Akcenat

Šta je akcenat?
Akcenat je naglašen slog u reči: devojka, ruka, majka itd. Nosilac sloga je vokal (samoglasnik),
ponekad i tzv. SLOGOTVORNO "R", kao u rečima kRv, pRst, kR st, bRstiti, tRčati itd. Ovo je lako
uočiti jer samo je ono slogotvorno R koje se nalazi između suglasnika. U srpskom jeziku postoje
četiri akcenta: kratkosilazni, dugosilazni, kratkouzlazni i dugouzlazni. Grafički znaci za
obeležavanje akcenata su sledeći:

kratkosilazni: \\

dugosilazni: ^

kratkouzlazni: \

dugouzlazni: /

.
Postoje pravila koja se mogu naučiti.
1. Prvo pravilo je da sve jednosložne reči u srpskom jeziku imaju samo silazni akcenat,
2. Drugo - silazni akcenat može biti samo na prvom slogu,
3. Treće - na poslednjem slogu nema akcenta,
4. Četvrto (koje nam vrlo malo pomaže) - uzlazni akcenat može biti na bilo kom slogu osim
poslednjeg.
Hajde sad da vidimo šta se može lako naučiti. Pravilo da jednosložne reči imaju samo silazani
akcenat mnogo vredi. Evo, da vidimo u sledećim primerima jednosložnih reči: luk (povrće) i luk
(arkada, ili deo indijanskog oružja), grad (naselje) i grad (tuča, vremenska nepogoda). Pošto su
ovo jednosložne reči na akcentovanom slogu može biti samo silazni akcenat (kratak ili dug).
Uzmimo sad prvu reč: LUK (povrće). Nije teško pogoditi da je ovde kratak naglasak, znači: Lu``K.
Druga reč istog oblika LUK (arkada) - ima dug akcenat, znači: Lûk. Slično je i sa imenicom GRAD
(naselje) gde je očito dugosilazni akcenat, znači: grâd, dok druga imenica istog oblika grad ima
kratkosilazni akcenat, znači: gra``d. Kao što vidite sa jednosložnim rečima nema problema, lako
je osetiti da li je naglašen slog dug ili kratak. Mnogo je teže sa višesložnim rečima. U tim
slučajevima možemo se osloniti na drugo pravilo: da silazni akcenat može biti samo na prvom
slogu, pa ako osetimo da je glasovni "udar" pomeren, recimo na drugi, treći, ili četvrti slog, radi
se o uzlaznim akcentima.

Primer za jednosložne reči

Marko je otišao na skup zadrugara i naglasio da je ove godine bio skup prevoz repe. Imenica
skup u ovoj rečenici ima kratkosilazni akcenat, a pridev skup dugosilazni akcenat. Lako, zar ne?

Kako razlikovati akcente?

Kod kratkouzlaznog akcenta glas se kratko penje, a onda spušta (dèca) de\ca. Dugouzlazni se
lako uočava jer se glas dugo uzdiže kao da pevate taj samoglasnik, na primer u reči: jeeeeči, a
grafički se obeležava ovako: jéči. Slično je i sa dugosilaznim akcentom jer se glas u početku
penje, a onda polako spušta kao da imitira svod (luk), baš kao što je njegov grafički znak ^ Evo,
pogledajte ruUuke rûke. Kratkosilazni akcenat se odlikuje kratkim penjanjem glasa i naglim
padom, tako da odjekne naredni slog: no oge (no\\ge).Naveo bih još primera, ali mi to ne
dozvoljavaju tehničke mogućnosti pošto engleski jezik nema grafičke znake za naš jezik. Nema,
zapravo znaka za kratkosilazni akcenat. Na kraju treba znati da je za učenike najvažnije da
"osete" na kom slogu u reči je glasovni "udar". Inače, meni nije jasno zašto su deca u osnovnoj,
pa ako hoćete i u srednjoj školi izložena ovom mučenju da nauče akcenat kad je javna tajna da
ga niko pouzdano za svaku reč ne zna. Na glavnoj televiziji (RTS-u) greše do mile volje, a bar bi
oni trebalo da vode računa. Tako oni Zvornik, grad na obali Drine, izgovaraju Zvôrnik
(dugosilazni), a trebalo bi Zvòrnik (kratkouzlazni). Još veću štetu donela je serija "Selo gori, a
baba se češlja", pa deca i odrasli iskvariše književni akcenat. Još trba znati da enklitike i
proklitike u našem jeziku nemaju svoj akcenat već ga dobijaju od reči ispred sebe ili od reči iza
sebe. Zapravo, enklitike (kraći oblici pomoćnih glagola, ličnih zamenica i rečca SE i LI)
preuzimaju akcenat od reči ispred sebe, pa je nedopustivo da njima počne rečenica: Je sijalo
sunce danas?!? Takođe, enklitike nije ispravno pisati iza zareza ili nekog drugog znaka
interpunkcije. Na primer ispravno je: "Milica, moja tetka, rođena je u Beogradu." Pogrešno je:
"Milica, moja tetka, je rođena u Beogradu." Proklitike (predlozi, veznici i rečca NE dobijaju
akcenat od reči iza sebe. Upravo to mnoge navodi na grešku u pisanju. Naime, izgovara se:
"Hajde samnom!", ali se piše: "Hajde sa mnom!"

Homonimi
Homonimi su reči istog oblika, a različitog značenja. U govoru ove reči razlikujemo po naglasku
(akcentu) dok se u pisanju oslanjamo na kontekst rečenice. U prethodnom izlaganju upoznali
smo reči luk i grad sa dvojakim značenjem. Evo još nekoliko primera: imenica - skup i - pridev -
skuup; pridev - kos i - imenica - koos (ptica); prilog - kada i imenica - kaada. Ovo je lako, jer su
ovo različite vrste reči, ali pogledajmo imenicu Kosa (žensko ime); kosa (na glavi); kosa (za
košenje trave) i kosa (strma padina).

Proklitike
Proklitike su predlozi: od, do, iz, ka, za, na, u, sa, o, po, veznici: i, pa, te, ni, niti, a, ali, nego, već,
ili, da, kad, dok, ako, jer, pošto, iako, rečca: ne.

Enklitike
Enklitike su kraći oblici pomoćnih glagola: sam, si, je, smo, ste, su, ću, ćeš, će, ćemo, ćete, bih,
bi, bismo, biste, ličnih zamenica: me, mi, te, ti, ga, mu, je, joj, ju, nas, nam, vas, vam, ih, im,
rečce: se (i) li.