ВЕЖБА ИЗ УВОДА У БОГОСЛОВЉЕ

ЕСХАТОЛОГИЈА У КЊИЗИ ПРОРОКА ЈЕЗЕКИЉА

Посматрајући комплетну историју домостроја у Старом завету, неизоставно

можемо увидети да је Божија делатност катафатичка. Почев од разговора са Адамом,
преко јављања на Синајској гори у символу несагориве купине, па све до Оваплоћења
Господњег, Бог је у свету био иманентан кроз своје енергије. У ишчекивању Месије, онога
који ће успоставити Царство и избавити народ од својих недаћа, међу јеврејским народом
су се појавили народни прваци, које је Бог изабрао како би се преко њих откривао и
наговештавао народу да њихова изабраност не означава пасивно чекање, већ напротив,
велику ажурност и присутност. У том смислу, пророци су упозоравали да Есхатон
подразумева спремност, коју Јудеји тада нису имали. Наравно, у таквом светлу је
потребно посматрати и пророка Језекиља, чија пророчка делатност није прошла без
отежавајућих околности. У својој књизи, кроз 48 глава, пророк на више места наводи
места која директно или индиректно говоре о Месији као спаситељу и која ће касније сам
Господ наводити у својој спаситељској мисији.

ЕСХАТОЛОГИЈА:
1. 3, 23: У трећој глави се говори о томе како Господ припрема пророка Језекиља за
пророчку службу. 23. стих гласи: „И уставши отидох у поље, а гле, слава Господња
стајаше онде као слава коју видех на реци Хевару, и падох на лице своје“. Ове речи могу
послужити као опис Другог Христовог доласка у свој његовој пуноћи, када ће његова
слава надвисити сваку славу овога света.
2. 4, 17: Четврта глава говори о упутствима која је пророк Језекиљ добио како ће
пророковати о разорењу Јерусалима. Последњи 17. стих гласи: „Јер ће им нестати хлеба и
воде да ће се чудити међу собом и сасушиће се од безакоња свога“. У овим речима
можемо препознати Господњи суд приликом Есхатона, када више неће бити времена за
сабирање овоземаљских блага, већ ће свакоме Господ судити у ономе у чему га пронађе.
3. 9, 6: Пета глава говори о великој пропасти Јерусалима, међу којима су се спасли
само побожни. 9. стих: „Старце и младиће, и девојке и децу и жене побијте да се истребе;
али на коме год буде знак, к њему не приступајте; и почните од моје светиње.“ Аналогно
овом стиху налазимо нешто слично у 1 Петр 4, 17: „Јер је време да почне суд од дома
Божијег“. Суд дома Божијег јесте моменат Другог доласка, када ће Господ судити свим
племенима земаљским. Међутим, само они на којима буде знак ће бити поштеђени. Тај
знак можемо упоредити са крвљу пасхалног јагњета које су Јевреји мазали на довратке у
египатском ропству и тако били спасени. Крв пасхалног јагњета јесте крв Господња, која
је читаву творевину поново васпоставила и сабрала сва времена и светове. У том смислу
можемо тумачити речи апостола Павла да смо „купљени скупо“ (1 Кор 6, 20), то јест
крвљу Господњом.
4. 10. глава (цела) говори о чудесном виђењу животиње са четири лица, четвора
крила, точковима који се управљаше животињском силом. Ово виђење је наставак виђења
ВЕЖБА ИЗ УВОДА У БОГОСЛОВЉЕ

које налазимо на самом почетку књиге пр. Језекиља: „лице човечије и лице лавово с десне
стране, а с леве стране лице волујско и лице орлово у све четири“. Затим: „слава Господња
отиде изнад прага од дома, и стаде на херувиме“. У предању Цркве писци Светих
Јеванђеља имају своје праслике управо у овим примерима: Матеј као човек; Марко као
лав; Лука као во и Јован као орао. Да је ово есхатолошко казивање говоре нам и стихови
из Откривења Јовановог (4, 6-8): (6) И пред пријестолом као море стаклено, слично
кристалу; и насред пријестола и око пријестола четири жива бића, пуна очију сприједа и
позади. (7) И прво биће бјеше слично лаву, и друго биће слично телету, и треће биће
имаше лице као човјек, и четврто биће бјеше слично орлу у лету. (8) И свако од четири
жива бића имађаше по шест крила, наоколо и изнутра пуна очију, и дан и ноћ не мирују
говорећи: Свет, Свет, Свет Господ Бог Сведржитељ, Који бјеше и Који јесте и Који
долази.
5. 34. глава цела има месијански карактер, али се у њој издвајају стихови 23. и 24:
„Ево подигнућу им једнога пастира који ће их пасти, слугу свога Давиа; он ће их
пасти и биће им пастир. А ја Господ бићу им Бог, и слуга мој Давид кнез међу њима.
Ја Господ рекох“. У овој глави говори се о лошим пастирима који су запустили своје
стадо, а то се односи на народне и духовне старешине, јер нису бринули о народу, чували
га и утврђивали у вери. У овом стиху видимо да се наглашава да ће будући пастир бити
потомак цара Давида, а познато нам је да је Пресвета Богородица из племена Давидовог.
Ово не можемо посматрати као наговештај о доласку цара Давида, јер је Давид деловао
400. година пре Језекиља. У овом месту можемо сагледати цео месијански карактер књиге.
6. 37. глава је врло упечатљива и заступљена у богослужбеној употреби (Велика
Субота), а говори о пољу мртвих костију које оживљавају посредством Господњим. То је
део од 1-14. стиха. У историјском смислу гледано ово је најава за боље дане Израиљског
народа, повратак из ропства... У месијанском смислу ово је пророштво о Васкрсењу
Господњем, победи живота над смрћу и о свеопштем васкрсењу свих уснулих.
7. 43, као и две претходне главе, говоре о мерама и изгледу храма. За есхатологију
можемо везати стихове 1-6. Ово место се може упоредити са 3. главом, с тим да се овде
још подробније говори од доласку славе Господње са истока и сијању читаве земље.
8. У 44. глави пророк пророкује о Господњем уласку у храм, као да се то већ
догодило, говорећи у 2. стиху: И рече ми Господ: Ова врата нека буду затворена и да
се не отварају, и нико да не улази на њих, јер је Господ Бог Израиљев ушао на њих;
зато нека буду затворена. Ово место можемо посматрати и у смислу Оваплоћења
Господњег, јер је Пресвета Богородица родила Христа, притом, оставши Дјева. Тако
посматрано Богородица јесте храм у коме ће бити смештен Несместиви Бог.
9. 47, 1-12. Ово је пророштво о изливању благодатних дарова Духа Светог на Цркву,
али и о оснивању Цркве, које ћемо најбоље разумети уколико узмемо контекст
Педесетнице. Када се ова животворна вода дотакне Мртвог мора оно ће оживети, као и
било која животиња која живи или пије од ње. Ова вода тече из светиње и све што се
дотакне ње биће обновљено и оживотворено. На сличан начин можемо тумачити и Јез 36,
24-28.