenobija. “Zapravo, ja se divim vašem kaputu,
gospodine Dotri. Da li je to delo gospodina Devulijea?”
“Naterao sam Tobajasa i u njegov krojački salon na probu kada je
imao četrnaest godina”, ubacio je vojvoda, “a sada mu on prosto redovno
šalje kapute.”
Rame uz rame, vojvoda i njegov sin izgledali su kao ilustracija naočite
gospode u odeći sašivenoj prema poslednjoj modi u Džentlmens
magazinu. Lala je u tišini stajala pored njih, stomak joj se grčio, i slušala
je što je bolje umela ne bi li prepoznala trenutak kada bi mogla da se
uključi u razgovor.
Ali to je bilo nemoguće. Promenili su temu sa muške odeće na jednog
školskog druga gospodina Dotrija po imenu Vilberfors.
“O, Vilberfors”, rekao je gospodin Dotri prezrivo. “Više se razmeće,
nema on visuljke ni za šta.”
Lala nije bila sasvim sigurna šta su visuljci.
Na svu sreću ledi Zenobija je rekla: “Zbog ovog i više nego neučtivog
komentara povešću gospođicu Rejnsford do ledi Adelejd, koja se silno
raduje što će imati prilike da porazgovara s njom. Pokušajte da se
ponašate pristojno, gospodo.”
Nije bilo nikakvog razočaranja u očima vojvode od Vilijersa kada je
pogledao ledi Zenobiju. Pa, i ne može ga biti, zar ne? Bila je briljantna, i
bilo je nečeg posebno privlačnog u vezi sa njenim mladežom, premda je
Lalina majka tvrdila da izgleda vulgarno.
Lala je poslušno pratila ledi Zenobiju prema drugoj strani prostorije,
obuzeta osećanjem da će ovaj prijem biti još gori od njene sezone u gradu.
Na balovima čovek bar nije morao da se upušta u pravi razgovor, jer je
uvek trebalo da usledi novi ples. Ona se prosto lepo smešila svojim
udvaračima dok su oni naklapali o čemu god su želeli: visuljcima i
duždovima. Ne drozdovima, već duždovima. Ma šta oni bili.
Tek što je pozdravila ledi Adelejd, koja je sedela pored Laline majke,
kada su se ponovo otvorila vrata i onaj prijatni batler rekao je da je stigao
lord Brodi.
Ovaj gospodin imao je razbarušenu kosu i prodorne plave oči ispod
kojih su se pružale tamne senke, što je Lali reklo da je bio budan čitave
noći. I bez sumnje radio je nešto nevaljalo.
Kao i gospodin Dotri, ni on nije bio tip muškarca sa kojim je Lala
želela da bude u društvu. Ma koliko naočit bio.
I naravno, gospodin Dotri mu je prišao i potapšao ga po leđima u znak
pozdrava, kao što su muškarci radili kada bi se susreli sa prijateljima.
Lord Brodi počeo je da se smeje; i on je verovatno bio dosetljiv.
Gospodin Dotri rekao je nešto onim svojim dubokim glasom, a lord Brodi
je odgovorio: “ napaljen kao vepar u teranju”, što je bio komentar koji
uopšte nije razumela.
Pa se okrenula ledi Adelejd, i svojoj majci i ledi Zenobiji. Bilo je lako
pratiti njihov razgovor, jer njena majka nikada nije propuštala priliku da ne
iskoristi publiku. Sada je do najsitnijih pojedinosti pričala o treperenju
svog srca i onome šta joj je lekar rekao.
Salon gospodina Dotrija bio je otmen kao salon u kraljevskoj palati.
Sam bog zna koliko posluge je bilo zaposleno na ovom posedu: videla je
nekoliko takeja i morala je da pretpostavi da se u kući nalazi i veliki broj
služavki.
Kao dete sanjala je o tome da živi u omanjoj kući sa ogradom od belog
kolja i malom baštom sa začinskim biljem. Poput svakog od njenih snova,
i on se razbio o stenje. Njena majka je - bez obzira na njene primedbe na
račun gospodina Dotrija - očigledno bila impresionirana Starberijskom
vilom, i oduševljena što se nalazi u društvu vojvotkinje od Vilijersa.
Lala će morati da se uda za Dotrija i živi u ovom užasnom muzeju,
stešnjena lepim nameštajem i gomilom posluge.
Dotri je doveo svog prijatelja do njih. “Ledi Rejnsford, ledi Zenobija i
gospođice Rejnsford, dozvolite da vam predstavim mog starog prijatelja,
lorda Brodija. Ledi Adelejd, verujem da ste vi već imali prilike da se
sretnete sa ovom bitangom.”
Lord Brodi se povukao i naklonio ledi Adelejd, pozdravljajući je kao
najmiliju tetku. Dok se klanjao Lalinoj majci, ona je počela da se ponaša
živahno poput šiparice i pokazala je da se seća prijema na kom su imali
prilike da se sretnu: “Zapravo, prisustvovali ste obedu na kom je prisutna
bila i moja kćerka!”, rekla je.
Ledi Zenobija nije pokazala nikakav spoljni znak da je ispunjena
strahopoštovanjem što je srela budućeg vojvodu, ali je ona očigledno
zapala za oko lordu Brodiju. Nagnuo je glavu u stranu kao da je video
nešto što nikada pre nije imao prilike da vidi.
Lala je znala zašto. Ledi Zenobija bila je zapanjujuće lepa i imala je
više kose nego što je Lala mogla da zamisli na ženi. I svu ju je podigla na
teme. A i obojila je usne, i sa onim njenim mladežom i savršenim lukom
gornje usne... Bila je verovatno najsenzualnija žena koju je Lala ikada
videla.
Majčin oštar lakat udario ju je udario u rebra. “Zašto zuriš u ledi
Zenobiju?” zasiktala je ledi Rejnsford. “Praviš budalu od sebe!”
Lala se žurno uključila u razgovor o treperenju srca, samo da bi otkrila
da su prešle na razgovor o ženskim bolestima. Njena majka je sve svoje
probleme pripisivala rođenju svoje dve kćerike.
Gospodin Dotri, lord Brodi i ledi Zenobija tako su živo razgovarali da
su neprestano praskali u smeh - čak i gospodin Dotri, koji je obično
izgledao kao da se nikada ne smeši, a kamoli naglas smeje. Nakon nekog
vremena pridružili su im se vojvoda i vojvotkinja, pa su sve petoro stajali
tamo onako domišljati, dok je Lala sedela i skrivala svoju zadnjicu u
fotelji i razmišljala o tome kako bi volela da propadne u zemlju sve do
vinskih podruma.
“Krv!”, rekla je njena majka hladeći se. “Ne biste verovali koliko je
krvi bilo!”
Ledi Adelejd je izgledala kao da će joj pripasti mučnina; nije imala
dece i verovatno nije bila oduševljena ovim pojedinostima. Lala je sve
ovo već čula. Već je odlučila da će, ako ikada bude rađala, popiti more
laudanuma i probuditi se narednog jutra.
Vrata su se ponovo otvorila i ušao je batler. Lala je počela da se pita
da li bi iko primetio kada bi se ugušila zbog nedostatka vazduha i na
mestu umrla. Verovatno ne bi. Premda bi možda njena majka primetila, jer
bi se time smanjila njena publika.
Kada je Lala iznova podigla pogled, otkrila je da pred njom stoji
otelotvorenje čoveka za kakvog je oduvek želela da se uda. Nije bio
mlad, ali nije bio ni star. Imao je tamnoplave oči, ali su bore u njihovim
uglovima pokazivale da ume da se smeši. Bio je gotovo ćelav, i jedan
pogled joj je bio dovoljan da zaključi da nema ni malje na grudima. I nije
bio impozantan kao gospodin Dotri. Verovatno je bio svega nekoliko
centimetara viši od nje.
Batler je predstavio doktora Hatfilda, a doktor se klanjao i govorio da
će rado lečiti njenu majku dok boravi u Starberijskoj vili. Zapravo, ako se
ona slaže, voleo bi tog časa da obavi preliminarni pregled.
Pogled njene majke se promenio i Lala je videla da ona razmatra
ozbiljnost treperenja srca; naposletku, sedela je pored ledi Adelejd, a
vojvoda i vojvotkinja stajali su u blizini.
“Moja majka neće pristati da je pregledate sada, doktore Hatfilde”,
rekla je Lala ustavši, “jer ona nikada ne bi pretpostavila svoje zdravlje
užitku drugih. Ali moram insistirati da je pregledate; čitavog jutra u kočiji
imala je opasno treperenje srca.”
Ledi Adelejd je skočila na noge, po svoj prilici srećna što ne mora više
da razgovara o krvavim porođajima. “Zdravlje nam je izuzetno važno
nakon što stignemo do te životne prekretnice, zar ne?”
Lalina majka je pogledala ledi Adelejd toliko prezrivim pogledom da je
mogla da zaledi limunadu. Njeno gospodstvo kao da to nije primetilo, i
nekako su sve tri, u pratnji lekara, izašle iz prostorije i otišle uz stepenice.
Lala nije bila sasvim sigurna zašto ih ledi Adelejd prati, ali joj je bila
zahvalna na tome; njena majka se više obuzdavala u prisustvu drugih
dama.
Kada su se našle u sobi ledi Rejnsford, ledi Adelejd je sela sa strane, a
Lala je stala pored kreveta i posmatrala. Doktor Hatfild je obavio radnje
koje je već imala prilike videti kako ih obavljaju četrdeset ili pedeset
lekara. Postavio je određena pitanja, poslušao grudi njene majke i izmerio
joj puls.
Njena majka nije prestajala da priča. Doktor Hatfild je pogledao Lalu
samo jednom, letimično, kada je njena majka objasnila da ju je samo njena
neizmerna materinska želja da vidi Lalu lepo obezbeđenu, premda to može
da dovede do treperenja srca koje bi po nju moglo biti pogubno, navela na
to da preduzme tako veliki korak i odrekne se nege doktora Belvjua na
čitavu nedelju.
Doktor Hatfild je imao prelepe oči i dugačko, mršavo lice koje je
odgovaralo njegovom mršavom telu. Bio je savršen: muževan, ali ne
preterano. Posmatrajući ga, Lala se očajnički trudila da diše polako i
ravnomerno, jer sada nije osećala paniku. Bilo je to nešto drugo, nešto
mnogo prijatnije.
Lala je zadržala dah kada se doktor uspravio. Ovo je bio trenutak u
kom su lekari ili pravili ozbiljnu grešku i govorili kako ledi Rejnsford
uopšte nije bolesna, ili tapšali njenu majku po ruci i govorili joj da da se
mora odmarati i paziti na sebe, a zatim naplatili dve funte i obećali da će
se vratiti narednog dana po novac.
Želela je da je on kao ovi prvi. Ali je želela i da bude kao ovi drugi.
Nije bio nalik ni na jedne ni na druge. Okrenuo se prema Lali.
“Gospođice Rejnsford, šta vi mislite?”, upitao je.
Progutala je vazduh. “Šta ja mislim o zdravlju moje majke?” Niko je to
nikada nije pitao.
“Smatram da bolesnike najbolje uspevaju da sagledaju članovi njihove
porodice. Ćerka ume da razume, bolje od stranca, stanje svoje majke.”
Lala je nekako uspela da progovori. “Moja majka je veoma bolesna”,
rekla je odlučno. I to je bila istina. Kada bi se u očima njene majke
pojavio onaj zamućeni pogled i kada bi podigla glas, niko ne bi mogao
posumnjati da nešto ozbiljno nije u redu.
Doktor Hatfild je klimnuo, pogled mu je bio ozbiljan, i okrenuo se
svojoj pacijentkinji. “Posetiću vas ponovo sutra ujutro, da bih bolje
mogao pratiti vaše stanje, gospodo Rejnsford. Mislim da bi najbolje bilo
da večeras ostanete u svojoj sobi i odmarate se barem dva ili tri dana.
Plašim se da će ova poseta predstavljati prevelik napor za vaše srce.”
Ledi Adelejd je skočila na noge. “Nema razloga za brigu, doktore
Hatfilde. Postaraću se da vašoj pacijentkinji bude udobno i da bude
srećna. Draga moja gospođo Rejnsford, pridružićete se ostalima za
nekoliko dana, kada se budete osećali snažnije.”
“O, ne bih mogla!” Ledi Rejnsford je retko provodila vreme u postelji,
fer u spavaćoj sobi, pomislila je Lala cinično, nije imala publiku.
“Morate prvenstveno misliti na vaše zdravlje”, rekla je ledi Adelejd
odlučno. “Redovno ću vas u toku dana obilaziti, a doktor Hatfild će vas
posećivati svakog jutra. Onaj fini batler Fleming može da postavi jednog
lakeja u hodnik, da bi vaša služavka mogla da zatraži sve što vam je
potrebno.”
“O, nema potrebe za tim”, rekla je ledi Rejnsford. “Lala može da strči
niz stepenice.”
“O, ali mila Lala biće sa društvom”, rekla je ledi Adelejd smešeći se
vedro. “Znam da nipošto ne biste želeli da uskratite vašoj ćerki uživanje u
selu.”
“Predlažem potpunu tišinu”, rekao je lekar. “Mir. Možete zamoliti
ćerku da vam čita jedan sat u toku poslepodneva ako želite, ali osim toga
voleo bih da budete potpuno mirni i da primite samo pokojeg posetioca.”
Ledi Rejnsford se nasmejala i, pre nego što je Lala stigla da udahne,
rekla: “Moja ćerka ne ume da čita, tako da se to neće desiti.”
“Ja ću vam čitati”, rekla je ledi Adelejd žurno dok je Lala pokušala da
osuši suze čistog poniženja.
Njena majka ne bi otkrila tako nešto pred gospodinom Dotrijem. Zar
ne?
Doktor Hatfild je susreo Lalin pogled i ljubazno je upitao: “Verujem da
nemate problem sa vidom, gospođice Rejnsford?”
Očajno je odmahnula glavom. Kada bi samo glupost mogla da se izleći
naočarima, drage bi ih volje nosila.
Doktor Hatfild se još jednom nadvio nad postelju i uhvatio zglob njene
majke. “Brine me vaš ubrzan puls, ledi Rejnsford. Ljudi sa slabim srcem
često se preterano zamaraju, i ne shvatajući da bi njihovi voljeni više
voleli da oni požive dugo i srećno.”
Ledi Rejnsford je zaustila nešto da kaže, ali ju je ovog puta Lala
pretekla: “Mama, moram te moliti da iskoristiš ovu priliku za odmor i
oporavak od putovanja. Soba je prelepa.”
I zaista je bila. Visoki prozor je propuštao topli poslepodnevni
povetarac, koji je nosio miris cveća. Zidovi su bili obloženi nežnom
reljefnom svilom, a tepih na podu sijao je na sunčevoj svetlosti.
Lala nikada nije boravila u tako ukusno nameštenoj spavaćoj sobi u
životu, a mislila je da nije ni njena majka. Pa, bar ne od onih u zvezde
kovanih dana kada je bila dvorska dama kraljici. Lala je znala da je
služila svega dva meseca, ali, kada čovek sluša njenu majku kako o tome
priča, pomislio bi da je bila najmilija kraljičina pratilja.
“Nema potrebe da brinete za vašu ćerku”, rekla je ledi Adelejd. “Ja ću
je pratiti u stopu, mila moja, u stopu. Pratim u stopu i ledi Zenobiju, i
ponosno vam mogu reći da, čak i pored avanturističkih sklonosti ledi
Zenobije, u vezi sa njom niko nikada nije čak ni nagovestio neki skandal.”
“Pa, što se toga tiče”, rekla je Lalina majka oštrijim glasom, kao da se
sprema da saopšti neprijatne vesti.
Ali doktor Hatfild je prišao i rekao: “Ledi Rejnsfod, ne želim da
ustajete iz postelje u naredna dva dana, ili neću moći da odgovaram za
posledice. Razumete li me?”
Lala je videla kako se oči njene majke šire.
“Da, doktore.”
Ponovo se naklonio i krenuo prema vratima. Lala je požurila za njim,
srećna što je ponela svoju tašnu jer je morala da ga plati. I zahvali mu se,
ako uspe da to pravilno sroči.
Naposletku, i nije bilo tako teško zahvaliti mu se, jer je odbio i reč da
čuje. A odbio je i novac, ali ju je pogledao i upitao: “Šta se dešava kada
pokušate da čitate?”
U pogledu mu se videlo toliko saosećanje da mu je Lala rekla istinu.
“Ništa”, priznala je.
“Vidim slova i brojeve, kao i svako drugi. Prosto ne mogu da se setim
gde koje ide. Suviše sam... glupa za to.” Ovo poslednje je izgovorila
šapatom, još tišim od njenog uobičajenog glasa, jer je poželela da to ne
mora da izgovori. Ne ovakvom čoveku.
Uzeo je šešir od batlera i stavio ga na glavu. Ali je pogledao u nju
onim svojim ozbiljnim licem i prelepim tamnoplavim očima, i rekao:
“Gospođice Rejnsford, sasvim sam siguran da niste glupi.”
 To je bilo veoma lepo od njega. Premda neistinito. “Molim vas,
nemojte mi reći da me možete naučiti da čitam”, rekla je primetivši
krajičkom oka da se Fleming sklonio i da su sami u predvorju. “Moji
roditelji bogato su platili brojne učitelje, ali ja to prosto ne mogu.”
“Ne, mislim da nikada nećete moći da čitate”, rekao je žustro.
Lala je progutala knedlu. Znala je to, svi su to znali. Ipak, to je bilo
bolno čuti, naročito od njega.
“Vi verovatno slova ne vidite istim redosledom kojim ih vide ostali. Ili
ih bar ne vidite svaki put istim redosledom.”
“Vidim ih istim redosledom kao i ostali. Mogu naglas da čitam zasebna
slova.” Osećala je kako joj obrazi sijaju. “U svakom slučaju, doktore
Hatfilde, želela bih da vam zahvalim još jednom na ljubaznoj pažnji koju
ste ukazali mojoj majci. Znam da će se radovati vašoj poseti sutra.”
Ledi Zenobija je provirila iz salona i rekla: “Dobar dan, doktore
Hatfilde! Verujem da je ledi Rejnsford samo umorna od puta? Lalo, kada
ispratite doktora, pomislila sam da biste mogli da nam se pridružite.
Počinjemo partiju vista, a vi ćete biti partner gospodinu Dotriju.” Ponovo
je nestala.
“Umete li da igrate?”, upitao je lekar.
Lala je odmahnula glavom. Brojevi na kartama su joj poigravali pred
očima i klizili s karata, na isti način na koji su slova to činila na
stranicama. “Izviniću se.” Krenula je da se spušta u kniks, ali ju je on
uhvatio za ruku.
“Nema potrebe da se spuštate u kniks pred seoskim lekarom.”
Još jedna glupa greška. Sada je već verovatno bila crvena u licu poput
jarko obojene dečje lopte. “Izvinjavam se.”
“Nema potrebe ni da se izvinjavate.” Snažnije ju je stegao. “Trebalo bi
da budete partner gospodinu Dotriju?”
Susrela je njegov pogled znajući da se u njenim očima jasno vidi njeno
krajnje očajanje. “Da”, prošaputala je i uspela drhtavo da se osmehne. Ni
kada nije vodila tako neobičan razgovor u svom životu, ali je važno bilo
da doktor Hatfild nije bio zgađen njenom nemogućnošću da čita i igra
karte. Drugim rečima - njenom glupošću.
Videla je to u njegovom pogledu. Baš kao što je videla da je sažaljeva,
jer je pretpostavio da bi trebalo da se uda za gospodina Dotrija, a on nije
verovao da bi oni odgovarali jedno drugom.
“Danas posle podne idem u vizitu”, rekao je. “Da li biste voleli da mi
se pridružite?”
“Vizitu?”
“Obilazim pacijente.” Pokazao je glavom prema otvorenim vratima i
svojoj rasklimanoj crnoj kočiji.
Lala je pogledala svoju jutarnju haljinu i papučice. Pogledom je pratio
njen.
“Naravno da ne morate” rekao je, a pogled mu se izmenio. “Gospođice
Rejnsford, izvinjavam se zbog takve neprimerene molbe. Sada vam moram
poželeti prijatan dan.”
“Ne bih mogla ići bez pratilje”, rekla je pomalo zadihano. Stegao je
usne.
“Može poći i služavka”, dodala je. “I moram uzeti šešir! Sačekajte,
molim vas. Samo trenutak.”
Fleming se čudesno pojavio, donevši joj šešir i povevši služavku, jer
Lala nije imala sobaricu. Ukoliko bi pitala sme li majčina sobarica da
pođe s njom, rizikovala bi da majka sazna za ovaj ćerkin neprimereni izlet.
Bila je gotovo već ušla u kočiju kada joj je palo na pamet da bi trebalo
da obavesti još nekoga osim batlera o svom odlasku. Potrčala je nazad do
kuće, ignorišući činjenicu da će doktor Hatfild moći da joj vidi pozadinu, i
zadihano rekla Flemingu:. “Molim vas, recite ledi Adelejd da sam otišla u
vizitu.” Okrenula se i ne čekajući da čuje odgovor.
 Što je značilo da nije videla kako se Fleming smeši dok je zatvarao
vrata za njom.
 Dvadeset drugo
poglavlje

Dok se Indija te večeri oblačila za večeru, njene misli neprestano su se

vraćale na Torna. Nemo je prekorila sebe i pokušala da se u mislima
pozabavi lordom Erodijem, ali se dva minuta kasnije ponovo vratila na
sećanje na način na koji ju je Torn poljubio za laku noć nakon što su se
vratili iz kuće čuvara kapije.
Verovatno su mnoge žene imale takva sećanja. Činjenica da je bila
srećnija u ležaljci, u njegovom naručju, nego ikada u životu... bila je
nevažna. Pripadao je nekoj drugoj. Želeo je neku drugu.
Ne nju.
Možda će prestati da misli na njega ako to bude ponavljala sebi
svakodnevno narednih godinu dana.
Ali se i pored toga odenula sa više pažnje nego što se oblačila za bilo
šta u svom životu, ne dozvoljavajući sebi da suviše previše razmišlja o
tome zašto je toliko rešena da bude - koju je ono reč Torn upotrebio?
Raskošna.
Haljina koju je obukla gotovo da je bila nepristojna, samo zato što se
moda i njeno poprsje nisu baš najbolje slagali. Bila je od providne
ružičaste svile koja se u naborima obavijala oko gornjeg dela pre nego što
je pala na pod. Ali gornjeg dela i nije bilo mnogo. Zapravo, gornja ivica
gornjeg dela jedva da ju je pokrivala, a rukavi jedva da su bili nešto više
od tananog parčeta gaze. Mari je vezala njenu kosu spreda jednom od onih
najnovijih traka za kosu, a ostatak je pustila da joj slobodno pada niz leđa.
“Bilo bi bolje kada bih uspela da vam ukovrdžam kosu”, sekirala se
Mari. Pričvršćivala je ružine pupoljke u Indijinu kosu.
“Mislim da izgleda baš lepo”, rekla je Indija. Mari joj je osenćila oči
kajalom i stavila joj na usne malo tamniju ružičastu boju od boje haljine.
Jedini nakit koji je nosila bila je narukvica, tanka srebrna narukvica
ukrašena ametistom, koju je nosila veoma visoko na desnoj ruci. “Šta
misliš da dodaš još pokoju ukosnicu od ametista?” upitala je ustajući i
blago se okrećući da bi videla leđa u ogledalu.
“Samo još jednu ili dve”, složila se Mari vešto se bacajući na posao.
Kada je završila, svaki pupoljak ruže sićušno je svetlucao bleskom
ljubičaste svetlosti naglašavajući neobičnu boju Indijine kose.
Indija je uvukla stopala u uske papučice izvezene šljokicama, sa
trakama koje su se ukrštale oko gležnjeva, u slučaju da neko od gospode
primeti njene noge.
Naterala je sebe da razmišlja o lordu Brodiju dok je silazila niz
stepenice. Torn je bio u pravu. Brodi je bio daleko bolji ulov od
muškaraca koji su joj se do sada udvarali: bio je moćan i otmen u isti
mah. Bilo je dovoljno jednom ga pogledati pa znati da bi bio kadar oterati
podivljalog slona.
Štaviše - i što je još važnije - instinktivno je osećala da nije nasilnik.
Poštovaće svoju suprugu i puštati je da uglavnom sama donosi odluke.
Biće miran i tih suprug, za razliku od Torna, čija će se supruga verovatno
s njim svađati jednom dnevno.
Kada je stigla do predvorja, Fleming ju je otpratio do salona i najavio
je, kao da nisu radili rame uz rame poslednjih nedelju dana.
Svi su se okrenuli kada je ušla. Elenor i Adelejd su se nasmešile;
vojvoda je izgledao iznenađeno. Torn je stajao kraj kamina s Brodijem.
Ukočio se u mestu kada ju je primetio, i čitavo lice mu se izmenilo.
 Indija je dozvolila da joj na usnama zaigra osmeh, jer joj se dopadao taj
pogled u njegovim očima.
Vojvoda i vojvotkinja prešli su preko prostorije dok je ona držala
Tornu nemu lekciju o tome koliko se prevario u pogledu njene garderobe.
Njegova milost se naklonila i otegnuto rekla: “Iskoristiću moje godine i
reći ono što svaki muškarac u ovoj prostoriji misli, ledi Zenobija.
Izgledate izvanredno lepo.”
Indija mu se nasmešila i spustila se u kniks. Elenor se nagnula prema
njoj i prošaputala: “Gledam u potpuno novu Indiju.”
“Povlačim se iz posla”, objasnila je. “Smatrala sam da je red da
nabavim nove haljine u to ime.”
“Kako ste krenuli, privući ćete pažnju čitavog društva”, primetio je
vojvoda. “Možda bi trebalo da upozorim muškarce u klubu koji ni ne slute
šta im se sprema.”
“O, ne znam”, rekla je vojvotkinja veselo je gledajući. “Nešto mi se
čini da će Indija biti verena pre nego što počne nova sezona.”
“Ne vidim razloga za žurbu”, rekla im je Indija.
Lord Brodi im se pridružio. “Ledi Zenobija”, rekao je klanjajući se i
ljubeći joj ruku. “Oduzimate mi dah. To je”, rekao je uspravljajući se,
“otrcan komentar, ali je bez sumnje istinit.”
Torn je prišao, ali na njegovom licu nije bio ni približno onoliko
oduševljen izraz kao na licu lorda Brodija. Naklonio se, bez ikakvih
ukrasa, i nije joj poljubio ruku.
“Ledi Zenobija”, rekao je lord Brodi okrećući leđa Tornu. “Da li biste
se prošetali sa mnom?”
Indija ga je uzela podruku i dozvolila sebi da uživa u osećanju da se
udaljava od Torna okrenuta leđima i da on može da joj vidi raspuštenu
kosu.
Lord Brodi je, kao i Torn, bio naglašeno muževan, ali je u isti mah bio i
civilizovan. Polako su obilazili prostoriju i razgovarali o njegovim
štalama. I pre nego što je toga postala svesna, počela je da mu nudi
savete. Tek što su skrenuli, kada je rekla: “Na primer, zašto odeljci uvek
imaju vrata na šarkama koja se otvaraju ka spolja ili unutra? Mnogo bi
lakše bilo uvesti konja ili ga izvesti kada bi se vrata otvarala klizno u
stranu.”
U tom trenutku podigla je pogled i primetila da im se Torn isprečio na
putu.
“Niko mi nije rekao da je ovo vreme za šetnju”, rekao je režećim,
ljutitim glasom. Indija je nabrala nos. “Torne, zar ne misliš da bi odeljci
trebalo da imaju klizna vrata?”
Brodi se naglo trgao i ona je - prekasno - shvatila da je odala sasvim
skandaloznu intimnost. “Oprostite mi što sam se gospodinu Dotriju
obratila na ovako prisan način, lorde Brodi. On i ja smo poput brata i
sestre, jer sam ja već veoma dugo prijateljica njegove milosti.”
To je bila istina... i nije bila istina. Istina je da je već godinama
prijateljica s Elenor. Ali vrlo je izričita neistina bila da prema Tornu gaji
sestrinska osećanja.
“U tom slučaju”, rekao je Brodi, “insistiram da i mene zovete krštenim
imenom. Da li biste mi učinili čast i obraćali mi se sa Vander?”
“Pravo ime mu je Evander”, rekao je Torn Indiji. “Obojica smo u Iton
stigli kao dečaci, gde je Vander morao da pesnici svakog dečaka koji je
smatrao da je zabavno zvati ga Iv.”
“Jeste li uvek pobeđivali”?, upitala je Indija Vandera sa oduševljenjem
razmišljajući o njima dvojici kao dečacima.
Pogledao ju je sa toplinom u očima koja je bila izvanredno privlačna.
“Jedini koga nisam mogao da prebijem bio je Torn. A to je zato što se
borio nepošteno - kao što možete da zamislite.”
Indija je podigla obrvu. “Stvarno?”
 Torn je počeo da se njiše na petama, a pogled u njegovim očima nije
bio topao već užaren, i naterao ju je da pomisli na prethodnu noć. I
Percetove avanture. “Ostali momci bili su vezani pravilima učtivosti”,
rekao je razvlačeći reči tako da je zvučao baš kao njegov otac, vojvoda.
“Ja to nikada nisam bio.”
Vander ga je prekinuo. “Ledi Zenobija”, rekao je. “Voleo bih da s vama
razgovaram o kliznim vratima, ali vidim da vas doziva ledi Adelejd.”
“Izgledaš izvanredno!” povikala je njena kuma trenutak kasnije, stežući
Indiji šake. Nagnula se i prošaputala joj: “I obojica mladića potpuno su
opčinjeni.”
“Grešiš”, odgovorila joj je Indija jednako tiho. “I ti i ja znamo kome je
Torn naklonjen, a lorda Brodija tek što sam upoznala.”
Adelejd se zakikotala. “O, zaista? Šta misliš o čemu sada
razgovaraju?”
Indija se osvrnula preko ramena i videla kako Torn i Vander
razgovaraju sa nesrećnim izrazima na licu. Čak bi se moglo pomisliti i
srditim izrazima.
“Okrenula si ih jednog protiv drugog”, rekla je Adelejd srećno.
“Verovatno raspravljaju o vremenu”, rekla je Indija odlučno. “Nisam
još stigla da pozdravim Lalu, a i moram se raspitati za zdravlje ledi
Rejnsford.”
Lala i Elenor sedele su u stolicama koje je Indija smestila pored velikih
prozora koji su gledali prema vrtovima iza kuće. Ona i Adelejd su im se
pridružile, i otkrile da je Lala - koja je prema Indijinom iskustvu gotovo
stalno ćutala - brbljala o tome kako je pratila doktora Hatfilda u viziti.
“Beba nije”, govorila je Lala, “veća od vekne hleba.” Savila je ruku da
pokaže Elenor kolika je beba bila. “Ali ima ćubu riđe kose, i baš je lepo
umela da sisa!”
“Da li ti je doktor Hatfild dozvolio da vidiš kako se dete rađa?” upitala
je Adelejd sablažnjeno.
U normalnim okolnostima nijedna mlada dama nije smela da bude
svedok nečemu toliko neumesnom. Međutim, prošle godine je gospoda
Karlajl zahtevala da je Indija drži za ruku, pa je Adelejd popustila. Indiji
je ovo iskustvo bilo fascinantno. Pomalo zastrašujuće, ali fascinantno.
“Nipošto! Mala Marta je stara dve nedelje”, rekla je Lala.
Oči su joj sijale i počela je da raspravlja o medicinskoj strani
mirovanja svoje majke, i to na takav način da je Indija ozbiljno počela da
preispituje opšteprihvaćeno mišljenje da gospođici Rejnsford nedostaje
koja daska u glavi.
Ovo mora da je ono što Torn vidi u njoj, pomislila je, gubeći nit
razgovora kada je Lala počela da priča Adelejd i Elenor kako se leči šuga.
Niko u društvu nije imao prilike da vidi ovu njenu stranu, ali Torn mora
da ju je razumeo bolje od bilo koga.
Kada je gong pozvao na večeru, vojvotkinja je uzela muža podruku i
rekla Tornu: “Mili, molim te, otprati gospođicu Rejnsford do stola. Lorde
Brodi, da li biste bili ljubazni da ponudite ruku i ledi Zenobiji i ledi
Adelejd?”
Adelejd je pričala sve vreme dok su išli prema trpezariji; Indija je tiho
držala Vandera ispod druge ruke. Pogledao ju je i šire se osmehnuo. Torn
je, s druge strane, očigledno i dalje bio ljut; dok je pridržavao Lali stolicu,
uputio je Indiji pogled u kom je bilo mnogo više od nagoveštaja besa.
Premda nije znala zbog čega je imao da se ljuti.
Istina, Starberijska vila više nije bila njena briga, ali nije mogla da ne
primeti koliko se osoblje pridržavalo njenih uputstava u pogledu
postavljanja trpeze. Raskošni beli božuri u plitkim košarama krasili su
sredinu stola, a stolnjaci su - kupila je tri različita kompleta - bili od
sivoplavog japanskog svilenog brokata, koji je naglašavao sivozelenu boju
zidova.
 Pustila je Vanderovu ruku dok je on pridržavao stolicu Adelejd, a i
sekundu pre nego što se okrenuo prema njoj, pored nje se stvorio Torn i
rekao: “Sedećete pored mene.”
Poveo ju je na drugu stranu stola, tako da se našla naspram Vandera.
“To je bilo izvanredno nepristojno, čak i za tebe”, rekla je Indija kada je
seo između nje i Lale.
“Istini za volju, u ovom trenutku pokazujem prve znake civilizovanog
ponašanja”, rekao je Torn. “Ako ti taj gornji deo haljine spadne sa grudi,
prebaciću salvetu preko njih, da Vander ne bi buljio u tebe još više nego
što sada bulji.”
“Ne bulji on u mene!” prosiktala je Indija.
“Koješta” odgovorio je Torn. “Proždiire te pogledom, a ti toga nisi
svesna.”
“Nema razloga da...”, zaustila je, ali je tada shvatila da ih vojvoda, koji
je sedeo s njene desne strane, sluša sa očiglednim interesovanjem. “Molim
vas, oprostite mi, vaša milosti”, rekla je okrećući rame Tornu.
“I ja mog sina smatram vrlo iritantnim”, rekao je vojvoda. “Iskreno
saosećam s vama. Recite mi, ledi Zenobija, ko je naslikao ove lastavice
na zidovima?”
Za vreme obroka Indija je uglavnom razgovarala sa vojvodom i sa
Vanderom, koji je potpuno ignorisao protokol koji je nalagao da se ne
razgovara preko stola. Počeli su razgovor o italijanskim slikarima, ali su
brzo načeli temu vojvodinog novog svilenog cilindra.
“Nadao sam se da ću izazvati nerede kada ga budem nosio u javnosti”,
rekao je razočaranim glasom. “Ali nijedna žena nije se onesvestila.”
“Da li bi trebalo da na osnovu ovoga izvedem zaključak, vaša milosti”,
upitala je Indija uživajući neizmerno, “da vaša odeća redovno izaziva
gubitak svesti?”
Elenor je zatapšala rukama i ispostavilo se da Vander ima veoma
privlačan smeh, dubok i promukao.
“Vređate me, mila moja”, pobunio se vojvoda. “Nedavno je Džon
Hederington nosio cilindar i izazvao prave javne nerede. Kaznili su ga sa
petsto funti zbog remećenja javnog reda i mira. Ja sam nosio sličan
cilindar u operu svega šest meseci nakon toga i nijedan pas nije zalajao na
mene.”
“London je navikao da bude u samom središtu modnih zbivanja”, rekla
je njegova supruga utešno, ali su joj oči nestašno sijale.
“Starim, starim”, rekao je vojvoda žalosno. “Uskoro ću nositi flanelske
prsluke i posuvraćene pantalone, i sva ova oltmenost biće samo daleko
sećanje.”
Indija se na ovo nasmejala, kao i Elenor, obe savršeno svesne da će
vojvoda i, kada ga polože na večni počinak - naravno tek za mnogo godina
- biti najbolje odeven leš u Engleskoj.
“Posedujete li vi cilindar, lorde Brodi?”
“Vrlo odlučno nisam u samom središtu modnih zbivanja”, rekao je
smešeći joj se.
“Pretpostavljam da imamo sreće Što ste stavili kravatu”, rekao je
vojvoda. “Mlada generacija ne diči se svojom pojavom.”
“Odeven sam kako dolikuje”, pobunio se Vander. Ali svakome ko bi ga
pogledao bilo je jasno da on ni mrtav ne bi dozvolio da mu stave čipkane
manžetne nalik na one koje su virile iz vojvodinih baršunastih rukava.
Nakon toga razgovor je lutao, od nove vakcine protiv malih boginja do
nove knjige poezije po imenu Lirske balade, za koju je vojvoda izjavio da
je bezočna, uvredljiva i zapravo zamorna. Vojvodine ironične dosetke i
Vanderovi podrugljivi odgovori sve troje su ih neprestano terali na smeh.
Torn, Adelejd i Lala su s druge strane razgovarali na ozbiljnu temu
stope mortaliteta dece u seoskoj sredini. Indija je ovu temu smatrala
naročito nesrećnom, jer je pre dve godine provela mesec dana sa ledi
Bresl, koja je imala veoma težak porođaj. I koja je, nažalost, izgubila dete.
Indija je poručivala kovčeg - toliko sićušan da je bilo bolno razmišljati
o tome. Uklonila je grubu pamučnu tkaninu koju je stolar stavio unutra i
zamenila je najfinijom azurnoplavom svilom koju je mogla pronaći, jer je
to bila boja porodičnog grba.
Nije želela da razmišlja o toj bebi. Želela je da flertuje sa lordom
Brodijem ispod oka, da posmatra njegova ramena i pita se da li se i on
ljubi kao Torn.
Podozrevala je da se niko ne ljubi kao Torn, ne sa tom grubošću i
vrelinom... ali, ako bi se neki gospodin ljubio kao on, pretpostavljala je da
bi taj gospodin bio Vander. Možda će ga noćas poljubiti, pa će moći da ih
poredi. Na ovu pomisao, uputila mu je osmeh koji ga je naterao da
podigne obrvu i uputi joj iznenađujuće privlačan, prilično iskrivljen
osmeh, zauzvrat.
Kada se večera završila, dame su se povukle u salon na čaj, a muškarci
su otišli u biblioteku na brendi. Indija je nakratko slušala Adelejdino
čavrljanje, pre nego što se izvinila. Želela je da svrati do udovičke kuće
čisto da se uveri da je Rouz udobno i da je srećna.
Na ulazu je rekla Flemingu da bi želela mala kola da bi se mogla
odvesti u poseru u udovičku kuću. Dok je navlačila rukavice, lord Brodi
je izašao iz biblioteke.
“To je bilo kratko piće”, rekla je.
“Torn nas je napustio - karakteristično neučtivo, bez ikakvog
objašnjenja - a vojvoda je započeo partiju šaha sa samim sobom, što je
izuzetno dosadno posmatrati. Kuda ste, zaboga, krenuli u ovaj čas, ledi
Zenobija?”
“Nameravam da se provozam malo po posedu malim kolima.”
“Odlično! Pridružiću vam se. Moj kaput, moliću.”
Trenutak kasnije su, uprkos Indijinim protestima, sedeli jedno pored
drugog u kolima. Pokušala je još jednom očajnički da mu se obrati:
“Lorde Brodi, ne vidim zašto idete sa mnom. Ovo nije pristojno.”
“U selu smo, nismo u gradu. I nijedna dama neće sama zaći u tamu dok
sam ja ovde”, rekao je kada se konjušar koji je držao ponija pomerio u
stranu. “Flemingu se to nije dopalo. Čovek uvek mora da sluša batlera; to
je osnovno pravilo učtivog društva.”
Fleming je na vrlo nežan način izrazio neodobravanje.
“Ni Tornu se to neće dopasti”, dodao je kada su krenuli prema
udovičkoj kući.
“ To nije važno” rekla je podigavši blago nos, “Gospodin Dotri
zloupotrebljava naše dugotrajno poznanstvo. Počinjem verovati da je
nasilnik.”
Na ove njene reči Vander se glasno nasmejao. “Počinjete verovati?
Torn uvek istera svoje. Takav je otkako sam ga upoznao u Itonu, kada je
bio jedini koga nisam mogao da prebijem.”
“Muškarci su veoma čudni”, rekla je Indija razmišljajući o tome.
“Otada jedan drugom čuvamo leđa”, rekao je gledajući je. “Gde biste
želeli poći, ledi Zenobija? I smem li da kažem da bih, ako nameravate da
posetite gospođicu Rouz, voleo da upoznam Tornovu štićenicu. Znam
njegovu tajnu.”
“Moja je zamisao bila da odvojim dete od ostatka društva”, priznala je
Indija, “ali se osećam loše u vezi s,tim.”
“Da sam na Tornovom mestu, rekao bih ženi da ide...” Setio se s kim je
u društvu. “Da svoje mišljenje zadrži za sebe.”
“Ako bi to učinio, ne bi mogao da se oženi Lalom”, rekla mu je.
“Kazao mi je da je ona savršena žena za njega. I iskreno je to mislio.”
Pogledala je Vandera. “Lala nije baš onoliko glupa koliko većina ljudi
misli, i Torn je to prepoznao.”
“Zaista?”
 “Veoma je mila”, nastavila je Indija, premda joj je bilo neobično bolno
da to prizna.
“Verujem da će imati odličan brak.”
“Stvarno?”
“Torn se pretvara da je cinik, ali verujem da je opčinjen”, rekla je.
“Nije li to romantično.”
“Mora da gubim dodir”, rekao je Vander prilično neodređeno,
nasmešivši joj se u nadolazećem sumraku tako da je porumenela. “Znate,
u svetu konjskih utrka čovek postane sumnjičav. Prestane da veruje da bi
ljudi zapravo mogli da misle ono što govore.”
Dotakla mu je ruku. “Možete li skrenuti na stazu s desne strane, molim
vas? Blizu smo udovičke kuće. Ako govorite o Tornu, moj utisak je da se
on ne bi trudio da bilo koga laže.”
Osmeh u njegovim očima naterao ju je da se malo promeškolji, i imala
je neobičan osećaj da on to zna.
Kola su stala pred udovičkom kućom i Vander je iskočio držeći uzde u
ruci. Dok ih je vezivao za stub, Torn je otvorio ulazna vrata.
“Došli smo da poželimo Rouz laku noć”, doviknula mu je Indija.
“Stigli ste na vreme”, rekao je Torn. “Dadilja je na spratu i čeka da je
okupa.”
Vander je obišao kola i, pre nego što je Indija shvatila šta se dešava,
obuhvatio ju je oko struka i spustio je na zemlju. “Hajdete”, rekao je Torn
nestrpljivo.
Vander ju je još jedan trenutak gledao, a zatim je sklonio ruke s njenog
struka, pa su krenuli za Tornom u kuću.
Kada su upoznali Vandera sa Rouz, on je započeo priču o udaljenoj
zemlji u kojoj lutke od papira hodaju i govore kao i svi ostali, “Njihova
mama zove se ledi Makazić”, rekao je Rouz. “Ne samo da pravi lutke već
pravi i veoma lepe šeširiće, i ogrtače i cipele.”
“Dame, ne bi, po pravilu, trebalo da prave odeću”, primetila je Rouz.
“Da li svi u toj zemlji imaju isti društveni položaj?”
Vander je delovao očigledno preneraženo, “Nemamo valjda razloga da
budemo toliko principijelni? Moje sestre su nesumnjivo dame, a ipak
provode sate smišljajući haljine za svoje lutke.”
“Jeste li vi dizajnirali odeću za papirne lutke?” upitala je Rouz Indiju.
“Nisam, ali samo zato Što kao dete nisam imala bojice. Inače bih u
tome silno uživala.”
Rouz ju je zamišljeno pogledala, a zatim se ponovo okrenula prema
Vanderu. “Kako ledi Makazić uspeva da pronađe boje za svoje lutke u
svetu od papira? Trguju li papirnim novcem?”
“Naravno”, rekao je Vander.
“Nemam aspiracija da postanem modistkinja”, izjavila je Rouz. “Radije
bih napravila papirnu kuću sa dečjom sobom i kaminom u kom gori
vatra.”
“A police će biti, razume se, pune sićušnih tekstova na grčkom”, rekao
je Torn smejući se.
Rouz je pogledala Indiju. “Možda biste vi mogli da mi pomognete, jer
niste imali boje kada ste bili mali. Ako želite, možete da napravite haljinu,
ali ću ja napraviti učionicu.”
Indija je uhvatila sebe kako joj obećava da će se narednog dana vratiti
u vreme čaja. Vander se sam pozvao, istakavši da ne mogu bez njega,
pošto je ledi Makazić njegova zamisao, Rouz se na to nasmešila, a Indija
je shvatila da ima jamice. Na oba obraza. Ne bi se za nju moglo reći da je
bila lepo dete, ali te jamice...
“Tata mi je uveče pričao priče”, rekla je Rouz ponovo se okrenuvši
Indiji. “Gospodin Dotri ne ume da priča priče.”
 “Ja ću ti rado ispričati priču za laku noć”, rekla je Indija pružajući
ruku. “Pretpostavljam da nas Rouzina dadilja čeka, gospodo, tako da se
možete vratiti u kuću, a ja ću vam se pridružiti kasnije. Brinem da bi
ostalim gostima moglo biti neobično što smo sve troje nestali.”
“Nećeš noću sama šetati posedom”, rekao je Torn.
“Radim to već nedeljama”, rekla mu je Indija.
Vander se umešao. “Rado ću vas sačekati, ledi Zenobija. Torne, tvoji
roditelji pitaće se gde si nestao.”
“Bilo bi sasvim neprimereno da ti pratiš Indiju”, rekao je Torn
prekrstivši ruke preko grudi. “Zapravo, nije trebalo ni da je dopratiš
ovamo bez pratilje.”
“Ali ne bi bilo neprimereno da ti to učiniš”, rekao je Vander očigledno
iritiran. “Ne.”
Kako mu Torn nije dalje ništa objasnio, Indija je rekla: “Gospodin
Dotri i ja smo stari prijatelji, pa se ne opterećujemo pristojnošću.”
“Zaštitnički si nastrojen prema njoj?”, upitao je Vander Torna.
“Niko neće dovesti Indiju u neprijatan položaj pod mojim krovom”,
rekao je Torn.
Ovo je bilo više režanje nego govor, ali Vanderu su oči zasijale
spoznajom i on je potapšao Torna po leđima prijateljski. “Pogrešio sam
ranije” rekao je. “Izvinjavam se.”
“Poželećemo vam laku noć, gospodo”, rekla je Indija. Odvela je Rouz,
ali je ipak uspela da čuje kako Vander kaže kako mu je Torn učinio
najveću uslugu u životu.
Smešila se sve vreme dok se pela uz stepenice i sve vreme dok je
pričala Rouz priču, što je za nju bilo sasvim novo iskustvo, tim više što
njena majka nikada o nečem takvom nije ni razmišljala. Pronašavši
nadahnuće u Vanderovim papirnim lutkama, smislila je svet civilizovanih
zečeva. Zeka Skočko bio je nevaljali zeka i skakutao je na sve strane
kradući kupus. Ali je imao i najduže uši i najcrnje oči od svih zečeva u
kraju.
“Vaša priča je prilično detinjasta, ali mi se gospodin Skočko dopada”;
rekla je Rouz pospano. “Isti je kao gospodin Dotri.”
“Hmm”, rekla je Indija pokrivajući Rouz. “Pa, sutra ću ti pričati o lordu
Peršunku i uverena sam da će ti se i on jednako dopasti. Daleko je
civilizovaniji, a znaš da je to važno za svakog zeku.”
“Ne marim za to”, rekla je Rouz ušuškavajući se pod pokrivačima i
grleći lutku. “Antigona i ja smatramo da je bolje za zeku da može ukrasti
mnogo kupusa da njegovi zečići ne bi bili gladni.”
Indija se zadržala još trenutak, misleći kako je i nesvesno uspela da
svojom pričom zastrašujuće mnogo otkrije. Zatim je poljubila usnulo dete
u obraz i krenula niz stepenice.
 Dvadeset treće
poglavlje

Torn je popio dve čaše brendija dok je čekao Indiju. Nikada se nije
osećao tako prokleto neodlučno. Zapravo, nikada nije bio neodlučan.
Nikada. Obično je odlučivao koji je put bolji i njime išao.
Instinktivno je znao da je Lala žena za njega. Bila je topla, mila i
jednostavna. Nesrećna okolnost bila je ta što je bila i malčice dosadna,
naročito sada, pošto je saznala za stopu smrtnosti novorođenčadi; Torna to
ni najmanje nije zanimalo, ali mogao je sa tim da živi.
Njena toplina vezaće njegovu porodicu. Štaviše, njena briga za stopu
mortaliteta odojčadi ukazivala je da će se ona truditi da neguje i podiže
decu na najbolji mogući način.
Indija je, s druge strane, bila poput mape u komadićima, poput jedne od
onih novih slagalica koje je kupio Rouz. Činilo se da se nijedan deo ne
uklapa sa drugim delovima, a polovina je ukazivala na neku nepoznatu
zemlju, bogatu, duboku i neotkrivenu.
Premda je namerno pozvao Vandera u svoju kuću, kada mu je prijatelj
zahvalio na tome što ga je upoznao sa Indijom, njegove oči odale su snagu
osećanja koju je Torn kod njega video samo na utrkama... Pa, u tom
trenutku Torn se bavio mišlju da ga ubije.
Budalaština.
Gubio je razum. Uzeo je još jedan gutljaj brendija. Verovatno je sve to
bilo samo nadmetanje s Vanderom. Indija je bila jedna od najlepših žena
koje je ikada video - i bila je markizova ćerka, inteligentna, duhovita i
pritom bogata.
Da se ne spominje činjenica da nikada nije uživao više krešući neku
ženu. Sam pogled na nju gurao ga je u ponor, u kom nije bilo ničega osim
njenog mirisa, ukusa i dodira njenih prstiju.
Čovek nikada ne bi trebalo da podlegne niskim strastima. Torn je
naučio da obuzdava svoje želje, da snažna osećanja degradira i obeleži
kao zanimljiva. Lala će mu biti žena, a Indija mu je bila, Indija će mu biti,
prijateljica.
Bilo je neobično imati ženu za prijatelja, ali, ako se uda za Vandera,
videće...
I pre nego što je postao toga svestan, ustao je iz fotelje, napet kao
struna. Mašta mu je servirala sliku Indije u onoj plavoj spavaćici kako se
smeši Vanderu u prvoj bračnoj noći. Opsovao je i bacio čašu pravo u
kamin, razbivši je u paramparčad.
“Šta to, zaboga, radiš?”
Okrenuo se i ugledao Indiju na vratima kako ga zbunjeno gleda.
Raskošni miris brendija raširio se se sobom. U jednom koraku našao se
licem u lice s njom, a zatim se našla u njegovom naručju. Nije se trudio da
bude učtiv, ne ovog puta. Nije joj blago rastvorio usne, već ih uzeo svom
prigušenom silinom čoveka koji je upravo zamislio nezamislivo.
Njegov jezik pobedio je njene usne i položio pravo na nju, posedovao
je, učinio je svojom. Bila je njegova. Njegova.
Ne Vanderova. Nikada Vanderova.
Jednom rukom snažno ju je stezao i osećao njen ukus, osećao nju,
usne. Usne su joj bile slađe nego što je pamtio, njihov poljubac vreliji,
vlažniji, dublji. Kada je sklonio usne s njenih, već ju je uspeo saterati uza
zid i pritisnuti kukove uz njenu mekoću, i uplesti prste u onu njenu divnu
kosu. Telo mu je gorelo vrelinom i vatrom, mišići bili napeti, spremni da
poslušaju naređenje da je odnesu u postelju. Dođavola, spremni da se
povinuju i da je uzmu na podu, na kauču, čak i naspram zida.
Samo da je uzmu.
Pogledao je zamagljene oči i rumene usne. Stvarnost ga je udarila svom
silinom, i on je odskočio od nje uz psovku. Indija se opasno zanela kada
ju je pustio, pa je pružio ruku, uhvatio je i odneo je do kauča.
Nameravao je da sedne naspram nje, ali ju je nekako smestio sebi u
krilo. Nije još ni reč progovorila. “Indija”, rekao je oklevajući.
Okrenula je glavu, usne su mu bile samo dašak udaljene od njegovih.
“Šta je to bilo?” Glas joj je podrhtavao koliko i kolena, i pomislio je kako
se trese čitavim telom. Samo malčice, ali ipak nesumnjivo. “Složili smo se
da se prethodna noć ne može ponoviti.”
Zaslužila je iskren odgovor. “Nadmetanje”, potvrdio je.
Nešto joj je blesnulo u očima - nije valjda bol? Ali, kada je
progovorila, glas joj je bio smiren. “Nadmetanje? Oko mene?”
“Nadmetanje između mene i Vandera”, rekao je silom izbacujući reči.
“Nadmećete se za mene?”
Povukla se da bi mu bolje videla oči i Torn je sa zaprepašćenjem
shvatio da mu se ne dopada ni ta neznatna udaljenost među njima. Neki
deo njegovog uma pomislio je kako je razgovor traćenje vremena i da bi
trebalo da poljubi to malo udubljenje u dnu njenog vrata. Da ga poliže. I
da nastavi jezikom sve niže do njene oble dojke.
Želeo je da zna je li jednako slatka po čitavom telu, svakim delićem
svog tela. Postojali su delovi njenog tela koje nije imao vremena da
poljubi prethodne noći.
“To je instinkt”, objasnio je isterujući sliku postelje iz glave. “Vander
mi je najbliži prijatelj i jedan od malobrojnih ljudi kojima verujem na
ovom svetu. On mi je mera otkako smo se sreli na Itonu.”
 “Kada nije mogao da te utaba u zemlju”, rekla je, a u glasu joj se
osećao blagi prezir, koji je otkrivao šta je tačno mislila o takvoj vrsti
ponašanja muškaraca.
Bio je to idiotluk. Ali je to, nažalost, bio njegov kov. “Vander i ja smo
malo udareni u tom pogledu”, priznao je ignorišući činjenicu da se igra
njenom kosom.
“Upravo si me poljubio, jer osećaš potrebu da se nadmećeš sa
Vanderom?”
“Da”, rekao je grubo.
“To je budalaština!”, rekla je uspravljajući se i pritiskajući njegove
noge oblinom svoje zadnjice. I njegovo međunožje.
“Muškarcima to ima savršenog smisla”, uspeo je da kaže, što je bilo
pravo čudo s obzirom na to da ga je uhvatila požuda snažnija od svake
koju je ikada osetio.
“Muškarci su smešni”, rekla je ravnim glasom. “Ne bi trebalo da
popuštaš pred iskušenjem i ljubiš ženu samo zato što je tvoj prijatelj
pokazao interesovanje za nju.”
“Nije samo to”, rekao je zadržavši pogled na njenim rumenim usnama. I
bez razmišljanja se okrenuo i legao na nju, uživajući u osećaju da tone u
njene meke obline.
“Prokletstvo”, prošaputao je šaljući reči pravo u toplinu njenih usta.
“Teraš me da gubim razum.”
Nije mu odgovorila - uplela je prste u njegovu kosu i privukla njegove
usne svojima.
Torn nije bio gospodin. Nikada to nije bio, i nikada neće biti. Ipak, još
dok se premeštao tek toliko da može da pređe rukom preko Indijinih
raskošnih grudi, savest je počela da mu zanoveta.
Ne može da nastavi... kuda ovo vodi. Ali nije mogao ni da stane, jer je
u trenutku kada je dotakao njenu dojku, ona prodahtala i zabacila glavu,
izloživši vrat lep koliko i ostatak njenog tela. Kada se nagnuo napred da bi
ga poljubio, pritisnuo se kukovima uz nju, i osetio nalet požude snažniji i
žešći od ma čega što je osetio još od adolescencije.
Prešao je rukom preko njenog grla, nežno je pomilovao i poljubio ivicu
njene vilice.
“Indija”, prošaputao je.
“Šta je bilo?”, odgovorila je, i bilo mu je jasno da je s mukom umirila
glas. “I dalje te muči nadmetanje?”
“Prokleto si lepa. Nema tog punokrvnog muškarca na svetu koji ne bi
poželeo da je na mom mestu. Dođavola, sažaljevam sve one muškarce
koji su se zaljubljivali u tebe dok si išla iz jedne kuće u drugu. Verovatno
si ih načisto upropastila za svaku drugu ženu.”
Usne su joj nakon njegovog poljupca poprimile tamnocrvenu boju, a i
on je shvatio da nema srca da mari za to. Izvila je usne u osmeh, a on ga je
osetio u svom telu. Između nogu. “Kosa ti je poput beline sunca, ako
gledaš pravo u nebo.”
“Moja kosa nije bela”, pobunila se. “Nisam još toliko stara. Mislim da
bih uživala u tom tvom nadmetanju da nije činjenice da sam kost oko koje
se gložite vas dvoje.” Ispravila se pre nego što je stigao da odgovori. “Ne:
oko koje se vas dvojica gložite.”
Torn nije želeo da razmišlja o Vanderu. “Šta nije bilo u redu sa onim
što si prvo rekla?”
Namrštila se. Zatim joj se čelo izravnalo i rekla je: “Naravno da ne
znaš, jer si bio tragač u blatu. Nije pravilno za dva muškarca reći dvoje.
Bar tako mislim.”
Torn je počeo da obmotava pramenove njene kose oko prstiju. Nikada
u životu nije dotakao ništa toliko svilenkasto. “Da si bludnica, platio bih
bogatstvo da mi ova tvoja kosa prelazi preko kože.”
“Torne!”
 Šokirao ju je. Malčice. “Zašto brineš zbog gramatike? Ko još mari da li
je rečenica tačna?”
“Ja marim. A trebalo bi i ti da mariš. Teško je pohvatati sva pravila, jer
nisam imala guvernantu, i mora da je i tebi jednako teško. Nisi još uspeo
da nadoknadiš to znanje. Moraš ga nadoknaditi.”
“Zašto?”
Bilo je to jednostavno pitanje, ali je ona nabrala obrve. “Jer je važno.”
“Biti savršen?” Bio je potpuno svestan da mu je savršenstvo
nedostižno. Štaviše, video ga je u svom ocu i smatrao ga je precenjenim.
“Najbolji što možeš biti”, razjasnila je. “Zašto nisi imala guvernantu?”
Lice joj se izmenilo, i taj izraz mu se nije dopao. Nagnuo se i ponovo
je poljubio, nemarnim, sirovim poljupcem u kom su jezicima oponašali
ono što bi telima mogli da urade. Kada je naposletku povukao glavu,
oboje su ubrzano disali, a srca su im udarala o telo onog drugog,
verovatno u harmoniji, pomislio je omamljeno.
“A sada mi reci”, prošaputao je prateći prstima liniju njene vilice.
“Zašto nisi imala guvernantu?”
Oči su joj bile delimično sklopljene. “Nismo mogli da je priuštimo.
Moji roditelji nikada je i nisu želeli, jer je moja majka smatrala da su
društvene strukture zamorne.” Poslednju rečenicu izgovorila je pevušeći,
kao da citira davno mrtvu ženu.
“Znao sam da mora postojati dobar razlog zašto sam odrastao na ulici”,
rekao je savijajući vrat da bi usnama mogao da prati putanju koju je
prelazio prstima. “Kako nisam poznavao te strukture, znači da nikada
nisam morao da brinem o njima.”
Okrenula je glavu, a on je usnama prešao preko njenog obraza. “Teško
mi je da zamislim tebe kako brineš o bilo kakvim pravilima, društvenim ili
nekim drugim.”
“Ne možemo nastaviti ovako, jer ćemo se ponovo naći u postelji”,
rekao je iskreno. “A to ne smemo uraditi.”
“Naravno da ne smemo”, rekla je ne pomerajući se. “Poslednje što
želim jeste da budem primorana da se udam za nekoga ko me ljubi samo
zbog dečačkog rivalstva.”
“I trebalo bi da se oženim Lalom”, rekao je nežno.
“Nikada ne bih učinila ništa da se isprečim tvojoj i Lalinoj zajednici.
Znaš li, Torne, mislim da je društvo nikada ne bi obeležilo kao priglupu da
je imalo prilike da je vidi kakva je bila večeras.”
“Priglupu?” Ovo ga je prenerazilo.
“Očigledno je to sasvim neistinito”, rekla je Indija, “i ja ću zgaziti te
glasine čim počne sezona. Lala je noćas procvetala. Mislim da je njena
majka možda odgovorna za neke od njenih problema.”
Torn nije više želeo da razgovara o svojoj budućoj supruzi. Niti da
misli na nju, premda je morao da prizna da mu se nije dopadao izraz
priglupa.
Indijine misli kretale su se u sasvim drugom smeru, jer je izvila kraj
usana u smešak i rekla: “Na nesreću po tvoju takmičarsku stranu, Torne,
dopada mi se Vander.”
Samozadovoljan osećaj u njegovoj utrobi je nestao.
“Potpuno si u pravu u vezi s njim”, nastavila je, očigledno ne
primećujući da se ukočio. “Muževan je, kao i ti. Zanimljiv je, zabavan i
pametan. I video si kako je bio izvrstan sa Rouz ranije večeras; biće divan
otac.”
Torn ih je žurno oboje podigao u sedeći položaj. “Ako prihvatiš
Vanderovu ponudu...”
“Nije izneo nikakvu ponudu!”, pobunila se.
“Ako je iznese, nikada mu ne smeš reći da smo bili intimni. Nikada.”
“Zbog vašeg nadmetanja?”
 “Zbog toga kakvi smo prijatelji.” On i Vander su bili srasli poput braće
i pucanje takve veze bilo bi smrtonosno. Zapravo, imao je nelagodan
osećaj da će, bez obzira na to da h će Vander saznati istinu ili ne, sama
činjenica da je spavao s njegovom budućom suprugom uništiti tu vezu.
“Dobro”, rekla je zabacujući kosu iza ramena. “Zaista se sada moram
vratiti, Torne. Adelejd će se pitati gde sam.”
Torn je, gledajući je, iznenada shvatio šta bi moglo da navede
muškarca da zanemari sva pravila učtivosti samo da bi vezao za sebe
ženu. Kada se Indijina inteligencija i strast spoje sa njenim oblinama,
usnama, smehom, čak i njenim mladežom... bila je ona žena koja je mogla
da izludi čoveka.
“Moraš mi reći čim te Vander zaprosi”, rekao je.
Namrštila se. “Hoćeš li ti to da mi kažeš da mi je potreban tvoj
blagoslov?”
“Ne smemo se ljubiti nakon što se obećaš drugom.”
“Hoćeš li da kažeš...”
Iscerio se: Lala još nije bila njegova, a Indija još nije bila Vanderova.
Pa ju je poljubio.
Ali nešto ga je i dalje mučilo, “Nisi danas lako koračala”, rekao je
prateći prstom obris njene donje usne.
“U Indijinim očima pojavio se požudan pogled, zbog koga je poželeo
da je gurne na leđa i prosto prodre u nju. Ne bi to uradio, ali je želeo.
O bože, kako je samo to želeo.
“Šta nisam?
“Kada si šetala salonom sa Vanderom... kretala si se nekako kruto.”
Iz njenih očiju nestao je omamljeni pogled, ispravila se i pogledala ga
namršteno. Ali njene usne bile su natečene od njegovih poljubaca, a kada
je ugledao njeno mrštenje, samo je postao još krući, gladniji. Ipak... morao
je da zna.
“Hodala si kao da si sinoć bila devica”, rekao je otvoreno.
Jedno je da je ledi Zenobija Indija bila bludna žena, vešta među
čaršavima i sklona da pronalazi užitak gde god može. Nikada to ne bi
nekoj ženi uzeo za zlo, kao što ne bi mogao ni sebi da to uzme za zlo.
Ali, ako je zaveo devicu... Zapravo, bilo je nečeg što mu je u vezi sa
ovom misli izazivalo olakšanje. Morao bi da se oženi njome. Svađali bi se
sve vreme. Verovatno bi jedno drugom zagorčali život. Ali ne bi imao
izbora.
“Indija?” Pitanje je zazvučalo kao naređenje, premda je bilo samo
pitanje.
Uzela je tešku zavesu kose i prebacila je preko ramena. “Ne razumem
zašto bih delila istoriju mojih intimnih veza s tobom. Kao što sam ti rekla,
nisam bila devica.”
Pažljivo ju je posmatrao. “Nisam siguran da ti verujem.”
Skočila je na noge. Gnevno. Izgledala je kao Junona koja se razbesnela
na Jupitera. Ovo bi mu mogla biti supruga. Nije mogao protiv sebe, pa joj
se nasmešio, što ju je samo još više razbesnelo.
“Insistiraš da to ponovo izgovorim naglas? Onda hoću. Nisi bio prvi.”
Pa, to je bilo jasno. Torn je bio svestan da je razočaranje koje je osetio
besmisleno. Primorao ju je da prizna nešto što nijedna dama ne bi želela
javno da iznese. Poneo se kao pravi magarac, nepromišljeni, neotesani
magarac.
“Ja sam idiot”, priznao je. “Učinilo mi se da hodaš ukočeno.”
Još jednom ga je besno pogledala pre nego što se okrenula na peti.
“Vratiću se u kuću kolima, a ti možeš sam da pronađeš put do kuće,
gospodine Dotri,” Nakon ovih reči je otišla.
Torn se popeo stepenicama i ušao u dečju sobu. Rouz je spavala
sklupčana na boku i grlila Antigonu, paperjaste kosice raširene preko
pokrivača. Sagnuo se i poljubio je za laku noć.
Umesto da se vrati u veliku kuću, otišao je do kuće čuvara kapije, u
sobu u kojoj je prethodne noći ležao u postelji sa Indijom. Svoj parfem
nazvala je ladolež. Nikada nije čuo za tako nešto.
Verovatno u Londonu nije bilo ladoleža, a pored Temze sigurno nije
bilo nikakvog cveća. Ležao je dugo budan, ruku položenih iza glave, i
zurio u tavanicu.
Možda je bilo vreme da ostavi Temzu za sobom. Bio je umoran od toga
da meri svoj život prema tome da li bi tragač u blatu znao šta je ladolež.
Koga je za to briga? Sama srž, suština, bila je da je Indija mirisala kao
žena ispod nežnog cvetnog mirisa.
I ne kao bilo koja žena: Indija. Mirisala je na začine, znoj, krv i požudu.
Nikada nije imao takvu ženu. Sama pomisao na način na koji je
stenjala, tiho, iz grla, terala ga je da se ukruti do tačke bola.
Ipak, njegov život je isplaniran. Nije bilo u njemu prostora za ženu koja
ga je terala da se oseća kao da se oslobodio sidra. Mora da vrati sva ova
osećanja u rupu u zemlji i zakopa ih.
To nije bilo zdravo. Neko ludilo teralo ga je da iznova zamišlja kako
ide od kuće čuvara kapije do glavne kuće. Tiho se penje stepenicama,
skreće ulevo i nastavlja do Indijine spavaće sobe.
Spava čvrsto i ne bi se probudila kada bi ušao u njenu sobu. Ne bi se
probudila dok ne bi svukao čaršave i uvukao se u njenu postelju, nag,
spreman, i zavukao joj ruke pod spavaćicu. Sama pomisao na to da joj
dodiruje udove izazivala je pulsiranje u njegovom udu.
I to ga je vratilo u stvarnost. Je li poludeo? Jedna žena i jedna noć, i on
je zaboravio na razum i logiku? Nije bio gospodin, ali to nije značilo da
nema obavezu prema Lali.
Imao je.
 A i Indija je bila upravo ono što Vander želi. Imaće brak kakav imaju
njegov otac i Elenor. Baš ono o čemu je Vander pričao. Njihova deca
imaće Indijinu kosu.
A on i Lala... pa, oni neće. Nije bila priglupa kako su svi u društvu
mislili, ali nije bila ni Indija. I oni će imati decu.
Nesreća je bila što mu je slika dece sa Lalinim snebivljivim izrazom
lica, i pored njene zaslepljujuće lepote, izazivala blagu mučninu, ali to je
bila istina. Biće dobar prema svojoj ženi, a ona će ga pratiti onako kako
pače prati majku, tiho, poslušno, krotko... milo i paperjasto.
Torn je skočio, divlje udario pesnicom po jastuku i ponovo legao. Ne
sme više da ljubi Indiju, ne sme da je dodiruje, da vodi ljubav s njom.
To je sada Vanderovo pravo.
 Dvadeset četvrto
poglavlje

Indija Torna narednog dana nije videla sve do večeri. Provela je manje
nego prijatno jutro sa Lalom i njenom majkom, koja je sišla na nekoliko
sati u prizemije pre nego što se ponovo vratila u postelju. A po podne je
pomagala Rouz da napravi složenu učionicu od papira, sa sve policama i
kaminom.
“Gde si ti, zaboga, bio?”, upitala je kada je Torn ušao u salon pre
večere.
“U fabrici. Pogledaj ovo, Indija.” Izvadio je nešto iz džepa i pokazao
joj traku neobičnog izgleda koja je tvorila zatvoren krug bez vidljivog
šava ili čvora.
“Šta je to?”
“To je tvoja traka.”
“Molim?”
“Traka koju si tražila. Od gume. Uspeli smo da resimo problem kada
smo je napravili dovoljno malom, što mi nikada nije palo na pamet.”
Uputio joj je toliko blistav osmeh da joj je srce poskočilo.
Uzela je traku i rastegla je. “Ovo je genijalno”, rekla je mrmljajući i
razmišljajući o svim načinima na koje je mogla da je upotrebi. “Možeš li
da napraviš još? Želela bih jednu otprilike upola manju, i jednu dvostruko
veću.”
 Počeo je da se smeje, što je privuklo pažnju čitavog društva. Svi su im
prišli i stali oko njih diveći se traci.
Lala je bila naročito opčinjena. Oči su joj zasijale i došla je na ideju da
stavi slušalicu kojom je doktor Hatfild osluškivao ljudima grudi na traku
da bi mogao da je nosi oko vrata. “Stalno je spušta”, rekla je svima, “a
neke kuće i nisu baš čiste.”
“Ima li ona slušalica pokretne zglobove?” upitao ju je Torn, nakon čega
su se on i Lala upustili u dugačku raspravu o tome da bi bilo moguće
napraviti fleksibilnu cev pomoću Tornove galvanizovane gume koja bi
bolje od trenutnog modela prenosila zvuk.
Elenor je pozvala doktora Hatfilda na večeru da mu se zahvali na
revnosnoj nezi ledi Rejnsford; kada je stigao i kada su svi seli za sto, Torn
je ponovo opet pokrenuo razgovor na temu njegove slušalice.
Potajno - i sramno - Indija se prilično razljutila kada je primetila kako
Lala postaje nasmešena, blistava žena koja sa lakoćom zadržava pažnju na
svojoj strani stola. Vander je otvoreno pokazao da mu je ova tema
dosadna - dok mu Lala nije rekla da bi mogao, ako bi se na slušalicu
stavila duža gumena cev, slušati srce konjima. Ili čak i njihov stomak, da
proveri da ne pate od kolika.
Torn nije sedeo pored Indije; sedeo je preko puta. Pogledi su im se
susreli jednom, i on ju je namršteno pogledao. Okrenula se i uspela da
započne zanimljiv razgovor s njegovim ocem o skorašnjem porezu na
prihod koji je Pit uveo.
Kada se večera završila i kada su se dame se povukle u salon, Indija je
pokušala da odluči da li da se iskrade i još jednom ode da obiđe Rouz.
Ako ponovo ode u udovičku kuću, Torn bi mogao pomisliti da mu šalje
poruku. Da flertuje s njim.
Zbog toga je sela i napisala Rouz priču za laku noć o lordu Peršunku,
koju je dala Flemingu i zamolila ga da je pošalje u udovičku kuću.
Osećala se pomalo melanholično kada se setila kako je obećala Rouz
da će joj ispričati još jednu priču uživo.
Ali bolje je bilo ovako.
Devojčici bez majke najmanje je bilo potrebno da se veže za ženu koju
nikada više neće videti.
 Dvadeset peto poglavlje

Nakon doručka narednog jutra, Lala je otišla na sprat i smestila se na

tabure u majčinoj spavaćoj sobi, naoko kao prava odana kćerka, ali je ona
sve vreme maštala o tome da postane supruga seoskog lekara. Nije da je
doktor Hatfild živeo u uđžerici. Pokazao joj je svoju kuću, i bila je to
savršeno ugledna kuća u centru sela, sa ogradom od kolja i, sva je prilika,
baštom iza kuće.
Ako se venčaju, on će joj pomagati sa računima. Istina, rekao je da
nikada neće naučiti da čita, ali nije to zvučalo kao kritika; njegove je reči
nisu ošinule onako kako su je šibale reči raznih učitelja koje je njen otac
unajmljivao.
Niko nikada nije shvatio da je ona sate provela pokušavajući da
upamti slova koja su se pretvarala u zmajeve i odletala sa stranica, ili
klizila u stranu kao da je voda iznenada natopila mastilo. I nikakvo
zurenje ili ponavljanje nije moglo da ih zadrži u mestu.
“Ako ne uradiš nešto, izgubićeš gospodina Dotrija”, primetila je njena
majka iz postelje.
Lala se trgla.
“Jesi li čula šta sam rekla?” Njena majka je podigla glas, što nikada
nije bio dobar znak. “Služavka mi je rekla sve što se dešava u ovoj kući!”
“Čula sam te, mama”, rekla je Lala. “Brine te da gospodin Dotri nije
više zainteresovan za mene.” Nije mogla naterati sebe da kaže majci kako
ju je sama pomisao na brak sa njim do pre svega nekoliko dana užasavala.
 Problem je bio u tome što je gospodin Dotri bio zastrašujući čovek.
Pomisao na udaju za njega terala ju je da zadrhti, premda se nije plašila da
će joj reći nešto okrutno. Bio je zastrašujuće krupan, preterano muževan -
ali nije bio okrutan. Mogao bi da oseća nemi prezir prema njoj, ali ga
nikada ne bi naglas izrazio.
“Mislim da se gospodin Dotri i ja upoznajemo”, rekla je bedno.
“Izgleda da sluge misle da Dotri skače na onu nazoviledi, Zenobiju
Sent Kler”, odgovorila je njena majka otrovno.
“Majko!” Njena majka ponekad je bila savršena slika kraljevske
dvorkinje i čovek ne bi mogao da zamisli da joj neka vulgarnost prede
preko usana. A ponekad... to nije bila.
“Nemoj da si luda, Lalo. Nisi više dete. Čak i za ono kratko vreme
koliko sam provela dole, videla sam kako je pogledom prati. A prati je i
Brodi. Pazi šta ti kažem, uhvatila je Dotrija. Nijedan muškarac ne gleda
tako ženu, ako je nije upoznao među čaršavima.”
“Mama, ne smeš”, povikala je Lala. “Nemoj govoriti takve stvari, ledi
Zenobija je oličenje dobrote i ljubaznosti. Znam da podržava prosidbu
gospodina Dotrija. To mi je i sama rekla!”
“Igra lukavu igru. Ne želi kopile, naravno. Može ona mnogo bolje, pa
je bacila oko na vojvodu. Ne bi me iznenadilo da spava sa obojicom.”
Lala je glasno udahnula.
“U isto vreme”, dodala je njena majka.
Postoje trenuci u životu svake žene kada mora zauzeti stav. Ali su
godine pokornosti i gluposti pritisle Lalu i ona nije mogla da se seti ničega
što bi moglo da utiče na njenu majku. Njena majka je čak nije ni gledala;
ležala je oslonjena na jastuke i gledala svoj odraz i malom ručnom
ogledalu.
Lala je bez reči ustala, izašla iz sobe i zatvorila tiho vrata za sobom.
Sišla je u prizemlje i zamolila Fleminga da joj donese ogrtač. “Poći ću sa
doktorom Hatfildom u vizitu”, rekla mu je. “Želela bih da mi se smesta
doveze kočija.”
Lala nikada nije izdavala takva naređenja. Nikada.
Nije dozvolila sebi da zaplače u kočiji na putu do sela, a kada je stigla
do doktorove kuće, izašla je i vratila kočiju, premda je konjušar želeo da
pokuca na vrata umesto nje.
Srce joj je udaralo. Mora biti kod kuće. Nije bio kod kuće.
Služavka izmučenog izgleda otvorila joj je otvorila vrata i umalo
zavrištala: “Žao mi je, ali doktor ne može sada da vam pomogne,
gospođice. Otišao je da pomogne pri porođaju, a čekaonica je puna.” Lala
je čula kakofoniju zvukova iz prostorije u koju se ulazilo iz predvorja,
čula je plač deteta i ljude kako se brecaju jedni na druge.
Nije bio tu. Ipak, moraće da se vrati u nekom trenutku, a ona nije imala
gde drugo da ide osim u Starberijsku vilu - a tamo nije želela da boravi. A
i bez kočije nije mogla da se vrati dok doktor ne dođe.
Prošla je pored služavke u predvorje i skinula ogrtač. “Kako se
zoveš?”, upitala je.
“Sara”, rekla je služavka uzimajući Lalin ogrtač. “Ali, gospođice,
zaista, ako nije hitna stvar, ne smete čekati. Doktora nema čitave noći, i ne
znam kada će se vratiti. Ne bi bilo pristojno da čekate ovde sa ostalima.”
“Videću da li mogu da pomognem”, rekla je Lala žustro. “Donesi mi
čaj.”
“Čaj?” Sara je očigledno bila na ivici snaga.
Lala je otvorila vrata čekaonice i prešla pogledom preko ljudi u njoj.
Zatim je rekla: “Molim te, Saro, donesi vrele vode i pamučne zavoje, da
ovom dečaku sredimo koleno pre nego što se doktor vrati.”
Doktor Džon Hatfild bio je umoran do srži. Bio je budan čitave noći i
umalo nije izgubio dete. Čak i sada nije bio siguran da će dete preživeti.
 Njegova kuće verovatno je puna pacijenata, kao i uvek nedeljom.
Sirotinja Zapadnog Drajtona čekala je što duže može pre nego što se
obrati lekaru; i kada bi dobili dobila pola dana slobodno, propuštali bi
odlazak u crkvu i krčmu, i dolazili bi kod njega.
Zaista bi trebalo da zaposli pomoćnika. Pokušao je dva puta, primio je
muškarce koji tek što su svršili obuku u Bolnici Svetog Vartolomeja, ali
nikada se nisu zadržavali. Naučili bi od njega sve što su mogli i odlazili
za London ili Bat, gde su ljudi mogli da priušte lekarsku negu.
Najgore je bilo što od posete Starberijskoj vili prethodne večeri nije
prestajao da misli - po prvi put u životu - da bi možda trebalo da ode u
London. Ali svaki put bi tu misao presrela surova realnost: blizina ga ne
bi približila gospođici Letiši Rejnsford.
Jaz među njima bio je nepremostiv. A činjenica da je u njenim očima
video pogled koji je oslikavao čežnju u njegovom srcu, bila je nevažna.
Žena kao što je ona - zapanjujuće lepa, inteligentna, sa raskošnim
oblinama, ćerka jedne dame (ma kolika nadžak-baba ta dama bila) - nije
bila za njega.
Bio je neuredan i iscrpljen, i čekala ga je čekaonica puna pacijenata -
od onih prosto iritantnih do opasno bolesnih.
Sara se nigde nije dala videti kada je ušao u predvorje, premda, na
svoje veliko iznenađenje, nije čuo uobičajene povike i psovke iz
čekaonice. Najpre će proveriti kojim pacijentima je očajnički potrebna
pomoć, a nakon toga će pokušati da pronađe nešto da pojede, jer nije jeo
ništa od četiri sata prethodnog poslepodneva.
Pripremio se psihički za ono što bi ga moglo čekati s druge strane
vrata, otvorio ih - i stao kao ukopan.
Bila je tu.
Njegovi pacijenti bili su smešteni u prostoriji i pijuckali su čaj kao da
su na prijemu - pa, svi osim dečaka rumenih obraza koga je očigledno
tresla groznica. A ona ga je pogledala sa osmehom zbog koga ga je
prostrelila požuda sve do kolena.
Džon nije lako gubio vlast nad svojim preponama... a ipak mu je bilo
milo što mu je kaput dugačak, što nije bilo u skladu sa trenutnom modom.
Gospođica Letiša Rejnsford bila je tako prokleto lepa.
Krenula je gracioznim korakom prema njemu i brojala pacijente na
prste, opisivala mu njihovo stanje i rekla mu da nema hitnih slučajeva.
Nije bilo ničega čime bi smesta trebalo da se pozabavi, tako da je mogao
da se postara za sebe pre nego što se posveti njima. Osvrnuo se i video
kako mu svi pacijenti klimaju glavom. Gospođica Rejnsford povezala je
ruku jednom pacijentu i stavila jednom starijem čoveku zavoj na čelo.
Još uvek ni reč nije prozborio, pa joj je licem preleteo nesiguran
pogled. “Kuvarica vam je pripremila topao obrok”, rekla je oklevajući.
Uradio je jedino što je mogao, s obzirom na nalet osećanja koji mu je
potresao čitavo telo. Privukao ju je u naručje i poljubio je toliko snažno
da se presavila preko njegove ruke.
Ali je obavila ruke oko njegovog vrata i uzvratila mu poljubac.
Bio je nejasno svestan bodrenja, ali doktor Džon Danijel Hatfild nije za
to ni najmanje mario.
 Dvadeset šesto
poglavlje

Ledi Rejnsford spustila se iz svoje sobe taman na vreme za ručak, što je

bilo dovoljno da Indija poželi da pobegne kući u London. Nije bila svesna
koliko je duboko ta žena neprijatna dok nije otkrila da je glas ledi
Rejnsford dominirao svakom prostorijom u kojoj bi se našla. Pre obroka
je bez kraja i konca pričala o tome kako društvo postaje sve izopačenije i
kako nije (ako bi čovek nju slušao) ništa bolje od čopora vukova.
Fleming je rekao da Lala leži u svojoj sobi sa nesnosnom glavoboljom;
a Indija je samo pomislila da bi i ona, da joj je ledi Rejnsford majka,
patila od hroničnih migrena.
Ručak je protekao u predavanju o srednjovekovnim običajima
kraljevskih dvorskih dama. Naravno, cilj toga bio je da svima stavi na
znanje da se ledi Rejnsford udala za čoveka koji je nije bio dostojan.
Bar je Indija tako zaključila.
“Ne mogu da odobrim način na koji ledi Rejnsford govori o svojoj
rođenoj ćerki”, rekla je Adelejd Indiji nakon što su svi pobegli od stola i
ostavili ih same.
Svi su pobegli u salon, osim Torna, koji se nekuda izgubio, i Lale, koja
je propustila obrok.
Ledi Rejnsford se potrudila da naloži Flemingu da ne nosi obrok njenoj
ćerki u sobu, uz smeh govoreći da su njeni kukovi dovoljno široki.
 “Ne mogu da je podnesem”, rekla je Indija vatreno. “Moja majka nije
bila savršena kada je u pitanju bilo negovanje deteta, Adelejd, ali bar
nikada nije pokušala da jede svoje mlade.”
“Preteruješ”, rekla je Adelejd. “Pomalo.”
“Sirota Lala nije čak ni bila prisutna da bi mogla da se brani, a njena
majka nam je praktično rekla da će zbog njene proždrljivosti ostati bez
kuće i doma!”
“Vrlo ružno.”
“I rekla je da se gospoda Piters, za koju svi znaju da oplakuje smrt
svoje devojčice, ponaša preterano osetljivo samo zato što nosi crninu i što
je zaplakala na ulici.”
“To nije bilo saosećajno”, složila se Adelejd. “Takođe mi se nije dopao
način na koji je tebe gledala, mila.”
“U njenim očima ja sam devojčura”, rekla je Indija, ne mareći ni
najmanje za to. Ledi Rejnsford bila je u pravu. Indija je bila nevaljala - u
ležaljci, i u kući čuvara imanja. Ali, umesto da se postidi, ona se ponosila
time.
“Moraću da porazgovaram s njom”, rekla je Adelejd. “Ona je sama
upropastila nekoliko reputacija, i sasvim sam sigurna da je primetila da je
Torn zaljubljen u tebe.”
“ Molim?”
“Pa, jeste, mila. Kao i lord Brodi. Sirota Lala nema šanse, što je možda
i razlog ljutnje njene majke.”
“Grešiš”, rekla joj je Indija. “Torn je čvrsto rešen da se oženi Lalom.”
“Nevoljno se moram složiti s tobom. Nisam imala predstavu da je Lala
u tako nepovoljnom položaju kod kuće”, rekla je Adelejd. “Znam da se
gospodin Dotri diči svojom negospodstvenošću. Ali bih ga ja zapravo
nazvala najgospodstvenijim muškarcem koga sam imala čast da
upoznam.”
 “Slažem se.”
“Zato će se on oženiti Lalom, jer je to najčasnije. A ti ćeš, mila, biti
veoma srećna s lordom Brodijem.”
Indija je progutala knedlu. “Naravno.”
“Podozrevam da Lala i Torn neće biti tako srećni zajedno. Ali ipak ne
brinem za njih, već za tebe. Upravo ova situacija jeste razlog zašto
društvo nameće tako strogu disciplinu u ponašanju.”
Kuma je naterala Indiju da stane. Svi su već ušli u salon pre njih i
hodnik je bio prazan. “Žena daje svoje srce zajedno sa svojom čednošću”,
rekla je Adelejd nežno. “Muškarac to ne čini. Društvena ograničenja štite
ženska srca koliko i njihov dobar glas.”
Izgleda da je Indijina rasejana, nežna kuma, znala mnogo više nego što
je pokazivala. Adelejd ju je poljubila i ušla u salon ostavivši je da zuri u
zid.
Mora da se Adelejd prevarila u pogledu Tornovog braka s Lalom.
Njegovo detinjstvo bilo je grozno, i u životu mu je bila potrebna
prijatnost. Nije da mu je Indija to sama mogla pružiti. Nije ona imala
toplu, blagu narav kao što je Lalina - očigledno, jer je i dalje bila besna na
svoje roditelje što su je zanemarivali i naposletku napustili.
A ipak je želela da Torn izabere nju, a ne Lalu. Nije u pitanju bilo
samo njegovo telo, niti način na koji su vodili ljubav, već i kako je
smišljao stvari, kao što je njena gumena traka, samo zato što je kupio
propalu fabriku gume i želeo da spase radna mesta dvadeset šestorici
ljudi.
Bio je to čak i način na koji je prozreo Lalu kad su je svi ostali - čitavo
društvo - ignorisali. Shvatio je da je Lala pametna i da ju je potrebno
spasti.
Indija nije čak rečima umela da izrazi kakav je prema Rouz. Kao da je
smesta preuzeo ulogu Rouzinog oca, i ta devojčica nikada neće znati
koliko je srećna što je imala dva oca koji su je voleli, štitili i cenili.
Indija je umalo naglas zastenjala. Adelejd je bila u pravu. Zaboravila je
da zaštiti svoje srce.
Čini se da ga je poklonila i ne primetivši to.
 Dvadeset sedmo
poglavlje

Te večeri za večerom, Vander je obasipao Indiju pažnjom, ali ona nije

mogla da natera sebe da za to mari. Osećala se beživotno, kao da je svet
nastavio dalje bez nje. Verovatno će se naposletku udati za Vandera. A
Torn će se oženiti Lalom.
Očigledno je bilo da dan nije proveo u fabrici, ako je suditi po Lalinom
izgledu. Mora da je poslepodne proveo s njom, premda ju je navodno
glavobolja primorala da čitav dan preleži u sobi.
Lala je sada sedela za trpezarijskim stolom, rumena i blistava... Je li
zaista mislila da niko neće primetiti ljubavni ugriz na njenom vratu? Lala
je stavila maramu, ali Indija nije bila glupa. Umela je da prepozna ženu
koja je provela poslepodne ljubeći se.
Ili radeći nešto više.
Najgore je bilo što se osećala kao laka žena, kako bi to Adelejd rekla.
Ili drolja, da upotrebi prostiji izraz. Torn je proveo poslepodne zavodeći
drugu ženu, a ona ga je i dalje želela.
Na svu sreću, ove večeri nije sedeo pored nje; sedeo je na čelu stola, a
ona poprilično niže u odnosu na njega. Toliko je daleko bila da se usudila
da ga pogleda ispod trepavica.
Neprestano je susretala njegov pogled, što je bilo neprijatno. Ali svaki
put bi je prostrelilo nalet požude i ona bi se promeškoljila na stolici
nemoćna da umiri noge. Na njeno veliko poniženje, primetio ju je kako to
radi. Znao je šta oseća.
Jednom se čak nasmejao naglas nakon što su im se pogledi sreli, zbog
čega joj se pamet pomutila.
Muškarci su neverovatni. Kako može da je gleda tako nakon što je
proveo poslepodne sa Lalom? Čovek je samo trebalo da je pogleda, pa da
shvati da je na oblaku sreće, da se oseća voljeno i cenjeno.
Indija ga je osmotrila skupljenih očiju, a zatim pogledala u Vandera,
koji je sedeo s njene desne strane.
“Da li se vi to svađate sa Tornom?” upitao je Vander.
“Nipošto”, rekla je Indija uzimajući gutljaj vina. “Premda bih se, da
mogu, posvađala s njim zbog toga što se izgubio na nekoliko sati. Teško
da je to ponašanje kakvo dolikuje dobrom domaćinu.”
Vander je zamišljeno pogledao Lalu, a Indiji se stomak vezao u čvor.
Naravno da su svi pretpostavili gde je njihov domaćin bio, ili bar u
najmanju ruku šta je radio.
“Verujem da nam se po glavi mota ista misao”, rekla je primoravši sebe
da se nasmeši.
“A to je?”
“Pretpostavljam da je Torn zaprosio Lalu”, rekla je. “Pogledajte je.”
Lala je odsutno, i sa osmehom koji joj je poigravao na usnama, slagala
pribor za jelo.
“Nisam uveren u to”, rekao je Vander pogledavši Torna. “Ima trag na
vratu.”
Vander je pogledao Indiju, trznuvši jednom stranom usana, a ona je
osetila kako rumeni. Verovatno bi trebalo da zna za ljubavne ugrize.
“Izgleda srećno”, složio se.
Lord Brodi je bio naočit. I nije bio niskog roda, premda ona za to nije
marila. Ali ljudi jesu. Da su njeni roditelji još živi i da su marili za takve
stvari, verovatno bi više želeli da se uda za Vandera.
Čak je lepo i mirisao, poput vetra sa nagoveštajem kiše, verovatno zato
što je najveći deo vremena provodio na konjskim leđima.
Odlučila je. Neće se ponižavati gledajući sa obožavanjem čoveka koji
se ženi drugom ženom. Vander je bio naočit, i snažan i savršen. Nasmešila
mu se. Široko, osmehom koji je Torn mrzeo.
Vanderu nije bio mrzak. Uzvratio joj je osmeh, a oči su mu se nabrale u
uglovima na sasvim privlačan način. Indija je pružila ruku naslepo, uzela
čašu s vinom i počela da se raspituje za njegove štale.
Nije više nijednom pogledala prema drugom kraju stola. Zapravo,
okrenula se od njega. Držala se svog dostojanstva svim silama i obasipala
je Vandera osmesima.
On je bio njena budućnost, a Lala je bila Tornova budućnost, i to je
bilo to.
Kada je Elenor ustala, sve dame su ustale s njom, i prostorija je
zabrujala tihim žamorom i šuštanjem haljina preko mermernog poda.
“Dame će mi se pridružiti na čaju u salonu”, rekla je Elenor.
Indija ga je i dizajnirala upravo u ove svrhe. Bilo je to prelepo
ženstveno mesto sa skupinama kanabea i čak i sa stočićem za karte u
slučaju da neko poželi da igra piket.
“Prijatno vam veče, gospodo”, rekla je Elenor vedro uzimajući Adelejd
podruku i ignorišući način na koji je ledi Rejnsford obilazila oko nje
dajući na znanje da bi želela da ide s vojvotkinjom.
Indija je zastala da porazgovara s Flemingom, koji joj je otkrio da nije
bilo dovoljno kašika za supu i da se jedna služavka saplela na stražnjem
stepeništu i uganula gležanj.
“Pomalo je trapava.”
“Postaće veštija”, rekla je Indija.
 Torn se pojavio pored Fleminga i rekao: “O čemu, dođavola, vas dvoje
raspravljate?”
I tek tako je Indijino srce ubrzalo i počelo glasno da joj udara u ušima.
Ponovo je bio ljut, ali nije joj to ubrzalo puls, već čista muževnost koja je
isijavala iz njega, čak i dok je tako stajao u senovitom uglu delimično
sakriven iza batlera.
“O običnom nedostatku kašika za supu”, rekla je. “Hvala, Fleming”.
Batler se naklonio i oštro pogledao Torna. Indija se ne bi iznenadila
kada bi otkrila da on sve zna. Batleri uvek sve znaju.”
“Nema potrebe da brineš za moje kašike za supu”, rekao je Torn,
prišavši joj korak bliže. Stezao je vilicu, a njegove oči su nešto govorile...
nije bila sasvim sigurna šta.
Indija je bila opčinjena njegovom blizinom i bio joj je potreban trenutak
da bi shvatila značenje njegovih reči. Naravno da nema potrebe za tim. On
sada ima ženu. Ili kao da je ima.
“Razumem”, rekla je i visoko podigla glavu. “Daću Lali adresu
kujundžije koji ti je napravio pribor i šaru.”
Zarežao je: “Ostavi se toga.”
“O. Dobro, pridružiću se damama.” Pokazala je glavom prema vratima
malog salona.
Ali, umesto da je pusti da prođe, Torn je napravio još jedan korak
prema njoj. Indija se instinktivno povukla, samo da bi shvatila da ju je
saterao u malu prostoriju koja je bila smišljena kao garderober za livreje
lakeja.
Tek je trebalo da se stave odgovarajuće police, pa je Indija,
privremeno, ovu malu ostavu sakrila tamnosivim zastorom. Sada se ona
zatvorila za Tornom dok ju je nežno gurao duboko u prostoriju.
Unutra jedva da je bilo mesta za njih oboje, i svetlost se mutno
probijala kroz labavo tkanje zastora. Pogledala je namrgođene oči i nešto
se u njenom srcu otvorilo, malčice.
Zaljubila se u muškarca hladnih sivih očiju, očiju iste boje kao i
tkanina iza njegovih ramena. Napravila mu je savršenu pozornicu, i ne
znajući da to čini.
“Torne”, rekla je. “Moram se pridružiti ostalim damama; pitaće se šta
se desilo sa mnom.”
“Prestala si da me gledaš”, rekao je namršteno je gledajući.
“Nisam imala razlog da gledam prema tvojoj strani stola.”
Naslonio se rukom na zid iznad njene glave i nagnuo se bliže ka njoj.
“Pre toga si me gledala.” Zvučao je kao da govori kroz stisnute zube.
Stid ju je obuzeo kada je shvatila da ne može da mu pogleda usne a da
joj kolena ne zaklecaju. Ali je uspela da zadrži samopoštovanje. “Trebalo
bi da provodiš vreme sa Lalom. Odlazi!”
Nije obratio pažnju na nju. “Znaš li da me većina ljudi smatra
zastrašujućim?”
Indija je duboko udahnula nakon što je susrela njegov pogled i počela
da se okreće u stranu, da bi umakla ka slobodi. Ali njegovo telo joj se
isprečilo i njegove usne spustile su se na njene. Poljubac je bio dubok i
vlažan - ne prijatan, već vreo, kao da nije bilo vazduha osim onog koji je
uzimala sa Tornovih usana.
Bio je nem, ovaj očajnički poljubac, toliko snažan da je mogla osetiti
kako joj usne otiču. Upleo je prste u njenu kosu i po podu su se rasule
ukosnice koje su držale piramidu složenih kovrdža.
“Ne”, prodahtala je. Ali njegove usne ponovo su pronašle njene. Nije
ni primetila da se odmakla od zida i da je sada privijena uz njega, toliko
tesno kao da pokušava da se stopi s njim.
Zapravo, najpre nije ni primetila kada je zavukao ruke pod njene
suknje. Nije to shvatila dok nije osetila da ju je uhvatio za zadnjicu,
podigao je i ponovo je naslonio na zid. Instinktivno je nogama obujmila
njegove kukove dok isturao karlicu prema njenoj, šaljući joj plamen niz
noge.
Rekla je nešto sramno slabim glasom. Moglo je to biti ne. Ali još gore
- moglo je biti i da.
Ma šta da je bilo, on ju je ignorisao. Prste je ugurao u svilenkaste
malje između njenih nogu. Čim ju je dotakao, usne je razdvojila da ispusti
krik koji je on uhvatio usnama.
Njegov poljubac i milovanja sasvim su je omamili: u glavi joj se
vrtelo, obnevidela je i nije mogla da diše. Privila se uz njega dok je on
veštim prstima izazivao groznicu u njenom telu. Potreba se spustila na nju
poput mračne oluje.
“Ne!”, prošaputala je grubo prekidajući poljubac. “Ne možeš provesti
poslepodne s Lalom, a zatim doći meni. Ne možeš me zavoditi kada si
veren s drugom.”
Susreo je njen pogled, lice mu je bilo napeto od požude, ali se videlo
da je zbunjen.
“Nisam veren ni sa kim. Nisam brak spominjao ni Lali, niti ma kojoj
drugoj ženi.”
Indija ga je gledala. Bilo joj je teško da razmišlja kada joj se čitavo
telo treslo. Njegovi prsti su stali, ali su i dalje bili tu, dodirivali je.
“Siguran si da nisi veren? Čak ni nezvanično?”
Odmahnuo je glavom. Oči su mu potamnele i poprimile boju oluje
iznad mora, a prsti ponovo počeli da je miluju, na takav način da se njeno
telo u isti mah i opuštalo i napinjalo.
Kao da čeka... nešto.
“Razgovarao sam s Lalinim ocem, ali, s obzirom na okolnosti mog
rođenja, on je odbio je da razmotri bilo šta dok ne dobijem odobrenje ledi
Rejnsford. Nikada nisam zaprosio Lalu.” Reči je grubo izgovorio, i Indija
mu je poverovala. Čija je krivica bila što Lala mašta o braku sa Tornom?
Verovatno je svaka druga žena u Londonu maštala o Tornu.
Ova misao je izbledela, jer ju je Torn podigao jednom rukom - činilo se
da ne oseća njenu težinu - raskopčao svoje pantalone drugom i oslobodio
se. Glasno je udahnula kada su im se tela ponovo spojila, a njene butine
se instinktivno stisnule oko njegovih kukova.
“Nisam proveo poslepodne s Lalom”, zarežao je, a glas mu je bio
nestabilan, kao da sedi u podivljaloj kočiji. “Bio sam u fabrici gume i
pokušavao da nateram prokletu mašinu da radi.”
“Oh!” prodahtala je Indija kada je dotakao njenu, najmekšu,
najintimniju tačku.
“Smem li?”, zarežao je gledajući je. Stegla je ruke oko njegovog vrata.
Nije mogla da ga odbije, kao što nije mogla da kaže suncu da ne izađe.
Priljubila se uz njega u trenutku kada je prodro u nju.
Zavrištala bi da usnama nije prekrio njene, divljim poljupcem koji je
pratio ritam njegovog grubog prodiranja. Divlje zadovoljstvo planulo je u
njenim udovima dok je nastavljao da prodire, držeći jednu ruku na njenim
leđima da bi je zaštitio od udaranja u zid.
Indija je pomislila kako su oboje poludeli, zapravo ne razmišljajući,
samo osećajući: snaga njegove ruke kojom ju je držao, način na koji su
bili spojeni, i silina kojom je nadirao u nju, kao da je ona život.
A zatim...
Zatim je svršila, zabacivši glavu unazad, dok joj se telo grčilo kao da
pada u bunar pun zvezda, dubok. Zvezde su poletele do samih vrhova
njenih prstiju. Bilo je to toliko silno zadovoljstvo da ju je gotovo zabolelo.
I nije prestajalo.
Torn je zastenjao, naslonio se na zid i...
Bilo je drugačije. Osetila je nešto drugačije. Bio je duboko u njoj, dah
mu je zapinjao u grlu, kukovi su mu se trzali. Dah mu je bio grub i izgubio
je svaku kontrolu.
 Bio je poput izgladnelog čoveka, posednutog. Uz tu misao svršila je
ponovo, predajući se ritmu njegovih kukova... ritmu njegovog srca.
Trenutak kasnije Indiji je dah i dalje zapinjao u grudima; on ju je i dalje
jednom rukom držao za zadnjicu. Ali naslanjao se glavom na zid i gutao
vazduh. Stajali su u tišini, telo joj je obuzelo blaženstvo, a um joj se
ispraznio.
Naposletku se razum vratio i doneo sa sobom podmukli užas.
“Torne, nisi koristio zaštitu”, prošaputala je. “Zaboravio si!”
Čula je oštar udah, a zatim njegov odgovor, reč koju nije pre čula. Ali
je znala šta znači. Značila je da ju je ispustio na pod kao što bi dete
pustilo mačku. Ali se ona, za razliku od mačke, nije dobro dočekala na
jednu od svojih otmenih italijanskih potpetica i uspela je da se zadrži
samo zahvaljujući tome što se uhvatila za njegov rukav.
Nije ni primetio.
Znala je o čemu razmišlja. Sada će ga primorati da se oženi njom.
Uhvatiće ga u zamku i otrgnuti ga od mile, praznoglave Lale. Neće.
“Nikada pre nisam izgubio kontrolu”, zarežao je.
“Uverena sam da je sve u redu!”, rekla je cvrkućući kao Adelejd.
“Moja majka je godinama pokušavala da začne drugo dete i nikada nije
uspela.” Pustila je njegov rukav i protresla suknje ignorišući činjenicu da
su joj noge pulsirale.
“Moj otac je imao šestoro kopiladi”, rekao je. “Da se on oženio tvojom
majkom, verovatno bi imala sedamnaestoro braće.”
“Budalaštine”, rekla je mršteći se. “Smem li da te podsetim da je
Elenor rodila samo jedno dete? Svesna sam da u ovom pogledu gajiš
snažna osećanja, ali uveravam te da će sve biti u redu. Adelejd mi je
rekla... pa, začeće ima veze sa danima u mesecu i, veruj mi, nećeš biti
otac.”
Zagledao se u nju stegnutih usana.
 Poniženje je počinjalo da nadire u njoj i, ako izbije na površinu, ona će,
sva je prilika, briznuti u plač.
Jedno je imati romantičnu ljubavnu vezu, lepo sećanje na jednu noć
blaženstva. Ali Torn je nije čak ni uveo u svoju spavaću sobu, već ju je
jednostavno ugurao iza zavese i podigao joj suknje kao da je obična
uličarka.
Najgore je bilo što joj se to dopalo. Praktično ga je preklinjala da to
učini, znajući da će se oženiti drugom. I da Lala mašta o braku s njim.
Uradila je ovo sama sebi, izdala je sopstvene vrednosti. Prezir prema
samoj sebi počeo je da joj se poput kiseline penje u grlo.
Oduvek je prezirala svoje roditelje, ali oni nikada nisu učinili ništa
nalik ovome. Igrali su nagi, ali su njihove namere bile čiste, premda ih
seljani nikada nisu razumeli. Njeni majka i otac istinski su verovali u
Dijanu, boginju meseca.
Nisu se upustili u bednu ljubavnu vezu, niti prikucavali jedno drugo za
zid gde svaki sluga može da ih vidi. Poštovali su jedno drugo; ne,
obožavali su jedno drugo. Možda i jesu bili ekscentrični, ali su bili
venčani.
Po prvi put u životu učinila je nešto zbog čega bi njeni roditelji imali
razloga da se postide nje, umesto što se ona do sada stidela njih.
“Moram da idem”, rekla je. Bar je suze držala pod kontrolom.
“Moramo da razgovaramo”, rekao je Torn, a glas mu je bio nalik na
tihu grmljavinu.
“Ne možemo! Neko bi mogao naići hodnikom u svakom trenutku!”
Pogledi su im se sreli, i ona je videla trenutak kada je shvatio ono što nije
izgovorila: usne su joj bile otečene, kosa spuštena... čak je i mirisala na
njih dvoje. “Idem u svoju sobu”, izjavila je, “a ovo se nije desilo. Nikada
se više neće desiti.”
Otela je ruku iz njegovog stiska, raširila zavesu i neprimećena potrčala
prema stražnjem stepeništu. Osetila je potrebu da pošalje molitvu
zahvalnicu boginji Dijani.
Za svaki slučaj.
 Dvadeset osmo
poglavlje

Torn se osećao kao da je munja udarila u prepunu ulicu - i pogodila samo

njega. Protreslo ga je osećanje: snažno, oštro, nemilosrdno.
Šta mu se to, dođavola, dešava? Da li je zaista pomerio pameću?
Nakon što je Indija počela da ga ignoriše za vreme večere, obrok je
izgubio svaki smisao. Neprestano je gledao prema njoj, ali mu je ona
okrenula rame smejući se i razgovarajući s Vanderom.
Bio je bliže nego što je želeo da prizna podleganju želji da je izvuče iz
trpezarije, odnese je u svoju sobu i izgubi se u njoj. Samo ga je snažna
samokontrola zadržala u stolici.
Ali nakon večere, kada je video Indiju da razgovara s Flemingom, nije
bio kadar da se obuzda. Poneo se prema njoj kao da je obična bludnica,
žena koju bez reči uzima neki grubijan, a zatim joj pred noge baca zlatnik.
I još ju je uzeo ne koristeći zaštitu niti razmišljajući o posledicama.
Prirodno je što ga je gledala sa osećanjem izdaje jasno ispisanim na
licu. Prvi put kada su vodili ljubav, obećao joj je da nikada neće morati da
se suoči sa mogućnošću vanbračnog deteta.
Sada se naslonio na zid, a glavom mu je proleteo čitav niz psovki.
Oženiće se njom, to se podrazumevalo.
Ali nije mogao da shvati kako je mogao da zaboravi na zaštitu. Nije
mu čak ni palo na pamet da je upotrebi. Premda je nepokolebljiva dogma
njegovog života bila da Torn Dotri nikada ne leže sa ženom bez zaštite.
Naposletku je upasao košulju, zakopčao pantalone i otišao da pronađe
Fleminga. Biće mu potrebna posebna dozvola.
Flemingove čupave obrve poletele su uvis kada mu je Torn rekao da
pošalje Freda do Doma pravnika da bi zatražio posebnu dozvolu od
nadbiskupa od Kenterberija.
“Verujem da je naknada za posebnu dozvolu pet funti”, rekao je batler
uzimajući novčanicu od dvadeset funti koju mu je Torn pružio.
“Nadbiskup će morati da ostavi dozvolu praznu, jer nisam ja lično
došao po nju”, rekao je Torn, “Sveštenstvo to ne voli, kako čujem.
Dvadeset funti trebalo bi da bude dovoljno da ga ubedi, naravno, biće
ponuđene kao milostinja za sirotinju. Postaraj se da Fred to shvati.”
“Da, gospodine”, rekao je Fleming klanjajući se. “Frederik je
najpouzdaniji. Poslaću ga smesta.”
Torn je klimnuo i pogledao preko batlerovog ramena, samo da bi
susreo očev začuđeni pogled. “Posebna dozvola?”, razvukla je njegova
milost. “ A ja mislio kako je moj najstariji sin tužno konzervativan.
Zamišljao sam te u Vestminsterskoj opatiji. Pretpostavljam da bi trebalo
da sam srećan što se ne baviš idejom da odeš u Gretnu Grin.”
“Mene nijedna katedrala ne bi primila”, rekao je Torn.
“Bogami bi te primili”, izjavio je vojvoda, a pogled mu se smračio.
Torn nije imao snage da raspravlja o posledicama nezakonitosti sa
svojim ocem. Morao je da pronađe Indiju i obavesti je da će se venčati
koliko narednog dana. Zar ne postoji neko pravilo o tome kako svadba
mora da se obavi pre podneva? Mogu se venčati prekosutra.
“Smem li da pitam za ime neveste?” upitao je njegov otac.
Torn je susreo njegov pogled. “Silno bih se iznenadio da ti već ne znaš
koje.”
 Zadovoljan osmeh pojavio se na usnama njegovog oca. “Tako sam i
mislio.” Zakoračio je unazad i teatralno se naklonio. “Sine. Osvetlao si mi
obraz.” Torn mu se šturo naklonio.
Zatim se povukao u svoju sobu da razmišlja o tome kako će jedna
zapanjujuće glupa greška za posledicu imati brak sa Indijom.
Što je opet značilo da će morati da živi s njom svaki dan, da se vraća
kući neverovatnoj gladi koja je mogla da se meri sa njegovom. Ova
pomisao ga je prožela vatrom. Indijino lepo dupe ležaće iza njega u
postelji, Indijine plave oči gledaće ga požudno, preklinjati ga da joj pruži
olakšanje, i slušaće Indijine opojne krike.
Jedva da bi je dotakao, a već je bila vlažna. To nije moglo da se
odglumi. Žena je mogla da odglumi štošta, ali ne i to.
I verovao joj je, koliko je bio u stanju. Čak mu se i dopadala.
Bila je gotovo kao muškarac, premda je njen um funkcionisao na
zapanjujuće drugačiji način od njegovog. Indijine gumene trake doživeće
silan uspeh. Znao je to u svojim kostima, a nikada se nije prevario u
pogledu posla.
Nakon što se okupao, obukao se i dugačkim hodnikom uputio se u
Indijinu sobu. Ušao je bez kucanja i zatvorio vrata za sobom.
Sedela je sklupčana u fotelji i čitala lica pognutog nad stranicom
knjige. Zidna lampa bacala joj je svetlost preko ramena, pretvarajući njenu
kosu u reku belog zlata.
Samo je jedan pogled bio dovoljan da ponovo očvrsne, premda tek što
ju je imao, pre nepunih sat vremena. Verovatno će im čitav život biti
takav. Provešće godine uvlačeći suprugu u ćoškove, ležaljke i spavaću
sobu.
Nikada mu neće dosaditi da vodi ljubav sa Indijom. Znao je to
instinktivno, svakim delom svog bića. Kada se venčaju, njeno raskošno
telo biće njegovo, na raspolaganju njemu, dostupno samo njemu, u bilo
kom trenutku. Štaviše, smejaće se, i grdiće ga, i svađati se s njim.
Možda je to bilo još važnije.
Torn je stajao na pragu boreći se da obuzda osećanja koja su divljala u
njemu, kada je Indija rekla i ne podižući pogled s knjige: “Bila bih ti
zahvalna kada ne bi ulazio u moju spavaću sobu nepozvan. A ja nemam
nameru da ti poziv uputim.”
Bila je ljuta. Naravno da je bila ljuta. Obećao joj je vrlo jasno da je
nikada neće dovesti u opasnost da zatrudni. I dalje nije verovao da se to
desilo. A u isti mah je želeo da joj strgne spavaćicu s tela, baci je na
krevet i zarije se u nju.
Bez zaštite.
Mladost je proveo učeći složene tajne ženskog zadovoljstva, od brojnih
žena. Bio je sa mnogo njih, sa više žena nego što je želeo da pamti, znajući
da će jednog dana svoju suprugu vezati za sebe veštinom vođenja ljubavi,
zadovoljivši je na načine koji će mu garantovati da ga nikada neće
ostaviti.
Ili, što je bilo još važnije, da nikada neće ostaviti njihovu decu.
Sa Indijom je sve što je naučio o laganom dovođenju žene do vrhunca
letelo kroz prozor i sve na šta je mogao da misli bilo je - jedno.
“Suprugu nije potreban poziv u spavaću sobu njegove supruge”, rekao
je, a glas mu je zazvučao grubo i promuklo. Sigurno je i ona bila svesna
da se moraju venčati.
“Dalo bi se raspravljati o onome što bi muž trebalo ili ne bi trebalo da
uradi, ali u ovom slučaju to teško da je važno”, rekla je okrećući stranicu.
Konačno je podigla pogled. “U slučaju da se pitaš, Torne, nikada nećeš
biti moj muž.”
“S obzirom na činjenicu da sam te uzeo prikucavši te za zid pre
nepunih sat vremena, sva je verovatnoća da nosiš moje dete”, odgovorio
je znajući da je spustio glas za čitavu oktavu.
 Druga žena bi se trgnula ili bi se postidela. Mogao se zakleti da je
video čežnju u njenim očima. Ali je zatim nestala; mora da mu se učinilo.
Indija je stisnula usne. “Ne nosim tvoje dete.”
“Ne znaš to.”
“Ne. Ali sam prilično sigurna u to.”
“Ne postoji sigurnost kad su ove stvari u pitanju. Poslao sam po
posebnu dozvolu i venčaćemo se sutra ili, najkasnije, prekosutra.”
Trepnula je, očigledno zapanjena. Je li mislila da će on prosto otići
nakon toga?
Konačno je odložila prokletu knjigu u stranu i ustala. “Torne, neću se
udati za nekog muškarca samo zbog trenutnog ludila. Ti si se praktično
obećao Lali. Razgovarao si s njenim ocem, bez obzira na to da li ti je on
odgovorio ili nije. Ona sanja o vašoj zajedničkoj budućnosti. Činjenica da
sam se ja ponela kao kurva tebe ne obavezuje da se oženiš mnome.”
Na trenutak je ostao zaleđen, zatim se našao pred njom, spustio joj je
ruke na ramena i počeo nežno da je drmusa. “Da nikada više nisi rekla
tako nešto o sebi. Ti ni izdaleka nisi kurva.”
Indija ga je gledala tupim pogledom. “Pa, istina je da ti nisam naplatila
usluge, ali mislim da ledi Rejnsford neće mariti za takve sitnice.”
“Ledi Rejnsford je grozna žena”, odsekao je.
“Ona ti je buduća tašta”, primetila je Indija. “Naše neprimereno
ponašanje te ne obavezuje, niti bi to trebalo, da se oženiš mnome - niti
znači da ja moram da se udam za tebe. Čini se da si zaboravio da me
zaprosiš, ali nema potrebe da se trudiš. Moj odgovor je ne.”
Torn je osetio kako mu se čuđenje penje kičmom. “Tvoj odgovor je
da.”
“Nemoj da si ni na trenutak pomislio da me možeš primorati na brak!”
Indija se slepo okrenula od Tornovog praznog pogleda i prišla kaminu.
Istina se nije mogla izbeći. Zasluživao je bolje od nje, nekoga milog i
mekog. S mukom je progutala knedlu.
A ona je zasluživala nekoga ko je voli, ne nekoga koga je osećaj časti
naterao da se oženi njom. Suze su ponovo pretile da joj se otmu, ali je
uspela da ih potisne.
“Indija”, rekao je Torn stojeći iza nje, a oštrina u glasu mu je popustila.
Mora ga prekinuti pre nego što je ubedi, jer joj se to obraća njegova
savest. Odbila je da bude žrtva na oltaru savesti bilo kog muškarca.
Ne kada to može da izmeni tok njenog života. Ne... kada ga je takvom
silinom volela, a naročito ne kada bi on s vremenom počeo da je mrzi jer
ga je koštala idealne žene.
Mrzeće je, ako ne sada, a onda kasnije, nakon što zadovoljstvo tajnih
sastanaka u hodnicima izgubi draž. Radije bi umrla nego tako živela.
“U svakom slučaju”, rekla je sa čvrstinom u glasu. “Promenila sam
mišljenje. Neću se odreći mog zanimanja. Odlučila sam da prihvatim
ponudu princa od Velsa; renoviraću njegove privatne odaje u Kraljevskom
paviljonu u Brajtonu.”
Skupio je oči. “Nećeš se približiti odajama tog debelog pohotljivca.”
Snažno je stegla okvir kamina da bi se zadržala u uspravnom položaju
dok se ponovo okretala prema njemu. “Ići ću kuda poželim. I bila bih luda
kada ne bih prihvatila taj posao. Možda ću se nakon toga udati - ali nikada
zbog trenutne neopreznosti. Moji roditelji su, kao što znaš, bili nemarni.
Ali su voleli jedno drugo. Nisam sve doskora shvatala koliko je to važno i
svakako nemam nameru da se udam za muškarca koji čak i ne smatra da
bi trebalo da me zaprosi.”
“Zaprosio bih te.” Činilo se kao da mu se usne jedva pomeraju.
“Kada? Nakon što se uzmemo? Ušao si u moju sobu i obavestio me da
si poslao po posebnu dozvolu. Moja saglasnost nije s tim imala nikakve
veze. Nisi smatrao da imaš razloga da me pitaš, jer se naš brak i ne bi
ticao nas. Već mogućnosti rođenja deteta.”
Nije to poricao. Mrzela je što je njegovo prećutno priznanje boli.
“Molim te, idi”, rekla je.
Torn je zurio u tepih, ali je zatim podigao pogled, a oči su mu gorele od
osujećenosti. “Nećeš mi prkositi u ovom slučaju. Naši neodgovorni
postupci ne ostavljaju nam mogućnost izbora. Bez obzira na tvoje reči, ne
možeš poreći mogućnost da smo začeli dete.”
To je, više od svega, pokazalo da je ne voli. Za njega ona nije bila ništa
drugo do žena koja je dozvolila sebi da se ponese neodgovorno. Jecaj joj
se umalo nije oteo iz grla pre nego što ga je potisnula.
Samo je jedno moglo da spreči Torna da se oženi njom, znala je.
Moraće da izgovori. Tu užasnu stvar. Ono jezivo.
“Radiš ovo samo zbog mogućnosti da je dete začeto. Kao što sam ti
rekla, sasvim sam sigurna da deteta nema. Ali, i da ga bude”, oklevala je,
a srce joj je toliko snažno tuklo da je osetila nesvesticu, “učiniću isto što i
tvoja majka.”
Videla je kako mu se krv povlači s lica. “Hoćeš reći da ćeš mi ostaviti
dete kao što je moja majka ostavila mene ocu?” upitao je u neverici.
Klimnula je silovito glavom, ne znajući da li izraz njenog lica odaje
istinu koliko bi je takav postupak u potpunosti uništio. Nije valjda da
veruje kako je kadra za tako nešto.
Ali ne, videla mu je osudu na licu. Nije je poznavao, kao što je nije
poznavao ni lord Diblšir. Kao i njegovo gospodstvo, Torn je prihvatao sve
što mu je govorila.
Sada će je mrzeti, to je znala. Ali mora tako biti.
“Uverene sam da ćeš biti izvrstan otac”, rekla je silom izgovarajući
reći. “Rouz te obožava.”
Tornov pogled ju je palio. “I ti voliš Rouz, premda si je srela svega
nekoliko puta. Nikada ne bi ostavila dete, svoje dete. Lažeš.”
“Uveravam te da ne lažem.” Malo je nedostajalo da se ponovo okrene
od njega, ali je ispravila leđa, “Ne poznaješ me, Torne, niti me voliš”,
rekla je puštajući okvir kamina i stojeći uspravno, mrzeći što mora da
pliva u tako plitkim, sebičnim vodama da bi postigla ono što se mora.
“Zaslužila sam da se udam za nekoga ko me voli. Zaslužujem muškarca
koji će me ceniti.”
“Ja te cenim!” Glas mu je bio oštar.
Poput požara u loše vodenoj kuhinji, jarost, i gnev, i potpuni očaj
protutnjali su joj telom. “Vodio si ljubav sa mnom bez zaštite! Vodio si
ljubav sa mnom gotovo pred nosom žene kojom nameravaš da se oženiš, i
gde je svaki sluga mogao da nas vidi. Ne ceniš ti mene!” Nastupio je
trenutak tišine dok je pokušavala da se onako slomljena sabere. “Nije to u
potpunosti tvoja krivica. Ja sam uporno donosila pogrešne odluke i činila
glupe greške.”
Zažmirio je. “O čemu pričaš?”
“Da li sam ti se zaista činila iskusnom?” Prošaputala je ove reči, jer su
joj palile grlo.
“Jesam li zaista?”
Progutao je knedlu, a ona je videla kako mu se grlo talasa. “Bila si
devica?”
Nije mu odgovorila. “Nije bilo krvi.”
“Krvarila sam dva dana nakon što sam prvi put jahala konja bez sedla.
Imala sam dvanaest godina.”
“Lagala si me?”
Osetila je kako joj se usne izvijaju u ironičan osmeh. “Želela sam te. A
ti me ne bi... uzeo da me nisi smatrao iskusnom, zar ne?” Njegovo ćutanje
sve joj je reklo.
 “Vidiš”, nastavila je smireno. “Želela sam te dovoljno da te slažem. Ali
bih volela da se udam za nekoga ko me poznaje. Ko me voli. Čoveka koji
ne upada u moju sobu i naređuje mi, i koji me, kad smo već kod toga,
neće prikucati za zid.”
“Znači, prihvatićeš Vandera?” Glas mu je bio nalik na režanje, ali mu je
pogled bio otvoren.
Podigla je bradu. “Možda.”
“Ne voli te.”
“Zaista?”
“Želi te! To nije isto.”
Morala je da proguta knedlu i stegne zube da ne bi zaplakala. Klimnula
je. “To znam. Zar nismo ti i ja želeli jedno drugo? Pogledaj gde me je to
dovelo. Molim te, idi, Torne.”
Grlo joj se steglo i zaista nije mogla više ništa da kaže. On je prošao
rukom kroz kosu, pogledao je još jednom razjareno i otišao bez reči.
 Dvadeset deveto
poglavlje

Torn je narednog dana izbegavao Indiju tako što je najveći deo dana
proveo radeći u biblioteci; čak je i ručao tamo. Možda radeći i nije
sasvim tačan izraz: misli su mu lutale, prazno je zurio u sto dok je mastilo
kapalo na pismo koje je pokušavao da napiše.
Nije mogao da veruje u Indijinu tvrdnju da će se odreći svog deteta. A
ipak, svaki put kad bi zaključio da to mora da je laž, njena najveća laž...
njegov razum, njegova razboritost i njegovo poznavanje sveta vratili bi ga
u suprotnom smeru, prema uverenju da je govorila istinu.
Indija je očigledno bila nalik na njegovu majku: žena koja je uživala u
erotskim zadovoljstvima i nastavljala dalje, ostavljajući dete u prašini
koju je izazvao njen odlazak. Kao i Indija, i ona je imala zanimanje koje ju
je definisalo. Koje je volela. Obe su bile genijalne, kreativne žene koje su
svoje zanimanje pretpostavljale ličnom životu.
A ipak...
Setio se razgovora u kom mu je Indija pričala o odlasku svojih roditelja
za London. Načina kako mu je plakala na ramenu, a jecaji koji su joj
potresali čitavo telo govorili su mu da nikad pre toga nije proživela taj
bol.
Torn je znao kakav je osećaj biti napušten, bilo da je u pitanju
nepromišljenost, kao u slučaju njegovog oca, ili sebičluk, kakav je
pokazala njegova majka. Žena obeležena tim bolom nikada se ne bi mogla
odreći svog deteta.
Prosto joj nije verovao. Kad je poslepodne počelo da bledi u veče, bio
je uveren da ga je Indija slagala. Prešao je svaki minut, svaku sekundu
vremena koje su proveli zajedno, analizirao svaku reč koju su razmenili,
svaki pogled.
I pažljivo je u mislima pretresao njihov sinoćni razgovor. Bila je
uverena da on želi da se oženi njom samo zbog toga što su možda začeli
dete. Možda je iskreno verovala da bi on bio srećniji s Lalom. Svakako,
mora da je osećala krivicu, jer je Lala išla unaokolo sa izrazom
omamljenog, zaljubljenog jagnjeta.
Pretpostavljao je da bi i on, kad bi bio gospodin, osećao krivicu zbog
toga. Ali nije bio gospodin i nije je osećao. Letiši Rejnsford on nikad ništa
nije obećao. Zapravo, nikad nasamo nisu ni razgovarali, ako se izuzmu
susret u Kenzingtonskim vrtovima i vožnja kočijom. Svaki put kad bi joj
se približio, ona bi se stidljivo povlačila.
Čak i da nije sreo Indiju, počeo bi da se premišlja u vezi s ovim
brakom jer Lalina majka nije samo bila neprijatna. Bila je grozna. Nije
želeo da njegova deca imaju takvu baku. A i verovatno je bilo dovoljno
da on izgovori samo još jedan nepristojan vic, pa da ledi Rejnsford odbije
njegovu prosidbu.
Ne, nije se osećao krivim. A ako je Indija osećala krivicu, neka nađe
Lali drugog muža. Dodavola, on će joj rado dati miraz. Nije bilo sumnje
da bi Indija pokazala jednak talenat u provodadžisanju kao i u uređivanju
domaćinstva.
Otišao je na sprat da se okupa i dalje zaokupljen mislima. Brak sa
Indijom bio bi nalik pokušaju da se zauzda oluja na otvorenom moru. Ona
je bila jedna od retkih osoba na svetu koje ga se nisu plašile, žena koja se
okretala da se suoči s njim, sa rukama na bokovima i skupljenih očiju, i
koja mu je govorila tačno ono što misli.
Nasmešio se na ovu pomisao.
 “Kravatu, gospodine?”, ponudio je njegov sobar. Torn je klimnuo
glavom. I mogao bi da se obuče kako dolikuje kad prosi ruku jedne dame.
Želela je pravu prosidbu. To je mogao da joj pruži.
Nameravao je da je poljubi pre nego što izusti i reč. Ako joj samo
dodirne ruku, telo će joj potresti blagi drhtaj. Oči će joj potamneti i
jezikom će dotaći usne, pripremajući se za njega. A nakon što joj dotakne
usne, priviće se uz njega zamućenog pogleda.
Ukoliko je poljubi pre nego što je zaprosi, neće imati snage da ga
odbije.
Na ovu pomisao spustio je pogled i skinuo kaput koji tek što je
obukao. “Obući ću tamnoplavi kaput”, rekao je momku. Bio je duži i
mogao je da pokrije ono što bi trebalo da se pokrije. Nije ona bila jedina
zahvaćena olujom na otvorenom moru i njegov đoka će se podići. I ostati
u tom položaju.
Uradila mu je nešto, nešto što je narušavalo njegovu kontrolu i
pretvaralo ga u pomahnitalog siledžiju kome je samo jedno bilo na umu.
Brzo je zakopčao duži kaput pre nego što je sobar prišao da mu pomogne.
Začulo se kucanje na vratima i sobar ih je otvorio. Lakej je pružio mali
srebrni poslužavnik. “Pismo za gospodina Dotrija.”
Torn je pružio ruku prepoznavši Indijin rukopis. Bio je odvažan i nežan
u isti mah, kitnjast, ali čitak. U velikoj meri nalik na nju samu.

Dragi gospodine Dotri,

Nisam želela ni trenutak duže da odlažem obaveštenje da nije došlo
do onoga od čega smo oboje strepeli. Verujem da ćete već pronači način da
iskoristite posebnu dozvolu.
Srdačno,
 Ledi Zenobija

Zurio je u papir trenutak pre nego što je shvatio da to ništa ne menja.

Indija nije zatrudnela ovog puta, ali će zatrudneti sledećeg, ili nekog
drugog puta.
Ako bude morao ponovo da je uvuče u onu nišu, i uzme je bez zaštite,
učiniće to. Zapravo, učinio bi to bez oklevanja. Očigledno ju je uznemirila
njegova trapava prosidba, pa je pribegla obmani da bi ga odbila. Mora da
joj odmah stavi do znanja da je prozreo njeno lukavstvo i da je želi zbog
nje same, a ne zbog deteta koje ne postoji.
Prošao je prstima kroz kosu i izašao iz sobe da je potraži. Nije bila ni u
svojoj sobi, pa je sišao u prizemlje.
Nije bila u salonu, niti u balskoj dvorani, trpezariji ili sali za služenje
doručka. Gde li je, dođavola, bila?
Krenuo je prema vratima za poslugu da vidi da ne broji kašike za supu,
kad je čuo povišeni glas izvan kuće, nepogrešivi nadmeni glas ledi
Rejnsford.
Pratio je larmu do ulaznih vrata, odakle je video dotičnu damu kako
stoji na prilazu i drži slovo publici koju su sačinjavali Fleming, na vrhu
stepeništa, i njegov otac i maćeha, i Vander u dnu.
Baš u tom trenutku njegov otac pomerio se u stranu i otkrio još dva
učesnika ove male drame: Indija je bila tu, a izraz na licu bio joj je
prkosan i snažno je privikala privijala Rouz uza se.
“Poznajem ja dokaze pokvarenosti kad ih vidim”, govorila je ledi
Rejnsford još prodornijim glasom nego obično.
Prokletstvo. Strčao je niz stepenice. Elenor je pružila ruku i spustila je
na njegovu nadlakticu. “Ostani miran” rekla je tihim glasom.
Sitne oči ledi Rejnsford skupile su se još više kad je ugledala njega.
“Evo ga! Pretpostavljam da ste se nadali da ćete sakriti ovo dete,
gospodine Dotri? Dokaz vaše sramne i razvratne prirode!”
Indija je posmatrala Torna kako se približava sa nesavladivim
osećanjem strepnje. Nosila se ona sa svim oblicima kriza u domaćinstvu;
tešila je žene koje su njihovi muževi doveli do histerije, sluge i decu.
Ali je sve bilo drugačije kad je oluja bila posledica njene odluke; ipak
je ona predložila Tornu da drži Rouz skrivenu. Udovička kuća bila je
njena zamisao. Osetila se paralisano, kao da se našla na pozornici, a niko
joj nije rekao koji tekst da izgovori.
“Pozvali ste mene i moju ćerku ovamo pod lažnim izgovorom!” vrištala
je ledi Rejnsford. “Da nisam otkrila vašu sramotu, moja ćerka mogla se
udati za vas i završiti upropašćena - sasvim upropašćena. Koliko dugo ste
nameravali da krijete prisustvo svog kopileta?”
“Ja nisam Rouzin otac”, izjavio je Torn. Pogled u njegovim očima
naterao je Indiju da zadrhti.
Činilo se da on nije imao nikakvog uticaja na ledi Rejnsford.
“Besmislica! Sakrili ste je u zasebnu kuću, baš kao što me je moja
služavka jutros obavestila. Ni sama nisam mogla da poverujem, ali evo je.
Da je ovo dete srama zaista vaša štićenica, ne bi bilo potrebe da krijete
njeno postojanje. Mislim da se svi možemo složiti u tom pogledu!”
Indija je osetila novi nalet krivice; trebalo je da pretpostavi da će ledi
Rejnsford poslati služavku da špijunira. Zatim je osetila Rouzina mršava
ramena kako drhte pod njenim rukama, i njeno osećanje krivice smeni bes.
Kako se ova žena usuđuje da govori ovako nešto pred detetom? Bila je
vredna prezira. Neko bi je morao ućutkati.
Ledi Rejnsford se okomila na novu žrtvu, vojvodu od Vilijersa. “A vi!
Pretpostavljam da ste pozdravili pokušaj vašeg sina da nasamari one od
nas koji bračne zavete shvataju ozbiljno. Da li je hrišćanski moral za vas
puka šala, vaša milosti?” Poslednje dve reči nisu bile izraz poštovanja.
Vojvoda nije odgovorio, ali je izraz njegovog lica bio zastrašujući.
Zakoračio je prema njoj, a Indija je videla da će njegovo mešanje samo
dodatno sve pogoršati.
“Ovo nema nikakve veze sa gospodinom Dotrijem”, povikala je
prekinuvši Vilijersa pre nego što je stigao da odgovori ledi Rejnsford, ili
još gore, da je baci u najbližu živicu. Vojvoda ju je ignorisao, kretao se
prema njoj poput grabljivca.
Ledi Rejnsford je samo frknula, pogledavši opet devojčicu koja je
drhtala pod Indijinim rukama. “Ona je slika i prilika svog oca, i to nije
kompliment.”
Krajnja jarost liznula je uz kičmu Indiji. “Vi ste grozna žena”, prasnula
je, “a vaše sramne optužbe su odvratne. Rouz je moja ćerka, i vas se ona
ne tiče!”
Još dok su joj reći silazile sa usana, nije mogla da veruje da je
izgovorila ove reči. Začuo se muk. Zavladalr je blažena tišina.
Na licu ledi Rejnsford ogledala se neverica. “Ona je vaše dete?”
Indija je duboko, drhtavo udahnula. Sad nije bilo povratka. “Da”, rekla
je prkosno. “Moje. Trebalo bi da prestanete sa vašim neprijatnim
optužbama, ledi Rejnsford, Gospodin Dotri nije kriv za ono za šta ga
optužujete.” Privila je Rouz još bliže sebi.
“Znala sam kakvi ste i da niste ono za šta se izdajete!”, rekla je ledi
prezrivo kriveći usta. “Ljudi su vas kovali u nebesa, ali ima nas koji smo
znali da bi samo laka žena prihvatila novac od muškarca. Pitam se znate li
i sami ime oca ovog deteta, s obzirom na to koliko ste kuća promenili!”
Njene reči pogodile su je gorčinom zatrovanog bodeža. U tom trenutku
Indija je shvatila kakve će posledice njene ishitrene reči imati po nju, po
njenu reputaciju. Spustila je glavu. Zar nikad neće naučiti da razmisli pre
nego što progovori?
Torn je zakoračio prema ledi Rejnsford, u očima mu se video surovi
bes, iako ga je zauzdavao. “Želim da za sat vremena napustite moju
kuću.”
“Nagađam da ste vi zaista otac”, obrecnula se ledi, “jer štitite ovu
posrnulu ženu!”
Jednom nepromišljenom rečenicom Indija je pogazila godine koje je
posvetila očuvanju svoje reputacije. Ledi Rejnsford raširiće svoju zlobu
po čitavom Londonu. Hvala bogu, Adelejd se povukla u svoju sobu da se
odmori. Premda to nije bilo važno.
Uništena je. Sasvim je uništena.
Progutala je knedlu; osećala se kao da joj je neko džinovskom rukom
stegao srce. Svaka prilika na život sa Tornom sad je bila okončana. On,
ponajviše od svih, nije mogao da se oženi ženom ukaljane reputacije;
njihova deca bi, nakon zlobne priče ledi Rejnsford, bila izopštenici.
Ali iznenada i neočekivano, Vander, koji je stajao nemo pored nje,
obavio je desnu ruku oko njenog ramena. “Ledi Rejnsford” rekao je
ledenim glasom uvređenog plemića. “Da sam na vašem mestu, dobro bih
pazio koje će mi biti sledeće reči. Obraćate se mojoj supruzi.”
Indija se trgla, ali ju je Vander snažnije stegao, nemo je upozoravajući
da ne reaguje.
“Rouz je moja ćerka”, nastavio je spuštajući glas do registra
civilizovanog, ali manijakalnog ubice. “Odlučili smo da naš brak držimo u
tajnosti zbog nesrećnih prilika u kojima se našao moj otac.”
Njegovo krupno telo grejalo je Indijina leđa kao da su zaista porodica.
Uskomešanih misli, Indija je tupo primetila da izolovanost od društva
vojvode od Pindara usled ludila teško da je uverljiv razlog za tajni brak.
Ali Vander nije završio. “Ako još jednom uvredite moju suprugu - ženu
koja će jednog dana biti grofica od Pindara - udesiću da vas društvo
odbaci, ledi Rejnsford. Ne sumnjajte u to.”
Vazduh je pritisla još jedna zabezeknuta tišina.
“Sve mi je ovo veoma zanimljivo”, rekao je vojvoda od Vilijersa, a u
prigušenom glasu osetilo se da se ni najmanje ne zabavlja. “Sva ova
drama, a nismo čak ni ulaznice platili. Mora da je sad red na mene da
kažem nešto? Ledi Rejnsford, ne vidim razlog da čekamo na dalje uvrede.
Nameravam da se uverim da vas više nikada ne pozovu ni na jedan
društveni događaj dokle god sam živ. Verujem da će to biti jedno od
malobrojnih dobrih dela koja sam počinio u mom protraćenom životu.”
Ledi Rejnsford je oštro udahnula. Oči je malčice iskolačila, pa je
izgledala poput ljutite žabe dok je gledala čas u Vandera, čas u vojvodu,
čas u Rouz. Naposletku je pogledala Indiju u zaklonu Vanderove ruke.
“Ne verujem u to!”, oštro je kriknula. Očigledno je bila toliko van sebe da
nije mogla razmotriti položaj svoje porodice u društvu.
“Teško da ću uverenje o sklopljenom braku pokazivati nekome kao što
ste vi”, rekao je Vander prezrivo.
Suočena sa ujedinjenim frontom dve vojvodske porodice - i izgledima
da je neopisivo uvredila buduću vojvotkinju od Pindara - ledi Rejnsford je
ispoljila instinkt samoodržanja kao neki goluždravi ptić i počela da mrmlja
reči izvinjenja.
Trenutak kasnije je zastala, suočena sa pet pari ledenih, bezosećajnih
očiju.
Elenor je iskoračila koristeći tišinu koja je zavladala. “Ledi Rejnsford”,
rekla je sumornim glasom kakav Indija nikad od nje nije čula. “Niste više
dobrodošli ni na jedan društveni događaj na kom se sasvim razumno može
očekivati prisustvo nekog člana porodice vojvode od Vilijersa ili vojvode
od Pindara.”
Ledi Rejnsford je otvorila usta, ali je Elenor podigla ruku. “Ako se
pojavi makar i najmanja glasina u vezi sa ledi Zenobijom ili gospođicom
Rouz - kao i bilo kakav nagoveštaj vaših prljavih i podmuklih optužbi -
nećemo samo razglasiti da ste načisto ludi, ledi Rejnsford, već ću
dozvoliti mom suprugu da vam uništi finansije. Vi i vaš suprug povući
ćete se na selo da živite u sramnom siromaštvu. A vaša služavka više
neće špijunirati za vas, jer je nećete moći plaćati. Jesam li bila dovoljno
jasna?”
“Jeste”, rekla je ledi Rejnsford glasno progutavši knedlu.
“Zaboravili ste da kažete vaša milosti”, rekao je Vilijers glasom oštrim
poput sečiva noža, kojim joj je jasno stavio do znanja da je njegovoj
supruzi trebalo da se obrati kao sluga, a ne kao jednaka.
“Mislim... mislim da ću potražiti moju ćerku.” Ledi Rejnsford jurnula
je uz stepenice i nazad u kuću ne progovorivši više ni reč.
 Trideseto poglavlje

Petoro odraslih i jedno dete ćutali su dok ledi Rejnsford nije projurila kroz
otvorena vrata pored Fleminga, koji se postarao da niko drugi od posluge
ne svedoči ovoj sceni.
Rouz je progovorila pre svih. “Ja nisam vaše dete!”, povikala je i
pogledala Indiju. “Ne dopada mi se ta žena.” Lice joj se zgrčilo, ali je
uspela da zauzda suze. “Ne dopada mi se što ljudi pričaju kao da moj
otac nije postojao. Moj otac je bio Vil Samers i, samo zato što je mrtav, ne
znači da nije postojao!”
Zatim se istrgla Indiji iz ruku i zakoračila prema Tornu. “Nije trebalo
da me tek tako predate”, povikala je glasnije. “Ne želim da budem njihova
ćerka. I ne poznajem ih!” Samog Torna je uhvatio bes, koji je jedva
uspevao da obuzda. Šta Indija misli da postiže time što izjavljuje da je
Rouz njena kćerka? I Vander? Zašto li je, dođavola, morao da iznese
tvrdnju da je oženjen Indijom?
Indija je njegova. Ne Vanderova. Nikad ne bi trebalo da bude
Vanderova.
Ali pogledao je u Rouz i shvatio da će sve to morati da sačeka, jer je i
Rouz njegova. Bila je najhrabrija devojčica koju je poznavao, ali su joj
usne sad drhtale, a u očima se ogledao strah. Ledi Rejnsford joj je gotovo
sigurno uputila uvredljive reči pre nego što je stigao, reči koje nije
razumela. Bila je okružena odraslim osobama koje su vikale - i mislila je
da ju je njen staratelj predao drugima na staranje.
Podigao ju je u naručje i okrenuo se od odraslih, koji su ih nemo
posmatrali. “Nisam te dao drugima, Rouz, i nikada neću. Sve je to bio
nesporazum.” Krenuo je prema udovičkoj kući. “Idemo kući da zamolimo
Klaru da nam spremi vrući kakao. Uzgred, gde je Klara?”
“Ta žena je došla i rekla Klari da ostane u kući”, rekla je Rouz, a iz
grudi joj se oteo jecaj. “Dovela me je do kuće. Ali ledi Zenobija je izašla
baš kada smo stigle, pa su se sporečkale.”
“Jesu li moji roditelji i Vander izašli u isto vreme kada i ledi
Zenobija?”
“Nisu, došli su nešto pre vas. Ledi Rejnsford je izuzetno neprijatna.”
Nožicama se držala za njega, ali je njena kruta kičma pričala svoju priču.
“Nije baš ljubazna žena”, primetio je Torn preterano blago. Otvorio je
vrata udovičke kuće. “Ono što moraš da znaš, lutko, jeste da si ti, i da ćeš
uvek biti, ćerka svog oca. Jesi li znala da sam jednom prilikom spasao
Vilu život?”
Promeškoljila se u njegovom naručju, ali je on nije pustio. Samo je
prišao kauču i seo držeći je na krilu. “Imali smo oko osam godina. Bila je
zima i Temzom su plutale ledene ploče.”
“Da li ste morali da ulazite u ledenu vodu?” Zvučala je manje
uznemireno. “Tata mi je pričao da ste pecali kašike iz reke.”
Klimnuo je snažnije je stežući. “Ako ne bismo sami uskočili u reku,
naš gospodar bi nas bacio sa doka.”
“To je vredno prezira”, rekla je Rouz, obavijajući prstićima njegovu
podlakticu.
“Bio je ista vrsta čoveka kao i ledi Rejnsford”, rekao je Torn. “Nije bio
neko koga bi želela da upoznaš. Količina hrane koju nam je Grindel
udeljivao zavisila je od onoga šta bismo mu doneli. Neki od dečaka bili
su suviše mali i suviše krhki da udu u vodu kada je bila ledena, pa su
veliki dečaci morali da zarade hranu za sve nas.”
“Dečak od osam godina baš i nije mnogo veliki” primetila je Rouz.
 “Tvoj tata je bio dečak koji nikada nije odustajao. Tog poslepodneva
je zaronio mnogo puta”, rekao joj je. “Bio je siguran da je napipao nešto
na dnu Temze, nešto veliko što je zapelo u blatu. Nešto što bi Grindela
usrećilo dovoljno da nam dozvoli da spavamo unutra.”
Nije bilo odgovarajućih reći kojima bi se Grindel mogao opisati. Torn
je, ne po prvi put, poželeo da je čovek još živ, da bi mogao da ga ubije u
znak sećanja na sve one dečake koji nisu preživeli.
“Volela bih da tata nije bio tvrdoglav”, rekla je Rouz. “Je li pronašao tu
veliku stvar?”
“Poslednji put kada je zaronio - nije izronio. Stajao sam na doku i
posmatrao mesto na kom je zaronio, i nisam video mehuriće. Nisam znao
šta da radim. Temza je mračna i mutna i u najboljim uslovima, a zimi je
kao u Hadu.”
“Šta je Had?”
“Jezivo mesto. Mesto na kom dečak može da se poseče do kosti na
komad metala na dnu ili da se suoči sa...” trgao se, “... velikom ribom.”
“Riba me ne bi uplašila!”
“Bili smo gradski dečaci i nismo mnogo znali o ribama. Koliko sam ja
znao, možda su želele da nam grickaju prste na nogama.”
“Jeste li uskočili za tatom?”
Torn je klimnuo glavom. “Jesam. Bilo je toliko hladno da sam se
osećao kao da mi led jede kosti. Ali sam nastavio, jer je Vil bio negde
dole. Naposletku sam video blesak njegove žute kose, iste kose kakvu i ti
imaš.”
“Šta je radio?”
“Zaglavio se”, rekao je Torn. “Noga mu je zapela u mrežu koju je
bacio neki ribar. Umalo da ga ne izvučem na vreme, ali smo uspeli. Pošlo
nam je za rukom da se izvučemo na dok.”
 Istina je bila da ih je Temza tog dana umalo obojicu uzela. I dalje nije
znao kako je uspeo da vrati Vila na dok.
“Da li ste morali te noći da spavate na groblju?”, upitala je Rouz.
Zaboravila je da drži leđa pravo i naslonila je obraz na njegove grudi kao
da je oduvek njegovo dete.
“Nismo. Nakon što se tvoj otac ugrejao, otvorio je pesnicu. I držao je u
ruci poklopac srebrnog čajnika.”
“Mislite na ono malo okruglo?”
“Upravo tako.”
“Je li to bilo dovoljno da svi dobijete večeru?”
“Bilo je. Grindel nam je dozvolio da spavamo unutra čitave nedelje, jer
je sneg nastavio da pada.”
“Mora da je to bio veoma skupocen čajnik”, rekla je Rouz.
“Na njemu se nalazio grb, što je značilo da će njegovi vlasnici biti
veoma zahvalni ako im se vrati. Ali je važnije bilo to što smo se Vil i ja
narednog jutra rukovali i Vil mi je rekao da je moj dužnik. I da će mi
jednog dana vratiti dug tako što će mi dati ono najvrednije što poseduje.”
“Šta vam je dao?”, Rouz je zabacila glavu i pogledala ga.
“Tebe”, Torn joj se nasmešio. “Dao mi je tebe. Ti si bila najvrednije
što je Vil Samers ikada u životu posedovao. Nije mogao da ostane s
tobom, Rouz. Ali se setio svog obećanja i spomenuo ga je u pismu koje
mi je poslao.”
“O!” glas joj je zvučao veoma tužno.
Spustio je obraz na njenu meku kosu setivši se Vila i njegove
tvrdoglave hrabre prirode dok je gledao kako se lepo ispoljila u njegovoj
ćerki. “Sada si moja”, rekao joj je, “tvoj otac mi te je dao na poklon. Ne
smeš nikada pomisliti da bih te mogao nekome dati, Rouz. Ponosan sam
što si moja.”
 “Ali smestili ste me u udovičku kuću.” Glas joj je drhtao. “A ta žena je
rekla da ste me sakrili, i to je, kada je ona to rekla, zvučalo grozno.”
Torn je morao stegne vilicu da ne bi zapanjio Rouz svojim svojim
mišljenjem o ledi Rejnsford. “Nikada nije trebalo da pristanem na to”,
rekao je. “Nikada više to neću ponoviti.”
“Ali, ako me zadržite kao štićenicu, ne možete se oženiti gospođicom
Rejnsford”, Rekla je Rouz uznemireno. “Njena majka misli da sam ja
ćerka ledi Zenobije.”
“Neću se oženiti Letišom. Već sam odlučio.”
Rouz je klimnula glavicom i počela da plete njegovu kravatu u
pletenicu malim veštim prstima. “Gospođica Rejnsford ne bi mogla da mi
čita priče pred spavanje.”
“Letiša je veoma inteligentna”, rekao je Torn milujući Rouz kosu.
“Mislim da ona samo ne vidi dobro slova. Verovatno su joj potrebne
naočare.”
“Znači li to da ni ledi Zenobija nije zaista udata za lorda Brodija?”
“Istina je.” Torn je pomislio na Indijinu vatrenu inteligenciju, briljantan
način na koji je prilazila problemima pre nego što bi odlučno počela da ih
rešava.
Premda je poželeo da nije istupila i rekla da je Rouzina majka.
Neizmerno je otežala stvari, iako njena tvrdnja nije bila ništa u poređenju
s Vanderovom. Jer će, kada se Torn i Indija venčaju, Rouz zaista postati
njena ćerka. Ali ona Indija nikada neće biti Vanderova žena.
Rouz je ispustila Tornovu kravatu, iskočila iz njegovog krila i potrčala
do svoje lutke.
“Hoćete li ispričati Antigoni i meni priču o tati za vreme večere?
Molim vas?”
Torn je želeo da što pre ode do Indije. Morao je da je obavesti da će se
venčati, i dođavola s onim šta ledi Rejnsford misli - premda je bio prilično
siguran da žena nikada ni reč o tome što se tog dana desilo neće reći.
Njegov otac bi uništio Rejnsfordove bez razmišljanja, i ona je, očigledno,
toga bila svesna.
Ali Rouz je bila pored njega s Antigonom u ruci, a suze tek što su joj
se osušile. Indija će biti tu i kada Rouz zaspi.
“Molim vas?”
“Hoću”, rekao je ustajući i uzimajući je za ruku. “Hoćemo li sada poći
da pronađemo Klaru?”
“Nećete otići dok me sprema za spavanje?”
Upravo je to Torn nameravao da uradi. Očajnički je želeo da pronađe
Indiju i vodi ljubav s njom, ovog puta kao sa svojom voljenom ženom.
Ali Rouz je, premda je bila hrabra u brojnim drugim okolnostima, i
dalje izgledala nesrećno i, za pramenu, mnogo mlađe. Ogromne sive oči
bile su joj bile pune strepnje. “Čekaću te u dečjoj sobi”, obećao je.
Nasmešila se i pojavila joj se jamica na obrazu.
Kada je Rouz bila okupana i smeštena u krevet, Torn je počeo da
izmišlja priče, priče o odvažnim, neustrašivim tragačima u blatu. Vil je bio
najhrabriji i najbolji ronilac, šampion u pronalaženju srebrnih kašika i
zlatnih novčića. Torn nije govorio ništa o zubima, metalnoj dugmadi ili
pacovskim skeletima.
Rouz se svaka pojedinost dopadala. Nestalo je sumornog izraza na
njenom licu, i on je video je da ona gradi mit oko svog oca. To mu se
učinilo dobrom zamisli. Kada je u dvanaestoj godini saznao da mu je
majka mrtva, bio je ljut na nju; osećao se kao da ga je po drugi put
napustila. Možda će Rouz takođe u nekom trenutku osećati bes, ali će on
biti daleko manji ako Vila bude smatrala junakom.
Naravno, Vilova smrt bila je bila sasvim drugačija od smrti Tornove
majke. Više je ličila na smrt Indijinih roditelja: na tragičnu zlu sreću. Nije
znao šta su Indijini roditelji radili u Londonu na dan kada su stradali, ali je
bio spreman da se opkladi da njihovo putovanje nije imalo nikakve veze
sa begom na Bermude. Možda i nisu bili pažljivi roditelji, ali nije mogao
da ih zamisli kako je napuštaju.
Dođavola, nije mogao da zamisli da nju iko može da napusti. Pa ni on
sam.
Sada je morao da je natera da to i razume - i Vandera. Pomisao na
Vandera učinila je da mu krv brže prostruji venama. Stegao je vilicu i
preplavio ga je novi talas sirove, nekontrolisane posesivnosti.
Gubljenje kontrole bilo je neprihvatljivo. Ali po prvi put u nekoliko
godina nije bio siguran da će moći da obuzda svoja osećanja. Pao je
sumrak kada je Torn ušao u kuću. Bio je umoran i ljut, zabrinut za Rouz i
frustriran zbog haosa koji je Vander napravio. Klimnuo je Flemingu i
krenuo na sprat da pronađe Indiju toliko usredsređen na svoj naum da
najpre nije primetio otvaranje vrata spavaće sobe.
Ali, kada je Vander izašao u hodnik, napetost koja je ležala sklupčana
u Tornovom stomaku eksplodirala je. Bukvalno mu se zacrvenelo pred
očima, pa je poleteo i tresnuo Vandera o zid. “Šta si, kog đavola, mislio da
radiš kada si ono rekao?”
“Misliš kada sam spašavao damu u nevolji?”, odgovorio je Vander
tihim, besnim glasom otevši se iz njegovog stiska. “Nameravam da se
oženim Indijom. Bila je to samo preventivna mera.”
“Proklet da sam ako ti to dozvolim!” Torn je planuo besom i poleteo,
pa su počeli da udaraju jedan drugog pesnicama silinom topovskog udara,
povlačeći se u Vanderovu sobu.
Pali su na pod i oborili stočić, zatim nastavili da se kotrljaju preko
poda u haotičnom besu, a jedini zvuci bili su njihovo dahtanje i lomljava,
povremeni udarci u telo, udarac vrata kada ih je Vander zakačio nogom i
tresak kada je još jedan lomljiv stočić stradao. Na njemu se nalazila
kristalna boca za brendi. Nije se razbila, ali je spao čep, pa se brendi
prosuo i natopio tepih.
 “Zašto si rekao da si oženjen Indijom?” zarežao je Torn prikucavši
Vandera za pod. Vander mu se oteo iz stiska i pritom otkinuo rukav
košulje. Torn je ponovo poleteo na njega i pritisnuo ga na podne daske
držeći mu podlakticu preko grla. “Proklet da si, odgovori mi.”
“Jer ću se oženiti njome”, povikao je Vander. Silovitim skokom u
stranu ponovo je uspeo da se oslobodi. “Čitava kuća bruji o tome kako si
zatražio blanko dozvolu da bi mogao da se oženiš Indijom; uzeću je od
tebe. Oženiću se Indijom ujutro.”
Torn je u odgovor urliknuo. Dva minuta kasnije ponovo je pritisnuo
Vandera. Nije uspeo da ga pobedi u pesničenju već godinama, ali je ovog
puta pobedivao. “Indija je moja”, zaurlao je znajući da je na ivici da
izgubi i ono malo kontrole kojom je raspolagao, jer je razjarenost
oslobađala svaki smrtonosni instinkt koji je izoštrio u detinjstvu.
“Čuvao sam njenu reputaciju kada si ti dozvolio da je ona harpija
raskomada”, zaurlao je Vander u odgovor. “Možeš da spaseš Lalu sudbine
gore od smrti - života s njenom groznom majkom - ali ja ću se oženiti
Indijom. Jer sam joj ja pritekao u pomoć da je zaštitim, skote jedan!”
Vanderove reći su ga pogodile dva puta snažnije od njegovih pesnica.
Tornov stisak je popustio i Vander mu se oteo, okrenuvši se da sedne i
nasloni leđima na zid.
Tornovo desno oko se zatvaralo, a ostaci košulje visili su mu oko
vrata. Otkopčao je kragnu i bacio košulju u stranu. “Nećeš se njome
oženiti”, rekao je grubim glasom. “Nije me briga šta si rekao: ja sam
jedini koji će se oženiti Indijom.”
“Spavao si s njom”, rekao je Vander ravnim glasom. “Napaljeni
magarče, spavao si s najpoželjnijom ženom u Engleskoj - nemoj mi reći da
nisi, jer i slepac vidi kako je gledaš - a nisi zatražio njenu ruku? A kada je
njenu reputaciju počeo da gazi đavo lično, ti nisi rekao ni reč. Jesi li ti
poludeo?” Ponovo je vikao.
“To se tebe ne tiče”, odgovorio je Torn. Svaki delić tela podrhtavao mu
je od besa.
“Lupaš gluposti!” Vander se naslonio glavom na zid, a grudi su mu se
brzo podizale i spuštale. “Oženio bih se njom i bez provokacije ledi
Rejnsford, magarče. Odlučio sam da je zaprosim nakon jednog pogleda na
nju i jednog jedinog razgovora s njom, a da je ni poljubio nisam. A ti si
spavao s njom kao da je obična konkubina, a zatim si dozvolio da njenu
reputaciju razvuku po blatu.”
“Sinoć sam je zaprosio”, zarežao je Torn. “Odbila me je, pa nisam
mogao da tvrdim da smo venčani. Nameravao sam ponovo da je
zaprosim.”
“Zaprosio si je nakon što si spavao s njom? Mislio si da će se ledi
Zenobija Indija Sent Kler udati za tebe zato što si bio plemenit i ukazao joj
milost ponudivši joj svoju ruku nakon što si legao s njom? Zašto bi
poželela da se uda za tebe?”
“Postojala je mogućnost da je zatrudnela sa mnom”, rekao je Torn
kruto. Ali ga je sada prožimala oštra studen. Vander je bio u pravu. Zašto
bi se, dođavola, Indija udala za njega?”
Vander je ispustio grlen zvuk gađenja i ispljunuo naredne reči: “Nisi
koristio zaštitu? O čemu li si, dođavola, razmišljao?” Svetlucavim očima
gledao je Torna u sve mračnijoj prostoriji.
“Ne razmišljam u njenoj blizini”, rekao je Torn govoreći mu istinu.
“Kada sam zaprosio, odbila je. Rekla je da će mi dati dete ako ga budemo
imali.” Vander će - bolje od ma koga na svetu - znati šta je to za njega
značilo. Kakvu je agoniju u njemu izazvalo.
Ali on je samo frknuo. “I poverovao si joj? Prokletstvo, Torne, ti nju
zapravo ne želiš. Čak je i ne poznaješ!”
“Tek kasnije sam shvatio da me je lagala”, rekao je Torn kruto.
“Postavila ti je zamku, a ti si upao u nju. Možda si imao šanse kod nje
- ipak te je primila u postelju - ali sada je više nemaš.”
 Tornu su pred očima proletele slike. Rouz kako gleda Indiju dok joj
ona čita knjigu, i kako mu Indija govori o odlasku svojih roditelja. Vander
je bio u pravu. Testirala ga je i on je podbacio.
Ustao je, polako, znajući da će za nekoliko sati biti pun modrica.
Napali su jedan drugog poput pobesnelih zveri.
Vander je i dalje sedeo naslonjen na zid, ruku položenih na kolena.
Rekao je ne podižući glavu: “Moja je, Torne, i što pre se na to navikneš,
to bolje. Ponašao si se prema njoj kao prema konkubini, i nisi je zaštitio
kada joj je to bilo potrebno.”
Svaka reč udarila je Torna u stomak poput stegnute pesnice.
Vander je tada podigao glavu i sklonio s očiju kosu natopljenu
brendijem i znojem. “Imao si svoju priliku, i izgubio si. Oženiću se njom.
Tebi prepuštam da odlučiš hoćemo li i dalje biti prijatelji.” Ustao je, blago
se zanoseći i jednom rukom pritiskajući bok, a zatim otišao i ne osvrnuvši
se.
Torn je ušao u svoju sobu zaudarajući na alkohol i sposoban da gleda
samo na levo oko. Dođavola i s tim. Taj san je završen. Imao ga je,
koliko, čitavih pola dana? San da je Indija njegova, da može da se oženi
ženom kao što je ona: genijalnom, blistavom, lepom... zabavnom. Divljom
u krevetu kao što je bila u svemu što je radila, ženom koja je skakala u
život ne mareći za strah i prihvatala ga u potpunosti.
Ali ledi Zenobija Indija Sent Kler bila je dama. A on je bio kopile koje
se ponelo kao kopile. Naravno da ga nije želela. Zapravo ga je sasvim
nežno odbila.
Utonuo je u vrelu kadu i primorao sebe da se suoči sa istinom.
Ponudiće joj svoju ruku još jednom, samo da joj dokaže da ga je na
prosidbu nateralo mnogo više od mogućnosti rođenja deteta.
Ali bio je to jalov pokušaj. Markizove ćerke ne udaju se za kopilad,
bar ne ni u jednom njemu poznatom delu Engleske. Indija će se udati za
Vandera, suđeno joj je da bude vojvotkinja. Biće srećan, blistav i lep
primer engleskog plemstva.
Izašao je iz kade i brzo se obukao. Ako će i zaprositi buduću
vojvotkinju, učiniće to kao gospodin kakav nije. Neće je uvući u nišu i
ponašati se prema njoj kao prema kurvi. Ne, kleknuće, odlučio je,
vezujući kravatu u dupli čvor.
Kada ga odbije, to će biti to. Izgubiće najstarijeg i najiskrenijeg
prijatelja i ženu koju voli jednim udarcem. Zagušljiva tama počela je da se
nadima u njemu na ovu pomisao.
Sada je skoro sigurno bilo vreme za večernji obrok; Indija će verovatno
biti u prizemlju, pijuckaće šeri s ostalima. Nakratko se zapitao da li je
ledi Rejnsford otišla za London ili se još krije u svojoj sobi, a zatim je tu
misao odbacio. Nije mario šta se dešava s njom niti sa, iskren da bude,
njenom ćerkom.
Spustio se niz stepenice, nameravajući da namami Indiju u svoju radnu
sobu - s poštovanjem - da bi zatražio njenu ruku. Otac ga je čekao na
ulazu.
“Žao mi je, ne mogu sada da razgovaram s tobom”, rekao je Torn
zaputivši se prema salonu.
“Sine.”
Nešto u Vilijersovom glasu naterato ga je da stane i okrene se.
“Izgledaš mi nešto lošije nakon današnjih događaja.”
Torn je nestrpljivo odmahnuo rukom. “Mora da si čuo metež.”
“Fleming je veoma vešto uspeo sve da zadrži u prizemlju.” Vojvodino
lice bilo je bezizražajno, ali njegove oči to nisu bile. “Uzeli su blanko
dozvolu, Tobajase. Ako kreneš sad, stići ćeš ih; neće moći da se venčaju
do jutra. Otišli su u Piglston, gde u parohijskoj crkvi služi stalni
sveštenik.”
Torn se osećao kao da ga je neko udario čekićem po glavi. Osećanja
koja su prostrujila njime nisu imala ništa zajedničko sa civilizacijom i
pozivala su na krvoproliće.
Ubiće Vandera. Usmrtiće ga. Pokidaće ga na komade.
Krv je počela da mu struji telom i iznenada je znao, s potpunom
sigurnošću, da bi mogao da usmrti svog najbližeg prijatelja a da ni okom
ne trepne. Dođavola i s poštovanjem prema Indiji. Ona je bila njegova, i
nijedan prokleti vojvoda neće je imati, pa makar morao da je otrgne od
Vandera pred oltarom i ubaci je u svoju kočiju.
“Dobro”, rekao je okrećući se prema vratima uzavrelih misli. Mora da
krene, pronađe ih, ubije Vandera i oženi se Indijom.
Naravno da je otišla s Vanderom. Šta je drugo mogla da uradi? Torn
nikada nije položio pravo na nju, ne stvarno.
“Moja kočija te čeka”, rekao je njegov otac.
I zaista, vojvodina putna kočija stajala je na prilazu, konji su toptali
kopitima i štalski momak je čekao u pripravnosti.
Torn je klimnuo ocu, primetio blesak pakosnog zadovoljstva u
njegovim očima - još jedan znak vojvodinih izvitoperenih očinskih
osećanja - ušao u kočiju i naložio kočijašu da ga vozi u najveću krčmu u
Piglstonu. Proveo je narednih nekoliko sati čas prebacujući samom sebi,
čas potiskujući zagušljive nalete besa prema Vanderu. Naposletku su
konji sišli s poštanskog puta i zašli u kaldrmisane ulice.
Kada su stali u dvorištu krčme Kočija i rog, Torn je skočio i probudio
krčmara. Ali, premda je delio novčanice od pet funti kao da su kovanice
od pola penija, svako s kim je razgovarao, u sve tri krčme u Piglstonu,
kleo se uzduž i popreko da nijedan par koji liči na Vandera i Indiju nije
viđen u okolini. Tada je već mišić u Tornovoj vilici počeo da poigrava, a
lice mu je izgleda bilo toliko iskrivljeno od besa - da se ne spominje
modrica na oku - da su se ljudi povlačili kada im je prilazio.
Ništa više nije mogao da uradi. Upamtio je gde se crkva nalazi, i otići
će tamo ujutro da spreči venčanje.
 Indija se neće udati za Vandera, pa makar Torn morao da napadne
vikara za oltarom.
Iznajmio je sobu, ali nije mogao da leži. Svaki put kada bi zamislio
Vandera i Indiju u postelji zajedno, prostrelio bi ga plameni bol. Sećanje
na njeno lice kada ga je slagala, a on joj poverovao... prezir na njenom
licu kada mu je rekla da je devica, a da on to nije primetio.
Zato će se udati za Vandera. On je slomio ono što su imali... zapravo,
plašio se da je slomio nju.
Nije se suprotstavila ružnim uvredama ledi Rejnsford. Nije rekla ni reč
nakon što je istupila i kazala da je Rouz njena. To nije ličilo na nju.
Zagledao se u tamu, čekao je. Planirao.
 Trideset prvo poglavlje

Indija je ležala na leđima i zurila u baldahin. Osećala se poput ledene

princeze u bajci, one sa zaleđenim srcem. Neko je otvorio njeno telo i
zamenio njeno srce ledom.
Dokaz? Pored nje se nalazio neustrašiv i naočit lord, princ iz bajke.
Trebalo bi da je u ovom trenutku neopisivo srećna.
Vander je ležao pored nje glave oslonjene na ruku i posmatrao je. Znala
je da mu je na licu mio izraz, jer je pogledala u njega. A znala je i da ume
da ćuti, jer nije ništa progovarao. I znala je da mu je telo mišićavo kao u
nekog srednjovekovnog viteza, jer je ležalo tu u postelji pored nje, premda
odeveno.
Nema neudate žene u čitavoj Engleskoj koja ne bi potajno poželela da
legne pored budućeg vojvode dok je on gleda s tim izrazom na licu. Bilo
je skandalozno pozvati ga da to učini, naravno, ali bila je rešena da izbriše
sećanje na Torna pored nje u postelji. Premda je Torn nije posmatrao s
obožavanjem.
Vander mora da se umorio od čekanja da ona progovori, jer je nežno
spustio šaku na njen zglob. Bila je to velika šaka, ali nije smatrala da je
jednako velika kao Tornova.
Tornovo telo bilo je išarano ožiljcima. Kao telo ratnika.
Ponovo je podsetila sebe da je Torn nikada nije gledao onako kako je
Vander sada gleda. Činilo se da Vander misli da je ona divna.
Torn ju je gledao kao da je luda, a ponekad kao da ga zabavlja. Ali
uglavnom ju je gledao s takvom sirovom požudom da se činilo kako je
spreman da je baci na pod.
Pa, i učinio je to, zar ne? Uzeo ju je kao da je bludna služavka, u
prizemlju, gde je bilo ko mogao da ih uhvati. Nije bila prva žena koja je
upala u zamku gospodina Dotrija. U to je bila sigurna. Verovatno su širom
Engleske bila rasuta slomljena ženska srca.
“Indija”, rekao je Vander nežno. Počeo je da šara prstom po njenoj ruci.
Ponovo ga je pogledala, čisto da potvrdi da je onako naočit kao što je
mislila. Bio je. Mnoga engleska gospoda imala je vilicu i bradu koje su se
ravnomerno sužavale i povlačile prema vratu. Vander je izgledao poput
jedne od onih grčkih statua koje je smestila na Tornov tavan. Imaće divnu
decu.
Štaviše, pored njega se osećala bezbedno. Bio je krupan i hrabar, a i
zastrašiće ledi Rejnsford ili ma koga drugog ko bi pomislio da je napadne.
Biće on dobar muž.
Može ona to.
Mogla bi da spava s njim. I uda se za njega. Naravno da je tako. “U
sukobu sa ledi Rejnsford poneo si se poput Svetog Đorđa kad ubija
aždaju”, rekla je uspevši da se slabašno nasmeši. “Avaj, aždaja nije
mrtva.”
“Veoma si časno postupio kad si joj rekao da smo već venčani.”
“To je želja mog srca”, izjavio je Vander ne odvajajući pogled od
njenog.
U poslednjih sat vremena rekao joj je sve one nežne i izraze poštovanja
koje joj Torn nikada nije uputio. Štaviše, Vander je ležao s njom u postelji
i nije pokušao da je poljubi. Cenio ju je i poštovao.
Imaće oni lep brak.
Baldahin na postelji bio je naboran i nabran u lepu rozetu. Bila je sita
laži. “Postojala je mala šansa da ponesem Tornovo dete”, rekla je ne
sklanjajući pogled. “Nije to bio slučaj.”
Ne mogavši da izdrži, okrenula je glavu. Vander je stegao vilicu.
“Gadim li ti se?” prošaputala je.
“Borim se sa željom da ubijem najbližeg prijatelja.”
“Navela sam ga da poveruje da sam iskusna”, rekla je sumorno. “Ja
sam kriva.”
“Kako je iko mogao da poveruje da si bludnica? Ti si poput blaga i
čovek može provesti čitav život otkrivajući i upoznavajući te.”
“Torn mi je poverovao. A kad je objavio da ćemo se venčati, odbila
sam i rekla mu da ću mu dati dete kad se rodi.” Oči su joj se napunile
suzama i zapekle je. “Poverovao mi je. Oba puta mi je poverovao.”
Vander se nagnuo bliže. “On je povređen, Indija. Ne želim da ga
pravdam, ali to je istina. Kad se venčamo, svako dete koje budeš nosila
biće moje.” Oči su mu se razvedrile i usne se razvukle u osmeh.
“Zapravo, hajde da sad vodimo ljubav.”
Pokušavao je da je oraspoloži, pa mu se nasmešila. Ali suze su počele
da joj se prosipaju iz očiju. “Torn me želi, ali me ne voli.”
Vander je uzdahnuo. “On mi je najbolji prijatelj, ali je i magarčina koja
te je iskoristila. Nikad nije trebalo da spava s tobom, a da ne spominjemo
da nije smelo da mu se desi da ne koristi zaštitu.”
Suze su se slivale niz Indijine obraze. “Rekao je... rekao je da ne može
da se kontroliše u mojoj blizini.” Saosećanje u Vanderovim očima bilo je
poput udarca u stomak. “Pretpostavljam da muškarci to uvek kažu.”
Ovo je svakako bio najgori dan njenog života, ako se izuzme dan kada
su joj preneli vest o smrti njenih roditelja. “Spasao si me od ledi
Rejnsford”, rekla je, a jecaj joj se oteo iz grudi. “A on je samo stajao i
gledao.”
“To nije sasvim istinito. Pošten da budem, mislio sam da će je
zadaviti.”
Indija je zaboravila onaj trenutak kad je Tornovo lice potamnelo i kada
je krenuo prema ledi Rejnsford stegnutih pesnica. “Ali si joj ti rekao da
smo venčani i primorao je da prestane da me vređa.”
Vander je izvadio maramicu iz džepa. “Torn možda ne može jasno da te
sagleda”, rekao je nežno joj brišući suze, “ali ja mogu.”
Indija je bila rešena da mu sve kaže. “Nakon... nakon što mi je sve ono
rekla, i ja...” Zastala je.
“Zašto si joj rekla da je Rouz tvoja?”, upitao je Vander.
“Nisam razmišljala. Razljutila sam se i želela sam da ledi Rejnsford
prestane da besni. Ali verovatno je to dobro. Torn želi da se oženi nekom
milom i dobrom ženom. Rekao mi je da je Lala savršena žena za njega.”
“Jesi li zaljubljena u njega?” Vanderove tople smeđe oči nisu bile ni
nalik na Tornove ledenosive.
“Pored njega sam se osećala lepo, i slušao me je.” Uspela je da slegne
ramenima.
“Zvučim kao zavedena devica u melodrami, zar ne?”
Vander je prešao prstom niz njen obraz. “Ne mogu ti reći šta je Torn
imao ili nije imao na umu. Samo znam da nisi nalik nijednoj drugoj ženi
koju sam ikad sreo. Izvanredna si, genijalna i hrabra. Ti si savršena za
mene.”
“Nisam ovakva”, prošaputala je brišući novu suzu. “Ne plačem. Čak ni
kad su me roditelji napustili, nisam plakala.” Saosećanje u njegovim
očima bilo je ponižavajuće. “I ne šapućem!”
Torn je nije voleo. Nije mario. Verovao je u njene laži, čak i kad mu je
rekla - glupo - besmislenu neistinu koju je mogao da prozre i neznanac.
Bilo je gotovo, potpuno. Prosto mora naterati sebe da u to poveruje.
“Sve što mogu da kažem jeste to da sam duboko zahvalan odbojnoj
ledi Rejnsford”, rekao je Vander. “Pružila mi se prilika da kažem da si mi
supruga. I osećao sam se dobro, Indija. To mi se činilo ispravnim. Ti si
moja buduća vojvotkinja. Da vidimo kako zvuči: Dobar dan, vaša
milosti.”
Prešao je palcem preko njene donje usne, a oči su mu zasijale.
“Zdravo, suprugo.”
 Trideset drugo
poglavlje

Torn je na vrata crkve stigao u šest sati narednog jutra. Bila su zaključana,
a seoski trg miran i tih. Jedini znak života bila je pekara s druge strane.
Kako nije bilo klupa, seo na nadgrobni spomenik i čekao.
Nikad nije išao u lov sa psima. Ali to je bilo zato Što nije video svrhu
jurnjave za životinjama kad su ljudi bili toliki grabežljivci. Sad mu je
čitavo telo bilo spremno da se baci u lov, čekajući trenutak kad će se ili
vikar ili Indija pojaviti. Bilo ko od njih dvoje.
Ali niko nije došao. Nakon nekog vremena otvorila su se vrata pekare
objavljujući da je svež hleb spreman za prodaju. I kao po dogovoru,
seljani počeše da se pojavljuju i pozdravljaju jedni druge dok su išli preko
trga po svežu veknu. Nekoliko prolaznika pogledalo ga je kako sedi
prekrštenih ruku, ali nije reklo ništa.
Torn je bio sasvim siguran da ljude odbija koliko njegov namrgođen
izraz toliko i njegovo izubijano lice. A i sad su njegovi instinkti počeli da
mu govore da nešto nije u redu. Da je on na Vanderovom mestu, odveo bi
Indiju u crkvu čim bi svanulo.
Ukoliko nisu još u postelji. Ukoliko... Ponovo je stegao vilicu. Ako su
Indija i Vander stvarno zajedno, i ako je Indija srećna, otići će. Verovatno
će napustiti Englesku zauvek.
Možda je njegov otac pogrešio. Možda su otišli u neki drugi grad i
možda zato nije mogao da ih pronađe ni u jednoj krčmi.
 Dok je razmišljao šta dalje da radi, dve žene krenule su prema crkvi
preko trga. Baš kad su prolazile pored njega, jedna je rekla: “Ako sluga
deli šilinge, želim da budem tamo. Pruži korak, ženo.” Nestale su niz ulicu
desno od crkve.
Um mu se ispraznio. Činilo se da je okasnio. Krenuo je za ženama i
otkrio da se uz parohovu kuću nalazi mala kapela. Troje ili četvoro
brbljivih seljana izlazilo je i zadovoljno gledalo novac koji su držali u
ruci.
Zaustavio je istu onu ženu koja je prošla pored njega pre jednog
minuta. “Jesam li propustio venčanje?”
“Jeste, gospodine”, rekla je veselo. “Jesu li to vaši prijatelji? Kakva
šteta. Uverena sam da bi bili srećni da ste mogli da stignete, jer je moj
muž morao da bude jedan od svedoka.” Pokazala je glavom prema kapeli.
“Idite unutra, gospodine. Potpisuju knjigu pozadi, ali samo što nisu izašli.”
Torn je pratio njen pogled. Preko puta kapele stajala je njegova
prokleta kočija. Zakasnio je.
Zakasnio je, i sam je za to bio kriv. Zašto nije shvatio da nikad pre nije
osetio takvu požudu - što je značilo da to nije bila samo požuda? Želeo je
nju, čitavu, od vrhova prstiju do one divne kose.
Sad se nikad neće buditi pored nje, okrenuti se i uzeti njene pospane
usne. Nikada neće grliti njihovo prvo dete, bilo da je rođeno u bračnoj ili
vanbračnoj zajednici.
Ova pomisao umalo ga nije oborila na kolena, tu u nepoznatom selu
gde je kišica počela da sipi. Nikad pre nije osetio ovakvo očajanje - ni
kad je bio tragač u blatu, ni kada je saznao da mu je majka umrla a da mu
se nikad nije vratila... nikada.
Korak po korak, našao se na vratima kapele. Videće je još jednom, a
nakon toga otići će iz zemlje. Vander će razumeti. Vander će tačno znati
šta je Torn izgubio.
 Kad je stigao do vrata, napolje je izašla poveća skupina ljudi: vikar,
crkvenjak, jedan parohijan, pa još jedan...
Nevesta.
 Trideset treće poglavlje

Lala nikad u životu nije bila toliko srećna. Zapravo, bila je prilično
sigurna da nikad ni predstavu nije imala šta je radost, jer je sve što je pre
ovoga osetila bilo bledo, bolešljivo osećanje.
Spustila je ruku u šaku Džona Hatfilda, podigla pogled i videla da joj
se smeši. Nije moga da ne uzdahne: ko bi pomislio da će jedan tako
inteligentan čovek poželeti nju, Lalu? Ali on joj je rekao da ne veruje da
je glupa, već da nešto nije u redu s njenim vidom i da je to sprečava da
vidi štampane reči i brojeve pravilno.
“To je kao da si slepa”, rekao joj je prethodne večeri. “Kako to može
biti tvoja krivica?”
Pored njega Lala se osećala inteligentnom. Bila je gladna znanja svega
što je imalo veze s bebama, bolestima i poslom lekara. Nije mogla
dočekati da upozna njegovu kuvaricu i nauči kako da upravlja svojim
domaćinstvom.
“Jesi li sasvim sigurna da ti ne smeta činjenica da Starberijska vila
nikad neće biti tvoj dom?” upitao ju je Džon gledajući je u oči.
Nasmejala se. Njeni majka i otac verovatno će je se odreći, ali nije
marila. Imala je svog muža i ovu divnu kuću. Ići će u vizite s njim i
osećati se korisnom prvi put u životu. Ne: biće korisna.
Osećaće se voljenom. I biće voljena.
Sagnuo se i poljubio je. “Nikad nisam ni zamišljao da bi se neka žena
odrekla vojvodinog sina zbog mene.”
 Lalin osmeh se raširio. Platila bi bogatstvo da izbegne brak s
gospodinom Dotrijem. A ipak joj je intuicija govorila da bi bolje bilo da
to ne kaže svom mužu. Neka misli da su joj se erlovi i vojvode redovno
bacali pred noge, a ona ih odbijala. Zbog njega.
Zajedno su izašli iz kapele, kao muž i žena. Zaledila se na vratima
kapele.
On je bio tu i izgledao poput anđela smrti. Nastupio je trenutak tišine
dok su ona i Džon stajali na vrhu stepenica, a gospodin Dotri u dnu, ruku
prekrštenih na grudima.
Lice gospodina Dotrija bilo je iznureno i nije mogla da rastumači
njegov izraz. Lala je uhvatila sebe kako instinktivno drhti. Lice mu je bilo
izudarano, kao da je već učestvovao u tuči.
Džon je rekao: “Ako želite da me tužite za preotimanje naklonosti,
otkrićete da posedujem veoma malo na ovom svetu. Nemam drugih
dragocenosti osim Letiše, a nje se neću odreći.” Njegove reči odjeknule
su u jutarnjem vazduhu.
Dotri je gledao prema njima stegnutih vilica. Izgledao je kao đavo,
stojeći tamo sa svom onom kosom oko ušiju i bez kravate. U isti mah,
izgledao je i kao da je primio silan udarac.
Nikad ni pomišljala nije da je toliko voli. Lala se približila svom
novom mužu i privila se uz njegovu ruku.
“Upravo smo se venčali”, nastavio je Džon. “Letiša je sada gospođa
Hatfild.” Zvučao je sasvim smireno, premda se suočavao s jednim od naj -
bogatijih ljudi i Engleskoj, i to sa čovekom čiju je verenicu preoteo. Pa,
nije mu baš bila verenica, ali bila je blizu.
Gospodin Dotri se stresao kao pas na kiši. “U tom slučaju dozvolite mi
da budem prvi koji će vam čestitati.” Glas mu je bio neobično grub, ali su
reči bile sasvim jasne.
Spustili su se niz stepenice. Njen muž je nežno pustio njenu ruku i
muškarci su se rukovali, na njeno iznenađenje.
“Pretpostavljam da ste upotrebili blanko dozvolu?”, upitao je Dotri.
“I ja ću vam, razume se, novac nadoknaditi”, rekao je Džon klimajući
glavom.
“Smatrajte to mojim venčanim poklonom.”
“To je veoma plemenito od vas.” Džon se ponovo naklonio. “Jeste li
obavestili ledi Rejnsford o vašim namerama?”, upitao je gospodin Dotri.
“Ledi Rejnsford i ja ne pronalazimo uvek zajednički jezik”, odgovorio
je Džon.
“Zapanjujete me”, odgovorio je gospodin Dotri.
Džon se na ovo nasmešio. “Vodili smo iskrenu raspravu na temu
inteligencije moje supruge, nakon koje smo Letiša i ja njenoj majci
poželeli zbogom.”
Lala je ponovo uvukla ruku pod muževljevu i nasmešila se Dotriju.
“Očekujem da me se odreknu i da nas ona neće dugo posećivati, a možda
nam nikad i neće doći u posetu.”
“To bi bio nestanak kakav čovek svim srcem samo poželeti može”,
izjavio je gospodin Dotri.
Lala nije imala predstavu na šta misli, ali mu se Džon osmehnuo
krajičkom usana i rekao: “Nadam se da ću, ako ledi Rejnsford odluči da
nas poseti, ja odabrati biti, umesto Hamletovog ne biti.”
Lala je naslonila glavu na Džonovu ruku dok su posmatrali Dotrija
kako se vraća niz ulicu.
“Mislim da namerava da ti bude zaštitnik”, rekla je Lala. “Možda ću
uspeti da ga nagovorim da bude pokrovitelj male seoske bolnice. Prema
svim izveštajima, za to ima dovoljno novca.”
Džon ju je pogledao i namrštio se, što je nju oduševilo. “Ne želim da
provodiš vreme sa tim čovekom, Letiša. Očigledno je da te obožava, jer je
došao čak ovamo u pokušaju da zaustavi tvoje venčanje. Ko zna šta bi se
desilo da je stigao sat vremena ranije.”
Lala je zadrhtala. Kad su izašli napolje, gospodin Dotri je izgledao kao
da je spreman da ubije Džona. Ali, kad je shvatio da je prekasno, pokazao
se kao pravi gospodin.
“Oženiće se”, rekla je i krenula, jer nije mogla dočekati da ode u svoju
novu kuću. “Kada Starberijska vila dobije gospodaricu, razgovaraću s
njim o seoskoj bolnici u Zapadnom Drajtonu.”
“Ne dopada mi se činjenica da je gospodar zamka nekada voleo moju
ženu, pa makar se on oženio drugom. Ne želim da ostaješ nasamo s njim.
Nikada”, naredio je Džon.
Pogled u njegovim očima izazvao je nalet topline u Lalinom telu.
“Poljubi me”, prodahtala je zastavši u mestu.
Džon se osvrnuo po napuštenoj ulici, a zatim ju je privukao u naručje.
Spustio je mio poljubac na njene usne, ali, kad su one rastvorile pod
njegovima, sve se izmenilo.
Gospođa Džona Hatfilda stajala je na toj praznoj ulici dvadeset minuta
dok ju je muž ljubio toliko strastveno i duboko da su oboje zaboravili gde
su - bar dok se nebo nije rastvorilo i dok nisu morali da pojure po pljusku
do kočije smejući se sve vreme.
 Trideset četvrto
poglavlje

Indija se probudila rano ujutro još iscrpljena. Poželela je da je uzbuđenija

zbog braka s Vanderom i zbog toga što će jednog dana postati vojvotkinja.
Zaista je želela. Prethodne noći dozvolila mu je da uđe u njenu spavaću
sobu, misleći kako će je on možda zavesti.
Tad joj je to imalo smisla: ako bi osetila da je zavodi naočiti lord s
obožavanjem u očima, onda bi bilo razumno očekivati da prestane misliti
na Torna.
Ali nisu se ni poljubili.
Nikad neće biti Vanderova žena. Prosto nije gajila takva osećanja
prema njemu. Ali prema Tornu...
Verovatno će ga videti za doručkom. Srce je počelo brzo da joj tuče na
ovu pomisao. Pretpostavljala je da on više ne želi da se oženi Lalom
nakon postupka ledi Rejnsford.
Premda to nije značilo da će se okrenuti njoj; sva prilika bila je da
neće.
Poželeće mu sreću u budućem životu, na dostojanstven ali srdačan
način. Ostalo joj je samo njeno samopoštovanje, a čak je i ono bilo
pokidano i u ritama.
Ipak, pošto se okupala, osećala se bolje, da se ne spominje kako se
oraspoložila nakon što je obukla tesno pripijenu haljinu s ljubičastom
čipkom i dubokim dekolteom. Osećala se kao da kreće u rat - a u tom
slučaju baš bi i mogla obući svoju verziju oklopa.
Međutim, u jutarnjoj trpezariji nije bilo nikoga osim batlera. “Njegova
milost i lord Brodi još nisu ustali”, rekao je Fleming prateći je do mesta za
stolom.
“A gospodin Dotri?” upitala je trudeći se joj glas zvuči bezbrižno.
“Gospodin Dotri nije kod kuće...”
Nije to očekivala. Prestala je da razmotava salvetu i podigla pogled.
“Nije kod kuće? Gde je?”
“Plašim se da ne smem reći, gospo.” Zatim je dodao, “Otišao je
kočijom vojvode Vilijersa prošle noći”
“Zašto nije otišao svojom kočijom?”
Bore pored batlerovih usana su se produbile. “Bila je zauzeta.”
Indija se namrštila. Fleming je bio Tornov batler, razume se, ali je na
određeni način bio i njen. Naposletku, ona ga je unajmila. “Zaboga, mora
da znaš ko je koristio kočiju gospodina Dotrija?”
Batler je zatvorio vrata jutarnjeg salona i spustio glas. “Doktor Hatfild
i gospođica Rejnsford, ledi. Na zahtev gospodina Dotrija pre dva dana
poslao sam lakeja po blanko dozvolu od nadbiskupa od Keterberija.”
Ni treptajem oka nije odao da je dozvola trebalo da se iskoristi za
venčanje Indije s njegovim gospodarem, premda mora da je znao istinu.
Godine iskustva naučile su Indiju da su batleri uvek znali tajne
domaćinstva.
“Kratko nakon sukoba s ledi Rejnsford pred kućom”, nastavio je
Fleming, “doktor Hatfild je zatražio da pregleda ledi i plašim se da je
došlo do dalje razmene reči u biblioteci.”
“Ledi Rejnsford imala je veoma teško poslepodne”, primetila je Indija
ne trudeći se da glumi zaprepašćenje.
 “Jeste, ledi. Nažalost, ona je iznela čitav niz srditih - čak bi se moglo
reći i pogrdnih - primedbi pre nego što se povukla u svoju sobu. Vrata
biblioteke su bila otvorena, pa je bilo nemoguće ne čuti njihov razgovor”,
dodao je.
Indija je nestrpljivo odmahnula rukom. Bilo bi potrebno nadljudsko
obuzdavanje da se ne čuje šta ona govori. “Je li i gospođica Rejnsford bila
u biblioteci?”
“Nije. Ali je bio vojvoda od Vilijersa. Nakon što je ledi Rejnsford
otišla, njegova milost ponudila je blanko dozvolu gospodina Dotrija
doktoru Hatfildu i doktor ju je prihvatio.”
Indija je glasno udahnula. “Zaista? Da li je obavestio gospodina Dotrija
da je to učinio?”
“U to vreme gospodin Dotri je bio s gospođicom Rouz u udovičkoj
kući.” Fleming je oklevao, a zatim je dodao: “Plašim se da je njegova
milost možda potcenila osećanja gospodina Dotrija prema gospođici
Rejnsford.”
“Razumem”, rekla je Indija jedva čujnim glasom.
“Kad se gospodin Dotri vratio kući, bio sam ispod stepeništa. Ali sam
shvatio da je, kad je čuo da su pobegli da se venčaju, on pošao za njima u
velikoj žurbi u pokušaju da ih uhvati pre nego što se venčaju.”
Indiji je srce stalo na trenutak. Torn je otišao za Lalom. Očajnički je
pokušao da spreči njen brak s drugim. Mora da istinski voli Lalu.
Ona sama bila je samo dostupno telo.
Ako je već bila rešila da postane posrnula žena, najmanje što je mogla
da uradi bilo je da sačuva srce.
Ali ne... nikad nije prestala da voli svoje roditelje, čak i kada su
zaboravljali da je nahrane, i verovatno neće prestati da voli ni Torna. Sad
se osećala kao ranjena zver. Bolelo je voleti nekoga ovako.
Uprkos čvrstom karakteru, oči su joj se napunile suzama i usna joj je
zadrhtala. Fleming je odbacio zvanični kodeks ponašanja i spustio joj ruku
na rame gledajući je s dubokim saosećanjem.
“Dobro sam”, rekla je gutajući knedlu i čak se i ne trudeći da sakrije
bol. “Biću ja dobro. Mislim... mislim da ću se smesta vratiti za London,
ako bi bio tako dobar da poručiš moju kočiju. Moja služavka može
kasnije da dođe s mojom kumom, kad ledi Adelejd poželi da se vrati.”
Pravim čudom uspela je da izbegne da ne brizne u plač pre nego što je
sela u kočiju. A činjenica da joj je Fleming u ruku stavio četiri čiste
maramice pokazala je da je znao kad će joj se tačno te suze oteti.
Kako se ispostavilo, Indija je plakala od trenutka kad je kočija izbila
na poštanski put, sve do Londona. “U redu je, Piterse”, rekla je
Adelejdinom uplašenom batleru kad je stigla kući. “Bio je ovo v-v-vrlo
zamoran dan.”
Koja se žena ne bi zaljubila u Torna? Bio je zavodljiv, a ipak nežan i
mio. Zaista ju je slušao i napravio je onu gumenu traku po njenom dizajnu.
Bio je nepristojan, grub i stvaran, poput prave gospode.
Premda nije bio gospodin po rođenju, uvek je bio savesno pošten. Nije
nameravao da je obori s nogu. Pogledao ju je u oči više nego jednom i
rekao joj da je njihova veza privremena, da namerava da se oženi Lalom.
Jecaj joj se oteo iz grudi. Najgluplje je bilo što su muškarci godinama
pokušavali da je odvedu u postelju. Pretpostavljali su da se, pošto već
unajmljuju ženu i plaćaju je, spavanje s njom podrazumeva.
Izneverila je sebe. Zaboravila je sve one odbrambene mehanizme koje
je pre mnogo godina podigla, lekcije koje je naučila od oca i majke o
životu. O ljubavi.
Sad se osećala kao da joj je vitalni organ izvađen. Ko bi pomislio da
ljubav može ovako da boli?
Mora da izgradi novi život, život koji nije ovako nesnosno bolan. Život
u kom nema Torna.
 Trideset peto poglavlje

Torn je nastavljao da istražuje svoja osećanja prema Indiji, onako kako

čovek ne prestaje da istražuje bolan zub. Ova sirova posesivnost nije bila
nešto Što je verovao da će iskusiti. Što je nameravao da iskusi.
Vratio se iz Piglstona, sasvim obuzet olakšanjem, i stigao u
Starberijsku vilu nešto pre podneva. Želeo je da čuje neke odgovore.
“Gde je moj otac?”, upitao je presekavši Fleminga pre nego što je
batler stigao i reč da izusti.
“Njegova milost je u biblioteci. Ali, gospodine...”
“Ne sad.” Torn je pronašao vojvodu samog za šahovskom tablom - bez
sumnje je proučavao neku misterioznu strategiju. Vilijers je podigao
pogled kad je Torn ušao. Prokletstvo, ni najmanje nije izgledao kao da se
kaje. Zapravo, izgledao je kao da ga sve ovo zabavlja.
“Šta je to, kog đavola, bilo?”, upitao je Torn obuzdavajući glas. Nije
bilo svrhe urlati na vojvodu od Vilijersa, znao je to iz iskustva, iz
detinjstva.
“Prokleto dobro si znao da ne marim za Letišu Rejnsford. Poslao si me
u uzaludan lov. ”
“Nije ti prijao put za Piglston?”
Torn je naučio - ako nije i nasledio - svoj smrtonosni pogled od
Vilijersa; nakon jednog trenutka uglovi vojvodinih usana su se izvili i on je
rekao: “Kao tvoj otac, smatrao sam da bi ti koristila lekcija o tom
najkomplikovanijem osećanju: ljubavi.”
 “Već sam znao da se želim oženiti Indijom i pre nego što si me oterao u
jurnjavu kočijom na drugi kraj zemlje”, odgovorio je Torn.
“Jesi li?”
Reći su ostale da vise u vazduhu. Istina je bila da je Torn odlučio da
zaprosi Indiju. Ali nije bio svestan kakva je osećanja gajio prema njoj do
onog najmračnijeg jutarnjeg časa, kad je shvatio kakav će mu biti život
bez nje.
Nije to bilo pitanje leganja s njom u postelju. Ona je bila njegov
orijentir, njegova druga polovina.
“Ti si moj sin”, nastavio je vojvoda, a pogled mu je smekšao. “Smatrao
sam da je sva prilika da si nasledio i moje krajnje glupo ponašanje.
Uzgred, odbila je prosidbu lorda Brodija sinoć.”
“Kako znaš?” Torn je ponovo osetio kako mu poskakuje mišić u vilici.
“Pravio sam mu društvo dok se davio u boci konjaka”, rekao je
vojvoda. “Mislim da on neće sići do poslepodneva.”
“To ne znači da će se okrenuti meni. Zašto bi prihvatila moju ponudu?”
rekao je Torn divlje. “Nemam šta da joj ponudim što ona već nema, a
istini za volju, zapravo imam mnogo manje da joj ponudim.”
“Voli te”, rekao je njegov otac smireno. “Premda to osećanje samo po
sebi ne bi bilo dovoljno. Elenor se zaljubila u mene, ali sam napravio
toliko mnogo prokletih grešaka da nije želela ništa da ima sa mnom.”
“Ja nisam vojvoda”, rekao je Torn sumorno.
“Imam snažan osećaj da si se prema njoj poneo kao pravo kopile, što i
jesi. Sećaš li se kako sam se ja udvarao tvojoj maćehi?”
“Kupio si joj prsten veličine lastavičjeg jajeta, obukao si crni kaput i
pretvarao si se da si sam sebi rođak.”
Vojvoda se nasmešio. “Pretvarao sam se da sam gospodin, što nisam,
bio ja vojvoda ili ne. Moraćeš i ti isto to da uradiš.”
 “Nemam crni kaput.”
“Pretvaraj se da si gospodin”, posavetovao ga je otac, “Reci joj da liči
na ružu; zaprosi je zvanično. Ali najpre idi do Randela i Bridža da kupiš
dijamant i reci im da sam te ja poslao. Vratila se u London, pa možeš, da
se tako izrazim, ubiti dve muve jednim udarcem.”
“Ne znam da li Indiju zanimaju dijamanti.”
“Koji bi kamen najviše volela?”
Torn je pomislio na dragulje njene majke koji su nestali u Temzi.
“Ništa što bih ja mogao da joj kupim. A važnije je što ona, kao i Elenor,
može da se uda za čoveka s najvišom titulom u zemlji. Ti imaš najvišu
titulu, što znači da teško možemo porediti moju i tvoju prosidbu.”
“Upravo je odbila vojvodinog naslednika”, primetio je Vilijers. Lice mu
je poprimilo divljački izraz kad je rekao: “Ti i imaš najviši položaj u
zemlji, Tobajase. Imaš više mozga i petlje od ma kog plemića, i ta žena to
zna.”
Torn se slabašno nasmešio. “Zaboravio si da dodaš da sam tvoj sin.”
“I sve si to od mene nasledio, razume se”, rekao je njegov otac sa
zadovoljstvom.
 Trideset šesto poglavlje

Ulica Medoks 129

Londonska rezidencija ledi Adelejd Svift
i ledi Zenobije Indije Sent Kler

Do kasnog poslepodneva Indija je suze manje-više uspela da obuzda.

Pronaći će muža koji je neće stalno podsećati na savršenu ženu kojom je
nameravao da se oženi i koji će joj jasno staviti do znanja da je ona ta
žena.
Jedini put kad je videla takav pogled u Tornovim očima bio je nakon
što im se Vander pridružio na selu. Tad ga je uhvatila da je gleda s
posesivnošću koja ju je oduševila. Ali to nije zapravo imalo nikakve veze
s njom. Odnosilo se na njegovo rivalstvo s Vanderom.
Pre nego što je srela Torna, odlučila je da pronađe muškarca koji će joj
dozvoliti da vodi račune domaćinstva. Pomisao da joj Torn dozvoljava da
upravlja njihovim životima bila je dovoljna da joj izmami šupalj smeh iz
grla. Njoj je bilo potrebno da se uda za razboritog, odmerenog čoveka.
Torn je pronašao savršenu osobinu kakvu je želeo kod supruge, i nije
odstupio od tog mišljenja. Odabrao je Lalu jer je bila mila i zato što će
takva uvek biti.
Ali samo zato što nju život nije učinio milom, ne znači da neki
muškarac ne može da je voli. Pronaći će muškarca koji će je voleti baš
takvu kakva je. Nijedan od njenih najvatrenijih udvarača - Ficroj i
Njudžent - neće joj odgovarati; užasnuli bi se ako bi izgubila strpljenje.
Možda bi trebalo da otputuje na kontinent. Nisu li Špankinje poznate po
vatrenoj naravi?
Indija je razmišljala o crnookim Špancima kad su se vrata otvorila i
batler uveo Torna u salon. Skočila je na noge, a srce joj je udvostručilo
ritam.
Naklonio se. “Dobar dan, ledi Zenobija.”
Indija je pogledala razbarušenu tamnu kosu i modricu na oku i - sasvim
besmisleno - u krvi joj planu čežnja. Nije bilo čoveka nalik njemu, čoveka
čija su se snaga i inteligencija kovitlale oko njega poput ogrtača, savršena
dopuna njegovoj urođenoj samouverenosti. Premda bi primerenija reč bila
nadmenost.
U neskladu s izudaranim licem, nosio je kaput raskošan kao kaputi
njegovog oca: izgledao je spremno da se predstavi kraljici.
“Šta, zaboga, radiš ovde, Torne?” upitala je jedva uspevajući da zvuči
opušteno. “Jesi li... sustigao doktora Hatfilda?”
“Nisam ga stigao na vreme.”
“Ah.” Nije ni čudo što je izgledao umorno. Izgubio je idealnu suprugu.
“Žao mi je. Pronaći ćeš nekog drugog”, rekla mu je, osećajući kako joj
ove reči otkidaju komade srca.
“Već jesam.”
“O”
“Došao sam da te zaprosim. Da mi ukažeš veliku čast i postaneš moja
nevesta.”
Indija je znala zašto se ovo dešava. Kad je Vander istupio i rekao ledi
Rejnsford da su venčani, ona je videla pogled u Tornovim očima.
Muškarci kao Torn bili su neviđeno takmičarski nastrojeni. Nisu
odustajali, a neuspeh je bio samo privremena neprijatnost. Zapravo,
verovatno je njihovo nadmetanje eskaliralo nakon što se Lala uklonila iz
jednaćine tako što je pobegla i udala se za doktora Hatfilda, pa je Indija
bila kost oko koje su se gložili.
“Zašto imaš modricu na oku?” upitala je oštro, nemoćna da odgovori
na pitanje koje joj je postavljeno - ne kad je tako izneto kao poslovna
ponuda koju ona može da prihvati ili odbije.
“Vander”, rekao je potvrdivši njenu pretpostavku.
Srce joj je potonulo. Stajala je između dva razjarena vuka. A priča se
nikada nije završavala povoljno po kosku.
“Tukli ste se zbog mene”, rekla je.
“To nije važno”, rekao je Torn. “Ti si oličenje lepote i otmenosti,
Indija. Ne mogu da zamislim život ni sa kim drugim osim sa tobom, i
molim te da mi daš svoju ruku.”
Reči su mu sišle sa usana sa strašću kojom vikar služi treću dnevnu
službu. Očigledno je bilo da je iscrpljen, u očima mu je lebdela senka
nekog osećanja koje nije umela da rastumači. Zakoračio je prema njoj i
pružio ruku. “Ovo je za tebe.”
Na dlanu mu je ležao dijamantski prsten, raskošan i skupocen. Indija ga
je osmotrila, a zatim pogledala Torna u lice.
Nije došao da kaže da je zaljubljen u nju, kao što se potajno nadala.
Tražio je da pristane da se uda za njega jer je Vander položio pravo na nju,
a Lala mu je umakla.
Bio je ovde jer je želeo da pobedi. Progutala je knedlu. Srce joj se
slamalo. Lala je bila zlatno runo, a Indija očigledno utešna nagrada.
Činilo joj se da joj se nudi sve što želi... ali na pogrešan način.
Grlo joj se bolno steglo, ali je odbila da plače pred njim. Bila je
markizova ćerka, pa makar njen tata bio najčudniji plemić koji je ikad
nosio neku titulu. Bila je ledi Zenobija Sent Kler.
 Nekako je pronašla glas koji je koristila ledi Zenobija, ledeni, poslovni
glas koji je očekivao - i primao - potpunu poslušnost. “Plašim se da
moram odbiti tvoju veoma dirljivu ponudu.”
Pogled mu je počivao na njenom licu, toliko prodoran da joj se malo
zavrtelo u glavi.
“Zašto? Zar je nisam pravilno izgovorio?”
“Nije to. Bila je to jedna od rečitijih bračnih ponuda koje sam primila.”
Pokret joj je zapao za oko, videla je kako steže desnu pesnicu. Koža
preko članaka bila mu je pocepana, verovatno zbog udaraca koje je zadao
Vanderu.
“Nije mi to prva bračna ponuda, ali je ja i pored toga neizmerno
cenim.” Srce je želelo da popusti i kaže da. Koga briga zašto je prosi?
Možda će se kasnije zaljubiti u nju...
Ali svako zrno razboritosti u njoj je urlalo ne. Neće. Muškarci koji su
spavali s dostupnim ženama nisu im kasnije izjavljivali ljubav. Da mu se
nije podala kao drolja, mogla bi pred sobom da se pretvara da će je
jednog dana zavoleti. Mogla bi da laže sebe.
Možda.
Frustracija je gorela u Tornu dok je stajao pred Indijom. Bila je tako
prokleto lepa. Premda je bila bleda i previše mirna.
Naglo je odlučio da odbaci očev savet. Sad bi trebalo da klekne i stavi
prsten Indiji na prst, ali je imao osećaj da će se ona povući i da će on
ostati da kleči kao budala.
Spustio je ogromni prsten na sto. Dijamant vredan nekoliko stotina
funti zazvečao je kad je udario o šolju za čaj.
“Želim da se oženim tobom, Indija.”
Njen pogled je susreo njegov, odlučan i ozbiljan. “Zašto? Koliko juče,
udvarao si se Lali. Uskočio si u kočiju i, kako čujem, pokušao da sprečiš
njenu udaju. Zašto sad mene prosiš?”
Vanderovo pitanje odjeknulo mu je u glavi. Zašto bi se ona udala za
tebe? Indija je bila dragulj u okruženju kakvo takvom dragulju i dolikuje,
koji je, pretpostavio je, dizajnirala sama. Bila je okružena izvanrednim
predmetima, a na svakom zidu se nalazila patina starosti i bogatstva.
Možda je i bio obučen kao prokleti paun, ali sve je to bila parada,
prikrivanje onoga što je zapravo bio: više zver nego čovek. Bili su kao
lepotica i zver, dama i kopile... Bilo je to glupo. Nemoguće.
Ali ratnik u njemu ponosno se uspravio. Bila mu je sve. Sve što je
mislio da je važno - njegove fabrike, Vander, ona prokleta kuća - ništa od
toga nije bilo važno u poređenju s njom.
“Želim tebe”, rekao je, a sirovi prizvuk u njegovom glasu pričao je
svoju priču.
Vazduh je goreo dok ga je Indija uvlačila u pluća. Bar je bio iskren.
Želeo ju je. Nije se pretvarao da je voli, niti je tvrdio da je savršena,
onako kako je to Lala bila. Njena reakcija mora da joj se videla na licu.
“Ne govorim ja o intimnosti”, dodao je. “Na druge načine te želim.”
Poneo ju je bes i nije više mogla da se zaustavi, niti da kaže sebi da bi
trebalo da se ponaša kao odrasla osoba i sabere se onako kako dolikuje
dami. “Đavola ti ne govoriš o intimnosti”, povikala je. “Spavao si sa
mnom dok si se udvarao Lali. Sad ona više nije slobodna pa, kao što
kažeš, želiš mene. To nije dovoljno dobro. Zaslužujem bolje.”
Konačno joj se u glavi razbistrilo. Bolelo je, ali je bilo jasnije.
“Zaradila sam svoj miraz”, rekla mu je. “Rekla sam ti zašto. Sećaš li se?”
Nije rekao ni reč, pa je nastavila.
“Adelejd je želela da me predstavi društvu. Neki muškarac bi me bez
sumnje poželeo dovoljno snažno da me uzme bez miraza: jer bi on ipak
dobio markizovu ćerku, zar ne? Plava krv se prodaje po visokoj ceni.
Znaš to i sam, jer si opremio Starberijsku vilu za Lalu.”
 “Indija...”
Prekinula ga je osećajući kako zariva sebi nokte u dlanove. “Zaradila
sam svoj miraz da bih mogla da kupim slobodu da biram muškarca,
umesto da prihvatim prvog koji mi pruži ruku.”
“Uzmi moju ruku”, rekao je. Lice kao da mu je bilo isklesano iz
kamena. “Ne marim imaš li miraz ili ne.”
“Ne voliš me”, rekla je grubo. “Premda si na mukama zbog onog
budalastog nadmetanja s Vanderom. To nisi slagao. Ne voliš me i nemaš
poverenja u mene, i zato si i poverovao da bih mogla da se odreknem svog
deteta.”
Osetila je kao da joj se srce slama dok je izgovarala ove reči naglas.
Torn je nabrao obrve. “Ne razmišljaš razumno, Indija. Zapravo, mislim
da kriviš mene za grehe tvojih roditelja.”
“Ovo nema nikakve veze s mojim roditeljima!” povikala je. “Nikakve!
Da si me voleo, došao bi mi nakon što je ledi Rejnsford iznela one
optužbe na moj račun, a ti to nisi učinio.”
“Vijao sam sopstvenu kočiju, uveren da ste u njoj ti i Vander.”
Glas mu je bio toliko uzavreo da joj je bio potreban trenutak da razume
njegove reči - i shvati zašto je krenuo za kočijom. “Nije važno!” rekla je
divlje. “Zar ne vidiš, Torne? Zar ne vidiš? To je samo još jedan od oblika
nadmetanja s Vanderom. Nudiš mi ovaj veliki dijamant... ali to nije ono
što želim. Zaslužujem bolje!”
Torn je slušao, pokušavajući da se probije kroz osećanja koja su
ključala u Indijinom glasu, kad je čuo reči koje je razumeo savršeno jasno:
“ Zaslužujem bolje.”
Vander je bio u pravu. Dođavola, ona je bila u pravu.
“Bio sam dovoljno dobar da legneš sa mnom, ali ne i dovoljno dobar da
se udaš za mene. Jesam li te dobro razumeo, ledi Zenobija?”
 Zinula je u čudu.
“U pravu si. Nisam želeo da se oženim nekim kao što si ti. Želeo sam
prijatnu vezu. Nisam želeo ženu koja se svađa sa mnom, koja me toliko
ispunjava požudom da je moram uzeti pred nosom slugama. Znaš li šta
sam osećao kad sam mislio da si pobegla s Vanderom?”, sada je vikao.
“Imaš li predstavu kako sam se osećao?”
Indiju neće uspeti da zastraši, ma koliko urlao. Podigla je bradu
prkosno. “Znam tačno šta si osećao: osećao si da te Vander pobeđuje”,
odgovorila je. “To mi je dovoljno.”
Hladnoća ga je obuzela. Želela je bolje: ko je on, dođavola, da to
preispituje? “Činjenica je, Indija, da je poslednje što mi je potrebno brak
sa markizovom ćerkom koja misli da je iznad mene, koja želi bolje.” Ove
reči izašle su iz nekog mračnog dela njegove duše, a izletele su takvom
silinom da je samo kopile moglo da ih izgovori.
Zurila je u njega, te prelepe oči bile su raširene i napete. Njena lepota
ga je bolela, a glas mu je iz ledenog prešao u smrtonosan. “Bila bi čista
glupost oženiti se ženom koja me je lagala, rekla mi da nije devica, kazala
mi da bi se odrekla našeg deteta. Tačno si pokazala koliko me poštuješ.
Da li bi lagala i gospodina?”
Trgla se kao da ju je udario. Osetio je kako ga iscrpljenost pokriva
poput pokrova. Indija je bila... ono što je bila. A on isto tako. Kratak san
koji je gajio - o tome kako će voleti ženu kao što je ona i oženiti se
takvom osobom - računaće se kao jedna od najvećih gluposti koje u svom
životu počinio. Ništa više.
“Želim ti zbogom, ledi Zenobija”, rekao je povukavši se i naklonivši se
raskošno. “Mislim da smo oboje rekli više nego što bismo želeli i više
nego što je bilo potrebno. Bio sam lud što sam pomislio da se oženim
ženom iz plemićkih redova. Nemam nameru da tu mogućnost ponovo
razmatram i mislim da nam se putevi više neće ukrstiti.”
Uhvaćen olujom ludila, nije mogao da se obuzda. Ponovo joj je prišao i
obuhvatio njeno lice rukama. Duša mu se kidala zbog vremena koje je
protraćio, zato što se poneo kao pravi magarac.
Sagnuo se, prešao usnama preko njenih s poštovanjem kakvo bi lord
ukazao dami. Zatim se naklonio i okrenuo se, ne gledajući je više u oči.
Nije bilo svrhe.
 Trideset sedmo
poglavlje

Torn jedva da je prošao kroz ulazna vrata svoje kuće kad je počeo da
proklinje sebe što se poneo kao budala.
Uprkos svemu što je rekao, želeo je Indiju više od svog dostojanstva.
Neće ga više lagati. Premda nije mario i da ga opet slaže - dok god je u
kući i postelji, pored njega.
Fred je stajao na ulazu. “Dobro jutro, gospodine!”
Torn je klimnuo glavom ne mogavši da natera sebe da ga pozdravi.
“Kočija gospođice Rouz stigla je pre sat vremena”, rekao je Fred
veselo. “Verujem da Klara namerava da je odvede u Kenzingtonske vrtove
danas posle podne.”
“Odlično”, uspeo je da kaže Torn pružajući mu kaput.
“Izvesni gospodin Marli vas čeka, gospodine, u društvu izvesnog
gospodina Fardingejla. Da ih pošaljem u biblioteku?”
Torn najpre nije imao predstavu o kome Fred priča, ali se zatim setio.
Marli je bio policajac iz Ulice Bou, koga je unajmio da ispita smrt
Indijinih roditelja. Fardingejl je, izgleda, bio njegov partner.
Bila je to gorka ironija da je odabrao baš ovaj trenutak da dođe. To sad
više nije bilo važno, ali Torn bi baš mogao i da sasluša šta je čovek
otkrio.
 Gospodin Marli je bio energičan mladić koji je sav treperio od radosti.
“Zadovoljstvo mi je što vas ponovo vidim, gospodine”, rekao je Tornu
žustro mu se naklonivši. Pokazao je postarijeg gospodina pored sebe koji
je zbog vižljastih dugačkih nogu i dugačkog nosa izuzetno ličio na rodu.
“Ovo je gospodin Fardingejl, vlasnik draguljarske radnje u Blekfrajarsu.”
“Dobar dan, gospodo”, rekao je Torn klanjajući se. “Zašto ne biste
seli?”
“Unajmili ste me da se raspitam u ime ledi Zenobije Sent Kler u vezi sa
smrću njenog oca”, izletelo je iz Marlija.
“Jesam”, rekao je Torn vodeći gospodina Fardingejla prema sofi.
“Markiz od Renvika prevrnuo je dvokolice s Mosta Blekfrajers pre
jedanaest godina, početkom 1788. godine”, rekao je Marli kad su seli.
“Ova neobuzdana vožnja kao posledicu imala je prevremenu smrt njega
samog i markize, premda je konj bio kadar boriti se sa strujom i držati
glavu iznad vode dok mu dvojica momaka na obali nisu presekla uzde.”
Torn je dobro pamtio struju Blekfrajersa; markiz nije mogao da odabere
gori most u čitavom Londonu da sa njega padne u reku.
“Zamolili ste me da pokušam da pronađem dragoceni komad nakita
koji je markiz možda imao kod sebe”, nastavio je Marli. “Godine koje su
prošle između nesreće i vašeg upita izuzetno su mi otežale posao, ali sam
odlučio da posetim draguljarske radnje u blizini mosta. Radnja gospodina
Fardingejla odmah je na ulazu u četvrt Blekfrajers.”
Postariji draguljar pročistio je grlo i namestio staromodne pantalone.
“Plašim se da moje vesti neće obradovati ledi Zenobiju”, rekao je
izvinjavajući se. “Markiz i njegova supruga su, po svemu sudeći,
preminuli svega nekoliko minuta nakon što posetili moju prodavnicu, što
je činjenica koja praktično garantuje da je drago kamenje završilo na dnu
Temze. Ne pratim mnogo novine, pa sam, nažalost, u potpunosti propustio
objavu njihove smrti.”
Torn je opsovao sebi u bradu. “Znači li to da je markiz imao nakit kod
sebe kad je otišao iz vaše radnje?”
Ovo je izazvalo bujicu pojedinosti; gospodin Fardingejl je imao
pamćenje na kom bi mu pozavideo svaki istoričar, “Njegovo gospodstvo
stavilo je kesu u kojoj se drago kamenje nalazilo u džep svog kaputa,
nakon čega je otišlo”, zaključio je. “Sećam se da sam pomislio kako je to
veoma slobodno ponašanje prema tako dragocenim komadima.”
“A o kakvom je nakitu tačno bila reč?”
Gospodin Fardingejl počeo je da opisuje drago kamenje kao da ga je
koliko juče pregledao, a ne pre više od jedne decenije. “Dijamantski set
se sastojao od ogrlice i minduša umetnutih u gravirano srebro sa zlatnim
ukrasima. Set je bio veoma raskošan, sa stotinama dijamanata brušenih u
obliku ruže, pljosnatih i romboidnih, koji su sačinjavali latice cveća i
lišće. Nakit je napravljen, prema mojoj proceni, početkom XVII veka. Bio
sam spreman da mu veoma velikodušno platim ovaj set.”
“Znači da je želeo da ga proda?”
“Kako sam obavestio markiza, bio bih veoma srećan da ga posedujem.
Ali je njegovo gospodstvo samo tražilo procenu. Nikad se nije vratio, a ja
sam ovo sasvim potisnuo iz sećanja.”
Nakon što su dvojica muškaraca otišla, Torn je seo u svoju stolicu.
Vojvoda od Vilijersa kupio je Elenor prsten. Ali Indija može sama sebi
da kupi nakit. Njoj je bilo potrebno uverenje da je čovek za koga se udala
neće ostaviti, kao što je verovala da su učinili njeni roditelji.
Nikad neće imati dovoljno vere u njega: mogao je da zamisli da bi ga
uvek iznova proveravala i da bi svaki put podbacio, jer je, dođavola, bio
običan slepac.
Indija je bila genijalna i suptilna. Razmišljala je unapred, planirala šta
će uraditi u situacijama koje je samo ona videla. U tom pogledu on je bio
njena sušta suprotnost. Rešavao je trenutne probleme i nikad se nije trudio
da gleda predaleko u budućnost.
 Ne bi čak ni znao da ju je izneverio. A ipak je njeno uverenje da nju
niko ne može voleti - i da je Torn ne voli - imalo mnogo više veze s
njenim roditeljima nego s njim. A kad bi svakog dana vodio ljubav s
njom...
Ponovo je ustao, zavrtelo mu se u glavi. Upravo je rekao sebi da
namerava da vodi ljubav s Indijom.
Ipak je to bila uobičajena terminologija. Premda on o seksualnom činu
nikad nije razmišljao na taj način: koristio je grublji termin za leganje sa
ženom. Ili šaljivije izraze. On je kresao, karao, tucao, nabijao.
Nikad ništa nije govorio o ljubavi i nikad nije na nju ni pomišljao. Sve
dosad.
Naposletku je prepoznao osećanje koje ga je steglo u noći kad je Indija
umalo pristala da se uda za Vandera. Nije to bila posesivnost ili požuda -
ili, u najmanju ruku, nisu u pitanju bila samo ta osećanja.
Bila je to ljubav. Voleo ju je.
A ipak, Indija nije verovala da je voli. Nikad i neće... ako nešto ne
preduzme. Mora pronaći ono drago kamenje i doneti joj ga.
Moraće da joj dokaže ne samo svoju ljubav već i ljubav njenih
roditelja.

Nije mu bilo lako da okupi preostale momke. Duso je sad bio viši
vozač Kraljevske pošte, i Torn je morao bogato da podmiti kancelariju da
bi mu dali nedelju dana slobodno. Džordija je pronašao u Ist Endu, očajno
mršavog i očigledno bez posla. Bink je imao porodicu i živeo je u Kentu
na farmi kao zakupac, ali se činilo da ne zarađuje mnogo; Torn mu je
žurno ponudio jednu od farmi koje su pripadale Starberijskoj vili.
Kad su se konačno sva četvorica okupila, Torn im je objasnio šta želi.
“Pre izvesnog broja godina, s Mosta Blekfrajers pala je kočija i dvoje
putnika u njoj se udavilo. Nestala je kožna kesa s nakitom. Želim da je
pronađem. Vas trojica ste jedini kojima mogu da verujem. Dođavola,
mislim da smo mi verovatno jedini u Londonu koji mogu da je ponovo
izvade iz mulja.”
“Muljaš nas!” uzviknuo je Duso. “Zajebavaš nas”, dobacio je Džordi.
“Uveravam vas da nije tako.”
“Sunce ti”, rekao je Duso. “Da sam znao da ćeš o reci pričati, ne bih
došao. Radije ću piriti u onaj prokleti rog na kočiji i noć i dan nego to.”
“Stotinu gvineja za svakog od vas”, rekao je Torn, “i petsto za onoga
ko pronađe drago kamenje.”
“To ti je ko da tražiš zrno graška”, rekao je Džordi spustivši se u
stolici. “Sanjam o tome noću, znaš li? Kako ronim u crnoj smrdljivoj vodi
i bojim se kako će me uhvatiti kandže mrtvaca i povući me na dno.”
Bink ga je mrko pogledao. “Nije ni čudo što imaš stomačne tegobe ako
dozvoljavaš sebi da o tome razmišljaš. Ja ću”, rekao je ispravljajući
ramena. “Ne radujem se tome, da se zna. Žena se žali što po ceo dan
radim u polju, ali ni nakon toga ne želim da vidim ni kap vode. Međutim,
uradiću to za moje devojčice.”
“Ne mogu da to uradim sam” rekao je Torn. “Potreban mi je tim, kao
Što smo mi radili, dvojica da rone i jedan da pazi na površini i gleda da li
će obojica izroniti. Jedan na obali u slučaju nevolje.”
“Ja ću ostati na obali”, rekao je Duso smesta. “Oni u čamcima ne mare
čija glava poskakuje po vodi.”
Torn je odmahnuo glavom. “Džordi će biti na obali.”
Duso je pogledao Džordijevo krhko telo i klimnuo. “Koliko vredi
nakit?”
“Nemam pojma i nije ni važno. Želim da ga dam ženi kojom želim da
se oženim. Njeni roditelji su se udavili. Njihova tela su pronađena, ali
nakit nije.”
“Ukraden”, rekao je Duso smesta. “Biće da oni što su kočiju izvadili
sad spavaju na perjanim jastucima.”
Ali Marli je uspeo da se, podmićivanjem, dokopa policijskih zapisnika.
“Ne verujem”, rekao je Torn. “Markiz je posetio draguljara u
Blekfrajersu i sleteo s mosta nekoliko minuta kasnije. Kad su ih izvadili iz
vode, muškarci su na sebi imali samo pantalone. Nakit je sasvim sigurno
izgubljen u reci kad mu je spao kaput.”
“Sunce ti, ti to hoćeš da kažeš kako nameravaš da se oženiš ćerkom
prokletog markiza?” graknuo je Duso.
Trojica muškaraca zurila su u Torna razjapljenih vilica. Navikli su se
na činjenicu da se Torn obogatio. Znali su da mu je otac vojvoda i da je
uvek imao kod sebe zlatnik ili dva. Ali ovo je bilo drugačije.
“Ženim se njom”, rekao je Torn kratko.
“Ali udaje li se ona za tebe?”, upitao je Džordi.
Duso se nasmejao. “Aha, dama da pristane da uzme kopilana? Malo
sutra! Nije za damu ulični grubijan!”
“Uvek ste bili kese”, prasnuo je Bink. “A što da se ne uda za našeg
momka? Dobar je koliko i svaki Englez.”
Torn se umešao. “Udaće se za mene, jer je volim.” Želeo je da u to
veruje.
“Pa, bogami si tupoumni pišonja”, povukao je Duso. “Pazi, molim te,
on voli. Ima li pileće grudi ili sifone? Da li je...”
“Ne govori o njoj na taj način”, zarežao je Torn naginjući se prema
njemu. Duso je klimnuo glavom.
“I hoće li te hteti, ako joj nađeš ove dragulje?”, upitao je Džordi. Torn
nije odgovorio. Istina je bila da nije bio siguran.
“Dopašće joj se više kad ga vidi na kolenima s niskom dragulja u
ruci”, rekao je Bink praktično.
Duso se nalaktio na sto. “Pomoći ću ti. Zarad starih vremena.”
 “Želim dvesta gvineja”, izjavio je Bink. “Rekao si da je to samo ako
uđemo u vodu. Džordi će dobiti stotku, a neće ni prstić umočiti.”
“Po petsto za svakog od vas ako ih pronađemo”, rekao je Torn. “Po
dvesta ako ih ne pronađemo, a to pođrazumeva i Džordija. Mnogo je puta
onaj na obali spasao sve u vodi.”
“Nema tih dragulja, osim onih u kraljice, koji vrede više od hiljadu
petsto gvineja”, istakao je Duso.
“Meni vrede”, rekao je Torn.
“Sećam se Mosta Blekfrajers”, rekao je Džordi. “Iza okuke vuče gadna
brza struja.”
“Pretpostavljam da je upravo ona svukla markizu kaput”, potvrdio je
Torn. “Nećemo ništa pronaći za jedan sat”, rekao je Bink.
“Moraćemo ih pronaći za nedelju dana”, izjavio je Torn. “Mi smo u toj
prokletoj reci mogli pronaći sve. Još možemo.”
“Znam je ko svoj dlan”, hvalisao se Duso. “Mislim da možemo i danas
to da uradimo.”
Bink je izgledao nervozno i počeo je da pucketa prstima. “Nisam
ulazio u reku još od onda.” Stolom je zavladala tišina. “Nisam ni ja”,
rekao je Torn. “Ti?” Duso je izgledao zapanjeno.
Torn je slegnuo ramenima. “Nisam ni ja nikad više nameravao da uđem
u vodu.”
“Ti si sad kicoš”, rekao je Džordi. “Nemaš razloga da plivaš.”
Ali sad je imao razloga da zapliva. Sat kasnije bili su pored reke, i svi
osim Džordija skinuli su se u donji veš.
Torn je godinama izbegavao reku, i miris - sumorni zadah njegovog
detinjstva protkan mirisom ribe - snažno ga je pogodio.
Zaboravio je na beskrajni otpad reke: grane, staru odeću, mrtve pacove,
vinske boce... sve u Londonu kao da je plutalo njenom najvećom žilom,
kovitlalo se u virovima, strugato o stenje, plutalo pored čamaca, mrtvih
koza i tragača u blatu.
Skupili su se na obali pored mosta, što su bliže mogli mestu s kog su
markizove dvokolice pale u vodu. Torn je kritičkim okom pogledao svoju
družinu. Desnu ruku bi dao da je Vil s njima; kao da je nemo parče
vazduha pored njih obeležavalo mesto gde bi Rouzin otac trebalo da stoji.
Vil bi se postarao da markizovo drago kamenje izroni iz dubina. “Jesi li
siguran da želiš zaroniti, Bink?”
Bink je bio mršav ali žilav. Stegao je vilicu. “Ne radujem se tome, ali
imam dve ćerke. Potreban mi je novac.”
“Svi se sećate kako se struja podiže uz obalu i udara o stenje”, rekao
je Torn pokazujući krivinu. “Za ime boga, ne spuštajte nogu u blato i
pazite na ruke. Ne skidajte rukavice. Biće vam teže da plivate, ali ne
želim da se neko iseče.”
“Pronašao sam unutra lepu šolju za čaj”, povikao je neobuzdani Duso.
Sunce je sijalo, ali Temza nije oslikavala plavetnilo neba: bila je tečno
sivilo, boje mulja i otpada.
“Gde su tačno dvokolice sletele?”, upitao je Bink.
“Vidiš li onaj novi mesing?”, rekao je Torn pokazujući mesto na ogradi
mosta.
“Ako su tu sletele”, rekao je Bink gledajući s mosta u vodu, “mislim
da bi se zanele na ovu stranu.”
“Vozač je ispao kad su dvokolice pale u vodu”, rekao je Duso. Sad su
svi bili usredsređeni. Ipak su oni preživeli Grindelove okrutne igre. Bacio
bi cipelu u vodu i terao ih da upoznaju struju tako što će je izvući napolje
- ili ne bi dobili večeru.
Pretraživali su baš ona mesta na kojima su služavke praznile nokšire i
posluga iz kuhinje bacala otpatke: nikad se ne zna kad će se tu naći i
pokoja srebrna kašika.
 “Mislim da je kočija pala ovde”, rekao je Torn pokazujući im mesto.
“Njega i ženu zahvatila je struja, zajedno s dragim kamenjem. Ako je
ovde negde izgubio torbu, zaglavila bi se u zavoju”, zaključio je Duso.
“Uroni u govna”, zaustio je Torn, ali su ga prekinuli i svi uglas
povikali: “Uroni u govna i izvuci prokletu svinju!” Bio je to Grindelov
stari poklič.
“Nadam se da je prljavi matori razbojnik na vrelom mestu”, rekao je
Bink i prekrstio se.
“Bio je čmar” povikao je Duso skočivši sa obale, a beli stomak mu je
zasijao na suncu.
Trenutak kasnije svi su poskakivali uz ivicu vode. Torn je poznavao
reku, bar ovaj njen deo, kao svoj dlan. Kesa bi zbog težine potonula u
blato, ali ne suviše duboko, jer je struja bila dovoljno snažna da mulj bude
prilično plitak.
“Suviše je opasno na samoj krivini”, rekao je svojim ljudima. “Ne
želim da ronite na mestu gde struja obilazi stenu.” Voda je tiho zviždala
dok je obilazila krivinu.
“Tamo bi moglo biti nagomilanih predmeta”, pobunio se Bink. “Vil bi
tamo stigao prvi.”
To je bila istina: Rouzin otac bio je neustrašiv čovek koji je više želeo
da pronađe nešto nego što je mario za sopstveni život. “Nije vredno tvog
života”, rekao je Torn. “Potreban si svojim ćerkama. Poštuj reku.”
Tu lekciju su naučili na teži način. Njihov gospodar Grindel bio je zao;
reka nije bila zla, ali je bila ćudljiva. Jednog dana bila je mirna, a
narednog se pretvarala u demona koji bi povukao čoveka na dno.
Blink je zastenjao.
“Džordi, pazi!” povikao je Torn, a Džordi je klimnuo. “Zaroniću sa
Dusom; Bink, ostani ovog puta na površini.”
 Torn je duboko udahnuo, odmerio sprud koji je želeo da istraži i
duboko zaronio. Voda mu je zaurlala pored ušiju, i jedino po čemu je
osećao da se približava sprudu bila je dublja tama pred njim. Krajičkom
oka video je Binkove noge kako mašu nad njim poput blede ribe.
Prelazio je rukama preko blatnjavog spruda dok nije osetio da će mu
pluća pući, zatim se odgurnuo i izbio na površinu. Orijentisao se i shvatio
da nije pretraživao mesto koje je imao na umu.
Duso je izronio odmah pored njega. “Proklet da sam ako znam kuda da
idem”, rekao je boreći se za dah. “Izašao sam iz štosa, i ne mogu se
duboko spustiti. Stomak mi smeta.”
“Pogledaj”, rekao je Torn pokazujući mesto koje je odabrao.
“Otplivaću do tamo. Ako pogledaš gore, videćeš moje noge.”
“Ja ovog puta idem dole”, povikao je Bink.
Torn je napredovao boreći se protiv struje i uhvatio se za granu jove.
“Ispod mene”, povukao je.
Dvojica muškaraca su nestala i na trenutak je sunce zasjalo na površini
vode kao da je čista i mirna.
Bink je izronio, odmahnuo glavom, udahnuo i ponovo zaronio.
Poslepodne im je prošlo u tome. Kad su odustali, zaudarali su na
Temzu, na mučnu mešavinu ribe, krompira, dima uglja i kiše. Lepila im se
za kožu i natapala im odeću i sedišta Tornove kočije.
Kod kuće su se okupali i obukli, pa ih je Torn upoznao sa Rouz. To
veče, i ono posle njega, i ono nakon njega, proveli su pričajući joj priče o
Vilovoj hrabrosti.
Četvrtog dana svi su bili umorni. Zaronili su mnoštvo puta, ali kesu
nisu pronašli. Samo je urođena tvrdoglavost držala Torna u vodi. Bink i
Duso su ronili, Džordi je bio na obali, a Torn na površini.
Torn se držao za granu jove i posmatrao vodu gde su muškarci zaronili.
Prokletstvo, traćio je i njihovo i svoje vreme. Kesa je bila ili na krivini,
gde bi neko ostavio život ako bi pokušao da je izvadi, ili je otišla rekom i
zapela na nekom drugom mestu.
Bio je budala. Jedanaest godina je večnost u životu reke.
Nedostajala mu je Indija toliko bolno da ga je to potresalo do srži. Kad
joj je ponudio onaj dijamantski prsten, proždirala ga je požuda: želeo je da
je vrati. U svoju postelju, u svoje naručje.
Ali sad se osećao kao da ga je njeno odsustvo rasporilo i žarilo mu nož
u srce. Nije je samo voleo onako kako je luckasti pesnik voleo devu.
Osećao je divlju, snažnu potrebu svaki put kad bi pomislio na nju.
Bilo je to ludo. Ili je on bio lud.
Iznenada je shvatio da Bink nije izronio. Duso je plutao blizu spruda.
Prokletstvo, pažnja mu je popustila.
Spremao se da zaroni kad je Binkova glava izbila na površinu. Činilo
se da je izgubio šest kilograma u poslednja dva dana; jagodice su mu
štrčale s lica. Odvukao se do jove i snažno se uhvatio za nju.
Torn je zadržao svoju borbenu formu, ali ostatak družine nije. Odlučio
je. “Dosta je bilo!” povikao je. “Završili smo. Nećemo više zaranjati.
Pokušali smo pošteno. Prešli smo ovaj sprud uzduž i popreko.”
“Ne!” povikao je Bink. “Nisam spreman da odustanem. Znam gde je.”
Pokazao je okuku reke, mesto gde je voda tekla crna i besna.
“Nećemo roniti tamo”, rekao je Torn. “Izlazite iz vode!”
Duso je zapljuskao prema vodi, ali je Bink odmahnuo glavom.
“Potreban mi je novac!”
“Zaradio si dvesta samo zato što si pristao da uđeš u vodu”, rekao je
Torn plivajući.
“Hajde, druže. Hajdemo odavde.”
“Nikad u životu nisam primio milostinju”, rekao je Bink stežući vilicu.
“I neću sad početi da je primam. Idem da pronađem prokletu kesu. Na ove
reči je pustio granu i počeo da pliva prema okuci.
Torn je povikao, znajući da ga Bink neće čuti - niti slušati i da ga čuje.
Duso je zaurlao nešto sa obale, a Torn je zaplivao nameravajući da
dovuče Binka nazad silom ako je potrebno.
Ali imao je dobru prednost i, premda je Torn sekao vodu kao da je
vazduh, Bink je nestao ispod površine kad je Torn stigao do okuke.
Pratio je bledi blesak nogu kroz tminu. Bink nije bio budala, koristio je
struju da dođe do spruda, a ispruženih ruku u rukavicama odbijao se od
stene i spuštao se sve niže prema nagomilanom mulju u kom se
najverovatnije nalazilo sve, od mrtvih pacova do slomljenog posuđa.
Bujica psovki proletela je Tornu kroz glavu. Šta li on to radi? Da
dovede svoje momke u ovakvu opasnost? Jedan pogrešan potez i Binka će
struja odneti u stranu, pravo na stenu u koju je uz urlik udarala.
Snažno se odgurnuvši, Torn je stigao do Binka, uhvatio ga za ruku i
podigao ga.
Izbili su na površinu. Obojica su se borila za vazduh. Bink je podigao
ruku. Stezao je u njoj ljigav, truo kožni šešir; protresao ga i pustio da mu
ispadne. “Proklet da si”, povikao je. “Mesto je pravo. Kesa je tamo,
kažem ti!”
“Nije me briga. Da te nisam uhvatio, bujica bi te nanela na stenu.”
“Pa, uhvatio si me”, rekao je Bink prkosno.
“Krvariš.” Tanki, crveni potočić slivao mu se niz obraz.
“Ugriz buve. Idem dole ponovo. Izvući ću tu prokletu kesu. Oženićeš
se prokletim markizom ili njegovom ćerkom, a ja ću zaraditi svoju
nagradu.” Nakon ovoga ponovo je kliznuo pod vodu.
Torn je opsovao i zaronio. Bink je bio poput ribe. Torn je zaplivao za
njim, napinjući oči da bi video kroz tamu. Voda je bila puna mulja koji je
na digao Binkov prvi pokušaj.
 Ovo je bila Temza u najgorem izdanju, crna kao gar, s bujicom koja je
hvatala stotinama prstiju, ma koliko vešt plivač bio, i činilo se da ga
namerno nanosi na oštar vrh stene ili slomljenu bocu - sve opasno na svoj
način.
Peta Binkovog stopala blesnula je poput krljušti ribe. Nalazio se tačno
na mestu na kom je Torn zaključio da kesa mora da je zapela, ako je
uopšte bila tu: pod senkom stene koju je struja izdubila ostavljajući
masivni deo stene da se nadvija nad njima poput crne police.
Gotovo bez kiseonika u plućima, Torn je stigao do Binka, samo da bi
video kako mu se telo trza onako kako se trza telo čoveka kad pokušava
nešto da oslobodi. Mulj je eksplodirao u vodi usled njegovih napora, pa
su se oblaci blata širili vodom brzo poput dima.
Torn je naslepo plivao prema mestu gde je video Binkovu petu.
Uhvatio je klizavu nogu i počeo da pipa naviše. Ako bi se čovek upetljao
u pecarošku uzicu, cimanje bi moglo da je zategne i zarobi plivača, koji bi
se, uspaničen, udavio u vodi punoj mulja.
Bink je to znao, kao i on, a ipak je povlačio. Torn mu se pridružio,
povlačeći ga svom preostalom snagom. Bink je poleteo prema njemu
divlje udarajući nogama.
Nogom je udario o ivicu Tornove butine i okrenuo ga lako kao što bi
ribu. U tom trenutku struja je uhvatila Torna u naletu mehurića i počela da
ga, obnevidelog i bez vazduha u plućima, okreće, a zatim ga je tresnula o
stenu. Voda mu je pojurila u usta i uletela u pluća.
Svet je već bio crn, ali je nalet mehurića u njegovim ušima stao, i sve
je postalo nemo i hladno.
 Trideset osmo poglavlje

U godinama koje su usledile, Indija nikad nije zaboravila trenutak kad je

Fred uleteo na vrata njenog salona, s Adelejdinim batlerom za petama.
“Umire, gospo”, dahtao je. “A devojćica vas traži.”
Na trenutak su joj se Fredove reči odbijale u glavi poput teksta pesme
koji je čula da recituju, ali nikad da pevaju.
Umire? Kako je, zaboga, moguće da Torn umire? Ali joj je strah na
Fredovom licu govorio da ne preteruje.
Skočila je sa stolice i potrčala do Tornove kočije bez ogrtača, bez
tašne i bez Adelejd.
Fred je skočio na kočiju i ona se zanela skrećući za ugao. Indija je
sedela noktiju zabijenih u dlanove. Misli su joj se uskovitlale poput
snežne oluje, toliko bele i nasilne da nijedna zasebna misao nije mogla da
se probije, ništa osim otkucaja njenog srca. Svaki otkucaj bio je molitva,
krik, molba.
Torn ne može da umre. Svet bez njega bio bi ništavan. Nije to mogla da
zamisli: njeno srce odbijalo je svaku pomisao na to.
Bol je bio poput udara bubnjeva koji su odbrojavali minute.
Kad se kočija uz trzaj zaustavila pred kućom, Indija je iskočila,
potrčala stazom i proletela kroz vrata. Protrčala je pored nemog batlera uz
stepenice, pravo u Tornovu sobu. Lekar se saginjao nad posteljom.
Kad je ugledala Torna, kolena su joj popustila i ona je jedva stigla da
se uhvati za stub kreveta. Bio je nag, pokriven ispod struka čaršavom.
Koža mu je izgubila svu boju: bio je beo, poput kreča, što nije moglo biti
dobro. Trepavice su mu bile crne poput uglja naspram bledih obraza.
Što je bilo još gore, preko čela mu se pružala ogromna rasekotina.
Posmatrala je kako lekar pravi uredan šav i polako zatvara razjapljenu
ranu. Krv mu se slivala niz ruke i natapala jastuke.
“Nije mrtav”, rekla je boreći se za dah. “Šta se desilo?”
“Gospođa Dotri?”, upitao je lekar ne podižući obrve. “Još je živ.”
Napravio je još jedan šav, pa još jedan.
“Ima li drugih povreda?”
“Nema ako se ne računa davljenje.”
“Molim?”
“Izvukli su ga iz Temze, kako sam shvatio. Pravo je čudo što su ti ljudi
uspeli da ga povrate dovoljno da počne da diše. Ali još se nije povratio.
Dosad je trebalo da dođe svesti. Možda su mu oštećena pluća. A možda
je doživeo potres mozga od udarca.” Još krvi prelilo se preko ruku lekara,
a jedna žena je, po svoj prilici Tornova kućepaziteljka, pošla da je obriše
vlažnim platnom.
Indija se pribrala i uhvatila kućepaziteljku za zglob ruke. “Je li taj
peškir čist?”
“Perem veš ponedeljkom”, odgovorila je, a brada joj je podrhtavala.
“Prošlo je svega jedan dan ili malo više.”
“Ja ću ga uzeti, ako nemate ništa protiv”, rekla je Indija smekšavši kad
je videla kućepaziteljkine crvene oči i suze kako joj se slivaju niz obraze.
“Kako se zovete?”
“Gospođa Stela”, rekla je.
“Ja sam ledi Zenobija. Bila bih vam zahvalna ako biste mi doneli čisto,
nekorišćeno platno. I naložite da se naredne nedelje svakog dana u kuću
isporučuje led. Takođe želim da se spremi obloga od jaja, ružinog ulja i
terpentina.”
Uzela je platno i obrisala Tornu krv s lica i vrata, pazeći da ne dotakne
ranu.
Doktor je podigao pogled. “Ako ne povrati svest, neće biti potrebe da
previjate ranu ili se borite protiv groznice.”
“Probudiće se”, rekla je Indija ravnim glasom.
Čovek je zastenjao, završio poslednji šav i presekao konac nožićem.
“To je sve što ja mogu da uradim”, rekao je brišući ruke o ivicu čaršava.
“Ili će se probuditi, ili se neće probuditi.”
“Mora da postoji neka terapija za rane na glavi ove prirode”, rekla je
Indija gledajući doktora. Prsluk mu je bio isprskan Tornovom krvlju.
“Koliko je meni poznato, ne postoji. Možete pokušati da mu date malo
vode, ali neće živeti dugo ako ne otvori oči. To će biti zlatnik, i molim da
odmah platite”, rekao je žustro.
“Frede, molim te, otprati ovog čoveka do vrata. Batler će vas isplatiti”,
rekla je Indija i uputila lekaru takav pogled da je požurio do vrata i sjurio
se niz stepenice.
Indija je sela na postelju i uzela Torna za ruku.
Iz rane mu je još curila krv, ali nije želela da je dotakne dok ne dobije
čisto platno. Jedan lekar joj je jednom prilikom rekao da je veća
verovatnoća od infekcije ako je rana prljava. A sam bog zna da je Temza
bila prljava.
“Torne”, prošaputala je. “Ja sam, Indija.” Nije se pomerio.
“Molim te, vrati se”, rekla je nadvijajući se nad njega i dotičući mu
obraz usnama. “Ne mogu da izgubim još jednu osobu koju volim u toj
reci, Torne.” Grlo joj se steglo. “Molim te, molim te, probudi se.”
Fred se ponovo pojavio, izgledao je uznemireno. “Sobar gospodina
Dotrija pita da li bi sad bio dobar trenutak da spere rečnu vodu s njega i
promeni čaršave.”
Indija je podigla pogled. “Ja ću to uraditi.”
Lakej je izgledao zabezeknuto, ali je Indija nestrpljivo odmahnula
rukom. “Biće mi potrebna pomoć oko čaršava. Kako se zove sobar
gospodina Dotrija?”
“Gospodin Pendl.”
“Molim te zamoli Pendla da iznese čiste čaršave i noćnu odeću, i da
donese toplu vodu. Gospođa Stela doneće čisto platno. A ja ću u
međuvremenu otići do gospođice Rouz.”
“Ona je u dečjoj sobi”, rekao je Fred. Oklevao je, a zatim je kazao:
“Gospođica Rouz je zahtevala da pošaljemo kočiju po vas, ledi. Nadam
se da je to bilo ispravno. U kući je vladao takav metež kad su ga doneli
da ga je ona čula u dečjoj sobi. Vojvoda i vojvotkinja su na svom
seoskom posedu, pa sam vam poslao poruku. I, razume se, vojvodi, ali
njegov posed je udaljen dva dana.”
“Potpuno ste bili u pravu što ste me pozvali”, uverila ga je Indija.
“Sedela sam u brojnim bolesničkim sobama. Hoćeš li, molim te, poslati
glasnika ledi Adelejd da je obavestiš o okolnostima? I gde su muškarci
koji su izvukli gospodina Dotrija iz reke?”
“Gospoda Bink, Duso i Džordi kupaju se i presvlače.”
Indija se namrštila. “Ko su ti ljudi? Hoćeš da kažeš da borave ovde?”
“Oni su bivši tragači u blatu”, rekao je Fred, “i veoma su gordi. Oni su
spasli gospodina Dotrija. Prema svim izveštajima, oni su mu povratili
dah.”
“Kasnije ću im se zahvaliti”, rekla je Indija. Sad je morala da poseti
Rouz.
Kad je stigla u dečju sobu, zatekla je dete kako sluša učitelja dok je
ovaj čitao o istoriji starog Rima. Rouz je sedela na stolici, a Antigona na
kravi za ljuljanje pored nje.
 Kad je Indija ušla, Tvink je prestao da čita. Rouz je skinula Antigonu s
krave i ustala, snažno grleći lutku. Učitelj je ustao i naklonio se. Klara,
koja je stajala u uglu, spustila se u kniks.
“Gospodin Dotri je još živ”, rekla je žurno. “Lekar je upravo otišao.”
“Da li se probudio?”, Rouzin glas je bio napet i visok.
“Nije još.” Indija joj je prišla i kleknula. “Biće on dobro, mila.”
“To su rekli i za mog oca”, rekla je Rouz.
“Smem li da te podignem?” upitala je Indija.
Rouz je klimnula. Indija ju je podigla u naručje, odnela je do kauča i
sela. Devojčica je ostala da joj sedi u krilu pravo kao strela.
“Veoma sam ti zahvalna što si poslala kočiju po mene”, rekla je Indija
milujući joj leđa.
“Ledi Adelejd je rekla da vi činite čuda”, podsetila ju je Rouz.
Adelejd nije na ovo mislila, ali je Indija klimnula glavom. “Ako se
čudo može postići, ja ću ga postići”, rekla je divlje. “To ti obećavam. A
ukoliko se to čudo ne desi...” Indija je silom izgovarala reči, jer je morala
da ih kaže; nije mogla da ostavi dete u kandžama potpunog užasa, “... ako
izgubimo Torna, Rouz, doći ćeš da živiš sa mnom.”
Indija je osetila kako je Rouz zadrhtala. “Verovatno će me poslati u
Ameriku mojoj tetki.”
“To Torn ne bi želeo - ne želi. Želi da živiš ovde u Engleskoj. A sećaš
li se? Ja sam objavila pred pola sveta da si moja ćerka.”
Indija ju je snažnije zagrlila i pritisnula Rouz na rame. “Mislim da nema
veće časti od te.”
Rouz je udahnula glasno, ali ništa nije rekla. Ipak, telo joj se opustilo u
Indijinom naručju i glavu je naslonila na njeno rame. “Neće umreti, zar
ne?”
“Ne, ako se ja budem nešto pitala.”
 Indija je naslonila obraz na Rouzinu svetlu kosu i počela da je njiše u
naručju. “Kako je Antigona?”, upitala je.
“Ne oseća se baš najbolje”, prošaputala je Rouz. “Muka joj je, kao da
je i ona progutala malo te rečne vode.”
“Moraš je utešiti.” Indija je spustila dete i pogledala je u oči. “Reci
Antigoni da je voljena, i da će biti bezbedna i na toplom. Reci joj da bi
Torn želeo da se nada i da nikad ne odustaje, jer on nije čovek koji lako
odustaje, zar ne?”
Rouz je odmahnula glavom. “Nikada.”
“A nisam ni ja”, rekla je Indija. “Neću odustati od Torna, a nećeš ni ti.
Sad idem do njega da mu stavim zavoj na ranu. Ako si zabrinuta i ukoliko
želiš da znaš kako mu je, pošalji Klaru do mene.”
“Ni ja neću odustati”, rekla je Rouz odlučno. Indija ju je zagrlila i
istrčala na vrata.
 Trideset deveto
poglavlje

Kad se vratila do Tornove postelje, Indija je ponovo bila mirna. Najbolje

je funkcionisala u kriznim situacijama, kad su drugi zapadali u histeriju.
Predstavila se Tornovom batleru, koji je očigledno bio van sebe od brige.
Njih dvoje su se postarali da uposle svakog člana domaćinstva, od
gospođe Stele do konjušara, koji su mogli da peru rečnu vodu iz kočije.
“Večeras ćete upoznati tragače u blatu, ledi” rekao je batler. “Upravo
su krenuli u četvrt Čipsajd da pronađu neki lek za koji gospodin Duso
zna.”
Šta li je to, zaboga, Torn smerao? Da nije to bilo neko neobično
okupljanje pri čemu su se njih četvorica bacila u reku da se sete
detinjstva? Ali nije imala vremena za ćaskanje; Isterala je iz sobe
Tornovog sobara, koji je presvukao čaršave, ali još nije okupao svog
gospodara.
Neprestano je pričala dok je uranjala čisto platno u toplu vodu i prala
Torna. Pričala mu je koliko joj je nedostajao i koliko joj sad nedostaje.
Možda je malo i plakala, naročito kada je povukla čaršav da bi mu oprala
noge i stopala. Nikad nije jasno videla sve ožiljke koji su mu pokrivali
noge, blede rasekotine koje su presecale grube malje, ali nisu prikrivale
mišiće koji su se pod njima nalazili.
Muškost mu je ležala prislonjena uz nogu i izgledala sasvim drugačije
od onoga kakva je bila u njenom prisustvu. Kao i on, ostala je zaleđena u
vremenu.
Indija je govorila dok ga je prala, nežno mu je pričala priče o
neobičnijim domaćinstvima koja je imala prilike da vidi.
Svaki čas bi zastala i sipala mu kašiku vode u usta, pridižući mu glavu
da mu se voda ne slije u dušnik.
Baš kad je ponovo navukla čaršav preko njegovog struka, začulo se
kucanje na vratima i pojavila se gospoda Stela u pratnji lakeja sa još tople
vode. Očigledno je uspela da povrati prisebnost i efikasnost. “Naložila
sam da mi se donesu sastojci koje ste naveli, i naložila sam Rouz i Klari
da nadziru kako kuvarica sprema poseban kolač za gospodara,”
Indija joj se nasmešila. “Divna zamisao. Hvala vam, gospodo Stela.”
Kad su se vrata ponovo zatvorila, Indija je posvetila pažnju Tornovoj
kosi. Krv i rečna voda pretvorile su je u krutu kacigu, pa ju je nekoliko
puta oprala. Sve vreme mu je tihim, umirujućim glasom pričala, premda bi
povremeno zastala i molila ga da se probudi.
Kad je bila zadovoljna što je konačno čist, krevet je bio potpuno
natopljen. Pozvonila je i nadzirala lakeje koji su ga preneli u susednu
prostoriju, sobu namenjenu gospodarici kuće. Ironija ove situacije nije joj
promakla.
Veče se vuklo; batler se pojavio i pitao je da li bi želela da se pridruži
gospodi Dusou, Binku i Džordiju na večeri. Odbila je, ali je izašla da
pozdravi gospodu.
Gospodin Bink joj je gurnuo smeđu bočicu u ruke. “To je Edisonov
magnoelektrićni tonik života”, rekao joj je ozbiljno. “Najbolji u Londonu.
To će ga odmah probuditi. A ako to ne upali, pronaći ćemo neke od onih
tableta što podižu muškost. To će obaviti posao!”
Indija mu se zahvalila i požurila nazad u Tornovu sobu. Nešto duboko
u njoj verovalo je da ga ona drži na zemlji svojom pričom i da će, ako
odustane i prepusti ga tišini, on prosto odlebdeti.
 Kasno te noći je, iscrpljena, počela da nerazgovetno izgovara reči i
konačno je briznula u plač.
Mrzela je da plače. Naučila je kao dete da od plača nema koristi.
Možeš plakati satima, ali kuća će i dalje biti mračna i prazna kad se suze
osuše. Plač te nije mogao ugrejati, niti te nahraniti.
Međutim, osećanja su joj se sad skupila u grlu i nije mogla da stane.
Kad je uspela da ovlada sobom toliko da može nastaviti da priča, njene
reči više nisu bile nežne i utešne.
“Zašto... zašto si ulazio u reku?”, zahtevala je da zna napuklim glasom.
“Nikad nije trebalo da rizikuješ život kad te otac i Elenor vole, kada te
Rouz voli... kad te ja volim!”
Ponovo se zagrcnula zgrožena kad je shvatila da gotovo viče na njega,
umesto da ga dozove svesti nežnošću. Ali potrošila je sve nežne reči.
“Volim te”, ponovila je, a glas joj je prešao u jecaj, “ali te i mrzim, jer
je ovo prvi put da ti to kažem, a ti me čak i ne slušaš. Mrzim te što si me
naterao da se zaljubim u tebe. Mrzim te što si hteo da se oženiš milom i
nežnom ženom umesto mnome.”
Najgora u svemu bila je njena uloga u celoj toj drami: odbacila je
jedino lepo u svom životu. Čak i da Torn nije umirao, s njom je završio. I
jeste on zasluživao bolje nego što je ona.
Lagala je u najintimnijim trenucima. Nikad mu nije u potpunosti
verovala i poverila mu svoje najranjivije istine: nije mu poverila da nikad
nije bila s muškarcem, niti mu je iskreno priznala činjenicu da ona, od svih
ljudi, nikad ne bi napustila svoje dete.
Ljubav prema njemu bila je bol koji je osećala u celom telu, kao da se
njene kosti taru jedne o druge.
“Slomio si mi srce”, vikala je. “Slomio... slomio si mi srce!”
Na svoje zaprepašćenje shvatila je da naglašava reči udarajući ga
pesnicom u grudi. Ne dovoljno snažno da ga zaboli, ali je to ipak bio znak
koliko je ona grozna osoba.
“Znam da nisam m-m-mila”, plakala je, a suze su joj kvasile čaršave.
“Pretpostavljam da sam svu milinu izgubila kad sam bila dete. Ali to ne
znači da me ljubav ne boli. Ne znači da mi nije potreban neko da se stara
o meni, kao što je potreban Lali. Samo zato što sam kadra da se staram o
sebi, ne znači da ja to želim! “ Nakon ovih reči se spustila preko njega,
lice je zagnjurila u njegove grudi, a telo su joj potresah jecaji.
Toliko je snažno plakala da je jedva čula neki glas kako šapuće:
“Indija.”
Ali čula ga je.
Podigla se, videla je da su mu oči otvorene i vrisnula. “Volim te”,
zaplakala je glasom grubim od suza. “O, Torne, toliko sam se plašila. Ali
vratio si se!”
“Čuo sam te kako urlaš, pa mi je nakon nekog vremena prosto bilo
lakše da otvorim oči.” Glas mu je bio grub, ali su mu se krajevi usana
izvili.
“Žao mi je”, rekla je. “Nisam želela da planem.”
“To si ti”, rekao je stežući prstima njene i ponovo sklapajući oči.
“Volim te.” ponovo su mu se trepavice spustile na obraze, ali ovog puta je
znala da je utonuo u san, a ne u nešto mračnije i bliže smrti.
 Četrdeseto poglavlje

Indija se narednog dana udaljila od Tornove postelje samo da bi se

okupala i presvukla, i da bi videla Rouz dovoljno dugo da je uveri da se
njen staratelj oporavlja.
Adelejd joj je donela odeću i mudro prećutala činjenicu da je Indija
sada neosporno, čak i da ledi Rejnsford ništa ne kaže o događajima u
Starberijskoj vili, uništila svoju reputaciju, bar među članovima Tornovog
domaćinstva.
Adelejd je nakon čaja provirila na vrata i objavila da će odvesti Rouz u
Hajd park, kao i da su Tornova bivša družina tragača u blatu svi do jednog
dobri ljudi. Izgleda da su mu spasli život udarajući ga pesnicama u grudi
dok nije izbacio svu vodu koju je progutao.
Indija je nije ni slušala. Bila je zabrinuta. Torn se nije ponovo budio.
Mogla je da ga probudi taman toliko da popije malo vode, ali delovao je
omamljeno i nije ništa govorio.
Sad je već i prestala da se pretvara da se ne ponaša tačno onako kako
bi se ponašala supruga. Dan je provela nadvijena nad Tornovu postelju,
razgovarala s njim, nagovarala ga da se probudi, svađala se s njim, kupala
ga.
Kad je veče palo, svukla se u košulju, legla pored njega i spustila
glavu na njegovo rame. U njenom srcu sve više je rastao strah da se on
više nikad neće vratiti u život.
Ležala je pored njega satima, a strah joj je ovladao udovima kao da joj
je neki neznanac ukrao telo. Naposletku je zaspala snažno ga grleći oko
struka, kao da dodirom može zadržati na ovom svetu.
Kad su tople usne prešle preko njenih i spustile se niz njen obraz, samo
se sklupčala, misleći da sanja.
Ali je nakon nekoliko trenutaka otvorila oči i videla Torna pored sebe
kako leži na boku. Smršao je, što je samo isklesalo opasnu muževnu
lepotu koja ju je doticala kao ničija. U njegovom pogledu nije bilo ničeg
opasnog.
“Volim te”, rekao je, a ove jednostavne reči odjeknule su u tišini.
“Tako mi boga, Indija, spasla si mi život.”
“Tvoji tragači u blatu spasli su ti život”, rekla je dok su joj se oči
punile suzama. Nakon što je čitav život potiskivala suze, pretvorila se u
pravu fontanu. “Torne”, prošaputala je nemoćna da kaže ma šta drugo.
Delimično se oslonio na nju. “Indija”, prošaputao je i on. Dotakla mu
je lice rukom. “Kosa ti je vlažna.”
“Znam da si pokušala da me probudiš urlanjem”, rekao joj je, a oči su
mu se smešile. “Ali sam se naposletku, krajnje neromantično, probudio,
jer sam morao da upotrebim nokšir. Čvrsto si spavala, pa sam otišao u
moju sobu, gde sam prilično zaprepastio sobara kad sam ušao na vrata.
Upravo sam se na brzinu okupao.”
“Moraš nešto pojesti”, rekla je migoljeći se da se oslobodi njegove
težine.
Ali on je izbacio jednu nogu i čvrsto je zarobio. “Fred samo što nije
doneo doručak.”
“Mora da umireš od gladi”, rekla je Indija, a dah joj je zastao na samu
ovu pomisao.
“Moraš povratiti snagu.”
“Miruj, mali moj vihore”, rekao je spuštajući glavu da joj ponovo ovlaš
dotakne usne.
 “Ima nešto što želim mnogo više od jajeta.”
Umirila se, a srce je počelo da joj se topi.
Njihov poljubac ublažio je dane provedene u strahu. Bio je to
srceparajući poljubac koji je urezivao obećanja u kost.
“Moja si”, rekao je Torn žestoko podigavši glavu.
Još jedan poljubac, ali se Indija povukla kad je postao lagan i erotičan.
“Moraš jesti”, ponovila je.
Sklonio joj je kosu s čela. “Jesam li ti rekao koliko te volim?”
Usne su joj zadrhtale. “Šta ako me voliš samo zato što sam dojurila da
budem pored tebe poput majke koju nikada nisi imao? Ili zato što je
Vander želeo da se oženi mnome?”
Spustio joj je dlan na obraz. “O, maloverna”, rekao je blago je
gricnuvši za usnu. “Voleo sam te i pre nego što je Vander stigao u kuću;
prosto toga nisam bio svestan. Mislim da sam se u tebe verovatno zaljubio
u trenutku kad si mi rekla da sam manjkav.” Oči su mu sijale
oduševljenjem.
Indija se nije nasmejala. “Ali želeo si da se oženiš ženom kao što je
Lala. Mogu to da razumem. Zaista mogu. Znam da nisam mila.”
Torn ju je uhvatio za ramena. “Da to nikada više nisi rekla, Indija. Jesi
mila - ali si mnogo više od toga. Ti si druga polovina mog srca, a u meni
nema ničeg pokornog i detinjastog. Ne želim te osobine kod moje supruge,
mog partnera.”
Indija je uspela da se slabašno nasmeši.
“Umalo da se vratim pet minuta nakon što sam te ostavio, ali želeo sam
da ti donesem poklon kad se vratim”, rekao je Torn. “Bilo je to glupo, i
možeš to da mi ponavljaš svakog dana mog života. Ubedio sam sebe da ne
mogu da ti dođem ponovo bez ovoga.” Pružio je ruku i uzeo ljubičastu
baršunastu kesicu s noćnog stočića, koja nije bila tu kad je Indija legla da
spava pored njega prethodne noći.
 U baršunastim kesama se retko, skoro nikad nije nalazilo ništa osim
nakita, ali kao i slučaju dijamantskog prstena, nije marila. Želela je više
od dragog kamenja. Želela je njega, njegovo srce... njegovo obećanje. Nije
skidala oči s njegovih. “Hoćeš reći da si... nameravao da mi se vratiš, čak
i nakon... čak i nakon što sam ti rekla da zaslužujem bolje?”
“Uvek”, rekao je dubokim iskrenim glasom.
“Ti”, rekla je napuklim glasom, “ ti zaslužuješ bolje od mene, Torne.”
“Nema bolje od tebe. Stvorena si za mene”, rekao je. Kesa je pala u
stranu dok ju je uzimao u naručje, proždirao je, i bez reči je upozoravao
da ga nijedna druga žena ne zanima.
Nekoliko minuta - ili nekoliko sati - kasnije, Indija je čula buku u
hodniku, skočila s kreveta i navukla ogrtač da pozdravi Freda, koji je
nosio krcat poslužavnik. Zatim se vratila u krevet, smestila se ispred
Torna i počela da skida poklopce sa jela.
“Počni s ovim”, rekla je pružajući mu komad voća. “Moraš početi
polako. Čitava dva dana nisi ništa uneo u želudac.” Torn je pojeo voće,
pretvarajući se da gricka njene prste. Ali ga je ona ignorisala dok nije
smazao dva jajeta i tri parčeta tosta natopljena maslacem, i dok nije
posrkao okrepljujuću čorbu.
Tek kad je ustanovila da je dovoljno pojeo, poslala je posuđe nazad i
ponovo se sklupčala pored njega.
“Šta ćemo sada raditi?” upitao ju je Torn. Uprkos svim očekivanjima,
izgledao je vedro i bio je pun energije.
“Nećeš ustati”, rekla je strogo. “Moraš se odmarati.”
“Ostaću u postelji ako ti ostaneš sa mnom”, rekao je vragolasto joj se
osmehujući.
“Ništa od toga! Tvoje telo je pretrpelo opasan šok.”
Osmeh mu se raširio i on je uzeo njenu ruku i spustio je sebi ispod
pojasa. “Da li ti se čini da mi je telo umorno?”
 Instinktivno je savila prste oko njegove vitalne muškosti. “Trebalo bi
da si umoran” rekla mu je.
“Spavao sam dva dana. Nešto mi je potrebnije od sna,”
Indija je osetila kako joj rumenilo obliva obraze. “Ovo... ne bi
trebalo.” Sklonila je ruku prilično nevoljno.
“Nevažno je da li bi trebalo ili ne bi trebalo”, kazao je Torn. “Moja si,
Indija, i bićeš mi žena, čim uspem da dobijem posebnu dozvolu.”
Radost joj je ispunila srce, ali se nasmejala. “Je li ovo treća prosidba?”
“Pretpostavljam da bi trebalo da sam na kolenima”, rekao je Torn
uplićući prste u njenu kosu. “Ali to bi značilo da bih morao da se
pomerim. A ne želim da napuštam postelju.”
Obgrlila ga je oko vrata. “Pretvaraču se da si na kolenima.”
“U tom slučaju, ledi Zenobija Indija Sent Kler, da ti ćete mi ukazati
čast i dati mi svoju ruku?”
Suze su joj lile niz obraze. Zenobija Indija Sent Kler retko kad je
ostajala bez reči, ali su joj osećanja stegla grlo i nije mogla da odgovori.
“Nema potrebe da odgovaraš, jer si već pristala”, rekao je nežno
prelazeći usnama preko njenih.
“Kada?”
“Svaki put kad si mi se nasmešila, bio je prvi pristanak. A kad si stigla
ovamo rešena da mi spaseš život, pristala si po drugi put. A kada si vikala
na mene i primorala me da se probudim, pristala si treći put.”
Ljubav duboko u njegovim očima pretila je da je potpuno preplavi, i
usne su im se sastale u poljupcu koji je bio iracionalan u svojoj
strastvenosti, grešan u svojoj senzualnosti i sirov u pogledu zadovoljstva.
Nešto kasnije Indijin ogrtač pao je s postelje na pod, košulja joj se
pocepala po sredini, a delovi odbačeni u stranu. Kad je Tornovo ožiljcima
izbrazdano telo susrelo njeno, osetila je kako joj srce poigrava u grudima i
udara ritam koji su samo njih dvoje poznavali.
Niko ne bi verovao da je svega nekoliko sati ranije Torn ležao
spavajući čvrstim snom bez sna. Bio je sav u jeziku, ugrizima i
milovanjima koji su vodili Indiju iz zadovoljstva u zadovoljstvo dok oboje
nisu zadrhtali, a ona počela isprekidano da ga moli. Na njegov dodir
zabacivala je glavu, a misli su joj se vrtele u bestidnoj senzualnoj oluji
osećanja.
Konačno se Torn postavio iznad nje. “Mislim da bih želeo da te još
jednom čujem da pristaješ”, prošaputao je držeći usne iznad njenih.
“Hoćeš li biti moja? Hoćeš li me čuvati, u dobru i zlu, i odreći se svih
drugih dok smo oboje živi?”
Jedna suza spustila joj se niz obraz od čiste lepote. “U dobru i zlu”,
ponovila je promuklim glasom, “odreći ću se svih drugih dok smo oboje
živi.”
Zatim ju je uzeo prodornim pokretom.
 Četrdeset prvo
poglavlje

Mnogo vremena kasnije Torn je vratio baršunastu kesu Indiji u krilo

insistirajući da mu udovolji i otvori je.
U krilo su joj pali majčina ogrlica i minđuše. Srebro je bilo potamnelo,
ali je videla blesak dijamanata, sjaj starog zlata...
Indija je prinela ruke usnama iz kojih se oteo krik.
“Gde si...” Okrenula se prema njemu zaprepašćena. “Rizikovao si život
da bi izvukao nakit moje majke za mene?”
Klimnuo je.
“Ali mrziš reku, Torne. I pogledaj šta se desilo: umalo te nije ubila.”
Rukom mu je zagladila kosu, milujući ranu koja će mu ostaviti trag na
čelu, trajni poklon reke. “Nikakvo drago kamenje nije vredno tvog
života!”
“Tvoji roditelji su te voleli baš kao što te ja volim”, rekao joj je Torn.
“Nisu želeli da te napuste, kao što te ni ja nikad neću napustiti. Dokazaću
ti to danas po podne.”
Indija je bila potpuno zbunjena. “Kako to možeš dokazati?”
“Ti veruješ da te niko ne može voleti”, rekao je Torn ignorišući njeno
pitanje, “ali ja sam se u tebe zaljubio nakon pet minuta u društvu s tobom,
a Vander je samo deset minuta kasnio za mnom. Svi oni muškarci koji su
te prosili - oni koji kažeš da su želeli da se ožene tobom zbog tvoje titule -
i oni su bili zaljubljeni u tebe. Da ne spominjemo klesare, slikare i sve
one muškarce čija si srca ogolila.”
“O!” prošaputala je.
“I ja sam radio isto što i ti”, nastavio je.
“Kako to misliš?”
“Pokušao sam te držim u mestu, čak i da te oteram, jer nisam mogao da
verujem da bi mogla voleti tragača u blatu i kopile.” Glas mu je bio sirov
od emocija.
Vreli talas preplavio je Indiju, talas toliko dubokih osećanja da ih je
jedva mogla izraziti rečima. “Teraš me da se postidim”, rekla je
zamuckujući. “Teraš me da...”
Nakit je pao s kreveta. Niko nije ni primetio.
Kasnije tog dana jedan učtivi muškarac po imenu gospodin Fardingejl
pojavio se u Tornovoj biblioteci i objasnio Indiji i Adelejd da je on
draguljar koji je pre mnogo godina sreo markiza od Renvika.
“O!”, rekla je Indija i snažno stegla Tornu ruku.
“Odlično poznajem vašu radnju”, rekla je Adelejd vedro. “Odmah je na
ulazu u četvrt Blekfrajers, zar ne?”
“Jeste, gospo”, rekao je gospodin Fardingejl naginjući glavu. Zatim je
blago pogledao Indiju i rekao: “Ledi Zenobija, razumeo sam da želite
saznati više o mom susretu s vašim ocem.”
“Da, želela bih”, uspela je da kaže, a srce joj je tuklo.
“Njegovo gospodstvo donelo je dijamantski set koji je nasledila
njegova supruga. Želeo je da procenim nakit, jer je razmatrao mogućnost
prodaje.”
Indija nije znala šta da misli, pa je klimnula.
“Markiz i markiza razmišljali su da prodaju nakit, jer su želeli da
obezbede sredstava za predstavljanje njihove ćerke na dvoru i njen miraz”,
gospodin Fardingejl je uviđavno zastao.
“Za mene?” prošaputala je Indija.
“Zato nisu odmah prodali nakit gospodinu Fardingejlu”, rekao je Torn
smešeći joj se.
Gospođin Fardingejl je nagnuo glavu, pogled mu je bio saosećajan.
“Verujem da bi mi naposletku poverili nakit, ali su želeli da razgovaraju sa
svojom ćerkom, sa vama, ledi Zenobija, pre nego što to učine.”
Nekoliko minuta kasnije Indija je ustala da se pozdravi osećajući
vrtoglavicu, kao da joj je glava puna vazduha. Njeni roditelji nisu bežali
od nje. Voleli su je. Razmišljali su o njenoj budućnosti.
“Vaše vesti su veoma dobrodošle”, rekla je gospodinu Fardingejlu.
“Ako ikad poželite da prodate set...” promrmljao je klanjajući se.
“Nikad”, umešao se Torn pre nego što je Indija stigla to da kaže.
Ovaj set bio je njena jedina opipljiva veza s ocem i majkom, i
predstavljao je sve što joj je Torn dao... i ono što je umalo izgubio zbog
nje.
Nakon što su te noći vodili ljubav, Indija se sklupčala pored Torna,
zagledala se u tamu, i dozvolila sebi da seti svojih roditelja.
Njena majka umela je da zabaci kosu i smeje se dubokim, veselim
glasom. Njen otac i nije bio baš neki gospodin, i nije umeo da upravlja
posedom, ali se sećala kako je sedeo s njom satima i pomagao joj da
namesti staklene pločice na pravilan način. On joj je razvio veštine koje
su joj omogućile da svaku prostoriju pretvori u opčinjavajuću oazu.
Čak se sećala i načina na koji se njena majka smejala i govorila:
“Znala sam da ćeš to uspeti da rešiš, lutko”, kad bi Indija otišla da ih
pronađe i kaže im da je uspela da nađe pile za večeru i pripremi supu od
pečuraka.
Vedro poverenje njene majke pomoglo joj je da nauči da mesi hleb,
stavlja štukaturu i glanca srebrninu.
 Njeni roditelji bili su vetar u leđa u svakom domaćinstvu koje je
preuredila, a ona im se nikad nije zahvalila, niti je toga bila svesna.
Torn joj je vratio roditelje. Nisu bili konvencionalni, niti naročite
aristrokrate, i svakako, nisu bili preterano zaštitnički nastrojeni. Ali su je
voleli.

Naredne večeri su gospoda Bink, Duso i Džordi imah prilike da dožive

jedinstveno iskustvo i večeraju u palati vojvode i vojvotkinje, koji su im
bili duboko zahvalni na tome što su spasli život njihovog najstarijeg sina.
Ne samo da su sedeli preko puta vojvode i vojvotkinje od Vilijersa već
su bili i u društvu još jednog vojvode, lorda Brodija, koji im se pridružio
na obroku. Vest o Tornovom bliskom susretu sa smrću raširila se
Londonom, i Vander se pojavio, kako je sam rekao: “Jer sam znao da je
Tornova glava tvrđa od stene, ali sam želeo sam u to da se uverim.”
Sve to plemstvo za stolom značilo je da je Džordi, ponajviše, imao
nevolje da izusti makar i reč dok se Vilijersov batler nije sažalio na njih i
doneo krčage piva.
Torn se nasmešio ocu, koji je gadljivo odbio pivo; maćehi, koja ne
samo da ga prihvatila već ga i pila s vidnim uživanjem, i najbližem
prijatelju, koji je poraz prihvatio nadasve časno; a naposletku - ženi koja
će mu uskoro postati supruga.
Ranije tog poslepodneva biskup je nevoljno Tornovom advokatu dao
još jednu posebnu dozvolu - ova nije bila blanko, već je na njoj pisalo da
je to dozvola za stupanje u brak gospodina Tobajasa Dotrija i ledi
Zenobije Indije Sent Kler.
Venčaće se ujutro, a obredu će prisustvovati vojvoda i vojvotkinja, i
trojica članova bratstva tragača u blatu. Evander Brodi, naslednik vojvode
Pindara, biće Tornov kum, premda je sa osmehom nevesti još jednom
ponudio da postane vojvotkinja.
“Nikada”, zarežao je Torn privlačeći svoju verenicu bliže na sasvim
neprimeren način i saginjući glavu da je poljubi u vrat ukrašen
dijamantima... kojima se vratio stari sjaj zahvaljujući veštim rukama
gospodina Fardingejla.
“To drago kamenje izgledalo je kao najobičnije đubre kad ga je Bink
izvukao iz vode”, rekao je Duso vojvodi od Vilijersa. “Nikad ne bi
pomislio da su isti kad ih sad vidim.”
Duso se nasmešio, a nasmešili su se i Bink i Džordi. Bili su u Temzi i
nije ih pobedila.
Torn se isto tako osećao. Reka ga je umalo ubila, ali mu je vratila
Indiju, a to je bilo vredno svega. Da nije bio tragač u blatu, nikad ne bi
postao čovek koga Indija želi.
Snažno joj je pod stolom stegao ruku.
Vojvoda od Vilijersa s pakosnim osmehom na usnama počeo je da
priča Indiji zašto je poslao Torna u Piglston. “Mislio sam da je Tobajasu
potrebno da uvidi koliko te voli.” Podigao je oči s teškim kapcima i
pogledao svoju suprugu. “Ipak je on moj sin. Mi smo budale kad je reč o
ženama.”
Elenor se nagnula prema njemu, a kosa joj je pala preko ramena
veličanstvenog vojvodinog kaputa. “Moj suprug je izigravao Kupidona”,
rekla je. “On to voli da radi.”
Indija se nasmejala, a Torn je pomislio, još jednom, kako bi mogao
život provesti slušajući ovu ženu, baš ovu ženu, kako se smeje.
Noć koju je proveo u Piglstonu verujući da se Indija sprema da se
sutradan uda za Vandera pogodila ga je do najvećih dubina srca. Ali
njegov otac se nije prevario - pokazala mu je Šta je to što najviše želi.
Ne samo šta želi već i jedino što je važno u životu.
Pod stolom je stegao Indiji ruku. Zatim se setio da nije gospodin - bio
je tragač u blatu i sedeo je za stolom s još trojicom sebi sličnih.
Obema rukama obuhvatio je Indijino lice i poljubio. Ona ga je obgrlila
oko vrata.
Bilo je to skandalozno. Skaradno.
Potpuno ispravno.
 Epilog

12. maj, 1807

Od gospođice Adelejd Dotri u Starberijskoj vili

njenim roditeljima na Hanoverskom trgu 40, u Londonu

Dragi tata,
Mnogo mi nedostaješ. Kad se ti i mama vraćate kući? Rouz je
bila grozna prema meni čitav dan. Kaže da ona sad ima četrnaest godina i
da neće više da se igra sa mnom. Povredila me je, a ja sam uradila nešto
ružno, i sada gospodin Tvink kaže da moram da ti to priznam. Želim najpre
da kažem da mi nije žao, jer je trebalo da mi pročita priču kad sam to
tražila, a i ona se više ne igra s Antigonom.
Odsekla sam pramen kose Antigoni.
Molim vas, dođite kući. Nema vas već godinama.

Adelejd

Od gospođice Rouz Samers u Starberijskoj vili,

njenim starateljima na Hanoverskom trgu 40, u Londonu

Draga Indija,
Znam da ste otišli pre svega dva dana, ali smo se mi ovde spustili
na nivo životinjskog carstva, a civilizacija je samo bledo sećanje. Sećaš li se
kad smo posetili Italiju i kad je tata naglas čitao Pakao? Upravo je
takva Starberijska vila u ovom trenutku. Znam da ćeš reći da je Adi od
tebe nasledila temperament, ali nema opravdanja za ovo: skratila je Antigoni
kosu spreda! Znaš koliko volim Antigonu. A sad moja mila lutka ima
kratku kosu i izgleda kao da je preživela groznicu.
Kako možete toliko vremena da provodite u Starberijskoj vili? Ja
ovde umirem od melanholije. Upravo sam završila s proučavanjem Heraklita
i Ksenofana, ali Tvink ne može da vodi sa mnom filozofske rasprave, jer
trči za Adi. Iskreno mislim da bi trebalo da ima guvernantu, kao i Piter.
A ja lično brojim dane do povratka u školu.
Molim te, udesi da se beba rodi sutra, volela bih da imamo
zajednički rođendan. Voli te,

Rouz

Od gospodina Pitera Dotrija u Starberijskoj vili

njegovim roditeljima na Hanoverskom trgu 40, u Londonu

Draga mama,
 Gospodin Tvink kaže da bi trebalo da pisujem, ali ja ne volim da
pisujem.

Od gospodina Dotrija iz Hanoverskog trga 40,

u Londonu, njegovom batleru u Starberijskoj vili

Prede,
Hvala što si poslao dečja pisma. Molim te, obavesti naše iritantno
potomstvo da bebe stižu kad njima odgovara, i da ćemo se njihova majka i ja
vratiti u Starberijsku vilu čim njihova nova sestra ili brat reše da nam se
pridruže.

Dotri

Cik zore

“Margo je savršena”, prošaputala je Indija prelazeći prstom preko

obrve svog novorođenčeta, “I tako je mirna! Mislim da će više spavati od
Adi ili Pitera. Sećaš li se kako je Piter urlao?” Dete je otvorilo oči
dovoljno dugo da otkrije da su sive, kao očeve, i uskoro je ponovo
zaspalo.
“Nemoj se nadati.” Torn je merio sićušno detetovo stopalo svojim
palcem. “Pretpostavljam da su i Piter i Adi nekada bili ovako mali, ali mi
se to čini nemogućim. Rouz mi gotovo seže do ramena, a ipak, pre
četrnaest godina i njena stopalca mora da su bila ovolicka.”
“Ali već je u tom uzrastu čitala”, podsetila je Indija Torna smejući se.
Bila je to porodična šala da je Rouz tvrdila da je čitala od dana kada se
rodila.
“Margo, znaš li ti već da čitaš?”, upitao je otac bebu.
Margo bi rekla da ume (strastveno je želela da u svemu bude nalik
starijoj sestri), ali je nastavila da spava, čak i kad se njen otac pretvarao
da joj jede prstiće na nogama, kad spustio njeno stopalce i poljubio njenu
majku, kad se našla u opasnosti da se uguši kada su počeli jedno drugom
da šapuću.
Spavala je snom deteta koje nikad neće biti gladno, koje nikad neće
pretraživati otpad u Temzi i koje će odrasti u naručju porodice što je
toliko voli da će Starberijska vila, nakon što deca odrastu i odu svojim
putem, ostati njihova tačka oslonca koja će ih dozivati da dođu u posetu
sa svojim muževima i decom, kasnije i s unucima.
S vremenom će se dograditi novo krilo, delom da smesti višak knjiga
(ponajviše Rouzinih, prema je i Margo značajno doprinela zalihama). U
kuhinju će biti smeštene nove gvozdene peći, vodene klozete zameniće
kupatila s keramičkim kadama, a kuća će biti prva u okrugu u koju će biti
uvedena struja. Piterov unuk gordo će u dvorište uvesti jedan od prvih
automobila.
Ali, ma koliko modernizovana Starberijska vila bila, ostaće blistav,
udoban dom koji je Indija stvorila 1799. godine: srce njene porodice i
njenih potomaka, gde su naučili da se smeju, igraju (jer je ružičasta balska
dvorana postala poznata u tri grofovije), da vole... ukratko - da žive.
I čak i dvesta godina kasnije, luster koji je Indija pronašla u Veneciji na
njihovom prvom putovanju u Italiju, i dalje je visio na počasnom mestu u
trpezariji ukrašenoj lastavicama.
 BELEŠKA O
PRODAVNICAMA
IGRAČAKA,
STETOSKOPIMA I
GUMENIM LOPTAMA

Moram priznati da sam se poigravala - namerna igra recima - istorijom na

nekoliko mesta u ovom romanu. Radnja romana dešava se 1799. godine,
što je datum koji je diktirala činjenica da se Torn prvi put pojavljuje kao
tragač u blatu - Džubi/Tobajas - u dva moja ranija romana, This Duchess
of Mine i A Duke of Her own. Zamislila sam dečaka kao odraslog čoveka,
kao muškarca koga su godine koje je proveo kao tragač u blatu naučile da
prepoznaje vrednost u onome što su drugi odbacili, i u nekom trenutku
tvrdoglavo sam se vezala za ideju da će Torn i Indija zajedno spasti
propalu fabriku gume. Najranija upotreba gume u Engleskoj
podrazumevala je pravljenje neke vrste niti koja se zatim stavljala u
tkaninu, što joj je davalo nabran izgled i zvalo se nabor. Problem?
Gumene niti su se topile na toploti, zbog čega su gornji nabrani delovi
haljina bili veoma rizični.
Nažalost, prva fabrika gume u Engleskoj nije osnovana sve do 1811.
godine, a tek je 1844. godine Čarls Gudjir patentirao proces galvanizacije,
čime se guma stabilizovala. Indijina gumena traka prvi put u upotrebi
pojavila se 1849. godine. Godine 1850. brojne prodavnice su prodavale
igračke od indijske gume (kaučuka), kao što su lopte (i da, brojne igre
rečima s imenima - indijska guma, kao i Rouz i Torn su namerne).
Očigledno je da sam se dobro i slobodno poigrala datumima vulkanizacije
u Engleskoj: u svoju odbranu mogu da kažem da su brojni metodi
učvršćivanja gume korišćeni još u preistorijskim vremenima. Domoroci
su, na primer, zapanjili Kolumbovu posadu loptama od gume.
Takođe sam uzela slobodu i sa slušalicom doktora Hatfilda, koja je u
to vreme bila veoma jednostavna naprava, bez pokretnih zglobova.
Njegova slušalica je rana verzija stetoskopa, koji će biti izumljen tek
1816. godine.
Da ne biste pomislih kako sam sve u ovoj knjizi izmislila, prodavnica
igračaka u kojoj je Rouz pronašla svoju divnu lutku, Antigonu, zaista se
zvala Nojeva barka. Otvorio ju je 1760. godine, gospodin Hamli u
Holbornu, u Londonu. Knjižara koja je Torna snabdela sa četrnaest Biblija
za biblioteku u Starberijskoj vili bila je knjižara Hram muza na Finsberi
trgu. Vlasnik knjižare, gospodin Džejms Lakington, specijalizovao se za
otkupljivanje čitavih biblioteka iz velikih kuća.
 ZAHVALNICE

Moje knjige su poput male dece: potrebno je čitavo selo da ih dovede u

stanje pismenosti. Želela bih da izrazim duboku zahvalnost mom selu:
mojoj urednici Kari Feron, mom agentu Kim Viderspun, mom
spisateljskom partneru Lindi Fransis Li, dizajnerima mog sajta,
dizajnerskoj kući Veks krijejtiv, mom timu: Kim Kastiljo, Franziki Druin i
En Konel; zatim: ljudima u brojnim odeljenjima izdavačke kuće Harper
Kolins, od dizajna, preko marketinga, do odnosa s javnošću, jer su obavili
izvanredan posao i uspeli da predaju ovu knjigu u čitalačke ruke: moja
najsrdačnija zahvalnost ide svakom od vas. I naposletku, mojoj nećaki
Nori Blaj, koja je bila od velike koristi prilikom oblikovanja Indijinih
najboljih osobina.