JAVNO ODBACIVANJE OPCIJA KOPNENIH SNAGA

U Vašingtonu, administracija nije bila voljna da razmotri korišćenje kopnenih snaga, verujući
da ne bi bilo adekvatne političke podrške. Sjedinjene Države zaista nisu bile voljne da daju
doprinos kopnenim trupama čak i u postkonfliktnoj mirovnoj operaciji. Pred završetak
vazdušne kampanje, Sjedinjene Države su napokon pristale da učestvuju u mirovnoj
operaciji, ali su zahtevale sektor koje su smatrale najlakšim za upravljanje.1
Govoreći 24. marta u Ovalnoj sobi, predsednik Klinton je rekao: „Ukoliko NATO bude
pozvan da to učini, naše trupe bi trebale da učestvuju u toj misiji kako bi održale mir. Ali ne
nameravam da pošaljem naše trupe na Kosovo da bi ratovale“. 2 Nakon toga, u intervjuu
prikazanom na nacionalnim vestima, upitan je da razjasni svoju poziciju u vezi sa kopnenim
trupama na Kosovu i odgovorio je da je „ono što me muči u vezi sa slanjem kopnenih trupa u
neprijateljsku situaciju - na Kosovo i Balkan – jeste izgledna nemogućnost njihovog
izvlačenja“.3
U Pentagonu, portparol Ministarstva odbrane Kenet Bejkon je 27. marta izjavio kako
„Sjedinjene Države nemaju nameru da pošalju kopnene trupe da bi se borile na Kosovu, i
Ministarstvo odbrane ne pravi nikakve planove koji bi omogućili takvo razmeštanje“. 4 Vrlo je
moguće da su ove izjave ohrabrile Miloševića da ostane pri svome, ukazujući da će možda
pobediti ukoliko bi mogao da izdrži vazdušne napade, koji su i sami bili ograničeni vlastitim
ciljevima i inhibicijama NATO-a.
Savetnik za nacionalnu bezbednost Berger je kasnije branio ove javne izjave, izbegavajući
korišćenje kopnenih trupa kao suštinsko za održavanje celovitosti alijanse na Kosovu.
Referirajući na izjavu predsednika Klintona od 24. marta o tome kako nema nameru da šalje
kopnene trupe, Berger je izneo mišljenje da „ne bismo dobili rat bez ove rečenice“. 5 Pored
toga, Berger je bio ubeđen da Kongres ne bi odobrio finansiranje bilo kakvih operacija koje
uključuju kopnene snage. Zabrinutost oko moguće kopnene invazije bila je toliko velika da
čak i pošto je postalo jasno da inicijalno bombardovanje nije uspelo da prinudi Beograd, nije
bilo formalnih vojnih planova o mogućoj invaziji. Umesto toga, sve što se dogodilo bilo su
1
Vesli K. Klark, “Rizikovanje saveza,” Vašington Post, 8. decembar 2000, str. A41.
2
Izjava predsednika Vilijama Džefersona Klintona, Prostorija za brifing Bele kuće, Vašington, D.C., 24. mart
1999.
3
Intervju Dena Radera sa predsednikom, Radio-difuzni sistem Kolumbija, Bela kuća, Vašington, D.C., 31. mart
1999.
4
Pomoćnik ministra odbrane Kenet H. Bejkon, Pentagon, Vašington, D.C., 27. mart 1999.
5
Citirano u Daalder i O’Hanlon, Nepošteno pobeđivanje, str. 97.
mahom nepovezane „procene“ od strane ćelija za planiranje. Kakve god bile političke dobiti
odupiranja bilo kakvom planiranju kopnene operacije, ono je imalo ozbiljne militarne
posledice.

INICIJALNE OPERACIJE

NATO je započeo operaciju Udružene snage sa 214 američkih aviona (ne računajući B-2 koji
su operisali sa kontinentalnih Sjedinjenih Država) i 130 aviona iz ostalih dvanaest članica
alijanse.6 Alijansa je takođe imala pomorsko naoružanje pozicionirano u opsegu krstarećih
raketa Jugoslavije, uključujući četiri američka površinska broda, dve američke napadačke
podmornice, i britansku napadačku podmornicu. Ipak, Sjedinjene Države nisu imale na
raspolaganju veliki nosač aviona. Nekoliko dana pre toga, nosač aviona USS Teodor Ruzvelt
je napustio Mediteran na svom putu do Crvenog mora kao odgovor na rastuće tenzije sa
Irakom, što ga je učinilo neraspoloživim do 6. aprila, oko druge nedelje operacije.
Operacija je počela u noći 24. marta, sa napadima krstarećih raketa prvenstveno protiv
jugoslovenske vazdušne odbrane. Sjedinjene Države su ispalile kopnene rakete za napad
Tomahavk (TLAM) sa četiri površinska broda i dve podmornice u Jadranu, dok je Ujedinjeno
Kraljevstvo ispalilo kopnene rakete za napad iz napadačke podmornice HMS Splendid.
Sledeći talas projektila se sastojao od AGM-86C konvencionalnih vazdušnih krstarećih raketa
(CALCM), ispaljenih sa bombardera B-52 izvan jugoslovenskog vazdušnog prostora i
uperenih prvenstveno protiv jugoslovenskih komandnih i kontrolnih objekata, objekata
vazdušne odbrane i aerodroma. Inicijalnim napadom obuhvaćena je pedeset i jedna meta.7
Tokom prve noći, uzleteo je veći deo jugoslovenskih MiG-29s , i neki su nameravali da
presretnu NATO avione. Američki lovci F-15C su oborili dva MiG-29s, a holandski lovac F-
16 je oborio još jedan. Nije bilo gubitaka na prijateljskoj strani. Tokom druge noći, dva MiG-
29s su očigledno pokušala da presretnu američki tanker KC-135 ali su ih oborili američki
lovci F-15C. U budućim operacijama, jugoslovenski avioni su povremeno pokušavali da se
infiltriraju u NATO letove ali nikada nisu pružili značajan otpor. Tokom prve noći,
6
Izveštaj Ministarstva odbrane Kongresu, Kosovo/operacija Udružene snage nakon izveštaja o akciji,
Vašington, D.C., 31. januar 2000, str. 31.
7
Kao što general Klark to opisuje, ova inicijalna operacija je kombinovala ograničenu vazdušnu opciju (napade
raketama) sa prvom fazom vazdušnih operacija NATO-a u fazama (korišćenje aviona sa pilotima radi napada na
jugoslovenski sistem vazdušne odbrane). Klark, Vođenje modernog rata, str. 176.
jugoslovenske protivvazdušne snage su isključile svoje radare i nisu pokušale da se
sukobljavaju sa NATO avionima. Ali nakon toga, jugoslovenske snage su počele da trepere
svojim radarima u nastojanju da pokrenu NATO avione bez predstavljanja dobrih meta za
anti-radijacione rakete.
General Klark je definisao tri militarne „mere zasluge“ koje su rukovodile sprovođenje
vazdušne operacije. Prva je bila minimalizovanje gubitka prijateljskih aviona. Druga je bila
„udar na srpsku vojsku i policiju na Kosovu“. Treća je bila minimalizovanje kolateralne štete.
Četvrta, politička, mera zasluge povezana sa ostale tri bila je održavanje jedinstva alijanse
tokom operacije.8

Komanda i kontrola

Operacija Udružene snage sprovedena je putem NATO i američkih komandnih kanala.

Glavni komandant je bio general Klark, koji je služio kao Vrhovni saveznički komandant
Evrope (SACEUR) i vrhovni zapovednik, američke evropske komande (USEUCOM).
Klarkov komandant američkog vazdušnog dela bio je general (USAF) Džon Dž. Džamper,
koji je služio kao komandant, USAFE. NATO operacioni komandant bio je admiral (USN)
Džejms O. Elis, koji je služio kao komandant, Savezničke snage Južne Evrope; vrhovni
zapovednik, američke pomorske snage za Evropu; i komandant, Udružena operacija
Plemeniti nakovanj.9 Njegova kancelarija je bila u Napulju, Italija. Elisu je bio podređen
general-pukovnik (USAF) Majkl C. Šort, komandant, Savezničke vazdušne snage Južne
Evrope; i komandant, 16. američke vazdušne snage, sa kancelarijom u Avijanu, Italija.
Američke vazdušne snage su bile posvećene operaciji Udružene snage na tri načina: general
Džamper je imao operativnu kontrolu nad B-1, B-2, B-52, F-117, E-3C, KC-135, i
izviđačkim avionima, dok je taktičku kontrolu predao generalu Šortu. General Šort je imao
operativnu kontrolu nad ostalim letelicama, organizovanim u 31. Vazdušno ekspediciono
krilo sa sedištem u Avijanu, 16. Vazdušno ekspediciono krilo takođe sa sedištem u Avijanu, i
10
100. Vazdušno ekspediciono krilo u Mildenholu, Ujedinjeno Kraljevstvo. Naposletku,

8
Klark, Vođenje modernog rata, str. 346.
9
Združene snage Plemeniti nakovanj su kontrolisale američku operaciju Udružene snage.
10
Vazduhoplovna sila je u procesu stvaranja Vazduhoplovnih izviđačkih snaga. Iako su one bile nedostupne za
operaciju Udružene snage, koncept je bio primenjen.
Zajedničke specijalne operacije udarnih snaga su kontrolisale američke i NATO avione
posvećene borbi, potrazi i spasavanju (videti Sliku 3.1 za lokacije ovih komandi).
Zemlje NATO-a su predale operativnu i taktičku kontrolu nad njihovim snagama admiralu
Elisu kao operativnom NATO komandantu. Sledeće NATO saveznice su imale udela u
snagama: Belgija, Kanada, Češka, Danska, Francuska, Nemačka, Grčka, Mađarska, Island,
Italija, Luksemburg, Holandija, Norveška, Poljska, Španija, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo i
Sjedinjene Države. Admiral Elis je upravljao vazdušnim misijama za konvencionalne letelice
putem izdavanja naređenja NATO-a o vazduhoplovnim zadacima u Centru za kombinovane
vazdušne operacije (CAOC) u Vićenci, Italija. Pored toga, 16. vazdušne snage su pripremile
isključivo američko izdavanje naređenja o vazduhoplovnim zadacima za nevidljive američke
letelice.

Ograničenja vazdušnih operacija

Na početku operacija, samo mali broj meta je bio odobren za napad. Niz autoriteta,
uključujući one na najvišim nacionalnim političkim nivoima, stalnim predstavnicima u
Severnoatlantskom savetu, Vrhovni saveznički komandant u Evropi, vazduhoplovni planeri u
Savezničkim snagama Južne Evrope, i vlasti u zemljama koje primaju NATO avione bili su
uključeni u proces odobravanja meta. Rizik kolateralne štete je uvek bio važna tačka u
razmatranjima meta.
Pošto je primarni cilj alijanse bio prinuditi jugoslovenske snage da okončaju nasilje nad
kosovskim Albancima, ona nije mogla dopustiti da je vide da postupa nehumano, podjednako
u odnosu prema kosovskim Albancima i srpskim civilima. Pravila angažovanja su stoga bila
veoma restriktivna, što odražava ciljeve i moralne vrednosti NATO-a. Oni su zahtevali
pozitivnu identifikaciju meta pre nego što su piloti mogli da koriste oružje. Štaviše, snage
nisu imale dozvolu da napadaju vojna vozila ukoliko su bila izmešana sa civilnim vozilima.11

11
Kao što je jedan učesnik primetio: „U Centru kombinovanih vazdušnih operacija tokom konflikta, pošto smo
bili toliko zabrinuti zbog kolateralne štete, general Šort je izneo uputstvo da ukoliko militarna vozila budu
izmešana sa civilnim vozilima, ona se neće napadati zbog kolateralne štete. U isto vreme, Srbi su imali zaštitu
od vremena. . . . Stoga je još jedno PA [pravilo angažovanja] bilo da osim ako niste mogli jasno identifikovati
metu, ne biste gađali“. General (SAD) Vesli K. Klark i brigadni general (USAF) Džon D. V. Korli, konferencija
za štampu o proceni napada na Kosovo, Sedište Vrhovne savezničke komande Evrope, Mons, Belgija, 16.
septembar 1999.
JUGOSLOVENSKE SNAGE

Jugoslavija se pokazala snalažljivom u korišćenju protivvazdušnog naoružanja mahom starije

generacije kako bi održavale stalnu odbrambenu vazdušnu pretnju NATO avionima.
Naglašavajući dugoročni opstanak u sukobu sa nadmoćnom vazduhoplovnom silom, opstalo
je dovoljno raketa zemlja-vazduh i protivavionskih topova da bi NATO avionima
predstavljali konstantnu pretnju niskog i srednjeg dometa. Primoravajući letelice da ostaju
uglavnom na ili iznad 15 000 stopa, to je povećalo teškoće NATO-a u sprovođenju efektivnih
napadačkih operacija koristeći alijansina izuzetno restriktivna pravila angažovanja i potrebu
za „posmatranjem mete“ radi izbegavanja civilnih žrtava. Radeći tako, Jugoslavija je do
krajnosti iskoristila veoma slabu vazdušnu odbranu. Isto tako, kada su u pitanju njene snage
na terenu Jugoslavija je iskoristila disperziju i teren radi minimalizovanja efektivnosti
vazdušnih udara NATO-a. Čak i pre nego što je operacije Udružene snage otpočela,
jugoslovenske kopnene snage na Kosovu su operisale u malim jedinicama, čineći ih teškim
metama za vazdušne udare.

Vazdušna odbrana

Jugoslavija je imala starije protivvazdušno naoružanje sovjetskog dizajna sa novijim,

komercijalno dostupnijim radarima i koordinisanim posredstvom direktnih komunikacija,
uključujući fiksne veze. Sve u svemu, Jugoslavija je oborila samo dva NATO aviona, ali
njena vazdušna odbrana je opstala i predstavljala je gotovo stalnu pretnju. Rizik na niskoj
visini je bio toliko veliki da je general Šort prvobitno naredio svojim pilotima da ostanu na
srednjoj ili gornjoj visini (15 000 stopa), gde samo SA-6 rakete mogu da ih pogode.
SA-6 (NATO oznaka „Dobitan“) sistem je bio najmodernija velika raketa zemlja-vazduh u
jugoslovenskom naoružanju. Sistem je obuhvatao tri rakete na malo oklopljenom, bager
vozilu. Rakete su opremljene poluaktivnim radarskim navođenjem i sklopivom antenom sa
radarom Strejt fleš. Osnovni sistem može da cilja do visine od oko 42 000 stopa. Osoblje SA-
6 bi normalno držale radar isključenim dok ne dobiju naznake sistema za rano upozoravanje
da je avion u dometu. U ruskoj praksi, jedan ili više SA-6 sistema bi uobičajeno ispalila dve
ili tri rakete po angažovanju kako bi povećale verovatnoću ubijanja. Tokom operacije
Udružene snage, jugoslovenske tobdžije SA-6 su bile u dilemi. Ukoliko bi dovršili radarski
vođeno angažovanje, NATO avion bi imao vremena da odgovori sa anti-radijacionim
raketama. Ali ukoliko su radar koristili sporadično, čak i niz raketa teško da bi mogao da
obori avion. Jugoslovenske tobdžije su se u većini slučajeva odlučivale za sigurnost, koristeći
svoje radare tek sporadično i prihvatajući nisku efektivnost.
Na Kosovu, vojska Jugoslavije je verovatno razmestila protivvazdušno naoružanje niskog
nivoa u sastavu njenih kopnenih jedinica. M53/59 dvostruki top od 30 mm ima maksimalni
horizontalni domet od 9 700 metara (31 816 stopa), maksimalni vertikalni domet od 6 300
metara (20 664 stopa) i efektivni anti-avionski domet od 3 000 metara (9 840 stopa). Tobdžije
moraju da se oslone na vizuelnu identifikaciju, a nemaju opremu za noćno gledanje. M55 je
trostruki top od 20 mm koji obično vuče kamion. M75 je jedan top od 20 mm na lakom
prenosniku, koji se može vući ili demontirati i spakovati. BOV-3 sadrži trostruki top od 20
mm u otvorenoj kupoli na lako oklopljenom vozilu. Poseduje opremu za infracrveno noćno
posmatranje. Njegov maksimalni vertikalni domet je 2 000 metara (6 569 stopa), ali efektivni
anti-avionski domet verovatno je 1 000 – 1 500 metara ( 3 280 – 4 920 stopa). SA-7 je
prenosivi prateći projektil sa 1.15-kilogramskim delom bojne glave efektivnoj na nadmorskoj
visini od 1 500 metara (4 920 stopa) protiv nadolazećeg aviona i 1 800 metara (5 904 stopa)
protiv aviona koji odstupa. Međutim, ranije verzije SA-7 su bile sklone gubljenju navigacije
prilikom izravnog ispaljivanja i mnogo su efektivnije u režimu prilaženja otpozadi. SA-9
(NATO oznaka „Gaskin“) ima četiri projektila postavljena na lako oklopljenom vozilu. Ovi
projektili imaju naprednije, efektivne tragače toplote u svim aspektima do nadmorske visine
od 3 500 metara (11 480 stopa). Uzeti zajedno, ova oružja su predstavljala opasnu i
nepredvidljivu pretnju niskog nivoa.
Jugoslavija je isto tako imala petnaest novih MiG-29 (NATO šifra „Tačka oslonca“) i
šezdeset starijih MiG-21 (NATO šifra „Fišbed“) lovaca. Ali su njihovi piloti bili u
beznadežnoj neravnopravnosti prema njihovim NATO protivnicima.
Suzbijanje jugoslovenske vazdušne odbrane je bio beskrajan zadatak. Avion EA-6B Prauler i
F-16CJ su rutinski davali podršku vazdušnim napadima. Jugoslovenska vazdušna odbrana je
odabrala da ograniči emisije, preživljavajući na taj način, ali je kao rezultat oborila samo dva
NATO aviona. Jugoslovenska raketa zemlja-vazduh je 27. marta oborila američki F-117
najthouk nevidljivi lovac na oko trideset milja severoistočno od Beograda. Prema starijem
američkom oficiru odbrane, avion se spustio ispod oblaka kako bi ispustio oružje i
identifikovan je putem elektro-optičkih sredstava.12
NATO snage nikada nisu u potpunosti suzbile neprijateljske anti-avionske projektile, ali su
učinili ove projektile neefektivnim čineći puno radarsko navođenje previše rizičnim za
jugoslovenske operatere.
Uobičajeno, operateri bi ispalili tri projektila na aproksimativnoj nadmorskoj visini i
identifikovali avion, nadajući se da će bojna glava detonirati u okviru smrtonosnog radijusa
mete. S ovim režimom su ispalili na stotine projektila dok su oborili samo dva aviona. Kada
su njihovi radari upozorili pilote da je lansiranje u toku, oni su preduzimali uspešnu akciju
eskiviranja, suštinski se krećući brže nego nadolazeći projektil. S druge strane, američki piloti
su bili sputani u svojim pokušajima da unište mobilne SA-6 sisteme iz razloga što ili nisu
mogli da ih angažuju dovoljno brzo ili nisu mogli da ih pronađu na nezgodnom kosovskom
terenu.13

Kopnene snage na Kosovu

Vojska Jugoslavije je operisala u malim kombinovanim naoružanim „borbenim grupacijama“

od proleća 1998. Kako bi odbranila i pospešila kontrapobunjeničke aktivnosti (i kasnije,
etničko čišćenje) Ministarstva unutrašnjih poslova, jugoslovenska vojska je podelila svoje
snage na ove organizacije veličine jedinice i bataljona. Jedinica borbene grupe su se obično
sastojala od jedinice motorizovane pešadije, jednog ili dva tenkovska voda, pola artiljerijske
baterije i/ili teških minobacača, nekoliko inženjera i logističkih trupa i male količine
vazdušne odbrane poput voda anti-avionskog oružja (obično automatskog oružja od 20 mm
ili 30 mm koji su najčešće bili postavljeni u režim kopnenih napada protiv OVK).
Jugoslovenska vojska je operisala na ovaj način tokom jeseni 1998. i početkom 1999, što je
mlađim vođama pružilo mesece iskustva u raštrkanim, kombinovanim oružanim operacijama
pre početka vazdušnih napada NATO-a. Ovaj režim raštrkanih operacija bio je idealan za
minimalizovanje efekata tih vazdušnih napada kada je operacija Udružene snage jednom
otpočela.
12
Vilijam B. Skot, „Pentagon šapuće u vezi sa gubitkom F-117,” Nedeljnik avijacije & svemirske tehnologije,
5. april 1999, str. 31.
13
Za detaljnu diskusiju izazova na koje je NATO naišao u suzbijanju jugoslovenske vazdušne odbrane, videti
Bendžamin S. Lambet, „Rat NATO-a za Kosovo“, ,” Santa Monika, CA: RAND, MR-1365-AF, 2001, posebno
str. 102-116
POSTEPENO ŠIRENJE VAZDUŠNIH OPERACIJA

NATO je oprezno i postepeno proširio dopuštene ciljeve u Jugoslaviji. General Klark je

insistirao na većem broju vazdušnih napada protiv jugoslovenskih snaga na Kosovu, uprkos
sumnjama generala Šorta. Naposletku, general Klark je dobio snažnu podršku za vazdušni
napad od strane Severnoatlantskog saveta.

Uvođenje pomorskog vazduhoplovstva

Na veliko zaprepašćenje admirala Elisa, Sjedinjene Države su inicirale operaciju Udružene

snage bez i jednog nosača aviona u dosegu. Zaista, borbena grupa USS Teodor Ruzvelt je
dobila naređenje da produži do Persijskog zaliva. Ali kada je Beograd odbio da brzo
kapitulira, Ruzvelt je povučen nazad u Jadransko more. Njegovi borbeni letovi su gotovo
isključivo bili na Kosovu i obično protiv jugoslovenskih snaga. Avioni sa nosača su leteli kao
potpuni napadači, uključujući F-14 i F-18 za napad, EA-6B za suzbijanje vazdušne odbrane,
F-14 kao spoljni kontrolori leta i E-2C kao centri kontrole leta. Avion E-2C obično obavlja
radarski nadzor, ali tokom operacije Udružene snage su pružali interfejs između CAOC u
Vićenci i naoružanja u području operacija, uključujući napadačke strojeve i obaveštajce.14
Ruzveltov avion je 15. aprila pogodio podgoričku vazduhoplovnu bazu u Crnoj Gori. Crna
Gora je uglavnom bila izuzeta iz vazdušnih napada zato što je njena vlada bila u sukobu sa
režimom u Beogradu, ali je podgorička vazduhoplovna baza bila izuzetak. Tamošnji avioni su
mogli da napadnu TF Houk snage raspoređene u Albaniji. Tokom video-telekonferencije,
general Klark je naredio viceadmiralu Danijelu Dž. Marfiju mlađem, komandantu američke
šeste flote, da napadnu Podgoricu. Napad je izveden istog popodneva.15

14
Komandant Vejn D. Šerer (USN), „Pomorski rat za Kosovo“, Saslušanja, Oktobar 1999, str. 26-29; Robert
Vol, „E-2C su postali rukovodioci borbe sa smanjenom ulogom AEW“, Nedeljnik avijacije & svemirske
tehnologije, 10. maj 1999, str. 38.
15
Viceadmiral (USN) Daniejl. Dž. Marfi mlađi, „Mornarica na Balkanu“, Časopis vazduhoplovnih snaga,
decembar 1999, str. 49.
Proširivanje fiksnih meta

28. marta, nakon otegnutih diskusija, Severnoatlantski savet je dao dopuštenje za napade na
širi opseg fiksnih meta širom Srbije kao dozvoljene, kao i za eskalaciju napada protiv
jugoslovenskih snaga na Kosovu, koje su ubrzavale čišćenje etničkih Albanaca.16 Tokom
diskusije, nemački general Klaus Nojman, predsedavajući vojnog komiteta NATO-a,
navodno je izjavio kako bi NATO trebao da počne da „napada zmiju s oba kraja udarajući
glavu i odsecajući rep“.17 Napadanje glave je impliciralo bombardovanje meta širom Srbije,
posebno onih najtešnje povezanih sa režimovim izvorima vlasti. 1. aprila, NATO je počeo da
bombarduje infrastrukturu u Srbiji, uključujući glavni most na reci Dunav u Novom Sadu, ali
bez meta u neposrednoj okolini Beograda. 12. aprila, NATO je bombardovao naftnu
rafineriju u Pančevu i objekte za skladištenje nafte.

Povećanje broja aviona

9. aprila, general Klark je zatražio dodatna 82 američka aviona, a 13. aprila dodatnih 300
američkih aviona, što je ukupan broj zatraženih aviona činilo oko 800. Plan američkog
pojačanja operacije Udružene snage je nazvan „Veliki medved“ zato što je to bila najveća od
tri razmatrane opcije. Admiral Elis i general Šort su savetovali Klarka protiv Velikog
medveda na temelju toga da nemaju ni adekvatno razsmeštanje niti dovoljno dozvoljenih
meta. Zaista, Šort je na kraju zaključio da je oko polovine meta dozvoljenih za napad bilo
sumnjive vrednosti.18 Uprkos ovom savetu, general Klark je insistirao na Velikom medvedu,
želeći da pošalje jasan signal Miloševiću o rastućoj američkoj vazdušnoj sili koja može biti
upotrebljena protiv njega.19 Veliki medved je postepeno stizao kroz operaciju Udružene snage

16
General Klark je prijavio da tokom prvih nekoliko dana vazdušne operacije, „Bombardovali smo objekte
srpskih kopnenih snaga koje su sprovodile etničko čišćenje, ali još uvek nismo bombardovali te snage“, Klark,
Vođenje modernog rata, str. 211.
17
Vilijam Drozdiak, “Vođe NATO-a pokušavaju da pronađu pobednički strategiju,” Vašington Post, 1. april
1999.
18
Intervju USAFE-a sa general pukovnikom Majklom C. Šortom, komandantom, Savezničke vazduhoplovne
snage Evrope, i komandantom, 16. vauzduhoplovne snage, dokument sa intervjuom pregledan u Studijama i
analizama, američke Vazduhoplovne snage u Evropi, Ajnzidlerhof, Nemačka. Šort je manje vredne mete
okarakterisao kao „stop znake i protiv požarne hidrante“.
19
General Klark u svom svedočenju tvrdi da osim intenziviranja vazdušne kampanje, takođe je želeo dodatne
avione spremne za slučaj potencijalne kopnene opcije. Klark, Vođenje modernog rata, str. 265.
i nije bio u potpunosti ostvaren kada se operacija završila. Do okončanja, NATO je mogao da
izvede oko 1 000 borbenih letova dnevno, ali je zapravo izveo mnogo manje, prvenstveno
usled nedostatka odgovarajućih meta i lošeg vremena tokom nekih dana. Ipak, veliki priliv
aviona je verovatno uticao na Miloševićevu odluku da okonča konflikt.
Sjedinjene Države su izvele oko dve trećine svih borbenih letova, dok su najviše truda uložile
u ključne funkcije izviđanja, suzbijanja vazdušne odbrane i napada preciznom municijom. U
okviru američkog poduhvata, američke vazdušne snage su vodile većinu borbenih letova u
jugoslovenskom vazdušnom prostoru, operišući iz baza u Nemačkoj, Italiji, Ujedinjenom
Kraljevstvu i Turskoj. Američki mornarički avioni su operisali sa USS Teodor Ruzvelt u
Jadranskom moru i Avijanu (EA-6B), dok je američki marinski korpus leteo iz Tašara,
Mađarska (avion F/A-18D). Misije B-2 su proistekle iz njihove matične baze u vazdušnoj
bazi Vajman, Misuri.

Kontroverza oko veličine poduhvata

Sledeći odluku NATO-a da intenziviraju napade na jugoslovenske snage na Kosovu, general

Klark je usmerio generala Šorta da obezbede više borbenih letova ovim napadima. Klark je
verovao da će uništenje ovih snaga doprineti ubeđivanju jugoslovenskih vođa da popuste i
okončaju konflikt. Smatrao je srpske kopnene snage „centrom gravitacije“ za Miloševića i,
kao takve, srpski vođa nije mogao da priušti da ove snage budu ozbiljno oštećene. 20 Štaviše,
dobro je bio svestan političkog pritiska da pokaže rezultate protiv ovih snaga. NATO je
daleko više preferirao da napada snage koje su sprovodile „etničko čišćenje“ nego da
kažnjava Srbe generalno. Saveznici su se nadali da će vremenom Jugoslaviju uvesti u
evropsku porodicu nacija i zbog toga nisu želeli da osiromaše zemlju i razjare njene građane.
NATO je možda predvideo i da će Evropska zajednica možda morati da ponese deo tereta za
rekonstrukciju Jugoslavije po okončanju konflikta, što je bio još jedan argument za
minimalizovanje napada na infrastrukturu.
Suprotno tome, general Šort je preferirao koncentrisanje vazdušnih snaga protiv fiksnih meta
u Jugoslaviji. Šort je verovao da „Nismo mogli zaustaviti ubijanje na Kosovu iz vazduha . . . .
Nismo išli za efikasnošću i efektivnošću“. 21 Ukoliko jugoslovenske vođe napadnu kosovske

20
Intervjui sa autorima, i u Klark, Vođenje modernog rata, str. 241–242.
21
Videti general (USAF) Majkl E. Rajan, Vazdušni rat nad Srbijom, Studije i analize direktorata, američke
vazdušne snage u Evropi, vazduhoplovna baza Ramštajn, Nemačka, 2000, str. 19.
Albance, njihove vazdušne snage bi trebale da budu usmerene protiv liderstva u Beogradu
kao meta.22 Po Šortovom mišljenju, imalo je više smisla napasti zmijinu glavu u Beogradu
nego rep na Kosovu. Štaviše, predvideo je da vazduhoplovna sila ne bi bila veoma efektivna
protiv snaga raštrkanih na nezgodnom kosovskom terenu. General Džon P. Džamper,
komandant, američke vazdušne snage za Evropu, je delio ovo mišljenje. Džamper je rekao:
„Nijedan avijatičar nikada nije obećao da će vazdušna sila zaustaviti genocid koji je već u
toku do trenutka kada smo dobili dozvolu da započnemo ovu kampanju“. 23 Klark je
naposletku naredio Šortu da usmeri više borbenih letova protiv jugoslovenske vojske i
policijskih snaga koje su operisale na Kosovu.
U nedostatku prigodnijeg termina, američke vazdušne snage su napade na jugoslovenske
snage na Kosovu obično nazivale „bliskom vazduhoplovnom vatrenom podrškom“, iako nije
bilo prijateljskih kopnenih snaga koje bi se podržale.24 Avioni koji su pružali „blisku vatrenu
vazduhoplovnu podršku“ su leteli najmanje 15 000 stopa iznad tla dok komandant
savezničkih vazdušnih snaga Južne Evrope ili njegov predstavnik nije dao odobrenje da
prošire uredbu i napadi aviona su bili prepušteni strani za taktičku kontrolu vazduha ili oficiru
za navođenje iz vazduha. Avioni unutar onoga što je nazvano kosovskom zonom angažovanja
su obično koristili standardne prosedure za „blisku vazduhoplovnu vatrenu podršku“. Ratna
komanda za navođenje iz vazduha EC-130E/J i Kontrolni centar bi označile za napad
područja na Kosovu koristeći mrežni sistem. Pošto bi borbeni avioni stupili u vazdušni
prostor Kosova, obično odmah nakon ponovnog punjenja gorivom, kontaktirali bi EC-130E/J
za instrukcije. Kontrolori u EC-130E/J bi ispitali pilote i prepustili ih oficiru za navođenje, a
obično su upravljali avionima OA-10A. EC-130 bi isto tako ažurirao saznanja oficiru za
navođenje iz vazduha, koji bi zatim usmerili svoje borbene avione na njihove mete, starajući
se da su piloti tačno identifikovali ciljane tačke. Osnovne veze su prikazane na Slici 3.2.
NATO je upotrebio različita naoružanja protiv jugoslovenskih snaga, uključujući Maverik,
bombe navođenje laserom, klaster bombe i gravitacione bombe opšte namene. Svako od
navedenih oružja je imalo svoje prednosti i nedostatke. Maverik je dizajniran za uništavanje
oklopnih vozila koristeći televiziju, infracrveno ili lasersko navođenje. Bio je izuzetno
smrtonosan, kada se raketa jednom veže za metu, sa malim rizikom kolateralne štete. Klaster
22
USAFE intervju sa generalom Šortom, op. cit.
23
Ibid.
24
Bliska vazduhoplovna vatrena podrška se definiše kao „vazdušna akcija aviona sa fiksnim ili rotacionim
avionima protiv neprijateljskih meta koje su u neposrednoj blizini prijateljskim snagama i koje zahtevaju
detaljnu integraciju sa svakom vazdušnom misijom sa paljbom i kretanjem ovih snaga“. Videti Rečnik vojnih i
srodnih termina Ministarstva odbrane, Vašington D.C.: Zajednička publikacija 1-02, zajednički komandant
osoblja, 2000, i zajedničke taktike, tehnike i procedure za blisku vazdušnu podršku (CAS), Vašington, D.C.:
Zajednička publikacija 3.09.3, zajednički komandant osoblja, 1995, str. I-1.
municija, poput američke jedinice klaster bombi (CBU)-87 i britanski BL-755, je
obezbeđivala pokrivanje područja putem bombi malog kalibra. Ali ove visoko efektivne
municije su isto tako nosile veliki rizik kolateralne štete ukoliko su mete bile pogrešno
identifikovane ili civili bili u blizini. Takođe su predstavljale dugoročne opasnosti preostalih
neeksplodiranih bombi malog kalibra jednom kada neprijateljstva prestanu. Manje precizne
bombe opšte namene bi mogle biti visoko efektivne kada se koriste u velikom broju, ali rizik
kolateralne štete je ograničavao njihovu upotrebu.

ODLUČNOST NATO-A DA POBEDI

Kako se konflikt odužio a Beograd nastavio sa ubijanjem i proterivanjem Kosovara, NATO

se suočio sa sve većim pritiskom da zaustavi etničko nasilje i okonča konflikt pod uslovima
prihvatljivim za NATO. Naišavši na prkos Beograda, alijansa je sada morala da izvrši veliki
pritisak kako bi pritisnula jugoslovensko vođstvo čuvajući pri tome jedinstvo NATO-a.

Prekretnica: samit konferencije NATO-a

23-24. aprila NATO je održao samit u Vašingtonu, D.C., radi komemoracije 50. godišnjice
svog osnivanja.25 Vođe NATO-a su prirodno posvetile mnogo pažnje Kosovu – prva i za sada
jedina ofanzivna borbena operacija NATO-a. U isto vreme, operacija Udružene snage je
izgledala daleko od uspešne. Američki savetnik za nacionalnu bezbednost Semjuel Berger je
nakon toga rekao da su se ovi lideri jednoglasno složili: „Nećemo izgubiti. Šta god bude
potrebno, nećemo izgubiti“.26 Prema izjavi čelnika država i vlada,

Kriza na Kosovu predstavlja fundamentalni izazov vrednostima za koje se NATO borio od svog
osnivanja: demokratiju, ljudska prava i vladavinu prava. Došlo je do kulminacije smišljene
politike represije, etničkog čišćenja i nasilja od strane režima u Beogradu pod vođstvom

25
Severnoatlantski sporazum je potpisan u Vašingtonu 4. aprila 1999, stvorivši alijansu deset evropskih i dve
severnoameričke (Kanada i Sjedinjene Države) zemlje posvećene kolektivnoj samo-odbrani. Pridruživanjem
Češke, Mađarske i Poljske 12. marta 1999, alijansa je proširena na devetnaest članica.
26
Dojl Makmanu, „Klintonova ogromna kopnena invazija koja se zamalo dogodila“, Los Anđeles Tajms, 9. jun
2000.
 predsednika Miloševića. Nećemo dozvoliti da ova teroristička kampanja bude uspešna. NATO je
odlučan da pobedi.27

U istoj izjavi, lideri NATO-a su izneli pet zahteva predsedniku Miloševiću: „Osigurati
dokazivo okončanje svih vojnih akcija i neposredno okončanje nasilja i represije na Kosovu“;
povucite vojsku, policiju i paramilitarne snage sa Kosova; dozvolite stacioniranje
„međunarodnog vojnog prisustva“ na Kosovu, pod kojima su se podrazumevale NATO
snage; omogućite bezbedan povratak izbeglica; i radite na rešenju „baziranom na
sporazumima u Rambujeu“.28

Eskalacija napada na jugoslovensku infrastrukturu

Kao što je navedeno, NATO je čak i pre samita proširio svoje ciljeve u Jugoslaviji. 21. aprila,
dva dana pre samita, NATO je krstarećim raketama napao državnu radio i televizijsku
stanicu. Stanica je prekinula emitovanje na nekoliko sati ali je zatim nastavila sa
funkcionisanjem, što je isprovociralo drugi napad. Iako je NATO uputio upozorenje o
napadu, šesnaest ljudi koji su radili u zgradi je ubijeno. NATO je tvrdio da su ovi napadi bili
opravdani zato što je stanica bila organ zvanične propagande. Miloševićev režim zaista jeste
koristio zvanične radio i televizijske stanice za propagiranje svoje politike dok je cenzurisao i
zastrašivao nezavisne medije. Međutim, neki komentatori, uključujući Amnesti Internešnl, su
verovali da je napad na televizijsku stanicu predstavljao kršenje zakona ratovanja. 29 Istog
dana, NATO je uništio jedini preostali most na Dunavu u Novom Sadu, ironično gradu čija se
opštinska vlast suprotstavila Miloševićevom režimu.
U vreme samita konferencije u Vašingtonu, NATO je počeo da napada električne
transformatore. Sjedinjene Države su zagovorale intenzivnije napade na proizvodnju
električne enrgije, ali su ostale članice NATO-a, posebno Francuska, savetovale ograničenje.
Kako bi rešile brige Francuske, Sjedinjene Države su predložile korišćenje CBU-94, tadašnje
tajne klaster bombe koje ispuštaju veliki broj karbon-grafitnih navoja. Ovi navoji uzrokuju

27
Čelnici država i vlada koji su učestvovali na sastanku Severnoatlantskog saveta u Vašingtonu, D.C., 23-24.
aprila 1999, Izjava o Kosovu, NATO saopštenje za novinare S-1(99)62, Vašington, D.C., 23. aprila 1999.
28
Ibid.
29
Videti Amnesti Internešnl, „Kolateralna šteta“ ili nedozvoljena ubijanja? Kršenja zakona ratovanja od strane
NATO-a tokom operacije Udružene snage, London, Engleska, 7. jun 2000.
kratki spoj na električnim vodovima, što dovodi do prekida rada dok se ne uklone. 3. maja, F-
117 su ispustili CBU-94 na transformatore na pet lokacija, privremeno prekinuvši električnu
energiju u većem delu Srbije. Tokom poslednje dve nedelje vazdušne operacije, NATO je
konačno počeo energično da napada generatore struje. Tokom 24-26 maja, NATO avioni su
bombardovali proizvođače električne energije u tri najveća srpska grada (Beogradu, Novom
Sadu i Nišu), ostavljajući Srbiju danima bez struje. Iako su ovi napadi pretežno bili usmereni
protiv militarnog korišćenja električne energije, oni su verovatno imali veći efekat na civilnu
ekonomiju. Vojni korisnici su verovatno imali agregate, posebno za podržavanje vitalnih
funkcija poput komunikacija sa raspoređenim snagama.

Kameni spoticanja ka mogućoj kopnenoj invaziji

Kada je jednom postalo očigledno da se Jugosloveni neće brzo pokoriti NATO zahtevima,
NATO je počeo da razmatra kopnenu operaciju za nasilni ulazak. Ali ova mogućnost je ostala
krajnje nepoželjna i politički kontroverzna. Ovo se odražavalo u pristupu militarnom
planiranju kopnene invazije. Severnoatlantski savet nije odobrio planiranje takve mogućnosti,
a Sjedinjene Države su nastavile da odbacuju opciju kopnenih operacija. Pod ovim
restriktivnim političkim uslovima, američki i NATO militarni planeri nisu dobili odobrenje
da sprovedu planiranje tradicionalne kampanje. Ono što je došlo umesto toga postalo je
poznato kao militarne „procene“. Pod ovom oznakom, militarni planeri su mogli da
razmatraju razne kopnene opcije u odsustvu jasnog ovlašćenja da to čine. Više od semantičke
razlike, ove „procene“ su imale tendenciju da budu podeljene po odeljenjima sa specifičnim
organizacijama, često ograničene u detaljima, i nisu mogle biti koordinisane i integrisane sa
operativnim jedinicama, pomoćnim jedinicama za logistiku, transporterima, i svim ostalim
organizacijama koje su uključene u planiranje tradicionalne kampanje. Veći deo je bio
sproveden od strane malobrojnog osoblja za planiranje sa izuzetno ograničenom mogućnošću
da ide dalje od tog osoblja za potrebnim informacijama i dodatnom stručnošću za planiranje.
Prema svedočenju generala Klarka, on je postavio pitanje planiranja na sastanku 9. aprila sa
generalnim sekretarom Solanom i generalom Nojmanom. Solana je navodno podržao opcije
istraživanja sve dok se to moglo raditi diskretno. Nekoliko dana kasnije, 13. aprila, general
Klark je održao video-telekonferenciju sa američkim združenim načelnicima štabova i
ministrom odbrane Koenom, gde je Klark opisao potrebu za nastavkom planiranja i priprema
kopnene opcije.30
Serije „procena“ su izvedene u američkoj armiji u Evropi, američkoj evropskoj komandi,
zajedničkoj operaciji Plemeniti nakovanj, V korpusu i sedištu Ministarstva odbrane. Za ove
aktivnosti se reklo da su različitih nivoa dubine, ali su često bili generički i nedostajalo im je
dosta detalja koji se obično vezuju za integrisane kampanje planiranja. Pošto su „procene“
bile izvan NATO i američkih političkih kanala, takođe im je nedostajalo jasno političko
usmeravanje ciljeva i ograničenja. I opet je planiranje pretežno bilo ograničeno na same
organizacije.31 General Klarkov odsek za planiranje je nastavio sa razmatranjem kopnenih
opcija tokom aprila i maja, sa jakim akcentom na upade na Kosovo iz Makedonije i Albanije.
Invazija bi bila ograničena na Kosovo. General Klark je procenio da bi mu za izvođenje
odlučne operacije radi obezbeđivanja Kosova za nekoliko nedelja trebalo šest divizija
sačinjenih od lakih, teških i mešovitih snaga (ukupno oko 175 000 trupa).32
Združeni načelnici štabova su se u maju sastali sa predsednikom radi razmatranja statusa
operacije Udružene snage. Pred kraj sastanka razmotreno je pitanje kopnenih operacija.
General (SAD9 Denis Dž. Rejmer, načelnik štaba vojske, je izrazio svoje mišljenje da u
slučaju
kopnene operacije za nasilni ulazak, centar gravitacije za rešavanje većeg balkanskog
problema bi bio Beograd. Ovo je značilo daleko veću operaciju, napadanje ne samo
prvenstveno iz loše albanske infrastrukture, već iz Bugarske i Mađarske. Tako velika
kopnena operacija bi iziskivala odluku u kratkom roku (početak juna) kako bi sve imali
spremno pre zime.33 Iako su do tada bile izvršene mnoge procene nasilnog ulaska, nikakvo
integrisano planiranje kampanje nije bilo u najavi.
Britanci su isto tako sproveli unilateralne procene uslova kopnene ofanzive na Kosovo.
Britanci su bili najvatreniji zagovornici kopnene ofanzive u okviru alijanse. Kada je izgledalo
da vazdušna operacija ne ostvaruje brze rezultate, Britanci su počeli da procenjuju nekoliko
smerova kopnene ofanzive. Grupa za planiranje u Engleskoj je dala preporuke i procene
najvišim nivoima britanske vlade. Iako su znali da su Amerikanci počeli da razmatraju
različite opcije tokom aprila, britanski planeri su morali odvojeno da sprovedu svoje procene.
Britanci su očekivali da ukoliko NATO odluči da izvede kopneni napad, njihove procene bi

30
Klark, Vođenje modernog rata, str. 252, 254.
31
Više intervjua sa planerima i starijim vojnim oficirima.
32
Klark, Vođenje modernog rata, str. 301-302.
33
Intervju sa vojskom, 3. decembar 1999.
se kombinovale sa sličnim američkim pokušajima kreiranja formalnog NATO operativnog
plana.
Zatim je do početka juna nekoliko nezavisnih pokušaja razvoja smera kopnene ofanzive bilo
u toku u američkom i britanskom sedištu. Nijedan od ovih pokušaja nije dostigao fazu
formalnog plana, i još mnogo rada bi bilo potrebno radi integrisanja manevarskih shema sa
planovima za transport i logistiku. Ipak, američki i britanski planeri su razvijali opcije za
kopnenu ofanzivu da započne početkom ili sredinom septembra u slučaju neuspeha
vazdušnih operacija da prinude Beograd da prihvati uslove NATO-a.
2. juna, Berger je održao diskusiju u Severnoatlantskom savetu sa ekspertima koji su
zagovarali korišćenje kopnenih snaga. Berger je rekao da je NATO apsolutno odlučan da
pobedi. Tvrdio je da je vazdušna operacija izvršila ozbiljan uticaj, ali je dodao da predsednik
nije otpisao druge opcije. Nakon ove diskusije, Beger je sastavio memorandum za
predsednika Klintona navodeći tri smera akcije: (1) naoružavanje kosovskih Albanaca; (2)
nastavak bombardovanja i čekanje do proleća 2000. na moguću kopnenu ofanzivu; (3)
izvođenje kopnene invazije na jesen 1999. Naoružavanje Albanaca bi dovelo do decenija
sukoba, a čekanje do proleća bi značilo očajnu zimu za hiljade raseljenih lica. NATO bi
mogao da otvori koridor kako bi osigurao bezbedan izlaz ovim ljudima sa Kosova, ali bi
militarne potrebe bile gotovo iste kao i za invaziju. Berger je zaključio da bi invazija bila
jedina prihvatljiva opcija ukoliko Beograd ostane nepopustljiv. 34 Pre nego što se operacija
Udružene snage okončala, predsednik Klinton je izgledao kao da je na ivici odluke da izvrši
invaziju, s tim da bi Sjedinjene Državeimale najvećeg udela. Ipak, Klark je još uvek bio
ograničen samo na obavljanje neformalnog planiranja i započinjanje poboljšanja puteva kroz
Albaniju do granice sa Kosovom.
Iako američko i britansko „planiranje“ moguće kopnene ofanzive nije bilo dovršeno u vreme
okončanja operacije Udružene snage, moguće je da je postepeno povećanje priprema za
kopnenu opciju uticalo na Miloševićevu odluku da okonča konflikt. Do kraja maja, medijski
izveštaji o većoj verovatnoći kopnenog napada postajali su sve učestaliji. Prisustvo TF Houka
američke armije u Albaniji se u Beogradu logično moglo interpretirati kao jezgro mnogo veće
kopnene snage NATO-a, i, naravno, glavni elementi korpusa za brzu rekaciju savezne
komande NATO-a za Evropu su već bili u Makedoniji. Veća verovatnoća eventualne
kopnene ofanzive NATO-a je verovatno doprinela odluci Beograda da okonča
neprijateljstva.35
34
Dalder i O’Hanlon, Nepošteno pobeđivanje, str. 158–160.
35
Koliku ulogu je potencijalna kopnena invazija imala u konačnoj odluci Beograda da kapitulira NATO
zahtevima verovatno nikada neće biti poznato. Iako smatraju da je na delu bila kombinacija faktora, u
Nije jasno da li bi Severnoatlantski savet odobrio kopnenu invaziju i koje bi članice
učestvovale u tome, da li u okviru alijanse ili kao koalicija dobrovoljnih. Javno mnjenje u
Grčkoj se snažno suprotstavilo vazdušnoj kampanji i verovatno bi se vatreno usprotivilo
kopnenoj invaziji. I pored toga, grčka vlada bi verovatno dozvolila korišćenje pomorskih luka
pošto je NATO alijansa središnja za njenu bezbednosnu politiku. Javno mnjenje u Italiji,
jednako podeljeno, i njena administracija su se otvoreno razmimoilazili o ovom pitanju. Ipak,
i premijer i ministar odbrane su ukazali da bi Italija imala udela u kopnenoj invaziji ukoliko
bi se NATO odlučio za njeno izvođenje. Nemačka je bila u još težem položaju. Javno
mnjenje je bilo jednako podeljeno, a ministar spoljnih poslova Joška Fišer je jedva uspeo da
održi podršku njegove partije Zelenih vazdušnoj operaciji. Na samitu u Vašingtonu, kancelar
Gerhard Šreder se otvoreno suprotstavio kopnenoj invaziji, i u najmanju ruku je sumnjivo da
li bi njegova socijalističko-zelena vlada odobrila učešće Nemačke. Britanija, pod vođstvom
premijera Entonija Blera, snažno je podržala kopnenu invaziju, posebno u bilateralnim
razgovorima sa Amerikancima. Britanci su planirali da daju veoma veliki kontingent, što je
zahtevalo široku mobilizaciju teritorijalne vojske.36 Naposletku, nije sigurno kako bi američki
Kongres i javnost reagovali na kopnenu invaziju. Američki Predstavnički dom je slao
različite poruke u vezi sa vazdušnom operacijom, odbijajući da je odobri ali je izglasao
finansiranje njenog produžetka. Na kraju, Kongres bi verovatno podržao odlučnog
predsednika ili barem ne bi sprečio finansiranje.

Nepoštenom pobeđivanju autori Ivo Dalder i Majkl O’Hanlon tvrde da je pretnja kopnenog rata „bila kritični
faktor u Miloševićevom razmišljanju. . . i malo je verovatno da bi rat bio dobijen bez toga“ (str. 203). Druga
procena Miloševićevih razloga za primirjem prihvata doprinos moguće kopnene invazije, ali smatra da je
dominantni militarni faktor koji je uticao na odluku Beograda bila mogućnost intenziviranja vazdušne kampanje
protiv infrastrukturnih ciljeva. Treća studija veći naglasak stavlja na rastuće dokaze moguće kopnene invazije
tokom poslednjih dana operacije Udružene snage, ali drži da je vazduhoplovna sila – i mogućnosti nastavka
njenog korišćenja i eskalacije – stvorila mnoge ključne uslove neophodne za kasnije političke primirje. I,
naravno, postojali su izmenjeni politički uslovi, uključujući sve veći politički pritisak Rusije na Beograd da se
postigne primirje. Prve dve studije je uradio RAND, Stiven T. Hosmer, Konflikt oko Kosova: zašto se Milošević
odlučio na primirje baš tada, Santa Monika, CA: RAND, MR1351-AF, 2001, drugu Bendžamin S. Lambet,
Vazdušni rat NATO-a za Kosovo: strateška i operaciona procena, Santa Monika, CA: RAND, MR-1365-AF,
2001.
36
Ministar odbrane Koen se u maju 1999. sastao sa NATO ministrima odbrane iz Britanije, Francuske,
Nemačke i Italije radi razmatranja koraka ka mogućoj kopnenoj invaziji. Sastanak se navodno završio
zaključkom da su NATO vlade sada morale da donesu odluku u roku od nekoliko dana da li će se posvetiti
mogućoj kopnenoj ofanzivi i početi sa razmeštanjem trupa. Videti Dana Prist, „Odlučujuća bitka koja se nije
dogodila“, Vašington post, 19. septembar 1999, str. A01.