Professional Documents
Culture Documents
Ђорђевић (1868–1944)”},
цртеж оловком, Охрид, 22. јула 1935
НБС, ЉДЈ Р 191
Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
ЂАВО У НАШЕМ (Приредила
НАРОДНОМ ВЕРОВАЊУ Наташа Јовановић)
{Недовршени рукопис}
Ђаво
При увођењу хришћанства у опште на место непријатељских де-
мона ступио је ђаво. (Handwörterbuch d. deutsch. Aberglaubens, III, 1519)
У Срба Граничара се верује да „је добро имати црнога ороза брез
биљега код куће, па неће долазити нечастиви”. (Н. Беговић, Живот
Срба сељака {тј. Живот Срба–граничара}, 232)
Међу Србима Граничарима кажу: „Враг се може у све претворити
до ли овце и пчеле”. (Н. Беговић, {Живот Срба–граничара}, 234)
Ђаво не једе мед и не трпи мирис воска. (Прича о томе у С.М.
Милосављевић, С.Е.Зборн. XIX, 403)
Ђаво се плаши вука. У Топличком округу „ако неко ноћу набаса
на нечастивога, нека одмах рече: Узео те вук! па ће га одмах ђаво
оставити”. (Б. Александрић, Венац за јуни 1927, 733)
У Сврљигу кажу „не ваља зевати разглављених вилица, већ шаком
затвори уста да ти у уста не улети нечастиви”. (Љ. {тј. А.} Васиљевић,
Б. Вила 1897, 204)
У Сврљигу кажу: „Не ваља држати отворена уста кад грми, јер
Бог јури, гађа, ђавола, па у бежању може да ти улети у уста. Зато
тада не ваља ни трчати, нити стајати на прагу и отварати врата”. (А.
Васиљевић, Б. Вила 1897, 204)
„Не ваља с двоумицом полазити на пут, већ одрешно и у име Божје
прекрстивши се при поласку и искорачити прво десном ногом, јер
је десна страна анђелска, а лева ђаволска”. (Сврљиг, А. Васиљевић,
Б. Вила 1897, 204)
У Миљковцу, Нишки срез, кажу да „ноћу не ваља свирати, јер се
тиме зову нечастиви”. (М. С. Марковић, Караџић 1899, 212)
Библид 0350-6428. - Год. 47, бр. 157 (2015), стр. 9-44. / критичко издање научне грађе
УДК 398.41(=163.41); 2-167.64(=163.41)
Име
Ђаво се у нас назива различитим именима: водац (Вук, Рј.), вран
(В. Рј: „Кад му неће име да спомену: Мање више свак има свог врана.”),
дабо (В.Р: „хроми дабо, der hinkende Teufel, diabolus claudus”), Роми
Даба (С. М. Грбић, {СЕЗ XIV}, 332), мелун (В.Р.: „у Босни, Херц.{еговини}
и Дубровнику.”), пакленик (В.Р.: „у Дубровнику: Па га баци на дно
пакла, пакленици дочекаше.”), враг (В.Р.), нечастивиa (В.Р: „да му се
име не би споменуло.” У Грбљу „не ваља споменути у говору: ђавола,
него: нечастиви и кад се спомене на лијеву банду {пљунут} и рећ: Тамо
да га је анаћема” (Вук С.К.С.Е.Зб. III, 31), сатана, сотоња, сотона (Кучи,
Ст. Дучић 280) / ђавао и ђавал (Rječn. Jugosl. Ak. код ђавао), худоби
(Rječn. код hudoba), худич (Самобор, М. Lang, Zborn. XIX, 147), шент
(Самобор, М. Lang, Zborn. XIX, 147), маркај (Самобор, М. Lang, Zborn.
XIX, 147) / брадило (у Стигу, Гл.Етн.Муз. III, 100), брадаило (С.Е.Зб.
VII, 73), гјавул (у Ђевђ.{елији} и околини {СЕЗ} XL, 309), зломишље-
ник, непоменик, !1 рогати или онај рогати, рогоња (у Босн.{и} и Херц.
{еговини} / Iv. Zovko, Zborn. VI, 306), репати или онај репати (Окр.{уг}
Морав.{ски} Т. Бушeтић, С.Е.Збор. XXXII, 400), Криви, шантави враг
(најгори враг у Самобору, М. Lang, Zborn. 19, 147), анатемник (Окр.{уг}
Морав.{ски}, Т. Бушет., С.Е.Зб. XXXII, 400), Кендза, шејтан, Куси (Окр.
{уг} Моравски, Т. Бушетић, С.Е.Зб. XXXII, 400) / очитњак (Босн.{а} и
Херц.{еговина}, Iv. Zovko, Zborn. VI, 306), стовраг и стoђаво (у Б.{осни}
и Херц.{еговини} ђаво који има силе за сто ђавола. Iv. Zovko, Zborn.
VI, 306), вираун (Босн.{а} и Херц.{еговина}, Iv. Zovko, Zborn. VI, 307),
налетница (= женски враг, Iv. Zovko, Zborn. VI, 307), сотоњак (у Босни
и Херц.{еговини} Iv. Zovko, Zborn. VI, 307), налетник (Кучи, Ст. Дучић,
280: Rječn. Ј. Akad.), типотник (Кучи, Ст. Дучић, 280), налетњак (I.
Zovko, Zborn. VI, 307) / несмајник (Окр.{уг} Морав.{ски}, Т. Бушетић,
С.Е.Зб. XXXII, 400), анђама (Окр.{уг} Морав.{ски}, Т. Бушет.{ић} С.Е.Зб.
XXXII, 400), немили анђео (Окр.{уг} Морав.{ски}, Т. Бушет. С.Е.Зб. XXXII,
400), ђавол (Скопска Котлина, М.С.Филип., С.Е.Зб. LIV, 518), ђao (Скоп.
{ска} Котлина, М.С.Филип., С.Е. Зб. LIV, 518), сотонија (Скоп.{ска} Котл.
{ина}, М.С.Филип., С.Е.Зб. LIV, 518) / луцифер (у Самобору, господар
над ђаволима (М. Lang, Zborn. XIX, 147), белзебуб (Самобор, {М. Lang},
Zborn. XIX, 147), попилиуша (Самобор, М. Lang, Zborn. XIX, 147), малик
(јер се указује као мали дечец, Самобор, {М. Lang}, Zborn. XIX, 147) /
маслак (Самобор, M. Lang, Zborn. XIX, 147), нечисти (у Самобору по-
божни људи, особито жене не изговарају реч враг, јер им то некако
грешно звони, него радије реку, ако мора бити „нечисти”. M. Lang,
Zborn. XIX, 147).
Ђаво се не спомиње. У Херцеговини „кад ко нехотице спомене
у друштву ђавола, сваки ће се прекрстити и про лијевога рамена
10 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 11
Како је постао
У Срезу Бољевачком кажу да је „ђаво био Божји брат, па се Бог
нешто на њега наљути, претвори га у ђавола и веже” за онај ступ на
коме, „по народном предању земља стоји”. „Да би се ослободио ђаво
гризе зубима тај ступ, па кад толико прегризе да му још мало остане,
он почне да сеца ! 2 (тресе) ступ да би га преломио, земљу оборио у
воду и себе ослободио. Таман ђаво ступ да прегризе, а прогризено
се место опет залије. Кад ђаво тресе ступ и земља се тресе. Тако, по
народном веровању, постаје земљотрес”. (С.М.Грбић, {СЕЗ} XIV, 332)
Постанак ђавола
У Србији кажу: „Бог је створио свет, анђеле и људе. Ђаво је у
почетку био анђео, па је отпао од Бога и сада смета Богу у сваком
добру”. (М.Ђ.М., {СЕЗ} I, 49)
У Славонији кажу „да се је враг сам створио па га Бог надарио да
и он буде свеможан”. (J. Lovratić, Zborn. VII, 113)
12 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 13
Ђаво и Турчин
У неким нашим приповеткама ђаво се претвара у Турчина. „Тур-
чин се, вели В.{еселин} Чајк.{ановић}, у опште радо доводи у везу са
ђаволом. ’Турчина је Бог дао ... због наших старих гријехова. Њега
треба звати видовити ђаво’ (М.Ђ. М. {СЕЗ} I, 86). Приповетка Откуда
у жене ђаволство (А. Гавриловић, бр. 12) завршава се примедбом да
је Турцима ђаво род”. ({В. Чајкановић}, С. Е. Зборн. XLI, стр. 507)
Какав је ђаво
Ђаво и враг
У Ђевђелији и околини има две врсте ђавола: гјавул и враг. „Гјавул
је пакостан старкеља који се задовољава само онда кад се потегне
нож. Он је злобан и !8 претвара се у различите животиње само да успе
да начини зло. Он људе завађа, подбада их, учи их шта да раде, како
да слажу и задовољан је само онда кад падне крв. За њега држе да
14 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 15
16 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 17
Човек и ђаво
Свуда у нашем народу се верује да „сваки човек има по једног
анђела који га чува од зла и по једног ђавола који га навраћа на зло.
Анђео стоји човеку на десном рамену, а ђаво на левом. Кад човек
чини добро анђео се весели и крилом својим глади човека по обра-
зу, а ђаво се тада мршти и љути. А кад човек стане да греши, анђео
се сневесели и плаче, ђаво пак све подиграва од радости и пркоси
анђелу говорећи: Е мој је, мој је, мој!” (М. Ђ. М. {СЕЗ} I, 49. Види и A.
Hangi, 24; N. Buconjić 119; Браство IX–XI {тј. IX–X}, 445; Караџић I, 212;
М. Драговић, Успомена стогодишњице Петра II, 54; Т. Драгичевић,
Гл.З.Музеја XX, 452)
Ђаволи и пакао
У Скоп.{ској} Ц.{рној} Гори кажу да у паклу „грешници вру у кат-
рану у великим казанима, под које ложе ватру ђаволи”. (Ат. Петровић,
С. Е. Зб. VII, 503)
У Левчу кажу „они који слушају ђавола иду у пакао, а који слушају
Бога иду у рај, јер се Бог са братом ђаволом поделио, па рај допаде
Богу, а пакао ђаволу”. „Ђаво влада у паклу. Њему се предају грешници,
те их он тако вечито мучи”. (Т. М. Бушетић, С. Е. Зб. 32, 401)
Улажење у човекаe
!17
18 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 19
Множење
Ђаволи се страшно множе. У Херцеговини се верује да се „ђавола
од једном може окотити по хиљаду и више; но има их и старије више
нег на гори листа, зато су их пуне велике литице (стијене) по вели-
ким брдима, а тако исто пуна их је свака пећина !19 и јама, ђе се обдан
ушуте а обноћ излијећу те се врзају по гробљу око праведних душа
не би ли коју сврнули у пакао; па тако се врзају и око живих људи да
би кога навратили на рђава ђела”. (Ј. Памучина, Магазин 1867, 46)
Човек и ђаво
У Самобору врагови „немају до свакога човјека област (сељаци
веле да немају oфра) те не могу свакому наудити”. (M. Lang, Zborn.
XIX, 147)
Ђаво – замена
Понекад је ђаво дошао у место другог ког заборављеног бића. У
нашем народу је врло раширено веровање да су за време порођаја
и породиља и дете изложени опасностима од напада некаквих не-
видљивих злих бића која би се могла назвати порођајним демонима,
а која се у нас најобичније називају бабице. (Т.Р.Ђ., Деца, стр. 116)
Гдешто су се међутим имена бабица и друга заборавила, па се у место
њих употребљава име нечастиви. У Миљковцу, Нишки срез, верују
да за 40 дана мало дете не треба остављати само, јер ће му нечасти-
ви учинити какво зло. Исто тако верују „ако дете за 40 дана много
плаче значи брани се од нечастивих”. ! 20 (М.С. Марковић, Караџић за
1899, стр. 212) У Житорађи, у Топлич.{ком} окр.{угу}, „породиље не
смеју излазити ноћу да их не дохвате ветрови, ђаволи, невидљиви
дуси који доносе болест, а често и смрт”. (Свет. Ст. Спасић {тј. Симић},
Бранк. Коло за 1896, стр. 217) Овде !21 су очевидно „нечастиви” дошли
у место „бабица”.
Шта све чини
Ђаво понекад чини људима услуге, али се за то скупо наплаћује.
У Босни се приповеда како је путовао човек по ноћи па забасао. „Сав
уморан помисли да ми је бар врага амо да га узјашем и не газим вели-
ког блата. У тај се час створи пред њим магарац, он га својим шалом
заузда, узјаше и пође. Магарац је све поигравао од радости и журио
се некуда, а путник био задовољан мислећи да ће га магарац нечијој
кући донијети. На једном угледа велико језеро пред собом и види
гдје је магарац уперио управ у језеро. Покуша да с њега скочи, али
осјети да су му на ногама букагије. Он се препане, прекрсти, а ороз
запјева. Букагије пукну, а он с магарца о земљу. И магарац проговори:
Моли се Богу што је она птица запјевала, беги би знао кад си магарца
зајашио”. (Т. Драгичевић, Гласн. З. Муз. XX, 452)
Ђаво и новац
У Самобору кажу да ђаво има много новаца. Ко моли ђавола да му
да новаца мора бити у рису (кругу?) који начини око себе лесковом
шибом која је благословљена. У кругу их мора бити непаран број.
Најпре се три пут зафућка на прсте. На то почну долазити свакојаке
страхоте: „велике каче, млински камен над главом, стреле чисто нуз
њега пуцају и друго”. Три страхоте мора издржати, а четврти пут f,
дође сам враг и пита га шта жели и он му каже. Враг му обећа дати
новаца, али му мора обећати једну душу. Ако човек пристане онда
пружи на рис свој мали прст да му враг из њега извади кап крви којом
запише његову душу. (M. Lang, Zborn. XIX, 148)
Још се приповеда ко хоће да добије новце од врага нек улови цр-
ног мачка без белега и нека га однесе у шуму где се не чује ни звоно
да звони ни кокот да пева. Ту нека га закоље, одере, испече и поједе.
Кад то учини дође му враг и пита га шта хоће и што зажели то му
враг да. (M. Lang, Zborn. XIX, 150)
20 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 21
У Срезу Бољевачком кажу „не ваља оно место где је био лонац на
огњишту да остане незагрнуто, јер би се радовали ђаволи”. О томе се
у народу овако прича: „Кад су Јевреји хтели да разапну Исуса Христа,
сковали су били пет ексера да закуцају Исусу Христу, и то два за руке,
два за ноге, а један да му у срце закуцају. Један од његових ученика,
прикраде се и украде један ексер и сакрије га испод лонца. Све су
претражили и никако га нису могли наћи, те тако Исусу нису пети
ексер у срце закуцали. Зато се и дан дањи оно место где је био лонац
на огњишту одмах загрне да се не познаје где је био”. (С. М. Грбић,
С.Е.Зб. XXXII, 186. Види и стр. 397)
Заводник
У Мароку ђаво је велики заводник. „Он наводи свет да се одрекне
молитве, читања Корана, поста за време Рамазана, давања милостиње
и испуњења других дужности које је Бог прописао. Он чини да људи
и жене залазе у грех, наводи браћу да имају односе са сестрама,
проузрокују свађе између супружника, гони људе да се међусобно
туку, проклињу и убијају. Он ужива у посматрању како људи чине
оно што Бог не воли. Весели се кад ко умре неожењен и плаче кад
момак узме девојку. Ако ко обесвети џамију или употреби нечисту
течност за своје прање или непоштује Коран може бити сигуран да
ће добити ђавољу наклоност”.g
22 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 23
Ђаво и купина
У Левчу и Темнићу овако се прича о постанку купине: „Бог одсекао
себи врх од прста малића. Једна кап крви тада је пала на земљу и из
ње никла винова лоза. Отуда се род од ње узима за причест. Ђаволу то
буде криво, па каже свету да он може да створи слађе грожђе. Зато и
он одсече себи прст и баци га на земљу из које никне купина. Купина
сазри пре грожђа. Зато свет и данас неће окусити купину пре него
што окуси грожђе, па макар оно било и зелено, јер верује ко окуси
{пре} купину од грожђа да се ђаво радује. Још свет приповеда да у
старо време није нико окушао род о купине, па је Св. Сава благословио
да се може јести и од тада су почели да је једу”. (Ст. М. Мијат. и Т. М.
Бушетић, С. Е. Зб. XXXII, 116; 403. Другојаче о постанку купине види
у Вл. Влаховић, Записи (Цетиње) за јули 1931, 55; П. Софрић, Главније
биље у нар. веровању и певању, Б. 1912, 141) У Ђевђелији и околини
деца „која иду по пољу не смеју јести купине док не окусе грожђа.
Купине се сматрају за гјавулско грозде (ђаволско грожђе) те ко окуси
прво њих тај је на ђавољој страни”. (Ст. Тановић, С. Е. Зб. 40, 74)
Ракија {је} ђаволски изум. (Бос. вила 1907, стр. 288)i
Ђаво и ракија
У Левчу и Темнићу се приповеда како су у старо доба људи били
добри. „Нико се ни с ким није никад тукао, нико никога није никад
тужио.” Ђаволу то буде криво, па стане смиш»љати како би то искварио,
најзад се !25 досети да се направи калуђером, да набере доста трњина.
Кад су трњине одмекле он од њих испече ракију, однесе је у оближњи
град и објави да има воду коју кад човек пије умре, види све мртве
и опет оживи. Људи су куповали, напијали се, свађали се, псовали,
тужили, тукли и радили све што не ваља. Затим је ђаво усавршио и
Бог и ђаво
„Пре но што се знало за млин људи су зрно туцали. Ђаво начини
млин па се погоди с Богом да Бог узима ујам лети, док је лист зелен,
а потом ђаво до идућег лета.
Кад поче лишће падати ђаво затражи млин. Бог му рече да још
није зима: Ето види тамо у шуми! Кад тамо, а бор и јела зелени. Онда
ђаво позове своје друштво, те клинцима избуше стабла ових дрвета,
не би ли сеj осушила. Али Бог благослови изрешетано дрвеће да му
ништа од тога не буде. Отуда бор и јела имају оне чворове”. (М. Мајз-
нер, С.Е.Зб. L, 119)
Ђаво – варалица
Ђаво се претворио у девојку и говори Св. Павлу: Обриј браду, !27
Павле, па ћу поћи за те и поникнуће ти златна брада. „Кад Св. Паво
поче бријати браду пред њега је падала златна длака, а на бради
oбријаној ницала је свака длака као пасија, мачија, крмећа и свака
друга. А кад види Св. Павле каква длака ниче на његовој бради, он
отален побјегне у мрачну земљу са половицом необријане браде”. (В.
Ђоровић {тј. Ћоровић}, Св. Сава у нар. предању, стр. 44 {тј. 43–44})
Ђаво и Шваба
Али Ђаво може бити и преварен.
24 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 25
Ђаво и Арнаутин
Има и једна нар.{одна} приповетка у којој се прича како је Ар-
наутин преварио ђавола. Неки Арнаутин на самртноме часу позове
жену и рекне јој: „Кад умрем немојте ме завијати у нови ленцуо,
него у они чађави којега ћеш наћи у кош више ватре, јер сам га ја још
лани за укоп купио”, и препоручи јој да никако другојаче не учини
већ како јој је рекао. Жена га послуша и кад Арнаутина укопаше ево
око Арнаута неколико ђавола да га муче за учињене грехове. Арна-
ут лукав па ђаволима каже: „Ма што оћете од мене бони? Нијесам
ја данас умро, него још јесенас, а зар сте ћорави те не видите стари
и чађави ленцуо”. И тако их се курталише. (В. Врч., С. н. прип. II, {Д.,
1882}, 39. Уз ову јеk приповетку Врчевић ставио ову напомену: „Турци
вјерују кад у гроб ставе !28 мрца да га ђаволи муче и зато вазда оџа
над гробом по сата чува говорећи: Не бој се ево мене код тебе”. (О
овоме види још: Наш нар. живот, књ. V ; Циганске нар. припов. ; E.
Westermarck књ. , стр. )l
Заштита од ђавола
Заштита од ђавола
У нашем народу је врло раширено веровање у заштитну моћ
глога. У Копаоничким селима у Ибру „глогово дрво се не гори, јер је
оно вилино дрво”. (Ј. М. Милошевић, Гл. Етн. Муз. XIII {тј. XI}, 53) У селу
Зуцу, у Врачарском срезу, се прича да је свака травка остала од Свете
Богородице „а црни глог је крстио Исус Христос; зато сви нечастиви
бегају од њега”. У околини Гор.{њег} Милановца „везују мађичку
моћ црног глога са трновим венцем, који је носио Исус Христос. Глог
је веле био Христу трнов венац, то је свето дрво, зато га се вампири
боје”. (А. Петровић, Гл. Етн. Муз. XIII, 136) Од глога се боје вампири и
У Херцеговини ђаволи се боје „од црног трна коца што оно с њиме
боду вукодлаке кроз бикову кожу”. (Ј. Памучина, Магазин 1867, 47)
26 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 27
Ђаво – замена
У Свилајнцу „кад се жена породи мећу се поред ње: гребене, вериге,
конопац, бели лук, катран и ваздан којешта и то све за одбрану од
нечастивих” (место од бабица). (М. Б. Јоксимовићка, Караџић 1899, 246)
28 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 29
p „Била једна воденица у којој се често привиђало.” Газда воденице дотера жито
да самеље, закључа воденицу кад пође кући, ал кад се други дан врати зачуди
се кад виде расуто брашно, а воденица закључана. Смисли да остане ту ноћ у
воденици, да види шта је. У руци је имао тојагу од црног трна. Око пола ноћи зачу
тутањ, затим, писку, хуку, гајде, свиралу, музику и разне гласове, сва се водени-
ца тресе. Коса му се накостреши кад угледа као неке сватове. Кад сви приђоше
до врата, један улете у воденицу говорећи дружини: „Одох ја овоме сељаку још
расипати брашно, да ако се наљути, па нам га преда”, на то му други рече: „а ако
се чича крсти, онда ти је све узалуд!” На то први одговори: „Он се слабо крсти, а
нема крста ни на кући, ни у кући!” – „То ваља за нас, повикаше неки други, само
пази да те не удари крстом од црног трна, јер ни те тако могао ухватити и наће-
рати да му радиш што год зажели.” Слушајући све то, чича начини крст од своје
тојаге, примиче се полако ђаволу иза леђа, те га ожеже оним крстом од трна и
одмах обори на земљу, потом га свуче и даде му своје старе хаљине, па га начини
воденичарем. Отада се чича чешће крстио, а начинио је крст и на кући и на воде-
ници и све му је пошло унапред. (Ко се крсти не боји се ђавола) – прим. прир.
30 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 31
Заштита – запис
Као заштита од ђавола служе и записи. У Грбљу запис против
ђавола гласи: „Заклињем ве дуси си нечисти Богом и васемдержи-
тељем да не вредите раба Божијега Н. ни у дан ни у ноћ. † Светo
Преображење Господње часувај раба својего Н. Н.”. (Вук С. Караџић,
С. Е. Зборн. L, 46) У Горњој Херц.{еговини} да ловцу у лову не би ђаво
нашкодио носили {су} у пушци запис или су имали уза се црног пса
без биљеге. „Зарад тога су стари ловци имали запис или у кундаку
од пушке или на цијеви и онда су мислили да им се не може ништа
утворити”. (Т. А. Братић, Гл. З. Муз. XX, 470)
Заштита – круг
Ђаво не може прећи преко мађичког круга. У једној нар.{одној}
приповетци из Војнића, јужно од Карловца казује се како су се два
побратима зарекла ко први умре да ће га онај други прву ноћ чувати.
Кад је дошло време један умре и „закопају га, а онај други отиде у
вече у гробље и однесе пушку и на њој баганету (бајонет), па стаде
код гроба и окружи око себе коло колико год море досећи, па стане
унутра. Кад је било око поноћи, ал ето ти сијасет врагова, па чим
дођу узму откопавати мртвога из земље. А побратим све то гледа.
Кад га откопају изваде га ван, па стану с њега кожу дерати, а кад га
одеру, баце кожу на земљу крај себе, а њега стану опет закопавати.
Кад побратим види да се они око њега баве, а он узме па са оним
баганетом привуче кожу к себи у коло, па опет мирно гледа шта се
ради. Врагови сврше посао па се окрену тражити коже, ал ње нема:
завири овамо, завири онамо, али ње нигдје нема. У том и ороз запјева,
а врагови се сви разбјеже. Кад се ујутру сване, отиде он па јави попу,
а поп дође па скупи људе, те га опет откопају, па кожу обуку на њега,
те га опет закопају, и послије нису више долазили”. (В. Чајк., С. Е. Зб.
41, бр. 177. Види и стр. 456 и 548)
Чување од ђавола
У Зети кажу „кад неко једе и помене ђавола не ваља да поједе
тај залогај, већ треба да га баци и преда ђаволу”. (И. Радуловић, Гл.
Етн. Муз. XI, 54)
У Срезу Бољевачком „кад некоме за време јела случајно испадне
залогај из уста верују да га је ђаво ћушнуо. Такав залогај ваља дићи
и дати да га поједе псето или мачка”. (С. Грбић, С. Е. Зб. XXXII, 181)
{Разно}q
Предавање ђаволу
У народу се верује да ништа не треба намењивати ђаволу, па ни
у клетви, нити ваља што !39 доводити у везу с њим, јер се може обис-
тинити. У Кучима се приповеда како је нека жена у љутини „предала”
ђаволима своју кћер у колевци и „кад ју је доцније шћела развити, али
ђевојке нема”. После неколико година сретне је !40 неки човек, а то је
био ђаво, рекне јој да је он њен зет и одведе је „у једну подземну јаму
у !41 сред које је велики огањ горио, а около је седио свакојаки народ:
32 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 33
Враг и жена
У Отоку, у Славонији, се прича како се жена „погодила с врагом
да је служи па ће посли она њега. Жена седне код статива и притиска
подножнике. Ните одскачу, зив се отвара. Она баца чунак кроз зив, а
не дочика руком. Враг јој докучи чунак, а она га опет баци кроз зив
на другу страну. Тако {је} враг моро трчати сад на једну сад на другу
страну статива. Увечер је сретан био да је утеко, а простио је жени
да њега служи”. (J. Lovretić {тј. Lovratić}, Zborn. VII, 113)
Пословице
Ко је год с ђаволима шућурице сијао све су му се о главу разбија-
ле. (Вук 2677)
Ко с врагом тикве сади о главу му се разбијају. (Вук 2928)
Ко с врагом тикве сије све му се о главу лупају. (Вук 2929)
Ко с ђаволом тикве сади о главу му пуцају. (Вук 2930)
Ђаволу пакла не мањка. (Вук 1322)
Ђавоља маштанија. (Вук 1323)
Ђаво није да се не поправи, а анђео није да не погријеши (кад се
моли за каква крива човјека). (Вук 1324) /
Ђаво ни оре ни копа, већ све о злу мисли и ради. (Вук 1325)
Ђаво растовара на вољи плот. (Ко много има онај и добија.) ({Вук}
1326)
Враг би и главу скинуо, али Бог ни длаке не да. ({Вук} 725)
Враг врагу очи не вади. ({Вук} 726)
Враг не спава. (Зло се ласно догодити може.) ({Вук} 727)
Враг ни сам себе није добра учинио. ({Вук} 728)
Ни ђаво није онако црн као што људи говоре. (Вук, 4158)
Сунце !45 грије, киша иде, ђаволи се легу. ({Вук} 5924) /
Ђе ђаво не може што свршити онђе бабу пошаље. (Вук 1346)
На једну страну ђаво, а на другу баба, па ко натегне. (Вук, 3623)
34 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 35
Б. – Београд
Б. Вила – Босанска вила
Бос. Вила
Бос.Вила
{БВ}**
Б. и Х. – Босна и Херцеговина
Б. и Херц
Босн. и Херц.
Босна и Херц.
Бос. Крајина – Босанска Крајина
Бранк. Коло – Бранково коло
Гл. Етн. Муз. – Гласник Етнографског музеја
Гл.Етн.Муз.
Гл. З. Муз. – Гласник Земаљског музеја у Босни и
Гл. З. Музеја Херцеговини / Гласник Земаљског музеја
Гласн. З. Муз. у Сарајеву
{ГЕМ}
Гор. Милановац – Горњи Милановац
Горња Херц. – Горња Херцеговина
{Д.} – Дубровник
Деца – Деца у обичајима и веровањима нашега
народа / Тихомир Р. Ђорђевић (Београд, 1941)
Ђевђ. – Ђевђелија
Ђевђ. и окол. – Ђевђелија и околина
Zborn. – Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slаvena
и д. – и даље
и т. д.
и т.д. – и тако даље
Кучи – племе и Живот и обичаји племена Куча / Сте-
ван Дучић (Београд, 1931)
Магазин – Србско-далматински магазин /
Српско-далматински магазин (1867)
нар. – народна, -е, -и, -ој, -ом
Окр. Морав. – Округ моравски
Окр. Моравски
**
У витичастим заградама {} наведене су скраћенице приређивача Н. Ј. ради
допуне текста Тихомира Р. Ђорђевића.
36 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 37
38 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 39
МОНОГРАФИЈЕ
Беговић, Никола (прир.). Живот и обичаји Срба-граничара. Загреб:
Тискарски завод Народних новина, 1887.
Buconjić, Nikola. Život i običaji Hrvata katoličke vjere u Bosni i Hercegovini.
Sarajevo: D. A. Kajon, 1908.
Врчевић, Вук (прир). Српске народне приповијетке : понајвише кратке
и шаљиве. Биоград: На свијет издало „Српско учено друштво”, 1868.
„---” (прир). Српске народне приповијетке : понајвише кратке и шаљиве.
Књ. 2. Дубровник: Наклада књижаре Д. Претнера, 1882.
Westermarck, Edward. Ritual and Belief in Morocco. Vol. 1-2. London [etc.]:
Macmillan and Co., 1926.
Wuttke, Adolf. Der deutsche Volksaberglaube der Gegenwart. Dritte Bearbei-
tung von Elard Hugo Meyer. Berlin: Verlag von Wiegandt & Grieben, 1900.
Гавриловић, Андра (ур.). Двадесет српских народних приповедака :
с предговором и с белешкама за извор и паралеле текста. Београд:
„Доситије Обрадовић”, 1906.
Драговић, Марко. У спомен стогодишњице рођења митрополита и
господара црногорскога Петра II Петровића-Његоша : (1813-1913). Це-
тиње: Дворска књижара „Његош”, 1913.
Дучић, Стеван. Живот и обичаји племена Куча. Београд: Планета, 1931.
Ђорђевић, Тихомир Р. Деца у веровањима и обичајима нашега народа.
Београд: Централни хигијенски завод, 1941.
„---”. Наш народни живот. Књ. 5. Београд: Г. Кон, 1932.
„---” (прир.). Циганске народне приповетке. Београд: Р. Д. Ћуковић, 1933.
Караџић, Вук Стеф.[ановић] (прир.). Српске народне пословице и друге
различне као оне у обичај узете ријечи. Књ. 2. Државно изд. Биоград:
Српска Краљевска штампарија, 1900.
„---” (прир.). Српске народне приповијетке и загонетке. Књ. 1. Државно
изд. Биоград: Штампарија Краљевине Србије, 1897.
„---” (прир.). Српски рјечник : истумачен њемачкијем и латинскијем
речима. Беч: У штампарији Јерменскога намастира, 1852.
Петрановић, Богољуб (прир.). Српске народне пјесме из Босне (женске).
Књига прва. [Сарајево]: Богољуб Петрановић, 1867.
Rječnik hrvatskoga ili srpskoga jezika. Dio 2, Četa-Đavli. Na svijet izdaje
Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti. Obradili Đ. Daničić, M.
Valavac, P. Budmani. Zagreb: L. Hartman, 1884–1886.
∗
Приредила Наташа Јовановић.
40 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 41
ЧАСОПИСИ И ЗБОРНИЦИ
Агбаба, Радослав. „Постанак села Враголова. (У Босанској Крајини)”.
Босанска вила. 8. 24 (1893): 364–365.
Александрић, Борислав. Венац за јуни. 1927.
Ardalić, Vladimir. „Bukovica. Narodni život i običaji (Nastavak)”. Zbornik
za narodni život i običaje Južnih Slavena. 7. 2. Drugi dio (1902): 237–294.
Братић, Тома А. „Лов и народна веровања о њему у Горњој Херцего-
вини”. Гласник Земаљског музеја у Босни и Херцеговини. 20. 4 (1908):
[467]–473.
Бушетић, Тодор М. „Веровања о ђаволу у округу Моравском”. Српски
етнографски зборник. 32 (1925): 400–405.
„---”. „Народна медицина Срба сељака у Левчу”. Српски етнографски
зборник. 7 (1911): [531]–595.
„---”. „Српске народне песме и игре са мелодијама из Левча”. Српски
етнографски зборник. 1 (1902): [30]–87.
Васиљевић, Алекса. „Из народних празноверица у Сврљигу. (Наста-
вак)”. Босанска вила. 12. 13 (1897): 204–205.
Вељић, Мих.[аило] М. „Народна веровања”. Браство. 9/10 (1902): 441–449.
Влаховић, Вл.[ајко]. „Исус Христос у народном предању”. Записи за
јули. 1931: 52–55.
Врчевић, Вук, „Народно сујеверије или врачање, слутња и бајање”.
Србадија. 1876. 3/4: 50–52.
„Вукова грађа”, Српски етнографски зборник. 50 (1934): [9]–25.
Вулетић–Вукасовић, Вид. „Призријевање”. Српски етнографски збор-
ник. 50 (1934): [155]–195.
Грбић, С.[аватије М.], „Обичаји и веровања из Источне Србије”. Српски
етнографски зборник. 32 (1925): [387]–416.
„---”. „Српска народна јела и пића из Среза Бољевачког”. Српски ет-
нографски зборник. 32 (1925): [169]–236.
„---”. „Српски народни обичаји из Среза Бољевачког”. Српски етног-
рафски зборник. 14 (1909): 332–337.
Дебељковић, Дена. „Веровања српског народа на Косову пољу”. Српски
етнографски зборник. 50 (1934): [210]–215.
Dragičević, Tomo. „Narodne praznoverice (Žepče)”. Гласник Земаљског
музеја у Босни и Херцеговини. 20. 4 (1908): 449–466.
Ђорђевић, Тих.[омир] Р. „Зле очи у веровању Јужних Словена”. Српски
етнографски зборник. 53 (1938): 200–201.
Ђурић, Симеон. „Српске народне приповетке”. Српски етнографски
зборник. 50 (1934): [206]–209.
Zovko, Ivan. „Vrag”. Zbornik za narodni život i običaje Južnih Slavena. 6. 2.
polovina (1901): 306–308.
Јоксимовићка, Милева Б. „Народне празноверице”. Караџић. 1 (1899): 246.
„Ко се крсти не боји се ђавола : народна прича испод Копаоника”. Ру-
брика „Српске народне умотворине”. Босанска вила. 22. 17/18 (1907):
289–290.
König, Samuel. „Magical Beliefs and Practices among the Galician
Ukrainnians”. Folklore. 48. 1 (1937): 59–91.
Lang, Milan. „Samobor. Narodni život i običaji (Nastavak)”. Zbornik za
narodni život i običaje Južnih Slavena. 19. 1. Drugi dio (1914): 39–152.
Лилек, Емилиан. „Вјерске старине из Босне и Херцеговине”. Гласник
Земаљског музеја у Босни и Херцеговини. 6. 3 (1894): [365]–368.
Lovratić, Josip. „Otok. Narodni život i običaji (Nastavak)”. Zbornik za narodni
život i običaje Južnih Slavena. 7. 1. Drugi dio (1902): 57–113.
Мајзнер, Милан Ј. „Српске народне приповетке”. Српски етнографски
зборник. 50 (1934): [95]–125.
Марковић, Марко С. „Српске народне празноверице”. Караџић. 1 (1899): 212.
Мијатовић, Ст.[аноје] М. „Обичаји српског народа из Левча и Темнића”.
Српски етнографски зборник. 7 (1907): 72–100.
42 Тихомир Р. ЂОРЂЕВИЋ
Читање традиције 43