Универзитет у Београду

Православни богословски факултет

Предмет: Увод у Свето Писмо Новог Завета

Семинарски рад на тему:

Еванђеље по Марку

Ментори: кандидат:
проф. др Предраг Драгутиновић Александар Павловић (20/127)
проф. др Драган Радић Смер: Богословско - пастирски
 Садржај

Увод - Еванђеље по Марку - Један од четири Исусова портрета............ 3

1. Хронолошко првенство и период настанка Еванђеља по Марку.... 4

2. Аутор ............................................................................................................ 5

3. Садржина ..................................................................................................... 6

4. Стил Еванђеља ........................................................................................... 9

Закључак - Завршетак Еванђеља ................................................................ 10

Библиографија ................................................................................................. 12
 Увод - Еванђеље по Марку - Један од четири Исусова портрета

Марково еванђеље сматра се првим зато што се данас признаје за основни извор
друга два синоптичка еванђеља. Међутим, тек недавно је Марковом еванђељу посвећена
потребна пажња. Црква га је у ранијим вековима углавном занемаривала, дајући
предност дужим извештајима Матеја и Луке. Ово једва да изненађује, јер она садрже
већину обавештења која даје Марко, и више од тога, тако да се на Марково еванђеље
убрзо почело гледати као на скраћену верзију Матејевог. Но, сада је то измењено, јер је,
са сазнањем да је Марково еванђеље готово сигурно прво које је написано, оно постало
значајније него што вероватно још од времена свог састављања никада није било.1

1
Џ. Дрејн, Четири Исусова Портрета - Марко, у: Зоран Хамовић (прр.), Увођење у Нови Завет, Београд
2004, 258.

3
 1. Хронолошко првенство и период настанка Еванђеља по Марку

До средине 19. века веровало се да Еванђеље по Марку представља неку врсту извода
еванђеља по Матеју и Луки. Lachman, 1835. godine, утврдио је да јев по Марку
хронолошки претходи осталим синоптичким јеванђељима и да представља један од
извора. У потпуности је преовладало ово мишљење у 19. веку и траје и данас.

Многобројни научни радови поткрепљују ово мишљење:

1. Није могуће да Еванђеље по Марку буде новије од друга два и да је исцрпло грађу
из њих, или да представља њихов извод.

2. Матеј и Лука се слажу са Марком у хронолошком редоследу догађаја, а то значи

да су као извор користили Марка и држали његов редослед. Када су се удаљили од њега
сваки је следио свој редослед излагања догађаја, или редослед извора који су имали на
располагању.

3. Упоредна приповедања у три синоптичка еванђеља, код Матеја и Луке са језичке

стране изгледају побољшана, а са богословске савршенија, а то се не би очекивало кад
би Марко био млађи од ове двојице.2

Датовање еванђеља, међутим, није једноставно из више разлога:

● Докази црквених отаца међусобно су противречни.

Климент Александријски каже да је Марко написао еванђеље тако што му је Петар
диктирао у перо, и да је Петар лично одобрио и његову коначну верзију. Али, Иринеј
писање еванђеља смешта у време после смрти и Петра и Павла. То значи да треба да
покушамо да, на основу доказа из самог еванђеља, разлучимо када је могло бити
написано, што није лак задатак.

2
Ј. Каравидопулос, Јеванђеље по Марку, у: Увод у Нови Завет, Београд-Шибеник, 2005, 2.

4
 ● Често се мисли да бројна упућиваша на суђења и прогоне код Марка указују на
то да су његови читаоци трпели муке због своје вере у Христа (8 34-38; 10 33-34; 45; 13
8-13). Ако је тако, то би еванђеље могло датовати негде између 60. и 70. године, у време
када је Нерон покушао да оптужи хришћане за проблеме у граду Риму. Но, прогони су,
разуме се, били уобичајени у животу Цркве у 1. веку, те није од суштипског значаја
повезиваше Марковог еванђеља са једним од познатијих прогона. Сигурно је морало
бити много локалних прогона који готово да нису оставили трага у литерарним
изворима, мада су за оне који су их морали поднети били веома стварни.

● Ту је затим и питање да ли апокалиптички одељак у Мк 13 1-37 претпоставља да

је Јерусалим већ пао под римску власт када је ово писано. Пошто се то догодило 70.
године, бар један одговор на ово питање би датовао еванђеље пре или после овог
догађаја. И овде су мишљења подељена, иако већина научника смешта састављање
еванђеља између 60. и 70. године, или чак и мало касније.3

2. Аутор

Марко или Маркус је било врло често име и могао је то бити било ко. У разматрању
питања ауторства наше полазиште мора бити чињеница да ниједно од еванђеља, у
ствари, не именује свог аутора. Јованово еванђеље је томе најближе, али и ту је реч само
о загонетном упућивању на једног од сведока распећа (Јн 19 35), и мада се ова личност
често поистовећује са „вољеним учеником", далеко је од тога да јасно говори ко је то
могао бити. У том погледу еванђеља се доста разликују од остатка Новог завета, јер
представљају анонимне списе. Традиционално приписивање Матеју, Марку, Луки и
Јовану учињено је, наравно, већ врло рано, али оно представља мишљења ране Цркве о
ауторима еванђеља, а не некакву тврдњу аутора лично. Јасно је, на основу
сведочанстава, да је аутора другог еванђеља рана Црква начелно везивала за личност по
имену Јован Марко, познату из других делова Новог завета (Дап 12 12).
Према Делима, група хришћана редовно се састајала у кући његове мајке у
Јерусалиму, а сам Јован Марко именује се као сапутник Павла и Варнаве на њиховим

3
Џ. Дрејн, Четири Исусова Портрета - Марко, у: Зоран Хамовић (прр.), Увођење у Нови Завет, Београд
2004, 260-261.

5
најранијим мисионарским путовањима (Дап 12 25; 15 37-41). Премда их је Марко
напустио, Павле га помиње у повољном светлу у две своје касније посланице (Кол 4 10;
Флм 24), тако да мора бити да су изгладили несугласице које су имали. О њему се такође
говори с љубављу и у 1Пт 5 13, и то место се (у зависности од тога како ко гледа на
ауторство Прве Петрове посланице) може узети као доказ Маркове повезаности са
Петром, али и са Павлом. Теже је бити сигуран да је управо тај Марко био заиста и аутор
Марковог еванђеља, иако се, у светлу тежње хришћана 2. века да књиге Новога Завета
доводе у везу са кључним личностима ране Цркве, лако може десити да предање које
повезује Марка са другим еванђељем није сасвим непоуздано.
Јован Марко је био углавном безначајна личност, а не такав појединац коме би се
приписало ауторство еванђеља, осим ако није било доброг разлога да се верује да је он
то заиста учинио.4

3. Садржина

Еванђеље по Марку може се, на основу географских одредница (Галилеја, пут за

Јерусалим, Јерусалим), поделити на следеће литерарне целине:

1. У прологу (Мк 1, 1–15) порука и носилац поруке уводе се из перспективе

историје спасења: Јован Крститељ је претеча Исуса који долази, како је најављено код
пророка Исаије (Мк 1, 1с, 15). Реципијенти Еванђеља по Марку, за разлику од фигура у
приповести (изузев демонā), знају од самог почетка теолошки идентитет Исуса Христа
који је Син Божији (Мк 1, 1, 11). Исусов идентитет долази до пуног изражаја у току
приповести (уп. Мк 9, 7, 9; 15, 39). Места где се помиње Син Божији (Мк 1, 1, 11; 9, 7;
[14, 61]; 15, 39) предствљају кључна христолошка места овог еванђеља.

2. У првој наративној текстуалној целини Мк 1, 16 – 8, 26 Исус, окружен

ученицима, делује најпре у Капернауму (Мк 1, 21–34), потом широм Галилеје, са једним
„излетом“ у области насељене незнабошцима (уп. Мк 7, 21–34; можда 5, 1–20). По­ред
ове, географске одреднице, може се разликовати низ тео­лошких перспектива:

4
Џ. Дрејн, Четири Исусова Портрета - Марко, у: Зоран Хамовић (прр.), Увођење у Нови Завет, Београд
2004, 259-260.

6
 2.1. Садржај Исусове проповеди је Царство Божије, ко­ је најпре делимично
долази до изражаја у чудима која чини Исус. Чуда играју изузетно важну улогу.
Еванђелист припо­веда о чак 18 чуда Христових, док у три кратка сумарија (Мк 1, 32–
34; 3, 7–12; 6, 53–56) помиње друга бројна чуда која је чинио. С друге стране, највећи
број чуда, тачније њих 15, као и сва три поменута сумарија, налазе се у првом делу
еванђеља (Мк 1, 16 – 8, 27). Имајући у виду ова два литерарна елемента, може се
констатовати да се чуда Сина Божијег налазе у средишту наративне теологије Еванђеља
по Марку.

2.2. Исус је у сталној напетости и сукобима са јудејским ауторитетима, што

неповратно води у смрт (Мк 2, 1 – 3, 6). Он се налази у сталним спорењима са верским
ауторитетима, по питању суботе, поста и других верских пракси у јудаизму.

2.3. Исусова личност уноси раздор и недоумице: његови најближи (Мк 3, 20с; 6,
1–6) и јудејски ауторитети (Мк 3, 22–30) га одбацују, али се око њега формира нова
заједница (Мк 3, 13–19, 31–35). Као последица овог стања, у Мк 4, 1–34 долази до
разликовања између „оних напољу“ и „вас“ (Мк 4, 10–12), као израз Божије воље.

2.4. У овом процесу посебну улогу играју ученици – Дванаесторица изабраних,

који су од Исуса овлашћени да проповедају и чине чуда (Мк 3, 13–16; 6, 7–13, 30; уп.
такође 9, 14–29). Они, иако су његови непосредни следбеници и сведоци његових
несвакидашњих дела, не разумеју Исусов теолошки идентитет (Мк 4, 41; 6, 52; 8, 14–21).
Тек после исцељења слепог у Мк 8, 22–26 открива се у 8, 29 да је Исус Месија.

3. У Мк 8, 27 – 10, 52 Исус, заједно са ученицима, путује у Јерусалим (уп. Мк 8, 27;

9, 33с; 10, 17, 52). У оквиру ове географске перспективе пројављују се и следећи
теолошки аспекти:

3.1. На почетку овог дела долази до новог неразумевања од стране ученика, које
се овај пут односи на смрт и васкрсење и оперише термином „Син човечији“.

3.2. Овај део еванђеља структуриран је путем три најаве страдања и васкрсења
Сина човечијег (Мк 8, 31; 9, 30; 10, 33с). После сваке од ове три најаве следи
неразумевање од стране ученика, на које се овај пут надовезује опширно поучавање о

7
претпоставкама и захтевима следовања Исусу. Овакав приказ ученика транспарентан је
за живот постваскрсне заједнице, којој је еванђеље и упућено.

3.3. Приповест о преображењу Христовом (Мк 9, 2–10) представља тумачење 9,

1: васкрсли Исус је манифестација реализованог Царства Божијег, што у теолошком
смислу представља персонализацију тј. христологизацију Царства Божијег.

3.4. На прелазу из другог у трећи део налази се (као, уосталом, и на прелазу из

првог у други) исцељење слепог, што је свакако намерни литерарни поступак којим се
јасно уоквирују наративне целине.

Исцељења слепих играју важну структуралну улогу. Мк 8, 22–26 маркира прелаз у

велику литерарну целину Мк 8, 27 – 10, 45, која се и завршава исцељењем слепог (Мк
10, 46–52). Ова исцељења слепих (отварања очију) кореспондирају са не­ разумевањем
и слепилом ученика и народа. Прва прича о ис­цељењу слепог следи непосредно после
Исусовог обраћања ученицима који не разумеју његову опомену из 8, 16: „Имајући очи,
зар не видите?..“ (Мк 8, 18). Њихово неразумевање готово да их изједначава са онима
који су „напољу“ (Мк 4, 12). Друго исцељење које уоквирује пут за Јерусалим (Мк 10,
46–52) је исцељење слепог Вартимеја, сина Тимејевог. Слепи Вартимеј у Исусу
препознаје оно што не могу ни ученици, нити народ који га назива Назарећанином.
Насупрот њима, Вартимеј га назива Сином Давидовим, дакле препознаје његово
месијан­ско послање. Исус га исцељује, а он „одмах прогледа и отиде путем за Исусом“
(Мк 10, 52). Вартимејево следовање Исусу на његовом путу има код Марка много дубљу
димензију од простог кретања: Исусов пут је, наиме, пут за Јерусалим, пут ка крсту.
Прихватајући ову судбину, Вартимеј се показује као ученик коме је повратак вида донео
богопознање које прева­зилази знање ученика и народа.

4. Текстуална целина Мк 11, 54 – 15, 41: Исус и ученици се налазе у Јерусалиму,

месту где ће Исус бити неповратно одба­чен од стране јерусалимских верских
ауторитета (уп. Мк 11, 18; 12, 12; 14, 1с; раније 3, 22!) и народа (15, 11сс). У оквиру ове
гео­графске локализације пројављују се следећи теолошки аспекти:

4.1. Долази до серије дискусија са јудејским религијским групама у трему храма

(Мк 11, 1–26; 11, 27 – 12, 37).

8
 4.2. У погледу будућег разорења јерусалимског храма Исус поучава ученике у
једном дужем говору о неопходном разликовању знакова који се доводе у везу са
доласком Сина човечијег: са једне стране катастрофе (Мк 13, 5–23), са друге стране
космички знаци (Мк 13, 24–27). Међутим, тај дан ће доћи изненада и препоручује се
будност (Мк 13, 36–37).

4.3. Исусови последњи дани и страдање на крсту у Јеру­салиму (Мк 14, 1сс)
приказани су на основу бројања дана и, коначно, сати.

5. Епилог: описује се сахрана Исусова од стране Јосифа из Ариматеје (Мк 15, 43–
47) и долазак три жене – очигледно једине преостале од свих ученика – на гроб у
недељно јутро (Мк 16, 1–4), где им се саопштава порука о васкрсењу од стране анђела
(Мк 16, 5–8), а не од самог Исуса, као што је случај код осталих еванђеља.5

4. Стил Еванђеља

Стил је веома једноставан и карактерише га велика живост у стилу који користи

(историјски презент, надовезивање реченица). Тако на пример износи појединости о
отварању крова у Капернауму и још неке друге ствари не би ли било живахније. Језик
којим пише јеванђелиста је говорни језик онога времена. Многе речи коијма се користи
не срећемо у књижевним делима тога времена. Особина су многи плеоназми, употреба
хипокористика, много арамејских речи и много латинизама. Понекад грчке термине
објашњава одговарајућим латинским. Стил је стога говорни, више беседи живим,
изражајним језиком, него што пише.6

5
П. Драгутиновић, Еванђеље по Марку, у: П. Перић / Р. Кубат (прр.), Увод у Нови Завет, Београд 2010,
177-179.
6
Ј. Каравидопулос, Јеванђеље по Марку, у: Увод у Нови Завет, Београд-Шибеник, 2005, 3.

9
 Закључак - Завршетак Еванђеља

У сваком случају, сам крај Еванђеља по Марку представља врло пажљиво

укомпоновану литерарну целину. Често се каже да се Еванђеље по Марку завршава
„празним гробом“. Међутим, ово није потпуно тачно. Гроб је празан у смислу да Исус
није у њему, али гроб није празан утолико што се у њему налази загонетни младић који
саопштава присутним женама поруку васкрсења (Мк 16, 5). Најпре је потребно
нагласити да се у Еванђељу по Марку особа у празном гробу назива изричито младићем
(„νεανίσκος“). Овај младић је тек код Матеја постао „анђео“ који је сишао са неба,
одвалио камен од гроба и седео на њему (Мт 28, 2), код Луке су то „два мушкарца“ (Лк
24, 4: „ἄνδρες δύο“), док Јован говори да је Марија видела „два анђела“ (Јн 20, 12: „δύο
ἀγγέλους“). Међутим, Марко изричито и намерно говори о младићу, јер да је хтео да
наведе анђела, то би и учинио, с обзиром да пет пута у свом еванђељу говори о анђелима.
Многи истраживачи сматрају да младић из празног гроба представља инклузију у односу
на загонетног младића који побегао у моменту Христовог заробљавања од стране
римских војника (уп. Мк 14, 51–52): обојица су анонимни и за обојицу се користи реч
„νεανίσκος“.

У оба случаја нарочит акценат се ставља на њихову одећу: први младић је био
огрнут („περιβεβλημένος“) платном по голом телу, док је други био огрнут
(„περιβεβλημένος“) белом хаљином. У целом еванђељу Марко само на ова два места
користи глагол „περιβάλλω“. Одећа свакако има своју симболику: огрнутост платном
(„σινδόνα“) нагог тела, односно бела хаљина („στολή λευκή“) симболишу почетак
страдања када младић бежи, односно радосну поруку васкрсења коју саопштава женама.
Младић у празном гробу такође може да садржи евхаристијску симболику: он је архитип
новокрштених хришћана. Кандидати за крштење најчешће су носили одећу све до
баптистерујума, потом су наги погружавани у воду (симболика смрти Исусове), да би по
изласку из воде облачили белу одећу (симболика васкрсења Исусовог).

У приповести Еванђеља по Марку младић који бежи у моменту почетка страдања

Христовог може представљати агонију онога који одлучује да се крсти и његово
суочавање са крсним путем на ком треба да следује Исусу, док младић који седи у гробу,
са десне стране, представља спознање величанственог дела Божијег, васкрсења
Христовог у ком је позван да учествује. У том смислу би порука коју младић упућује
женама: „Идите и кажите ученицима његовим и Петру да ће пред вама отићи у Галилеју;

10
тамо ћете га видети, као што вам рече“ (Мк 16, 7) била порука упућена сваком читаоцу
да се врати у Галилеју, дакле у свет Маркове еванђелске приповести и да се наново
сусретне са Христом, оним што је он чинио и учио, али овога пута у светлу васкрсења. 7

7
П. Драгутиновић, Еванђеље по Марку, у: П. Перић / Р. Кубат (прр.), Увод у Нови Завет, Београд 2010,
181-183.

11
 Библиографија

● Џ. Дрејн „Увођење у Нови Завет”, Зоран Хамовић (прр.), Београд 2004.

● Ј. Каравидопулос „Увод у Нови Завет”, Београд-Шибеник, 2005.

● П. Драгутиновић „Увод у Нови Завет”, П. Перић / Р. Кубат (прр.), Београд 2010.

12