BOG JE OTIŠAO – Naučnici stvorili žive robote koji se mogu

programirati: Šta bi moglo da krene po zlu?

Svi znamo da roboti nisu živa bića, zar ne? Zapravo, znali smo sve dok
naučnici i programeri nisu nedavno objavili kako su premostili deo tog
jaza između živih i neživih bića. Ovaj novi razvoj kombinacija je veštačke
inteligencije i biologije.
Nedavno istraživanje robotičara i naučnika objavilo je ono što se naziva „receptom za stvaranje novog
životnog oblika“ nazvanim ksenoboti. Ksenoboti su napravljeni od matičnih ćelija, a izraz kseno potiče
od ćelilja žaba (xenopus laevis) koje se koriste za njihovu izradu.

Jedan od istraživača opisao je novu tvorevinu kao „ni tradicionalni robot ni poznata vrsta životinje“,
već je umesto toga „nova klasa artefakata: živi organizam koji se može programirati“.

Šta je Ksenobot?

Ksenoboti su kraći od 1 mm i sadrže 500-1000 živih ćelija. Imaju brojne oblike, uglavnom
pojednostavljene, a neki imaju zdepaste „noge“. Sposobni su da se pokreću u linearnom ili kružnom
smeru, da pomeraju male predmete i udružuju se kako bi delovali kolektivno. U stanju su da žive do
deset dana koristeći sopstvenu ćelijsku energiju.

Naučnici tvrde da ove nove „biomašine koje se mogu ponovo konfigurisati“ mogu poboljšati zdravlje
ljudi i životinja, ali postoji mnogo briga sa pravnog i etičkog stanovišta.

Da bi napravili ksenobote, istraživači su morali da koriste superračunare da testiraju hiljade slučajnih

dizajna jednostavnih živih bića koja su u stanju da izvrše određene zadatke. I sam računar je
programiran sa AI „evolucionim algoritmom“ tako da može da predvidi koji će živi organizmi verovatno
pokazati sposobnost da izvršavaju korisne zadatke poput kretanja ka cilju.

Nakon odabira najperspektivnijih dizajna, naučnici su zatim pokušali da preslikaju digitalne modele sa
kože žabe ili srčanih ćelija koje su spojili pomoću m ikrohirurških alata. Srčane ćelije su u stanju da se
skupljaju i opuštaju, što pokreće organizam.
Nema sumnje da je stvaranje ksenobota revolucionarni čin. Ipak, treba razjasniti da su, uprkos tome
što se nazivaju „programabilnim živim robotima“, oni zapravo potpuno organski i napravljeni su od
živog tkiva. Termin „robot“ se koristi jer se ksenoboti mogu konfigurisati u različite oblike i forme, a
zatim „programirati“ da ciljaju određene objekte koje će nesvesno tražiti. Takođe su u stanju da se
poprave nakon što su oštećeni.

Koji su benefiti i rizici?

Već se iznose argumenti o benefitima ksenobota, ali i o njihovim rizicima. Neki su sugerisali da bi se
oni mogli koristiti za čišćenje zagađenih okeana na primer – sakupljajući mikroplastiku.

Drugi sugerišu da bi se mogli koristiti za ulazak u zatvorena ili opasna područja, za pronalaženje ili
analizu toksina i radioaktivnog materijala.

Neki su se pitali da li se mogu koristiti za unošenje lekova u ljudska tela, popravljanje tkiva pacijenta ili
uništavanje raka.

Budući da su biorazgradivi, imali bi prednost u odnosu na trenutne tehnologije izrađene od plastike ili
metala. Neki istraživači žele da koriste ove ksenobote kako bi pomogli daljem razumevanju živih i
robotskih sistema, kao i da bi poboljšali upotrebu AI.

S druge strane, mnogi smatraju da bi se ovi novi oblici života mogli koristiti za otmicu životnih funkcija
u zlonamerne svrhe na isti način kao što se koriste za ciljanje karcinoma. Drugi upozoravaju da je ovo
novo stvorenje neprirodno i da predstavlja izigravanje Boga.

Ali mnogi su više zabrinuti zbog mogućnosti zlonamerne upotrebe ili čak razarajućih neželjenih
posledica poput onoga što smo videli sa nuklearnom fizikom, biologijom, hemijom i veštačkom
inteligencijom. Jedna od takvih mogućnosti bila bi upotreba ksenobota u biološke svrhe ratovanja.

Da li bi Ksenoboti mogli da budu opasni?

Druga zabrinutost leži u tome da bi buduće verzije ksenobota, za koje se očekuje da će u nekom
trenutku moći da se reprodukuju, mogle da „se pokvare“, postanu zle i nadjačaju druge prirodne vrste.

Takođe treba napomenuti da bi ksenobotima, da bi izvršavali složene zadatke, trebali senzorni i

nervni sistem, što bi moglo rezultirati osećajem. Osetljivi programirani organizam u najmanju ruku
postavlja etička pitanja. Kreatori ksenobota su s pravom prepoznali potrebu za diskusijom oko etike
njihovog stvaranja.

Iako bi svaku novu tehnologiju trebalo razmatrati nepristrasno i na osnovu njenih potencijala,
oživljavanje ksenobota postavlja određena značajna pitanja:

 Da li bi ksenoboti trebalo da imaju biološke prekidače za slučaj ubistva?

 Ko treba da odluči ko im može pristupiti i kontrolisati ih?
 Šta ako “domaći” ksenoboti postanu realnost? Da li treba da postoji moratorijum dok se ne
uspostave regulatorni okviri? Koliko propisa je potrebno?
Lekcije naučene u prošlosti iz napretka u drugim oblastima nauke mogle bi da pomognu u upravljanju
budućim rizicima, istovremeno ubirući moguće koristi.

(Izvor: Webtribune.rs)