Motiv uklete ženske lepote u delima Borisava

Stankovića
U delima „Nečista krv“ i „Koštana“, Borisav Stanković je
opisom likova Sofke i Koštane na veoma uverljiv način izneo
tragičnost situacija i dramatiku životne igre u kojoj najčešće
gube svi, i žene i muškarci. On piše o ljubavi, ali ona prelazi u
patnju i bol, koja dovode do tragedije ljudskih sudbina.
U spoju ljubavi i strasti, tuge, očaja i nesrećne ženske
sudbine istaknut je motiv uzvišene i nedodirljive ženske
lepote. Sofka i Koštana su bile prelepe i tragične u svojoj
savršenosti. Nije im se dalo, kao da je ta lepota bila ukleta.
Služile su da podsete, da osveže “žal za mladost”. A o
njihovoj mladosti niko, pa ni one same, nije vodio računa.
Sofka, obuzeta lepotom i poznata po njoj, gorda,
samosvojna, ponosna, pati zbog nečiste krvi koja pokušava
da je obuzme iako se ona bori sa tim svojim prokletstvom.
Njena duša je u agoniji iz koje ona ne uspeva da se izvuče,
iako pokušava kako bi održala privid o svojoj sreći. Ali njeni
snovi, želje i maštanja umiru i ona se jednog momenta
prepušta i gubi u tom lavirintu. Ona je osuđena na propast i
zlu sudbinu, jer postaje žrtva, upravo zbog svoje lepote.
Tragično završava svoj neobični životni put, od visina do
ponora. Postala je starica bez volje za životom.
Koštana, prelepa Ciganka koja je svima zavrtela mozak
i koju svi obožavaju, predstavlja srž života. Njena lepota sve
oko nje vodi u prokletstvo patnje i bola, pa čak i nju samu.
Ona ne želi da bude gospodarica kuće, želi da bude
slobodna. Ali, ona je ipak čovek, a to je najteže biti, jer je
čovek stvoren za patnju i bol, za tugu i žal. Patrijarhalno
društvo u kome živi sputava čoveka, guši ljubav i pretvara je
u bol. U takvom svetu nema mesta za heroine. U delima
Stankovića, ženska lepota je toliko suvišna i preterana, da se
čini kao da ona nije sa ovog sveta i zbog toga se moze
nazvati ukletom. Takvu lepotu ne može niko da poseduje,
ona lako može da očara svakog, jer je ona jedino što ulazi u
vidno polje, a u isto vreme zamagljuje čitav svet oko njih i
ona izaziva potpuno suprotne emocije od istinske, prirodne i
ljudske lepote. Ona izaziva tugu, očaj i bezbrojne jauke.
 Ova hladna, ukleta ženska lepota nije prolazna kao
ljudska i baš zbog toga, svako ko je opčinjen takvom lepotom
je osuđen na večno čekanje nečega što nikad neće dočekati.
Na začarane duše pada crna senka koja izobličava normalan
ljudski svet. Njihov život prolazi u tuzi i očaju što ovakvu
lepotu ne mogu da osvoje. Ne shvataju koliko je kobna po
njih takva lepota, već hipnotisani njome koračaju u crnu
provaliju koja nema kraj. Svakim korakom duša im je tamnija
i život bezobličniji. Zaboravljaju da prava lepota nije vidljiva
očima kojima oni gledaju, već duševnim očima koje su
sklopili. Istinska lepota se ne vidi, već se oseti u srcu, a
svaka lepota koja nas natera da ne gledamo unutrašnjim
očima nije ona koja će nas učiniti srećnim.