Не може нам нико ништа

Митар Мирић са наногвицом: када си богат и славан, негде у дубини народњачке душе знаш да се
судија неће држати закона као пијан плота
Аутор: Александар Апостоловскипонедељак, 13.04.2020. у 19:00
Зар и ти Митре? Легенда народњачке музике није ставио сам себи наногвицу, као нов модни
детаљ, чему је иначе склон. Умео је у давна времена да преко својих голих, тапацираних груди
стави само прслук, а да преко чела веже црвену мараму, стилизован као Рамбо. Мудар је
Митар, јер када одлази на тезге у шаторе широм бивше Југе, све саме балканске бакингемске
палате, спрема се као да иде у грађански рат. Митар и оркестар, сами међу 500 сватова који
што кашикама, што виљушкама, секу вене када им отпева „Волим те данас, више него јуче” и
још десетине балада које су постале класика. Ко се од тих шаторских витезова од подвезице
није, мазећи флашом своје наборано чело, а потом сва и остала, препознао у Митровим
песмама?

Како се на тим светковинама алкохол конзумира у енормним количинама, ножеви служе за

уобичајени дијалог међу шаторским званицама, углавном после поноћи. Тада треба пронаћи
компромис, али расправа која потом уследи не води се по правилима четам хауса, академском
моделу помирења између супротстављених страна. Митар, наравно, није витез округлог стола.
Има он своје правило. Почиње да пева химну: „Не може нам нико ништа, јачи смо од судбине,
могу да нас мрзе они што нас не воле.”

И, гле чуда. Изненада долази до помирења. Пивске флаше се одлажу, ножеви враћају поред
умрљаних салвета, што од остатака телеће чорбе, што од крви, а зараћене стране почињу да се
грле. Неки се и изљубе.

Ту песму певају и српски спортисти, певуши је и Миле Додик, кад отме микрофон, певају је
хорски и фудбалери репрезентације Хрватске кад се засите Томпсона, пева је и Здравко Мамић
Мамињо, који од хрватског правосуђа чами код Госпе, у Међугорју. Певају је политичари од
Вардара па до Триглава, без обзира на то да ли су им вратови окренути ка Америма или
Русима. Временом је оспоравани и исмевани Митар, углавном због свог модног
егзибиционизма, стекао култни статус међу припадницима такозване грађанске елите, те је
постао Тарми Рићми. Тако му тепају они који, кад се уморе од џеза, призивају његов глас.
Сличну судбину доживео је Синан Сакић и читава плејада народњачких грла на линији
Шабац–Лозница, остајући доследни шаторској и вашарској идеологији, одупирући се рокенрол
звуку.

И Митар је, постајући икона сиромашних, изгубљених провинцијских душа, који разлива бол,
тугу, беду и безнађе, временом постао херој гаражних рокера и андерграунд сцене, а потом и
елитистичких пуританаца, као један од последњих отпадника постпанка, у свету непознатог
музичког правца који је прерастао народњачки треш, заливен мелодијама оријента. Певајући о
несрећним љубавима, уз свој заштитни знак, пркосну песму, прихватили су га како
интелектуалци, тако и нова тајкунска класа која је покрала лову током транзиције, преливајући
нашу, дакле народну лову, у њихове џепове.
Драган Стојановић

Да коначно пређем на ствар. У хотелу једног од таквих тајкуна, „Краун плази”, Митар је,
заједно са колегом Радишом Трајковићем Ђанијем грубо прекршио наредбу владе која је због
епидемије короне изричито забранила окупљања више од двоје у затвореним просторима.
Увече су испијали туре пића у лобију хотела због чега су приведени, задржани у полицији 48
сати, а потом потписали споразум о признавању кривице. Изречена им је казна кућног затвора
у трајању од три месеца. Са њима је био и фудбалер Александар Пријовић, сјајни центарфор и
репрезентативац, који је заслужио много већу минутажу у националном тиму. Можда је због
тога заливао тугу, са Митром и Ђанијем.

Шта су радили у хотелу? Вадили су се како су носили тетки лек. Могли су да добију три године
затвора, да је судија био мало нервозан, што ће рећи, да је закон примењивао као што су то
чиниле његове колеге у случају анонимних сиротана који су бежали у сеоске кафане, кршећи
самоизолацију и угрожавајући много људи. Судија, међутим, није устао на леву ногу, као колеге
које су пресуђивале преко скајпа. Вероватно је размишљао: ако пресуди Митру Мирићу, кога ће
позвати да пева на свадби, када жени сина?

Митар, Ђани и центарфор су се покајали. Провешће три месеца у кућном притвору. Ђани је
такође велика звезда народњачког треша, али треба да обиђе још хиљаде шатора и дискотека у
Немачкој, да би једног далеког дана постао Митар. Ђани је у хотел дошао са женом, сином и
снајом. Док их је полиција приводила, изјавили су да нису чули за забрану окупљања за више
од две особе. У хотелу је седело још двадесетак обесних. Пили су виски и пушили томпусе.
Њихова подсвест им је шапутала да су јачи од закона који би морао да буде једнак за све. Није
ли то показао и случај центарфора Реал Мадрида Луке Јовића? Али, када си богат и славан,
негде у дубини народњачке или фудбалске душе, знаш да се судија неће држати закона као
пијан плота.

Далеко од тога да имам намеру да стављам Митра на преки суд. Симпатичан ми је од када сам
чуо причу од колеге из једног угледног недељника. Тај њуз-магазин га је пре више од десет
година жестоко оплео, а певач је ненајављено упао у редакцију. Колеге су очекивале да ће
Митар да полупа инвентар и писца текста. Неки су јуначки залегли под сто. Догодило се
супротно. Певач је захвалио уредништву и новинару, објашњавајући да му је изузетно важно да
озбиљна штампа пише о њему, па макар и лоше. Потом је редакцију частио роштиљем и
вискијем. Схватио је да се народњачка постмодерна, као владајући уметнички правац турбо-
капитализма, заснива на медијском утицају, а да је основни идеолошки правац лишен сваког
национализма. Битна је само лова.

И онда и сада, знао је да му не може нико ништа. Јачи је од судбине. Када изађе из кућног
притвора, може да офарба косу, као Чак Норис! Када запева, можда одува корону?