Hamlet kao intelektualac

Vilijam Šekspir, upisan je u knjigu krštenih 26. aprila 1564. u Stratfordu na Evonu,
kao sin uglednog coveka iz Stratforda. Sekspirov otac, Dzon Sekspir, bio je zanatlija i
preduzetnik koji je izradjivao rukavice i sitnu koznu galanteriju i iako nepismen,
jedno vreme je bio i gradonacelnik. Engleska kultura ne moze da prihvati cinjenicu
da neko plebejskog porekla moze da stvori tako velicanstvena dela, dela sirokog
raspona i uticaja, pa se iz tog razloga zamisljaju varijante o tome ko bi to mogao biti i
ko je Sekspir. Postavlja se pitanje da nije Romea i Juliju, Hamleta, Kralja Lira
napisao neki uceni aristokrata, pesnik, politicar?
Sekspir je ziveo u veoma nestabilnoj politicko-religioznoj situaciji u 16. veku za
vreme vladavine dinastije Tjudor. Upravo za vreme vladavine kraljice Elizabete I
Tjudor Sekspir, Marlou i Tomas Kid zaokupljivali su paznju, naklonost, duh i misli
pozorisne publike. Sekspir nije bio samo pisac beskrajnog talenta, vec reziser i
glumac. Kao glumac je uzimao neke manje vazne, epizodne uloge pa je tako u
Hamletu glumio duha. Glavni argument koji se tice Sekspirovog obrazovanja ima
veze sa engleskom kulturnom istorijom, sa skolama koje su u 16. veku osnovane u
gradovima. Kada su zaplenjena imanja katolickih manastira, taj novac su najpre
Henri VIII, a potom je i njegov kratkoveki sin Edvard, usmerili na skole. U manjim
gradovima Engleske osnovane su tzv. gramaticke skole u kojima su predavali veoma
uceni ljudi sa Oksforda i Kembridza. U tim skolama su deca od 6-16 godina, svakoga
dana provodila po osam sati citajuci na latinskom, prevodili su tekstove sa engleskog
na latinski i obrnuto. Stenli Vels je u vezi sa Sekspirovim obrazovanjem zastupao
misljenje da se obrazovanje jednog decaka, a kasnije mladica koji je deset godina u
kontinuitetu proveo citajuci rimsku knjizevnost i pisuci i pricajuci na latinskom
jeziku, moze meriti sa danasnjim univerzitetskim diplomama iz klasicne filologije. U
prilog tome svedoci i Sekspirovo veliko poznavanje Horacija, Plutarha, Ovidija (koji
se posebno vidi kod Sekspira), Vergilija. Zorica Becanovic-Nikolic smatra da je
Sekspir stvorio korpus modernih mitova i da kao sto su se u Antici mitovi stalno
preradjivali, kao sto se s njima vodio dijalog, onako kako su drugi pisci prilazili
mitovima kao jednoj akumulaciji ideja, tako potonji pisci prilaze Sekspiru. Šekspir se
još uvek može smatrati našim sagovornikom jer on ima moć da svojim čitaocima
ponudi mogućnost da vode razgovor sa sobom, da preispitaju sebe i svoj sistem
vrednosti, u Šekspiru se nalazi naš sagovornik za duhovna pitanja. Šekspirov
književni rad obuhvata period od 1592-1612.godine. Tokom tok perioda nastalе su
dve poeme, zbirka od 154 soneta i ukupno 36 drama, komedija, dramaskih hronika i
tragedija. Šekspirova tragedija “Hamlet” je prema rečima mnogih kritičara, najdublja
i najmisaonija tragedija koju je Šekspir napisao 1601. godine baš u vreme kada
njegov otac umire. Pojedini kritičari smatraju da je smrt Šekspirovog oca kod
Šekspira probudila pesimističku inspiraciju. Šekspir je inspiraciju tražio u tekstovima
svojih prethodnika koje bi potom umetnički preradio. Priča o Hamletu vodi poreklo
od drevne istorije islandske priče o Amletu iz X veka koju je prvi zabeležio danski
istoričar Sakso Gramatik. Hamletovo ime se može protumačiti upravo na osnovu
legendi iz kojih je nastala i priča koju prenosi Sakso Gramatik. Značenje imena
Amlet je luda osoba. Specifičnost ove tragedije Jovan Hristić vidi u tome što se ona
odigrava između dva sveta ovozemaljskog (neizvesnog i nesigurnog) i onostranog
(definisanog i sigurnog). Nakon što je zavirio u svet onostranog, Hamlet više nikada
ne može biti isti.Metafizička projekcija smrti javlja se u vidu duha kojeg možemo
tumačiti kao predskazatelja nesreće. Tu situaciju Horacio poredi sa onom kada su
duhovi ustajali iz svojih grobova da predskažu istorijsko ubistvo Julija Cezara koje je
imalo velike posledice na rimsku imperiju. Sam početak radnje se odvija noću, po
mraku a mrak simbolizuje misteriju i smrt.
Sa političkog aspekta gledano Hamlet je mudar, veoma proračunat, čak po Kotu i
brutalan naslednik prestola, koji navlači masku ludila i priprema državni udar.
Hamlet je veoma složen junak i Šekspir ga gradi tako da se na intelektualnom planu
niko od drugih juaka ne može uporediti sa njim. Posebno su važni Hamletovi
monolozi i Hamletov jezik – način na koji se poigrava, na koji tretira jezik. Svaki put
kad mu se pojavi mogućnost da napravi šalu kojom će se grubo poigrati
sagovornikom, on to iskoristi. Nikada ne ostaje ravnodušan pred mogućnošću da se
poigra jezikom. Tako ne primer, u sceni sa Polonijem, Hamlet Polonija naziva
ribarom, a ribar je takođe označavao podvodažiju i bludnika. Hamlet u dijalogu sa
glumcima otkriva da je dobar poznavalac prirode glume, načina artikulacije glumaca,
vrednosti dramskog teksta, i načina interpretacije. Hamletovu lukavost autor
prikazuje u sceni u kojoj glavni junak želi da pomoću umetnosti glume i svojih
stihova napraviti mišolovku da se u nju uhvati savest njegovog strica. Međutim, obim
monologa glumca koji tumači lik kraljice u kome hiperbolično izjavljuje ljubav kralju
do smrti i Hamletovo obraćanje majci nakon toga, sugeriše da predstava ima za cilj
da uhvati u “mišolovku” i savest kraljice.
Hamlet znanje stiče na univerzitetu u Vitembergu. Taj univerzitet je osnovan 1502.
godine i to je Luterov univerzitet što pokazuje da je Hamlet bio protestant. Znanje
koje on nosi iz Vitemberga je razlog njegovog puritanskog stava prema braku majke i
strica. Hamletu je ubijen otac, a majka mu se preudala u roku od mesec dana. Tim
postupkom Hamletova majka je sama sebe obeščastila. Veza između majke i deteta je
najdublja veza jer za dete majka je simbol neograničenog poverenja, sigurnosti i ono
je za majku vezano tokom celog života. Međutim, kad Hamlet oseti gubitak ovakve
uloge kod majke kod njega nastaje nepovernje prema čitavom ženskom rodu. Laertu
su takođe ubili oca i on teži da osveti očevu smrt. Razlika između Hamleta i Laerta je
u tome što Laert ne vidi pravog uzročnika zla u Klaudiju koji nastoji da posredstvom
Laerta ubije Hamleta. Razlika je dakle u inteligenciji: Hamlet vidi pravog uzročnika
zla, a Laert to ne vidi, te staje na njegovu stranu. Hamleta od nekih likova deli
morana snaga, od nekih inteligencija, a od nekih hrišćanske misli o drugom svetu.
Posle smrti oca Hamlet poprima crte melanholičnog čoveka. Melanholija je smatrana
za bolest koja samo može da pogorša stanje preterane žalosti. Melanholiju su i sami
protestanti pokušali da spreče tretirajući je kao obeležje strasti, slabosti i slabe vere.
U XII veku preterana žalost se smatrala za nesreću koja može da dovede do ludila.
Hamlet majčinu preudaju doživljava skandaloznom jer se njenom udajom ukida
sećanje na kralja Hamleta. Hamletova tuga je od strane Klaudija nazvana “nemuškim
bolom”. “Biti ili ne biti” je pitanje koje Hamlet sebi postavlja a koje ga stavlja na
rascep dva učenja, jednog starozavetnog “oko za oko, zub za zub” i novozavetnog
“okrenite drugi obraz”.Za Hamleta “biti” znači osvetiti oca i ubiti kralja, a “ne biti”
znači upravo ono što novozavetno učenje nalaže, odustati od osvete. U tom monologu
vidljivo je Hamletovo preispitivanje smrti. Za Hamleta svet je postao “prazan,
bljutav, beskoristan”. On govori da je zaražen tim stanjem sveta u kojim je otrovno i
ružno ovladalo svetom. On se oseća zaražen tim i želi da prestane da bude deo tog
sveta. Hamlet ne rešava u samom monologu kojim putem da krene i za koje učenje da
se odluči, ali će odlučiti onog trenutka kada se odluči da oružjem krene protiv mnogo
beda i da im borbom učini kraj. Iako su kritičari osamnaestog veka Hamleta
doživljavali kao nežnu, iskrenu dušu koja je nepodobna za ovaj svet, njegova dela
uopšte nisu u skladu sa čovekom od osećanja. Čitaoci ostaju zgroženi Hamletovom
ravnodušnošću nad Polonijevim mrtvim telom, a zatim i nakon smrti Rozenkranca i
Gildensterna. Hamlet je kriv jer ubija nedužne ljude, misli na osvetu, ne misli na
budućnost svoje države, pokazuje se kao loš hrišćanin a stalno poziva dragoga Boga.
Od ukupno devet ubistava u ovoj Šekspirovoj tragediji i jednog samoubistva, Hamlet
je izvršio neposredno tri smrti, posredno dve i imao je udela u Ofelijinoj odluci da
izvrši samoubistvo. Hamlet je imao priliku da ubije kralja, ali nije želeo da to učini
dok se ovaj moli jer želeo da to učini u nekom drugom, “grešnijem” trenutku kako bi
kralju otežao boravak na nebu. Hamlet smatra da bi mu tim ubistvom pružio spas.
Šesta Božija zapovest glasi “ne ubij!” i njome se zabranjuje i ubistvo i samoubistvo.
Gledajući sa hrišćanskog aspekta, onome ko počini samoubistvo ili izvrši ubistvo
sledi kazna na ovome i onome svetu. Gnev se smatra glavnim krivcem za ovakav čin,
a on je takođe smatran za greh. Vilson Najt u svom eseju o Hamletu, glavnog junaka
Šekspirove tragedije vidi kao izvor zagađenja sveta i smrti.