Predgovor

Na ideju za Ikaboga došla sam još odavno. Reč ,,Ikabog“ koren vuče od imena
,,Ikabod“, koje znači „nema časti“ ili „čast je otišla“. Mislim da ćete shvatiti zašto
sam odabrala to ime nakon što pročitate ovu priču, koja se bavi temama koje su
me oduvek zanimale. Šta nam čudovišta koja stvarano govore o nama samima?
Šta sve mora da se dogodi da bi zlo obuzelo neku osobu, ili državu, i šta je sve
potrebno da bi se ono pobedilo? Zašto ljudi biraju da poveruju u laži na osnovu
malobrojnih ili nepostojećih dokaza?
Ikabog je pisan sporadično, u naletima, između knjiga o Hariju Poteru. Priča
nikada nije imala nikakvih ozbiljnijih izmena. Oduvek je počinjala smrću sirote
gospođe Daščić, i oduvek se završavala... pa, neću vam reći kako, za slučaj da je
sada čitate prvi put!
Priču sam naglas čitala svojoj mlađoj ćerki i sinu kad su bili baš mali, ali
nikada je nisam dovršila, što je silno ljutilo Makenzi jer joj je to bila omiljena
priča. Pošto sam završila knjige o Hariju Poteru, napravila sam pauzu od pet
godina, a kada sam odlučila da sledeća knjiga koju ću objaviti neće biti za decu,
Ikabog je završio na tavanu, i dalje nedovršen. Na njemu je ostao duže od decenije,
te bi verovatno još bio tamo da se nije dogodila epidemija bolesti kovid-19, pa su
milioni dece bili zarobljeni kod kuće i nisu mogli da idu u školu niti da se viđaju
sa svojim drugarima. Tada sam došla na ideju da priču besplatno okačim onlajn i
zamolim decu da je ilustruju.
S tavana sam spustila veoma prašnjavu kutiju punu iskucanih i rukom
ispisanih papira, pa sam se bacila na posao. Moja deca, sada već tinejdžeri, koja
su bila Ikabogova prva publika, sedela su i slušala po jedno poglavlje svako veče,
u trenutku kada sam maltene dovršila samu knjigu. Svaki čas bi me upitali zašto
sam izbacila nešto što im se nekada sviđalo, a ja sam, naravno, vratila u knjigu sve
što im je nedostajalo, zapanjena time koliko su zapravo upamtili.
Osim moje porodice, koja mi je pružila silnu podršku, želim da zahvalim i
onima koji su mi pomogli da Ikaboga prebacim onlajn u tako kratkom roku:
svojim urednicima Arturu Levinu i Rut Oltajms, Džejmsu Maknajtu iz Bler
partneršipa, timu mojih menadžera, Rebeki Solt, Niku Stounhilu i Marlcu
Hačinsonu, kao i svom agentu Nilu Bleru. Ovo je stvarno bio herkulski podvig
svih koji su u njemu učestvovali, i zaista sam vam neizmerno zahvalna. Takođe
bih želela da zahvalim ama baš svakom detetu (i ponekoj odrasloj osobi) koje je
poslalo crteže na konkurs za ilustracije. Mnogo me je obradovalo pregledanje
vaših crteža i znam da nipošto nisam jedina koja se divi iskazanom talentu. Iskreno
se nadam da je Ikabog nekim budućim umetnicima i ilustratorima poslužio kao
prvi nastup u javnosti.
Povratak zemlji Izobiljskoj i dovršavanje onoga što sam toliko davno
započela za mene je jedno od najdragocenijih iskustava u celoj spisateljskoj
karijeri. Preostaje mi samo da vam kažem kako se nadam da ćete uživati u čitanju
ove priče onoliko koliko sam ja uživala pišući je!

Dž.K. Rouling
Jul 2020.
 PRVO
POGLAVLJE

Kralj Fred Fatalni

Nekada davno beše jedna sićušna zemlja po imenu Izobiljska, kojom je već
vekovima vladala duga loza plavokosih kraljeva. A vladar u razdoblju o kojem
vam pišem zvao se kralj Fred Fatalni. To „Fatalni“ je sam sebi dodelio na jutro
svog krunisanja, delom jer se lepo slagalo s „Fred“, a delom jer je jednom prilikom
sam-samcit uspeo da uhvati i ubije osu, ukoliko ne računate petoricu vojnika i
malog koji mu čisti čizme.
Ustoličenje kralja Freda Fatalnog propratio je ogromni talas popularnosti.
Imao je ljupke žute kovrdže, valjane duge brke i veličanstveno je izgledao u tesnim
čakširama, somotskim dubletima i košuljama s karnerima koje su imućni ljudi
nosili u to doba. Freda je bio glas da je velikodušan, osmehivao se i mahao svima
koji bi ga ugledali, te je izgledao strahovito zgodno na portretima koje su razdelili
širom kraljevstva ne bi li ih kačili po gradskim većnicama. Narod Izobiljske
uglavnom beše zadovoljan svojim novim kraljem, a mnogi su mislili da će na tom
položaju biti još i bolji od svog oca, Ričarda Revnosnog, koji je imao veoma krive
zube (iako niko to tada nije voleo da pominje).
Kralju Fredu je potajno laknulo kad je otkrio koliko je Izobiljskom lako
vladati. Štaviše, činilo se kao da zemlja sama sobom upravlja. Skoro svi su imali
i više no dovoljno hrane, trgovci su zarađivali pune ćupove zlata, a Fredovi
savetnici bi se pobrinuli za sve sitne nevolje koje bi iskrsle. Fredu je preostalo
samo da se široko osmehuje svojim podanicima kad god bi izašao napolje u svojim
kočijama i da pet puta nedeljno ide u lov sa svoja dva najbolja prijatelja, lordom
Pišljivbobom i lordom Gmazonjom.
Pišljivbob i Gmazonja su imali vlastita imanja na selu, ali bilo im je mnogo
jeftinije i zabavnije da žive kod kralja u palati, gde su jeli njegovu hranu, lovili
njegove jelene i pazili da kralju nijedna od prelepih dvorskih dama ne zapadne
previše za oko. Nisu želeli da se Fred oženi, jer bi im kraljica pokvarila svu tu
zabavu. Neko vreme se činilo kako se Fredu poprilično sviđa ledi Eslanda, koja
beše crnokosa i prelepa isto koliko Fred beše plavokos i zgodan, ali Pišljivbob je
ubedio Freda da je ona odveć ozbiljna i načitana da bi je svi u zemlji prihvatili za
svoju kraljicu. No Fred nije znao da je lord Pišljivbob zapravo kivan na ledi
Eslandu. Jednom ju je upitao da se uda za njega, ali ga je ona odbila.
Lord Pišljivbob je bio veoma mršav, pametan i prepreden. A njegov prijatelj
Gmazonja beše rumen u licu i toliko ogroman da su šestorica morala da ga
pridignu u sedlo njegovog golemog dorata. Iako ne beše toliko lukav kao
Pišljivbob, Gmazonja je i dalje bio znatno vispreniji od samog kralja.
Oba lorda behu veoma vična laskanju i pretvaranju da ih ostavlja bez daha
to koliko je Fred dobar u svemu od jahanja do igranja klikera. Ukoliko je
Pišljivbob uopšte imao neki naročit talenat, beše to da kralja ubedi da radi ono što
Pišljivbobu odgovara, a ako je Gmazonja imao neki dar, beše to da kralja ubedi
kako mu niko na celom svetu nije odaniji od njegova dva najbolja prijatelja.
Fred je mislio da su Pišljivbob i Gmazonja baš valjani momci. Nagovarali
su ga da održava otmena slavlja, raskošne piknike i slasne bankete, pošto
Izobiljska i daleko izvan svojih granica beše slavna po svojoj hrani. Svaki njen
grad beše poznat po nekoj drugoj vrsti hrane, a svaka ta hrana beše baš najbolja na
svetu.
Glavni grad Izobiljske, Kroasanovac, nalazio se na jugu zemlje i beše
okružen silnim jutrima voćnjaka, ustalasalih njiva zlaćanog pšeničnog klasja i
smaragdnozelene trave na kojoj su pasle snežnobele krave muzare. Mleko, brašno
i voće što su ih proizvodili tamošnji farmeri potom bi išlo kod izuzetnih pekara
Kroasanovca koji su od njega pravili peciva.
Zamislite, molim vas, najukusniju tortu ili biskvit koji ste ikada okusili. Pa,
znajte da bi se u Kroasanovcu silno stideli da takvo nešto posluže. Ukoliko
odraslom čoveku ne bi pošle suze na oči kad bi zagrizao pecivo iz Kroasanovca,
to pecivo bi se smatralo neuspehom i više se nikada ne bi proizvelo. Izlozi pekara
u Kroasanovcu behu dupke puni poslastica kao što su devojačka snevanja, vilinske
kolevke i – one najpoznatije – rajske nade, koja behu toliko izuzetno i bolno slasne
da su se čuvale samo za posebne prilike, te bi svi lili suze radosnice kada bi ih jeli.
Kralj Porfirije, vladar susedne Pluritanije, već je kralju Fredu poslao pismo u
kojem mu nudi da odabere kojom bi se njegovom kćeri oženio u zamenu za
doživotnu zalihu rajskih nada, ali je Pišljivbob posavetovao Freda da se
pluritanijskom ambasadoru nasmeje u lice.
„Njegove kćeri nisu ni približno dovoljno lepe da bismo ih zamenili za
rajske nade, gospodaru!“, reče Pišljivbob.
 Severno od Kroasanovca prostiralo se još zelenih livada i bistrih, blistavih
reka na kojima su uzgajali ugalj-crne krave i vesele ružičaste svinje. One su
pripadale gradovima blizancima Sirčevu i Pršutgradu, koje je razdvajao kameni
lučni most što se protezao poviše glavne izobiljske reke, Flume, kojom su jarko
obojene barke prenosile robu iz jednog kraljevstva u drugo. Sirčevo je bilo čuveno
po svojim sirevima: ogromnim kolutovima belog sira, gustim kuglama
narandžastog, velikim ispucalim cilindrima sira prošaranog plavom buđi i mladim
krem sirevima što behu finiji od somota.
Pršutgrad beše slavan po svojim dimljenim i medom premazanim šunkama,
slaninama, ljutkastim kobasicama, biftecima koji su se topili u ustima i pitama od
srnetine.
Slasna isparenja što su se izdizala iz dimnjaka pršutgradskih pećnica od
crvene cigle mešala bi se s reskim mirisima koji su dopirali kroz vrata sirčevačkih
prodavnica sira, te u krugu od šezdeset kilometara nije bilo moguće da vam ne
pođe voda na usta čim udahnete taj mirisni vazduh.
Nekoliko sati severno od Sirčeva i Pršutgrada naišli biste na hektare
vinograda na kojima raste grožđe veličine jaja, potpuno zrelo, slatko i sočno.
Produžite li tim putem do sumraka, naići ćete na granitni grad Bačvani, čuven po
svom vinu. Pričalo se da možete da se napijete od vazduha pukom šetnjom
bačvanskim ulicama. Vina najboljih berbi prodavala su se za hiljade i hiljade
zlatnika, a vinari iz Bačvana behu među najbogatijim ljudima u celom kraljevstvu.
No nešto severnije od Bačvana dogodilo se nešto čudno. Kao da se čudesno
bogata zemlja Izobiljska prosto istrošila proizvodeći najbolju travu, najbolje voće
i najbolju pšenicu na celom svetu. Na samom severnom vrhu nalazilo se mesto
zvano Močvarište, a tamo su rasle samo neke bezukusne, gumaste pečurke i tanka,
suva trava dovoljna tek da prehrani pregršt šugavih ovaca.
Močvarljani koji su uzgajali ovce nisu bili punački i odeveni u elegantnu i
raskošnu nošnju kao građani Bačvana, Pršutgrada, Sirčeva ili Kroasanovca. Bili
su suvonjavi i odrpani. Njihove neuhranjene ovce nikad im nisu donosile mnogo
novca, ni u Izobiljskoj ni u inostranstvu, pa su malobrojni Močvarljani ma kad
okusili čari izobiljskih vina, sireva, mesa i peciva. Najčešće jelo u Močvarištu beše
masna ovčija čorba, koja se pravila od ovaca što behu isuviše stare da bi ih prodali.
Ostali žitelji Izobiljske Močvarljane su smatrali čudacima – natmurenim, prljavim
i prgavim. Imali su grube glasove koje su ostali Izobiljani imitirali, čineći da zvuče
kao promukle matore ovce. Zbijali su šale na račun njihovih manira i
prostodušnosti. Što se ostatka Izobiljske ticalo, jedino upečatljivo što je
Močvarište ikada iznedrilo beše legenda o Ikabogu.
 DRUGO
POGLAVLJE

Ikabog

Legendu o Ikabogu Močvarljani su prenosili s kolena na koleno, te se

prepričavanjem prenela sve do Kroasanovca. Danas su je već svi znali. Naravno,
kao i sve druge legende, malčice se menjala u zavisnosti od toga ko je priča.
Međutim, sve priče su se slagale u tome da je na severnom vrhu zemlje živelo
čudovište, u širokom predelu mračne i često maglovite močvare koja beše isuviše
opasna da bi ljudi u nju zalazili. Pričalo se kako to čudovište jede decu i ovce.
Ponekad bi odnelo čak i odrasle muškarce i žene koji bi noću zalutali i previše se
približili močvari.
Ikabogov izgled i navike menjali su se zavisno od toga ko ga je opisivao.
Neki bi ga predstavili zmijolikog, drugi nalik na zmaja ili vuka. Jedni kažu da je
rikao, drugi da je siktao, a treći pak vele da je lebdeo nečujno kao i magla što bi
se bez upozorenja spustila povrh močvare.
Ikabog je, kažu, imao neverovatne moći. Umeo je da imitira ljudski glas
kako bi namamio putnike namernike u svoje kandže. Ukoliko biste pokušali da ga
ubijete, on bi se kao čarolijom zacelio, ili bi se razdvojio na dva Ikaboga; umeo je
da leti, bljuje vatru, štrca otrov – Ikabogove moći behu neograničene koliko i
mašta samog pripovedača.
„Pazite da ne izlazite iz bašte dok sam ja na poslu“, širom kraljevstva bi
roditelji govorili svojoj deci, „inače će vas Ikabog uhvatiti i cele pojesti!“ A širom
zemlje dečaci i devojčice su se igrali borbe protiv Ikaboga, pokušavali da jedni
druge uplaše pričama o Ikabogu, pa čak bi i, ukoliko bi te priče postale isuviše
ubedljive, imali noćne more o Ikabogu.
Jedan takav dečak beše i Bert Bekrija. Kada je porodica po imenu Daščić
jedne noći svratila na večeru, gospodin Daščić je sve prisutne zabavljao, kako je
tvrdio, najnovijim vestima o Ikabogu. Te noći se petogodišnji Bert, jecajući od
straha, probudio iz sna u kojem ga je čudovište svojim ogromnim, blistavim belim
očima posmatralo kroz maglu u močvari u koju je polako tonuo.
„De-de“, prošapta njegova majka, koja je na vrhovima prstiju sa svećom ušla
u njegovu sobu i sada ga je tamo-amo ljuljala u svom krilu. „Berti, Ikabog ne
postoji. To je samo blesava priča.“
„A-ali gos’n Daščić je rekao da su nestale neke ovce!“, grcao je Bert.
„I jesu“, reče gospođa Bekrija, „ali ne zato što ih je odnelo neko čudovište.
Ovce su glupa stvorenja. Umeju tako da odlutaju i izgube se u močvari.“
„A-ali gos’n Daščić je rekao da i lj-ljudi nestaju!“
„Samo ljudi koji su dovoljno budalasti da noću zalutaju u močvaru“, reče
gospođa Bekrija. „A sad se smiri, Berti, nema nikakvog čudovišta.“
„Ali gos’n Daščić je rekao kako su ljudi č-čuli glasove ispod prozora, a
izjutra su im nestale kokoške!“
Gospođa Bekrija nije mogla da se suzdrži, već se naglas nasmejala.
„Ti glasovi koje su čuli bili su najobičniji lopovi, Berti. Gore, u Močvarištu,
ljudi stalno kradu jedni od drugih. Lakše je okriviti Ikaboga negoli priznati da te
komšija potkrada!“
„Kradu?“, prenerazi se Berti, pa se pridiže u majčinom krilu i ozbiljno
podiže pogled ka njoj. „Ali krasti je nevaljalo, zar ne, mamice?“
„I te kako je nevaljalo“, uzvrati mu gospođa Bekrija, a zatim pridiže Berta,
nežno ga položi u njegov topli krevetac, pa ga ušuška. „Srećom, mi ne živimo
blizu tih kriminalnih Močvarljana.“
Ona uze svoju sveću pa na vrhovima prstiju pođe ka vratima spavaće sobe.
„Lepo spavaj“, prošapta ona na vratima. Inače bi dodala: „I Ikaboga od sebe
ganjaj“, što su roditelji širom Izobiljske govorili svojoj deci pred spavanje, ali,
umesto toga, rekla je samo:
„I još lepše sanjaj.“
Bert je ponovo pao u san i više nije viđao čudovišta u svojim snovima.
Igrom slučaja, gospodin Daščić i gospođa Bekrija behu veliki prijatelji. Išli
su u isti razred u školi, te su se ceo život poznavali. Gospodinu Daščiću je bilo
krivo kad je čuo da je Bertu izazvao košmare. A pošto je bio najbolji drvodelja u
celom Kroasanovcu, odlučio je da dečačiću izrezbari Ikaboga. Imao je široka,
nasmejana usta prepuna zuba i velika stopala s kandžama, te je istog časa postao
Bertova omiljena igračka.
Da je Bert čuo, ili da su čuli njegovi roditelji, pa i njihovi susedi Daščići, da
je bilo ko u celom kraljevstvu čuo kakve će nezamislive nevolje zahvatiti
Izobiljsku, i to sve zbog legende o Ikabogu, nasmejao bi se. Ta živeli su u
najsrećnijem kraljevstvu na celom svetu. Kako bi Ikabog uopšte mogao da im
naudi?
 TREĆE
POGLAVLJE

Smrt jedne švalje

Porodice Bekrija i Daščić živele su u naselju zvanom Grad unutar grada. To je bio
deo Kroasanovca u kojem su se nalazile kuće svih ljudi koji su radili za kralja
Freda. Baštovani, kuvari, krojači, paževi, švalje, kamenoresci, konjušari,
drvodelje, pešadinci i sluškinje: svi su oni naseljavali uredno poređane kolibice tik
izvan dvorskog imanja.
Grad unutar grada je od ostatka Kroasanovca odvajao visok beo zid, a dveri
na tom zidu tokom dana bi bile otvorene kako bi njegovi stanovnici mogli da
obilaze prijatelje i rodbinu u drugim krajevima Kroasanovca i da idu do tržnice.
No noću bi izdržljive dveri bile zatvorene, a svi u Gradu unutar grada spavali su,
baš kao i kralj, pod zaštitom Kraljevske garde.
Major Bekrija bio je vojskovođa Kraljevske garde. Beše to zgodan i veseo
čovek koji je jahao čeličnosivog konja i pratio kralja Freda, lorda Pišljivboba i
lorda Gmazonju kad bi išli u lov, što se obično dešavalo pet puta nedeljno. Kralju
se dopadao major Bekrija, baš kao i Bertova majka, pošto je Berta Bekrija bila
kraljeva lična poslastičarka, što beše velika čast u gradu punom pekara svetskog
glasa. Pošto je Berta imala naviku da kući donosi raskošne kolače koji nisu ispali
baš savršeno, Bert beše punačak dečačić, a druga deca su ga, sa žaljenjem moram
reći, ponekad zvala „Bucko Margarinac“ ne bi li ga rasplakala.
Bertova najbolja drugarica beše Dejzi Daščić. Njih dvoje su se rodili sa
svega nekoliko dana razlike, te su se ponašali pre kao brat i sestra no kao drugovi
s igrališta. Dejzi je Berta branila od siledžija. Bila je mršava, ali brza i više no
spremna da se potuče sa svakim ko bi Berta nazvao „Bucko Margarinac“.
Dejzin otac, Den Daščić, bio je kraljev drvodelja koji je popravljao i menjao
točkove i osovine na njegovim kočijama. Pošto je gospodin Daščić bio toliko vešt
drvorezbar, pride je pravio i dvorski nameštaj.
 Dejzina majka, Dora Daščić, bila je glavna dvorska švalja – takođe
visokocenjen položaj, pošto je kralj Fred voleo odeću te je upošljavao ceo tim
krojača koji bi mu svakog meseca šili nove kostime.
Upravo je ta kraljeva velika ljubav prema raskošnim nošnjama dovela do
gadnog incidenta koji će udžbenici istorije u Izobiljskoj kasnije zabeležiti kao
početak svih nevolja što će snaći tu srećnu malu kraljevinu. U trenutku kad se to
dogodilo, za to je znalo samo nekoliko žitelja Grada unutar grada, iako je za neke
od njih to bila strahovita tragedija.
Dogodilo se sledeće…
Kralj Pluritanije je došao u državnu posetu Fredu (možda se i dalje nadajući
kako će uspeti da trampi jednu od svojih kćeri za doživotne zalihe rajskih nada), a
Fred je odlučio kako za tu prigodu mora da ima novu-novcatu odeću:
zagasitoljubičastu, prekrivenu srebrnom čipkom, s dugmićima od ametista i
rukavima obrubljenim sivim krznom.
E sad, kralj Fred je čuo nešto o tome kako glavnoj švalji baš i nije najbolje,
ali nije obraćao previše pažnje na to. Samo je u Dejzinu majku imao dovoljno
poverenja da će propisno prišiti srebrnu čipku, pa je naredio da taj posao ne sme
otići nikom drugom. To je dovelo do toga da je Dejzina majka tri noći probdela,
žureći da završi ljubičasto odelo na vreme za posetu kralja Pluritanije, te ju je
četvrtog dana u zoru njen pomoćnik zatekao na podu, mrtvu, kako steže u šaci
poslednje dugme od ametista.
Kraljev vrhovni savetnik došao je da mu prenese tu vest dok je Fred još
doručkovao. Vrhovni savetnik beše mudri starac zvani Ribokost, kome se
srebrnasta brada protezala maltene do kolena. Nakon što je objasnio da je glavna
švalja umrla, on reče:
„Ali siguran sam da će neka od drugih dama biti kadra da prišije to poslednje
dugme Vašem veličanstvu.“
Kralju se nije svidelo kako ga je Ribokost pritom pogledao. Od tog pogleda
nešto poče da mu se migolji duboko u stomaku.
Dok su mu dvorjani, kasnije tog jutra, pomagali da obuče svoje novo
ljubičasto odelo, Fred je pokušao da sebi ublaži grižu savesti tako što je o tome
porazgovarao s lordovima Pišljivbobom i Gmazonjom.
„Hoću reći, da sam znao da je ozbiljno bolesna“, stenjao je Fred, dok su ga
sluge uvlačile u tesne satenske pantalone, „naravno da bih dozvolio da neko drugi
sašije odelo.“
„Baš ljubazno od vas, Vaše veličanstvo“, reče Pišljivbob, odmeravajući svoj
žućkasti ten u ogledalu poviše kamina. „Na ovom svetu nije se rodio vladar
plemenitiji od vas.“
 „Ukoliko toj ženi nije bilo dobro, trebalo je to da prijavi“, zahropta
Gmazonja iz tapacirane fotelje pokraj prozora. „Ako nije bila u stanju da radi,
trebalo je tako da kaže. Kad malo bolje razmislite, time je izdala kralja. Ili makar
vaše odelo.“
„Gmazonja je u pravu“, reče Pišljivbob, okrenuvši se od ogledala. „Niko se
prema svojim slugama ne ophodi bolje od vas, gospodaru.“
„Pa stvarno se dobro ophodim prema njima, zar ne?“, zabrinuto će kralj
Fred, pa uvuče stomak dok su mu dvorjani zakopčavali dugmiće od ametista.
„Uostalom, momci, danas prokleto moram da izgledam bolje no ikad, je li? Znate
već koliko je kralj Pluritanije uvek skockan!“
„Osramotili biste naš narod ukoliko biste bili obučeni manje raskošno od
kralja Pluritanije“, reče Pišljivbob.
„Odagnajte taj nesrećni događaj iz misli, gospodaru“, dobaci Gmazonja. „Ne
dozvolimo da nam jedna izdajnička švalja pokvari ovako lep i sunčan dan.“
Ipak, uprkos savetu dvojice lordova, kralj Fred nije bio sasvim spokojan.
Možda je to umišljao, ali učinilo mu se kako ledi Eslanda tog dana deluje naročito
ozbiljno. Osmesi njegovih slugu činili su mu se hladnijim, a nakloni njegovih
sluškinja behu manje dublji no inače. Te večeri, tokom dvorske gozbe s kraljem
Pluritanije, Fredu su misli uporno lutale do švalje, mrtve na podu, kako u šaci steže
poslednje dugme od ametista.
Pre no što je Fred te noći otišao u postelju, Ribokost mu pokuca na vrata
spavaće sobe. Duboko mu se naklonivši, vrhovni savetnik upita kralja namerava
li da pošalje cveće na sahranu gđe Daščić.
„O… pa da!“, preneraženo će Fred. „Da, pošalji veliki venac na kojem, znaš
već, piše koliko mi je žao i sve to. Možeš to da ugovoriš, zar ne, Ribokosti?“
„Svakako, gospodaru“, reče njegov vrhovni savetnik. „A, ako smem da
pitam, nameravate li uopšte da obiđete švaljinu porodicu? Oni vam, znate, žive
nedaleko od dvorskih dveri.“
„Da ih obiđem?“, zabrinuto će kralj. „A, ne, Ribokosti, mislim da mi ne bi
prijalo da… hoću reći, siguran sam da ne očekuju to od mene.“
Ribokost i kralj su se nekoliko sekundi gledali, a zatim se vrhovni savetnik
nakloni i napusti odaje.
E sad, pošto beše navikao da mu svi govore koliko je sjajan tip, kralju Fredu
se nimalo nije sviđalo što je vrhovni savetnik izašao namršten. Te sad, umesto
stida, poče da oseća ljutnju.
„Jeste, vala, grehota“, obrati se on svom odrazu, okrenuvši se ka ogledalu
pomoću kojeg je češljao brke pre spavanja, „ali ja sam ipak kralj, a ona je bila tek
švalja. Da sam ja umro, ne bih očekivao da ona…“
 Ali utom se seti kako bi, da je on umro, i te kako očekivao da svi u celoj
Izobiljskoj ostave sve drugo što su radili, obuku se u crninu i plaču celih nedelju
dana, baš kao što su učinili i za njegovog oca, Ričarda Revnosnog.
„No, bilo kako bilo“, nestrpljivo će on svom odrazu, „život ide dalje.“
A zatim navuče svoju svilenu noćnu kapu, uđe u svoj krevet s baldahinom,
ugasi sveću i pade u san.
 ČETVRTO
POGLAVLJE

Tiha kuća

Gospođa Daščić je sahranjena na groblju u Gradu unutar grada, gde su počivale

generacije vernih kraljevih slugu. Dejzi i njen otac dugo su se držali za ruke i
gledali u grob. Bert se uporno osvrtao ka Dejzi dok su ga rasplakana majka i
smrknuti otac polako odvodili. Želeo je da kaže nešto svojoj najboljoj drugarici,
ali to što se dogodilo beše isuviše veliko i strahotno da bi se rečima iskazalo. Bert
nije mogao ni da zamisli kako bi se sam osećao da njegovu majku zauvek proguta
hladno, čvrsto tlo.
Kad su im svi prijatelji otišli, gospodin Daščić odmače od nadgrobnog
spomenika gđe Daščić ljubičasti venac koji je poslao kralj, te na njegovo mesto
položi buketić visibaba koje je Dejzi tog jutra nabrala. A zatim dvoje Daščića
polako pođoše svome domu, znajući da on više nikad neće biti isti.
Nedelju dana nakon sahrane, kralj je u pratnji Kraljevske garde izjahao sa
svog dvora u lov. Po običaju, svi koji su mu se nalazili na putu pohrlili bi u svoja
dvorišta da mu se klanjaju, izvode kniks i kliču. Dok im se naklanjao i odmahivao,
kralj je primetio kako je prednje dvorište jedne kolibice ostalo prazno. Na njenim
prozorima i ulaznim vratima behu navučene crne zavese.
„A ko tamo živi?“, upita on majora Bekriju.
„To… to je kuća Daščića, Vaše veličanstvo“, reče Bekrija.
„Daščić, Daščić…“, namršteno će kralj. „Već sam negde čuo to ime, zar
ne?“
„Ovaj… da, gospodaru“, odgovori major Bekrija. „Gospodin Daščić je
drvodelja Vašeg veličanstva, a gospođa Daščić je – ovaj, bila – glavna švalja
Vašeg veličanstva.“
„A, da“, brže-bolje će kralj Fred, „ja… sećam se.“
 Te, mamuzama podbovši svog mlečnobelog jurišnog konja u laki kas, brzo
projaha pokraj u crno zavijenih prozora kolibe Daščića, pokušavajući da usmeri
misli samo ka celodnevnom lovu koji mu je predstojao.
Ali, kad god bi otad izjahao, kralj nije mogao a da netremice ne zuri u prazno
dvorište i crnu zavesu preko vrata doma Daščića, te bi mu, kad god bi ugledao tu
kolibu, pred očima iskrsao prizor mrtve švalje što steže ono dugme od ametista.
Najzad to više nije mogao da podnese, pa je dozvao svog vrhovnog savetnika.
„Ribokosti“, reče on, ne gledajući starca u oči, „ima jedna kuća tamo, u
ćošku, na putu ka šumarku. Prilično lepa koliba. S povećim dvorištem.“
„Kuća Daščića, Vaše veličanstvo?“
„Ah, znači, oni žive tamo, je li?“, nonšalantno će kralj Fred. „Pa, pade mi na
pamet kako je to prilično veliko mesto za tako malu porodicu. Mislim da sam čuo
kako ih je sada samo dvoje, jesam li u pravu?“
„Potpuno ste u pravu, Vaše veličanstvo. Samo dvoje, otkako je majka…“
„To mi stvarno ne deluje pošteno, Ribokosti“, glasno će kralj Fred, „da tu
finu, prostranu kolibu naseljava samo dvoje ljudi, kad postoje porodice od petoro
ili šestoro članova, ako se ne varam, koje bi bile presrećne da imaju nešto više
prostora.“
„Želite li da preselim Daščiće, Vaše veličanstvo?“
„Da, rekao bih“, uzvrati kralj Fred, praveći se da mu je pažnju i te kako
privukao vrh njegove satenske cipele.
„U redu, Vaše veličanstvo“, reče vrhovni savetnik uz dubok naklon.
„Zamoliću ih da se zamene s porodicom Bubašvabić, kojima će, siguran sam, biti
drago da dobiju više prostora, a Daščiće ću smestiti u kuću Bubašvabića.“
„A gde je to tačno?“, nervozno upita kralj, pošto tek nije želeo da vidi te
crne zavese još bliže dvorskoj kapiji.
„Na samoj ivici Grada unutar grada“, reče vrhovni savetnik. „Veoma blizu
groblja, štavi…“
„To zvuči sasvim prikladno“, prekinu ga kralj Fred, pa skoči na noge. „Ne
zanimaju me pojedinosti. Samo budi pravi laf i reši to, Ribokosti.“
I tako je Dejzi i njenom ocu zapoveđeno da zamene kuću s porodicom
kapetana Bubašvabića, koji je, baš kao i Bertov otac, bio pripadnik Kraljevske
garde. Kad je kralj Fred izjahao sledeći put, crne zavese već su bile nestale s vrata,
a deca Bubašvabića – četiri plećata brata, ona koja su Bertu Bekriji i nadenula
nadimak „Bucko Margarinac“ – istrčaše u prednje dvorište i počeše da skakuću,
kliču i mašu zastavama Izobiljske. Kralj Fred se široko osmehnu, odmahujući
momcima. Prođoše nedelje i kralj Fred je sasvim zaboravio na Daščiće, te je
ponovo bio srećan.
 PETO
POGLAVLJE

Dejzi Daščić

Nekoliko meseci nakon šokantne smrti gospođe Daščić, kraljeve sluge behu se
podelile u dva tabora. Prvi tabor je šapatom govorio kako je kralj Fred kriv za to
kako je ona umrla. Drugi tabor je radije verovao kako je došlo do nekakve greške,
te da kralj nije mogao znati koliko je gospođa Daščić bolesna pre no što je izdao
naredbu kako baš ona mora da dovrši njegovo odelo.
Gospođa Bekrija, glavna poslastičarka, priklanjala se tom drugom taboru.
Kralj je oduvek bio veoma fin prema gđi Bekriji, te bi je ponekad čak i pozvao u
trpezariju da joj čestita na naročito izvrsnoj turi Vojvodskih veseljaka ili
Fantazmagoričnih frtutmi, pa je bila ubeđena kako je on ljubazan, velikodušan i
uviđavan čovek.
„Pazi šta ti kažem, neko je zaboravio kralju da prenese poruku“, reče ona
svom mužu, majoru Bekriji. „On nikad ne bi dozvolio bolesnom slugi da radi.
Prosto znam da se baš grozno oseća povodom toga što se dogodilo.“
„Da“, uzvrati major Bekrija. „Siguran sam da je tako.“
Baš kao i njegova supruga, major Bekrija je želeo da ima lepo mišljenje o
kralju jer su on, njegov otac i njegov deda pre njega, svi redom, verno služili u
Kraljevskoj gardi. Stoga, iako je primetio kako je kralj Fred delovao krajnje
razdragano nakon smrti gospođe Daščić te je išao u lov isto kao pre, i iako je znao
da su Daščići preseljeni iz svoje stare kuće i da sad žive dole, pokraj groblja, major
Bekrija se trudio da veruje kako je kralju žao zbog onoga što se dogodilo njegovoj
švalji te da nije imao nikakve veze sa iseljavanjem njenog muža i kćeri.
Nova koliba Daščića bila je krajnje sumorno mesto. Sunce su zaklanjala
visoka stabla tise što su rasla duž ivice groblja, mada je Dejzi s prozora svoje
spavaće sobe, kroz procep između tamnih grana, imala dobar pogled na majčin
grob. Pošto više nije živela u kući do Berta, Dejzi ga je u slobodno vreme sve ređe
viđala, iako je Bert dolazio da je obiđe što je češće mogao. U novom dvorištu su
imali mnogo manje mesta za igru, ali su prosto prilagodili svoje igre tom prostoru.
Šta je gospodin Daščić mislio o svojoj novoj kući, ili o samom kralju, to već
niko nije znao. O tim pitanjima nikada nije pričao sa ostalim slugama, već je samo
tiho nastavio sa svojim poslom, zarađujući novac neophodan da izdržava ćerku,
vaspitavajući Dejzi što je bolje mogao bez njene majke.
Dejzi, koja je volela da pomaže ocu u njegovoj stolarskoj radionici, oduvek
se najsrećnije osećala u radničkom kombinezonu. Ona je bila od onih osoba
kojima ne smeta da se zaprljaju, te nije previše marila za odeću. Pa ipak, u danima
nakon sahrane, svakog dana bi obukla drugu haljinu kad bi odnela sveže ubran
buket cveća na majčin grob. Gospođa Daščić je za života stalno pokušavala da
ćerku nagovori da izgleda kao, kako bi ona to sročila, „prava mala dama“, te joj je
sašila mnoštvo prelepih haljinica, ponekad od otpadaka materijala koje joj je kralj
Fred velikodušno dozvoljavao da zadrži pošto bi mu sašila njegove fenomenalne
komplete.
I tako je prošlo nedelju dana, pa mesec dana, a zatim i cela godina, sve dok
Dejzi haljine koje joj je majka sašila nisu sve postale premale, ali ih je ona i dalje
brižljivo čuvala u svom ormaru. Činilo se da su drugi ljudi zaboravili šta se to
Dejzi dogodilo, ili su se prosto navikli na to da njene majke više nema. I Dejzi se
pretvarala da se na to navikla. Spolja gledano, njen život se vratio u nešto nalik na
kolotečinu. Pomagala je ocu u radionici, radila školske zadatke i igrala se sa
svojim najboljim drugom Bertom, ali nikada nisu pričali o njenoj majci, niti o
kralju. A Dejzi bi svake noći ležala i netremice gledala u daleki beli nadgrobni
spomenik što je blistao pri mesečini, sve dok ne bi pala u san.
 ŠESTO
POGLAVLJE

Tuča na platou

Iza samog dvorca nalazio se plato po kojem su se šetali paunovi, prskali

vodoskoci, a skulpture negdašnjih kraljeva i kraljica čuvale stražu. Te, dokle god
ne bi paunove vukli za rep, skakali u fontane ili se verali po statuama, deci
dvorskih slugu beše dozvoljeno da se posle škole igraju na platou. Ponekad bi
došla i ledi Eslanda, koja je volela decu, te bi s njima pravila lančiće od belih rada,
ali najuzbudljivije bi bilo kada bi kralj Fred izašao na balkon i mahao, na šta bi
sva deca klicala, klanjala se ili izvodila kniks, baš kao što su ih roditelji i naučili.
Jedini put kad bi deca utihnula, te prestala da igraju školice i da se pretvaraju
kako se bore protiv Ikaboga, bilo je kad bi preko platoa prošli lord Pišljivbob i lord
Gmazonja. Ta dvojica lordova uopšte nisu volela decu. Smatrali su da malena
derišta prave preveliku buku kasno po podne, upravo u vreme kad su Pišljivbob i
Gmazonja voleli da odremaju nakon lova, a pre večere.
Jednoga dana, nedugo pošto su i Bert i Dejzi proslavili svoj sedmi rođendan,
dok su se svi, po običaju, igrali između fontana i paunova, ćerka nove glavne
švalje, odevena u divnu haljinu od ružičastog brokata, reče:
„Jao, baš se nadam da će nam kralj danas mahati!“
„E pa, ja se ne nadam“, dobaci Dejzi, koja nije uspela da se suzdrži, niti je
shvatila koliko je glasno progovorila.
Sva deca se, preneražena, okrenuše da je pogledaju. Videvši ih kako je
streljaju pogledom, Dejzi u isti mah oseti i da joj je vruće i da joj je hladno.
„Nije to trebalo da kažeš“, došapnu joj Bert. Pošto je stajao tik kraj Dejzi,
ostala deca su piljila i u njega.
 „Baš me briga“, reče Dejzi, a lice poče da joj rumeni. Sad, kad je već počela,
mogla bi i da istera do kraja. „Da nije terao moju majku da toliko naporno radi,
ona bi još bila živa.“
Dejzi oseti kako je to već veoma dugo želela da izgovori naglas.
Deca koja su ih okruživala opet se glasno preneraziše, a ćerka jedne sobarice
čak prestravljeno zaciča.
„On je najbolji kralj kojeg je Izobiljska ikada imala“, reče Bert, koji je
mnogo puta čuo svoju majku kako to govori.
„Ne, nije“, glasno će Dejzi. „On je sebičan, uobražen i okrutan!“
„Dejzi!“, prošapta prestravljeni Bert. „Ne budi… ne budi šašava!“
Upravo je reč „šašava“ bila kap koja je prelila čašu. Zar je bila „šašava“ kad
bi joj se ćerka nove glavne švalje podrugljivo kezila i, zaklonivši usta šakom,
šaputala svojim prijateljima dok bi prstom upirala u Dejzin kombinezon? Zar je
bila „šašava“ kad bi njen otac uveče brisao suze, misleći da ga Dejzi ne vidi? Zar
je bila „šašava“ jer je morala da ide do hladnog, belog nadgrobnog spomenika kad
god bi poželela da popriča sa svojom majkom?
Dejzi zamahnu šakom i pljesnu Berta pravo posred lica.
A onda najstariji brat Bubašvabić, koji se zvao Broderik i koji je sada živeo
u Dejzinoj staroj spavaćoj sobi, doviknu: „Ne dozvoli joj da ti to radi, Bucko
Margarinac!“, pa potaknu i ostale dečake da skandiraju: „Tuča! Tuča! Tuča!“
Prestravljeni Bert nevoljko gurnu Dejzi u rame, a Dejzi se činilo kako joj je
preostalo samo da se baci na Berta, te na sve strane poleteše laktovi i prašina, sve
dok najzad dvoje dece nije razdvojio Bertov otac, major Bekrija, koji je istrčao iz
dvorca čim je začuo metež ne bi li otkrio šta se to događa.
„Sramotno ponašanje“, promrmlja lord Pišljivbob prolazeći pokraj majora i
dvoje uplakane dece koja su se koprcala.
No, dok se okretao u stranu, lice lorda Pišljivboba razvuče se u širok kez.
On beše čovek koji je znao kako da se u svakoj mogućoj situaciji okoristi, te
pomisli kako je možda pronašao način da progna decu – ili makar nekoliko njih –
s dvorskog platoa.
 SEDMO
POGLAVLJE

Dugi jezik lorda Pišljivboba

Te noći su dvojica lordova, po običaju, večerala s kraljem Fredom. Nakon slasnog

obroka od pršutgradske srnetine, zalivene najboljim bačvanskim vinom, uz izbor
sirčevskih sireva i perolakih Vilinskih kolevki gospođe Bekrije, lord Pišljivbob je
odlučio da je kucnuo čas. On se nakašlja, pa reče:
„Vaše veličanstvo, nadam se da vas nije uznemirila ona gnusna tuča danas
po podne među decom na platou?“
„Tuča?“, ponovi kralj Fred, koji je upravo sa svojim krojačem razgovarao o
dezenu za nov plašt, pa ga ništa nije čuo. „Kakva sad tuča?“
„O bogo… mislio sam da Vaše veličanstvo zna“, reče lord Pišljivbob,
pretvarajući se da je zgranut. „Možda bi major Bekrija mogao da vam ispriča sve
o tome.“
Ali kralj Fred je bio više zabavljen negoli uznemiren.
„Ma, mislim da su čarke među decom uobičajena pojava, Pišljivbobe.“
Pišljivbob i Gmazonja razmeniše poglede kralju iza leđa, pa Pišljivbob
ponovo pokuša.
„Vaše veličanstvo je, po običaju, pravo oličenje milosrđa“, reče on.
„Naravno, neki drugi kraljevi“, promrmlja Gmazonja, otresajući šakom
mrve s prednjeg dela prsluka, „kad bi čuli kako dete zbori tako grube reči o samoj
kruni…“
„Šta reče?“, uzviknu Fred, dok mu je osmeh čileo s lica. „Dete je o meni
prozborilo… neke grube reči?“ Fred nije mogao da poveruje. Navikao je da deca
ciče od ushićenja kad bi im se naklonio s balkona.
 „Verujem da je tako bilo“, reče Pišljivbob, odmeravajući svoje nokte, „ali,
kao što već pomenuh… major Bekrija je taj koji je razdvojio decu… on zna sve
pojedinosti.“
Plamenovi sveća u njihovim srebrnim svećnjacima neznatno zatitraše.
„Deca… govore svakojake stvari u šali“, reče kralj Fred. „Ne sumnjam da
dete nije imalo zlu nameru.“
„Meni je, vala, zvučalo kao izdaja“, zahropta Gmazonja.
„Ali“, brže-bolje će Pišljivbob, „major Bekrija je taj koji zna sve pojedinosti.
Može biti da smo Gmazonja i ja prosto prečuli.“
Fred otpi gutljaj svoga vina. Baš tad u dvoranu uđe sluga da odnese tanjire
od pudinga.
„Gnojko“, reče kralj Fred, jer se sluga baš tako i zvao, „dovedi mi ovamo
majora Bekriju.“
Za razliku od kralja i dvojice lordova, major Bekrija nije svake noći večerao
sedam jela. On je još pre nekoliko sati završio s večerom, te se upravo spremao za
krevet kad mu je stigao poziv od kralja. Major je užurbano iz pidžame prešao u
uniformu te pohitao nazad u dvor, a dotad su se kralj Fred, lord Pišljivbob i lord
Gmazonja već bili povukli u Žuti salon, gde su sedeli u satenskim foteljama, pili
bačvansko vino i, u slučaju Gmazonje, jeli drugu porciju Vilinskih kolevki.
„A, Bekrijo“, reče kralj Fred kad mu se major duboko naklonio. „Čujem da
je danas po podne na platou došlo do omanjeg meteža.“
Majoru srce pretrnu. Nadao se da vest o Bertovoj i Dejzinoj tuči neće dopreti
čak do kraljevih ušiju.
„Ma nije to ništa, Vaše veličanstvo“, uzvrati Bekrija.
„De-de, Bekrijo“, ubaci se Gmazonja. „Trebalo bi da se ponosiš što si svog
sina vaspitao da ne toleriše izdajice.“
„Ja… nije tu bilo nikakvog izdajstva“, reče major Bekrija. „Oni su samo
deca, gospodaru.“
„Bekrijo, jesam li dobro razumeo: tvoj sin me je branio?“, upita kralj Fred.
Major Bekrija se našao u krajnje nezavidnoj situaciji. Nije želeo da kralju
saopšti šta je Dejzi rekla. Ma koliko bio odan kralju, i te kako je razumeo zašto je
devojčica bez majke imala onakvo mišljenje o Fredu, te mu nije padalo na pamet
da je uvali u nevolje. No u isto vreme je bio svestan kako ima dvadesetak svedoka
koji bi kralju mogli da kažu šta je tačno Dejzi rekla, te je bio siguran da bi, ukoliko
bi i slagao, lord Pišljivbob i lord Gmazonja rekli kralju kako je i on, major Bekrija,
bio neverni izdajnik.
 „Ja… da, Vaše veličanstvo, istina je da vas je moj sin Bert branio“, reče
major Bekrija. „Međutim, svakako moramo uzeti u obzir olakšavajuće okolnosti
za devojčicu koja je izrekla… te nesrećne reči o Vašem veličanstvu. Proživela je
silne nevolje, Vaše veličanstvo, a čak i nesrećni odrasli ponekad mogu svašta da
kažu.“
„A kakve je to nevolje devojčica proživela?“, upita kralj Fred, koji nije
mogao da zamisli nijedan valjan razlog za to da iko od njegovih podanika kaže
nešto ružno o njemu.
„Ona… ime joj je Dejzi Daščić, Vaše veličanstvo“, reče major Bekrija, pa
pogleda poviše glave kralja Freda u sliku njegovog oca, kralja Ričarda Revnosnog.
„Njena majka je bila švalja koja je…“
„Da, da, sećam se“, glasno će kralj Fred, presekavši majora Bekriju. „Dobro
de, Bekrijo, to je sve. Slobodan si.“
Uz neznatno olakšanje, major Bekrija se ponovo duboko nakloni, te umalo
beše stigao do vrata kad ponovo začu kraljev glas.
„A šta je tačno devojčica rekla, Bekrijo?“
Major Bekrija zastade, šake položene na kvaku. Nije mu preostalo ništa
drugo doli da kaže istinu.
„Rekla je za Njegovo veličanstvo kralja da je sebičan, uobražen i okrutan“,
odgovori major Bekrija.
I, ne usudivši se da pogleda u kralja, on napusti prostoriju.
 OSMO
POGLAVLJE

Dan apela

Sebičan, uobražen i okrutan. Sebičan, uobražen i okrutan.

Te reči su odzvanjale u kraljevoj glavi dok je na nju navlačio svilenu noćnu
kapicu. To nije moglo biti istina, zar ne? Fredu je trebalo mnogo vremena da zaspi,
a kad se izjutra probudio, osećao se još i gore.
Odlučio je kako želi da učini nešto milosrdno, a prvo što mu je palo na pamet
beše da nagradi Bekrijinog sina, koji ga je odbranio od one bezobrazne devojčice.
Zato je uzeo omanji medaljon koji je inače oko vrata nosio njegov omiljeni lovački
pas, zamolio služavku da kroz njega provuče ukrasnu vrpcu, te pozvao Bekrije na
dvor. Bert, koga je majka izvukla sa časa i brže-bolje obukla u plavo somotsko
odelo, prosto je zanemeo u prisustvu samog kralja, što je Fredu i te kako prijalo,
pa je proveo nekoliko minuta ljubazno se obraćajući dečaku, dok su major i
gospođa Bekrija pucali od ponosa na svog sina. Bert se najzad vratio u školu sa
svojom malenom zlatnom medaljom oko vrata, pa je tog popodneva na igralištu
oko njega silno obletao Broderik Bubašvabić, koji ga je inače najviše maltretirao.
Dejzi ama baš ništa nije rekla, a kada je Bert primetio da ga gleda, najednom mu
je postalo vruće i neprijatno, te je medalju sklonio ispod košulje da se ne vidi.
Kralj, za to vreme, i dalje nije bio sasvim zadovoljan. I dalje ga nije puštala
neka nelagoda, nalik na lošu probavu, pa mu je i te noći bilo teško da zaspi.
Kad se sutradan probudio, setio se da je Dan apela.
Dan apela beše naročita prigoda koja se održavala jednom godišnje, kad bi
podanicima Izobiljske bilo dozvoljeno da izađu pred svog kralja. Naravno, pre no
što bi im bilo dozvoljeno da ih primi, te ljude bi pažljivo probrali Fredovi savetnici.
Fred se nikad nije bavio velikim problemima. On bi primao ljude čije bi se nevolje
mogle rešiti s nekoliko zlatnika i ponekom lepom rečju: zemljoradnika kojem se
slomio plug, na primer, ili staricu kojoj je uginula mačka. Fred je jedva čekao Dan
apela. Bila je to prilika da se obuče u svoju najraskošniju odeću, a bilo mu je
dirljivo kad bi video koliko on zapravo znači običnim žiteljima Izobiljske.
Freda su posle doručka već čekali njegovi garderoberi s novim kompletom
koji je zatražio tek prošlog meseca: bele satenske pantalone i komplet dublet s
dugmićima od zlatom optočenih bisera; plašt obrubljen hermelinovim krznom i
skerletnom postavom, i bele satenske cipele s kopčama od zlatom optočenih
bisera. Čekao ga je i njegov lični sluga sa zlatnim mašicama, spreman da mu njima
ukovrdža brkove, dok je tu bio i paž koji je spremno stajao držeći nekoliko
prstenova s draguljima na somotskom jastučiću, čekajući da Fred odabere koji će
staviti.
„Nosite sve to, ne želim ništa od toga“, razdraženo će kralj Fred, odmahnuvši
rukom ka kompletu koji su mu garderoberi podigli čekajući njegovo odobrenje.
Garderoberi se ukipiše. Nisu bili sigurni jesu li ga dobro čuli. Kralj Fred se
strahovito interesovao za to kako je napredovao rad na tom kostimu, te je lično
zahtevao da se pridodaju skerletna postava i te raskošne kopče. „Rekoh, nosite
to!“, obrecnu se on kad se niko nije ni mrdnuo. „Donesite mi nešto obično!
Donesite mi ono odelo koje sam nosio na sahrani moga oca!“
„Da li… da li je Vašem veličanstvu dobro?“, upita ga njegov lični sluga kad
su zapanjeni garderoberi, uz naklon, izjurili s belim odelom; za tili čas su se vratili
s onim crnim.
„Naravno da sam dobro“, brecnu se Fred. „Ali ja sam čovek, a ne nakinđuren
fićfirić.“
On navuče crno odelo, najprostije koje je posedovao, iako i dalje prilično
raskošno pošto je imalo kragnu i rukave srebrom obrubljene, kao i dugmad od
oniksa i dijamanata. Onda je svom zaprepašćenom ličnom slugi dozvolio da mu
ukovrdža samo vrhove brkova, a zatim raspustio i njega i paža koji je nosio
jastučić pun prstenja.
Eto, pomisli Fred, gledajući se u ogledalu. Kako bi iko mogao da me nazove
uobraženim? Crno nipošto nije moja boja.
Fred se toliko neuobičajeno brzo obukao da su se lord Pišljivbob, koji je
terao jednog od Fredovih slugu da mu iščačka vosak iz ušiju, i lord Gmazonja,
koji je upravo gutao ceo poslužavnik Vojvodskih veseljaka, silno iznenadili, te su
istrčali iz svojih spavaćih soba, navukli kapute i stali da cupkaju navlačeći čizme.
„Požurite, lenštine jedne!“, doviknu im kralj Fred dok su dvojica lordova
jurila niz hodnik za njim. „Ljudi čekaju da im pomognem!“
A da li bi sebični kralj žurio da upozna proste ljude što žele da ga zamole za
uslugu?, pomisli Fred. Ne, ne bi!
 Fredovi savetnici su se zaprepastili kad su videli da je tačan i odeven krajnje
obično – makar kad je Fred posredi. Štaviše, vrhovni savetnik Ribokost je na licu
imao osmeh odobravanja dok mu se klanjao.
„Vaše veličanstvo je poranilo“, reče on. „Vaši podanici će se obradovati.
Stoje u redu još od zore.“
„Uvedi ih, Ribokosti“, reče kralj, pa se smesti na svoj presto i mahnu
Pišljivbobu i Gmazonji da zauzmu sedišta levo i desno od njega.
Vrata se otvoriše i apelanti uđoše, jedan po jedan.
Fredovim podanicima bi često maca pojela jezik kad bi se našli licem u lice
s pravim-pravcatim kraljem, čija je slika visila u njihovim gradskim većnicama.
Neki bi počeli da se kikoću ili bi zaboravili zašto su uopšte došli, a jednom ili
dvaput se desilo i da se onesveste. Fred je danas bio naročito milosrdan, te se svaki
apel završio tako što bi kralj podelio nekoliko zlatnika, blagosiljao bebu ili
dozvolio nekoj starici da mu poljubi ruku.
Međutim, danas, dok se smeškao i delio zlatnike i obećanja, u glavi su mu
odjekivale reči Dejzi Daščić. Sebičan, uobražen i okrutan. Želeo je da učini nešto
naročito kako bi dokazao koliko je on divan čovek – kako bi pokazao da je
spreman da se žrtvuje za druge. Svi kraljevi Izobiljske su na Dan apela delili
zlatnike i tričave usluge: Fred je želeo da učini nešto toliko divno da će odjeknuti
kroz vekove, a nećete ući u udžbenike istorije zato što ste nekom voćaru dali pare
da zameni svoj omiljeni šešir.
Dvojica lordova što su sedeli pokraj kralja počeli su da se dosađuju. Više bi
voleli da su ostali da se baškare u svojim spavaćim sobama sve do ručka, umesto
što ovde sede i slušaju seljake kako trabunjaju o svojim tričavim nedaćama. Nakon
nekoliko sati je i poslednji apelant zahvalno izašao iz Prestone dvorane, te se
Gmazonja, kome je stomak već sat vremena krčao, uz uzdah olakšanja iskobeljao
iz svoje stolice.
„Vreme je za ručak!“, zagrme Gmazonja, ali baš kad su stražari pokušali da
zatvore dveri, začu se neka pometnja i vrata se opet naglo otvoriše.
 DEVETO
POGLAVLJE

Pastirova priča

„Vaše veličanstvo“, reče Ribokost hitajući ka kralju Fredu, koji upravo beše ustao
sa svog prestola. „Ovde je jedan pastir iz Močvarišta koji je došao da apeluje na
vas, gospodaru. Malčice je okasnio – mogao bih da ga pošaljem nazad, ukoliko
Vaše veličanstvo želi da ruča?“
„Močvarljanin!“, reče Pišljivbob, mašući naparfimisanom maramicom
ispod svog nosa. „Zamislite samo, gospodaru!“
„Strahovite li drskosti, zakasniti na izlazak pred kralja“, dodade Gmazonja.
„Ne“, reče Fred, posle kraćeg oklevanja. „Ne – ako je sirotan prevalio
ovoliki put, primićemo ga. Pošalji ga unutra, Ribokosti.“
Vrhovni savetnik je bio oduševljen tim novim naznakama nekog novog,
milosrdnijeg i uviđavnijeg kralja, te je požurio ka dvostrukim kapijama da
stražarima saopšti da puste pastira unutra. Kralj se ponovo smestio na svoj presto,
a Pišljivbob i Gmazonja, s kiselim izrazom na licu, ponovo sedoše na svoje stolice.
Starac koji se sada gegao niz dugačak crven tepih što je vodio do prestola
bio je krajnje grube kože i pomalo štrokav, s raščupanom bradom i odrpanom,
okrpljenom odećom. Prišavši kralju, on brže-bolje skinu kapu, delujući svojski
preplašeno, a kad je došao do mesta gde bi se podanici uglavnom naklonili ili
spustili u kniks, on pade na kolena.
„Vaše veličanstvo“, prostenja on.
„Va-a-aše veli-ča-a-a-a-anstvo“, tiho ga je imitirao Pišljivbob, kao da je reči
starog pastira izgovorila neka ovca.
Gmazonji zatitra brada od prigušenog smeha.
 „Vaše veličanstvo“, nastavi pastir, „putovao sam pet dugih dana ne biste li
me primili. Beše to mukotrpan put. Vozio sam se u kolima sa senom kad sam bio
u prilici, a kad nisam, pešačio bih, te s’ mi čizme skroz pune rupa…“
„Ma daj, pređi već jednom na stvar“, promrmlja Pišljivbob, i dalje ne vadeći
svoj dugi nos iz maramice.
„… al’ dok sam putovao, sve vreme sam mislio na starog Flekicu,
gospodaru, i kak’ ćete mi vi pomoć ako li se dovučem do dvora…“
„A šta je ’stari Flekica’, dobri moj čoveče?“, upita kralj, ne skidajući pogled
s pastirovih mnogo puta krpljenih čakšira.
„To vam je moje staro pseto, gospon – il’ bi možda pre morao reć da to
beše“, odgovori pastir, a na oči mu navreše suze.
„Ah“, uzvrati kralj Fred, petljajući oko kese s novcem za svojim pojasom.
„Evo, dobri moj pastiru, uzmi onda nekoliko zlatnika i kupi sebi novo…“
„Neka, gospon, fala lepo, al’ nij’ ovde problem u zlatu“, reče pastir. „Mog’
ja sebi lako nać drugo štene, iako nikad neće bit ravno starom Flekici.“ Pastir utom
obrisa nos o rukav, a Pišljivbob se na to strese.
„Pa zašto si onda došao k meni?“, upita kralj Fred što je ljubaznije mogao.
„Da vam reknem, gospon, kak’ je stari Flekica skončao.“
„Ah“, uzvrati kralj Fred, a pogled mu odluta ka zlatnom satu navrh kamina.
„Pa, drage volje bismo saslušali tu priču, ali već nam je vreme da ručamo…“
„Ikabog ga j’ proždro, gospon“, reče pastir.
Utom od neverice zavlada muk, a onda Pišljivbob i Gmazonja prasnuše u
smeh.
Iz pastirovih očiju potekoše blistave suze, te počeše da padaju na crveni
tepih.
„Jašta, smejali su mi se od Bačvana do Kroasanovca, gospon, kad god bi’
im rekô što sam pošô kod vas. Grohotom se smejali, vala, te mi rekoše kak’ sam
čuknut u glavu. Al’ rođenim sam očima vidô to čudovište, baš kô i siroti Flekica,
pre no što ga j’ pojelo.“
Kralja Freda obuze jak poriv da se pridruži smehu svoje dvojice lordova.
Želeo je da ruča i hteo je da se otarasi tog matorog pastira, ali mu je u isto vreme
onaj užasni glasić u glavi šaputao: sebičan, uobražen i okrutan.
„Što mi ne ispričaš šta se dogodilo?“, reče kralj Fred pastiru, a Pišljivbob i
Gmazonja istog časa prestadoše da se smeju.
„Pa, gospon“, poče pastir, ponovo brišući rukavom nos, „beše to u suton, po
gustoj magluštini, kad smo Flekica i ja pošli kući duž ivice močvare. I tu vam
Flekica ugleda močvarcova…“
 „Šta ugleda?!“, upita kralj Fred.
„Močvarcova, gospon. To s’ vam ćelave pacolike živuljke što živu u
močvari. Ukusne su u piti, ak’ vam ne smetaju repovi.“
Gmazonja je izgledao kao da će mu pripasti muka.
„I Flekica tu ugleda močvarcova“, nastavi pastir, „pa se dade u trk. Vikô
sam i vikô Flekicu, gospon, al’ je bio prezauzet da s’ vrne. A onda, gospon, začuh
kak’ cvili. ’Flekice!’, povikah ja. ’Flekice! Šta s’ to našô, momče?’ Al’ Flekica s’
nije vratio, gospon. A onda sam gi ugledô, kroz maglu“, nastavi pastir nešto tiše.
„Ogroman beše, s očima kô fenjeri i čeljustima dvaput širim od tog tu vašeg
prestola, u kojima su mu s’ sijali ti pogani zubi. I ja vam tu zaboravim na starog
Flekicu, već se dadoh u trk, te odjurih sve do kuće. A kol’ko sutradan, gospon,
pođoh da vas vidim. Ikabog mi je pojô pseto, gospon, i želim da gi kaznite!“
Kralj je nekoliko trenutaka gledao naniže u pastira. A zatim se, veoma
polako, pridigao na noge.
„Pastiru“, reče kralj, „još koliko danas ćemo otputovati na sever da jednom
zasvagda istražimo pitanje Ikaboga. A pronađemo li ikakav trag od tog stvorenja,
budi uveren, sledićemo ga do njegovog brloga, te ga kazniti što se drznuo da ti
oduzme psa. A sad uzmi ovih nekoliko zlatnika i plati da te neko odveze u tvoj
dom u kolima sa senom!“
„Lordovi“, reče kralj, okrenuvši se zaprepašćenom Pišljivbobu i Gmazonji,
„molim vas, presvucite se u jahaću opremu, pa pođite za mnom u štalu. Čeka nas
novi lov!“
 DESETO
POGLAVLJE

Potraga kralja Freda

Kralj Fred je hitrim korakom napustio Prestonu dvoranu, prilično zadovoljan

samim sobom. Niko nikad više neće moći da kaže kako je sebičan, uobražen i
okrutan! A sada će, zarad jednog smrdljivog, prostodušnog matorog pastira i
njegove bezvredne stare džukele, on, kralj Fred Fatalni, poći u lov na Ikaboga!
Istina, on uopšte ne postoji, ali ipak je vraški valjano i plemenito od njega što će
lično odjahati na suprotan kraj zemlje ne bi li to dokazao!
Sasvim zaboravivši na ručak, kralj pohita na sprat u svoju spavaću sobu,
dovikujući svom ličnom slugi da dođe i pomogne mu da skine to sumorno crno
odelo, a zatim da mu pomogne i da navuče svoju bojnu odeždu, koju nikad dotad
nije imao prilike da obuče. Tunika beše skerletnocrvena sa zlatnom dugmadi,
ljubičastom ešarpom i mnoštvom medalja koje je Fred mogao da nosi jer je bio
kralj, te, kad se pogledao u ogledalu i video kako mu lepo stoji bojna odežda, Fred
se zapita zašto je stalno nije nosio. Dok mu je njegov lični sluga spuštao kraljevu
kacigu s perjanicom povrh njegovih zlaćanih lokni, Fred zamisli sliku sebe u tom
ruhu, kako sedi na svom omiljenom mlečnobelom jurišniku i kopljem probada
neko zmijoliko čudovište. Kralj Fred Fatalni, nego šta! Štaviše, sad je maltene
počeo da se nada da Ikabog zaista postoji.
Za to vreme, vrhovni savetnik je širom Grada unutar grada razglasio kako
kralj polazi u obilazak zemlje i da svi moraju biti spremni da mu kliču dok bude
odlazio. Ribokost nije pominjao Ikaboga jer je želeo da, bude li ikako mogao,
spreči da kralj ispadne glup.
Nažalost, onaj dvorski sluga po imenu Gnojko čuo je dvojicu savetnika kako
se domunđavaju o kraljevom čudnom naumu. Gnojko je istog časa to saopštio
pomoćnoj služavki, koja je pak pronela glas po kuhinji, gde je prodavac kobasica
iz Pršutgrada upravo tračario s kuvarom. Ukratko, dok je kraljeva povorka,
spremna, čekala da pođe, Gradom unutar grada već se proneo glas kako kralj jaše
na sever u lov na Ikaboga, a vest beše procurila i u ostale delove Kroasanovca.
„Je li to nekakva šala?“, zapitkivali su jedni druge stanovnici glavnog grada
dok su izlazili na pločnik, spremni da pozdrave kralja. „Šta sad to znači?“
Neki su samo slegnuli ramenima, nasmejali se i rekli kako se kralj prosto
zabavlja. Drugi su odmahivali glavama i mrmljali kako se tu sigurno krije nešto
više. Nema tog kralja koji bi bez valjanog razloga, naoružan, izjahao na sever
zemlje. Zabrinuti žitelji zapitkivali su jedni druge: šta li to kralj zna a da mi ne
znamo?
Ledi Eslanda se pridružila ostalim dvorskim damama na balkonu, odakle su
gledale vojsku kako se okuplja.
No sada ću vam otkriti jednu tajnu koju niko drugi nije znao. Ledi Eslanda
se nikada ne bi udala za kralja, čak ni da ju je on zaprosio. Vidite, ona je potajno
bila zaljubljena u čoveka po imenu kapetan Dobroljud, koji je upravo na platou
ispod nje ćaskao i smejao se sa svojim dobrim drugom majorom Bekrijom. Ledi
Eslanda, koja beše veoma stidljiva, nikada se nije usudila da porazgovara s
kapetanom Dobroljudom, te on nije imao pojma da je najlepša žena na celom
dvoru zaljubljena u njega. Dobroljudovi roditelji, sada već pokojni, bili su tvorci
sira iz Sirčeva. Iako je Dobroljud bio i vispren i smeo, to ipak behu dani kada sin
tvoraca sira ne bi mogao ni da se nada da će se oženiti damom plemenitog roda.
U međuvremenu su svu decu slugu ranije pustili iz škole, kako bi posmatrali
polazak bojne povorke. Naravno, glavna poslastičarka, gospođa Bekrija, požurila
je po Berta, kako bi zauzeli dobro mesto da posmatraju njegovog oca dok prolazi.
Kad su se dvorske dveri najzad otvorile i konjička povorka izjahala, Bert i
gospođa Bekrija su klicali na sav glas. Već dugo niko nije video vojsku u bojnoj
opremi. To beše baš uzbudljivo i fino! Sunčevi zraci su se prelamali sa zlatne
dugmadi, srebrnih mačeva i blistavih instrumenata kraljevih trubača, dok su na
balkonu palate rupčići dvorskih dama oproštajno lepršali kao krila golubica.
Na samom pročelju povorke jahao je kralj Fred, na svom mlečnobelom
jurišnom konju, držeći jednom rukom skerletne uzde dok je drugom mahao
okupljenoj svetini. Tik iza njega, na mršavom žutom konju i sa izrazom čoveka
koji se dosađuje, jahao je Pišljivbob, a za njim i Gmazonja na svom slonovskom
doratu, besan što je lišen ručka.
Za kraljem i dvojicom lordova kasala je Kraljevska garda, svi na
sivopegavim konjima – izuzev majora Bekrije, koji je jahao svog čeličnosivog
pastuva. Gospođi Bekriji srce zaigra kad je videla koliko joj je muž naočit.
„Srećno, tata!“, doviknu Bert, a major Bekrija (iako to stvarno nije trebalo)
mahnu svome sinu.
 Povorka je kaskala niz brdo, osmehujući se kliktavoj masi žitelja Grada
unutar grada, sve dok nije došla do kapije u zidu koja je vodila dalje u
Kroasanovac. Tu, skrivena masom, nalazila se koliba Daščića. Gospodin Daščić i
Dejzi izašli su u svoje dvorište, te su jedva nazirali perje na kacigama kraljevske
garde koja je jahala pokraj njih.
Dejzi nisu mnogo zanimali vojnici. Ona i Bert i dalje nisu govorili. Štaviše,
on je celo jutro proveo s Broderikom Bubašvabićem, koji se često rugao Dejzi što
nosi pantalone s tregerima umesto haljine, pa joj sve to klicanje i topot konja
nimalo nisu popravili raspoloženje.
„Tata, Ikabog ne postoji, zar ne?“, upita ona.
„Ne, Dejzi“, uz uzdah će gospodin Daščić, okrećući se ka svojoj radionici,
„Ikabog ne postoji, ali ako kralj želi da veruje u njega, neka ga. Ne može da napravi
preveliku štetu gore u Močvarištu.“
Što samo pokazuje kako čak i razumni ljudi često ne vide strašnu opasnost
koja im se približava.
 JEDANAESTO
POGLAVLJE

Put na sever

Kralju Fredu se raspoloženje sve više popravljalo dok je iz Kroasanovca jahao ka

unutrašnjosti. Vest o iznenadnoj kraljevoj ekspediciji da nađe Ikaboga dotad se
već beše proširila i do ratara koji su radili na talasastim zelenim livadama, te su i
oni istrčali da sa svojim porodicama kliču kralju, dvojici lordova i Kraljevskoj
gardi dok su prolazili pokraj njih.
Pošto nije ručao, kralj je odlučio da zastane u Sirčevu da bi se okrepio
kasnom večerom.
„Noćas ćemo se ovde zlopatiti, kao prave vojničine!“, povika on svojoj
povorci dok su ulazili u grad čuven po svojim sirevima, „pa ćemo sutra opet
izjahati čim svane!“
Ali nije, naravno, dolazilo u obzir da se kralj zlopati. Najbolja gostionica u
Sirčevu izbacila je svoje goste na ulicu ne bi li bilo mesta za njega, pa je Fred te
noći spavao u mesinganom krevetu, na dušeku punjenom guščijim perjem, nakon
što se obilato najeo tostiranog sira i čokoladnog fondija. Lordovi Pišljivbob i
Gmazonja su, međutim, bili primorani da noć provedu u sobičku poviše štale. Sve
ih je i te kako bolelo nakon celodnevnog jahanja. Možda se pitate otkud to, budući
da su pet puta nedeljno išli u lov, ali oni bi se zapravo uglavnom nakon pola sata
lova odšunjali da sednu iza nekog drveta, gde bi jeli sendviče i pili vino sve dok
ne bi došlo vreme da se vrate u palatu. Ni jedan ni drugi nisu navikli da provode
vreme u sedlu, a na Pišljivbobovoj koščatoj zadnjici već su počeli da iskaču
žuljevi.
Sutradan, rano ujutro, kralju je major Bekrija preneo vest da su građani
Pršutgrada bili silno uvređeni time što je kralj odlučio da prespava u Sirčevu, a ne
u njihovom prelepom gradu. Kako ne bi naudio svojoj omiljenosti, kralj Fred je
brže-bolje naredio svojoj povorci da izjašu i naprave ogroman krug kroz okolna
polja, pri čemu su im farmeri sve vreme klicali, ne bi li do večeri stigli u Pršutgrad.
Kraljevsku povorku je dočekao divan miris kobasica što cvrče, a razdragana masa
s bakljama otpratila je Freda do najbolje sobe u gradu. Tamo su mu poslužili
pečenog vola i šunku premazanu medom, te je prespavao u krevetu od izrezbarene
hrastovine, na jastuku od guščijeg perja, dok su Pišljivbob i Gmazonja morali da
dele sobicu na tavanu u kojoj bi inače spavale dve sluškinje. Pišljivboba je zadnjica
sad već izuzetno bolela, te je kipteo od besa što je morao da jaše šezdeset
kilometara ukrug samo da bi usrećili neke kobasičare. Gmazonja, koji se u Sirčevu
prejeo sira, a u Pršutgradu pojeo čak tri bifteka, cele noći je bdeo i stenjao usled
loše probave.
Sutradan su kralj i njegovi ljudi ponovo izjahali, a ovog puta su pošli na
sever, te su ubrzo prolazili kroz vinograde iz kojih su izranjali željni vinari da im
mlataraju izobiljskim zastavama dok im presrećni kralj zauzvrat odmahuje.
Pišljivbob je umalo zaplakao od bolova, uprkos jastučetu koje je privezao za svoju
zadnjicu, dok se Gmazonjino podrigivanje i stenjanje čulo čak i poviše topota
kopita i zveckanja uzda.
Kad su te večeri stigli u Bačvane, dočekale su ih trube te im je ceo grad
otpevao državnu himnu. Fred se gostio penušavim vinom i tartufima, a zatim se
povukao u svilenu postelju s baldahinom i dušekom punjenim labudovim perjem.
Ali Pišljivbob i Gmazonja su morali da sobičak poviše gostioničke kuhinje podele
s još dvojicom vojnika. Ulicama su lutali pijani žitelji Bačvana, koji su slavili
dolazak kralja u njihov grad. Pišljivbob je veći deo noći proveo sedeći u kofi s
ledom, dok je Gmazonja, koji je popio isuviše crvenog vina, isto to vreme proveo
povraćajući u drugu kofu u ćošku sobe.
Sutradan u zoru, kralj i njegova povorka zaputili su se ka Močvarištu pošto
su im žitelji Bačvana priredili oproštaj za pamćenje, isprativši ga uz gromoglasne
praske pampura koji su uplašili Pišljivbobovog konja, te se on propeo i zbacio ga
na drum. Nakon što su otresli prašinu s Pišljivboba i vratili mu jastuče na zadnjicu,
te nakon što je Fred prestao da se smeje, povorka je nastavila dalje.
Ubrzo su ostavili Bačvane za sobom, te su oko sebe čuli samo ptičji poj. Prvi
put tokom celog njihovog putovanja, duž ivica puta nije više bilo nikoga. Bujne
zelene livade postepeno su ustupile mesto tankoj, suvoj travi, povijenom drveću i
stenčugama.
„Neverovatno mesto, zar ne?“, veselo doviknu kralj Pišljivbobu i Gmazonji.
„Baš mi je drago što najzad vidim ovo Močvarište, a vama?“
Dvojica lordova se saglasiše s njim, ali, čim se Fred ponovo okrenuo napred,
načiniše bezobrazne gestove i nečujno izgovoriše još bezobraznije reči njemu iza
leđa.
Kraljevska povorka najzad naiđe na nekoliko ljudi, a Močvarljani se silno
zapiljiše u njih! Pali su na kolena kao i onaj pastir u Prestonoj dvorani, te su sasvim
zaboravili da kliču ili tapšu i preneraženo su uzdahnuli kao da nikad nisu videli
ništa ni nalik na samog kralja i Kraljevsku gardu – što, zapravo, i nisu jer, iako je
kralj Fred nakon svog krunisanja posetio sve veće gradove u Izobiljskoj, niko nije
smatrao da poseta dalekom Močvarištu zavređuje njegovo vreme.
„Jesu prostodušan narod, ali ovo je ipak krajnje dirljivo, zar ne?“, veselo
doviknu kralj svojim ljudima dok su neka odrpana deca u neverici uzdisala na sam
prizor njihovih veličanstvenih konja. Nikad u životu nisu videli toliko uhranjene
životinje s toliko sjajnom dlakom.
„A gde ćemo noćas da zakonačimo?“, promrmlja Gmazonja Pišljivbobu,
odmeravajući trošne kamene kolibe. „Ovde nema gostionica!“
„Pa, eto, makar neka uteha“, šapatom mu uzvrati Pišljivbob. „I on će morati
da se zlopati kao svi mi ostali, pa ćemo videti koliko će mu prijati.“
Nastavili su da jašu celo popodne te su najzad, kad je sunce počelo da se
spušta, ugledali močvaru u kojoj je navodno živeo Ikabog: širok potez tame
prošarane čudnovatim formacijama stena.
„Vaše veličanstvo!“, povika major Bekrija. „Predlažem da se sad ulogorimo,
pa da izjutra pretražim močvaru! Kao što Vaše veličanstvo dobro zna, močvara
može biti krajnje opasna! Ovde naglo ume da se spusti magla. Bolje bi nam bilo
da je obiđemo pri dnevnoj svetlosti!“
„Koješta!“, reče Fred, koji je cupkao gore-dole u svom sedlu kao kakav
ushićeni školarac. „Ta ne možemo da stanemo sad kad smo ga ugledali, Bekrijo!“
Kralj je izdao svoje naređenje, pa je povorka nastavila da jaše sve dok
najzad, kad se mesec uzdigao i počeo da promiče između mastiljavih oblaka, nisu
stigli do same ivice močvare. Beše to najjezivije mesto koje je iko od njih ikada
ugledao, divlje, prazno i opustošeno. Trava je šaputala na ledenom povetarcu, ali
osim toga sve beše mrtvo i tiho.
„Gospodaru, kao što i sami vidite“, reče posle nekog vremena lord
Pišljivbob, „tlo je veoma močvarno. Usisalo bi i ovce i ljude ukoliko odlutaju
predaleko. Pride, maloumnima bi ovo džinovsko kamenje i stene u mraku mogli
zaličiti na čudovišta. Dok bi šuškanje ovog korova moglo da se pobrka sa
siktanjem nekakvog stvorenja.“
„Da, istina, živa istina“, uzvrati kralj Fred, ali pogled mu je i dalje lutao
preko mračne močvare, kao da je očekivao da će Ikabog svakog časa iskočiti iza
neke stene.
„Da li onda da podignemo logor, gospodaru?“, upita lord Gmazonja, koji je
sačuvao nekoliko hladnih pita s mesom iz Pršutgrada, te je bio željan da večera.
„Ne možemo očekivati da ćemo u ovom mraku pronaći čak ni to izmišljeno
čudovište“, istaknu Pišljivbob.
 „Istina, istina“, sa žaljenjem ponovi kralj Fred. „Hajde da… Gospode bože,
što je najednom postalo maglovito!“
I, zaista, dok su stajali i gledali poviše močvare, gusta bela magla ih je
progutala tako brzo i nečujno da isprva niko od njih nije to ni primetio.
 DVANAESTO
POGLAVLJE

Kraljev izgubljeni mač

U roku od svega nekoliko sekundi kao da su svi u kraljevoj povorci imali

neproziran beo povez preko očiju. Magla je bila toliko gusta da nisu mogli da vide
ni prst pred nosom. Magla je smrdela na poganu močvaru, na slankastu vodu i
mulj. Meko tlo kao da im se ugibalo pod nogama, što je nekolicina njih otkrila
kada su se, nimalo mudro, okrenuli u mestu. Pokušavajući da vide jedni druge,
zapravo su izgubili ma kakvu orijentaciju prostoru. Svako od njih je ostao nasukan
usred zaslepljivo belog mora, a major Bekrija beše jedan od malobrojnih koji su
ostali prisebni.
„Pazite se!“, povika on. „Tlo je varljivo. Ostanite u mestu, ne pokušavajte
da se krećete!“
Ali kralj Fred, kojeg je najednom i te kako obuzeo strah, nije se obazirao na
to. On istog časa pođe u, kako je mislio, pravcu majora Bekrije, ali nakon svega
nekoliko koraka oseti kako tone u ledenu močvaru.
„Upomoć!“, vrisnu on kad mu je ledena močvarna voda preplavila vrhove
uglancanih čizama. „Upomoć! Bekrijo, gde si? Tonem!“
Istog časa se začuše graja uspaničenih glasova i zveket oklopa. Gardisti su
pojurili na sve strane, pokušavajući da nađu kralja, te su se sudarali i proklizavali,
ali je glas uspaničenog kralja nadjačao sve ostale.
„Ostao sam bez čizama! Zašto mi niko ne pomaže? Kud ste svi nestali?“
Lordovi Pišljivbob i Gmazonja behu jedina dvojica koji su sledili Bekrijin
savet, te su nepomično stajali na mestu gde su i bili pre no što ih je progutala
magla. Pišljivbob je grčevito stezao nabor na Gmazonjinim prostranim
pantalonama, dok Gmazonja nije ispuštao skut Pišljivbobovog jahaćeg kaputa. Ni
jedan ni drugi nisu ni prstom mrdnuli da pomognu Fredu, već su samo drhtali i
čekali da se opet sve primiri.
 „Ukoliko tu budalu proguta močvara, makar ćemo moći da se vratimo kući“,
promrmlja Pišljivbob Gmazonji.
Pometnja je bivala sve veća. Nekoliko kraljevskih gardista sad je takođe
upalo u močvaru dok su pokušavali da pronađu kralja. Vazduh ispuniše
praćakanje, zveket i povici. Major Bekrija je urlao u uzaludnom pokušaju da
zavede kakav-takav red, dok se činilo da se kraljev glas gubi u zaslepljivoj noći,
postajući sve tiši i tiši, kao da se tetura dalje od njih.
A onda se, iz samog srca tame, začu strahovit prestravljen krik.
„BEKRIJO, POMAGAJ, VIDIM ČUDOVIŠTE!“
„Stižem, Vaše veličanstvo!“, povika major Bekrija. „Samo vi vičite,
gospodaru, pa ću vas pronaći!“
„UPOMOĆ! POMOZI MI, BEKRIJO!“, doviknu kralj Fred.
„Šta se to desilo tom idiotu?“, upita Gmazonja Pišljivboba, ali pre no što je
on uspeo da mu odgovori, magla oko dvojice lordova se raščisti jednako brzo kao
što je i pala, te su stajali skupa na omanjem proplanku, kadri da vide jedan
drugoga, premda su ih sa svih strana okruživali zidovi od guste bele magle.
Glasovi kralja, Bekrije i ostalih vojnika bivali su sve tiši i tiši.
„Nemoj još da se mrdaš“, upozori Pišljivbob Gmazonju. „Čim se magla
malčice raščisti, moći ćemo da pronađemo konje, pa da se povučemo na bezbednu
razda…“
Ali upravo u tom trenutku iz zida magle iskoči sluzavo crno obličje i baci se
na dvojicu lordova. Gmazonja ispusti piskav vrisak, a Pišljivbob nasrnu na to
stvorenje te ga promaši samo jer se ono skljokalo na tlo jecajući. Utom Pišljivbob
shvati da je to trabunjavo i zadihano bljuzgavo čudovište zapravo kralj Fred
Fatalni.
„Hvala nebesima što smo vas pronašli, Vaše veličanstvo, svuda smo vas
tražili!“, povika Pišljivbob.
„Ik-Ik-Ik…“, cvileo je kralj.
„Uhvatila ga je štucavica“, reče Gmazonja. „Probaj da ga uplašiš.“
„Ik-Ik-Ikabog!“, zajeca Fred. „V-v-video sam ga! Džinovsko čudovište –
umalo da me uhvati!“
„Šta rekoste, Vaše veličanstvo?“, upita Pišljivbob.
„Č-čudovište je stvarno!“, reče Fred gutajući knedlu. „Imam sreće što sam
ž-živ! Idemo do konjâ! Moramo da bežimo, i to smesta!“
Kralj Fred pokuša da se pridigne tako što je počeo da se vere uz
Pišljivbobovu nogu, ali Pišljivbob se brže-bolje izmakao kako ga on ne bi umazao,
te umesto toga utešno potapša Freda po glavi, koja mu beše najčistiji deo tela.
 „Ovaj… de-de, Vaše veličanstvo. Doživeli ste krajnje potresno iskustvo kad
ste upali u močvaru. Kao što ste i sami ranije rekli, ove stene zaista poprimaju
čudovišna obličja u ovoj gustoj magluštini…“
„Bestraga, Pišljivbobe, znam šta sam video!“, dreknu kralj, teturavo se
pridižući na noge bez ičije pomoći. „Beše visoko kao dva konja, s očima kao dva
ogromna fenjera! Isukao sam mač, ali ruke mi behu toliko klizave da mi je
iskliznuo iz šaka, pa mi nije preostalo ništa drugo doli da izvučem stopala iz
zaglibljenih čizama i otpuzim dalje!“
Utom na maleni proplanak usred magle izbi i četvrti čovek: kapetan
Bubašvabić, Broderikov otac, koji je bio zamenik majora Bekrije – ogroman,
plećat čovek sa zift-crnim brkovima. A ubrzo ćemo otkriti i kakav je to čovek bio
kapetan Bubašvabić. O njemu zasad treba da znate samo to da se kralj silno
obradovao kad ga je video, pošto je on bio najveći pripadnik Kraljevske garde.
„Bubašvabiću, ima li ikakvog traga ili glasa od Ikaboga?“, zacvile Fred.
„Nema, Vaše veličanstvo“, uzvrati on uz naklon poštovanja, „video sam
samo maglu i blato. No svejedno mi je drago što vidim da je Vaše veličanstvo
bezbedno. Ostanite ovde, gospodo, a ja ću okupiti trupe.“
Bubašvabić pođe dalje, ali kralj Fred utom ciknu. „Ne, ti ćeš ostati ovde sa
mnom, Bubašvabiću, za slučaj da čudovište pođe ovamo! I dalje imaš pušku, zar
ne? Odlično – vidiš, ja sam izgubio svoj mač i čizme. I to svoj najbolji mač, s
balčakom optočenim draguljima!“
Iako se osećao mnogo sigurnije s kapetanom Bubašvabićem kraj sebe,
uzdrhtali kralj nije se sećao da je ikada bio toliko promrzao i prestrašen. Takođe
je imao gadan osećaj kako mu niko ne veruje da je zaista video Ikaboga, osećaj
koji se samo pojačao kad je video kako Pišljivbob prevrće očima ka Gmazonji.
Kralju beše povređen ponos.
„Pišljivbobe, Gmazonjo“, reče on, „želim da mi donesete moj mač i moje
čizme! Eno ih negde onamo“, dodade on, mahnuvši rukom ka magli koja ih je
okruživala.
„Zar… zar ne bi bilo bolje da pričekamo da se magla raziđe, Vaše
veličanstvo?“, nervozno upita Pišljivbob.
„Želim svoj mač!“, brecnu se kralj Fred. „Pripadao je mome dedi i izuzetno
je vredan! Idite da ga nađete, obojica. A ja ću vas pričekati ovde s kapetanom
Bubašvabićem. I da se niste vratili praznih ruku.“
 TRINAESTO
POGLAVLJE

Nesreća

Dvojica lordova nisu imala izbora negoli da ostave kralja i kapetana Bubašvabića
na njihovoj malenoj čistini usred magle, te da produže ka močvari. Pišljivbob je
preuzeo vođstvo, opipavajući put stopalima u potrazi za najčvršćim tlom.
Gmazonja je išao tik iza njega, i dalje se čvrsto držeći za skut Pišljivbobovog
kaputa, tonući svakim korakom duboko u zemlju jer je bio toliko težak. Magla im
je orosila kožu i maltene ih potpuno zaslepila. Uprkos svem Pišljivbobovom trudu,
ubrzo su obojici lordova čizme bile pune smradne vode.
„Taj prokleti praznoglavac!“, promrmlja Pišljivbob dok su šljapkali. „Taj
bilmez što bulazni! Za sve je kriv taj moron mišjeg mozga!“
„Vala je i zaslužio da se taj mač zauvek zagubio“, reče Gmazonja, sad već
skoro do struka gacajući kroz močvaru.
„E pa, nadajmo se da nije, inače ćemo ovde provesti celu noć“, reče
Pišljivbob. „O proklete li magle!“
Teškom mukom su se probijali napred. Magla bi se raščistila na nekoliko
koraka, a zatim bi opet nadošla. Stene bi najednom niotkuda zaštrčale kao kakvi
sablasni slonovi, dok je šuškanje trske zvučalo kao siktanje zmija. Iako su
Pišljivbob i Gmazonja vrlo dobro znali kako Ikabog ne postoji, njihova creva baš
i nisu bila toliko sigurna.
„Pusti me!“, zareža Pišljivbob na Gmazonju, zbog čijeg je neprekidnog
cimanja stalno imao osećaj kao da su ga za zadnji deo kaputa ščepale kakve
čudovišne kandže ili ralje.
Gmazonja ga pusti, ali i njega je zarazio taj besmisleni strah, pa je isukao
pušku kremenjaču iz njene futrole i držao je nagotovs.
„Šta je to?“, prošapta on Pišljivbobu kada iz tame pred njima dopre neki
čudan zvuk.
 Oba lorda se ukipiše ne bi li bolje oslušnula.
Iz magle je dopiralo tiho režanje i komešanje, koje je obojici u um prizivalo
grozomorne prizore čudovišta koje halapljivo proždire telo nekog pripadnika
Kraljevske garde.
„Ko je to tamo?“, povika Pišljivbob piskavim glasom.
Odnekud iz daljine, major Bekrija mu doviknu:
„Jeste li to vi, lorde Pišljivbobe?“
„Da“, uzviknu Pišljivbob. „Čujemo neke čudne zvuke, Bekrijo! A ti?“
Dvojici lordova se učini kako to čudno režanje i komešanje postaje sve
glasnije.
A zatim se magla raščisti. Pred njima se ukaza monstruozna crna silueta s
blistavobelim očima, koja ispusti dugačak jauk.
Silnim i zaglušnim praskom koji kao da je uzdrmao celu močvaru,
Gmazonja opali iz svoje kremenjače. Skrivenim pejzažem odjeknuše preneraženi
povici njihovih ljudi, a onda, kao da ju je Gmazonjin hitac uplašio, magla se, poput
zavesa, razgrnu pred dvojicom lordova, pruživši im jasan pogled na ono pred
njima.
Mesec baš u tom času proviri iza oblaka, te oni ugledaše nepreglednu
granitnu stenu u čijem je podnožju rasla gomila trnovitog granja. A upetljan u tom
bodljikavom grmlju beše prestravljen, žgoljav pas, koji je cvileo i koprcao se
pokušavajući da se oslobodi, dok mu se u očima presijavao mesečev odraz.
Nešto iza džinovske stene, u močvari je ničice ležao major Bekrija.
„Šta se događa?“, povika nekoliko glasova iz magle. „Ko je to pucao?“
Ni Pišljivbob ni Gmazonja ne odgovoriše. Pišljivbob se, što je brže mogao,
odgega ka majoru Bekriji. Bio je dovoljan i letimičan pogled: major je bio mrtav;
Gmazonja ga je u mraku ustrelio pravo u srce.
„O bože, o bože, šta ćemo sad da radimo?“, zakmeča Gmazonja, prišavši
Pišljivbobu.
„Tišina!“, prošapta Pišljivbob.
Razmišljao je brže i pomnije no ikad dotad u celom svom lukavom i
prepredenom životu. Pogledom je polako prelazio sa Gmazonje na pušku, s puške
na pastirovog preplašenog psa, sa psa na kraljeve čizme i mač optočen draguljima,
koje je upravo primetio, napola ukopane u močvaru svega nekoliko koraka od
džinovske stene.
Pišljivbob odgaca kroz močvaru da uzme kraljev mač, te njime raseče trnovit
grm koji je zarobio psa. A zatim zdušno šutnu tu sirotu životinju, koja cvileći
odjuri u maglu.
 „Pažljivo me slušaj“, promrmlja Pišljivbob vrativši se do Gmazonje, ali pre
no što je stigao da mu objasni svoj plan, iz magle izroni još jedno krupno obličje:
kapetan Bubašvabić.
„Kralj me je poslao“, prodahta kapetan. „Prestravljen je. Šta se to dogo…“
A onda Bubašvabić ugleda majora Bekriju kako mrtav leži na tlu.
Pišljivbob istog časa shvati kako u svoj plan mora da uključi i Bubašvabića,
te da će on, zapravo, biti i te kako koristan.
„Ništa ne govori, Bubašvabiću“, reče Pišljivbob, „dok ti ne ispričam šta se
dogodilo.
„Ikabog je ubio našeg hrabrog majora Bekriju. I nakon njegove tragične
smrti trebaće nam novi major, a to ćeš, naravno, biti ti, Bubašvabiću, jer si ti
njegov zamenik. Preporučiću da ti se da velika povišica, pošto si iskazao veliku
hrabrost – pažljivo me slušaj, Bubašvabiću – neverovatno veliku hrabrost pojurivši
za strahotnim Ikabogom kad je on odjurio u maglu. Vidiš, Ikabog je upravo
proždirao telo sirotog majora kad smo na njega naišli lord Gmazonja i ja. Uplašivši
se kremenjače lorda Gmazonje, iz koje je on pametno pucao u vazduh, čudovište
je ispustilo Bekrijino telo i pobeglo. Ti si smelo pojurio za njim, pokušavši da
povratiš kraljev mač, koji je napola štrčao iz debele kože tog čudovišta – ali nisi
bio u stanju da ga povratiš, Bubašvabiću. Prava šteta za našeg kralja. Ako se ne
varam, taj neprocenjivi mač je pripadao njegovom dedi, ali biće da je sada zauvek
izgubljen u Ikabogovom leglu.“
Govoreći to, Pišljivbob gurnu mač u Bubašvabićeve krupne šake. Sveže
unapređeni major pogleda naniže u njegov balčak optočen draguljima, a preko lica
mu se raširi okrutan i prepreden osmeh ravan onom na licu lorda Pišljivboba.
„Da, baš gre’ota što nisam bio u stanju da povratim mač, lorde“, reče on, pa
ga sakri ispod svoje tunike. „A sad hajde da umotamo telo sirotog majora, jer bi
se ostali iz garde uplašili kad bi na njemu videli tragove očnjaka čudovišta.“
„Baš ste uviđavni, majore Bubašvabiću“, reče lord Pišljivbob, pa njih
dvojica hitro svukoše svoje ogrtače i umotaše telo, dok ih je posmatrao Gmazonja,
kome je silno laknulo što niko ne mora da zna kako je slučajno ubio Bekriju.
„Lorde Pišljivbobe, možete li me podsetiti kako je Ikabog izgledao?“, upita
Bubašvabić kad su dobrano sakrili telo majora Bekrije. „Pošto smo ga sva trojica
skupa videli, te ćemo, naravno, imati identične opise.“
„Živa istina“, reče lord Pišljivbob. „Pa, sudeći po kralju, zver je visoka kao
dva konja, s očima nalik na fenjere.“
„Štaviše“, reče Gmazonja, upirući prstom, „veoma je nalik na ovu golemu
stenu, kad bi joj se u podnožju caklile pseće oči.“
 „Visoka kao dva konja, s očima nalik na fenjere“, ponovi Bubašvabić. „U
redu, lordovi. Budite ljubazni pa mi pomozite da prebacim Bekriju preko ramena,
ja ću ga odneti kod kralja i onda ćemo mu objasniti kako je major poginuo.“
 ČETRNAESTO
POGLAVLJE

Plan lorda Pišljivboba

Magla je, kad se najzad raščistila, otkrila skupinu mnogo drugačiju od one koja je
pre svega sat vremena stigla na sam rub močvare.
Nevezano za njihov šok nakon nagle smrti majora Bekrije, nekoliko
pripadnika Kraljevske garde zbunilo je objašnjenje koje im je dato. Tu su dvojica
lordova, kralj i brže-bolje unapređeni major Bubašvabić, koji se svi do jednog
kunu kako su se našli licem u lice sa čudovištem koje su svi osim najvećih budala
već godinama odbacivali kao bajku za malu decu. Zar je moguće da se na
Bekrijinom telu, ispod čvrsto uvezanih plašteva, nalaze tragovi Ikabogovih kandži
i zuba?
„Da li me ti to nazivaš lažovom?“, zareža major Bubašvabić u lice jednom
mladom gardisti.
„Da li ti to kralja nazivaš lažovom?“, zakevta lord Gmazonja.
Gardista se nije usuđivao da dovodi u pitanje kraljevu reč, te odmahnu
glavom. Kapetan Dobroljud, koji je bio naročito dobar prijatelj majora Bekrije,
ništa nije rekao. Međutim, na licu je imao toliko gnevan i sumnjičav izraz da mu
je Bekrija naredio da ode da podigne šatore na najčvršćem tlu koje uspe da
pronađe, i to brzo, pošto ona opasna magla svakog časa može da se vrati.
Uprkos činjenici da je imao dušek punjen slamom, te da su vojnicima uzeli
ćebad ne bi li njemu bilo što udobnije, kralj Fred u životu nije gore proveo noć.
Bio je umoran, prljav, mokar i nadasve prestravljen.
„A šta ako Ikabog dođe da nas traži, Pišljivbobe?“, prošaputa kralj u tami.
„Šta ako nam nanjuši trag? Već je okusio sirotog Bekriju. Šta ako dođe tražeći
ostatak tela?“
Pišljivbob pokuša da umiri kralja.
 „Bez brige, Vaše veličanstvo, Bubašvabić je naredio kapetanu Dobroljudu
da stražari ispred vašeg šatora. Ko god drugi bio pojeden, vi ćete poslednji doći na
red.“
Bilo je isuviše mračno da bi kralj video kako se Pišljivbob široko kezi. On
zapravo nije želeo da razuveri kralja, već da mu još više raspiri strahove. Ceo
njegov plan počivao je na tome da kralj ne samo da veruje u Ikaboga već se i plaši
da će napustiti močvaru u potrazi za njim.
Narednog jutra, kraljeva povorka je pošla nazad ka Bačvanima. Pišljivbob
je poslao poruku gradonačelniku Bačvana da se dogodila strahotna nesreća u
močvari, te da kralj ne želi da ga dočekuju trube niti pucanje pampura. I zato, kad
je kraljeva povorka stigla, grad je bio posve tih. Žitelji koji su pritiskali lica o
prozorska stakla ili provirivali kroz vrata zaprepastili su se kad su videli kralja
toliko prljavog i očajnog, ali ni približno koliko su se zaprepastili kad su ugledali
telo uvijeno u plašteve i privezano za čeličnosivog konja majora Bekrije.
Kad su stigli do gostionice, Pišljivbob odvuče gostioničara u stranu.
„Treba nam neko hladno i bezbedno mesto, možda nekakav podrum, gde
možemo preko noći da odložimo telo, a ključ će morati da ostane kod mene.“
„Šta se dogodilo, lorde?“, upita gostioničar dok je Bubašvabić nosio Bekriju
niz kamene stepenike u podrum.
„Reći ću ti istinu, dobri moj čoveče, pošto si se toliko lepo starao o nama,
ali ne smeš to nikome da širiš“, poče Pišljivbob tihim i ozbiljnim glasom. „Ikabog
je stvaran i divljački je ubio jednog od naših ljudi. Siguran sam da shvataš zašto
to ne sme da se saopšti široj javnosti. Istog časa bi zavladala panika. Kralj se sada
hitro vraća na dvor, gde će on i njegovi savetnici – među kojima je, naravno, i
moja malenkost – smesta početi da rade na sprovođenju mera za očuvanje
bezbednosti naše zemlje.“
„Ikabog? Stvaran?!“, zgranuto i uplašeno će gostioničar.
„Stvaran, osvetoljubiv i svirep“, reče Pišljivbob. „Ali, kao što rekoh, to ne
smeš nikome da širiš. Niko neće imati koristi od sveopšte panike.“
Zapravo, sveopšta panika upravo i beše ono što je lord Pišljivbob
priželjkivao, pošto je ona bila ključni deo sledeće faze njegovog plana. Baš kao
što je i očekivao, gostioničar je pričekao tek toliko da njegovi gosti pođu u krevet,
a zatim je odjurio da ispriča svojoj ženi, koja je otrčala da kaže komšijama, te je
kraljeva povorka, kad je sutradan ujutru pošla ka Sirčevu, za sobom ostavila grad
u kojem je panika fermentirala isto koliko i vino.
Pišljivbob je poslao poruku u Sirčevo, upozorivši i grad tvoraca sira da ne
diže frku oko kralja, tako da je opet bilo mračno i tiho kad je kraljevska povorka
stupila na njegove ulice. Lica na prozorima već su bila preplašena. Igrom slučaja
je trgovac iz Bačvana s naročito brzim atom svega sat vremena ranije preneo
glasine o Ikabogu.
Pišljivbob je opet zatražio da odlože telo majora Bekrije u podrum, te se opet
poverio gostioničaru kako je Ikabog ubio jednog od kraljevih ljudi. Uverivši se da
je Bekrijino telo bezbedno pod ključem, Pišljivbob se popeo na sprat da legne.
Upravo je utrljavao lekovitu mast u plikove na zadnjici kad je primio hitan
poziv da ode kod kralja. Podrugljivo se kezeći, Pišljivbob navuče pantalone,
namignu Gmazonji, koji je upravo uživao u sendviču sa sirom i krastavčićima, uze
svoju sveću te produži niz hodnik do sobe kralja Freda.
Kralj se sklupčao u krevetu noseći svoju svilenu noćnu kapu, te, čim je
Pišljivbob zatvorio vrata spavaće sobe za sobom, reče:
„Pišljivbobe, stalno čujem kako svi šapuću o Ikabogu. Konjušari su pričali
o njemu, pa čak i sobarica koja je upravo prošla ispred vrata moje sobe. Zašto je
to tako? Otkud oni znaju šta se dogodilo?“
„Avaj, Vaše veličanstvo“, uzdahnu Pišljivbob, „nadao sam se da ću uspeti
da sakrijem istinu od vas sve dok se bezbedno ne vratimo na dvor, ali trebalo je da
znam kako je Vaše veličanstvo isuviše vispreno da bih mogao da ga zavaram.
Gospodaru, otkako smo napustili močvaru, Ikabog je, baš kao što je Vaše
veličanstvo i strahovalo, postao još nasilniji.“
„O, ne!“, zacvile kralj.
„Bojim se da je tako, gospodaru. No, ipak, moglo se očekivati kako će ga
nasrtaj na njega učiniti još opasnijim.“
„Ali ko je nasrnuo na njega?“, upita Fred.
„Pa vi ste, Vaše veličanstvo“, reče Pišljivbob. „Bubašvabić mi reče da je iz
vrata čudovišta, kad je ono pobeglo, štrčao vaš mač – izvinite, Vaše veličanstvo,
jeste li nešto rekli?“
Kralj je, zapravo, počeo da huči, ali je sekund-dva kasnije samo odmahnuo
glavom. Palo mu je na pamet da ispravi Pišljivboba – bio je ubeđen da mu je
drugačije ispričao tu priču – ali njegovo strahovito iskustvo u magli zvučalo je
mnogo bolje sad kad ga je Pišljivbob ispričao: da se čvrsto ukopao u mestu i borio
protiv Ikaboga, a ne da je prosto ispustio mač i pobegao.
„Ali ovo je užasno, Pišljivbobe“, prošaputa kralj. „Šta će biti sa svima nama
ako je čudovište postalo još mahnitije?“
„Ne strahujte, Vaše veličanstvo“, uzvrati Pišljivbob, prilazeći kraljevom
krevetu dok mu je sveća odozdo osvetljavala njegov dugački nos i surovi osmeh.
„Nameravam da ceo svoj život posvetim zaštiti vas i samog kraljevstva od
Ikaboga.“
 „H-hvala ti, Pišljivbobe. Pravi si prijatelj“, reče kralj, duboko dirnut, te
šeprtljavo izvuče ruku ispod jorgana i njome čvrsto steže šaku lukavog lorda.
 PETNAESTO
POGLAVLJE

Kraljev povratak

Dok je kralj sutradan ujutro polazio za Kroasanovac, glasine o tome da je Ikabog

nekoga ubio ne samo da su prešle preko mosta u Pršutgrad već su procurile i do
same prestonice, zahvaljujući gomili prodavaca sira koji su tamo pošli još pre zore.
Međutim, Kroasanovac ne samo što je bio najudaljenija tačka od severnih
močvara već se istovremeno držao za mnogo obaveštenije i obrazovanije mesto
od ostalih izobiljskih gradova, pa je talas panike, došavši do glavnog grada, naišao
na bujicu neverice.
Gradskim gostionicama i pijacama orile su se žučne rasprave. Skeptici su se
smejali na tu suludu zamisao o postojanju Ikaboga, dok su ostali pričali kako ljudi
koji nikad nisu ni kročili u Močvarište ne bi smeli da se izdaju za vajne stručnjake.
Glasine o Ikabogu su, kako su putovale na jug, postale mnogo živopisnije.
Neki ljudi su govorili kako je Ikabog ubio trojicu, drugi da je samo nekome
otkinuo nos.
Međutim, u Gradu unutar grada rasprave behu začinjene trunkom nervoze.
Žene, deca i prijatelji pripadnika Kraljevske garde brinuli su za vojnike, ali su
razuveravali jedni druge da bi, da je iko od njih poginuo, glasnici obavestili
njegovu porodicu. Tako je gospođa Bekrija tešila Berta kad ju je on potražio u
dvorskoj kuhinji, nakon što su ga uplašile glasine koje su kružile među školskom
decom.
„Kralj bi nam rekao da se tati nešto dogodilo“, reče ona Bertu. „Nego, imam
malu poslasticu za tebe.“
Gospođa Bekrija je za kraljev povratak spremila Rajske nade, te utom dade
Bertu jednu koja nije ispala sasvim simetrično. On se zapanji (jer je Rajske nade
inače jeo samo za svoj rođendan) i zagrize kolačić. Istog časa oči mu ispuniše suze
radosnice, dok mu je rajsko zadovoljstvo prekrivalo nepca i odagnavalo sve brige.
Ushićen, on pomisli na to kako će se njegov otac vratiti kući u svojoj elegantnoj
uniformi, te kako će on, Bert, sutra biti u centru pažnje u školi jer će znati šta se
tačno dogodilo kraljevim ljudima u dalekom Močvarištu.
Suton se spuštao na Kroasanovac kad se kraljeva povorka najzad pojavila na
vidiku. Ovog puta, Pišljivbob nije poslao glasnika kako bi naložio ljudima da
ostanu u kućama. Želeo je da kralj oseti pun nalet panike i straha žitelja
Kroasanovca kad vide kako se Njegovo veličanstvo vraća na svoj dvor noseći telo
jednog pripadnika Kraljevske garde.
Stanovnici Kroasanovca su ugledali ispijena i očajna lica povratnika, te su
ćutke posmatrali kako se povorka primiče. A onda su opazili umotano telo što je
bilo prebačeno preko čeličnosivog konja, te se preneraženi uzvici kao požar
proširiše kroz masu. Kraljeva povorka se kretala uz uske kaldrmisane ulice
Kroasanovca, a ljudi su skidali kape, žene se spuštale u kniks, ali ni sami nisu bili
načisto da li to odaju počast kralju ili pokojniku.
Dejzi Daščić je među prvima shvatila ko to nedostaje. Provirujući između
nogu odraslih, prepoznala je konja majora Bekrije. Istog časa zaboravivši kako
ona i Bert nisu ni reč progovorili od njihove tuče prethodne nedelje, Dejzi se
otrgnu iz očevog stiska pa potrča, probijajući se kroz masu dok su joj smeđe
pletenice letele na sve strane. Morala je da stigne do Berta pre no što on ugleda
telo na konju. Morala je da ga upozori. Ali svetina je bila toliko gusto zbijena da
Dejzi, ma koliko se brzo kretala, nije mogla da održi korak s konjima.
Bert i gospođa Bekrija, koji su stajali ispred svoje kolibe u senci dvorskih
zidina, shvatili su na osnovu uzvika iz mase kako nešto nije u redu. Iako je bila
pomalo zabrinuta, gospođa Bekrija je i dalje bila ubeđena kako će svakog časa
ugledati svog zgodnog muža, pošto bi im kralj zasigurno već javio da je on
povređen.
I zato je, kad je procesija zašla za ćošak, pogled gospođe Bekrije prelazio s
lica na lice, očekujući da će ugledati majorovo. No, kad je shvatila kako joj nijedno
lice više nije preostalo, njeno lice je polako prebledelo. A onda joj je pogled pao
na telo svezano za čeličnosivog konja majora Bekrije, te se, i dalje držeći Berta za
ruku, istog časa onesvestila.
 ŠESNAESTO
POGLAVLJE

Bert se oprašta

Pišljivbob je primetio neku pometnju pokraj zidina palate pa se upinjao da vidi šta
se to događa. Kad je primetio ženu na tlu i začuo šokirane sažaljive povike,
najednom je shvatio kako mu je ostalo nerešeno pitanje koje bi još moglo da mu
pomrsi konce: udovica! Dok je jahao pokraj omanje skupine ljudi u masi koji su
lepezama hladili lice gospođe Bekrije, Pišljivbob je shvatio kako će morati da
odloži ono kupanje za kojim je toliko čeznuo i ponovo upregao svoj prepredeni
um.
Kad je kraljeva povorka bezbedno stigla do platoa, a sluge brže-bolje izjurile
kako bi pomogle Fredu da sjaše s konja, Pišljivbob odvuče majora Bubašvabića u
stranu.
„Udovica, Bekrijina udovica!“, promrmlja on. „Što joj nisi javio za njegovu
smrt?“
„Nije mi palo na pamet, lorde“, iskreno će Bubašvabić. Celim putem do kuće
bio je odveć zauzet razmišljajući o maču optočenom draguljima: kako da ga
najbolje proda i da li bi bilo bolje da ga podeli na komadiće kako ga niko ne bi
prepoznao.
„Proklet bio, Bubašvabiću, zar ja moram da mislim na sve?“, zareža
Pišljivbob. „Idi sad i izvadi Bekrijino telo iz onih prljavih plašteva, pa ga prekrij
izobiljskom zastavom i položi u Plavi salon. Postavi stražare na ulaz, a onda
dovedi gospođu Bekriju kod mene u Prestonu dvoranu.
„Takođe, naredi ovim vojnicima da ne idu kućama i da ne pričaju sa svojim
porodicama sve dok im se ja ne obratim. Od presudnog je značaja da svi pričamo
istu priču! A sad požuri, budalo, požuri – Bekrijina udovica bi mogla sve da
upropasti!“
Pišljivbob se progura kroz vojnike i konjušare sve do mesta na kojem su
Gmazonju dizali s njegovog konja.
 „Drži kralja podalje od Prestone dvorane i Plavog salona“, prošapta
Pišljivbob Gmazonji na uvo. „Nagovori ga da ode u krevet!“
Gmazonja klimnu glavom, a Pišljivbob se žurno udalji niz slabo osvetljene
dvorske hodnike, te usput odbaci svoj prašnjavi jahaći kaput i zaurla na sluge da
mu donesu čistu odeću.
Čim se obreo u pustoj Prestonoj dvorani, Pišljivbob je navukao čist sako i
naredio sluškinji da mu upali jednu jedinu svetiljku i donese čašu vina. A zatim je
čekao. Najzad neko pokuca na vrata.
„Uđite!“, povika Pišljivbob, a unutra stupi major Bubašvabić u pratnji
prebledele gospođe Bekrije i mladog Berta.
„Draga moja gospođo Bekrija… najdraža moja gospođo Bekrija“, poče
Pišljivbob, pa brzim korakom pođe ka njoj da je stegne za slobodnu šaku. „Kralj
me je zamolio da vam prenesem koliko mu je neizmerno žao. Tome pridodajem i
sopstveno saučešće. Kakva tragedija… kakva strahovita tragedija.“
„Z-zašto nam niko nije javio?“, jecala je gospođa Bekrija. „Z-zašto smo
morali da saznamo tako što smo ugledali njegovo siroto… njegovo siroto telo?“
Neznatno se njihala, pa Bubašvabić brže-bolje ode po pozlaćenu stoličicu.
Sluškinja, koja se zvala Nađa, utom uđe s vinom za Pišljivboba, te, dok mu ga je
sipala, Pišljivbob reče:
„Draga moja gospo, zapravo vam jesmo poslali glas. Poslali smo glasnika –
zar ne, Bubašvabiću?“
„Tako je“, reče Bubašvabić. „Poslali smo mladog momka po imenu…“
Ali tu je Bubašvabić već zapeo. On beše izuzetno nemaštovit čovek.
„Zlatko“, dobaci Pišljivbob, rekavši prvo ime koje mu je palo na pamet.
„Mali Zlatko… Dugmić“, dodade, jer treptav sjaj svetiljke upravo beše obasjao
jedno Bubašvabićevo zlatno dugme. „Da, mali Zlatko Dugmić se dobrovoljno
prijavio i odgalopirao na konju. Šta li je moglo da mu se desi? Bubašvabiću“, reče
Pišljivbob, „moramo poslati ekspediciju u potragu za njim, i to smesta, da vidimo
ima li ikakvog traga i glasa od Zlatka Dugmića.“
„Iz ovih stopa, lorde“, reče Bubašvabić, pa se duboko nakloni i ode.
„A kako… kako je moj muž umro?“, prošaputa gospođa Bekrija.
„Pa, madam“, reče Pišljivbob, pažljivo birajući reči, jer je znao da će priča
koju sad bude ispričao postati zvanična verzija, te da će zauvek morati da je se
pridržava. „Kao što ste već možda čuli, otputovali smo u Močvarište jer smo
primili glas kako je Ikabog odneo nečijeg psa. Sa žaljenjem vam moram saopštiti
kako je nedugo po našem prispeću čudovište napalo celu našu povorku.
„Prvo je nasrnulo na kralja, ali on se i te kako smelo odbranio, zarivši svoj
mač u vrat tog stvorenja. Međutim, za debelokošca Ikaboga to beše poput ujeda
ose. Razjaren, potražio je druge žrtve, te, iako se major Bekrija posve junački
opirao, sa žaljenjem moram reći kako je dao svoj život braneći kralja.
„A zatim je lord Gmazonja došao na izvrsnu ideju da opali iz svoje
kremenjače, što je oteralo Ikaboga. Sirotog Bekriju smo izvukli iz močvare, te
zatražismo dobrovoljca koji će njegovoj porodici preneti vest o njegovoj smrti.
Dragi mladi Zlatko Dugmić rekao je da će on to učiniti, pa je skočio na svog konja
i, sve dok nismo stigli do Kroasanovca, bejah sasvim uveren da je on stigao i
upozorio vas na ovu strahovitu tragediju.“
„Smem li… smem li da vidim svog muža?“, kroz plač upita gospođa Bekrija.
„Pa naravno, naravno“, reče Pišljivbob. „Nalazi se u Plavom salonu.“
Gospođu Bekriju i Berta, koji je i dalje čvrsto stezao majčinu ruku, povede
on ka vratima salona, a zatim zastade.
„Žao mi je“, reče on, „što ne smemo da uklonimo zastavu kojom je
prekriven. Previše bi vas uzrujalo da vidite njegove povrede… tragove očnjaka i
kandži, znate…“
Gospođa Bekrija se opet zanjiha, a Bert je zgrabi kako bi je pridržao da ne
padne. Utom njihovoj grupici priđe lord Gmazonja, noseći poslužavnik s pitama.
„Kralj je u krevetu“, promumla on Pišljivbobu. „O, zdravo“, dodade,
pogledavši u gospođu Bekriju, jednu od malobrojnih slugu kojima je upamtio ime,
jer ona je pravila sve te poslastice. „Baš mi je žao zbog majora“, reče Gmazonja,
ispljuvavši gospođu Bekriju i Berta mrvicama kore od pite. „Oduvek mi se
sviđao.“
On se udalji, ostavivši Pišljivboba da gospođi Bekriji i Bertu otvori vrata
Plavog salona. U njemu je, skriveno ispod izobiljske zastave, ležalo telo majora
Bekrije.
„Zar ne smem čak ni da ga poslednji put poljubim?“, zajeca gospođa Bekrija.
„Bojim se da to stvarno nije moguće“, reče Pišljivbob. „Nedostaje mu pola
lica.“
„U šaku, majko“, reče Bert, koji je tad prvi put progovorio. „Siguran sam da
ćeš moći u šaku.“
I, pre nego što je Pišljivbob uspeo da zaustavi dečaka, Bert posegnu ispod
zastave za šakom svoga oca, koja je bila sasvim neozleđena.
Gospođa Bekrija se spusti na kolena i poče da iznova i iznova ljubi šaku, sve
dok ona od njenih suza nije zasjala kao da je od porcelana. A zatim joj Bert pomože
da se pridigne i njih dvoje bez reči napustiše Plavi salon.
 SEDAMNAESTO
POGLAVLJE

Dobroljud ostaje pri svome

Osmotrivši Bekrije dok su nestajale s vidika, Pišljivbob je požurio u kasarnu, gde

je zatekao Bubašvabića kako motri na ostatak Kraljevske garde. Po zidovima
prostorije visili su mačevi i portret kralja Freda, čije oči kao da su gledale sve što
se događa.
„Postaju nestrpljivi, lorde“, promrmlja Bubašvabić. „Žele da se vrate kući,
svojim porodicama, i odu u postelju.“
„Što će i učiniti, čim malo proćaskamo“, reče Pišljivbob, okrenuvši se ka
iznurenim i od puta prašnjavim vojnicima.
„Ima li iko ikakvih pitanja o onome što se dogodilo u Močvarištu?“, upita ih
on.
Vojnici se zgledaše. Neki su kriomice bacali pogled ka Bubašvabiću, koji se
povukao uza zid, gde je čistio svoju pušku. A zatim kapetan Dobroljud podiže
ruku, kao i još dvojica vojnika.
„Zašto je Bekrijino telo umotano pre no što je iko od nas imao priliku da ga
pogleda?“, upita kapetan Dobroljud.
„Ja bih da saznam kuda je otišlo ono tane koje smo čuli da je ispaljeno“, reče
drugi vojnik.
„Kako to da je samo četvoro ljudi videlo čudovište, kad je već toliko
ogromno?“, upita treći, što je dočekano sa opštim klimanjem glavom i saglasnim
mrmljanjem.
„Sve su to izvrsna pitanja“, kao iz topa će Pišljivbob. „Dozvolite da vam
objasnim.“
Te im ponovi priču o napadu koju je ispričao i gospođi Bekriji.
Vojnici koji su postavili pitanja nisu delovali zadovoljno.
 „I dalje mi zvuči smešno da je tamo bilo neko ogromno čudovište, a da ga
niko od nas nije video“, reče onaj treći vojnik.
„Ako je Bekrija bio dopola pojeden, zašto nije bilo više krvi?“, upita drugi.
„I ko je, za boga miloga“, reče kapetan Dobroljud, „taj Zlatko Dugmić?“
„Otkud ti znaš za Zlatka Dugmića?“, izlete Pišljivbobu bez razmišljanja.
„Dok sam dolazio ovamo iz štale, naleteo sam na sluškinju Nađu“, reče
Dobroljud. „Ona vas je poslužila vinom, lorde. Ako je verovati njoj, upravo ste
ispričali sirotoj Bekrijinoj ženi za pripadnika Kraljevske garde po imenu Zlatko
Dugmić. Po vama, Zlatko Dugmić je poslat da prenese Bekrijinoj ženi poruku
kako je on ubijen.
„Ali ja se ne sećam nikakvog Zlatka Dugmića. Nikad u životu nisam
upoznao nikoga ko se zove Zlatko Dugmić. Pa vas pitam, lorde: kako je to
moguće? Kako neko može da jaše s nama, logoruje s nama i da primi naređenja
od Vašeg gospodstva pred svima nama, a da ga niko od nas nikad nije ni video?“
Pišljivbobova prva misao beše kako će morati nešto da učini povodom te
sluškinje što prisluškuje. Srećom, Dobroljud mu je rekao njeno ime. A zatim
pretećim glasom reče:
„Odakle vam pravo da govorite u ime svih prisutnih, kapetane Dobroljude?
Možda neki od ovih ljudi imaju bolje pamćenje no vi. Možda se oni sećaju sirotog
Zlatka Dugmića jasno kao dan. Dragog, malog Zlatka, u čiju će čast i spomen kralj
svima dodati po veliku vreću zlatnika uz ovonedeljnu platu. Ponosnog, hrabrog
Zlatka, čija će žrtva – jer strahujem da ga je čudovište prožderalo, baš kao i Bekriju
– značiti povišicu plate za svu njegovu braću po oružju. Plemenitog Zlatka
Dugmića, čiji će najbliži prijatelji svakako ubrzo dobiti unapređenje.“
Nakon Pišljivbobovih reči opet zavlada muk, a ovog puta taj muk beše težak
i hladan. Sad su svi kraljevski gardisti shvatili s kakvim su izborom suočeni. U
glavi su vagali Pišljivbobov ogroman uticaj na kralja i činjenicu da major
Bubašvabić preteći gladi cev svoje puške, te se setiše i iznenadne smrti prethodnog
glavnokomandujućeg, majora Bekrije. Uzeli su u obzir i obećane velike količine
zlata i brzo unapređenje, ukoliko pristanu da veruju u Ikaboga i u redova Zlatka
Dugmića.
Dobroljud ustade tako naglo da mu stolica, uz zveket, pade na pod.
„Zlatko Dugmić nikad nije postojao, a đavo me odneo ako postoji i Ikabog,
te ne nameravam da učestvujem u laži!“
Utom ustadoše i druga dvojica koja su postavljala pitanja, ali ostali
pripadnici Kraljevske garde su i dalje obazrivo sedeli i ćutali.
„U redu“, reče Pišljivbob. „Vas trojica ste uhapšeni za podli zločin izdajstva.
Kao što se, siguran sam, vaše kolege sećaju, vi ste pobegli kada se Ikabog pojavio.
Zaboravili ste da vam je dužnost da štitite kralja, te ste mislili samo na to kako da
spasete sopstvene kukavičke glave! A za to ćete biti kažnjeni streljanjem.“
On odabra osmoricu vojnika koji će sprovesti tu trojicu, te tri poštena
vojnika, iako su se silno opirala, behu brojno nadjačana i savladana, i ubrzo ih
odvukoše iz kasarne.
„Vrlo dobro“, reče Pišljivbob nekolicini preostalih vojnika. „Štaviše,
odlično. Svima vam sledi povišica, a upamtiću i vaša imena kad dođe vreme za
unapređenja. I ne zaboravite da svojim porodicama kažete šta se tačno dogodilo u
Močvarištu. Jer vašim bi ženama, roditeljima i deci moglo crno da se piše ukoliko
ih neko čuje kako preispituju postojanje Ikaboga ili Zlatka Dugmića.
„A sad se možete vratiti svojim kućama.“
 OSAMNAESTO
POGLAVLJE

Kraj jednog savetnika

Čim su se stražari pridigli na noge i pošli kućama, u prostoriju ulete lord

Gmazonja, zabrinutog lica.
„Šta je sad?“, zahropta Pišljivbob, koji je silno priželjkivao svoju kupku i
postelju.
„Vrhovni… savet… nik!“, prostenja Gmazonja.
I, zaista, utom se pojavi Ribokost, vrhovni savetnik, u svom kućnom
ogrtaču, zgranut.
„Lorde, zahtevam objašnjenje!“, povika on. „Kakve su to priče koje dopiru
do mojih ušiju? Ikabog je stvaran? Major Bekrija je mrtav? A upravo sam prošao
pokraj trojice kraljevih vojnika koje su vodili na pogubljenje! Naravno, smesta
sam im naložio da ih umesto toga odvedu u tamnicu, gde će čekati na suđenje!“
„Sve mogu da vam objasnim, vrhovni savetniče“, reče Pišljivbob uz naklon,
pa po treći put te večeri ispriča priču o tome kako je Ikabog napao kralja i ubio
Bekriju, kao i o tajanstvenom nestanku Zlatka Dugmića, koji je, pribojavao se
Pišljivbob, takođe postao žrtva čudovišta.
Ribokost, koji je oduvek prezirao uticaj Pišljivboba i Gmazonje na kralja,
pričekao je da Pišljivbob završi sa svojom papazjanijom laži sa izrazom lukavog
starog lisca koji pred zečjom rupom čeka svoju večeru.
„Fascinantna pripovest“, reče on kad je Pišljivbob završio. „Ali sad vas
lišavam svake dalje odgovornosti kad je o ovome reč, lorde Pišljivbobe. Sada će
sve preuzeti kraljevi savetnici. Izobiljska ima zakone i protokole za rešavanje
ovakvih hitnih slučajeva.
„Prvo ćemo ljudima u tamnici prirediti pravično suđenje, kako bismo mogli
čuti i njihovu verziju događaja. Drugo, moramo pretražiti spisak svih kraljevih
vojnika kako bismo pronašli porodicu tog Zlatka Dugmića, te ih obavestili o
njegovoj smrti. Treće, kraljevi vidari će morati pomno da ispitaju telo majora
Bekrije, kako bismo doznali što više o čudovištu koje ga je ubilo.“
Pišljivbob širom otvori usta, ali ne pusti nikakav glas. Pred očima mu se
urušavala cela njegova veličanstvena spletka, a on beše zarobljen u njenim
ruševinama, zatočenik sopstvenog lukavstva.
A onda major Bubašvabić, koji je stajao iza vrhovnog savetnika, polako
spusti svoju pušku i uze jedan od mačeva sa zida. Pogled hitar kao odblesak na
mračnom moru razmenio je Bubašvabić s Pišljivbobom, koji reče:
„Ribokosti, mislim da si ti zreo za penziju.“
Čelik blesnu, a iz stomaka vrhovnog savetnika proviri vrh Bubašvabićevog
mača. Vojnici uzdahnuše u neverici, ali vrhovni savetnik nije ni pisnuo. Samo je
kleknuo, a zatim se presamitio u stranu, mrtav.
Pišljivbob se osvrnu ka vojnicima koji su se saglasili da veruju u Ikaboga.
Prijalo mu je što im svima na licu vidi strah. Osećao je sopstvenu moć.
„Jeste li svi čuli kako me je vrhovni savetnik imenovao na svoj položaj pre
no što se penzionisao?“, upita on tiho.
Vojnici, svi redom, klimnuše glavom. Upravo su samo stajali i posmatrali
ubistvo, te su se osećali kao da su isuviše umešani da bi se pobunili. Sad im je bilo
stalo samo do toga da se živi izvuku iz te prostorije i da zaštite svoje porodice.
„U redu, onda“, reče Pišljivbob. „Kralj veruje da je Ikabog stvaran, a ja sam
uz kralja. Ja sam novi vrhovni savetnik i smisliću plan da zaštitim naše kraljevstvo.
Svi koji su odani kralju uvideće da će im se životi nastaviti kao dosad. A sve koji
se budu suprotstavili kralju čeka kazna namenjena kukavicama i izdajnicima:
tamnica – ili smrt.
„A sad, gospodo, treba mi neko od vas ko će majoru Bubašvabiću pomoći
da sahrani telo našeg dragog vrhovnog savetnika – i potrudite se da ga smestite
negde gde ga niko neće pronaći. Vi ostali ste slobodni da se vratite svojim
porodicama i obavestite ih o opasnosti koja preti našoj voljenoj Izobiljskoj.“
 DEVETNAESTO
POGLAVLJE

Ledi Eslanda

Pišljivbob je odmarširao ka tamnicama. Pošto više nije bilo Ribokosti, ništa ga

nije sprečavalo da ubije preostala tri časna vojnika. Nameravao je da ih lično
strelja. Imaće posle dovoljno vremena da izmisli neku priču – možda bi mogao da
smesti njihova tela u trezor u kojem su stajali kraljevski dragulji, pa da se pretvara
kako su pokušali da ih ukradu.
Međutim, baš kad je Pišljivbob položio šaku na vrata tamnice, iz tame iza
njega progovori neki tih glas.
„Dobro veče, lorde Pišljivbobe.“
On se okrenu i ugleda ledi Eslandu, kose crne kao gavran i ozbiljnog lica,
kako se spušta niz mračno spiralno stepenište.
„Baš ste kasno budni, moja gospo“, reče Pišljivbob, pa se nakloni.
„Da“, reče ledi Eslanda, čije je srce jako lupalo. „Ja… nisam mogla da
zaspim. Pa, kô velim, da se malo prošetam.“
To je bila izmišljotina. Eslanda je, zapravo, spavala dubokim snom u svom
krevetu kad ju je probudilo mahnito kucanje na vratima njene spavaće sobe.
Otvorivši ih, pred njima je zatekla Nađa: sluškinju koja je Pišljivbobu poslužila
vino i čula njegove laži o Zlatku Dugmiću.
Nađi je nakon Pišljivbobove priče o Zlatku Dugmiću bila toliko radoznala
da dozna šta to on smera da se odšunjala do kasarne i, prislonivši uvo o vrata, čula
sve što se odigralo unutra. Nađa je pobegla i sakrila se kad su odvukli trojicu
časnih vojnika, a zatim pohitala uza stepenice da probudi ledi Eslandu. Želela je
da ona pomogne toj trojici kojima je sledilo streljanje. Sluškinja nije imala pojma
da je Eslanda potajno zaljubljena u majora Dobroljuda. Prosto joj je ledi Eslanda
bila najdraža od svih dvorskih dama i znala je da je milosrdna i visprena.
 Ledi Eslanda brže-bolje tutnu Nađi u ruke nekoliko zlatnika i posavetova je
da te noći napusti palatu, jer je strahovala da je sad i sluškinja u smrtnoj opasnosti.
A zatim se ledi Eslanda drhtavim rukama obukla, zgrabila fenjer i požurila niza
spiralno stepenište koje se spuštalo pokraj njene sobe. Međutim, pre no što je stigla
do podnožja stepenica, začula je neke glasove. Ugasivši svoj fenjer, Eslanda je
slušala kako Ribokost izdaje naređenje da kapetana Dobroljuda i njegove prijatelje
odvedu u tamnicu, a ne na streljanje. I otad se krila na stepeništu, jer je predosećala
kako opasnost koja preti toj trojici još nije prošla – i, naravno, evo lorda
Pišljivboba kako ide ka tamnici s kuburom u rukama.
„Da li je vrhovni savetnik u blizini?“, upita ledi Eslanda. „Učinilo mi se da
sam maločas čula njegov glas.“
„Ribokost se penzionisao“, reče Pišljivbob. „Pred vama je novi vrhovni
savetnik, moja gospo.“
„Oh, čestitam!“, reče Eslanda, praveći se da joj je drago, iako je zapravo bila
užasnuta. „Znači, vi ćete onda nadgledati suđenje onoj trojici vojnika u tamnici,
zar ne?“
„Baš ste dobro obavešteni, ledi Eslanda“, uzvrati lord Pišljivbob, pomno je
odmeravajući. „A otkud znate da su u tamnici trojica vojnika?“
„Slučajno sam čula kako ih je Ribokost pomenuo“, reče ledi Eslanda.
„Izgleda da su to veoma ugledni ljudi. Govorio je koliko je važno da im se održi
pravično suđenje. Znam da bi se i kralj Fred s tim saglasio, pošto mu je silno stalo
do njegove omiljenosti – a i treba jer, da bi bio delotvoran, kralj najpre mora biti
voljen.“
Ledi Eslanda se sjajno pretvarala kako joj je stalo samo do kraljeve
omiljenosti, te mislim da bi joj devet od deset ljudi i poverovalo. Nažalost,
Pišljivbob je čuo kako joj glas drhturi, pa je posumnjao kako je zaljubljena u nekog
od te trojice, budući da se u gluvo doba noći tako sjurila niza stepenice u nadi da
će im spasti život.
„Pitam se“, reče on, pomno je odmeravajući, „do koga od njih trojice vam
je toliko stalo?“
Da je bila kadra za to, ledi Eslanda bi sprečila sebe da porumeni, ali,
nažalost, nije bila.
„Mislim da to ne može biti Ogden“, naglas je razmišljao Pišljivbob, „pošto
je veoma neupadljiv čovek, a on već, uostalom, ima ženu. Da nije možda Vagstaf?
On je zabavan momak, ali sklon bubuljicama. Ne, ledi Eslanda“, nastavi tiho lord
Pišljivbob, „mislim da onaj zbog koga tako rumenite mora biti zgodni kapetan
Dobroljud. Ali zar biste se zaista toliko srozali? Njegovi roditelji su bili prodavci
sira, znate.“
 „Ne marim da li je neko prodavac sira ili kralj dokle god se časno ponaša“,
reče ledi Eslanda. „A kralj će biti obeščašćen budu li te vojnike streljali bez
suđenja, što ću mu i sama reći čim se probudi.“
Ledi Eslanda se utom okrenu, sva se tresući, pa se pope uza spiralne
stepenice. Nije imala pojma da li je rekla dovoljno da poštedi živote onih vojnika,
te je pred njom bila besana noć.
Pišljivbob je ostao da stoji nasred prohladnog hodnika sve dok mu stopala
nisu promrzla toliko da ih maltene više nije ni osećao. Pokušavao je da odluči šta
mu je činiti.
S jedne strane, stvarno je želeo da se otarasi tih vojnika, koji su previše znali.
Ali, s druge strane, bojao se da je ledi Eslanda u pravu: ljudi će okriviti kralja budu
li ih streljali bez ikakvog suđenja. A onda će se Fred naljutiti na Pišljivboba, te će
mu možda čak i oduzeti posao vrhovnog savetnika. Ukoliko se to desi, to će
pomrsiti sve one planove o moći i bogatstvu o kojima je Pišljivbob sanjario
putujući iz Močvarišta.
I tako se Pišljivbob okrenuo od vrata tamnice te pošao u svoj krevet. Duboko
ga je vređala pomisao da bi ledi Eslanda, kojom je nekada želeo da se oženi, radije
odabrala sina prodavca sira. Dunuvši u svoju sveću, Pišljivbob odluči da će i ona
jednog dana platiti za tu uvredu.
 DVADESETO
POGLAVLJE

Medalje za Bekriju
i Dugmića

Kad se sutradan probudio i saznao da se njegov vrhovni savetnik penzionisao baš

u tom ključnom trenutku u istoriji njihove države, kralj Fred se silno razbesneo.
Ali mnogo mu je laknulo kad je čuo da će tu ulogu preuzeti lord Pišljivbob, pošto
je Fred znao kako je Pišljivbob svestan ogromne opasnosti koja preti samom
kraljevstvu.
Iako se osećao bezbednije sad kad se nalazio u svom dvoru, s njegovim
visokim zidinama i topovskim tornjevima, železnim kapijama i šancem, Fred nije
mogao da odagna šok od svog putovanja. Zatvorio se u svoje odaje i naredio da
mu sve obroke donose na zlatnim poslužavnicima. Umesto da ide u lov, samo se
šetkao tamo-amo po debelim tepisima, ponovo proživljavajući svoju grozomornu
avanturu na severu, te se viđao samo sa svoja dva najbolja druga, koja su se trudila
da mu raspiruju te strahove.
Trećeg dana po njihovom povratku iz Močvarišta, Pišljivbob je ušao u
kraljeve odaje sumornog lica i objavio kako vojnici koje su poslali u močvaru da
otkriju šta se dogodilo s redovom Zlatkom Dugmićem nisu našli ništa izuzev
njegovih krvavih cipela, jedne jedine potkovice i nekoliko dobrano oglodanih
kostiju.
Kralj preblede, pa se svom težinom sruči na satensku sofu.
„O, baš strašno, baš strašno… redov Dugmić… Podseti me, koji on beše?“
„Mladić, pegav, jedini sin udovice“, reče Pišljivbob. „Najnoviji regrut
Kraljevske garde, momak koji je obećavao. Prava tragedija, zaista. A najgore od
svega je to što je, nakon Bekrije i Dugmića, Ikabog razvio ukus za ljudsko meso
– baš kao što je Vaše veličanstvo i predvidelo. Ako smem da kažem, stvarno je
neverovatno kako je Vaše veličanstvo odmah uočilo tu opasnost.“
 „Ali š-šta nam je činiti, Pišljivbobe? Ako je čudovište gladno ljudskog
plena…“
„Prepustite to meni, Vaše veličanstvo“, stade da ga umiruje Pišljivbob. „Ja
sam vrhovni savetnik, znate, te danonoćno radim na tome da očuvam bezbednost
našeg kraljevstva.“
„Mnogo mi je drago što te je Ribokost imenovao za svog naslednika,
Pišljivbobe“, reče Fred. „Šta bih ja bez tebe?“
„Svašta s vama, Vaše veličanstvo, čast mi je što služim tako valjanog kralja.“
„A sad bi trebalo da porazgovaramo o sutrašnjim sahranama. Nameravamo
da ono malo što je ostalo od Dugmića sahranimo tik pokraj majora Bekrije. To će
biti državna manifestacija, znate, uz mnogo pompe i ceremonijala, pa mislim da
bi bilo krajnje prigodno ukoliko biste vi rodbini preminulih uručili po Medalju za
neverovatnu hrabrost protiv smrtonosnog Ikaboga.“
„O, zar postoji ta medalja?“, upita Fred.
„Naravno da postoji, gospodaru, što me podseti – vi još niste primili svoju.“
I tu Pišljivbob iz unutrašnjeg džepa izvuče najlepšu moguću zlatnu medalju,
veliku maltene kao tacna. Na medalji je bilo ugravirano čudovište s blistavim
očima od rubina, protiv kojeg se borio zgodan, mišićav muškarac s krunom na
glavi. A sve je to visilo sa skerletnocrvene trake od somota.
„Svoju?“, upita kralj, razrogačivši oči.
„Pa naravno, gospodaru!“, reče Pišljivbob. „Ta nije li Vaše veličanstvo
zarilo svoj mač u vrat tog podlog čudovišta? Svi se sećamo da se to dogodilo,
gospodaru!“
Kralj Fred opipa tešku zlatnu medalju. Iako nije progovarao, u njemu se
vodila nema borba.
Fredovo poštenje se oglasilo, tanušnim ali razgovetnim glasom: Nije se tako
dogodilo. Znaš da nije. Video si Ikaboga u magli, ispustio si mač i pobegao.
Uopšte ga nisi ubo. Nisi mu ni bio dovoljno blizu da ga ubodeš!
Ali Fredov kukavičluk poče da brblja glasnije od njegovog poštenja: Već si
se saglasio s Pišljivbobom da se tako dogodilo! Ispašćeš silna budala ako priznaš
da si pobegao!
A najglasnija beše Fredova taština: Uostalom, ja sam taj koji je poveo hajku
na Ikaboga! Ja sam ga prvi video! Zaslužio sam ovu medalju, koja će mi se prelepo
slagati sa onim crnim odelom za sahrane.
I zato Fred reče:
„Da, Pišljivbobe, sve se odigralo baš kao što si rekao. Ja, naravno, ne volim
previše da se hvalim.“
 „Skromnost Vašeg veličanstva je legendarna“, reče Pišljivbob, naklonivši se
ne bi li prikrio svoj podrugljivi smešak.
Sutradan je proglašen državni dan žalosti u čast Ikabogovih žrtava. Masa je
izašla na ulice da bi posmatrala kovčege majora Bekrije i redova Dugmića kako
promiču na kolima koja su vukli crni konji s perjanicama.
Iza kovčega je jahao kralj Fred na zift-crnom konju, dok mu je na grudima
poigravala Medalja za neverovatnu hrabrost protiv smrtonosnog Ikaboga, o koju
su se sunčevi zraci tako jarko presijavali da su ljude u masi zabolele oči. Iza kralja
su koračali gospođa Bekrija i Bert, takođe u crnini, a iza njih je, lelečući, stupala
starica s riđom perikom, koju su im svima predstavili kao gospođu Dugmić,
Zlatkovu majku.
„O moj Zlatko“, jecala je ona dok je hodala. „O proklet bio užasni Ikabog,
koji je ubio mog sirotog Zlatka!“
Kovčege su položili u rake, a zatim su kraljevi trubači odsvirali državnu
himnu. Dugmićev kovčeg je bio naročito težak jer je bio ispunjen ciglama. Ta
čudna gospođa Dugmić je ridala i opet proklinjala Ikaboga dok su se desetorica
muškaraca preznojavala spuštajući kovčeg njenog sina u zemlju. A gospođa
Bekrija i Bert su samo tiho stajali i plakali.
Zatim je kralj Fred pozvao ožalošćene članove porodice da istupe i prime
medalje svojih palih muškaraca. Pišljivbob nije bio voljan da na Bekriju i
izmišljenog Dugmića potroši onoliko novca koliko je potrošio na kralja, pa su
njihove medalje bile izlivene od srebra, a ne od zlata. Međutim, to je samu
ceremoniju učinilo dirljivijom, naročito kada su gospođu Dugmić emocije toliko
ophrvale da je pala na tlo i počela da ljubi kraljeve čizme.
Gospođa Bekrija i Bert su pešice pošli kući sa sahrane, a masa se učtivo
razdvojila da ih propusti. Gospođa Bekrija je samo jednom zastala, kad je njen
stari prijatelj gospodin Daščić iskoračio iz gomile da joj kaže koliko mu je žao.
Njih dvoje su se zagrlili. Dejzi je želela nešto da kaže Bertu, ali svi u svetini su
piljili u njih, a nije uspela ni da mu uhvati pogled, pošto je on, mršteći se, samo
zurio u svoja stopala. I, dok se okrenula, njen otac već beše pustio gospođu
Bekriju, pa je Dejzi gledala kako njen najbolji drug i njegova majka nestaju s
vidika.
Kada su se vratili u svoju kolibu, gospođa Bekrija je licem uronila u svoj
krevet, gde je zatim jecala i jecala. Bert je pokušao da je uteši, ali nikako nije
uspevao, pa je zato odneo očevu medalju u svoju spavaću sobu i položio je poviše
kamina.
Tek kad se odmakao da je pogleda, shvatio je kako je očevu medalju položio
tik pokraj drvenog Ikaboga kojeg mu je nekada davno gospodin Daščić izrezbario.
Bert sve do tog trenutka nije povezao tu igračku Ikaboga s načinom na koji mu je
otac poginuo.
Sada pridiže drvenu maketu s police, pa je položi na pod, uze žarač i smrska
igračku Ikaboga u iverje. Zatim uze ostatke polomljene igračke i baci ih u kamin.
Dok je posmatrao kako se plamenovi izvijaju uvis, zakleo se kako će jednog dana,
čim bude dovoljno star, pronaći tog Ikaboga i osvetiti se čudovištu koje mu je
ubilo oca.
 DVADESET PRVO
POGLAVLJE

Profesor Varalaž

Jutro nakon sahrane, Pišljivbob opet pokuca na vrata kraljevih odaja, noseći
mnoštvo svitaka, pa ih izruči na sto za kojim je kralj sedeo.
„Pišljivbobe“, reče Fred, koji je i dalje nosio svoju Medalju za neverovatnu
hrabrost protiv smrtonosnog Ikaboga, te se obukao u skerletnocrveno odelo ne bi
li se ona više isticala, „ovi kolači nisu tako dobri kao inače.“
„O, žao mi je što to čujem, Vaše veličanstvo“, reče Pišljivbob. „Mislio sam
da je red da udovici Bekriji dam nekoliko slobodnih dana. Ovi kolači su delo
pomoćnog poslastičara.“
„E pa, kao od gume su“, reče Fred, bacivši pola svoje Fantazmagorične
frtutme na tanjir. „I kakvi su sad ovo svici?“
„Gospodaru, ovo su sugestije kako u kraljevstvu poboljšati mere odbrane od
Ikaboga“, reče Pišljivbob.
„Odlično, odlično“, odgovori kralj Fred, pomerajući kolače i čajnik u stranu
da raščisti još prostora dok je Pišljivbob privlačio stolicu.
„Prvo što moramo učiniti, Vaše veličanstvo, jeste da saznamo što više o
samom Ikabogu ne bismo li otkrili kako ga poraziti.“
„Pa da, ali kako to da učinimo, Pišljivbobe? Taj monstrum je prava misterija!
Svi su svih ovih godina mislili da je izmišljotina!“
„Oprostite, ali tu Vaše veličanstvo već greši“, uzvrati Pišljivbob.
„Neumornim traganjem uspeo sam da pronađem najvećeg stručnjaka za Ikaboga
u vasceloj Izobiljskoj. Lord Gmazonja čeka s njim u predvorju. Ukoliko Vaše
veličanstvo dozvoli…“
„Uvedi ga, uvedi ga, smesta!“, uzbuđeno će Fred.
 I tako Pišljivbob izađe iz prostorije te se nedugo potom vrati s lordom
Gmazonjom i omanjim starcem sa snežnobelom kosom i toliko debelim naočarima
da su mu oči delovale maltene kao da su iščezle.
„Gospodaru, ovo je profesor Varalaž“, reče Gmazonja kad se krticolik
čovečuljak duboko naklonio kralju. „Ono što on ne zna o Ikabozima nije ni vredno
znati!“
„Otkud to da dosad nisam čuo za vas, profesore Varalažu?“, upita kralj, koji
pomisli kako se, da je znao da je Ikabog dovoljno stvaran da ima sopstvenog
stručnjaka, nikad ne bi ni upustio u potragu za njim.
„Živim povučenim životom, Vaše veličanstvo“, reče profesor Varalaž, uz
još jedan naklon. „Toliko malo ljudi veruje u Ikaboga da sam stekao naviku da
svoje znanje zadržim za sebe.“
Kralj Fred beše zadovoljan tim odgovorom, na Pišljivbobovo olakšanje,
pošto profesor Varalaž nije bio ništa stvarniji od Zlatka Dugmića. Zapravo, ispod
perika i naočara, profesor Varalaž i udovica Dugmić behu jedna te ista osoba:
batler lorda Pišljivboba po imenu Oto Grebator, koji je brinuo o imanju lorda
Pišljivboba dok je on živeo na dvoru. Kao i njegov gospodar, Grebator nema šta
ne bi uradio za zlato, te je za sto dukata pristao da se izdaje i za udovicu i za
profesora.
„No šta nam možete reći o Ikabogu, profesore Varalažu?“, upita kralj.
„Pa, ček’ da vidimo“, poče nazoviprofesor, kojem Pišljivbob već beše rekao
šta da kaže. „Visok je kao dva konja…“
„Ako ne i viši“, prekinu ga Fred, koji je još od povratka iz Močvarišta imao
košmare o džinovskom Ikabogu.
„Ako ne i viši, kao što kaže Vaše veličanstvo“, saglasi se Varalaž. „Po mojoj
proceni, Ikabog srednje veličine visok je kao dva konja, dok bi veći primerak
mogao dostići veličinu od… recimo…“
„Dva slona“, predloži kralj.
„Dva slona“, saglasi se Varalaž. „Sa očima nalik na fenjere…“
„Ili blistave vatrene kugle“, opet predloži kralj.
„Upravo sam i ja to hteo reći, gospodaru!“, reče Varalaž.
„A da li čudovište zaista ume da govori čovečjim jezikom?“, upita Fred, u
čijim je košmarima čudovište šaputalo: „Kralj… želim kralja… Gde li si, maleni
kralju?“, dok se tamnim ulicama šunjalo ka dvoru.
„Da, nego šta“, reče Varalaž, pa se opet duboko nakloni. „Verujemo da je
Ikabog naučio ljudski jezik tako što je uzimao zarobljenike. Verujemo da, pre no
što ih raspori i proždere, on svoje žrtve tera da mu drže časove engleskog jezika.“
 „Svih mi stradalih svetaca, kakva svirepost!“, prošaputa Fred, prebledevši.
„Štaviše“, reče Varalaž, „Ikabog je osvetoljubiv i dugo pamti. Ukoliko ga
neka žrtva nadmudri – kao što ste ga vi nadmudrili, gospodaru, pobegavši iz
njegovih smrtonosnih kandži – ponekad se pod okriljem tame išunja iz močvare i
dokrajči svoju žrtvu dok on ili ona spava.“
Belji no snežnobeo šlag na njegovoj dopola pojedenoj Fantazmagoričnoj
frtutmi, Fred zagrakta:
„Šta mi je činiti? Dani su mi odbrojani!“
„Gluposti, Vaše veličanstvo“, žustro će Pišljivbob. „Smislio sam ceo paket
mera za vašu zaštitu.“
I, rekavši to, Pišljivbob podiže jedan od svitaka koje je doneo sa sobom, pa
ga razvi. A tu se, prekrivši veći deo stola, nalazila slika čudovišta koje je podsećalo
na zmaja. Beše ogromno i ružno, s debelim crnim krljuštima, blistavobelim očima,
repom koji se završavao otrovnim šiljkom, čeljustima s ogromnim očnjacima,
dovoljno velikim da progutaju celog čoveka, i dugim kandžama oštrim kao britva.
„Kad se branite od Ikaboga, morate prevazići nekoliko problema“, reče
profesor Varalaž, pa isuka omanji štap kojim redom pokaza na zube, kandže i
otrovni rep. „Ali najteži izazov jeste to što ubijanje Ikaboga dovodi do toga da iz
tela onog prvog izađu dva nova Ikaboga.“
„Ta nije valjda?“, jedva čujno će Fred.
„O da, Vaše veličanstvo“, reče Varalaž. „Ceo život proučavam to čudovište
i uveravam vas da su moji nalazi i te kako tačni.“
„Vaše veličanstvo se možda seća kako mnoge stare priče o Ikabogu pominju
upravo taj čudni podatak“, ubaci se Pišljivbob, kojem je zaista bilo neophodno da
kralj poveruje u to naročito svojstvo Ikaboga, jer je veći deo njegovog plana ovisio
upravo o tome.
„Ali to zvuči tako… tako neverovatno!“, slabašno će Fred.
„Zaista zvuči neverovatno, zar ne, gospodaru?“, reče Pišljivbob, pa se opet
nakloni. „A zapravo je to jedna od onih izuzetnih ideja u koje je teško poverovati,
a koje su kadri da pojme samo najpametniji ljudi, dok se obični ljudi – glupaci,
gospodaru – smeju i kikoću na tu zamisao.“
Fred je gledao čas u Pišljivboba, čas u Gmazonju, čas u profesora Varalaža;
činilo se da sva trojica čekaju da on dokaže koliko je pametan, a on, naravno, nije
želeo da ispadne glup, pa reče: „Da… pa, ako profesor kaže da je tako, meni je to
i više no dovoljno… ali, ako se čudovište na samrti pretvori u dva čudovišta, kako
ćemo ga onda ubiti?“
„Pa, u prvoj fazi našeg plana i nećemo“, odgovori Pišljivbob.
„Nećemo?“, ponovi Fred, sav snužden.
 Pišljivbob utom razvi drugi svitak, na kojem se nalazila mapa Izobiljske. Na
najsevernijem kraku je bio crtež džinovskog Ikaboga. Duž ivica široke močvare
stajalo je stotinak sitnih Čiča Gliša s mačevima u rukama. Fred se izbliza zagleda
kako bi video ima li iko od njih krunu na glavi, te mu je laknulo kad je video da
nema.
„Kao što vidite, Vaše veličanstvo, naš prvi predlog je osnivanje posebne
Brigade za odbranu od Ikaboga. Ti ljudi će patrolirati ivicom Močvarišta kako bi
se uverili da Ikabog neće napustiti močvaru. Procenjujemo kako trošak za takvu
brigadu, uključujući uniforme, oružje, konje, kola, obuku, smeštaj, hranu,
bolovanja, nadoknade za opasnost, rođendanske poklone i medalje, iznosi oko
deset hiljada zlatnih dukata.“
„Deset hiljada dukata?“, ponovi kralj Fred. „To nije malo zlata. Međutim,
ako treba zaštititi mene – hoću reći, ako treba zaštititi Izobiljsku…“
„Deset hiljada dukata mesečno izađe mali ceh“, dovrši Pišljivbob.
„Deset hiljada mesečno?!“, ciknu Fred.
„Da, gospodaru“, reče Pišljivbob. „Ukoliko zaista želimo da odbranimo
kraljevstvo, troškovi neće biti mali. Međutim, ako Vaše veličanstvo smatra da
bismo to mogli i s nešto manje oružja…“
„Ne, ne, nisam to rekao…“
„Naravno, ne očekujemo da će Vaše veličanstvo samo snositi te troškove“,
nastavi Pišljivbob.
„Ne očekujete?“, reče Fred, pun nade.
„A, ne, gospodaru, pa to bi bilo strašno nepošteno. Ipak će cela zemlja imati
koristi od Brigade za odbranu od Ikaboga. Predlažem da zavedemo porez za
Ikaboga. Zamolićemo svako domaćinstvo u Izobiljskoj da mesečno plaća po jedan
zlatni dukat. Naravno, to bi značilo upošljavanje i obuku mnogo novih poreznika,
ali podignemo li taj iznos na dva dukata, pokrićemo i te troškove.“
„Pa to je divno, Pišljivbobe!“, reče kralj Fred. „Što si ti pametan! Mislim,
dva dukata mesečno – ta ljudi jedva da će i osetiti taj trošak.“
 DVADESET DRUGO
POGLAVLJE

Kuća bez zastava

I tako je svim domaćinstvima u Izobiljskoj zaveden porez od dva zlatnika mesečno

ne bi li se zemlja zaštitila od Ikaboga. Poreznici su ubrzo postali česta pojava na
ulicama Izobiljske. S leđa njihovih crnih uniformi piljile su ogromne naslikane
bele oči nalik na fenjere. To je trebalo da sve građane podseti čemu služi taj porez,
ali ljudi u krčmama šapatom su govorili kako su to zapravo oči lorda Pišljivboba,
koje pomno paze da svi plate.
Pošto su prikupili dovoljno zlata, Pišljivbob je odlučio da podigne spomenik
jednoj od žrtava Ikaboga ne bi li podsetio narod na svirepost te zveri. Pišljivbob je
najpre planirao spomenik majora Bekrije, ali su mu njegovi doušnici iz krčmi
širom Kroasanovca dojavili kako je javno mnjenje više očarala priča o redovu
Dugmiću. Vladalo je mišljenje kako je hrabri mladi Dugmić – koji se dobrovoljno
javio da odjaše u noć noseći vest o smrti svog majora, ali je i sam završio u
Ikabogovim raljama – načelno tragičnija i plemenitija ličnost, koja zaslužuje
velelepan spomenik. Činilo se da je major Bekrija pak umro pukim slučajem,
nepromišljeno lutajući kroz maglovitu močvaru po mraku. Štaviše, pijanice
Kroasanovca nimalo nisu volele Bekriju, jer je on čovek zbog kojeg je Zlatko
Dugmić bio primoran da rizikuje svoj život.
Rad da podilazi javnom mnjenju, Pišljivbob je dao da se izradi spomenik
Zlatku Dugmiću, koji je potom postavio na najveći javni trg u Kroasanovcu. Jašući
na veličanstvenom atu, dok je za njim lepršao njegov bronzani plašt, Dugmić je
zauvek bio ovekovečen kako galopira ka Gradu unutar grada. Ubrzo je postalo
pomodno da se svake nedelje polaže cveće u podnožje njegovog spomenika. Jedna
prilično neugledna mlada žena, koja je polagala cveće svakog dana u nedelji,
tvrdila je kako je bila devojka Zlatka Dugmića.
Pišljivbob je odlučio i da potroši nešto zlata na projekat za odvraćanje
kraljeve pažnje, pošto je Fred i dalje bio isuviše preplašen da bi išao u lov, za
slučaj da se Ikabog nekako došunja na jug i nasrne na njega u šumi. Pošto im je
dosadilo da lično zabavljaju Freda, Pišljivbob i Gmazonja su skovali plan.
„Gospodaru, treba nam portret vas kako se borite sa Ikabogom! Cela nacija
to zahteva!“
„Zar zaista?“, upita kralj, petljajući oko svoje dugmadi, koja tog dana behu
od smaragda. Fred se priseti ambicije koja se u njemu pobudila onog jutra kad je
prvi put probao svoju bojnu odeždu: da ga naslikaju kako ubija Ikaboga. Silno mu
se svidela ta Pišljivbobova ideja, te je naredne dve nedelje proveo birajući
materijale i dajući mere za svoju novu uniformu, pošto se ona stara isuviše uflekala
u močvari, a naredio je i da mu naprave zamenski mač optočen draguljima. A
zatim je Pišljivbob unajmio najboljeg slikara u celoj Izobiljskoj, Malika Mazala,
kojem je Fred nedeljama pozirao za portret dovoljno velik da se prekrije ceo jedan
zid Prestone dvorane. Iza Mazala je sedelo pedeset manje slavnih slikara koji su
svi kopirali njegovo delo, kako bi imali manje verzije te slike spremne da se
isporuče u svaki grad, mesto i seoce u Izobiljskoj.
Dok su ga slikali, kralj je zabavljao Mazala i ostale umetnike pričajući im
priču o svojoj čuvenoj borbi s čudovištem, te je, što je češće prepričavao, bivao
sve ubeđeniji u njenu istinitost. Sve je to Freda uveseljavalo i zamajavalo, pa su
Pišljivbob i Gmazonja imali odrešene ruke da upravljaju državom i da svakog
meseca među sobom dele sanduke preostalog zlata, koje bi u gluvo doba noći slali
na seoska imanja dvojice lordova.
Ali sigurno se pitate šta li se zbilo s jedanaest preostalih savetnika koji su
bili ispod Ribokosti. Zar njima nije bilo čudno to što je vrhovni savetnik usred
noći podneo ostavku pa ga potom niko više nije video? Nisu li postavljali pitanja
kad su se probudili i zatekli Pišljivboba namesto Ribokosti? I ono najvažnije: jesi
li oni verovali u Ikaboga?
Pa, to su izvrsna pitanja i sada ću vam odgovoriti na njih.
Svakako su među sobom mrmljali kako Pišljivbobu nije trebalo dozvoliti da
preuzme tu ulogu bez propisnog glasanja. Jedan ili dvojica su čak razmatrali da se
požale kralju. Međutim, ipak su odlučili da ne delaju iz prostog razloga: plašili su
se.
Vidite, sad su već na svim gradskim i seoskim trgovima u Izobiljskoj
osvanuli kraljevski proglasi, koje je sve napisao Pišljivbob, a potpisao lično kralj.
Dovoditi u pitanje kraljeve odluke smatralo se izdajom, izdajom se smatralo i
izjaviti kako Ikabog možda ipak ne postoji, izdaja je bila dovoditi u pitanje potrebu
za porezom za Ikaboga, baš kao i ne platiti svoja dva dukata mesečno. A tu je bila
i nagrada od deset dukata ukoliko prijavite nekoga ko je rekao da Ikabog ne
postoji.
 Savetnici su se uplašili da će ih optužiti za izdaju. Nisu želeli da ih strpaju u
tamnicu. Stvarno im je bilo mnogo prijatnije da nastave da žive u prelepim vilama
koje su dobili uz položaj savetnika i da nastave da nose svoje posebne savetničke
odore, s kojima su u poslastičarnicama mogli da kupuju preko reda.
I zato su svi odobrili troškove za Brigadu za odbranu od Ikaboga, koja je
imala zelene uniforme, jer je Pišljivbob rekao kako će se u njima lakše sakriti
među korovom u močvari. I ta je brigada ubrzo postala čest prizor, paradirajući
ulicama svih većih gradova u Izobiljskoj.
Ako se neko i zapitao zašto ta brigada jaše ulicama i maše narodu, umesto
da ide gore, na sever, gde se čudovište navodno nalazilo, taj je te misli zadržao za
sebe. Za to vreme se većina njegovih sugrađana utrkivala ko će bolje iskazati svoje
strastveno verovanje u Ikaboga. Stavljali su na prozore jeftine reprodukcije slike
kralja Freda u borbi protiv Ikaboga, a na vrata kačili drvene natpise s porukama
kao što su „Ponosno plaćam porez za Ikaboga“ i „Dole Ikabog, živeo kralj!“. Neki
roditelji su čak učili svoju decu da se klanjaju i izvode kniks pred poreznicima.
Kuća porodice Bekrija bila je okićena s toliko transparenata protiv Ikaboga
da je bilo teško videti kako zapravo izgleda sama koliba ispod njih. Bert se najzad
vratio u školu, ali je, što je silno razočaralo Dejzi, svaki odmor provodio s
Broderikom Bubašvabićem, pričajući o tome kako će jednog dana obojica
pristupiti Brigadi za odbranu od Ikaboga i ubiti to čudovište. Nikad u životu nije
bila usamljenija i pitala se da li Bertu iole nedostaje.
Dejzina kuća je bila jedina u Gradu unutar grada na kojoj nije bilo nikakvih
zastava ni natpisa koji pozdravljaju porez za Ikaboga. Dejzi je otac, pride, uvek
terao da ostane u kući kad god bi pokraj nje projahala Brigada za odbranu od
Ikaboga, umesto da je podstiče da izađe u dvorište i kliče im, kao što su činila sva
komšijska deca.
Lord Pišljivbob je primetio odsustvo zastava i transparenata na kolibici
pokraj groblja, te je pribeležio tu spoznaju negde u dubini svog prepredenog uma,
tamo gde je držao podatke koji bi se kad-tad mogli pokazati korisnim.
 DVADESET TREĆE
POGLAVLJE

Suđenje

Sigurna sam da niste zaboravili ona tri hrabra vojnika što behu bačena u tamnicu
jer su odbila da poveruju u Ikaboga i Zlatka Dugmića.
E pa, ni Pišljivbob nije zaboravio na njih. Još od noći kad ih je utamničio,
pokušavao je da smisli kako da ih se otarasi a da ga za to niko ne okrivi. Najnovija
ideja mu je bila da im stavi otrov u supu i da se pretvara kako su umrli prirodnom
smrću. Još uvek je vagao koji je otrov najbolje upotrebiti kad se pred kapijom
dvora pojavilo nekoliko članova rodbine dotičnih vojnika i zahtevalo da
porazgovaraju s kraljem. Da sve bude još gore, s njima je bila i ledi Eslanda, a
Pišljivbob je podozrevao kako je upravo ona sve to i priredila.
Umesto da ih odvede do kralja, Pišljivbob je dao da grupicu odvedu u
njegovu raskošnu novu kancelariju vrhovnog savetnika, gde ih je učtivo zamolio
da sednu.
„Želimo da znamo kada će naši momci na suđenje“, reče brat redova
Ogdena, koji je bio svinjar sa oboda Pršutgrada.
„Već mesecima ih držite u tamnici“, reče majka redova Mlatištapa, koja je
bila krčmarica u jednoj bačvanskoj krčmi.
„I svi bismo želeli da znamo za šta su to optuženi“, dodade ledi Eslanda.
„Optuženi su za izdaju“, reče Pišljivbob, mlatarajući mirisnom maramicom
ispod svoga nosa, ne odvajajući pogled od svinjara. Čovek je bio savršeno čist, ali
Pišljivbob je želeo da se on oseti ništavno, a sa žaljenjem vam moram reći da je i
uspeo u tome.
„Izdaja?“, zabezeknuto ponovi gospođa Mlatištap. „Ali u celoj zemlji nećete
naći odanije kraljeve podanike od njih trojice!“
Pišljivbob je prepredenim pogledom prelazio preko zabrinutih rođaka, koji
su očito silno voleli svoju braću i sinove, kao i preko ledi Eslande, na čijem se licu
ogledala uznemirenost, pa mu, poput udara munje, u glavi sinu genijalna ideja.
Pojma nije imao zašto se toga ranije nije setio! Pa uopšte ne mora da otruje
vojnike! Treba samo da im upropasti reputaciju.
„Sutra ćemo izvesti vaše ljude pred sud“, reče on, pridižući se na noge.
„Suđenje će se održati na najvećem trgu u Kroasanovcu jer hoću da što veći broj
ljudi čuje šta oni imaju da kažu. A sad vam želim ugodan dan, dame i gospodo.“
Te Pišljivbob, s podrugljivim kezom na licu, uz naklon napusti zgranutu
rodbinu vojnika i produži dole u tamnicu.
Tri vojnika behu mnogo mršavija no kada ih je prošli put video, a pošto nisu
bili u prilici da se briju i kupaju, izgledali su krajnje očajno.
„Dobro jutro, gospodo“, žustro će Pišljivbob, dok je pijani čuvar dremao u
ćošku. „Nosim dobre vesti! Sutra će vam suditi.“
„A za šta smo tačno optuženi?“, sumnjičavo upita kapetan Dobroljud.
„Već smo pričali o tome, Dobroljude“, reče Pišljivbob. „Video si čudovište
u močvari i pobegao, umesto da ostaneš i odbraniš svoga kralja. Potom si tvrdio
kako čudovište nije stvarno ne bi li prikrio sopstveni kukavičluk. A to se smatra
izdajom.“
„To je podla laž“, reče Dobroljud tihim glasom. „Radi sa mnom šta god
želiš, Pišljivbobe, ali reći ću istinu.“
I druga dvojica vojnika, Ogden i Mlatištap, klimnuše u znak saglasnosti s
kapetanom.
„Možda vas nije briga šta ću vama učiniti“, reče Pišljivbob sa osmehom na
licu, „ali šta je s vašim porodicama? Mlatištape, zar ne bi bilo baš užasno kad bi
se ona tvoja majka krčmarica okliznula silazeći u podrum, te rascopala lobanju?
Ili kad bi se tvoj brat svinjar, Ogdene, slučajno nabo na svoju sataru, pa ga pojele
njegove rođene svinje? Ili…“, šapatom će Pišljivbob, primičući se rešetkama i
netremice gledajući Dobroljuda u oči, „kad bi ledi Eslanda doživela nezgodu
prilikom jahanja i slomila svoj vitki vrat?“
Vidite, Pišljivbob je verovao da je ledi Eslanda ljubavnica kapetana
Dobroljuda. Nikad mu ne bi palo na pamet da bi žena pokušala da zaštiti čoveka s
kojim nije progovorila ni reč.
Kapetan Dobroljud se zapita zašto li mu, za ime sveta, Pišljivbob preti smrću
ledi Eslande. Istina, smatrao ju je najljupkijom ženom u celom kraljevstvu, ali tu
misao je oduvek držao za sebe jer se sinovi trgovaca sirom nisu ženili dvorskim
damama.
„Kakve sad veze ledi Eslanda ima sa mnom?“, upita on.
„Ne pretvaraj se, Dobroljude“, obrecnu se vrhovni savetnik. „Video sam je
kako rumeni na sam pomen tvoga imena. Zar me smatraš budalom? Ona pokušava
da te zaštiti kako zna i ume, i moram priznati da je ona razlog tome što si i dalje
živ. Međutim, upravo će ledi Eslanda platiti ceh ukoliko sutra kažeš bilo koju
drugu istinu osim one moje. Ona je tebi spasla život, Dobroljude… zar ćeš ti
žrtvovati njen?“
Dobroljud je od šoka ostao bez reči. Sama pomisao da je ledi Eslanda
zaljubljena u njega beše toliko divna da je umalo zasenila Pišljivbobove pretnje.
A zatim kapetan shvati da će, kako bi spasao život ledi Eslande, sutradan morati
javno da prizna izdaju, što će zasigurno u korenu saseći ljubav koju ona gaji prema
njemu.
Na osnovu toga što su sva trojica potpuno prebledela, Pišljivbob uvide kako
su njegove pretnje učinile svoje.
„Samo hrabro, gospodo“, reče on. „Uveren sam da se vašim voljenima neće
dogoditi nikakve grozomorne nesreće, pod uslovom da sutra kažete istinu…“
I tako su širom prestonice prikucali plakate s najavom suđenja, a sutradan je
ogromna svetina ispunila najveći trg u Kroasanovcu. Sva trojica hrabrih vojnika
su na smenu izašli na drvenu binu, izloženi pogledima porodica i prijatelja, te
jedan po jedan priznali da su u močvari videli Ikaboga i pobegli kao kukavice,
umesto da odbrane kralja.
Masa je vojnicima toliko glasno zviždala i dobacivala da je bilo teško čuti
šta to sudija (lord Pišljivbob) govori. Međutim, dok je Pišljivbob čitao presudu –
doživotno utamničenje u dvorskoj tamnici – kapetan Dobroljud je piljio pravo u
oči ledi Eslande, visoko na tribinama, gde je sedela i gledala sa ostalim dvorskim
damama. Ponekad dvoje ljudi samo pogledom mogu jedno drugom reći više no
što bi drugi uspeli pričajući ceo život. Neću vam reći sve što su ledi Eslanda i
kapetan Dobroljud jedno drugom ispričali pogledima, ali ona je sad znala da i
kapetan deli njena osećanja, a on je shvatio da, iako će sad otići u zatvor do kraja
života, ledi Eslanda zna da je nevin.
Trojicu zatvorenika su u lancima odveli s bine, a okupljeni narod ih je gađao
kupusom pa se razišao, glasno ćaskajući. Mnogi su smatrali kako je lord Pišljivbob
trebalo da osudi izdajnike na smrt, a Pišljivbob se pri povratku u dvor kikotao sebi
u bradu jer je uvek bilo najbolje delovati kao razuman čovek, ako je to ikako
moguće.
Gospodin Daščić je posmatrao suđenje iz zadnjih redova. Nije zviždao ni
dobacivao vojnicima, niti je poveo Dejzi sa sobom, već ju je ostavio da rezbari u
njegovoj radionici. Dok je išao kući, izgubljen u mislima, video je kako
Mlatištapovu uplakanu majku niz ulicu sledi banda omladinaca koji su joj
dobacivali i gađali je povrćem.
 „Nastavite li da progonite ovu ženu, imaćete posla sa mnom!“, dreknu
gospodin Daščić na tu grupicu omladinaca koji se, videvši koliki je drvodelja, tiho
povukoše.
 DVADESET ČETVRTO
POGLAVLJE

Zvrk

Dejzi samo što nije napunila osam godina, pa je odlučila da pozove Berta Bekriju
na čaj.
Između Dejzi i Berta kao da se podigao nekakav debeo leden zid otkako je
njemu umro otac. Stalno je bio s Broderikom Bubašvabićem, koji se silno ponosio
time što mu je među prijateljima sin jedne od Ikabogovih žrtava, ali Dejzin
predstojeći rođendan, koji je bio tri dana pre Bertovog, pružiće joj priliku da
otkrije mogu li spasti svoje prijateljstvo. I zato je zamolila svog oca da gospođi
Bekriji napiše pismo u kojem će nju i njenog sina pozvati na čaj. Na Dejzinu
radost, zauzvrat su dobili pismo u kojem prihvataju poziv, te se ona, iako Bert i
dalje u školi nije pričao s njom, još nadala da će za njen rođendan sve to ispraviti.
Iako je kao kraljev drvodelja bio dobro plaćen, gospodina Daščića je porez
za Ikaboga ipak udario po džepu, pa su on i Dejzi kupovali manje poslastica nego
inače, a gospodin Daščić je prestao da kupuje vino. U čast Dejzinog rođendana,
međutim, gospodin Daščić je izneo svoju poslednju bocu bačvanskog vina, a Dejzi
je uzela svu svoju ušteđevinu i kupila dve skupe Rajske nade za sebe i Berta, pošto
je znala da su mu to omiljeni kolači.
Rođendanska čajanka nije najbolje počela. Najpre je gospodin Daščić
predložio da nazdrave majoru Bekriji, što je rasplakalo gospođu Bekriju. Zatim su
sve četvoro seli da jedu, ali niko nije znao šta da kaže sve dok se Bert nije setio da
je doneo poklon za Dejzi.
Bert je u izlogu radnje sa igračkama video jedan zvrk, kako su u to doba
zvali jo-jo, te je na njega potrošio sav svoj ušteđeni džeparac. Dejzi nikad ranije
nije videla ništa slično, ali kad ju je Bert naučio kako da ga koristi i kad je ona
ubrzo postala bolja od njega, te dok su gospođa Bekrija i gospodin Daščić pili
penušavo vino iz Bačvana, razgovor je mnogo lakše potekao.
 Bertu je zapravo silno nedostajala Dejzi, ali nije znao kako da se pomiri s
njom kad ga je Broderik uvek gledao. Ali ubrzo se osećao kao da se ona tuča na
platou uopšte nije ni dogodila, te su se Dejzi i Bert grohotom smejali povodom
toga kako njihov nastavnik ima naviku da vadi slince iz nosa kad misli da ga deca
ne gledaju. Bolne teme kao što su umrli roditelji, tuče koje su se omakle kontroli
i kralj Fred Fatalni behu sasvim zaboravljene.
No deca behu mudrija od odraslih. Gospodin Daščić dugo već ne beše okusio
vino, a nije mu, za razliku od njegove kćeri, palo na pamet da možda i nije
najmudrije pokretati razgovor o čudovištu koje je navodno ubilo majora Bekriju.
Dejzi je shvatila šta njen otac radi tek kad je on podigao glas poviše smeha dece.
„Berta, sve što hoću da kažem“, maltene je vikao gospodin Daščić, „jeste:
gde su dokazi? Voleo bih da vidim dokaze, ništa više!“
„Znači, tebi nije dovoljan dokaz to što je moj muž ubijen?“, reče gospođa
Bekrija, na čijem se ljubaznom licu najednom naslutila pretnja. „Ili siroti mali
Zlatko Dugmić?“
„Mali Zlatko Dugmić?“, ponovi gospodin Daščić. „Mali Zlatko Dugmić?!
Kad već pomenu, voleo bih dokaz i o postojanju malog Zlatka Dugmića! Ko je
bio? Gde je živeo? Kud li je nestala ta njegova stara obudovela majka što je nosila
onu riđu periku? Jesi li ikada upoznala porodicu Dugmić u Gradu unutar grada? A
ako me povučeš za jezik“, reče gospodin Daščić, mašući svojom čašom vina, „ako
me povučeš za jezik, Berta, upitaću te i sledeće: zašto je sanduk Zlatka Dugmića
bio toliko težak kad su od njega ostale samo njegove cipele i kost cevanice?“
Dejzi nabaci ljutit izraz lica ne bi li pokušala da ućutka oca, ali on to nije
primetio. Uzevši još jedan velik gutljaj vina, on reče: „Ništa se ne poklapa, Berta!
Ne poklapa se! Otkud znamo – a imaj na umu da je ovo samo primer – otkud
znamo da siroti Bekrija nije pao sa svog konja i slomio vrat, te je lord Pišljivbob
ugrabio priliku da se pretvara kako ga je Ikabog ubio ne bi li nam svima naplaćivao
gomilu zlatnika?“
Gospođa Bekrija se polako pridiže od stola. Ona nije bila visoka žena, ali se
u svom gnevu činila strahovito višom od gospodina Daščića.
„Moj muž“, prošapta ona glasom toliko ledenim da se Dejzi naježila, „beše
najbolji konjanik u celoj Izobiljskoj. Moj muž nikad ne bi pao s konja, isto kao što
ti ne bi svojom sekirom sebi odsekao nogu, Dene Daščiću. Mog muža je moglo da
ubije samo neko užasno čudovište, a ti bolje pazi šta pričaš, jer pričati da Ikabog
nije stvaran zapravo je izdaja!“
„Izdaja!“, podrugljivo će gospodin Daščić. „Ma daj, Berta, zar ćeš da me
gledaš u oči i kažeš kako veruješ u te gluposti oko izdaje? Pobogu, do pre neki
mesec je to što ne veruješ u Ikaboga značilo da si normalan čovek, a ne izdajnik!“
 „To je bilo pre no što smo otkrili da Ikabog postoji!“, zakrešta gospođa
Bekrija. „Berte – idemo kući!“
„Ne… ne… ne idite, molim vas!“, povika Dejzi. Ona uze kutijicu koju je
bila sakrila ispod stolice, pa istrča u dvorište za Bekrijama.
„Berte, molim te! Vidi – kupila sam nam Rajske nade, potrošila sam ceo
džeparac na njih!“
Dejzi nije znala da bi sada sam prizor Rajskih nada Berta istog časa podsetio
na dan kad je saznao za očevu smrt. Poslednju Rajsku nadu je pojeo u dvorskoj
kuhinji, kada ga je majka uveravala kako bi čuli da se išta dogodilo majoru Bekriji.
Uprkos tome, Bert nije nameravao da baci Dejzin poklon na zemlju. Hteo je
samo da ga odgurne. Na njegovu nesreću, Dejzin stisak na kutiji je popustio, pa su
skupe poslastice pale u leju sa cvećem i uprljale se.
Dejzi briznu u plač.
„Pa, ako ti je samo stalo do kolača…“, povika Bert, te otvori kapiju i izvede
svoju majku.
 DVADESET PETO
POGLAVLJE

Problem lorda Pišljivboba

Na nesreću lorda Pišljivboba, gospodin Daščić nije bio jedina osoba koja je naglas
počela da sumnja u Ikaboga.
Izobiljska je polako postajala sve siromašnija. Bogatim trgovcima nije teško
padalo da plaćaju porez za Ikaboga. Dali bi poreznicima dva dukata mesečno, a
zatim povećali cenu svojih poslastica, sireva, šunki i vina da povrate taj novac.
Međutim, sirotinji je bivalo sve teže da skupi dva dukata mesečno, naročito nakon
što je poskupela hrana u radnjama. A za to vreme su deca u Močvarištu postajala
suvonjava u licu.
Do Pišljivboba, koji je imao doušnike u svakom gradu i seocetu, počeo je da
stiže glas kako ljudi žele da znaju na šta se troše njihovi zlatnici, pa čak i da
zahtevaju dokaz kako čudovište još predstavlja opasnost.
E sad, ljudi vele kako građani izobiljskih gradova imaju različitu ćud:
Bačvanci bi trebalo da su tabadžije i sanjari, Sirčevci su bili miroljubivi i učtivi,
dok se za građane Kroasanovca često govorilo kako su gordi, pa čak i uobraženi.
Ali za ljude iz Pršutgrada govorilose kako su pošteni i bez dlake na jeziku, te je
upravo tu došlo do prvog ozbiljnog izliva neverovanja u Ikaboga.
Kasapin po imenu Bucko Biftek sazvao je sastanak u gradskoj većnici.
Bucko je pazio da ne kaže kako ne veruje u Ikaboga, ali je pozvao sve prisutne na
sastanku da potpišu peticiju za kralja u kojoj mu traže dokaz da je porez za Ikaboga
i dalje neophodan. Odmah po završetku tog sastanka, Pišljivbobov doušnik koji
je, naravno, sastanku i prisustvovao skočio je na svog konja i odjahao na jug,
stigavši na dvor pre ponoći.
Pošto ga je probudio jedan sluga, Pišljivbob je brže-bolje pozvao lorda
Gmazonju i majora Bubašvabića iz njihovih postelja, te su mu se njih dvojica
pridružili u njegovoj spavaćoj sobi da čuju šta to doušnik ima da kaže. Doušnik
im je ispričao o tom izdajničkom sastanku, a zatim odmotao mapu grada na kojoj
uslužno već beše zaokružio kuće kolovođa, uključujući i Bucka Bifteka.
„Izvrsno si to obavio“, zareža Bubašvabić. „Sad ćemo ih sve uhapsiti zbog
izdaje i baciti u tamnicu! Prosto kô pasulj!“
„Uopšte nije tako prosto“, nestrpljivo će Pišljivbob. „Tom sastanku je
prisustvovalo preko dvesta ljudi, a ne možemo svih dvesta baciti u tamnicu! Prvo,
nemamo dovoljno prostora, a drugo – svi će samo reći da je to zato što nismo kadri
da dokažemo kako Ikabog stvarno postoji!“
„Onda ćemo ih upucati“, reče Gmazonja, „i umotati, baš kao što smo i
Bekriju, pa ćemo ih ostaviti da ih nađu nadomak močvare, pa će narod pomisliti
da ih je Ikabog sredio.“
„A Ikabog sad odjednom ima pušku?“, obrecnu se Pišljivbob, „i dvesta
plašteva u koje će uviti svoje žrtve?“
„Pa, lorde, ako ćete se rugati našim planovima“, reče Bubašvabić, „što sami
ne smislite nešto lukavije?“
Ali Pišljivbobu upravo to nije polazilo za rukom. Ma koliko naprezao svoje
podle vijuge, nije uspevao da smisli nikakav način da zaplaši žitelje Izobiljske tako
da bez negodovanja plaćaju porez. Trebao mu je nekakav dokaz da Ikabog zaista
postoji, ali gde bi pa mogao da ga nađe?
Šetkajući se sam ispred svog ognjišta, pošto su ostali otišli na spavanje,
Pišljivbob opet začu kako mu neko kuca na vrata spavaće sobe.
„Šta je sad bilo?“, obrecnu se on.
U prostoriju se ušunja njegov sluga Gnojko.
„Šta hoćeš? Hajde, brzo reci, zauzet sam!“, reče Pišljivbob.
„Nadam se da mi Vaše gospodstvo neće zamerit“, reče Gnojko, „al’ nešto
ranije sam išô ispred vaših odaja i slučajno čuo za onaj tamo izdajnički skup u
Pršutgradu o kom ste pričali vi, lord Gmazonja i major Bubašvabić.“
„Ma nemoj, slučajno si čuo?“, uzvrati mu Pišljivbob pretećim glasom.
„Pa htedoh da vam reknem, moj lorde: imam dokaz da ovdi, u
Graduunutargrada, ima jedan čova što misli isto kô te izdajice u Pršutgradu“, reče
Gnojko. „I taj bi ’teo dokaz, baš kô oni mesari. A ka’ sam to čuo, men’ je to
zazvučalo kô izdaja.“
„Pa naravno da je izdaja!“, reče Pišljivbob. „Ko se usuđuje da takvo nešto
priča, i to u samoj senci ovog dvora? Koji se to kraljev sluga drznuo da dovodi u
pitanje kraljeve reči?“
„E pa… što s’ toga tiče…“, reče Gnojko, snebivljivo povlačeći stopala po
podu. „Nek’ bi rekli kako je to vredna informacija, vala…“
 „Reci mi ko je“, zareža Pišljivbob, zgrabivši slugu za revere žaketa, „pa ću
onda prosuditi jesi li zaslužio da te platim! Ime – daj mi njegovo ime!“
„D-D-Den Daščić!“, reče sluga.
„Daščić… Daščić… poznato mi je to ime“, reče Pišljivbob pustivši slugu,
koji se otetura u stranu i sruči preko komode. „Zar nije bila neka švalja…?“
„To mu j’ žena, gospodaru. Umrela je“, reče Gnojko, ispravivši se.
„Da“, polako će Pišljivbob. „On živi u onoj kući pokraj groblja na kojoj
nikada ne kače zastave i na čijim prozorima nema ni jednog jedinog kraljevog
portreta. A otkud ti znaš da je iskazao te izdajničke stavove?“
„Slučajno sam čuo gospoju Bekriju kako priča kuhinjskoj služavki š’a je
rekô“, uzvrati Gnojko.
„Ti baš mnogo toga slučajno čuješ, je li, Gnojko?“, prokomentarisao je
Pišljivbob, opipavajući svoj prsluk u potrazi za zlatnicima. „Dobro de. Evo ti deset
dukata.“
„Mnogo vam fala, lorde“, reče sluga uz dubok naklon.
„Čekaj“, reče Pišljivbob kad se Gnojko okrenuo da pođe. „A čime se bavi
taj Daščić?“
Ono što je Pišljivboba zapravo zanimalo jeste da li bi kralju Daščić
nedostajao kad bi najednom nestao.
„Daščić, lorde? Taj vi je drvodelja“, reče Gnojko, pa uz naklon izađe iz sobe.
„Drvodelja“, naglas ponovi Pišljivbob. „Drvodelja…“
I, dok su se vrata zatvarala za Gnojkom, Pišljivbobu sinu još jedna od onih
ideja nalik na udar munje, te toliko beše zgranut sopstvenom genijalnošću da je
morao da se pridrži za naslon dvoseda, jer mu se učini kako bi mogao da padne.
 DVADESET ŠESTO
POGLAVLJE

Posao za gospodina
Daščića

Kad je major Bubašvabić sutradan ujutro pokucao na drvodeljina vrata, Dejzi već
beše otišla u školu, a gospodin Daščić je bio zauzet u svojoj radionici. Gospodin
Daščić je znao da Bubašvabić živi u njegovoj nekadašnjoj kući i da je zamenio
majora Bekriju na položaju zapovednika Kraljevske garde. Drvodelja pozva
Bubašvabića da uđe, ali major to odbi.
„Daščiću, imamo hitan posao za tebe na dvoru“, reče on. „Polomila se
osovina na kraljevim kočijama koje su mu sutra neophodne.“
„Zar već?“, upita gospodin Daščić. „Pa prošlog meseca sam je popravio.“
„Ritnuo ga je jedan konj iz zaprege“, reče major Bubašvabić. „Hoćeš li
poći?“
„Pa naravno“, uzvrati gospodin Daščić, koji nije odbijao poslove od kralja.
Zato je zaključao svoju radionicu i pošao za Bubašvabićem kroz osunčane ulice
Gradaunutargrada, razgovarajući s njim o koječemu sve dok nisu stigli do dela
kraljevskih štala u kojima su skladištili kočije. Pred vratima je dangubilo pet-šest
vojnika, te su svi podigli pogled kad su videli da im prilaze gospodin Daščić i
major Bubašvabić. Jedan vojnik je u rukama držao prazan džak od brašna i omanji
konopac.
„Dobro jutro“, reče gospodin Daščić.
Gospodin Daščić je pošao pokraj njih, ali pre no što je i shvatio šta se
događa, jedan vojnik mu je prebacio džak od brašna preko glave, dok su mu druga
dvojica pribila ruke iza leđa i konopcem svezala zglobove. Gospodin Daščić je bio
snažan čovek, pa se koprcao i opirao, ali Bubašvabić mušapnu na uvo:
„Samo pisni i tvoja ćerka će platiti ceh.“
 Gospodin Daščić zatvori usta. Dozvolio je vojnicima da ga povedu u dvor,
iako nije video kuda ide. No ubrzo je uspeo da pogodi, pošto su ga poveli niz dva
niza strmih stepenica, a zatim i niz treće stepenište, koje beše od klizavog kamena.
Čim je na koži osetio hladnoću, posumnjao je da se nalazi u tamnici, a u to se
uverio kad je čuo škljocanje gvozdenog ključa i zveket rešetaka.
Vojnici baciše gospodina Daščića na pod, pa mu neko svuče vreću s glave.
Njegovo okruženje beše maltene potpuno u mraku, te gospodin Daščić
najpre nije mogao da razazna ništa oko sebe. A zatim jedan od vojnika upali
baklju, te gospodin Daščić pred sobom ugleda dve veoma uglačane čizme. On
podiže pogled. Poviše njega je stajao lord Pišljivbob, sa osmehom na licu.
„Dobro jutro, Daščiću“, reče Pišljivbob. „Imam jedan poslić za tebe. Budeš
li ga dobro obavio, za tili čas ćeš se vratiti svojoj ćerki. Budeš li odbio – ili loše
obavio posao – nikad je više nećeš videti. Jesmo li se razumeli?“
Duž zida ćelije su u vrsti stajali šestorica vojnika i major Bubašvabić, i svi
su držali mačeve u ruci.
„Jesmo, lorde“, tiho će gospodin Daščić. „Razumem.“
„Odlično“, reče Pišljivbob. Pomerivši se u stranu, on otkri ogroman komad
drveta, deo palog drveta velik kao poni. Pokraj drveta se nalazio stočić na kojem
je bio stolarski alat.
„Daščiću, želim da mi izrezbariš džinovsko stopalo, čudovišno stopalo sa
kao britva oštrim kandžama. A povrh stopala želim dugačku dršku, kako bi čovek
na konju mogao da to stopalo utisne u meko tlo i ostavi otisak. Jesi li razumeo svoj
zadatak, drvodeljo?“
Gospodin Daščić i lord Pišljivbob dubokose zagledaše jedan drugom u oči.
Naravno da je gospodin Daščić shvatao šta se tačno tu zbiva. Rečeno mu je da
lažira dokaz o postojanju Ikaboga. Ali gospodina Daščića je plašilo to što nije
mogao da zamisli zašto bi ga Pišljivbob uopšte pustio da ode nakon što mu napravi
lažno čudovišno stopalo, kad bi nekome mogao da ispriča šta se dogodilo.
„Lorde, da li mi se kunete“, tiho će gospodin Daščić, „da li mi se kunete da,
ukoliko ovo učinim, nećete nauditi mojoj kćeri? I da ćete mi dozvoliti da se vratim
kući, k njoj?“
„Pa naravno, Daščiću“, olako će Pišljivbob, već pošavši ka vratima ćelije.
„Što pre obaviš zadatak, to ćeš pre ponovo videti svoju ćerku.“
„A sad, svake noći ćemo ti uzeti ovaj alat i svakog jutra ćemo ti ga vratiti,
jer ne valja davati zatvorenicima oruđe kojima bi sebi prokopali put, zar ne?
Srećno, Daščiću, i budi vredan. Jedva čekam da vidim svoje stopalo!“
Nakon tih reči, Bubašvabić preseče konopac koji je vezivao ruke gospodina
Daščića, pa baklju koju je nosio zadenu u nosač na zidu. A zatim Pišljivbob,
Bubašvabić i ostali vojnici napustiše ćeliju. Gvozdena vrata se zalupišeuz zveket,
ključ se okrenu u bravi, te gospodin Daščić ostade sam sa ogromnim komadom
drveta, svojim dletima i noževima.
 DVADESET SEDMO
POGLAVLJE

Oteta

Kad se tog popodneva vratila iz škole, usput se igrajući svojim zvrkom, Dejzi se
po običaju zaputila pravo u očevu radionicu kako bi mu ispričala šta joj se tog
dana dogodilo. Međutim, iznenadila se otkrivši da je radionica zaključana.
Pretpostavljajući da je gospodin Daščić ranije završio s poslom, te da je nazad u
kolibici, ona uđe na glavna vrata noseći svoj udžbenik pod miškom.
Dejzi naglo zastade na vratima, gledajući oko sebe. Sav nameštaj beše
nestao, baš kao i slike sa zidova, tepih s poda, sve lampe, pa čak i peć.
Ona zinu da pozove oca, ali u tom trenutku joj neko preko glave prebaci
džak te joj šakom zapuši usta. Njen udžbenik i zvrk padoše na pod praćeni silnim
čangrljanjem. Dejzi neko odižeod tla dok se mahnito koprcala, te je iznese iz kuće
i ubaci u zadnji deo nekih kola.
„Budeš li pisnula“, reče joj neki grub glas na uvo, „ubićemo ti oca.“
Dejzi, koja upravo beše uvukla vazduh u pluća da vrisne, sada tiho ispusti
dah. Oseti kako se kola trzaju, te začu zveckanje dizgina i topot kopita kad su
počeli da se kreću. Na osnovu skretanja kočija Dejzi shvati kako su pošli izvan
Gradaunutargrada, a na osnovu zvuka trgovaca i drugih konja shvati da su izašli u
širi Kroasanovac. Iako nikad u životu nije bila uplašenija, Dejzi se na silu
usredsredila na svako skretanje, svaki zvuk i svaki miris, kako bi stekla bar neku
ideju o tome kuda je to vode.
Posle nekog vremena konjska kopita više nisu udarala o kaldrmu, već o
zemljani drum, a šećerastosladak vazduh Kroasanovca nestao je, zamenjen
zelenim, zemljanim mirisom seoskih predela.
Čovek koji je oteo Dejzi beše krupan i grub pripadnik Brigade za odbranu
od Ikaboga, po imenu redov Bocko. Pišljivbob je rekao Bocku da se „otarasi
Daščićeve male“, a Bocko je shvatio kako Pišljivbob od njega traži da je ubije.
(Bocko je bio u pravu kad je to pomislio. Pišljivbob je Bocku poverio da ubije
Dejzi zato što je on voleo da koristi pesnice, te se činilo kako ga nije briga koga
će povrediti.)
Međutim, dok je vozio kroz seoske predele, prolazeći pokraj šuma i
šumaraka u kojima bi veoma lako mogao da zadavi Dejzi i sahrani njeno telo,
Bocku je polako sinulo kako ipak nije kadar to da učini. Igrom slučaja je imao
sestričinu Dejzinog uzrasta, koju je veoma voleo. Štaviše, kad god bi zamislio
kako davi Dejzi, u glavi bi video svoju sestričinu Ružicu kako preklinje da je
poštedi. Stoga je, umesto da skrene sa zemljanog druma u šumu, Bocko poterao
kola napred, pokušavajući da smisli šta mu je činiti s Dejzi.
U džaku od brašna Dejzi oseti miris pršutgradskih kobasica pomešan sa
sirnim isparenjima iz Sirčeva, te se zapita u koji je od ta dva grada vode. Otac ju
je s vremena na vreme vodio u ta dva čuvena grada da kupe sir i meso. Bila je
ubeđena da bi, kad bi nekako uspela da umakne kočijašu dok je bude spuštao iz
kola, u roku od nekoliko dana uspela da se vrati u Kroasanovac. Misli su joj se
mahnito vraćale na njenog oca, na to gde je on i zašto je sav nameštaj iz njihove
kuće nestao, ali privolela je sebe da se usredsredi na put kojim su kola išla ne bi li
znala kako da se vrati kući.
Međutim, ma koliko da je pomno osluškivala da biga čula, nije
dočekalazvuk konjskih kopita po kamenom mostu preko reke Flume, koji je spajao
Pršutgrad i Sirčevo, jer je redov Bocko, umesto da uđe u bilo koji od ta dva grada,
odlučio da ih zaobiđe. Upravo mu je palo na pamet šta da uradi s Dejzi. I zato je,
obišavši grad kobasičara, poterao kola na sever. Miris mesa i sira polako je iščezao
iz vazduha, te je počelo da se smrkava.
Redov Bocko se setio jedne starice koja je živela na samom obodu njegovog
rodnog grada, Bačvana. Tu staricu su svi zvali Keva Frktalo. Ona je udomljavala
siročad i primala po zlatnik mesečno za svako dete koje je živelo s njom. Nije bilo
deteta kojeje uspelo da pobegne iz kuće Keve Frktalo, te je upravo zato Bocko
odlučio da tamo odvede Dejzi. Samo mu je još falilo da Dejzi pronađe put do
Kroasanovca, jer bi Pišljivbob verovatno pobesneo zato što Bocko nije uradio ono
što mu je zapoveđeno.
Iako joj je u zadnjem delu kola bilo jezivo, hladno i neudobno, Dejzi je
uspavalo njihanje, ali najednomse opet trže. Sad je u vazduhu osetila drugačiji
miris, nešto što joj se baš i nije sviđalo, te posle nekog vremena shvati da su to
vinska isparenja, koja je prepoznala iz onih retkih prilika kada bi gospodin Daščić
sipao sebi piće. Sigurno se primiču Bačvanima, gradu koji nikad dotad nije
posetila. Kroz rupice u džaku videla je kako sviće. Kola su ubrzo opet truckala
povrh kaldrme, te se posle nekog vremena zaustaviše.
 Dejzi istog časa pokuša da se iz zadnjeg dela kola izmigolji na tlo, ali pre no
što je dotakla ulicu, zgrabi je redov Bocko. Zatim je ponese, dok se opirala, do
vrata kuće Keve Frktalo, pa iz sve snage zalupa na njih.
„Evo, evo, stižem“, iz kuće se oglasi piskav i ispucao glas.
Zatim se začu zvuk uklanjanja brojnih reza i lanaca, te se na vratima pojavi
Keva Frktalo, svom težinom se oslanjajući o štap sa srebrnom drškom – mada
Dejzi, pošto je i dalje bila u džaku, nije mogla da je vidi.
„Novo dete za tebe, Kevo“, reče Bocko, unoseći uskoprcali džak u predvorje
Keve Frktalo, koje je smrdelo na kuvani kupus i jeftino vino.
E sad, možda biste pomislili da bi se Keva Frktalo zaprepastila kad bi videla
da joj neko u kuću unosi dete u džaku, ali zapravosu do nje već stizala oteta deca
takozvanih izdajnika. Nju nije zanimala priča samog deteta; zanimao ju je samo
jedan dukat mesečno kojim će joj vlasti plaćati da ga čuva. Što bi pak više dece
natrpala u svoju oronulu straćaru, to je više vina mogla sebi da priušti, a to je bilo
jedino do čega joj beše stalo. I zato je pružila dlan i zahroptala: „Prijemna taksa je
pet dukata“, koliko bi uvek i tražila kad bi videla da je nekome veoma stalo da se
ratosilja deteta.
Bocko se namršti, dade joj pet dukata, pa ode bez ijedne reči. Keva Frktalo
zalupi vratima za njim.
Dok se peo na svoja kola, Bocko začu zveket lanaca i škljocanje brava na
vratima Keve Frktalo. Iako ga je to koštalo pola mesečne plate, Bocku je bilo drago
što se otarasio nevolje zvane Dejzi Daščić, te se što je brže mogao vratio u
prestonicu.
 DVADSEST OSMO
POGLAVLJE

Keva Frktalo

Uverivši se da je dobro zabravila vrata, Keva Frktalo skinu džak sa svoje nove
štićenice.
Zatreptavši pri iznenadnoj svetlosti, Dejzi shvati da se nalazi u uskom,
prilično prljavom hodniku, licem u lice sa izuzetno ružnom staricom koja je bila
sva u crnom, dok joj je na samom vrhu nosa rastao ogroman smeđ mladež iz kog
su štrčale dlake.
„Džone!“, zakrešta starica, ne skidajući pogled s Dejzi, a u hodnik se dogega
jedan dečak, mnogo krupniji i stariji od Dejzi, sa zatupastim, namrštenim licem,
krckajući zglobovima na šaci. „Idi na sprat i reci Džejnicama da stave još jedan
dušek u svoju sobu.“
„Rec’ nekom od malih derišta da to uradi“, zahropta Džon. „Ja ti još nesam
doručkovô.“
Keva Frktalo najednom zamahnu ka dečakovoj glavisvojim teškim štapom
sa srebrnom drškom. Dejzi je očekivala da će začuti strahovit tresak srebra o kosti,
ali dečak olako izbegnu štap, kao da je imao mnogo prilike da to uvežba, pa
ponovo zakrcka zglobovima i nadureno reče: „Ajde de, ajde de.“ Zatim nestade
uza trošne stepenice.
„Kako ti je ime?“, upita Keva Frktalo, okrenuvši se ka Dejzi.
„Dejzi“, odgovori Dejzi.
„Ne, nije“, uzvrati Keva Frktalo. „Ime ti je Džejn.“
Dejzi će ubrzo otkriti kako Keva Frktalo to radi s baš svakim detetom koje
pristigne u njenu kuću. Svaku devojčicu bi prekrstila u Džejn, a svakog dečaka
preimenovala u Džona. Način na koji bi dete reagovalo na novo ime rekao bi Kevi
Frktalo baš ono što je i želela da zna: koliko teško će tom detetu slomiti duh.
 Naravno, veoma mala deca koja bi došla kod Keve Frktalo prosto bi se
saglasila da im je ime Džon ili Džejn, te bi ubrzo i zaboravila da su se ikako
drugačije zvala. Izgubljena deca i beskućnici, koji bi shvatili da je ime Džon ili
Džejn ceh koji treba da plate kako bi imali krov nad glavom, takođe bi ubrzo
prihvatili tu promenu.
Ali tu i tamo Keva Frktalo bi upoznala dete koje ne bi milom prihvatilo svoje
novo ime, te je znala, još i pre no što je Dejzi otvorila usta, da će ta devojčica biti
jedna od tih. Pridošlica je imala grozno, ponosito držanje, te je, iako je bila mršava,
delovala snažno dok je, stegnutih pesnica, stajala pred njom u svojim pantalonama
s tregerima.
„Ime mi je“, poče Dejzi, „Dejzi Daščić. Ime sam dobila po majčinoj
omiljenoj mački.“
„Tvoja majka je mrtva“, reče Keva Frktalo, pošto bi deci u svom staranju
uvek govorila da su im roditelji mrtvi. Bolje da te male nesreće misle kako nemaju
nikoga kome bi pobegle.
„Istina“, reče Dejzi dok joj je srce veoma brzo lupalo. „Moja majka jeste
mrtva.“
„Baš kao i tvoj otac“, reče Keva Frktalo.
Dejzi se pred očima zaleluja prizor te užasne starice. Ništa nije jela još od
prošlog ručka, a noć je provela prestravljena u Bockovim kolima. Uprkos tome,
ona jasnim, ledenim glasom uzvrati: „Moj otac je živ. Ja sam Dejzi Daščić, a moj
otac živi u Kroasanovcu.“
Morala je da veruje kako je njen otac još tamo. Nije smela sebi da dozvoli
da u to posumnja jer bi kad bi njen otac bio mrtav, to značilo da je sve dobro
nestalo s ovog sveta, i to zauvek.
„Ne, ne živi“, reče Keva Frktalo, pa pridiže svoj štap. „Tvoj otac je mrtav
kao pepeo, a tvoje ime je Džejn.“
„Ime mi je…“, zausti Dejzi, ali utom, uz naglo fijuuu, štap Keve Frktalo
polete ka njenoj glavi. Dejzi se saže, baš kao što je videla od onog krupnog
momka, ali štap ponovo polete, te ovog puta bolno udari Dejzi po uvu i obori je u
stranu.
„Hajde da probamo opet“, reče Keva Frktalo. „Ponavljaj za mnom: ’Otac mi
je mrtav, a ja se zovem Džejn.’“
„Neću“, povika Dejzi te, pre no što je štap opet poleteo ka njoj, projuri Kevi
Frktalo ispod ruke i utrča u kuću, nadajući se da zadnja vrata nemaju reze. U
kuhinji je zatekla dvoje bledunjave i preplašene dece, dečaka i devojčicu, kako
kutlačama sipaju neku prljavozelenu tečnost u činije, i vrata sa isto onoliko lanaca
i katanaca kao i ona druga. Dejzi se okrenu, potrča nazad u predvorje, izbegavši
Kevu Frktalo i njen štap, pa pohita uza stepenice, gde je zatekla još neuhranjene i
blede dece kako čiste i pospremaju krevete s dronjavim čaršavima. Keva Frktalo
se već pela uza stepenice za njom.
„Reci“, zakrešta Keva Frktalo. „Reci: ’Otac mi je mrtav, a ja se zovem
Džejn.’“
„Otac mi je živ, a zovem se Dejzi!“, povika Dejzi, primetivši vratanca na
plafonu za koja je verovala da vode na tavan. Istrgavši jednoj preplašenoj devojčici
iz ruke pajalicu za prašinu, ona njome otvori vratanca. Kroz njih padoše merdevine
od užeta, te se Dejzi pope uz njih, pa ih povuče za sobom i zalupi vrata tavana
kako Keva Frktalo ne bi mogla da je dohvati štapom. Ona začu kako se starica
ispod nje zakikotala te naredila jednom dečaku da čuva stražu ispod vratanaca,
kako bi pazio da Dejzi ne izađe.
Dejzi je nešto kasnije otkrila da su mališani jedni drugima davali dodatna
imena kako bi znali o kom Džonu ili Džejn pričaju. Krupni dečak koji je sada
stražario ispod vratanaca ka tavanu beše isti onaj koga je Dejzi videla u prizemlju.
Njegov nadimak među ostalom decom bio je Tabadžija Džon, zbog toga što je
maltretirao manju decu. Tabadžija Džon je bio svojevrsni zamenik Keve Frktalo,
pa je sad dozivao Dejzi, govoreći joj kako su silna deca umrla od gladi tu, na tom
tavanu, te da će, ukoliko se potrudi da ih potraži, pronaći njihove kosture.
Plafon na tavanu Keve Frktalo bio je toliko nizak da je Dejzi morala da čuči.
Bio je i veoma prljav, ali je na krovupostojala rupica kroz koju se probijao zrak
sunca. Dejzi se odmigolji pa prisloni oko uz nju. Sad je videla krajolik Bačvana.
Za razliku od Kroasanovca, gde su kuće uglavnom bile bele kao šećer, ovo beše
grad od tamnosivog kamena. Ispod nje su se niz ulicu teturala dva čoveka i na sav
glas pevala popularnu kafansku pesmu:

„Popih celu flašu, al’ Ikabog ne postoji,

Iskapih i drugu, čujem li ga da se roji?
Stukoh treću, eno ga – tu u mraku stoji,
Uzdravlje, jer Ikabog stiže da nas upokoji!“

Dejzi je sat vremena sedela oka prislonjenog uz tu rupu, sve dok Keva
Frktalo nije došla i zalupala svojim štapom o vratanca.
„Kako se zoveš?“
„Dejzi Daščić!“, zaurla Dejzi.
 I svakog narednog sata začula bi to pitanje, a odgovor bi ostao isti.
Međutim, kako su sati odmicali, Dejzi oseti da joj se od gladi vrti u glavi.
Kad god bi Kevi Frktalo doviknula „Dejzi Daščić“, glas joj je bio sve slabašniji.
Najzad je kroz svoju špijunku na tavanu videla da pada mrak. Sad je već bila
žedna, te je morala da se pomiri sa činjenicom da će, bude li i dalje odbijala da
kaže kako joj je ime Džejn, na tavanu zaista i ostati kostur kojim će Tabadžija
Džon moći da plaši ostalu decu.
I zato je Dejzi, kad je Keva Frktalosledeći put zalupalaštapom na vratanca
tavana i upitala kako se zove, odgovorila: „Džejn.“
„A da li ti je otac živ?“, upita Keva Frktalo.
Dejzi prekrsti prste, pa reče:
„Nije.“
„Vrlo dobro“, reče Keva Frktalo, pa otvori vratanca tako da niz njih padoše
lestvice od konopca. „Hajde, siđi, Džejn.“
Kad je Dejzi opet stala pokraj nje, starica joj lupi ćušku preko uva. „To ti je
zato što si jedno gnusno, lažljivo i prljavo malo derište. A sad idi, popij svoju
čorbu, operi činiju, pa marš u krevet.“
Dejzi popi omanju činiju čorbe od kupusa, koja beše nešto najgnusnije što
je ikada okusila, pa opra činiju u masnom buretu s vodom koje je Kevi Frktalo
služilo za pranje suđa i ponovo se pope na sprat. Na podu devojačke spavaće sobe
nalazio se rezervni dušek, pa se ušunjala dok su je druge devojčice gledale i
zavukla se ispod ofucanog ćebeta, potpuno obučena, jer je u sobi bilo veoma
hladno.
Dejzi pred sobom ugleda ljubazne plave oči devojčice ispijenog lica koja je
bila njenog uzrasta.
„Izdržala si duže nego većina ostalih“, došapnu joj devojčica. Imala je
naglasak kakav Dejzi nikad dotad nije čula. Kasnije će Dejzi saznati da je ta
devojčica bila Močvarljanka.
„Kako ti je ime?“, šapatom će Dejzi. „Tvoje pravo ime?“
Devojčica odmeri Dejzi tim svojim ogromnim očima boje nezaboravka.
„Zabranjeno nam je da kažemo.“
„Obećavam ti da nikom neću reći“, prošaputa Dejzi.
Devojčica se zagleda u nju. I, baš kad je Dejzi pomislila da joj neće
odgovoriti, devojčica šapnu:
„Marta.“
„Drago mi je što smo se upoznale, Marta“, šapatom će Dejzi. „Ja sam Dejzi
Daščić i moj otac je još uvek živ.“
 DVADESET DEVETO
POGLAVLJE

Gospođa Bekrija se brine

A tamo, u Kroasanovcu, Pišljivbob se postarao za to da po gradu kruži priča kako

se porodica Daščić spakovala u gluvo doba noći i preselilau susednu državu
Pluritaniju. Dejzin bivši nastavnik saopštioje to njenim nekadašnjim drugovima iz
odeljenja, aPišljivbobov lični sluga Gnojko obavestio je svu dvorsku poslugu.
Pošto se tog dana vratio iz škole, Bert se sručio na svoj krevet i zagledao se
u plafon. Sećao se dana kad je bio bucmasti dečačić kojeg su ostala deca zvala
„Bucko Margarinac“, te kako ga je Dejzi uvek branila. Prisećao se njihove
davnašnje tuče na platou ispred dvora, kao i izraza na Dejzinom licu kada je za
njen rođendan slučajno oborio njene Rajske nade na zemlju.
A zatim Bert razmisli o tome kako je tih dana provodio odmor u školi. Bertu
je isprva prijalo da se druži s Broderikom Bubašvabićem, jer ga je Broderik ranije
maltretirao i bilo mu je drago što je prestao, ali, ako će da bude iskren sam sa
sobom, Bert nije uživao u istim stvarima kao Broderik: na primer, u gađanju pasa
lutalica iz praćke ili traženju živih žaba koje bi skrivao devojčicama u školske
torbe. Štaviše, što se više prisećao koliko se lepo zabavljao s Dejzi, Bert je više
razmišljao o tome koliko ga nakon dana provedenog s Broderikom lice boli od
lažnog smeškanja, te je više žalio što nikad nije pokušao da popravi svoje
prijateljstvo s Dejzi. Ali sad je bilo prekasno. Dejzi je zauvek nestala: otišla je u
Pluritaniju.
Dok je Bert ležao na krevetu, gospođa Bekrija je sedelasama u kuhinji. I
osećala se skoro jednako loše kao njen sin.
Čim je rekla kuhinjskoj služavki kako je gospodin Daščić kazao da Ikabog
ne postoji, gospođa Bekrija je zažalila zbog toga. Toliko je bila besna na sam
pomen mogućnosti da je njen muž pao s konja da nije ni shvatila kako ga je
prijavila za izdaju sve dok nije prevalila te reči preko usana, te je već bilo prekasno
da ih opozove. Stvarno nije želela da svog starog prijatelja uvali u nevolju, pa je
preklinjala kuhinjsku služavku da zaboravi šta je rekla, a Mejbel se saglasila.
Gospođi Bekriji je laknulo, pa se okrenula da izvadi veliku turu Devojačkih
snevanja iz pećnice, a onda je opazila ličnog slugu, Gnojka, kako čuči u ćošku.
Svi koji su radili na dvoru znali su da je Gnojko šunjalo i tužibaba. Imao je dar da
nečujno ulazi u prostorije i da neprimećen viri kroz ključaonice. Gospođa Bekrija
se tom prilikom nije usudila da pita Gnojka koliko dugo stoji tu, ali sad, dok je
sedela sama za svojim kuhinjskim stolom, srce joj obuze užasan strah. Da li je
Gnojko preneo lordu Pišljivbobu vest o izdajstvu gospodina Daščića? Da li je
moguće da gospodin Daščić nije otišao u Pluritaniju, već u zatvor?
Što je duže razmišljala o tome, to ju je više obuzimao strah, sve dok najzad
nije doviknula Bertu da izlazi u večernju šetnju te brže-bolje napustila kuću.
Deca su se igrala na ulici, te se gospođa Bekrija u cikcak probijala između
njih sve dok nije stigla do omanje kolibe što je stajala između kapija
Gradaunutargrada i groblja. Prozori behu mračni a radionica zaključana, ali ulazna
vrata, kad ih je gospođa Bekrija nežno pogurala, otvoriše se.
Unutra uopšte nije bilo nameštaja, čak ni slika na zidu. Gospođa Bekrija
ispusti dug i spor izdah olakšanja. Da su gospodina Daščića bacili u zatvor, ne bi
poneli i sav njegov nameštaj. Zaista je izgledalo kao da se spakovao i odveo Dejzi
u Pluritaniju. Gospođi Bekriji je laknulo u mislima dok se vraćala kroz
Gradunutargrada.
Ispred nje su na ulici neke devojčice preskakale vijaču i pevale pesmicu koja
se sada ponavljala po igralištima širom kraljevstva:

„Ikabog, Ikabog, poješće te ako staneš,

Ikabog, Ikabog, zato skači dok ne padneš,
Ne osvrći se ako ti njegov prizor ne prija,
Jer tako je uhvatio vojnika zvanog major…“

Jedna od devojčica koje su okretale vijaču drugarici utom opazi gospođu

Bekriju, pa ciknu i ispusti svoj kraj konopca. I ostale devojčice se okrenuše te,
ugledavši glavnu poslastičarku, sve do jedne pocrveneše. Jedna se prestravljeno
zakikota, a druga briznu u plač.
„U redu je, male moje“, reče gospođa Bekrija, pokušavajući da se osmehne.
„Nije to važno.“
 Deca su ostala nepomična dok je prolazila pokraj njih, a zatim se gospođa
Bekrija iznenada okrenu da ponovo pogleda u devojčicu koja je ispustila svoj kraj
vijače.
„Odakle ti“, upita gospođa Bekrija, „ta haljina?“
Porumenela devojčica obori pogled na haljinu, pa ga podiže ka gospođi
Bekriji.
„Tata mi ju je dao, gospoja“, reče devojčica. „Kad se juče vratio s posla. A
mom bratu je doneo zvrk.“
Pošto je još nekoliko trenutaka piljila u haljinu, gospođa Bekrija se polako
okrenu i pođe kući. Govorila je sebi da sigurno greši, ali bila je ubeđena da se seća
kako je Dejzi Daščić nosila istu takvu prelepu haljinicu – sunčanožutu, sa
izvezenim belim radama oko vrata i rukava – još dok joj je majka bila živa i sama
šila svu Dejzinu odeću.
 TRIDESETO
POGLAVLJE

Stopalo

Prošlo je mesec dana. Duboko u tamnici, gospodin Daščić je mahnito radio. Morao
je da dovrši to čudovišno drveno stopalo kako bi opet video Dejzi. Ubedio je sebe
da će Pišljivbob održati zadatu reč, te da će ga pustiti da napusti tamnicu pošto
završi taj zadatak, iako mu je jedan glasić u umu uporno govorio: Posle ovoga te
nikad neće pustiti. Nikad.
Ne bi li odagnao strah, gospodin Daščić je počeo da iznova i iznova peva
državnu himnu:

„Iiiiii-zobiljska, u tvom kralju leži spas,

Iiiiii-zobiljska, zato pevaj na sav glas…“

Njegovo neprekidno pevanje smetalo je ostalim zatvorenicima još i više no

zvuci njegovog čekića i dleta. Sada već mršav i odrpan kapetan Dobroljud
preklinjao ga je da prestane, ali gospodin Daščić nijese obazirao na njega. Postao
je pomalo mahnit. Imao je neku zabludelu ideju da će ga Pišljivbob, ukoliko se
dokaže kao verni kraljev sluga, smatrati manjom opasnošću, paga osloboditi. I
zato su drvodeljinom ćelijom odzvanjali lupanje i struganje njegovih alatki i
državna himna, te se polako ali sigurno pomaljao oblik čudovišne šape, s
dugačkom drškom na vrhu, kako bi čovek na konju mogao da je utisne duboko u
meko tlo.
Kad je drveno stopalo najzad bilo gotovo, Pišljivbob, Gmazonja i major
Bubašvabić siđoše u tamnicu da ga odmere.
 „Da“, polako će Pišljivbob, proučavajući stopalo iz svakog mogućeg ugla.
„Veoma dobro, nego šta. Šta ti misliš, Bubašvabiću?“
„Mislim da će sasvim fino poslužiti, lorde“, uzvrati mu major.
„Dobro si to obavio, Daščiću“, reče Pišljivbob drvodelji. „Reći ću stražaru
da ti večeras da dvostruko sledovanje.“
„Ali rekli ste da ću biti slobodan kad završim“, poče gospodin Daščić,
padajući na kolena sav iscrpljen i bled. „Molim vas, lorde. Molim vas. Moram da
vidim svoju ćerku… molim vas.“
Gospodin Daščić poseže za koščatom šakom lorda Pišljivboba, ali Pišljivbob
mu je istrže iz ruke.
„Ne pipaj me, izdajniče. Budi zahvalan što te nisam pogubio. A možda i
hoću, ukoliko ovo stopalo ne obavi svoje – stoga bih se, da sam na tvom mestu,
molio da moj plan uspe.“
 TRIDESEST PRVO
POGLAVLJE

Nestanak jednog mesara

Te noći, pod velom tame, iz Kroasanovca izjaha povorka konjanika odevenih u

crno, predvođena majorom Bubašvabićem. Ispod velike plahte, na kolima pokraj
njih, beše skriveno džinovsko drveno stopalo sa izrezbarenim krljuštima i dugim,
oštrim kandžama.
Najzad dođoše do samog oboda Pršutgrada. A onda jahači – članovi Brigade
za odbranu od Ikaboga koje je Pišljivbob odabrao za tu misiju – skliznuše sa svojih
konja te im prekriše kopita vrećicama ne bi li prikrili njihov zvuk i otiske. Zatim
podigoše džinovsko stopalo sa kočija, pa ponovo uzjahaše i odneše ga između sebe
sve do kuće gde su živeli mesar Bucko Biftek i njegova žena, i koja je, srećom po
njih, bila nešto udaljenija od susednih kuća.
Nekoliko vojnika onda sveza svoje konje, pa se prikrade do zadnjih vrata
Buckove kuće i razvali ih, dok su ostali utiskivali džinovsko stopalo u blato oko
njegove zadnje kapije.
Pet minuta pošto su došli, vojnici iznesoše Bucka i njegovu ženu, koji nisu
imali dece, vezane i zapušenih usta, pa ih ubaciše u kola. Bolje da vam odmah
kažem da će Bucko i njegova žena biti ubijeni, a njihova tela sahranjena u šumi,
baš kao što je redov Bocko trebalo da se reši Dejzi. Pišljivbob je u životu držao
samo one ljude od kojih je imao koristi: gospodin Daščić mu možda ustreba da
popravi Ikabogovo stopalo za slučaj da se ono ošteti, a kapetana Dobroljuda i
njegove prijatelje možda jednog dana bude morao da opet izvuče napolje, kako bi
ponovili svoje laži o Ikabogu. Ali Pišljivbob nije mogao da zamisli zašto bi mu
ikad ustrebao izdajnički kobasičar, pa je naredio da ga ubiju. Što se sirote gospođe
Biftektiče, Pišljivbobu ona maltene i nije pala na pamet, ali ja želim da znate da je
ona bila veoma draga osoba, koja je svojim prijateljima čuvala decu i pevala u
lokalnom horu.
 Nakon što su odveli Bifteke, preostali vojnici su ušli u kuću i polupali
nameštaj kao da ga je razbucalo neko džinovsko stvorenje, a ostali ljudi su
polomili zadnju ogradu i utisnuli džinovsko stopalo u meko tlo oko Buckovog
kokošinjca, kako bi izgledalo kao da je lutajuće čudovište napalo i živinu. Jedan
vojnik je čak izuo čizme i čarape, pa utisnuo bosonoge otiske u meku zemlju, kao
da je Bucko istrčao da odbrani svoje kokoške. Najzad, isti taj vojnik odseče glavu
jednoj kokoški, pa se postara da na sve strane ima dovoljno krvi i perja, a zatim
razvali zid kokošinjca ne bi li bi pustio ostale kokoške da pobegnu.
Pošto su još mnogo puta utisnuli džinovsko stopalo u blato ispred Buckove
kuće kako bi izgledalo kao da je čudovište pobeglo na čvrsto tlo, vojnici teškom
mukom prebaciše rukotvorinu gospodina Daščića na kola pokraj još malo pa
ubijenog mesara i njegove žene, pa ponovo uzjahaše svoje konje i nestadoše u
noći.
 TRIDESET DRUGO
POGLAVLJE

Falinka u planu

Kad su se sutradan probudili i zatekli piliće svuda po drumu, susedi gospodina i

gospođe Biftek smesta su požurili da Bucku kažu kako mu je pobegla živina.
Zamislite samo užas tih komšija kad su zatekli ogromne otiske stopala, krv i perje,
razvaljena zadnja vrata, a od supružnika ni traga ni glasa.
Nije prošlo ni sat vremena, a oko Buckove prazne kuće već se okupila
ogromna masa: svi do jednog su ispitivali čudovišne otiske stopala, razvaljena
vrata i polupan nameštaj. Zavladala je panika, te se za svega nekoliko sati vest o
Ikabogovom napadu na kuću pršutgradskog mesara proširila na sever, jug, istok i
zapad. Gradski vikači su zvonili svojim zvonima na gradskim trgovima, te za samo
nekoliko dana samo Močvarljani nisu znali za to da se Ikabog preko noći odšunjao
na jug i odneo dvoje ljudi.
Pišljivbobov doušnik u Pršutgradu, koji se ceo dan mešao sa svetinom ne bi
li opazio kako ljudi reaguju, poslao je svome gospodaru glas kako je njegov plan
veličanstveno urodio podom. Međutim, predveče, baš kad je mislio da skokne do
krčme i proslavi uz rolovanu kobasicu i kriglu piva, doušnik primeti grupicu ljudi
koji su nešto šaputali dok su odmeravali jedan od Ikabogovih džinovskih otisaka.
Doušnik im se neupadljivo pridruži.
„Zastrašujuće, zar ne?“, upita ih doušnik. „Vidite koliko su mu velika
stopala! I koliko su mu dugačke kandže!“
Jedan od Buckovih komšija se ispravi, mršteći se.
„On cupka“, reče on.
„Molim?“, uzvrati doušnik.
„On cupka“, ponovi komšija. „Vidi. Uvek iznova isto levo stopalo. Ili
Ikabog cupka na jednoj nozi, ili…“
 On nije dovršio rečenicu, ali izraz na njegovom licu uzbuni doušnika.
Umesto da pođe ka krčmi, on opet uzjaha svog konja i galopom odjaha ka dvoru.
 TRIDESET TREĆE
POGLAVLJE

Kralj Fred je zabrinut

I ne sluteći kako su se njihove spletke suočile s novom pretnjom, Pišljivbob i

Gmazonja su upravo seli za jednu od uobičajenih mrsnih ponoćnih večera s
kraljem. Freda je silno uznemirila vest o Ikabogovom napadu na Pršutgrad, pošto
je to značilo da je čudovište dolutalo bliže no ikad u pravcu samog dvora.
„Strahovita rabota“, reče Gmazonja, prebacivši celu krvavicu na svoj tanjir.
„Stvarno šokantno“, dodade Pišljivbob, sekući sebi krišku fazanovog mesa.
„Meni samo nije jasno“, zabrinuto će Fred, „kako se provukao kroz naše
blokade!“
Jer kralju je, naravno, rečeno da duž ivice močvare stalno logoruje jedna
divizija Brigade za odbranu od Ikaboga ne bi li sprečila da Ikabog umakne ka
ostatku zemlje. Pišljivbob, koji je i očekivao da će Fred potegnuti to pitanje, već
je imao spremno objašnjenje.
„Sa žaljenjem vas moram obavestiti kako su dva vojnika zaspala na straži,
Vaše veličanstvo. Ikabog ih je uhvatio nespremne, pa su obojica cela pojedena.“
„Svih mi stradalih svetaca!“, užasnu se Fred.
„Nakon što se probilo kroz naše redove“, nastavi Pišljivbob, „čudovište se
zaputilo na jug. Verujemo da ga je Pršutgrad privukao svojim mirisom mesa. Dok
je bilo tamo, prožderalo je i nekoliko kokošaka, kao i jednog mesara i njegovu
ženu.“
„Strahota, prava strahota“, reče Fred pa se strese i odgurnu tanjir od sebe.
„A zatim se odvuklo u svoju močvaru, je li?“
„Tako vele naši tragači, gospodaru“, odgovori Pišljivbob, „ali sad kad je
okusilo mesara natovljenog pršutgradskim kobasicama, moramo se pripremiti na
to da će redovno pokušavati da se probije kroz redove naše vojske – i zato mislim
da bi trebalo da udvostručimo broj ljudi koji su tamo stacionirani, gospodaru.
Nažalost, to će značiti udvostručavanje poreza za Ikaboga.“
Srećom po njih, Fred je gledao u Pišljivboba, pa nije video kako se
Gmazonja zlurado kezi.
„Da… biće da to imasmisla“, reče kralj.
On se diže na noge, pa poče nemirno da se šetka po trpezariji. Pri svetlosti
fenjera, njegovo ruho, koje je tog dana bilo od nebeskoplave svile s dugmadi od
akvamarina, prelepo se presijavalo. Zastavši da se divi svom odrazu u ogledalu,
Fred se smrknu.
„Pišljivbobe“, reče on, „narod me i dalje voli, zar ne?“
„Kako Vaše veličanstvo uopšte može i da pita takvo nešto?“, preneraženo
će Pišljivbob. „Pa vi ste najvoljeniji kralj u celoj istoriji Izobiljske!“
„Samo… dok sam se juče vraćao iz lova, činilo mi se da ljudi nisu srećni što
me vide kao inače“, reče kralj Fred. „Skoro da niko nije klicao, a vijorila se samo
jedna zastava.“
„Dajte mi njihova imena i adrese“, reče Gmazonja, usta punih krvavice, te
poče da opipava džepove tražeći olovku.
„Ne znam im imena i adrese, Gmazonjo“, reče Fred, koji se sad poigravao
kićankom na jednoj zavesi. „Bili su to samo, znaš, ljudi u prolazu. Ali to me je,
vala, uznemirilo, a onda, kad sam se vratio na dvor, čuo sam i da je otkazan Dan
apela.“
„Ah“, reče Pišljivbob, „da, nameravao sam da to objasnim Vašem
veličanstvu…“
„Nema potrebe“, reče Fred. „Ledi Eslanda je već popričala sa mnom o
tome.“
„Molim?“, odvrati Pišljivbob, streljajući Gmazonju pogledom. Dao je svom
prijatelju izričita uputstva da nikad ne pušta ledi Eslandu blizu kralja, jer je brinuo
šta bi mogla da mu kaže. Gmazonja se namršti pa slegnu ramenima. Pobogu, pa
Pišljivbob nije mogao očekivati da će biti uz kralja svakog bogovetnog trenutka.
Uostalom, ponekad mora da se ide i do toaleta.
„Ledi Eslanda mi je rekla kako se narod žali da je porez za Ikaboga previsok.
Kaže da kruže glasine kako na severu trupenisu ni pozicionirane!“
„Nebuloze i koještarije“, reče Pišljivbob, iako je zapravo bilo i te kako tačno
da na severu nisu pozicionirane nikakve trupe, kao i to da je bilo još pritužbi na
porez za Ikaboga, zbog čega je on upravoi otkazao Dan apela. Falilo mu je još
samo da Fred čuje kako gubi na popularnosti. Možda bi mu na taj tupavi um palo
da snizi porez ili, još gore, da pošalje ljude da istraže izmišljeni vojni logor na
severu.
 „Naravno, ima trenutaka kada dva puka imaju smenu straže“, reče
Pišljivbob, pomislivši kako će sada morati da stacionira neke vojnike blizu
močvare ne bi li sprečio znatiželjnike da postavljaju neželjena pitanja. „Moguće
je da je neki glupi Močvarljanin video jedan puk kako se udaljava, pa je pomislio
kako tamo nema više nikoga… Što ne bismo utrostručili porez za Ikaboga,
gospodaru?“, upita Pišljivbob, pomislivši kako su bundžije baš to i zaslužile. „Jer
čudovište se sinoć ipak probilokroz naše redove! Tako više ne bi bilo opasnosti
od nedostatka vojske na rubu močvare, pa će svi biti srećni.“
„Da“, s nelagodom će kralj Fred. „Da, to ima smisla. Mislim, ako je
čudovište kadro da za jednu jedinu noć pobije četvoro ljudi i sijaset kokošaka…“
Upravo u tom trenutku u trpezariju uđe sluga Gnojko i, uz dubok naklon,
došapnu Pišljivbobu kako je upravo stigao pršutgradski doušnik koji donosi hitne
vesti iz kobasičarskog grada.
„Vaše veličanstvo“, učtivo će Pišljivbob, „moram da vas napustim. Nema
razloga za brigu! Iskrsla je sitnaneprilika s mojim, ovaj… konjem.“
 TRIDESET ČETVRTO
POGLAVLJE

Još tri stopala

„Bolje bi ti bilo da ovo zavređuje moje vreme“, obrecnu se Pišljivbob pet minuta
kasnije, kad je ušao u Plavi salon, u kojem ga je čekao njegov doušnik.
„Moj… lorde“, procedi zadihani čovek, „kažu da… čudovište… cupka.“
„Šta kažu?!“
„Cupka, moj lorde…cupka!“, prostenja on. „Primetili su… da je sve
otiske… napravilo isto… levo… stopalo!“
Pišljivbob je ostao bez reči. Uopšte mu nije palo napamet kako bi običan
narod bio dovoljno pametan da uoči takvo nešto. Štaviše, ni njemu, koji nikad u
životu nije morao da se stara ni o kakvom živom biću, pa čak ni o sopstvenom
konju, nije palo na pamet da otisci stopala nekog stvorenja ne bi imali identične
otiske na tlu.
„Zar moram ja na sve da mislim?“, zaurla Pišljivbob, pa ljutito izjuri iz
salona i zaputi se pravac u kasarnu, gde je zatekao majora Bubašvabića kako pije
vino i igra karte s nekim prijateljima. Major skoči na noge čim je ugledao
Pišljivboba, a on mu mahnu da izađe napolje.
„Bubašvabiću, želim da iz ovih stopa okupiš Brigadu za odbranu od
Ikaboga“, tiho će Pišljivbob majoru. „Odjahaćete na sever i potrudite se da usput
pravite silnu buku i galamu. Želim da vas baš svi od Kroasanovca do Bačvana vide
kako prolazite. A onda, kad dođete tamo, raširite se i čuvajte stražu na samom rubu
močvare.“
„Ali…“, zausti major Bubašvabić, koji već beše navikao na lagodan život
na dvoru, pun izobilja, uz tek povremeno jahanje po Kroasanovcu u punoj vojnoj
spremi.
„Nemoj ti meni ’ali’, već se baci na posao!“, dreknu Pišljivbob. „Kruže
glasine da niko nije stacioniran na severu! Idi, smesta, i potrudi se usput da
probudiš što više ljudi – ali ostavi mi dvojicu vojnika, Bubašvabiću. Samo dvojicu.
Imam za njih jedan poslić.“
I tako mrzovoljni Bubašvabić otrča da okupi svoje trupe, a Pišljivbob sam
produži u tamnicu.
Kad je tamo došao, prvo što je čuo beše gospodin Daščić, koji je i dalje
pevao državnu himnu.
„Tišina tamo!“, zagrme Pišljivbob, pa isuka mač i pokaza čuvaru da ga pusti
u ćeliju gospodina Daščića.
Drvodelja je izgledao znatno drugačije no kad ga je Pišljivbob prošli put
video. Otkako je saznao da ga neće pustiti iz tamnice da vidi Dejzi gospodinu
Daščiću se u očima pojavio neki mahnit pogled. Naravno, pride već nedeljama
nije bio u prilici da se obrije, a i kosa mu je prilično izrasla.
„Rekoh, tišina tamo!“, dreknu Pišljivbob, pošto je drvodelja i dalje pevušio
himnu, ali gospodin Daščić kao da nije bio kadar da se obuzda. „Trebaju mi još tri
stopala, jesi li me čuo? Još jedno levo i dva desna. Jesi li me razumeo, drvodeljo?“
Gospodin Daščić prestade da pevuši.
„Ukoliko ih izrezbarim, hoćete li mi dozvoliti da vidim svoju ćerku, lorde?“,
upita on promuklim glasom.
Pišljivbob se osmehnu. Bilo mu je jasno kako ovaj polako počinje da ludi,
jer samo bi ludak pomislio da će ga pustiti nakon što izrezbari još tri Ikabogova
stopala.
„Naravno da hoću“, reče Pišljivbob. „Narediću da ti već sutradan, rano
ujutro, dostave drva. Budi vredan, drvodeljo. A kad završiš, pustiću te odavde da
vidiš svoju kćer.“
Kad je izašao iz tamnice, Pišljivbob jezatekao dva vojnika koja su ga čekala,
baš kao što je i zatražio. Pišljivbob ih povede do svojih odaja, pazeći da se njegov
lični sluga Gnojko ne šunja unaokolo, a zatim zaključa vrata i okrenu se da
vojnicima izda naređenja.
„Obavite li ovaj posao, obojica ćete dobiti po pedeset dukata“, reče on, a
vojnici su delovali ushićeno.
„Sledićete ledi Eslandu, bilo da je jutro, dan ili noć, jeste li me razumeli?
Ona ne sme znati da je sledite. Pričekaćete trenutak kad bude sasvim sama, kako
biste mogli da je otmete a da niko ništa ne čuje i ne vidi. Ukoliko pobegne, ili
ukoliko vas vide, poricaću da sam vam izdao ovo naređenje, pa ću vas pogubiti.“
„A šta da radimo s njom nakon što je otmemo?“, upita jedan od vojnika, koji
više nije delovao ushićeno, već veoma uplašeno.
„Hmmm“, reče Pišljivbob, te se okrenu i pogleda kroz prozor razmatrajući
šta mu je činiti sa Eslandom. „Pa, dvorska dama nije isto što i mesar. Ikabog ne
može da provali na dvor da je pojede… Ne, mislim da je najbolje“, reče Pišljivbob,
a licem mu se polako razvuče osmeh, „da ledi Eslandu odvedete na moje seosko
imanje. Javite mi kad je budete tamo odveli, pa ću vam se pridružiti.“
 TRIDESET PETO
POGLAVLJE

Prosidba lorda Pišljivboba

Nekoliko dana kasnije, ledi Eslanda se sama šetala po dvorskom ružičnjaku i tad
se dvojici vojnika što su se krili u jednom grmu ukazala prilika. Zgrabili su je,
zapušili joj usta, svezali joj šake i odvezli je na Pišljivbobovo seosko imanje.
Zatim su poslali poruku Pišljivbobu i pričekali da im se on pridruži.
Pišljivbob je istog časa pozvao služavku ledi Eslande, Milisent. Pod
pretnjom da će ubiti Milisentinu mlađu sestru, primorao ju je da svim
prijateljicama ledi Eslande prenese poruku kako je njena gospodarica odlučila da
se zamonaši.
Sve prijateljice ledi Eslande zaprepastila je ta vest. Nikad nijednoj od njih
nije pomenula kako želi da postane časna sestra. Štaviše, nekoliko njih je slutilo
da lord Pišljivbob ima neke veze s njenim iznenadnim nestankom. Međutim, sa
žaljenjem vam moram reći kako su se sada Pišljivboba svi već toliko plašili da,
osim što su jedna drugoj šapatom prenele svoje sumnje, Eslandine prijateljice nisu
učinile ništa kako bi joj ušle u trag, niti su upitale Pišljivboba šta on zna o tome.
A možda je još gora bila činjenica da nijedna od njih nije pokušala da pomogne
Milisent, koju su vojnici uhvatili kako pokušava da umakne iz Gradaunutargrada,
pa su je bacili u tamnicu.
Pišljivbob se zatim zaputio ka svom seoskom imanju, na koje je stigao
sutradan, kasno uveče. Pošto je dvojici Eslandinih otmičara dao po pedeset dukata
i podsetio ih da će ih pogubitiako pisnu, Pišljivbob je u ogledalu poravnao brčiće,
a zatim otišao da pronađe ledi Eslandu, koja je sedela u njegovoj prilično
prašnjavoj biblioteci i pri svetlosti sveća čitala neku knjigu.
„Dobro veče, gospo“, reče Pišljivbob, duboko joj se naklonivši.
Ledi Eslanda ga ćutke pogleda.
„Imam lepu vest za vas“, nastavi Pišljivbob, osmehnuvši se. „Postaćete
supruga vrhovnog savetnika.“
 „Pre bih umrla“, učtivo će ledi Eslanda, pa okrenu stranicu svoje knjige i
nastavi da čita.
„De-de“, reče Pišljivbob. „Kao što vidite, mojoj kući stvarno treba nežna
ženska ruka. Ovde ćete biti mnogo srećniji, a i korisniji, nego da patite za sinom
prodavaca sira koji ionako samo što nije umro od gladi.“
Ledi Eslanda, koja je očekivala da će Pišljivbob pomenuti kapetana
Dobroljuda, pripremala se za taj trenutak još otkako je pristigla u tu ledenu i
prljavu kuću. Zato, ne porumenevši i ne pustivši suzu, onauzvrati:
„Odavno sam prestala da gajim osećanja prema kapetanu Dobroljudu, lorde
Pišljivbobe. Zgadio mi se čim sam ga videla kako priznaje svoje izdajstvo. Nikad
ne bih mogla da volim izdajnika – i baš zato nikad ne bih mogla da volim ni vas.“
Rekla je to toliko ubedljivo da joj je Pišljivbob poverovao. Pokušao je
drugačijom pretnjom, te joj reče kako će joj pobiti roditelje ukoliko se ne uda za
njega, ali ledi Eslandaga podseti da je, baš kao i kapetan Dobroljud, ona siroče.
Zatim Pišljivbob reče da će joj oduzeti sav nakit koji je nasledila od majke, ali ona
na to samo sleže ramenima i reče da su joj ionako knjigedraže. Najzad joj
Pišljivbob zapreti da će je ubiti, a ledi Eslanda mu predloži da to učini već jednom,
jer bi i to bilo mnogo bolje no da ga sluša kako govori.
Pišljivbob se razbesneo. Toliko je navikao da sve uvek bude po njegovom,
ali evo nečega što ne može da poseduje, a to ga je samo naveloda još više
priželjkuje. Najzad joj odgovori da će je, ako već toliko voli knjige, zauvek
zaključati u biblioteku. Staviće rešetke na sve prozore, batler Grebator će joj triput
dnevno donositi hranu, ali ona će tu sobu smeti da napusti samo da ode do kupatila
– ako ne pristane da se uda za njega.
„Onda ću umreti u ovoj sobi“, smireno će ledi Eslanda, „ili možda – u
kupatilu, ko zna?“
Pošto nakon toga nije htela ni da pisne, gnevni vrhovni savetnik napusti
prostoriju.
 TRIDESET ŠESTO
POGLAVLJE

Izobiljska gladuje

Prođe godina… pa i druga… a onda i treća, četvrta i peta.

Malena kraljevina Izobiljska, kojoj su nekada svi susedi zavideli na čudesno
plodnom zemljištu i veštini njenih tvoraca sira, vinara i poslastičara, kao i na sreći
njenih žitelja, postala je maltene neprepoznatljiva.
Istina, Kroasanovac je nastavio manje-više kao i dotad. Pišljivbob nije želeo
da kralj primeti da se išta promenilo, pa je trošio mnogo zlata širom prestonice
kako bi se sve odvijalokao i uvek, naročito u Graduunutargrada. Međutim, u
gradovima na severu narod se zlopatio. Propadalo je sve više i više radnji, krčmi,
kovačnica, gazdinstava i vinograda. Porez za Ikaboga doveoje narod do
prosjačkog štapa, a svi su se, kao da to nije bilo dovoljno, bojali da će biti sledeći
koje će posetiti Ikabog – ili šta god da je bilo to što je razvaljivalo vrata i ostavljalo
čudovišne otiske oko kuća i imanja.
Ljudi koji bi izrekli sumnje da za te napade nije odgovoran Ikabog obično
bi bili sledeći koje bi posetile Crnostopaldžije. To je bilo ime koje su Pišljivbob i
Bubašvabić nadenuli odredima vojnika koji su noću ubijali nevernike i ostavljali
otiske stopala oko kuća svojih žrtava.
Međutim, dogodilo bi se da nevernici u Ikaboga žive usred grada, gde je bilo
teško lažirati napad a da to ne primete njihove komšije. Tada bi Pišljivbob održao
suđenje te bi, zapretivši njihovim porodicama baš kao što je učinio i s
Dobroljudom i njegovim prijateljima, naterao optuženike da priznaju da su
počinili izdaju.
Sve veći broj suđenja značio je da Pišljivbob mora da nadgleda izgradnju
sve većeg broja zatvora. A trebalo mu je i još sirotišta. Pitate se zašto su mu bila
potrebna sirotišta?
 Pa, prvo, zato što je sve više roditelja bivalo ubijeno ili utamničeno. A pošto
su svi sada sve teže prehranjivalii sopstvene porodice, ljudi nisu mogli da prime
napuštenu decu.
Drugo, sirotinja je umirala od gladi. Stoga su pošto bi roditelji obično prvo
nahranili svoju decu, pa tek onda sebe, deca često bila poslednji preživeli članovi
porodice.
I treće, neke porodice koje su ostale bez kuće teška srca suslalesvoju decu u
sirotište jer je to bio jedini način da se uvere daće njihova deca imati hranu i
smeštaj.
Pitam se da li se sećate dvorske sluškinje Nađe, koja je onako hrabro
upozorila ledi Eslandu dase spremaju da pogube kapetana Dobroljuda i njegove
vojnike.
E pa, Nađa je zlatnike koje je dobila od ledi Eslande iskoristila da plati kočiju
do vinograda svoga oca tik izvan Bačvana. Godinu dana kasnije, udala se za
čoveka po imenu Nadić i rodila blizance, dečaka i devojčicu.
Međutim, porodica Nadić nije mogla da izdrži da plaća porez za Ikaboga.
Ostali su bez svoje malene piljare, a Nađini roditelji nisu mogli da im pomognu
jer su, nedugo pošto su ostali bez svog vinograda, umrli od gladi. Postavši
beskućnici, s decom koja su plakala od gladi, Nađa i njen muž su, očajni, otpešačili
do sirotišta Keve Frktalo. Blizance su, uplakane, otrgli iz majčinog naručja. Vrata
su se zalupila, reze zazvečale, a sirota Nađa Nadić i njen muž su otišli dalje,
ridajući glasno koliko i njihova deca i moleći se da ih Keva Frktalo održi u životu.
 TRIDESET SEDMO
POGLAVLJE

Dejzi i mesec

Sirotište Keve Frktalo silnose promenilo otkako su Dejzi Daščić doveli u džaku.
Oronula straćara postala je ogromno kameno zdanje s rešetkama na prozorima,
bravama na svim vratima i dovoljno prostora da primi stotinu dece.
Dejzi je i dalje bila tamo, samo je sad bila mnogo viša i mršavija ipak, i dalje
je nosila pantalone s tregerimau kojima su je oteli. Došila je rukave i nogavice
kako bi joj i dalje pristajale, te ih pažljivo krpila kad god bi se pocepale. One behu
poslednje što joj je ostalo od doma i oca, paih je i dalje nosila umesto da sašije
haljine od džakova u kojima je pristizao kupus, kako su činile Marta i još
nekolikostarijih devojaka.
Dejzi je nekoliko dugih godina nakon svoje otmice ostala pri svome da je
njen otac još živ. Bila je pametno dete i oduvek je znala danjen otac ne veruje u
Ikaboga, pa je ubedila sebe kako je on negde, u nekoj ćeliji, i kroz prozorske
rešetke gleda u isti mesec kojii ona svake noći posmatra pre no što padne u san.
A onda je, jedne noći, tokom šeste godine koju je provela kod Keve Frktalo,
pošto je ušuškala blizance Nadić pred spavanje i obećala im daće ubrzo videti
mamu i tatu, Dejzi legla pokraj Marte, po običaju pogledala uvis, u bledozlatni
krug na nebu, i shvatila daviše ne veruje da je njen otac živ. Nada joj je iščezlaiz
srca poput ptice koja beži iz porušenog gnezda i, iako su joj na oči navrle suze,
govorila je sebi kako je njen otac sad na nekom boljem mestu, gore, na
veličanstvenim nebesima, s njenom majkom. Pokušala je da pronađe utehu u
pomisli da, pošto više nisu na ovom svetu, njeni roditelji sad mogu da žive bilo
gde, pa i u njenom srcu, te da mora da očuva u sebi uspomene na njih, kao kakav
plamen. Ipak, nije bilo lako imati roditelje koji žive u tebi kad ti je jedina želja da
ti se oni vrate i zagrle te.
Za razliku od većine dece u sirotištu, Dejzi je očuvala jasne uspomene na
svoje roditelje. Uspomena na njihovu ljubav održavala ju je u životu, te bi ona
svakog dana pomagala mališanima u sirotištu, starajući se da dobiju sve one
zagrljaje i nežnost koji su njoj nedostajali.
Ali nije samo uspomena na majku i oca pomagala Dejzi da istraje. Imala je
čudan osećaj dajoj je suđeno da uradi nešto važno – nešto što će promeniti ne samo
njen život već i sudbinu Izobiljske. Nikada nikome nije pomenula taj osećaj, čak
ni svojoj najboljoj drugarici Marti, no ipak joj je i on davaosnagu. Dejzi je bila
uverena daće tek doći njenih pet minuta.
 TRIDESET OSMO
POGLAVLJE

Lord Pišljivbob dolazi

u obilazak

Keva Frktalo je bila jedna od malobrojnih žitelja Izobiljske koji su proteklih

nekoliko godina bivali sve bogatiji i bogatiji. Nakrcala je straćaru decom i bebama
sve do granice pucanja, a zatim je od dvojice lordova koji su sada upravljali
kraljevstvom zahtevala zlato da poveća svoju oronulu kuću. Tih dana je sirotište
bilo unosan posao, što je značilo da Keva Frktalo može da se hrani delikatesima
koje su sebi mogli priuštiti samo najbogatiji. Većinu zlata je trošila na boce
najboljeg bačvanskog vina, a sa žaljenjem moram priznati da je, kad se napije,
Keva Frktalo bila i te kako surova. Deca u sirotištu behu prepuna posekotina i
modrica usled preke naravi pijane Keve Frktalo.
Neki od njenih štićenika ne bi dugo opstali samo na čorbi od kupusa i
svireposti. Iako su na prednja vrata ulazila nebrojena gladna deca, maleno groblje
iza samog zdanja bivalo je sve krcatije i krcatije. Ali Keva Frktalo nije marila. Svi
Džonovi i Džejnice u sirotištu bilisu istiu njenim očima, s bledim i ispijenim
licima, te su joj bili vredni samo zarad zlata koje je dobijala zato što ih je primila.
Ali, tokom sedme godine vladavine lorda Pišljivboba nad Izobiljskom, kad
je on iz sirotišta Keve Frktalo primio još jedan u nizu zahteva za još zlata, vrhovni
savetnik je odlučio da ode u obilazak tog mesta pre no što starici da još novca. Za
doček Njegovog gospodstva Keva Frktalo se obukla u svoju najfiniju crnu svilu,
te je pazila da joj ne namiriše vinski dah.
„Baš su sirotani maleni, jelda, Vaše gospodstvo?“, upita ga ona, dok je on
gledao naokolo u svu tu mršavu, bledunjavu decu, prislonivši uz nozdrve svoju
naparfimisanu maramicu. Keva Frktalo se saže da pridigne jednog mališana iz
Močvarišta kojem se stomak naduo od gladi. „Vid’te kol’ko im treba pomoć Vašeg
gospodstva.“
 „Da, da, očito“, reče Pišljivbob, čvrsto pribivši maramicu na lice. On nije
voleo decu, naročito netako prljavu decu, ali znao je da mnogi žitelji Izobiljske ga
je suludu naklonost prema derištima, pa nije bilo najpametnije dozvoliti da ih
previše poumire. „Dobro de, Kevo Frktalo, odobrićemo vam dodatne finansije.“
Dok se okretao da ode, lord primeti bledu devojčicu koja je stajala pokraj
vrata držeći u obe ruke po jednu bebu. Nosila je zakrpljene pantalone s tregerima
kojima je produžila nogavice. Bilo je nečeg u vezi s tom devojčicom po čemu se
izdvajala od ostale dece. Pišljivboba čak obuze čudan osećaj da je već video nekog
nalik na nju. Ona kao da, za razliku od ostale balavurdije, nije bilanimalo
zadivljena njegovom lepršavom odorom vrhovnog savetnika niti zveckavim
medaljama koje je sam sebi dodelio jer je bio glavnokomandujući pukovnik
Brigade za odbranu od Ikaboga.
„Kako se zoveš, curice?“, upita Pišljivbob, zastavši pokraj Dejzi i spustivši
svoju mirisnu maramicu.
„Džejn, gospodaru. Sve se ovde zovemo Džejn, znate“, reče Dejzi,
odmeravajući Pišljivboba ledenim i ozbiljnim pogledom. Sećala ga se s platoa
pokraj dvora na kojem se nekada igrala, i kako su on i Gmazonja plašili decu da
zaćute dok su, namršteni, prolazili pokraj njih.
„Zašto nisi izvela kniks? Ja sam kraljev vrhovni savetnik.“
„Vrhovni savetnik nije kralj“, uzvrati devojčica.
„Šta to ona govori?“, zagrakta Keva Frktalo, pa dohrama kako bi videla da
li Dejzi stvaraneprilike. Od sve dece u njenom sirotištu, Keva Frktalo je najviše
mrzela Dejzi Daščić. Toj devojci nikad nije sasvim uspela da slomi duh, iako se
svojski trudila. „Šta to pričaš, Ružna Džejn?“, upita ona. Dejzi uopšte nije bila
ružna, ali to ime beše jedan od načina na koje je Keva Frktalo pokušavala da joj
slomi duh.
„Objašnjavala mi je zašto nije izvela kniks preda mnom“, reče Pišljivbob,
koji je još uvek piljio u Dejzine tamne oči i pitao se gde li ih je već video.
A zapravo ih je video na licu drvodelje kojeg je redovno obilazio u tamnici,
ali, pošto je gospodin Daščić sada već bio potpuno lud, s dugom sedom kosom i
bradom, a ova devojčica je delovala inteligentno i smireno, Pišljivbob nije uspeo
da ih poveže.
„Ružna Džejn je oduvek bila drska“, reče Keva Frktalo, zaklinjući se u sebi
da će kazniti Dejzi čim lord Pišljivbob ode. „Jednog od ovih dana ima da je
izbacim, lorde, pa nek vidi koliko joj prija da prosi na ulici, umesto da joj ja dajem
prenoćište pod svojim krovom i puštam je da jede moju hranu.“
 „Silno bi mi nedostajala čorba od kupusa“, uzvrati Dejzi grubim i ledenim
glasom. „Znate li da nas time ovde hrane, lorde? Čorbom od kupusa, triput na
dan?“
„Uveren sam da je i te kako hranljiva“, reče lord Pišljivbob.
„Mada, ponekad, kao naročitu poslasticu“, nastavi Dejzi, „dobijamo i
Siročanske kolače. Znate li šta je to, lorde?“
„Ne“, reče Pišljivbob i protiv svoje volje. Bilo je nečeg u vezi s tom
devojčicom… Ali šta to?
„Prave se od pokvarenih sastojaka“, reče Dejzi, piljeći svojim tamnim očima
pravo u njegove. „Od ukvarenih jaja, buđavog brašna, ostataka sastojaka koji su
već predugo stajali u kredencu… ljudi nemaju da nam udele nikakvu drugu hranu,
pa nam pomešaju sve ono što sami ne žele i ostave nam na ulaznim stepenicama.
Ponekad deci pripadne muka od Siročanskih kolača, ali svejedno ih jedu jer su
toliko izgladnela.“
Pišljivbob baš i nije obraćao pažnju na Dejzine reči, već na njen naglasak.
Iako je toliko vremena provela u Bačvanima, u glasu su joj se ipak osećale primese
Kroasanovca.
„Odakle si ti, curo?“, upita je on.
Ostala deca utom ućutaše, pa se svi zagledaše u lorda koji je razgovarao s
Dejzi. Iako ju je Keva Frktalo mrzela, Dejzi je bila prava miljenica mlađe dece jer
ih je štitila od Keve Frktalo i Tabadžije Džona, a i nikada im nije krala suvu koru
od hleba, za razliku od druge odrasle dece. Takođe je imala običaj da im krišom
doturi hleba i sira iz ličnih zaliha Keve Frktalo, iako je to bila rizična rabota, pa bi
ponekad dovela do toga da Dejzi dobije batine od Tabadžije Džona.
„Ja sam iz Izobiljske, lorde“, reče Dejzi. „Možda ste čuli za nju? To je zemlja
koja je nekada postojala, u kojoj niko nije bio siromašan ni gladan.“
„Dosta sam čuo“, zareža lord Pišljivbob, pa se okrenu ka Kevi Frktalo i reče:
„Slažem se s vama, madam. Izgleda da vam ovo dete nije zahvalno na svoj
ljubaznosti koju ste joj ukazali. Možda bi trebalo da je pustite u svet, da se sama
stara o sebi.“
I, rekavši to, lord Pišljivbob hitro izađe iz sirotišta, zalupivši vratima za
sobom. Čim je otišao, Keva Frktalo zamahnu svojim štapom ka Dejzi, ali ona
odavno već beše uvežbala da se izmaknenepovređena. Starica se odgega dalje,
vitlajući štapom pred sobom kako bi rasterala mlađu decu, a zatim zalupi vratima
svog udobnog salona za sobom. Deca začuše zvuk otvaranja pampura.
Kasnije te večeri, kada su se popele u svoje susedne krevete, Marta iznenada
reče Dejzi:
„Znaš, Dejzi, nije tačno ono što si rekla vrhovnom savetniku.“
 „Šta to, Marta?“, prošaputa Dejzi.
„Nije istina da su u stara vremena svi bili siti i srećni. Moja porodica u
Močvarištu je uvek krpila kraj s krajem.“
„Izvini“, tiho će Dejzi. „Zaboravila sam.“
„Naravno“, uz uzdah će pospana Marta, „to je zato što nam je Ikabog stalno
krao ovce.“
Dejzi se, migoljeći se, uvuče dublje pod svoje tanko ćebe, pokušavši da se
zagreje. Za sve te godine koje su provele zajedno, nikad joj nije pošlo za rukom
da ubedi Martu da Ikabog ne postoji. Ali Dejzi je noćas priželjkivala da i sama
bude kadra da veruje u čudovište iz močvare, umesto u ljudsku zlobu koju je videla
u očima lorda Pišljivboba.
 TRIDESET DEVETO
POGLAVLJE

Bert i Brigada za odbranu

od Ikaboga

Sada se vraćamo u Kroasanovac, gde samo što se nisu odigrali neki važni događaji.
Sigurna sam da se sećate dana kad su sahranili majora Bekriju, kada se mali
Bert vratio kući i žaračem polupao svoju igračku Ikaboga, te se zavetovao da će,
kad poraste, uloviti Ikaboga i osvetiti se čudovištu koje mu je ubilo oca.
E pa, Bert samo što nije napunio petnaest godina. Vama to možda i ne deluje
previše staro, ali u ono vreme to beše dovoljan uzrast da se ide u vojsku, a Bert je
čuo da Brigada prima nove regrute. I zato je jednog ponedeljka izjutra, ne rekavši
svojoj majci šta smera, Bert u uobičajeno vreme izašao iz njihove kolibice, no,
umesto da pođe u školu, tutnuo je svoje školske knjige u baštensku živicu odakle
će posle moći da ih uzme, pa se zaputio na dvor, gde je nameravao da se prijavi za
službu u Brigadi. Pod košuljom je, kao amajliju, nosio srebrnu medalju koju je
njegov otac dobio za iskazanu hrabrost u borbi protiv Ikaboga.
Bert nije daleko odmakao kad je na putu ispred sebe začuo neku pometnju.
Grupica ljudi okupila se oko poštanske kočije. Pošto je bio isuviše zauzet
smišljanjem dobrog odgovora na pitanja koja će mu major Bubašvabić zasigurno
postaviti, Bert je prošao pored poštanske kočije ne obrativši previše pažnje na nju.
Ali Bert nije shvatio da će dolazak te poštanske kočije imati krajnje ozbiljne
posledice, koje će ga poslati na pogibeljnu avanturu. No pustimo koji časak Berta
da produži bez nas, kako bih vam ispričala za kočiju.
Još otkako je ledi Eslanda obavestila kralja Freda da je Izobiljska
nezadovoljna porezom za Ikaboga, Pišljivbob i Gmazonja su preduzeli mere kako
bi se osigurali da on nikada više ne čuje vesti izvan prestonice. Pošto je
Kroasanovac ostao prilično bogat i životan, kralj – koji više nije napuštao glavni
grad – nagađao je da je i ostatak zemlje zasigurno isti. A zapravo su ostali gradovi
u Izobiljskoj bili prepuni prosjaka i zamandaljenih radnji, jer su dvojica lordova i
Bubašvabić ukrali silne količine zlata od naroda. Kako bi se uverio da kralj nikad
neće saznati za to lord Pišljivbob, koji je ionako čitao svu kraljevu poštu
unajmljivao je u poslednje vreme bande drumskih razbojnika ne bi li sprečio svu
poštu da dopre do Kroasanovca. Za to su znali samo major Bubašvabić, jer je on
unajmio te drumske razbojnike, i sluga Gnojko, koji se šunjao ispred vrata kasarne
kad su skovali taj plan.
Pišljivbobov plan je dotad bio i te kako uspešan, ali tog dana, nešto pred
zoru, nekoliko drumskih razbojnika uprskaloje stvar. Po običaju su presreli kočiju
i odvukli sirotog kočijaša s njegovog sedišta, ali, pre no što su uspeli da ukradu
džakove s pismima, uplašeni konji su se dali u kas. Kad su drumski razbojnici
zapucali za konjimaiz svojih pušaka, konji su još brže zagalopirali, pa je poštanska
kočija ubrzo ušla u Kroasanovac, gde se vratolomno kretala ulicama i naposletku
stala u Graduunutargrada. Tamo je jedan kovač uspeo da zgrabi uzde i zaustavi
konje, te su ubrzo kraljeve sluge otvarale dugoočekivana pisma od svojih porodica
sa severa. Kasnije ćemo saznati nešto više o tim pismima, pošto je došlo vreme da
se opet pridružimo Bertu, koji je upravo došao do dvorskih dveri.
„Izvinite“, obrati se Bert stražaru, „želim da pristupim Brigadi za odbranu
od Ikaboga.“
Stražar je pitao Berta za ime, pa mu rekao da pričeka i zatim preneo poruku
majoru Bubašvabiću. Međutim, kad je došao do vrata kasarne, vojnik zastade jer
je začuo neku viku. On pokuca, a ti glasovi istog časa zamukoše.
„Uđi!“, dreknu Bubašvabić.
Stražar ga posluša, pa se nađe licem u lice s trojicom muškaraca: majorom
Bubašvabićem, koji je delovao strahovito besno, lordom Gmazonjom, čije lice
poviše njegove prugaste kućne haljine od svile beše grimizno, i slugom Gnojkom,
koji je, zahvaljujući svom uobičajeno sjajnom osećaju za vreme, upravo bio pošao
na posao kad je poštanska kočija galopirajući pristigla u grad, pa je brže-bolje
pojurio da saopšti Gmazonji kako su pisma uspela da se probiju pored drumskih
razbojnika. Čuvši tu vest, Gmazonja se iz svoje spavaće sobe sjurio niza stepenice
do kasarne kako bi okrivio Bubašvabića za propust drumskih razbojnika, i tad
nastade dreka. Ni jedan ni drugi nisu želeli da budu onaj koga će Pišljivbob okriviti
za to kada se vrati iz svog obilaska sirotišta Keve Frktalo te čuje šta se dogodilo.
„Majore“, reče vojnik, salutiravši obojici, „na kapiji je neki dečak po imenu
Bert Bekrija. Želi da zna može li da pristupi Brigadi za odbranu od Ikaboga.“
„Reci mu da se gubi“, zakevta Gmazonja. „Zauzeti smo!“
„Nemoj reći Bekrijinom malom da se gubi!“, obrecnu se Bubašvabić.
„Smesta ga dovedi kod mene. Gnojko, ostavi nas!“
 „Gospodo, nadao sam se“, poče Gnojko, unjkavo kao lasica, „da ćete možda
želeti da me nagradite za…“
„Svakabudala bi uočila da je pokraj nje prošla poštanska kočija!“, reče
Gmazonja. „Ako si želeo nagradu, trebalo je da uskočiš u nju i izvezeš je pravac
izvan grada!“
I tako se razočarani sluga išunja iz prostorije, a stražar ode po Berta.
„Što se uopšte bakćeš tim klincem?“, zahtevao je Gmazonja odgovor od
Bubašvabića čim su ostali nasamo. „Moramo da rešimo ovaj poštanski problem.“
„To nije tek bilo koji klinac“, reče Bubašvabić. „On je sin narodnog heroja.
Sećate se majora Bekrije, lorde? Vi ste ga upucali.“
„Dobro de, nema potrebe da o tome razglabamo“, nervirao se Gmazonja.
„Svi smo silno zlato zaradili na tome, zar ne? Šta misliš, šta hoće njegov sin –
novčanu nadoknadu?“
Ali, pre no što je major Bubašvabić stigao da mu odgovori, u prostoriju uđe
Bert, sav nervozan i željan.
„Dobro jutro, Bekrijo“, reče major Bubašvabić, koji je već dugo poznavao
Berta jer je on bio Broderikov drug. „Šta mogu da učinim za tebe?“
„Molim vas, majore“, reče Bert, „molim vas, želim da pristupim Brigadi za
odbranu od Ikaboga. Čuo sam da vam treba još vojnika.“
„Ah“, reče major Bubašvabić. „Tako, dakle. A zašto želiš time da se baviš?“
„Želim da ubijem čudovište koje mi je ubilo oca“, reče Bert.
Utom zavlada tajac, a major Bubašvabić je za to vreme priželjkivao da ume
da smišlja laži i izgovore vešto poput lorda Pišljivboba. On poglednu lorda
Gmazonju tražeći njegovu pomoć, ali nijeje dobio, iako je Bubašvabić video da je
i Gmazonja uočio opasnost. Poslednje što je Brigadi za odbranu od Ikaboga trebalo
beše neko ko zaista želi da pronađe Ikaboga.
„Postoje probe“, reče Bubašvabić, pokušavajući da kupi vreme. „Ne
puštamo svakoga da se prijavi. Umeš li da jašeš?“
„O da, gospodine“, iskreno će Bert. „Sâm sam naučio.“
„Umeš li da barataš mačem?“
„Uveren sam da bih vrlo brzo naučio“, reče Bert.
„Umeš li da pucaš?“
„Da, gospodine, mogu da pogodim bocu sa suprotnog kraja obora za konje!“
„Hmmm“, reče Bubašvabić. „Da. Ali nevolja je, Bekrijo… vidiš, nevolja je
u tome što si možda previše…“
„Glup“, okrutno će Gmazonja. Stvarno je želeo da se otarasi tog dečaka kako
bi on i Bubašvabić mogli da smisle rešenje za nepriliku s poštanskim kočijama.
 Bertu se lice istog časa zajapuri. „M-molim?“
„Rekla mi je direktorka tvoje škole“, slaga Gmazonja. Nikad u životu nije
progovorio s direktorkom. „Kaže da si pomalo tupav. Nije to ništa što bi te sprečilo
da se baviš bilo kojim drugim zanatom, bilo kojim osim vojnikovanja, ali opasno
je imati tupsona na bojnom polju.“
„Moje… ocene su sasvim u redu“, reče siroti Bert, upinjući se da mu glas ne
zadrhti. „Gospođa Popić mi nikad nije rekla kako misli da sam…“
„Pa naravno da ti nije rekla“, uzvrati Gmazonja. „Samo bi glupakpomislio
da bi jedna tako fina žena rekla glupaku da je glup. Moj savet ti je da naučiš da
praviš poslastice kao tvoja majka, dečače, i da zaboraviš na Ikaboga.“
Bert se strašno uplašio da mu suze naviru na oči. Mršteći se kako ne bi
zaplakao, on reče:
„Ja… voleo bih da mi date priliku da vam dokažem kako nisam… kako
nisam glup, majore.“
Bubašvabić ne bi to postaviogrubo kao Gmazonja, ali ionako je najvažnije
bilo da spreče dečaka da pristupi Brigadi, stogaon reče: „Izvini, Bekrijo, ali mislim
da ti nisi za vojnika. Međutim, kao što ti je lord Gmazonja predložio…“
„Hvala vam na pažnji, majore“, užurbano će Bert. „Izvinite što sam vam
oduzeo vreme.“
Te se ovlaš nakloni i izađe iz kasarne.
Čim se našao napolju, Bert se dade u trk. Osećao se veoma ništavno i
poniženo. Nije mu padalo na pamet da se vrati u školu, ne nakon što je čuo šta
njihova nastavnica stvarno misli o njemu. I zato, pretpostavivši da je njegova
majka već otišla na posao u dvorsku kuhinju, on otrča svojoj kući, maltene i ne
primetivši grupice ljudi kako stoje po uličnim ćoškovima i razgovaraju o pismima
koja drže u rukama.
Kad je ušao u kuću, Bert jeotkrioda gospođa Bekrija i dalje stoji u kuhinji i
takođe pilji u neko pismo.
„Berte!“, reče ona, prepadnuta naglom pojavom svoga sina. „Otkud ti kod
kuće?“
„Boli me zub“, slaga Bert kao iz topa.
„O, siroto moje… Berte, stiglo nam je pismo od rođaka Harolda“, reče
gospođa Bekrija, pridigavši pismo. „Kaže da brine da će ostati bez svoje krčme –
one prekrasne gostionice koju je sam podigao! Pisao mi je da me pita mogu li da
mu nađem neki posao kod kralja… nije mi jasno šta se dogodilo. Harold kaže kako
on i njegova porodica zapravo već gladuju!“
 „Sigurno je to zbog Ikaboga, zar ne?“, reče Bert. „Bačvani su grad najbliži
Močvarištu. Ljudi su verovatno prestali da idu u krčme uveče, za slučaj da usput
naiđu na čudovište!“
„Da“, reče gospođa Bekrija, delujući zabrinuto, „da, možda je zato… Bogo
moj, pa ja kasnim na posao!“ Ona odloži pismo rođaka Harolda na sto, reče: „Stavi
malo ulja karanfilića na taj zub, dušice“, pa hitro poljubi sina i izjuri na vrata.
Čim je njegova majka izašla, Bert ode do svog kreveta, licem uroni u njega,
pa zajeca od gneva i razočaranja.
Za to vreme, ulicama glavnog grada su se širili bes i zabrinutost. Žitelji
Kroasanovca su najzad saznali da su njihovi rođaci na severu toliko osiromašili da
gladuju ili su postali beskućnici. Lorda Pišljivboba su, kad se te večeri vratio u
grad, dočekale silne nevolje.
 ČETRDESETO
POGLAVLJE

Bert pronalazi trag

Kad je čuo da je poštanska kočija stigla u samo srce Kroasanovca, Pišljivbob je

zgrabio tešku drvenu stolicu i njome gađao majora Bubašvabića u glavu.
Bubašvabić, koji je bio mnogo snažniji od Pišljivboba, s lakoćom odgurnu stolicu,
ali šaka mu polete ka balčaku mača i njih dvojica su nekoliko trenutaka stajali
iskeženih zuba pri zagasitom svetlu dvorske kasarne, dok su Gmazonja i njihovi
doušnici, razjapljenih usta, samo gledali.
„Poslaćeš noćas četu Crnostopaldžija na sam obod Kroasanovca“, naredi
Pišljivbob Bubašvabiću. „Lažiraćeš napad – moramo ovim ljudima uterati strah u
kosti. Moraju shvatiti da je porez neophodan, te da je za sve nedaće koje njihovi
rođaci proživljavaju kriv Ikabog, a ne ja niti kralj. Idi i ispravi štetu koju si nam
naneo!“
Razjareni major izađe iz prostorije, smišljajući kako bi sve voleo da povredi
Pišljivboba kad bi mu nasamo pao šakana deset minuta.
„A vi“, obrati se Pišljivbob svojim doušnicima, „vi ćete mi sutra podneti
izveštaj da li je major Bubašvabić dovoljno dobro izvršio svoj zadatak. Ukoliko
grad i dalje bude šaputao o gladovanju i besparici svojih rođaka, pa, onda ćemo
videti koliko majoru Bubašvabiću prija tamnica.“
I tako je četa Crnostopaldžija majora Bubašvabića pričekala da prestonica
padne u san, a zatim je prvi put pokušala da uveri Kroasanovac da mu je Ikabog
došao u posetu. Odabrali su kolibicu na samom rubu grada, neznatno izdvojenu
od komšijskih. Teška srca vam moram reći da su vojnici koji su bili najveštiji u
provaljivanju ušli u kolibicu i ubili sićušnu staricu što je u njoj živela, a ona je,
možda će vas zanimati, napisala nekoliko prelepo ilustrovanih knjiga o ribama
koje su živele u reci Flumi. Pošto su odnelinjeno telo kako bi ga negde daleko
sahranili, nekolicina vojnika je uzela četiri najbolja stopala što ih je izrezbario
gospodin Daščić i utisnula ih u zemlju oko kuće stručnjakinje za ribu, te joj
porazbijaše nameštaj i akvarijume s ribama, pustivši da njeni uzorci, razjapljenih
usta, uginu na podu.
Sutradan izjutra, Pišljivbobovi doušnici su prijavili da je plan izgleda uspeo.
Kroasanovac, koji je strahotni Ikabog toliko dugo izbegavao, najzad je napadnut.
Pošto Crnostopaldžije dotad već behu usavršile umeće ostavljanja tragova tako da
deluju posve prirodno, razvaljivanja vrata kao da se kroz njih probilo džinovsko
čudovište i korišćenja šiljatih metalnih alatki po drvetu ne bi li imitirali tragove
zuba, građani Kroasanovca koji su se sjatili da vide kuću sirote starice bili su
sasvim obmanuti.
Mladi Bert Bekrija je ostao na poprištu zločina i pošto je njegova majka
otišla da im skuva večeru. Upijao je svaki detalj zverinjih otisaka stopala i tragova
zuba da bi što bolje zamislio kako će zlo stvorenje koje mu je ubilo oca izgledati
kad se najzad bude suočio s njim, budući da nipošto nije napustio svoj naum da
osveti očevu smrt.
Kad se uverio da je zapamtio svaki detalj otisaka tog čudovišta, Bert
jeprodužio kući, kipteći od gneva, te se zatvorio u svoju spavaću sobu i uzeo s
kamina očevu Medalju za neverovatnu hrabrost protiv smrtonosnog Ikaboga, kao
i sićušnu medalju koju je kralj njemu dodelio nakon tuče s Dejzi Daščić. Berta bi
tih dana ta manja medalja samo rastužila. Nije uspeo da nađe prijatelja dobrog kao
Dejzi još otkako je ona otišla u Pluritaniju, ali makarsu tamo, mislio je, ona i njen
otac van domašaja zlog Ikaboga.
Bertu na oči navreše srdite suze. Toliko je želeo da pristupi Brigadi za
odbranu od Ikaboga! Znao je dabi bio dobar vojnik. Nije ga čak bilo briga ni hoće
li poginuti u borbi! Njegovu majku bi, naravno, silno potreslo kad bi joj Ikabog
nakon muža ubio i sina, ali, s druge strane, Bert bi tada bio heroj, baš kao i njegov
otac!
Zanet mislima o osveti i slavi, Bert pokuša da vrati dve medalje povrh
kamina kad mu ona manja skliznu kroz prste i otkotrlja se ispod kreveta. On se
pruži na pod pa pokuša da je napipa, ali nije mogao da je dohvati. Zavuče se dublje
pod krevet i najzad je pronađe u najudaljenijem i najprašnjavijem kutku, s nečim
oštrim što je izgleda veoma dugo bilo tu pošto je bilo prekriveno paučinom.
Bert iz ćoška izvuče i medalju i to nešto oštro pa se, sad i sam prilično
prašnjav, pridiže da ispita taj nepoznati predmet.
Pri svetlosti sveće on ugleda sićušno, savršeno izdeljano Ikabogovo stopalo,
poslednji delić igračke koju mu je davno izrezbario gospodin Daščić. Bert je
mislio da je spalio sve komade igračke, ali mora da je to stopalo odletelo pod
krevet kada je smrskao Ikaboga svojim žaračem.
Baš kad se spremao da ga baci u ognjište u svojoj sobi, Bert se najednom
predomislio i uzeoto stopalo da ga pomnije odmeri.
 ČETRDESET PRVO
POGLAVLJE

Plan gospođe Bekrije

„Majko“, reče Bert.

Gospođa Bekrija je sedela za kuhinjskim stolom i ušivala rupu u jednom
Bertovom džemperu, zastajkujući tu i tamo ne bi li obrisala suze iz očiju. Ikabogov
napad na njihovu komšinicu iz Kroasanovca prizvao je užasne uspomene na smrt
majora Bekrije, te se upravo prisećala one noći kad je na dvoru, u Plavom salonu,
poljubila njegovu sirotu ledenu šaku, dok je ostatak njega bio skriven pod
zastavom Izobiljske.
„Majko, pogledaj“, reče Bert čudnim glasom, te pred nju položi sićušno
drveno stopalo s kandžama koje je pronašao ispod svog kreveta.
Gospođa Bekrija ga uze i odmeri kroz naočare koje je nosila kad god bi šila
pri svetlosti sveća.
„Pa to je delić one figurice koju si nekada imao“, reče Bertova majka. „Tvoje
igračke Ika…“
Ali gospođa Bekrija ne dovrši tu reč. I dalje piljeći u izrezbareno stopalo,
ona se priseti čudovišnih otisaka koje su nešto ranije tog dana ona i Bert videli u
mekom tlu oko kuće nestale starice. Iako je bilo mnogo, mnogo veće, oblik tog
stopala beše istovetan, baš kao i ugao nožnih prstiju, krljušt, pa i duge kandže.
Nekoliko minuta se čulo samo pucketanje sveće, dok je gospođa Bekrija
drhtavim prstima prevrtala to maleno drveno stopalo.
Utom kao da su joj se u umu širom otvorila neka vrata, vrata koja je veoma
dugo držala zabarikadirana i zatrpana. Otkako joj je umro muž, gospođa Bekrija
je odbijala da prihvati ma i zrnce sumnje i neverice povodom Ikaboga. Odana
kralju i puna poverenja u Pišljivboba, smatrala je da su ljudi koji tvrde da Ikabog
ne postoji izdajnici.
 Ali sad je najednom preplaviše sve one neprijatne uspomene koje je
pokušavala da odagna. Setila se kako je kuhinjskoj služavki ispričala za izdajničku
tiradu gospodina Daščića o Ikabogu, a onda iza sebe ugledala slugu Gnojka kako
prisluškuje iz senke. Prisetila se kako su ubrzo potom Daščići nestali. Setila se
devojčice koju je videla kako preskače vijaču u staroj haljini Dejzi Daščić i kako
joj je rekla da je njen brat istog dana na poklon dobio zvrk. Pomislila je na svog
rođaka Harolda, koji je gladovao, kao i na čudno odsustvo pošte sa severa koje su
ona i sve njene komšije primetili proteklih meseci. A pomislila je i na čudni
nestanak ledi Eslande, koji je zbunio mnoge. Sve to i još stotinu drugih čudnovatih
zbivanja sakupilo se u umu gospođe Bekrije dok je gledala u to sićušno drveno
stopalo, te se skupa uobličilo u čudovišnu siluetu koja ju je uplašila mnogo više
no sam Ikabog. Upitala se šta li se zapravo desilo njenom mužu u toj močvari.
Zašto joj nisu dozvolili da pogleda ispod zastave Izobiljske koja mu je prekrivala
telo? Užasne misli su se sada ređale jedna preko druge te se gospođa Bekrija
okrenu ka svom sinu i na njegovom licu ugleda odraz sopstvenih sumnji.
„Kralj sigurno ne zna“, prošapta ona. „Sigurno ne zna. On je dobar čovek.“
I da sve drugo u šta je verovala beše laž, gospođa Bekrija nije mogla da se
odrekne vere u dobrotu kralja Freda Fatalnog. On je oduvek bio veoma dobar
prema njoj i Bertu.
Gospođa Bekrija ustade, čvrsto stežući u šaci maleno drveno stopalo, te
spusti Bertov dopola zakrpljen džemper.
„Idem kralju“, reče ona, a Bert nikad u životu nije video odlučniji izraz na
njenom licu.
„Sad?“, upita on, pogledavši u mrak napolju.
„Noćas“, reče gospođa Bekrija, „dok još ima izgleda da nijedan od tih
lordova nije s njim. Primiće me. Oduvek sam mu se dopadala.“
„Hoću i ja da pođem“, reče Bert jer ga obuze čudna zla slutnja.
„Ne“, uzvrati gospođa Bekrija. Ona priđe svome sinu, položi mu ruku na
rame i podiže pogled ka njegovom licu. „Saslušaj me, Berte. Ako se za sat
vremena ne vratim s dvora, moraš da napustiš Kroasanovac. Pođi na sever, u
Bačvane, pronađi rođaka Harolda i sve mu ovo ispričaj.“
„Ali…“, zausti Bert, najednom se uplašivši.
„Obećaj mi da ćeš otići ako se ne vratim za sat“, žustro će gospođa Bekrija.
„Ja… hoću“, odgovori Bert, ali taj dečak što je nešto ranije zamišljao kako
će umreti junačkom smrću, te koga nije bilo briga koliko će to potresti njegovu
majku, najednom se prestravio. „Majko…“
Ona ga načas zagrli. „Pametan si ti dečak. Ne zaboravi, ti si sin vojnika, a
ne samo poslastičarke.“
 Gospođa Bekrija hitro pođe ka vratima pa navuče cipele. Zatim uputi
poslednji osmeh Bertu i iskrade se u noć.
 ČETRDESET DRUGO
POGLAVLJE

Iza zavese

Kuhinja beše mračna i prazna kad je gospođa Bekrija ušla u nju s dvorskog platoa.
Dok se kretala na vrhovima prstiju, provirivala je iza ćoškova jer je znala koliko
sluga Gnojko voli da vreba među senkama. Gospođa Bekrija se polako i oprezno
probijala do kraljevih ličnih odaja, stežući maleno drveno stopalo toliko jako da
su joj se njegove oštre kandže zarile u dlan.
Najzad je došla do hodnika sa skerletnocrvenim tepihom koji je vodio do
Fredovih odaja. Utom začu kako iza zatvorenih vrata dopire nečiji smeh. Gospođa
Bekrija je ispravno slutila da Fredu nisu rekli za Ikabogov napad na samom obodu
Kroasanovca – bila je sigurna da se tada ne bi smejao. Međutim, bilo je očito da
kralj nije sam, a ona je želela da Freda vidi nasamo. Dok je stajala tu i pitala se šta
joj je činiti, vrata pred njom se otvoriše.
Preneražena gospođa Bekrija uzdahnu i baci se iza dugačke somotske
zavese, te pokuša da zaustavi njeno njihanje. Pišljivbob i Gmazonja su se smejali
i šalili s kraljem dok su se opraštali od njega za laku noć.
„Sjajna šala, Vaše veličanstvo, štaviše, čini mi se da sam od smeha pocepao
pantalone!“, grohotom će Gmazonja.
„Moraćemo da vas preimenujemo u kralja Freda Urnebesnog, gospodaru!“,
zakikota se Pišljivbob.
Gospođa Bekrija zadrža dah i pokuša da uvuče stomak. Zatim začu kako se
zatvaraju vrata Fredovih odaja. A dvojica lordova istog časa prestadoše da se
smeju.
„Maloumna budala“, tiho će Gmazonja.
„Upoznao sam pametnije komade sirčevačkog sira“, promrmlja Pišljivbob.
„Zar ne možeš sutra ti da ga zamajavaš?“, progunđa Gmazonja.
„Biću zauzet s poreznicima sve do tri po podne“, reče Pišljivbob, „ali ako…“
 Oba lorda utom ućutaše. A i zvuk koraka im je utihnuo. Gospođa Bekrija je
i dalje žmureći držala dah i molila se da nisu primetili izbočinu na zavesi.
„Pa, laku noć, Pišljivbobe“, začu se Gmazonjin glas.
„Da, lepo mi spavaj, Gmazonjo“, uzvrati Pišljivbob.
Gospođa Bekrija skoro nečujno izdahnu dok joj je srce silno bubnjalo. Sve
je bilo u redu. Dvojica lordova su pošla na spavanje… pa ipak, nije čula nikakve
korake…
A onda, toliko naglo da nije stigla ni da ponovo uvuče vazduh u pluća,
zavesa polete u stranu. Pre no što je stigla da vrisne, Gmazonja joj poklopi usta
svojom velikom šakom, a Pišljivbob je zgrabi za zglavke. Dvojica lordova
odvukoše gospođu Bekriju iz njenog skrovišta, pa niz najbliže stepenice, te, iako
se ona opirala i pokušavala da viče, nije mogla ni da pisne kroz Gmazonjine debele
prste, niti je uspela da im se izmigolji. Najzad je uvukoše u isti onaj Plavi salon u
kojem je nekada davno poljubila šaku svog umrlog muža.
„Nemoj da vrištiš“, upozori je Pišljivbob, pa izvuče kratak bodež koji beše
počeo da nosi i po samom dvoru, „inače će kralju zatrebati nova poslastičarka.“
Rukom je dao znak Gmazonji da skloni šaku sa usta gospođe Bekrije. Ona
najpre duboko udahnu, pošto već beše počela da je hvata nesvestica.
„Silno si štrčala iza te zavese, kuvarice“, podrugljivo će Pišljivbob. „A zašto
si vrebala tu, toliko blizu kralju, nakon zatvaranja dvorske kuhinje?“
Naravno, gospođa Bekrija je mogla da smisli neku bezazlenu laž. Mogla je
da se pretvara da je samo htela da upita kralja Freda kakve kolače želi za ujutro,
ali znala je da joj dvojica lordova neće poverovati. Stoga je samo ispružila šaku u
kojoj je stezala Ikabogovo stopalo i raširila prste.
„Znam“, tiho će ona, „šta smerate.“
Dvojica lordova se primakoše i zagledaše se u njen dlan i tu savršenu sićušnu
repliku ogromnih stopala koja su koristile Crnostopaldžije. Pišljivbob i Gmazonja
pogledaše najpre jedan u drugoga, a zatim u gospođu Bekriju, a poslastičarka, kad
im je videla lica, pomisli samo: Beži, Berte – beži!
 ČETRDESET TREĆE
POGLAVLJE

Bert i stražar

Sveća na stočiću pokraj Berta polako je dogorevala dok je on posmatrao kako se

kazaljka minutara polako vuče oko sata. Ubeđivao je sebe da će mu se majka
zasigurno ubrzo vratiti kući. Svakog časa će ući i uzeti njegov napola ušiven
džemper kao da ga nikad nije ni odložila, pa će mu ispričati šta se desilo kad se
videla s kraljem.
A zatim minutara kao da je ubrzala, iako bi Bert sve dao da može da je
uspori. Četiri minuta. Tri minuta. Još samo dva minuta.
Bert se pridiže na noge i priđe prozoru. Pogledao je mračnu ulicu uzduž i
popreko. Od njegove majke nije bilo ni traga.
Ali stani! Srce mu utom zaigra: video je da se nešto kreće na samom uglu!
Nekoliko divnih sekundi Bert je bio uveren da će ugledati kako gospođa Bekrija
stupa na deo ulice obasjan mesečinom, te se osmehuje ugledavši njegovo
zabrinuto lice na prozoru.
A zatim mu srce potonu u stomak poput cigle. Nije mu se približavala
gospođa Bekrija, već major Bubašvabić, u pratnji četvorice krupnih pripadnika
Brigade za odbranu od Ikaboga, koji su svi do jednog nosili baklje.
Bert odskoči od prozora, zgrabi džemper sa stola, pa otrča u svoju spavaću
sobu. Uzeo je svoje cipele i očevu medalju, upro da podigne prozor u spavaćoj
sobi, izverao se kroz njega, a zatim ga spolja opet nežno spustio. Čim je pao u
povrtnjak, začuo je kako major Bubašvabić lupa na ulazna vrata, a zatim neki grub
glas reče: „Ja ću proveriti iza kuće.“
Bert se ničice baci na tlo iza aleje sa cveklom, pa utrlja vlažnu zemlju u svoju
plavu kosu i ukipi se u tami.
Kroz sklopljene kapke ugledao je treperavo svetlo. Jedan vojnik je visoko
pridigao baklju u nadi da će ugledati Berta kako beži kroz komšijske bašte. Vojnik
nije opazio Bertovo zemljano obličje skriveno iza listova cvekle koji su bacali
duge, lelujave senke.
„Pa, nije ovuda pobegao“, doviknu vojnik.
Utom se začu tresak i Bert odmah shvati da je Bubašvabić razvalio ulazna
vrata. Slušao je kako vojnici otvaraju kredence i ormare. Bert je ostao nepomičan,
tako okružen zemljom, pošto mu se kroz zatvorene očne kapke i dalje probijala
svetlost baklje.
„Možda je pobegao pre nego što je njegova majka otišla na dvor?“
„E pa, moramo da ga nađemo“, zareža poznati glas majora Bubašvabića.
„On je sin prve Ikabogove žrtve. Ako Bert Bekrija krene da priča narodu kako je
čudovište laž, narod će ga saslušati. Raštrkajte se i tražite ga, nije mogao daleko
da odmakne. A ako ga uhvatite“, reče Bubašvabić, dok su teški koraci njegovih
ljudi odjekivali po drvenim daskama doma Bekrija, „ubijte ga. Kasnije ćemo već
smisliti neku priču.“
Bert je, ne mičući se, ležao ničice i slušao kako vojnici trče tamo-amo duž
ulice, a zatim smireniji deo njegovog uma reče:
Mrdaj.
On prebaci očevu medalju oko vrata, navuče dopola zakrpljen džemper te
zgrabi svoje cipele, a onda poče da puzi po tlu i tako stiže do komšijske tarabe,
gde je raskopao dovoljno zemlje da se provuče ispod nje. Puzio je sve dok nije
stigao do kaldrmisane ulice, ali i dalje je čuo kako kroz noć odjekuju glasovi
vojnika koji su lupali ljudima na vrata i zahtevali da im pretraže kuće, ispitujući
ih jesu li videli Berta Bekriju, sina kraljeve poslastičarke. Čuo je kako ga opisuju
kao opasnog izdajnika.
Bert uze još jednu pregršt vlažne zemlje, pa je razmaza po licu. Zatim se
pridiže na noge i čučeći odjuri do mračnih vrata prekoputa ulice. Pokraj njega
protrča neki vojnik, ali Bert je bio toliko blatnjav da se nije razaznavao spram
mračnih vrata, te on ništa nije primetio. Kad je vojnik nestao, Bert, noseći cipele
u ruci, bosonog potrča od vrata do vrata, skrivajući se po njihovim senovitim
pragovima i polako se primičući kapiji Grada unutar grada. Međutim, kad joj je
najzad bio na domaku, on pred kapijom ugleda vojnika na straži, te je, pre no što
je uspeo da smisli ikakav plan, već morao da se sakrije iza statue kralja Ričarda
Revnosnog, pošto su ka njemu išli Bubašvabić i još jedan vojnik.
„Jesi li video Berta Bekriju?“, povikaše oni stražaru.
„Mislite, poslastičarkinog sina?“, upita on.
Bubašvabić ga ščepa za uniformu pa ga protrese kao terijer zeca. „Pa
naravno da mislim na poslastičarkinog sina! Jesi li ga propustio kroz ovu kapiju?
Reci mi!“
 „Ne, nisam“, reče stražar, „a šta je to mali uradio, kad ga svi vi jurite?“
„On je izdajnik!“, zareža Bubašvabić. „I lično ću streljati svakoga ko mu
pomogne, je l’ ti jasno?“
„Jasno mi je“, uzvrati stražar. Bubašvabić ga pusti, pa on i njegov saputnik
odjuriše dalje dok su im baklje lelujavo osvetljavale sve okolne zidove, a
naposletku ih opet proguta tama.
Bert je posmatrao stražara kako ispravlja uniformu i odmahuje glavom.
Oklevao je, a zatim se, znajući da bi ga to moglo koštati glave, išunjao iz svog
skrovišta. Toliko se temeljno kamuflirao blatom da stražar nije shvatio da je neko
kraj njega sve dok nije, pri mesečini, ugledao Bertove beonjače i vrisnuo od straha.
„Molim vas“, prošaputa Bert. „Molim vas… nemojte da me prijavite.
Moram da pobegnem odavde.“
On izvuče iz džempera očevu tešku srebrnu medalju, pa obrisa zemlju s nje
i pokaza je stražaru.
„Daću vam ovo – od pravog je srebra! – ako me pustite da prođem kroz
kapiju i nikome ne kažete da ste me videli. Ja nisam izdajnik“, reče Bert. „Nikoga
nisam izdao, kunem vam se.“
Stražar beše stariji čovek s gustom sedom bradom. Trenutak-dva je
odmeravao blatnjavog Berta, a zatim reče:
„Zadrži svoju medalju, sinko.“
Odškrinuo je kapiju tek toliko da se Bert provuče.
„Hvala vam!“, reče zgranuti Bert.
„Drži se zabačenih puteva“, posavetova ga stražar. „I ne veruj nikome.
Srećno.“
 ČETRDESET ČETVRTO
POGLAVLJE

Gospođa Bekrija se ne da

Dok se Bert iskradao kroz gradske kapije, gospođu Bekriju je lord Pišljivbob
ubacivao u ćeliju u tamnici. U blizini je ispucao, promukao glas u ritmu udaraca
čekića pevao državnu himnu.
„Tišina!“, zaurla lord Pišljivbob u pravcu zida. Pevanje utihnu.
„Lorde, kad dovršim ovo stopalo“, progovori taj ispucali glas, „hoćete li me
pustiti napolje da vidim svoju kćer?“
„Da, da, videćeš svoju ćerku“, doviknu mu Pišljivbob pa prevrnu očima. „A
sad budi tih jer bih da popričam s tvojom komšinicom!“
„E pa, pre nego što počnete, lorde“, reče gospođa Bekrija, „imam ja vama
da kažem nekoliko stvari.“
Pišljivbob i Gmazonja se zagledaše u punačku ženicu. Nikad dotad ne behu
strpali u tamnicu nekoga ko je delovao toliko gordo i neuzdrmano time što je bačen
na to vlažno i ledeno mesto. Podsetila je Pišljivboba na ledi Eslandu, koja je i dalje
bila pod ključem u njegovoj biblioteci i odbijala da se uda za njega. Nije mu palo
na pamet da bi jedna kuvarica mogla delovati nadmeno poput dvorske dame.
„Prvo“, reče gospođa Bekrija, „ako me ubijete, kralj će to saznati. Primetiće
da mu kolače ne pravim ja. Kadar je da okusi razliku.“
„To je tačno“, reče Pišljivbob, pakosno se osmehnuvši. „Međutim, pošto će
verovati da te je ubio Ikabog, kralj će prosto morati da se navikne da mu kolači
imaju drugačiji ukus, zar ne?“
„Moja kuća se nalazi u senci dvorskih zidina“, uzvrati mu gospođa Bekrija.
„Tamo nećete moći da lažirate Ikabogov napad a da pritom ne probudite stotinu
svedoka.“
„I to se lako da rešiti“, reče Pišljivbob. „Kazaćemo da si bila dovoljno glupa
da se noću prošetaš do obale Flume, kamo je Ikabog otišao da se napoji.“
 „Što bi vam možda i upalilo“, reče gospođa Bekrija, smislivši laž na licu
mesta, „da nisam dala određena uputstva za slučaj da se pročuje da me je ubio
Ikabog.“
„Kakva uputstva, i kome si ih to dala?“, upita Gmazonja.
„Sinu, siguran sam“, reče Pišljivbob, „ali i on će nam ubrzo pasti šaka.
Pribeleži ovo, Gmazonjo – ubićemo kuvaricu tek pošto ubijemo njenog sina.“
„U međuvremenu“, reče gospođa Bekrija, praveći se da nije osetila leden
ubod strave pri samoj pomisli da će Bert pasti šaka Pišljivbobu, „možete makar da
mi opremite ovu ćeliju pećnicom i mojim priborom, kako bih i dalje mogla kralju
da pravim kolače.“
„Da… što da ne?“, polako će Pišljivbob. „Svi mi uživamo u vašim
poslasticama, gospođo Bekrija. Možete nastaviti da ih pravite za kralja sve dok ne
uhvatimo vašeg sina.“
„Dobro je“, uzvrati gospođa Bekrija, „ali trebaće mi pomoć. Predlažem da
obučim još nekoliko zatvorenika koji će makar moći da mi mute jaja i slažu
plehove za testo.
„To će zahtevati da malo bolje hranite ove sirotane. Dok ste me dovodili
ovamo, primetila sam da neki od njih liče na kosture. Neću da mi jedu žive sastojke
zato što su izgladneli.
„I za kraj“, reče gospođa Bekrija, preletevši pogledom preko svoje ćelije,
„trebaće mi udoban krevet i čista ćebad kako bih se naspavala dovoljno da mogu
da pravim valjane kolače kakve kralj zahteva. A bliži mu se i rođendan. Očekivaće
nešto zaista posebno.“
Pišljivbob je nekoliko trenutaka odmeravao tu krajnje neobičnu zatvorenicu,
a onda reče:
„Madam, zar vas ne uznemirava pomisao da ćete uskoro vi i vaše dete biti
mrtvi?“
„Eh, ako sam nešto naučila u kuvarskoj školi“, uzvrati gospođa Bekrija,
sležući ramenima, „to je da se i najboljim kuvarima desi da im zagore kore ili da
im se razdroćkaju podloge za tortu. Ali ja velim – tad samo zavrni rukave i počni
nešto drugo. Nema svrhe kukati zbog nečega što ne možeš ispraviti!“
Pošto nije mogao da smisli dobar odgovor na to, Pišljivbob mahnu Gmazonji
i dva lorda izađoše iz ćelije, a vrata se uz zveket zatvoriše za njima.
Čim su otišli, gospođa Bekrija prestade da se pretvara da je hrabra i sruši se
na neudoban krevet koji beše jedini komad nameštaja u toj ćeliji. Sva se tresla i na
trenutak se uplašila da će je obuzeti histerija.
Međutim, žena ne može da postane glavna kraljeva kuvarica u gradu u kojem
se prave najbolje poslastice na zemlji a da nije sposobna da obuzda svoje nerve.
Gospođa Bekrija duboko udahnu da se smiri, a zatim, začuvši kako onaj prozukli
glas iz susedne ćelije opet počinje da peva državnu himnu, prisloni uvo uza zid i
stade da osluškuje odakle ta buka dopire do njene ćelije. Najzad je pronašla
pukotinu blizu plafona. Popevši se na svoj krevet, ona tiho pozva: „Dene? Dene
Daščiću? Znam da si to ti. Ovde Berta, Berta Bekrija!“
Ali ispucali glas je samo nastavio da peva. Gospođa Bekrija utonu u svoj
krevet, pa obavi ruke oko sebe, sklopi oči i celim svojim bolnim srcem poče da se
moli da je Bert, gde god bio, na sigurnom.
 ČETRDESET PETO
POGLAVLJE

Bert u Bačvanima

Bert najpre nije shvatio kako je lord Pišljivbob upozorio celu Izobiljsku da ga traži.
Poslušavši savet stražara gradske kapije, držao se seoskih puteva i zabačenih
drumova. Nikada nije išao severno čak do Bačvana, ali pošto je otprilike pratio
tok reke Flume, znao je da ide u pravom smeru.
Slepljene kose i cipela prepunih blata, koračao je preko izoranih njiva i
spavao u jarugama. Tek kad se, treće noći, ušunjao u Sirčevo ne bi li pokušao da
nađe nešto za jelo, prvi put se našao licem u lice sa svojom slikom na poternici
koja beše zalepljena u izlogu prodavnice sira. Srećom, crtež urednog i nasmejanog
mladića uopšte nije ličio na odraz prljave skitnice koji ga je gledao iz tamnog
stakla pokraj poternice. No, svejedno, šokiralo ga je kada je video da je za njim
raspisana nagrada od sto zlatnika, bio živ ili mrtav.
Bert požuri dalje mračnim ulicama, prolazeći pokraj mršavih pasa i
zabarikadiranih izloga. Jednom ili dvaput je naišao na prljave i odrpane ljude što
su, kao i on, kopali po kantama. Najzad je pronašao krišku tvrdog i pomalo
buđavog sira pre no što je iko drugi uspeo da je ugrabi. Pošto se napio kišnice iz
bureta pokraj zatvorene mlekare, on brže-bolje napusti Sirčevo i vrati se na seoske
drumove.
Dok je pešačio, Bertu su sve vreme misli lutale ka njegovoj majci. Neće je
ubiti, ponavljao je sebi iznova i iznova. Nikada je neće ubiti. Ona je kraljeva
omiljena sluškinja. Ne bi se usudili. Morao je da iz uma odagna i samu mogućnost
majčine smrti jer je znao da, kad bi mislio da je više nema, možda više ne bi ni
imao snage da se digne iz sledećeg jarka u kom bi zaspao.
Ubrzo su Bertu po stopalima izbili žuljevi, pošto je prevalio silne kilometre
ne bi li izbegao susret s drugim ljudima. Naredne noći je ukrao nekoliko trulih
jabuka iz jednog voćnjaka, a one sledeće je iz nečije kante uzeo pileće kosti i s
njih oglodao poslednjih nekoliko komadića mesa. Do trenutka kad je na horizontu
ugledao sive obrise Bačvana, već je morao da iz dvorišta neke kovačnice ukrade
komad konopca i da ga koristi umesto kaiša, pošto je toliko smršao da su mu
spadale pantalone.
Tokom celog svog putešestvija, Bert se tešio da će sve biti u redu samo ako
uspe da pronađe rođaka Harolda: izložiće svoje nevolje nekoj odrasloj osobi, pa
će Harold sve to srediti. Skrivao se izvan gradskih zidina sve dok nije počeo da
pada mrak, a onda je hramljući ušao u vinarski grad – žuljevi su ga sad već
strahovito boleli – pa se zaputio u Haroldovu krčmu.
U izlogu nije bilo svetla, a Bert je, kad se približio, shvatio i zašto. Na vrata
i prozore behu prikucane daske. Krčma je prestala da radi, a činilo se da su je
Harold i njegova porodica napustili.
„Molim vas“, očajnički upita Bert jednu ženu u prolazu, „možete li mi reći
kuda je Harold otišao? Harold, nekadašnji vlasnik ove krčme?“
„Harold?“, ponovi žena. „A, on je pre nedelju dana otišao na jug. Ima neke
rođake u Kroasanovcu. Nada se da će dobiti neki posao kod kralja.“
Bert je u neverici posmatrao ženu kako nestaje u noći. Oko njega dunu ledeni
vetar, te on krajičkom oka ugleda kako na obližnjem stubu za ulične fenjere leprša
jedna poternica s njegovim likom. Iscrpljen, ne znajući šta mu je činiti, on pomisli
kako treba samo da sedne na taj ledeni prag i prosto sačeka da ga vojnici pronađu.
I upravo u tom trenutku oseti vrh nečijeg mača na leđima, a neki glas mu
reče na uvo:
„Moj si.“
 ČETRDESET ŠESTO
POGLAVLJE

Priča o Broderiku
Bubašvabiću

Možda biste pomislili da su Berta te reči uplašile, ali njega je, verovali ili ne, taj
glas ispunio olakšanjem. Vidite, prepoznao ga je. Stoga se on, umesto da podigne
ruke i preklinje da ga poštede, okrenu i ugleda Broderika Bubašvabića.
„Zašto se smeješ?“, zareža Broderik, piljeći u Bertovo prljavo lice.
„Znam da me nećeš probosti, Brodi“, tiho će Bert.
Iako je Broderik bio taj s mačem u ruci, Bertu je bilo jasno da se drugi dečak
plaši mnogo više no on. Broderik je drhtao u kaputu obučenom preko pidžame, a
stopala su mu bila obmotana krvavim krpama.
„Zar si tako dopešačio čak iz Kroasanovca?“, upita Bert.
„To te se ne tiče!“, brecnu se Broderik, trudeći se da deluje žustro iako su
mu zubi cvokotali. „Privešću te, Bekrijo, izdajice jedna!“
„Ne, nećeš“, reče Bert, te izvuče mač iz Broderikove ruke. Utom Broderik
briznu u plač.
„Hodi“, nežno će Bert, pa prebaci ruku preko Broderikovih ramena i povede
ga niz bočnu uličicu, što dalje od lepršave poternice.
„Pusti me“, zajeca Broderik, ramenom tresući Bertovu ruku sa sebe. „Skloni
se! Za sve si ti kriv!“
„Za šta sam ja kriv?“, upita Bert kad su dvojica dečaka zastala pokraj kanti
punih praznih vinskih boca.
„Pobegao si od moga oca!“, reče Broderik, brišući rukavom suze.
„Pa naravno da jesam“, suvislo će Bert. „Hteo je da me ubije!“
„Ali s-sad je on ub-bijen!“, zajeca Broderik.
 „Major Bubašvabić je mrtav?“, iznenadi se Bert. „Kako?“
„Piš-Pišljivbob“, kroz suze će Broderik. „D-došao je u n-našu kuću s
vojnicima pošto n-niko nije uspeo da te nađe. Bio je toliko besan što te otac nije
uhvatio… pa je zgrabio pušku od jednog vojnika… i onda…“
Broderik sede na obližnju kantu i zajeca. Kroz uličicu dunu hladan vetar.
Bert pomisli kako je to pravi pokazatelj koliko je zapravo Pišljivbob opasan. Ako
je bio kadar da puca u svog vernog zapovednika Kraljevske garde, onda niko nije
bezbedan.
„Otkud si znao da ću doći u Bačvane?“, upita Bert.
„R-rekao mi je G-Gnojko s dvora. Dao sam mu pet zlatnika. Setio se kako
je tvoja majka pomenula da vaš rođak ima krčmu ovde.“
„Šta misliš, koliko ima ljudi kojima je Gnojko to rekao?“, upita Bert, već
zabrinut.
„Verovatno mnogo“, reče Broderik, brišući lice rukavom pidžame. „Taj će
za zlato svakome prodati informacije.“
„Vidi ko mu kaže“, reče Bert, najednom se naljutivši. „Upravo si se spremao
da me prodaš za stotinu zlatnika!“
„N-nisam želeo z-zlato“, uzvrati Broderik. „Učinio sam to za svoju m-majku
i braću. Mislio sam da mogu da ih v-vratim ako im te predam. Pišljivbob ih je o-
odveo. Ja sam pobegao kroz prozor moje sobe. Zato sam u pidžami.“
„I ja sam pobegao kroz prozor moje sobe“, reče Bert. „Ali ja sam makar bio
dovoljno razuman da ponesem i cipele. Hajde, bolje da se sklonimo odavde“,
dodade on, pa podiže Broderika na noge. „Pokušaćemo usput da ti ukrademo neke
čarape s nečijeg konopca za sušenje veša.“
Ali jedva da su prevalili nekoliko koraka kad se iza njih oglasi muški glas.
„Ruke uvis! Vas dvojica ćete poći sa mnom!“
Oba dečaka podigoše ruke uvis i okrenuše se. Čovek musavog i pakosnog
lica upravo je izašao iz senke, te je sada upirao pušku u njih. Nije bio u uniformi,
niti su ga Bert i Broderik prepoznali, ali bi Dejzi Daščić mogla da im kaže ko je
on zapravo: Tabadžija Džon, pomoćnik Keve Frktalo, koji već beše odrastao
čovek.
Tabadžija Džon im priđe nekoliko koraka, pa žmireći pređe pogledom s
jednog dečaka na drugog. „Poslužićete i vas dvojica. Daj ’vamo taj mač.“
S puškom uperenom u grudi, Bert nije imao izbora doli da ga preda.
Međutim, nije bio toliko uplašen koliko je mogao da bude, jer je Bert – ma šta mu
Gmazonja rekao – zapravo bio veoma pametan momak. Ovaj prljavi čovek kao da
nije shvatao da je upravo uhvatio begunca vrednog stotinu zlatnika. Izgleda da je
tražio bilo koja dva dečaka, iako Bert nije mogao da zamisli zašto. Broderik je pak
istog časa smrtno prebledeo. Znao je da Pišljivbob u svakom gradu ima doušnike,
te je bio ubeđen da će ih obojicu upravo predati vrhovnom savetniku i da će njega,
Broderika Bubašvabića, osuditi na smrt za šurovanje sa izdajnikom.
„Mrdajte“, reče čovek tupavog lica, mahnuvši im puškom ka izlazu iz
uličice. S puškom uperenom u leđa, Bert i Broderik na silu pođoše mračnim
ulicama Bačvana, sve dok najzad nisu stigli pred vrata sirotišta Keve Frktalo.
 ČETRDESET SEDMO
POGLAVLJE

Dole u tamnici

Kuhinjski radnici na dvoru silno su se iznenadili kad im je lord Pišljivbob saopštio

da je gospođa Bekrija zatražila samo svoju, zasebnu kuhinju, zato što je mnogo
važnija od svih njih. Štaviše, neki su postali sumnjičavi jer gospođa Bekrija, za
sve te godine koliko su je poznavali, nikad nije bila nadmena. Međutim, pošto su
se njeni kolači i testa i dalje redovno pojavljivali na kraljevoj trpezi, znali su da je,
gde god bila, još živa, te su sluge, kao i mnogi drugi njihovi zemljaci, odlučile da
je najsigurnije ne postavljati nikakva pitanja.
Za to vreme, život u zatvorskoj tamnici potpuno se promenio. U ćeliju
gospođe Bekrije ugradili su pećnicu, iz dvorske kuhinje su spustili njene šerpe i
tiganje, a zatvorenici u susednim ćelijama prošli su obuku kako da joj pomažu u
različitim zadacima neophodnim pri pravljenju prhkog testa zbog kojeg je i postala
najbolja poslastičarka u celom kraljevstvu. Zahtevala je da se zatvorenicima
udvostruče porcije (kako bi se uverila da su dovoljno jaki da mute i savijaju, mere
i vagaju, prosejavaju i sipaju), da im dodele pacolovca koji će da tera gamad, kao
i slugu koji će da trčkara od ćelije do ćelije i kroz rešetke deli različite kuhinjske
alatke.
Vrelina iz pećnice osušila je vlažne zidove. Primamljivi mirisi zamenili su
vonj buđi i ustajale vode. Gospođa Bekrija je insistirala na tome da svaki
zatvorenik okusi gotov kolač, kako bi shvatio ishod sopstvenog truda. I polako je
tamnica postajala živo, pa čak i veselo mesto, a zatvorenici koji pre dolaska
gospođe Bekrije behu slabašni i gladni polako su se popunjavali. Time je obuzela
misli i trudila se da odagna brigu zbog Berta.
Dok su svi ostali zatvorenici pravili kolače, gospodin Daščić je u susednoj
ćeliji sve vreme pevao državnu himnu i rezbario džinovska Ikabogova stopala.
Njegovo pevanje i lupanje je pre dolaska gospođe Bekrije u ostalim zatvorenicima
budilo bes, ali sada ih je ona podsticala da mu se svi pridruže. Zvuk svih
zatvorenika koji pevaju državnu himnu nadjačao je neprekidnu buku njegovog
čekića i dleta, a najbolje od svega beše to što je, kad se Pišljivbob sjurio u tamnicu
da im kaže da prestanu s tom galamom, gospođa Bekrija nevino upitala zar se
sprečavanje ljudi da pevaju državnu himnu ne smatra izdajom. Pišljivbob je tu
ispao glup, a svi zatvorenici se gromoglasno nasmejaše. Gospođi Bekriji se, uz
nalet ushićenja, učini da je i iz susedne ćelije začula slabašan, prozukao kikot.
Iako možda nije znala mnogo o ludilu, gospođa Bekrija je znala kako da
popravi stvari koje su se naizgled pokvarile, poput zgrušanih sosova i izduvanih
suflea. Verovala je da se skrhani um gospodina Daščića još može zaceliti, ukoliko
mu se pokaže da nije sam i ukoliko se priseti ko je on zapravo. I zato je gospođa
Bekrija svaki čas predlagala da zapevaju još neke pesme, pored državne himne,
pokušavajući da siroti um gospodina Daščića odgura na neki drugi kolosek koji će
ga možda dozvati sebi.
I najzad ga je, začudivši se i obradovavši, čula da im se pridružio dok su
pevali kafansku pesmu o Ikabogu, koja je bila popularna i davno pre no što su ljudi
mislili kako je to čudovište stvarno.

„Popih celu flašu, al’ Ikabog ne postoji,

Iskapih i drugu, čujem li ga da se roji?
Stukoh treću, eno ga – tu u mraku stoji,
Uzdravlje, jer Ikabog stiže da nas upokoji!“

Gospođa Bekrija odloži pleh s kolačima koji je upravo izvadila iz pećnice,

pa skoči na svoj krevet i tiho progovori kroz onu pukotinu visoko na zidu.
„Danijele Daščiću, čula sam te kako pevaš tu blesavu pesmicu. Ovde Berta
Bekrija, tvoja stara drugarica. Da li me se sećaš? Pevali smo tu pesmicu nekada
davno, kad su nam deca bila mala. Moj Bert i tvoja Dejzi. Sećaš li se toga, Dene?“
Ona pričeka odgovor, te joj se nedugo potom učini da je čula kakav jecaj.
Ovo će vam možda zazvučati čudno, ali gospođi Bekriji je bilo drago što
čuje gospodina Daščića kako plače, jer suze umeju da zacele um, baš kao i smeh.
Te noći, i mnogih narednih, gospođa Bekrija je kroz pukotinu u zidu tiho govorila
gospodinu Daščiću da joj je strahovito žao što je kuhinjskoj služavki prenela šta
je on rekao za Ikaboga, a gospodin Daščić je njoj govorio koliko se on užasno
osećao pošto je rekao da je major Bekrija možda samo pao s konja. I onda su jedno
drugo uveravali da su im deca živa, pošto su morali u to da veruju, jer bi u
suprotnom umrli.
 U tamnicu se sad, kroz njen jedini visoki prozorčić s rešetkama, prikradao
ledeni mraz. Zatvorenicima je bilo jasno da im se bliži gadna zima, ali tamnica se
ipak pretvorila u mesto puno nade i isceljenja. Gospođa Bekrija je zahtevala još
ćebadi za sve svoje pomagače i puštala je da joj šporet gori celu noć, rešena da svi
prežive.
 ČETRDESET OSMO
POGLAVLJE

Bert i Dejzi pronalaze

jedno drugo

Zimska jeza se osetila i u sirotištu Keve Frktalo. Deca u prnjama koju hrane samo
čorbom od kupusa nisu kadra da pregrme kašalj i prehlade lako kao dobro
uhranjena deca. Maleno groblje iza sirotišta imalo je stalan priliv Džonova i
Džejnica koji su umrli od nedostatka hrane, toplote i ljubavi, te su bili sahranjeni
a da im niko nije znao pravo me, iako su ih druga deca oplakivala.
Upravo je zbog tog naglog porasta smrti Keva Frktalo poslala Tabadžiju
Džona na ulice Bačvana da pokupi svu decu beskućnike koju uspe da pronađe,
kako bi održala broj pitomaca. Triput godišnje bi joj došla inspekcija da se uveri
kako ne laže o broju dece o kojoj se stara. Više je volela da, kad god je moguće,
prima stariju decu, pošto su bila izdržljivija od mališana.
Zahvaljujući zlatu koje je dobijala za svako dete, privatne odaje Keve
Frktalo u sirotištu behu među najluksuznijim u celoj Izobiljskoj, s buktavom
vatrom i udobnim somotskim foteljama, debelim svilenim tepisima i krevetom
prekrivenim mekom vunenom ćebadi. Na njenom stolu uvek behu najfinija hrana
i vino. Izgladnela deca tu i tamo bi nanjušila miomirisne pršutgradske pite i
sirčevačke sireve dok bi ih unosili u stan Keve Frktalo. Ona je sad retko napuštala
svoje odaje, izlazila je samo da se pozdravi sa inspekcijom, a brigu o deci
prepustila je Tabadžiji Džonu.
Kad su stigla dva nova dečaka, Dejzi Daščić nije mnogo obraćala pažnju na
njih. Bili su prljavi i dronjavi, baš kao i sve novopridošlice, a Dejzi i Marta su bile
previše zauzete pokušajima da u životu održe što više mališana. I same bi
gladovale kako bi se postarale da mališani imaju dovoljno hrane, a Dejzi je bila
prepuna modrica od štapa Tabadžije Džona, pošto bi često stala između njega i
nekog manjeg deteta koje bi pokušao da udari. Ukoliko je išta i mislila o novim
dečacima, samo ih je prezirala zbog toga što su bez ikakvog otpora pristali na to
da ih zovu Džon. Nije znala koliko toj dvojici dečaka zapravo odgovara da niko
ne sazna njihova prava imena.
Nedelju dana pošto su Bert i Broderik pristigli u sirotište, Dejzi i njena
najbolja drugarica Marta održale su tajnu rođendansku žurku za blizance Nađe
Nadić. Mnogi mališani nisu znali kada im je rođendan, pa bi im Dejzi odabrala
datum i pazila da ga redovno proslavljaju, makar samo dvostrukom porcijom
čorbe od kupusa. A ona i Marta su uvek ohrabrivale mališane da upamte svoja
prava imena, iako su ih naučile da se pred Tabadžijom Džonom međusobno
nazivaju Džon ili Džejn.
Dejzi je blizancima spremila naročitu poslasticu. Nekoliko dana ranije
uspela je da iz pošiljke za Kevu Frktalo ukrade dva prava-pravcata kolača iz
Kroasanovca, pa ih je sačuvala blizancima za rođendan, iako miris tih đakonija
Dejzi nije dao mira, te je jedva odolevala da ih sama ne pojede.
„O, baš su divni“, uzdahnu curica kroz suze radosnice.
„Baš divni“, ponovi njen brat.
„Oni su iz Kroasanovca, a to vam je glavni grad“, reče im Dejzi. Pokušavala
je da mališane nauči svemu onome čega se sećala iz svojih naglo prekinutih
školskih dana, te bi im često opisivala gradove koje nikad nisu videli. I Marta je
volela da sluša o Sirčevu, Pršutgradu i Kroasanovcu, pošto nikada nije živela nigde
drugde osim u Močvarištu i sirotištu Keve Frktalo.
Blizanci upravo behu progutali i poslednju mrvicu kolača kad u sobu ulete
Tabadžija Džon. Dejzi pokuša da sakrije tanjir, na kojem je bilo tragova šlaga, ali
ga Tabadžija Džon opazi.
„Ti“, zaurla on, pa priđe Dejzi podigavši štap iznad glave, „opet kradeš,
Ružna Džejn!“ Upravo se spremao da je njime udari, kad iznenada shvati da ga je
neko uhvatio u vazduhu. Bert je začuo viku pa prišao da vidi šta se to događa.
Videvši da je Tabadžija Džon saterao u ćošak neku mršavu devojčicu u silno
pokrpljenim pantalonama s tregerima, Bert je zgrabio štap usred zamaha.
„Da se nisi usudio“, tiho zareža Bert na Tabadžiju Džona. Dejzi utom prvi
put začu kroasanovački naglasak tog novog dečaka, ali on nije bio ni nalik na onog
Berta kojeg je nekada poznavala; bio je toliko stariji i lice mu beše toliko ogrubelo
da ga nije prepoznala. Što se pak tiče Berta, koji je Dejzi pamtio kao malu
devojčicu maslinaste puti sa smešnim kikicama, on nije imao pojma da je već
upoznao tu devojku usplamtelih očiju.
Tabadžija Džon pokuša da istrgne svoj štap iz Bertovog stiska, ali Broderik
pritrča Bertu u pomoć. Izbi kratka tuča, a Tabadžija Džon je, bar koliko su sva
deca pamtila, prvi put izgubio. On najzad napusti prostoriju s rascepljenom usnom,
zavetovavši se da će im se osvetiti, a kroz sirotište se šapatom pronese glas da su
dvojica novih momaka spasli Dejzi i blizance, te da je Tabadžija Džon, podvijenog
repa, pobegao izgledajući kao budala.
Nešto kasnije te večeri, kad su sva deca u sirotištu pošla u krevet, Bert i
Dejzi se mimoiđoše ispred stepenica na spratu, pa zastadoše da, s nelagodom,
porazgovaraju jedno s drugim.
„Mnogo ti hvala“, reče Dejzi, „za ono pre.“
„Nema na čemu“, uzvrati Bert. „Da li se on često tako ponaša?“
„Veoma često“, reče Dejzi, pa neznatno slegnu ramenima. „Ali blizanci su
dobili svoje kolače. Veoma sam ti zahvalna.“
Bertu se utom učini kako mu je oblik Dejzinog lica odnekud poznat, te začu
i naznake kroasanovačkog naglaska u njenom glasu. Zatim spusti pogled na
prastare, sasvim isprane pantalone s tregerima kojima je Dejzi morala da došije
produžetke na nogavice.
„Kako se zoveš?“, upita je on.
„Dejzi“, reče ona. „Ali moraš paziti da me zoveš Džejn kad je Tabadžija
Džon u blizini.“
„Dejzi“, zgranu se Bert. „Dejzi – to sam ja! Bert Bekrija!“
Dejzi zinu u čudu, i za tili čas su se već grlili i plakali, kao da su se
preobrazili u dečicu i vratili u one osunčane dane na dvorskom platou, pre no što
je Dejzi umrla mama i pre no što je Bertov otac ubijen, kad im se Izobiljska činila
kao najsrećnije mesto na celom svetu.
 ČETRDESET DEVETO
POGLAVLJE

Bekstvo iz sirotišta
Keve Frktalo

Deca su obično ostajala u sirotištu Keve Frktalo sve dok ih ona ne bi izbacila na
ulicu. Nije dobijala zlatnike da se stara o odraslim muškarcima i ženama, te je
Tabadžiji Džonu dozvolila da ostane samo zato što joj je koristio. Dokle god su
joj deca donosila zlato, Keva Frktalo se starala da joj nijedno dete ne pobegne tako
što je sva vrata držala pod ključem. Ključeve je imao samo Tabadžija Džon, a
poslednji dečak koji je pokušao da mu ih ukrade potom se mesecima oporavljao
od povreda.
I Dejzi i Marta su znale kako se bliži trenutak kada će ih obe izbaciti, ali
manje su brinule za sebe, a više za to šta će biti s mališanima kada one više ne
budu tu. Bert i Broderik su znali da će i oni morati da odu otprilike u isto vreme,
ako ne i ranije. Nisu mogli da provere da li su poternice s Bertovim likom i dalje
oblepljene po zidovima Bačvana, ali nije im delovalo verovatno da su ih poskidali.
Njih četvoro su svakodnevno živeli u strahu da će Keva Frktalo i Tabadžija Džon
shvatiti kako pod svojim krovom imaju dragocenog begunca vrednog stotinu
zlatnika.
Bert, Dejzi, Marta i Broderik su se za to vreme svake noći okupljali kad bi
druga deca zaspala, da bi razmenjivali priče i prikupljali informacije o tome šta se
zapravo događa u Izobiljskoj. Te sastanke su održavali na jedinom mestu gde
Tabadžija Džon nikada nije zalazio: u velikoj kuhinjskoj ostavi za kupus.
Tokom prvog tog sastanka, Broderik, koji je bio vaspitan tako da zbija šale
o Močvarljanima, smejao se Martinom akcentu, ali Dejzi ga je toliko žustro
izgrdila da to više nije ponovio.
Kad su se zbili oko jedne jedine sveće kao da je logorska vatra, okruženi
gomilom tvrdih, smrdljivih glavica kupusa, Dejzi je momcima ispričala o svojoj
otmici, Bert je podelio s njima zebnju da mu je otac poginuo u nekoj nesreći, a
Broderik im je objasnio kako su Crnostopaldžije lažirale napade na gradove da bi
narod i dalje verovao u Ikaboga. Takođe im je rekao i kako se pošta presreće, kako
dvojica lordova od države kradu tovare i tovare zlata, kao i da su na stotine ljudi
ubijene ili, ukoliko je Pišljivbob imao neke koristi od njih, bačene u tamnicu.
Međutim, obojica dečaka su ponešto krili, a reći ću vam i šta.
Broderik je podozrevao da je major Bekrija pre onoliko godina slučajno
ustreljen u močvari, ali to nije rekao Bertu, jer se bojao da će ga njegov prijatelj
okriviti zato što mu ranije nije rekao.
Bert je pak bio ubeđen kako je džinovska stopala koja su Crnostopaldžije
koristile izrezbario gospodin Daščić, ali to nije rekao Dejzi. Vidite, bio je ubeđen
da su gospodina Daščića ubili nakon što ih je napravio, pa nije želeo da Dejzi pruža
lažnu nadu da je i dalje živ. A pošto Broderik nije znao ko je izrezbario
mnogobrojne parove stopala koje su koristile Crnostopaldžije, Dejzi nije imala
pojma o ulozi koju je njen otac odigrao u tim napadima.
„Ali šta je s vojnicima?“, upita Dejzi Broderika šeste noći kad su se sastali
u ostavi za kupus. „S Brigadom za odbranu od Ikaboga i Kraljevskom gardom?
Jesu li i oni umešani u sve to?“
„Mislim da jesu, bar delom“, reče Broderik, „ali samo oni na samom vrhu
znaju sve – dvojica lordova i moj… i ko god da je zamenio mog oca“, reče on, pa
ućuta.
„Vojnici sigurno znaju da Ikabog ne postoji“, reče Bert, „pošto su toliko
vremena proveli gore, u Močvarištu.“
„Ali Ikabog postoji“, uzvrati Marta. Brodi se nije nasmejao na to, mada
možda i bi da su se tek upoznali. Dejzi se, po običaju, nije obazirala na Martu, ali
Bert joj ljubazno uzvrati: „I ja sam verovao u njega sve dok nisam shvatio šta se
tu zapravo događa.“
Njih četvoro su te noći kasnije otišli u krevet, saglasivši se da će se sutradan
uveče ponovo sastati. Svi su izgarali od želje da spasu svoju zemlju, ali uvek bi se
vratili na to da bez oružja nikako ne mogu da se bore protiv Pišljivboba i njegovih
mnogobrojnih vojnika.
Međutim, kada su devojčice sedme noći ušle u ostavu, Bert im je po licu
shvatio da se desilo nešto loše.
„U nevolji smo“, prošaputa Dejzi čim je Marta zatvorila vrata ostave. „Čuli
smo Kevu Frktalo i Tabadžiju Džona kako pričaju, malo pre no što smo otišle u
krevet. Dolazi nam inspektor sirotišta. Biće ovde sutra po podne.“
Dečaci razmeniše poglede, strahovito zabrinuti. Samo im je još falilo da ih
neki došljak prepozna kao dvojicu begunaca.
 „Moramo da idemo“, reče Bert Broderiku. „Smesta. Noćas. Zajedno ćemo
uspeti da uzmemo ključeve od Tabadžije Džona.“
„Ja sam voljan“, uzvrati Broderik, stisnuvši pesnice.
„E pa, idemo i Marta i ja s vama“, reče Dejzi. „Smislile smo plan.“
„Kakav plan?“, upita Bert.
„Predlažem da nas četvoro pođemo na sever, u vojnički logor u Močvarištu“,
odgovori Dejzi. „Marta zna put do tamo, moći će da nas navodi. A kad stignemo
tamo, reći ćemo vojnicima sve što nam je Broderik rekao – o tome kako Ikabog
ne postoji…“
„Ali postoji“, reče Marta, no ostalo troje se nisu obazirali na nju.
„… i o ubistvima i onom silnom zlatu koje Pišljivbob i Gmazonja kradu od
države. Ne možemo sami protiv Pišljivboba. Sigurno postoje bar neki dobri vojnici
koji bi prestali da ga slušaju, pa bi nam pomogli da povratimo našu zemlju!“
„To je dobar plan“, polako će Bert, „ali mislim da vas dve ne treba da pođete.
Možda bude opasno. Broderik i ja ćemo to obaviti.“
„Ne, Berte“, uzvrati Dejzi, maltene grozničavog pogleda. „Ako nas je
četvoro, udvostručićemo broj vojnika s kojima možemo da pričamo. Molim te,
nemoj da se raspravljaš sa mnom. Ako se nešto ubrzo ne promeni, većina dece u
ovom sirotištu će pre isteka zime završiti na onom groblju tamo.“
Morala je još malo da se raspravlja dok se Bert nije saglasio kako i njih dve
treba da pođu, pošto je u sebi brinuo da su Dejzi i Marta isuviše krhke da prežive
to putovanje, ali naposletku je ipak pristao.
„U redu. Bolje zgrabite ćebad s kreveta, pošto nam predstoji dugačka i
hladna šetnja. A Brodi i ja ćemo se pobrinuti za Tabadžiju Džona.“
I tako su Bert i Broderik uleteli u sobu Tabadžije Džona. Tuča je bila kratka
i brutalna. Sva sreća pa je Keva Frktalo uz večeru popila dve pune boce vina, inače
bi je sve to treskanje i vikanje svakako probudilo. Ostavivši Tabadžiju Džona sveg
krvavog i modrog, Broderik mu je pritom ukrao čizme. Zatim ga zaključaše u
njegovu sobu, pa dva momka potrčaše da se pridruže devojkama, koje su ih čekale
pokraj ulaznih vrata. Trebalo im je čak pet dugih minuta da otključaju sve katance
i s njih skinu sve lance.
Čim su otvorili vrata, zapahnu ih nalet ledenog vetra. Poslednji put se
osvrnuvši ka sirotištu, sa odrpanom ćebadi prebačenom preko ramena, Dejzi, Bert,
Marta i Broderik se išunjaše na ulicu i kroz prve snežne pahulje zaputiše se ka
Močvarištu.
 PEDESETO
POGLAVLJE

Zimsko putešestvije

U celoj istoriji Izobiljske nije bilo pogibeljnijeg putovanja od putešestvija to

četvoro omladinaca ka Močvarištu.
Beše to najljuća zima u kraljevstvu u proteklih sto godina, te je, kad je
mračno obličje Bačvana nestalo iza njih, sneg već toliko gusto padao da su bili
prosto zaslepljeni njegovom belinom. Njihova tanka, zakrpljena odeća i iscepana
ćebad nisu bili ravni ledenom vazduhu, koji ih je štipao svuda po telu kao kakvi
sićušni, oštrozubi vukovi.
Da nije bilo Marte, ne bi mogli da pronađu put, ali ona je poznavala teritoriju
severno od Bačvana te je, uprkos tome što je sad sva prirodna obeležja prekrio
debeli snežni pokrivač, prepoznala staro drveće na koje se nekada verala, stene
čudnovatog oblika koje su tu bile odvajkada i oronule obore za ovce koji su nekada
pripadali njenim susedima. Uprkos tome, što su dalje putovali na sever, to su se
duboko u sebi sve više pitali da li će ih to putovanje ubiti, iako nikad nisu naglas
izneli tu misao. Svi su osećali kako ih sopstvena tela preklinju da stanu, da legnu
u ledenu slamu neke napuštene štale i odustanu od svega.
Marta je treće noći znala da su već blizu, pošto je nanjušila poznati močvarni
miris mulja i slankaste vode. Svima se utom povrati nešto nade: upinjali su se da
pogledom nađu baklje i logorske vatre u vojničkom kampu, te im se činilo da kroz
zviždanje vetra čuju ljude kako govore i zveckanje konjske opreme. Tu i tamo bi,
negde u daljini, ugledali odsjaj ili začuli buku, ali uvek bi to bio samo odblesak
mesečine na zaleđenoj bari ili drvo koje škripi od mećave.
Najzad stigoše do samog ruba širokog prostranstva prepunog stena,
močvarne vode i šumeće trske, te shvatiše kako tu uopšte nema vojnika.
Zimske oluje su ih naterale na povlačenje. Komandant, koji je lično bio
ubeđen da Ikabog ne postoji, nije nameravao da dozvoli da mu se vojnici nasmrt
smrznu da bi udovoljio lordu Pišljivbobu. Zato je naredio da pođu na jug, te bi, da
nije bilo gustog snega, koji je sada padao toliko brzo da je prekrio sve tragove,
četiri prijatelja možda i videla vojničke otiske stopala stare pet dana kako idu u
suprotnom smeru.
„Pogledajte“, reče Broderik pa, tresući se, pokaza prstom. „Bilisu ovde…“
U snegu su se nalazila kola, napuštena jer su se zaglavila; vojnici su želeli
da što pre umaknu snežnoj oluji. Četverac priđe kolima i u njima ugleda hranu –
hranu kakve su se Bert, Dejzi i Broderik sada sećali samo u snu, a kakvu Marta
nikad u životu nije videla. Gomile kremastih sireva iz Sirčeva, hrpe kolača iz
Kroasanovca, kobasice i pite od srnetine iz Pršutgrada, koje behu poslate da
odobrovolje komandanta i njegove vojnike, pošto u Močvarištu nije bilo nikakve
hrane.
Bert posegnu otupelim prstima da uzme jednu pitu, ali hranu je sad prekrivao
debeo sloj leda, te mu prsti prosto skliznuše s nje.
On se, s beznađem na licu, okrenu ka Dejzi, Marti i Broderiku, kojima usne
behu potpuno modre. Niko ništa nije rekao. Znali su da će umreti od hladnoće na
samom rubu Ikabogove močvare, ali više ih i nije bilo briga za to. Dejzi je bilo
toliko hladno da joj se san činio kao divna ideja. Jedva da je i osetila dodatnu
hladnoću kad je polako utonula u sneg. Bert se sagnuo i obgrlio je rukama, ali i on
se osećao čudno i pospano. Marta se nasloni na Broderika, koji je pokušao da je
uvuče pod svoje ćebe. I, tako zbijeni pokraj kola, sve četvoro ubrzo izgubiše svest,
a sneg im je polako prekrivao tela dok se mesec uzdizao na nebu.
A onda se preko njih ustalasa neka nepregledna senka. Na četvoro prijatelja
spustiše se dve ogromne ruke prekrivene dugim zelenim krznom nalik na
močvarni korov. Ikabog ih lako podiže, kao da su bebe, i odnese ih kroz močvaru.
 PEDESET PRVO
POGLAVLJE

U pećini

Nekoliko sati kasnije Dejzi se probudi, ali isprva nije otvarala oči. Nije bila tako
ušuškana još od detinjstva, kad bi spavala pod jorganom od krpeži koji joj je majka
sašila i kad bi je svakog zimskog jutra probudilo pucketanje vatre iz peći. I sad je
čula pucketanje vatre, a pride je i namirisala pite od srnetine što se peku u pećnici,
pa je znala kako sigurno sanja da je ponovo u svom domu s majkom i ocem.
Ali zvuk plamena i miris pite behu toliko stvarni da Dejzi pade na pamet
kako možda ne sanja, već je zapravo u raju. Možda se nasmrt smrzla na samom
rubu močvare? Ne pomerajući se, ona otvori oči i ugleda treperavu vatru i grubo
istesane zidove nečega što je ličilo na poveliku pećinu, te shvati kako ona i njeno
troje saputnika leže u velikom gnezdu od, činilo joj se, nepredene ovčje vune.
Pokraj vatre se nalazila ogromna stena prekrivena dugim zelenkastosmeđim
močvarnim korovom. Dejzi je piljila u tu stenu sve dok joj se oči nisu privikle na
polumrak. Tek tad je shvatila da i ta stena, koja beše visoka kao dva konja, gleda
u nju.
Iako su stare priče govorile da Ikabog izgleda kao zmaj, zmija ili lebdeća
sablast, Dejzi je istog časa shvatila da je posredi baš on. Ona u panici ponovo
sklopi oči, pa kroz gomilu ovčije vune pruži ruku, napipa leđa nekog od ostalih i
bocnu ih.
„Šta je?“, prošaputa Bert.
„Jesi li ga video?“, prošapta Dejzi, i dalje čvrsto stišćući kapke.
„Da“, prodahta Bert. „Ne gledaj u njega.“
„Ne gledam“, reče Dejzi.
„Rekla sam vam da Ikabog postoji“, začu se Martin prestravljeni šapat.
„Mislim da peče pite“, prošaputa Broderik.
 Sve četvoro su ležali krajnje nepomično, sklopljenih očiju, sve dok miris
pite sa srnetinom nije postao toliko silan i slastan da su se svi osećali kako bi
maltene i vredelo skočiti, zgrabiti jednu pitu te možda progutati nekoliko zalogaja
pre nego što ih Ikabog ubije.
Zatim začuše kako se stvorenje kreće. Njegovo grubo krzno je šuškalo, a
teška stopala su mu glasno i prigušeno lupala. Začu se tresak, kao da je stvorenje
spustilo nešto teško. A onda dubok glas nalik na jeku reče:
„Pojedite ih.“
Sve četvoro otvoriše oči.
Možda mislite kako bi ih činjenica da Ikabog govori njihovim jezikom silno
iznenadila, ali oni već behu toliko zgranuti spoznajom da čudovište zaista postoji,
da ume da pravi vatru i da je peklo pite od srnetine da maltene nisu ni zastali da to
razmotre. Ikabog je na pod pokraj njih položio grubo izdeljan drveni poslužavnik
s pitama, te oni shvatiše kako mora da ih je uzeo iz zaleđene gomile hrane sa onih
napuštenih kola.
Četiri prijatelja se polako i obazrivo pridigoše u sedeći položaj, gledajući
uvis u Ikabogove krupne, žalosne oči što su čkiljile u njih kroz dugu, grubu,
zamršenu dlaku koja ga je prekrivala od glave do pete. Donekle ljudskog oblika,
to stvorenje je imalo zaista golem trbuh i ogromne čupave šape, s tek po jednom
oštrom kandžom.
„Šta želiš od nas?“, hrabro upita Bert.
Dubokim glasom punim jeke, Ikabog mu odgovori:
„Poješću vas. Ali ne još.“
Ikabog se utom okrenu, uze dve korpe ispletene od traka kore drveta i ode
do ulaza u pećinu. A onda, kao da se nečega setio, Ikabog se osvrnu na njih i reče:
„Grrr.“
Ali nije stvarno zarežao. Samo je izgovorio tu reč. Četvoro tinejdžera je
piljilo u Ikaboga, koji potom trepnu, okrenu se i izađe iz pećine, noseći u svakoj
šapi po jednu korpu. Zatim se stena veličine ulaza u pećinu gromoglasno otkotrlja
preko otvora ne bi li zadržala zatočenike unutra. Slušali su kako zvuk hrskanja
Ikabogovih stopala po snegu polako zamire.
 PEDESET DRUGO
POGLAVLJE

Pečurke

Nakon onih silnih godina čorbe od kupusa kod Keve Frktalo, Dejzi i Marta nikada
neće zaboraviti ukus tih pita iz Pršutgrada. Štaviše, Marta je nakon prvog zagrljaja
briznula u plač, rekavši kako nije znala da hrana uopšte može imati takav ukus.
Dok su jeli, svi su zaboravili na Ikaboga. Pošto su dokrajčili pite, okuražili su se,
pa su ustali da pri svetlosti vatre istraže Ikabogovu pećinu.
„Pogledajte“, reče Dejzi, pronašavši neke crteže na zidu.
Stotinu kosmatih Ikaboga bežalo je od Čiča Gliša s kopljima.
„A vidi ovu!“, reče Broderik, pokazujući na crtež blizu samog uzlaza u
pećinu.
Pri svetlosti Ikabogove vatre, njih četvoro proučiše crtež samo jednog
Ikaboga koji je stajao licem u lice sa Čiča Glišom što je na glavi nosio kacigu s
perjanicom i u ruci držao mač.
„To liči na kralja“, prošaputa Dejzi, upirući prstom u taj crtež. „Ne mislite
valjda da je on stvarno video Ikaboga, je li?“
Ostali na to nisu mogli da odgovore, ali ja mogu. Sada ću vam ispričati celu
istinu i nadam se da se nećete ljutiti što vam je nisam ranije rekla.
Fred je zaista načas ugledao Ikaboga kroz onu gustu močvarnu maglu one
kobne noći kada je ubijen major Bekrija. Takođe vam mogu reći kako je narednog
jutra onaj pastir koji je mislio da mu je Ikabog pojeo psa na vratima začuo cviljenje
i grebanje, te je shvatio kako se verni Flekica vratio svom domu, pošto je, naravno,
Pišljivbob oslobodio psa iz trnja gde je bio zarobljen.
Pre no što postanete previše strogi prema starom pastiru zato što nije
obavestio kralja kako Flekicu ipak nije pojeo Ikabog, prisetite se da je bio veoma
iscrpljen nakon svog dugog putovanja do Kroasanovca. Bilo kako bilo, kralj ne bi
ni mario za to. Čim je Fred kroz maglu ugledao to stvorenje, nije bilo te osobe ni
sile koja bi ga ubedila da on ne postoji.
„Pitam se“, zausti Marta, „zašto Ikabog nije pojeo kralja.“
„Možda se on zaista odbranio od njega, kao što kažu u pričama?“,
sumnjičavo upita Broderik.
„Znate, baš je čudno“, reče Dejzi, okrećući se da bolje pogleda Ikabogovu
pećinu, „što ovde nema nikakvih kostiju, ako Ikabog već jede ljude.“
„Mora da jede i kosti“, reče Bert drhtavim glasom.
Utom se Dejzi seti: pa naravno, mora da su pogrešili kad su pretpostavili da
je major Bekrija poginuo u nesreći u močvari. Očito ga je ipak ubio Ikabog. Samo
što je posegla da uhvati Berta za ruku ne bi li mu pokazala kako zna koliko mu je
strašno što se našao u brlogu očevog ubice, spolja opet začuše one teške korake te
shvatiše da se čudovište vratilo. Sve četvoro odjuriše do mekane hrpe ovčije vune
i sedoše u nju kao da se nisu ni pomerali.
Začu se glasna buka kad je Ikabog opet otkotrljao stenu, pustivši da se unutra
uvuče zimska jeza. Napolju je i dalje bila jaka mećava, a Ikabogu se po krznu
nahvatalo mnogo snega. U jednoj korpi je nosio hrpu pečuraka i nešto drva za
potpalu. U drugoj je imao nekoliko zaleđenih kolača iz Kroasanovca.
Dok su ga tinejdžeri posmatrali, Ikabog ponovo raspiri vatru, te položi
ledenu kocku s kolačima na ravnu kamenu ploču pokraj nje, gde su kolači polako
počeli da se odmrzavaju. Zatim, pod budnim pogledima Dejzi, Berta, Marte i
Broderika, Ikabog poče da jede pečurke. Ali činio je to na veoma čudan način.
Probo bi po nekoliko tim šiljkom koji mu je štrčao iz kandže, a zatim bi ih nežno
skidao ustima, jednu po jednu, te je, činilo im se, silno uživao dok ih je žvakao.
Nedugo potom, on kao da je postao svestan kako ga četiri ljudska bića
posmatraju.
„Grrr“, ponovo izgovori on, pa opet prestade da se obazire na njih sve dok
nije pojeo sve pečurke, a onda s toplog kamena pažljivo podiže odmrznute kolače
iz Kroasanovca te ih svojim ogromnim, kosmatim šapama ponudi ljudskim
bićima.
„Pokušava da nas utovi!“, izusti Marta šapatom punim strave, ali uprkos
tome zgrabi jednu Fantazmagoričnu frtutmu i već sledećeg trenutka sklopi oči od
blaženstva.
Pošto su Ikabog i ljudska bića obedovali, Ikabog uredno odloži svoje dve
korpe u ćošak, raspiri vatru pa ode do ulaza u pećinu, gde je sneg i dalje padao, a
sunce počelo da zalazi. Uz čudan zvuk, koji biste prepoznali da ste ikada čuli kako
se gajde naduvavaju pre no što neko zasvira u njih, Ikabog duboko udahnu pa
zapeva na jeziku koji nijedno ljudsko biće nije razumelo. Pesma je odjekivala
poviše močvare dok je padao mrak. Četvoro tinejdžera ju je slušalo, a ubrzo im se
i prispavalo, pa jedno po jedno ponovo utonuše u gnezdo od ovčije vune i padoše
u san.
 PEDESET TREĆE
POGLAVLJE

Čudnovato čudovište

Prošlo je nekoliko dana pre no što su se Dejzi, Bert, Marta i Broderik osmelili da
učine bilo šta osim da jedu zaleđenu hranu koju im je Ikabog donosio sa onih kola
i da posmatraju čudovište kako jede pečurke koje je nabralo za sebe. Kad god bi
Ikabog izašao (uvek dokotrljavši ogromnu stenu do samog ulaza u pećinu ne bi li
ih sprečio da pobegnu), oni bi raspravljali o njegovom čudnom ponašanju, ali
sasvim tiho, za slučaj da ih on vreba i prisluškuje s one strane stene.
Jedna od tema o kojima su raspravljali bila je da li je Ikabog dečak ili
devojčica. Dejzi, Bert i Broderik su mislili kako mora da je muško, zbog
gromoglasno dubokog glasa, ali Marta, koja je brinula o ovcama pre no što joj je
porodica umrla od gladi, smatrala je da je Ikabog žensko.
„Raste mu stomak“, reče im ona. „Mislim da će roditi bebe.“
Drugo pitanje o kojem su deca raspravljala beše, naravno, kada tačno Ikabog
namerava da ih pojede i hoće li biti kadri da se odbrane od njega kad to pokuša.
„Mislim da još imamo vremena“, reče Bert, gledajući u Dejzi i Martu, koje
su i dalje bile veoma mršave nakon silnih godina u sirotištu. „Vas dve baš i niste
krupan zalogaj.“
„Ako ga ja strefim u potiljak“, reče Broderik, gestikulirajući šta bi uradio,
„a Bert ga baš jako udari u stomak…“
„Nikada nećemo moći da nadjačamo Ikaboga“, reče Dejzi. „Kadar je da
pomeri stenu veliku kao on. A mi nismo ni približno toliko jaki.“
„Kad bismo samo imali neko oružje“, reče Bert, pa ustade i šutnu neki
kamičak duž pećine.
„Zar vam nije čudno“, reče Dejzi, „što je Ikabog pred nama jeo samo
pečurke? Zar vam se ne čini kako se pretvara da je krvoločniji nego što zaista
jeste?“
 „On jede ovce“, reče Marta. „Odakle ova silna vuna ako ne jede ovce?“
„Možda je samo sakupio komadiće koji su se zakačili za trnje?“, predloži
Dejzi, uzevši smotuljak meke, bele vune. „I dalje mi nije jasno zašto ovde nema
nikakvih kostiju, ako već ima običaj da jede živa bića.“
„A šta je s onom pesmom koju svake noći peva?“, upita Bert. „Od nje me
podilazi jeza. Ako mene pitate, to je borbena pesma.“
„I mene plaši“, saglasi se Marta.
„Baš me kopka šta li mu to znači“, reče Dejzi.
Nekoliko minuta kasnije, džinovska stena na ulazu u pećinu opet se pomeri
pa se Ikabog ponovo pojavi noseći svoje dve korpe – jednu, po običaju, punu
pečuraka, a drugu krcatu zaleđenim sirevima iz Sirčeva.
Svi su jeli ćutke, kao i uvek, a Ikabog, pošto je uredno sklonio svoje korpe i
raspirio vatru, u suton priđe ulazu u pećinu, spreman da zapeva svoju čudnu pesmu
na jeziku koji ljudska bića nisu mogla razumeti.
Dejzi utom ustade.
„Šta to radiš?“, prošaputa Bert, pa je zgrabi za gležanj. „Sedi dole!“
„Neću“, uzvrati Dejzi, otrgavši mu se. „Hoću da popričam s njim.“
Pa smelo pođe ka ulazu u pećinu i sede pokraj Ikaboga.
 PEDESET ČETVRTO
POGLAVLJE

Ikabogova pesma

Ikabog upravo beše duboko udahnuo, praćen uobičajenim zvukom naduvavanja

gajdi, kada Dejzi reče:
„Na kom to jeziku pevaš, Ikabože?“
Ikabog pogleda naniže u nju, pa se štrecnu kad vide da mu je Dejzi toliko
blizu. Dejzi najpre pomisli kako joj neće odgovoriti, ali on svojim sporim,
dubokim glasom najzad reče:
„Na ikaškom.“
„A o čemu je ta pesma?“
„To je priča o Ikabozima – a i o tvom soju.“
„Misliš, o ljudima?“, upita Dejzi.
„Da, o ljudima“, reče Ikabog. „Te dve priče su zapravo jedna, jer su se ljudi
Izrađavali od Ikaboga.“
On ponovo uvuče vazduh da zapeva, ali ga Dejzi upita: „A šta znači
’Izrađavali’? Da li to znači isto što i ’rodili’?“
„Ne“, uzvrati Ikabog, pogledavši naniže u nju. „Izrađavanje je veoma
drugačije od rađanja. Tako nastaju novi Ikabozi.“
Dejzi je želela da bude učtiva, svesna koliko je Ikabog ogroman, pa obazrivo
reče:
„Pa to i zvuči malčice kao rađanje.“
„E pa nije“, reče Ikabog dubokim glasom. „Rađanje i Izrađavanje veoma se
razlikuju. Kad se bebe Izrađave, mi koji smo ih Izrađavali umiremo.“
„Uvek?“, upita Dejzi, primetivši kako Ikabog, dok govori, odsutno trlja
stomak.
 „Uvek“, reče Ikabog. „Takva ti je sudbina Ikaboga. Živeti sa svojom decom
jeste jedna od ljudskih čudotarija.“
„Ali to je baš tužno“, polako će Dejzi. „Da umreš kad ti se rode deca.“
„To uopšte nije tužno“, reče Ikabog. „Izrađavanje je nešto veličanstveno!
Ceo naš život vodi ka Izrađavanju. Ono što radimo i osećamo kada se naše bebe
Izrađavaju određuje bebama narav. Veoma je važno imati dobro Izrađavanje.“
„Ne razumem“, reče Dejzi.
„Ako umrem tužan i beznadežan“, objasni joj Ikabog, „moje bebe neće
preživeti. Posmatrao sam kako moji rođaci Ikabozi jedan po jedan umiru u očaju,
a njihove bebe bi ih nadživele svega nekoliko sekundi. Ikabog ne može živeti bez
nade. Ja sam poslednji preostali Ikabog, a moje Izrađavanje će biti najvažnije
Izrađavanje u istoriji jer, ako moje Izrađavanje dobro prođe, naša vrsta će
preživeti, a ukoliko ne prođe, Ikabozi će zauvek nestati…
„Znaš, sve naše nevolje su i počele jednim lošim Izrađavanjem.“
„Da li je o tome tvoja pesma?“, upita Dejzi. „O lošem Izrađavanju?“
Ikabog klimnu glavom, ne odvajajući pogled od sve mračnije zavejane
močvare. Zatim ponovo duboko uvuče vazduh, poput gajdi, pa zapeva, ali ovog
puta je pevao rečima koje su ljudska bića mogla da razumeju.

„Nekada davno, u našeg vremena prvom mahu,

Kad i dalje samo Ikabozi postojahu,
I još ne beše nastalo ljudsko biće kameno,
Niti ćud mu vatrena i srce ledeno,
Tad ovaj savršeni svet bez kraja
Beše kao odraz samog raja.
Niko nas nije lovio, niti nam naudio,
U to izgubljeno doba voljeno.

O Ikabozi, Izrađavajte se opet,

Izrađavajte se opet, Ikabozi moji.
O Ikabozi, Izrađavajte se opet,
Izrađavajte se opet, o rode moj.
 A onda – zla kob: jedne noći olujne
Izrađavana iz Straha, Ogorčenost nastade.
No Ogorčenost, visoka i stamena,
Drugačija beše od svoga plemena.
Glas joj beše grub, a narav pakosna,
Takva zverka još ne beše viđena,
Zato su je oni od sebe prognali
I urlajući je gnevno udarali.

O Ikabozi, Izrađavajte se mudri,

Izrađavajte se mudri, Ikabozi moji.
O Ikabozi, Izrađavajte se mudri,
Izrađavajte se mudri, o rode moj.

Hiljadama milja od svog starog doma,

Ogorčenosti da se Izrađava dođe doba,
Te je sama u tmini ona uginula,
I iz nje je upravo Mržnja nastanula.
Ona zapravo beše Ikabog ćosavi,
Zver zakleta da prošlost osveti.
Krvožedno beše to stvorenje kleto,
A njegov zli pogled sezao je daleko.

O Ikabozi, Izrađavajte se dobri,

Izrađavajte se dobri, Ikabozi moji.
O Ikabozi, Izrađavajte se dobri,
Izrađavajte se dobri, o rode moj.
 Iz Mržnje se tad izrodiše ljudi,
Jer baš mi stvorismo taj soj hudi,
Iz Ogorčenosti i Mržnje nikoše čete
Nastale sa željom da nam se svete.
Na stotine Ikaboga dožive sudbu zlu,
Naša se krv kô kiša slivala po tlu.
Sve naše pretke su kô klasje pokosili,
No da nas love ljudi su još dolazili.

O Ikabozi, Izrađavajte se hrabri,

Izrađavajte se hrabri, Ikabozi moji.
O Ikabozi, Izrađavajte se hrabri,
Izrađavajte se hrabri, o rode moj.

Ljudi nas oteraše iz sunčane zemlje,

Daleko od trave, međ blato i kamenje,
Gde zanavek vladaju kiša i magla.
I ovde smo ostali i venuli,
Sve dok ne osta tek jedan od našeg soja
Što je preživeo silne puške i koplja,
Čija deca sad moraju početi iznova
Gonjena plamenom mržnje i gneva.

Oteraše nas ljudi iz sunčanog nam dola

U ovaj svet magle, kiše i bola,
Daleko od trave, međ stenje i kal
Gde nađosmo samo kopnjenje i žal,
Sve dok od nas ne osta tek jedan
Što prežive pomor, sirot i bedan,
Sad iznova će početi deca mu Izrađavljena,
 Plamenom osvete i gneva vođena.

O Ikabozi, pobijte sad ljudski rod,

Pobijte sve ljude, Ikabozi moji.
O Ikabozi, pobijte sad ljudski rod,
Pobijte sve ljude, o rode moj.“

Pošto je Ikabog završio svoju pesmu, Dejzi i on su neko vreme sedeli u tišini.
Na nebu su se već pojavljivale zvezde. Dejzi se upilji u mesec i reče:
„Ikabože, koliko si dosad ljudi pojeo?“
Ikabog uzdahnu.
„Zasad nijednog. Ikabozi jedu pečurke.“
„Nameravaš li da nas pojedeš kada ti dođe vreme da se Izrađavaš?“, upita
Dejzi. „Kako bi se tvoje bebe rodile verujući da Ikabozi jedu ljude? Želiš da ih
pretvoriš u ubice ljudi, zar ne? Kako bi povratile vašu zemlju?“
Ikabog obori pogled ka njoj. Činio se kao da ne želi da joj odgovori, ali
najzad klimnu svojom ogromnom, čupavom glavom. Iza Dejzi i Ikaboga, pri sjaju
umiruće vatre, Bert, Marta i Broderik razmeniše prestravljene poglede.
„I ja znam kako je to kad izgubiš ljude koje najviše voliš“, tiho će Dejzi.
„Meni je umrla majka, a moj otac je nestao. I dugo sam, pošto moj otac više nije
bio tu, ubeđivala sebe da je još živ – morala sam, inače bih, mislim, i sama umrla.“
Dejzi se pridiže da pogleda u Ikabogove tužne oči.
„Mislim da ljudima treba nade skoro koliko i Ikabozima. Ali“, reče ona, pa
položi šaku poviše srca, „moji otac i majka su još ovde, unutra, i uvek će tu biti.
Zato, Ikabože, kad me budeš jeo, sačuvaj moje srce za kraj. Volela bih da što duže
održim svoje roditelje u životu.“
Ona pođe nazad u pećinu, te se četiri ljudska bića opet skrasiše na svojoj
hrpi vune pokraj vatre.
Nešto kasnije, iako je bila pospana, Dejzi se učini da čuje Ikaboga kako
šmrca.
 PEDESET PETO
POGLAVLJE

Pišljivbob vređa kralja

Nakon katastrofe sa odbeglom poštanskom kočijom, lord Pišljivbob se postarao

da se takvo nešto nikad ne ponovi. Izdat je nov proglas, i to bez kraljevog znanja,
koji je vrhovnom savetniku dozvoljavao da otvara sva pisma kako bi proverio ima
li u njima naznaka izdaje. Okačene objave s proglasom uslužno su navodile sve
što se u Izobiljskoj sada smatralo izdajom. I dalje je bila izdaja reći da Ikabog ne
postoji, kao i da Fred nije dobar kralj. Bila je izdaja kritikovati lorda Pišljivboba i
lorda Gmazonju, izdaja reći da je porez za Ikaboga previsok, a izdajom se, prvi
put, smatralo i reći kako Izobiljska nije više toliko srećna i sita koliko je oduvek
bila.
A sad, kad su se svi bojali da u pismima iznose istinu, pošta, pa čak i
putovanja u prestonicu, svela se maltene na nulu, što je Pišljivbob upravo i želeo,
te je započeo drugu fazu svoga plana. A ona je bila da Fredu pošalje gomilu pisama
obožavalaca. Pošto sva ta pisma nisu smela imati istovetan rukopis, Pišljivbob je
zatvorio nekoliko vojnika u sobu s hrpom papira i mnoštvom pera, pa im rekao šta
da pišu.
„Hvalite kralja, naravno“, reče Pišljivbob, dok je u svojoj odori vrhovnog
savetnika lepršao tamo-amo pred vojnicima. „Kažite mu da je najbolji vladar u
istoriji ove zemlje. A hvalite i mene. Recite kako ne znate šta bi bilo sa Izobiljskom
da nije lorda Pišljivboba. I recite kako ste ubeđeni da bi Ikabog pobio još mnogo
ljudi da nije Brigade za zaštitu od Ikaboga, a i da je Izobiljska bogatija no ikad.“
I tako je Fred počeo da prima pisma koja su mu govorila kako je čudesan,
da zemlja nikada nije bila srećnija, kao i da rat protiv Ikaboga i te kako dobro
odmiče.
„Pa, izgleda da sve sjajno napreduje!“, ozareno će kralj Fred, mašući jednim
od tih pisama tokom ručka s dvojicom lordova. Bio je znatno veseliji otkako su
počeli da pristižu ti falsifikati. Gorka zima je zaledila tlo, pa je bilo opasno ići u
lov, ali se Fred, odeven u prelep nov komplet od tamnonarandžaste svile, s
dugmićima od topaza, danas osećao naročito zgodno, što je samo doprinosilo
njegovoj razdraganosti. Bilo mu je krajnje prijatno da posmatra kako s one strane
prozora pada sneg jer je imao razbuktalu vatru dok mu je trpeza, po običaju, bila
krcata preskupom hranom.
„Pojma nisam imao da smo pobili toliko Ikaboga, Pišljivbobe! Štaviše – kad
malo bolje razmislim – nisam ni znao kako postoji više no jedan Ikabog!“
„Ovaj, da, gospodaru“, uzvrati Pišljivbob, ljutito pogledavši u Gmazonju,
kome su usta bila puna naročito slasnog krem sira. Pišljivbob je imao toliko
obaveza da je Gmazonji prepustio dužnost pregledanja svih falsifikovanih pisama
pre no što ih proslede kralju. „Nismo želeli da vas uzrujavamo, ali pre nekog
vremena smo uvideli da se čudovište, ah, ovaj…“
On se uljudno nakašlja.
„… razmnožilo.“
„Tako, dakle“, reče Fred. „Pa, sjajna je vest to što ih ovom brzinom ubijate.
Trebalo bi jednog da prepariramo, znaš, pa da ga izložimo narodu!“
„Ovaj… da, gospodaru, izvrsna ideja“, uzvrati Pišljivbob kroz stisnute zube.
„Samo, nešto mi tu nije jasno“, reče Fred, ponovo se mršteći nad pismom.
„Nije li profesor Varalaž rekao kako se iz Ikaboga, svaki put kad umre, izrode još
dva? Ukoliko ih ovim tempom ubijate, zar im time zapravo ne udvostručujete
broj?“
„Ah… ne, gospodaru, ne baš“, odgovori Pišljivbob, dok mu je prepredeni
um mahnito brzo umovao. „Zapravo smo našli način da to izbegnemo, time što
ih… ovaj… što ih…“
„Prvo klepimo po glavi“, predloži Gmazonja.
„Prvo klepimo po glavi“, ponovi Pišljivbob, klimajući glavom. „Tako je.
Ukoliko uspete da im priđete dovoljno blizu da ih onesvestite pre nego što ih
ubijete, gospodaru, izgleda da, ovaj, proces udvostručavanja… prestaje.“
„Ali zašto mi nisi saopštio to neverovatno otkriće, Pišljivbobe?“, uskliknu
Fred. „Pa to sve menja – uskoro ćemo možda čak zauvek istrebiti Ikaboge iz
Izobiljske!“
„Da, gospodaru, to jeste dobra vest, zar ne?“, reče Pišljivbob, priželjkujući
da je u prilici da šamarom odagna osmeh s Gmazonjinog lica. „Međutim, i dalje
je ostalo poprilično Ikaboga…“
„Uprkos tome, izgleda da se najzad nazire kraj!“, radosno će Fred, pa odloži
pismo i ponovo se lati noža i viljuške. „Prava šteta što je Ikabog ubio majora
Bubašvabića tik pre no što smo počeli da pobeđujemo te monstrume!“
 „Da, gospodaru, baš tužno“, saglasi se Pišljivbob, koji je, naravno, nagli
nestanak majora Bubašvabića kralju objasnio rekavši mu da je on u Močvarištu
dao život pokušavajući da spreči Ikabogov dolazak na jug.
„Pa, to najzad objašnjava nešto što me je kopkalo“, reče Fred. „Sluge
neprekidno pevaju državnu himnu, jeste li ih čuli? To nas stvarno nadahnjuje i sve
to, ali a vremenom postane malčice jedno te isto. Ali sad znam razlog – slave naš
trijumf nad Ikabozima, zar ne?“
„Sigurno je to razlog, gospodaru“, uzvrati Pišljivbob.
Pevanje je zapravo dopiralo od zatvorenikâ u tamnici, a ne od dvorskih
slugu, ali Fred nije bio svestan da je u tamnici ispod njega zatvoreno pedesetak
ljudi.
„Red bi bio da održimo bal da to proslavimo!“, reče Fred. „Baš dugo nismo
imali bal. Kao da je prošla čitava večnost otkako sam poslednji put plesao s ledi
Eslandom.“
„Časne sestre ne plešu“, iznervirao se Pišljivbob. Zatim naglo ustade.
„Gmazonjo, dođi da popričamo.“
Dvojica lordova već su bila na pola puta do vrata kad im kralj zapovedi:
„Sačekajte.“
Obojica se okrenuše. Kralj Fred je najednom delovao nezadovoljno.
„Ni jedan ni drugi niste zatražili dozvolu da napustite kraljevu trpezu.“
Dvojica lordova razmeniše poglede, a zatim se Pišljivbob nakloni, a za njim
i Gmazonja.
„Preklinjem Vaše veličanstvo da mi oprosti“, reče Pišljivbob. „No, prosto,
kako bismo smesta ostvarili vaš izvrsni predlog da se jedan mrtvi Ikabog preparira,
moramo smesta da delamo. U suprotnom može da, ovaj, istruli.“
„Svejedno“, reče Fred, vrteći po prstima zlatnu medalju obešenu o vrat, u
koju beše utisnut prizor kralja kako se bori sa zmajskim čudovištem, „ja sam i
dalje kralj, Pišljivbobe. Tvojkralj.“
„Pa naravno, gospodaru“, odgovori Pišljivbob, pa se ponovo duboko
nakloni. „Ja živim samo da bih vama služio.“
„Hmmm“, uzvrati Fred. „Pa, pazi da to ne zaboraviš, i požuri s tim
prepariranjem Ikaboga. Želim da ga izložim narodu. A zatim ćemo popričati o
slavljeničkom balu.“
 PEDESET ŠESTO
POGLAVLJE

Urota u tamnici

Čim su se Pišljivbob i Gmazonja udaljili dovoljno da ih kralj ne čuje, Pišljivbob

se ustremi na Gmazonju.
„Trebalo je da pregledaš sva ta pisma pre no što ih proslediš kralju! I gde
sad da pronađem mrtvog Ikaboga da ga prepariram?“
„Sašij nešto“, predloži Gmazonja, slegnuvši ramenima.
„Da sašijem nešto? Da sašijem nešto?!“
„Pa šta ti drugo preostaje?“, uzvrati Gmazonja, uzimajući veliki griz
Vojvodskog veseljaka prokrijumčarenog s kraljeve trpeze.
„Šta meni drugo preostaje?“, razjareno ponovi Pišljivbob. „Misliš da je sve
ovo samo moj problem?“
„Ti si taj koji je izmislio Ikaboga“, tupo će Gmazonja, žvaćući. Već mu je i
te kako dodijalo da Pišljivbob urla na njega i naređuje mu šta da radi.
„A ti si taj koji je ubio Bekriju!“, zareža Pišljivbob. „Gde bi sad bio da ja
nisam okrivio čudovište?“
I ne sačekavši Gmazonjin odgovor, Pišljivbob se okrenu pa se zaputi u
tamnicu. U najmanju ruku može da spreči zatvorenike da toliko glasno pevaju
državnu himnu, kako bi kralj možda pomislio da je rat protiv Ikaboga ponovo
pošao po zlu.
„Tišina… TIŠINA!“, zagrme Pišljivbob dok je ulazio u tamnicu, pošto je
ona odzvanjala od buke. Čuli su se pesma i smeh, sluga Gnojko je trčkarao od
ćelije do ćelije, raznoseći i prenoseći kuhinjsku opremu različitim zatvorenicima,
a vazduh je ispunjavao miris sveže ispečenih Devojačkih snova, tek izvađenih iz
pećnice gospođe Bekrije. Zatvorenici su svi delovali mnogo uhranjenije no kad je
Pišljivbob prošli put bio tu. To mu nije prijalo, ama baš nimalo. A naročito mu
nije prijalo kad je video da kapetan Dobroljud deluje jedro i jako kao nekad.
Pišljivbob je voleo da mu neprijatelji budu slabašni i beznadežni. Čak je i gospodin
Daščić izgledao kao da je potkresao svoju dugu belu bradu.
„Ti vodiš računa“, upita on zadihanog Gnojka, „o svim tim šerpama,
noževima i koječemu još što im deliš?“
„Pa… pa naravno, lorde“, prodahta sluga, ne želeći da prizna kako su ga
zbunjivala silna naređenja koja mu je izdavala gospođa Bekrija, pa više nije imao
pojma šta je kod kog zatvorenika. Morao je da kroz rešetke dodaje kašike,
mutilice, kutlače, šerpice i plehove za pečenje ne bi li dorasli potražnji za kolačima
gospođe Bekrije, pa je čak jednom ili dvaput dleto gospodina Daščića slučajno
dodao nekom drugom zatvoreniku. Svake večeri bi mu se činilo da je po završetku
sve sakupio, ali kako bi, za ime sveta, mogao biti siguran? A ponekad bi Gnojko
brinuo kako čuvar tamnice, koji je voleo vino, možda ne bi čuo došaptavanje
zatvorenika ukoliko bi im palo na pamet da kuju nekakvu zaveru noću, kad se
ugase sve sveće. Međutim, Gnojku je bilo jasno kako Pišljivbob nije raspoložen
da mu iko iznosi ikakve probleme, pa je ovog puta držao jezik za zubima.
„Nema više pevanja!“, dreknu Pišljivbob, a glas mu odjeknu tamnicom.
„Kralja boli glava!“
Zapravo je Pišljivbob bio taj kome je glava počela da pulsira. Čim im je
okrenuo leđa, zaboravio je na zatvorenike i opet se bacio na razmišljanje o tome
kako će, za ime sveta, napraviti ubedljivog prepariranog Ikaboga. Možda je
Gmazonja ipak bio na pravom putu? Mogu li da uzmu kostur bika, pa da otmu
neku švalju što će preko kostiju sašiti zmajsku pokrivku, koju bi potom ispunili
piljevinom?
Laži su se samo nizale. Kad jednom počnete da lažete, morate da nastavite,
a onda kao da ste postali kapetan bušne lađe, primorani da stalno zapušavate rupe
kako ne biste potonuli. Izgubljen u mislima o kosturima i piljevini, Pišljivbob nije
imao pojma da je upravo okrenuo leđa svom najvećem problemu dotad: tamnici
punoj zatvorenika koji su se urotili, a koji su svi do jednog, ispod ćebadi ili iza
razlabavljenih cigala u zidovima, skrivali noževe i dleta.
 PEDESET SEDMO
POGLAVLJE

Dejzin plan

Gore u Močvarištu, gde tlo beše prekriveno debelim snegom, Ikabog više nije
običavao da dogura stenu preko ulaza u pećinu kad izađe sa svojim korpama.
Umesto toga su mu Dejzi, Bert, Marta i Broderik pomagali pri sakupljanju malenih
močvarnih pečuraka koje je voleo da jede, te bi tokom tih izleta s napuštenih kola
odlomili još zaleđene hrane i poneli je u pećinu za sebe.
Sva četiri ljudska bića su iz dana u dan bivala sve jača i zdravija. I Ikabog je
postajao sve deblji i deblji, ali to je bilo zato što mu se sve više bližilo vreme
Izrađavanja. A pošto je Ikabog rekao kako namerava da tokom Izrađavanja pojede
četiri ljudska bića, Bert, Marta i Broderik nisu bili presrećni zbog Ikabogovog sve
većeg stomaka. Bert je naročito bio ubeđen kako Ikabog namerava da ih ubije.
Sada je smatrao da je pogrešio kada je poverovao da se njegovom ocu dogodila
nesreća. Ikabog je zaista postojao, pa je, očito, Ikabog ubio i majora Bekriju.
Dok bi brali pečurke, Ikabog i Dejzi često bi odmakli nešto ispred ostalih te
vodili svoje razgovore.
„Šta mislite, o čemu to pričaju?“, prošaputa Marta dvojici dečaka dok su po
močvari tragali za malenim belim pečurkama koje su se Ikabogu naročito sviđale.
„Mislim da pokušava da se sprijatelji s tim čudom“, reče Bert.
„Šta, kako bi pojelo nas, a ne nju?“, upita Broderik.
„To što si rekao baš je ružno“, oštro će Marta. „Dejzi se u sirotištu brinula o
svima. Ponekad bi čak na sebe preuzela kaznu namenjenu drugoj deci.“
Broderik beše zatečen. Otac ga je naučio da očekuje sve najgore od svih koje
upozna, te da ćeš u životu napredovati jedino ako u svakoj grupi budeš najveći,
najjači i najsuroviji. Nije mu bilo lako da se oduči od naučenih navika, ali, pošto
mu je otac bio mrtav a majka i braća bez sumnje u zatvoru, Broderik nije želeo da
izgubi naklonost svoja tri nova prijatelja.
 „Izvini“, promrmlja on, a Marta mu se osmehnu.
E sad, Bert je, igrom slučaja, i te kako bio u pravu. Dejzi jestepokušavala da
se sprijatelji sa Ikabogom, ali njen plan nije bio da spase samo sebe, pa čak ni
svoje troje prijatelja. Nameravala je da spase celu Izobiljsku.
Dok su tog jutra ona i čudovište koračali kroz močvaru, odmakavši od
ostalih, primetila je kako je nekoliko visibaba uspelo da se probije kroz komad
leda koji se topio. Bližilo se proleće, što je značilo da će se vojnici ubrzo vratiti na
sam rub močvare. Osećajući u stomaku čudnu mučninu nalik na morsku bolest,
jer je znala koliko je važno da to ne uprska, Dejzi upita:
„Ikabože, znaš onu pesmu koju svake noći pevaš?“
Ikabog, koji je upravo pridizao palo stablo da vidi kriju li se ispod njega neke
pečurke, reče:
„Da je ne znam, ne bih mogao da je pevam, zar ne?“
I prozuklo se zakikota.
„Pa, znaš kako pevaš da želiš da ti deca budu dobra, mudra i hrabra?“
„Da“, saglasi se Ikabog, pa ubra srebrnastosivu pečurkicu i pokaza je Dejzi.
„Ova je valjana. U močvari baš i nema mnogo srebrnih.“
„Divno“, reče Dejzi dok je Ikabog ubacivao pečurku u svoju korpu. „A onda
u poslednjoj strofi svoje pesme kažeš kako se nadaš da će tvoje bebe ubijati ljude“,
nastavi Dejzi.
„Da“, ponovo će Ikabog, posegavši uvis da s mrtvog stabla odlomi komadić
žućkaste gljive, koji onda pokaza Dejzi. „Ove su otrovne. Nikad nemoj da jedeš
ovu sortu.“
„Neću“, uzvrati Dejzi. Zatim, duboko udahnuvši, reče: „Ali zar stvarno
misliš da bi dobar, mudar i hrabar Ikabog jeo ljude?“
Saginjući se da ubere još jednu srebrnastu pečurku, Ikabog zastade pa
pogleda naniže u Dejzi.
„Ja ne želim da vas pojedem“, reče on, „ali moram, inače će moja deca
umreti.“
„Rekao si da im treba nada“, uzvrati Dejzi. „A šta ako, kada dođe čas za
Izrađavanje, oni ugledaju svoju majku – ili svoga oca – izvini, ne znam baš kako
da…“
„Ja ću im biti Ika“, reče Ikabog. „A oni moji Ikaboščići.“
„Pa zar ne bi onda bilo divno ako bi tvoji… tvoji Ikaboščići videli svog Iku
okruženog ljudima koji ga vole i žele da bude srećan, i da oni žive s njima kao
prijatelji? Zar ih to ne bi ispunilo s više nade no išta drugo na celom svetu?“
 Ikabog utom sede na palo stablo, te dugo nije progovarao. Bert, Marta i
Broderik su stajali i gledali ih izdaleka. Bilo im je jasno kako se između Dejzi i
Ikaboga odvija nešto važno, no, iako su bili veoma radoznali, nisu se usuđivali da
im priđu.
Najzad Ikabog prozbori:
„Možda… možda bi stvarno bilo bolje da vas ne pojedem, Dejzi.“
To je bio prvi put da ju je Ikabog oslovio po imenu. Dejzi pruži ruku pa
položi svoju šaku u Ikabogovu šapu i oni se na trenutak osmehnuše jedno drugom.
Zatim Ikabog reče:
„Kada dođe moje Izrađavanje, ti i tvoji prijatelji morate da stanete oko mene,
pa će se moji Ikaboščići roditi znajući da ste vi i njihovi prijatelji. A nakon toga
morate ostati ovde, u močvari, s mojim Ikaboščićima, i to zauvek.“
„Pa… problem s tom idejom“, obazrivo će Dejzi, i dalje držeći Ikaboga za
šapu, „jeste u tome što ćemo ubrzo potrošiti hranu sa onih kola. A mislim da ovde
nema dovoljno pečuraka da se prehranimo i nas četvoro i tvoji Ikaboščići.“
Dejzi je bilo čudno što tako govori o vremenu kada Ikabog neće biti živ, ali
Ikabogu kao da to nije smetalo.
„Pa šta onda možemo da učinimo?“, upita je on i zabrinuto je pogleda svojim
krupnim očima.
„Ikabože“, obazrivo će Dejzi, „ljudi umiru širom Izobiljske. Umiru od gladi,
neke čak ubijaju, i to samo zato što su neki zločesti ljudi sve ubedili kako ti želiš
da nas ubijaš.“
„Pa i želeo sam da ubijam ljude, sve dok nisam upoznao vas četvoro“, uzvrati
Ikabog.
„Ali sada si se promenio“, reče Dejzi. Ona se pridiže na noge pa se okrenu
ka Ikabogu, uhvativši ga za obe šape. „Sada shvataš da ljudi – ili makar većina
ljudi – nisu okrutni niti zločesti. Uglavnom su tužni i umorni, Ikabože. A kad bi te
znali – kad bi znali koliko si dobar, koliko si nežan, kako jedeš samo pečurke –
shvatili bi koliko je glupo da te se boje. Sigurna sam kako bi želeli da ti i tvoji
Ikaboščići napustite močvaru i vratite se na zelene livade na kojima su živeli vaši
preci, gde ima boljih i većih pečuraka, te gde bi tvoji potomci mogli da žive s nama
kao naši prijatelji.“
„Želiš da napustim močvaru?“, upita Ikabog. „Da odem među ljude, s
njihovim puškama i kopljima?“
„Ikabože, molim te, saslušaj me“, preklinjala ga je Dejzi. „Ukoliko se tvoji
Ikaboščići Izrađave okruženi stotinama ljudi koji svi do jednog žele da ih vole i
zaštite, ne bi li im to ulilo više nade no što je ijedan drugi Ikabog u celoj istoriji
sveta imao? Ukoliko pak nas četvoro ostanemo ovde u močvari i umremo od gladi,
hoće li uopšte biti nade za tvoje Ikaboščiće?“
Čudovište se zagledalo u Dejzi, a Bert, Marta i Broderik su ih posmatrali
pitajući se šta se, za ime sveta, to događa. Najzad, Ikabogu na oko navre ogromna
suza, nalik na kakvu staklenu jabuku.
„Bojim se da pođem među ljude. Bojim se da će ubiti mene i moje
Ikaboščiće.“
„Neće“, reče Dejzi pustivši Ikabogove šape, pa šakama obujmi njegovo
ogromno, kosmato lice ne bi li mu zarila prste u dugu močvarkorovnu dlaku.
„Kunem ti se, Ikabože, mi ćemo te zaštititi. Tvoje Izrađavanje će stvarno biti
najvažnije u celoj istoriji. Ima da povratimo Ikaboge… a i Izobiljsku.“
 PEDESET OSMO
POGLAVLJE

Nađa Nadić

Kad je Dejzi svima saopštila svoj plan, Bert je odbio da u njemu učestvuje.
„Da štitim to čudovište? Neću“, žustro će on. „Zakleo sam se da ću ga ubiti,
Dejzi. Ikabog mi je ubio oca!“
„Nije, Berte“, reče Dejzi. „Nikad nikoga nije ubio. Molim te, saslušaj ono
što ima da nam kaže!“
I tako su se te noći u pećini Bert, Marta i Broderik prvi put primakli Ikabogu,
pošto su se dotad uvek previše plašili, te je on ljudskim bićima ispričao priču o
onoj noći, pre mnogo godina, kada se u magli našao licem u lice s jednim
čovekom.
„… sa žućkastom dlakom na licu“, reče Ikabog, pokazujući na svoju gornju
usnu.
„Brkovima?“, dobaci Dejzi.
„I caklastim mačem.“
„Sa draguljima“, reče Dejzi. „To mora da je bio kralj.“
„A koga si još susreo?“, upita Bert.
„Nikoga“, uzvrati Ikabog. „Pobegao sam i sakrio se iza stene. Ljudska bića
su mi pobila pretke. Bojao sam se.“
„Pa dobro, kako je onda moj otac umro?“, zahtevao je Bert da zna.
„Da li je tvoj Ika onaj kojeg su upucali iz velike puške?“, upita Ikabog.
„Upucali?“, ponovi Bert, prebledevši. „Otkud to znaš, ako si već pobegao?“
„Provirivao sam iza stene“, reče Ikabog. „Ikabozi dobro vide po magli. Bio
sam preplašen. Želeo sam da vidim šta ta ljudska bića traže u močvari. A jedan
čovek je upucao drugog čoveka.“
 „Gmazonja!“, najzad se ote Broderiku. Dotad se plašio da to kaže Bertu, ali
nije više mogao to da drži u sebi. „Berte, jednom sam čuo svog oca kako je rekao
mojoj majci da su za njegovo unapređenje zaslužni lord Gmazonja i njegova
kremenjača. Bio sam veoma mali… tada nisam shvatio šta to znači… žao mi je
što ti to nikad nisam kazao, ja… bojao sam se šta bi mi ti rekao.“
Bert nekoliko minuta nije progovarao. Prisećao se one užasne noći u Plavom
salonu, kada je ispod zastave Izobiljske napipao očevu hladnu, mrtvu šaku i
izvukao je kako bi je njegova majka poljubila. Prisećao se kako im je Pišljivbob
rekao da ne mogu da vide telo njegovog oca, te se setio kako je lord Gmazonja
njega i njegovu majku upljuvao mrvicama pite dok im je govorio koliko mu je
major Bekrija oduvek bio drag. Bert pridiže šaku na grudi, gde je uz kožu nosio
očevu medalju, pa se okrenu ka Dejzi i tihim glasom reče:
„U redu. Uz vas sam.“
I tako su četiri ljudska bića i Ikabog počeli da sprovode Dejzin plan, delajući
hitro, jer se sneg brzo topio, a i jer su strahovali da će se vojnici vratiti u
Močvarište.
Najpre su uzeli one ogromne, prazne drvene poslužavnike za sireve, pite i
poslastice koje već behu pojeli, pa je Dejzi izrezbarila reči po njima. Zatim je
Ikabog pomogao dvojici dečaka da izvuku kola iz blata, a Marta je nabrala
pečuraka koliko je mogla kako bi Ikabog bio sit tokom putovanja na jug.
Pošli su u zoru trećeg dana. Sve su veoma pažljivo isplanirali. Ikabog je
vukao kola ispunjena ostacima zaleđene hrane i korpama punim pečuraka. Ispred
Ikaboga su koračali Bert i Broderik, noseći natpise u rukama. Na Bertovom je
pisalo: IKABOG JE BEZOPASAN. A na Broderikovom: PIŠLJIVBOB VAS JE
LAGAO. Dejzi je sedela na Ikabogovim ramenima. Na njenom natpisu je pisalo:
IKABOG JEDE SAMO PEČURKE. Marta se vozila u kolima s hranom i velikim
buketom visibaba, koje su bile deo Dejzinog plana. Na Martinom znaku je pisalo:
ŽIVEO IKABOG! DOLE LORD PIŠLJIVBOB!
Mnogo kilometara ni na koga nisu naišli, ali kad se približilo podne, nabasali
su na dvoje odrpanih ljudi koji su vodili veoma žgoljavu ovcu. Taj umorni i gladni
par bili su upravo Nađa Nadić, sluškinja koja je svoju decu morala da preda Kevi
Frktalo, i njen muž. Išli su širom zemlje pokušavajući da pronađu nekakav posao,
ali niko nije mogao da ih zaposli. Pronašli su tu izgladnelu ovcu na drumu, pa su
je poveli sa sobom, ali vuna joj beše toliko retka i žilava da nije vredela ni
prebijene pare.
Kad je ugledao Ikaboga, gospodin Nadić je od šoka pao na kolena, dok je
Nađa prosto stajala u mestu širom otvorenih usta. Kad im se ta čudnovata povorka
dovoljno približila, pa su muž u žena bili u prilici da pročitaju sve natpise,
pomislili su kako mora da su sišli s uma.
 Dejzi je i očekivala da će ljudi tako reagovati, pa im odozgo doviknu:
„Ne sanjate! Ovo je Ikabog, i zapravo je dobar i miroljubiv! Nikad nikoga
nije ubio! Štaviše, spasao nam je život!“
Ikabog se pažljivo saže kako ne bi zbacio Dejzi, pa potapša žgoljavu ovcu
po glavi. Umesto da pobegne, ona samo beeeeeeknu, nimalo se ne uplašivši, a
zatim nastavi da pase tanku i suvu travu.
„Vidite?“, reče Dejzi. „I vaša ovca zna da je bezopasan! Pođite s nama –
možete da se vozite u našim kolima!“
Nadići behu toliko umorni i izgladneli da su se, iako su se još i te kako bojali
Ikaboga, ipak popeli pokraj Marte, pridigavši i svoju ovcu. A zatim su Ikabog,
šestoro ljudskih bića i ovca nastavili da se truckaju dalje, u pravcu Bačvana.
 PEDESET DEVETO
POGLAVLJE

Povratak u Bačvane

Već je bio suton kad su se na vidiku pojavili sivi obrisi Bačvana. Ikabogova
povorka je načas zastala navrh brda koje je gledalo na grad. Marta je Ikabogu
pružila veliki buket visibaba. Zatim su svi proverili da im natpisi nisu okrenuti
naopako, a onda se četvoro prijatelja rukovalo, pošto su se zakleli jedni drugima,
a i Ikabogu, da će ga zaštititi i da se neće sklanjati u stranu, čak ni ako im zaprete
puškama.
I tako je Ikabog marširao niz brdo u pravcu vinarskog grada, te su ga ugledali
stražari na gradskim kapijama. Pridigli su puške da zapucaju, ali Dejzi se uspravila
na Ikabogovim ramenima, mašući rukama, a Bert i Broderik su uvis podigli svoje
natpise. S drhtavim puškama, stražari su, preplašeni, posmatrali kako im se
čudovište sve više primiče.
„Ikabog nikad nikoga nije ubio!“, doviknu Dejzi.
„Lagali su vas!“, povika Bert.
Stražari nisu znali šta da rade, pošto nisu želeli da ustrele četvoro
omladinaca. Ikabog se gegao sve bliže, a njegova veličina i nesvakidašnjost ulivale
su strah. Ali u ogromnim očima je imao blag pogled, a u šapi je držao visibabe.
Došavši, najzad, do stražara, Ikabog zastade, saže se i obojici ponudi po visibabu.
Stražari uzeše cveće pošto su se plašili da ga odbiju. Zatim ih Ikabog obojicu
nežno potapša po glavi, kao što je učinio i ovci, pa zakorači u Bačvane.
Na sve strane se čula vriska: ljudi su bežali pred Ikabogom ili se bacali da
pronađu neko oružje, ali Bert i Broderik su odlučno koračali ispred njega, pridižući
svoje natpise, a Ikabog i dalje prolaznicima nudio visibabe sve dok se neka mlada
žena nije odvažila da uzme jednu. Ikabog beše toliko srećan da joj je zahvalio
svojim dubokim glasom, od kojeg još ljudi zavrišta, ali se ostali primakoše
Ikabogu, te se ubrzo oko čudovišta okupila grupica ljudi koji su mu iz šape uzimali
visibabe i smejali se. A i Ikabog se osmehivao. Uopšte nije očekivao da će mu
ljudska bića klicati i zahvaljivati.
„Rekla sam ti da će te zavoleti ako te upoznaju!“, prošapta Dejzi Ikabogu na
uvo.
„Pođite s nama!“, povika Bert okupljenima. „Idemo na jug, da vidimo
kralja!“
Utom Bačvanci, koji su se silno napatili pod Pišljivbobovom vladavinom,
utrčaše u svoje kuće po baklje, vile i puške, ali ne da bi njima naudili Ikabogu, već
da bi ga zaštitili. Besni zbog laži koje su im servirali, oni se okupiše oko čudovišta
i odmarširaše u mrak koji je padao, uz samo jedno kratko skretanje s puta.
Dejzi je insistirala na tome da zastanu kod sirotišta. Vrata su, naravno, bila
dobrano zaključana i zabravljena, ali jedan Ikabogov šut je to rešio. Ikabog je
nežno pomogao Dejzi da siđe, a ona je utrčala unutra da izvede svu decu. Oni
najmanji uzverali su se na kola, blizanci Nadić pali su u zagrljaj svojim
roditeljima, a starija deca su se pridružila masi, dok je Keva Frktalo vrištala,
besnela i pokušavala da ih dozove da se vrate. Zatim je ugledala Ikabogovo
ogromno kosmato lice kako kroz prozor škilji u nju, pa vam sa zadovoljstvom
mogu reći da se istog časa onesvestila i sručila na pod.
Potom je presrećni Ikabog nastavio glavnom ulicom Bačvana, usput
prikupljajući sve više i više ljudi, a dok je masa promicala, niko nije primetio da
ih iz prikrajka posmatra Tabadžija Džon. Tabadžija Džon, koji je upravo pijančio
u obližnjoj krčmi, nije zaboravio na raskrvavljeni nos kojim ga je počastio
Broderik Bubašvabić one noći kad su mu dva dečaka ukrala ključeve. Istog časa
je shvatio da će se, ukoliko te bundžije sa svojim preraslim čudovištem iz močvare
stignu do prestonice, svi koji su zgrnuli džakove zlata na legendi o opasnom
Ikabogu naći u nebranom grožđu. Stoga je, umesto da se vrati u sirotište, Tabadžija
Džon ispred krčme ukrao konja nekom drugom pijancu.
Za razliku od Ikaboga, koji se sporo kretao, Tabadžija Džon je ubrzo
galopom hitao na jug da upozori lorda Pišljivboba na opasnost koja maršira ka
Kroasanovcu.
 ŠEZDESETO
POGLAVLJE

Ustanak

Ponekad – stvarno ne znam kako – ljudi koji žive mnoštvo kilometara daleko jedni
od drugih kao da u isti čas shvate kako je kucnuo čas da delaju. Možda su ideje
kadre da se kao polen šire na povetarcu. Bilo kako bilo, dole, u dvorskoj tamnici,
zatvorenici koji su ispod dušekâ i kamenja u zidovima svojih ćelija skrivali
noževe, dleta, teške tiganje i oklagije najzad su bili spremni. U zoru istog onog
dana kada se Ikabog približio Sirčevu, kapetan Dobroljud i gospođa Daščić, čije
ćelije behu jedna naspram druge, bili su budni, napeti, i sedeli su na samom rubu
svojih ležajeva, jer to beše dan kada su se zakleli da će ili pobeći ili poginuti.
Nekoliko spratova iznad zatvorenika, i lord Pišljivbob se probudio ranije no
inače. Nesvestan da mu se pod nogama krčka bekstvo iz zatvora, kao i da u tom
trenutku ka Kroasanovcu stupa pravi-pravcati Ikabog, okružen sve većom
gomilom građana Izobiljske, Pišljivbob se okupao, obukao svoju odoru vrhovnog
savetnika, a zatim pošao u zaključano krilo dvorske štale, koje je već nedelju dana
bilo pod teškom stražom.
„Sklonite se“, reče Pišljivbob vojnicima, pa skinu rezu s vrata.
U štali ga je, pored makete samog čudovišta, čekao tim premorenih švalja i
krojača. Maketa beše veličine bika, s grubom uštavljenom kožom, prekrivena
bodljama. Na izrezbarenim stopalima nalazile su se strahotne kandže, usta mu
behu prepuna oštrih zuba, a na licu su mu gnevne oči gorele ćilibarskim sjajem.
Švalje i krojači su sa strahom posmatrali Pišljivboba dok je on polako
koračao oko njihove tvorevine. Izbliza su se videli šavovi, kao i to da su mu oči
od stakla, bodlje zapravo ekseri probijeni kroz kožu, a kandže i šiljati zubi obično
prefarbano drvo. Ukoliko biste bocnuli tu zver, kroz šavove bi iscurilo malo
piljevine. Uprkos tome, pri prigušenoj svetlosti u štali beše to ubedljiva tvorevina,
pa su švalje i krojači osetili zahvalnost kad su videli da se Pišljivbob osmehuje.
 „Poslužiće, makar pri svetlosti sveća“, reče on. „Prosto ću morati da nateram
našeg dragog kralja da stoji podalje dok ga bude gledao. Možemo reći kako su mu
bodlje i zubi još uvek otrovni.“
Radnici razmeniše poglede olakšanja. Cele nedelje su danonoćno radili.
Najzad će moći da se vrate kući, svojim porodicama.
„Vojnici“, reče Pišljivbob, okrenuvši se ka stražarima koji su ga čekali na
dvorskom platou, „odvedite ove ljude. Budete li vrištali“, dodade on lenjo kad je
najmlađa švalja otvorila usta da upravo to i učini, „streljaćemo vas.“
Dok su vojnici odvodili tim koji je stvorio prepariranog Ikaboga, Pišljivbob
se zviždućući popeo uza stepenice do kraljevih odaja, gde je zatekao Freda u
svilenoj pidžami i s mrežom za kosu preko brkova, a Gmazonja je upravo stavljao
salvetu pod svoje brojne podvoljke.
„Dobro jutro, Vaše veličanstvo!“, reče Pišljivbob uz naklon. „Nadam se da
ste lepo spavali. Danas imam jedno iznenađenje za Vaše veličanstvo. Uspeli smo
da prepariramo jednog Ikaboga. Znam kako je Vaše veličanstvo bilo veoma željno
da ga vidi.“
„Divno, Pišljivbobe!“, uzvrati kralj. „Nakon toga možemo i da ga pošaljemo
po celom kraljevstvu, zar ne? Kako bismo pokazali narodu sa čim imamo posla?“
„Ne bih vam to savetovao, gospodaru“, reče Pišljivbob, koji je strahovao da
će svako ko pri dnevnom svetlu vidi prepariranog Ikaboga zasigurno uvideti da je
to lažnjak. „Ne bismo da prepadamo običan narod. Vaše veličanstvo je veoma
hrabro, pa je kadro da podnese sam prizor na…“
Ali pre no što je Pišljivbob uspeo da dovrši rečenicu, vrata kraljevih
privatnih odaja se širom otvoriše i kroz njih ulete razrogačeni, znojavi Tabadžija
Džon, kojeg je usput presrela ne jedna, već čak dve družine drumskih razbojnika.
Pošto se izgubio u šumi i pao s konja dok je preskakao neki jarak, nakon čega nije
uspeo da ga ponovo uhvati, Tabadžija Džon na dvor nije stigao mnogo pre samog
Ikaboga. Uspaničivši se, na silu je ušao na dvor kroz kuhinjski prozorčić, te su ga
po dvoru jurila dva stražara, obojica spremna da ga proburaze svojim mačevima.
Fred utom vrisnu, pa se sakri iza Gmazonje. Pišljivbob izvuče bodež pa
skoči na noge.
„Tamo je… Ikabog…“, prodahta Tabadžija Džon, padajući na kolena.
„Pravi-pravcati… Ikabog. Dolazi ovamo… praćen hiljadama ljudi… Ikabog…
stvarno postoji.“
Naravno, Pišljivbob ni na trenutak nije poverovao u tu priču.
„Odvedite ga u tamnicu!“, zareža on na stražare, koji odvukoše uskoprcalog
Tabadžiju Džona iz prostorije pa zatvoriše vrata za sobom. „Izvinjavam se,
gospodaru“, reče Pišljivbob, koji je i dalje držao svoj bodež. „Izbičevaćemo tog
čoveka, a i stražare koji su mu dozvolili da provali na dvo…“
Ali pre no što je Pišljivbob uspeo da dovrši rečenicu, u kraljeve privatne
odaje uleteše još dva čoveka. Behu to Pišljivbobovi doušnici iz Kroasanovca, koji
su čuli glasine sa severa o tome da se Ikabog približava, ali kralj, pošto ih nikada
ranije nije video, ponovo prestravljeno ciknu.
„Lorde… moj“, prostenja prvi doušnik, pa se nakloni Pišljivbobu, „jedan…
Ikabog… dolazi… ovamo!“
„A sa sobom… vodi… gomilu ljudi“, prodahta drugi. „On stvarnopostoji!“
„Pa naravno da Ikabog stvarno postoji!“, reče Pišljivbob, koji ništa drugo
nije ni mogao da kaže u kraljevom prisustvu. „Obavestite Brigadu za odbranu od
Ikaboga – ja ću im se ubrzo pridružiti na platou ispred dvora, pa ćemo ubiti tu
zver!“
Pišljivbob potom odvuče doušnike do vrata te ih gurnu nazad u predvorje,
pokušavajući da nadjača njihove šapate: „Lorde, on stvarno postoji, a narod ga
voli!“ i „Video sam ga, lorde, rođenim očima“.
„Ubićemo to čudovište kao što smo pobili i sva ostala!“, glasno će Pišljivbob
da ga kralj čuje, a zatim sebi u bradu dodade: „Gubite se!“
Pišljivbob zatvori vrata za doušnicima, pa se vrati za trpezu; iako je bio
uznemiren, trudio se da to ne pokaže. Gmazonja je i dalje žderao neku šunku iz
Pršutgrada. On je gajio nejasne slutnje kako sigurno Pišljivbob stoji iza svih tih
ljudi što uleću i pričaju o pravim-pravcatim Ikabozima, pa se nimalo nije uplašio.
Fred se, međutim, tresao od glave do pete.
„Zamisli, Pišljivbobe, čudovište se ukazalo u po bela dana!“, zacvile on.
„Mislio sam da se pojavljuje samo noću!“
„Da, Vaše veličanstvo, isuviše se osililo, zar ne?“, uzvrati Pišljivbob. Nije
imao pojma šta bi mogao biti taj takozvani pravi-pravcati Ikabog. Jedino što mu
je padalo na pamet beše da je neka tamo raja sklepala kojekakvo lažno čudovište,
možda kako bi pomoću njega krali hranu ili otimali zlato svojim susedima – ali i
dalje će morati da ga zaustavi, naravno. Postojao je samo jedan pravi-pravcati
Ikabog, a to je bio onaj kojeg je Pišljivbob izmislio. „Hodi, Gmazonjo – moramo
sprečiti tu zver da uđe u Kroasanovac.“
„Baš si hrabar, Pišljivbobe“, procedi kralj Fred ispucalim glasom.
„Koješta, Vaše veličanstvo“, reče Pišljivbob. „Pa ja bih život dao za
Izobiljsku. Trebalo bi da ste to dosad već shvatili!“
Pišljivbob tek što beše spustio šaku na kvaku kad mir i tišinu opet naruši bat
juriša, ovog puta praćen vikom i zveketom. Zatečeni Pišljivbob otvori vrata da vidi
šta se to zbiva.
 Ka njemu je jurišala grupica odrpanih zatvorenika. Predvodili su ih sedokosi
gospodin Daščić sa sekirom u ruci i mišićavi kapetan Dobroljud s puškom koju je
očito istrgao iz ruku nekom dvorskom stražaru. Tik za njima išla je gospođa
Bekrija, kojoj se kosa vijorila dok je mahala ogromnim tiganjem, a iza nje je hitala
Milisent, sluškinja ledi Eslande, sa oklagijom u ruci.
Pišljivbob u poslednji čas zalupi vratima i navuče rezu. No, nekoliko
trenutaka kasnije, kroz drvene daske se probi sekira gospodina Daščića.
„Hodi, Gmazonjo!“, povika Pišljivbob, pa dva lorda potrčaše preko sobe ka
drugim vratima, iza kojih se nalazilo stepenište što je vodilo do dvorskog platoa.
Fred, koji nije imao pojma šta se to događa i nije ni shvatio kako je u tamnici
njegovog dvora bilo zarobljeno pedesetoro ljudi, reagovao je previše sporo.
Ugledavši lica gnevnih zatvorenika kroz rupu što ju je sekirom probio gospodin
Daščić, on skoči pa pođe za dvojicom lordova, ali oni, željni da sačuvaju samo
svoje glave, već ih behu zamandalili s druge strane. I tako je kralj Fred u svojoj
pidžami stao leđima uza zid i gledao kako se odbegli zatvorenici sekirom probijaju
u njegove odaje.
 ŠEZDESET PRVO
POGLAVLJE

Gmazonja ponovo puca

Dva lorda su izjurila na dvorski plato, gde su zatekla Brigadu za odbranu od

Ikaboga već naoružanu i na konjima, baš kao što je Pišljivbob i naredio. Međutim,
major Bocko (onaj koji je pre mnogo godina oteo Dejzi, a koji je dobio
unapređenje nakon što je Pišljivbob ubio majora Bubašvabića), delovao je
nervozno.
„Lorde“, reče on Pišljivbobu, koji je brže-bolje uzjahao svog konja, „nešto
se događa na samom dvoru – čuli smo nekakvu viku…“
„Mani sad to!“, obrecnu se Pišljivbob.
Ali zvuk razbijanja stakla natera sve vojnike da pogledaju uvis.
„Eno nekih ljudi u kraljevoj spavaćoj sobi!“, povika Bocko. „Zar ne bi
trebalo da mu pomognemo?“
„Pusti sad kralja!“, dreknu Pišljivbob.
Utom se na prozoru kraljeve spavaće sobe pojavi kapetan Dobroljud.
Pogledavši naniže, on zagrme:
„Nećeš nam pobeći, Pišljivbobe!“
„A neću, je li?“, zareža lord, šutnu svog žutog ata te ga potera u galop i
nestade kroz dvorske kapije. Major Bocko se isuviše plašio Pišljivboba da ne pođe
za njim, pa on i ostatak Brigade za odbranu od Ikaboga pojuriše za lordom, baš
kao i Gmazonja, koji jedva da je uspeo da uzjaše pre no što je Pišljivbob odjahao,
te je sada odskakivao na začelju povorke, grčevito se držeći za grivu svoga konja
dok je nogama pokušavao da pronađe uzengije.
Uza sve te odbegle zatvorenike koji su preuzeli dvor i lažnog Ikaboga koji
je išao zemljom i okupljao narod, neki ljudi bi smatrali da su pobeđeni, ali ne i
lord Pišljivbob. On je i dalje imao četu dobro obučenih i dobro naoružanih vojnika
koja je jahala za njim, te hrpe zlata skrivene na seoskom imanju, a njegov lukavi
mozak već je smišljao plan. Najpre će ubiti ljude koji su lažirali tog Ikaboga, pa
će preplašiti narod kako bi opet bio poslušan. A zatim će poslati majora Bocka i
njegove vojnike nazad na dvor da pobiju odbegle zatvorenike. Naravno,
zatvorenici će dotad možda već ubiti kralja, ali, istini za volju, možda bi i bilo
lakše upravljati državom bez Freda. Dok je galopirao, Pišljivbob ogorčeno pomisli
kako bi, da nije morao da ulaže sav taj silan trud u laganje kralja, možda i izbegao
da načini izvesne greške, na primer to što je dozvolio da onoj vražjoj poslastičarki
daju noževe i tiganje. Takođe je žalio što nije unajmio još doušnika, jer bi tada
možda saznao da neko pravi lažnog Ikaboga – i to lažnjaka koji je, po onome što
čuje, mnogo ubedljiviji od onog kojeg je tog jutra video u štali.
I tako je Brigada za odbranu od Ikaboga projurila kroz začudno prazne
kaldrmisane ulice Kroasanovca i izbila na otvoreni drum koji je vodio ka Sirčevu.
Pišljivbob se razbesne kada ugleda zašto su ulice Kroasanovca prazne. Čuvši da
ka prestonici, u pratnji silne svetine, ide pravi-pravcati Ikabog, građani
Kroasanovca su izjurili napolje ne bi li ga videli sopstvenim očima.
„Mičite nam se s puta! MIČITE NAM SE S PUTA!“, vrištao je Pišljivbob,
rasterujući običan narod pred sobom, gnevan jer je video kako deluju ushićeno, a
ne preplašeno. Mamuzao je konja sve dok mu slabine nisu prokrvarile, a lord
Gmazonja ga je pratio, već zelen u licu, pošto nije imao vremena da svari doručak.
Najzad Pišljivbob i vojnici u daljini ugledaše tu svetinu kako im se
približava, pa Pišljivbob zauzda svog sirotog konja, koji prokliza i zastade nasred
druma. A tamo, usred hiljada Izobiljčana koji su se smejali i pevali, nalazilo se
džinovsko stvorenje visoko kao dva konja, kome su oči sijale kao fenjeri, stvorenje
od glave do pete prekriveno dugom zelenkastosmeđom dlakom nalik na močvarni
korov. Na njegovim ramenima sedela je mlada žena, a ispred njega su marširala
dva mladića s drvenim natpisima u rukama. Čudovište se svaki čas saginjalo i –
tako je – činilo se da deli cveće.
„To je neka varka“, promrmlja Pišljivbob, toliko zaprepašćen i uplašen da
maltene pojma nije imao šta to govori. „To mora da je nekakva varka!“, reče on
glasnije, pa poče da izvija svoj žgoljavi vrat pokušavajući da uoči kako to izvode.
„To su očito ljudi koji jedni drugima stoje na ramenima u kostimu od močvarnog
korova – vojsko, puške nagotovs!“
Ali vojnici nisu žurili da ga poslušaju. Za sve to vreme dok su državu
navodno branili od Ikaboga, još nijednog nisu videli niti su očekivali da će ga
videti, ali nisu svi bili ubeđeni kako je to što vide varka. Naprotiv, stvorenje im je
delovalo i te kako stvarno. Mazilo je psiće po glavi, deci delilo cveće, a i nosilo je
onu devojku na ramenima: uopšte im nije delovalo svirepo. Vojnici su se pride
plašili i više hiljada ljudi u masi koja je marširala s Ikabogom – svi oni su ga
izgleda voleli. Šta bi oni učinili kad bi napali Ikaboga?
 A onda jedan od najmlađih vojnika potpuno izgubi glavu.
„Ovo nije varka. Odо’ ja.“
I, pre no što je iko stigao da ga zaustavi, on hitro odjaha odatle.
Gmazonja, koji je najzad pronašao uzengije, odjaha na pročelje povorke i
zauze svoje mesto pokraj Pišljivboba.
„Šta ćemo sad?“, upita Gmazonja, posmatrajući Ikaboga i radosnu,
raspevanu masu kako im se primiče.
„Razmišljam“, zareža Pišljivbob. „Razmišljam.“
Ali izgleda da su se zupčanici u Pišljivbobovom preopterećenom mozgu
najzad zakočili. Najviše su ga iznervirala upravo ta radosna lica. On je smeh počeo
da smatra nekakvim luksuzom, kao što su kolači iz Kroasanovca i svileni čaršavi,
te ga je to što je video kako se svi ti odrpani ljudi zabavljaju uplašilo više no da su
svi nosili puške u rukama.
„Ja ću pucati u njega“, reče Gmazonja, pa pridiže pušku i nanišani u Ikaboga.
„Ne“, reče Pišljivbob, „pogledaj, čoveče, zar ne vidiš da su brojno
nadmoćni?“
Ali upravo u tom trenutku Ikabog ispusti zaglušan krik od kog se ledila krv
u žilama. Masa koja se tiskala oko njega poče da uzmiče, a lica im najednom obuze
strah. Mnogi ispustiše cveće. A neki se dadoše u trk.
Ispustivši još jedan strahovit krik, Ikabog pade na kolena, umalo zbacivši
Dejzi, ali ona se čvrsto držala.
A onda se duž Ikabogovog ogromnog, nabreklog trbuha raširi ogromna,
mračna pukotina.
„Bio si u pravu, Pišljivbobe“, zagrme Gmazonja, pa pridiže svoju
kremenjaču. „U njemu se kriju neki ljudi!“
I, dok su okupljeni ljudi vrištali i bežali, lord Gmazonja nanišani u Ikabogov
trbuh i opali.
 ŠEZDESET DRUGO
POGLAVLJE

Izrađavanje

Utom se istovremeno zbilo nekoliko događaja, tako da niko od prisutnih nije

mogao da ih sve isprati, ali, srećom, ja mogu sve da vam ih ispričam.
Tane lorda Gmazonje polete ka Ikabogovom rascepljenom trbuhu. I Bert i
Broderik, koji su se zakleli da će po svaku cenu braniti Ikaboga, baciše se ispred
tog metka, koji pogodi Berta pravo u grudi, te se, dok je on padao na tlo, njegov
drveni natpis s porukom IKABOG JE BEZOPASAN rasprsnu u iverje.
A zatim beba Ikaboga, koja je već bila viša od konja, s velikim naporom
izađe iz stomaka svog Ike. Njeno Izrađavanje beše grozno, jer je došla na svet
prepuna roditeljskog straha od pušaka, te prvo što je ikada videla beše kako
pokušavaju da ga ubiju, i zato pohita pravo ka Gmazonji, koji je pokušavao da
ponovo napuni pušku.
Vojnici koji su možda i mogli da pomognu Gmazonji toliko su se uplašili
tog novog čudovišta koje je kidisalo na njih da su mu odjahali s puta i ne pokušavši
da ga upucaju. Pišljivbob beše među onima koji su najbrže odjahali, te ubrzo
nestade s vidika. Beba Ikaboga ispusti strahovitu riku zbog koje oni koji su
prisustvovali tom prizoru i dan-danas imaju košmare, a zatim se baci na
Gmazonju. Za svega nekoliko trenutaka, Gmazonja je ležao mrtav na tlu.
Sve to se odigralo strahovito brzo; ljudi su vrištali i plakali, a Dejzi je i dalje
držala umirućeg Ikaboga koji je ležao nasred puta, pokraj Berta. Broderik i Marta
su se nadvili nad Berta koji, zaprepastivši ih, utom otvori oči.
„Ja… Mislim da sam dobro“, prošaputa on, pa opipa ispod svoje košulje i
izvuče očevu ogromnu srebrnu medalju. U nju je bio zariven Gmazonjin metak.
Medalja je Bertu spasla život.
Videvši da je Bert živ, Dejzi opet uroni šake u krzno s obe strane Ikabogovog
lica.
 „Nisam video svog Ikaboščića“, prošaputa umirući Ikabog, kome su na oči
opet navrle suze nalik na staklene jabuke.
„Prelep je“, reče Dejzi, koja je i sama počela da plače. „Evo… vidi…“
Utom se iz Ikabogovog stomačića izmigolji drugi Ikaboščić. On je imao
prijateljsko lice i stidljiv osmeh, pošto mu se Izrađavanje dogodilo dok je njegov
roditelj gledao u Dejzino lice, te je video njene suze i shvatio kako je i ljudsko biće
kadro da voli Ikaboga kao da mu je rod rođeni. Ne obazirući se na buku i galamu
koje su ga sa svih strana okruživale, drugi Ikaboščić kleknu na drum pokraj Dejzi
i pomazi po licu velikog Ikaboga. Ika i Ikaboščić se pogledaše i osmehnuše jedno
drugom, a zatim veliki Ikabog nežno sklopi oči i Dejzi bi jasno da je mrtav. Ona
zari lice u njegovu zamršenu dlaku i zajeca.
„Ne smeš biti tužna“, reče joj poznat glas nalik na jeku dok ju je nešto
milovalo po kosi. „Ne plači, Dejzi. Ovo je Izrađavanje. To je veličanstven
događaj.“
Zatreptavši, Dejzi podiže pogled ka bebi, koja je govorila istim glasom kao
i njen Ika.
„Ti znaš moje ime“, reče ona.
„Pa naravno da znam“, ljubazno će Ikaboščić. „Izrađavljen sam znajući sve
o tebi. A sada moramo pronaći mog Ikaboba“, što je, kako je Dejzi shvatila, bio
izraz koji su Ikabozi koristili za svoju braću i sestre.
Dejzi ustade i nasred druma ugleda mrtvog Gmazonju i da su prvorođenog
Ikaboščića opkolili ljudi s vilama i puškama.
„Popni se ovamo sa mnom“, brže-bolje reče Dejzi drugoj bebi, pa se njih
dvoje popeše na kola držeći se za ruke. Dejzi povika okupljenima da je saslušaju.
A pošto je ona bila devojčica koja je prešla pola države na ramenima Ikaboga,
ljudi koji su joj bili najbliži pomisliše kako ona zna nešto što bi vredelo čuti, pa su
ućutkali sve ostale, i Dejzi je najzad mogla da prozbori.
„Ne smete povrediti Ikaboge!“, behu prve reči koje su joj se otele sa usana
kad je masa najzad utihnula. „Budete li okrutni prema njima, oni će imati bebe
koje će se roditi još okrutnije!“
„Izrađavati još okrutnije“, ispravi je Ikaboščić koji je stajao pokraj nje.
„Da, Izrađavaće se još okrutnije“, reče Dejzi. „Ali, ako se Izrađave okružene
milosrđem, i one će biti milosrdne! One jedu samo pečurke i žele da nam budu
prijatelji!“
Svetina poče nesigurno da mrmlja, pa im Dejzi naposletku objasni kako je
major Bekrija umro u močvari, kako ga nije ubio Ikabog, već ga je ustrelio lord
Gmazonja, te da je Pišljivbob iskoristio njegovu smrt da izmisli priču o
manijakalnom monstrumu iz močvare.
 A zatim narod odluči kako želi da ode i popriča s kraljem Fredom, te u kola
ukrcaše tela mrtvog Ikaboga i lorda Gmazonje, pa ih dvadesetorica snažnih ljudi
povukoše. Cela povorka se zaputila u pravcu dvora, na samom pročelju su podruku
koračali Dejzi, Marta i milosrdni Ikaboščić, dok je trideset građana s puškama išlo
oko divljeg, prvorođenog Ikaboščića, koji bi u suprotnom pobio još ljudskih bića
jer se Izrađavio plašeći ih se i mrzeći ih.
Ali nakon kraćeg razgovora Bert i Broderik nestadoše, a ubrzo ćete saznati
kuda su to otišli.
 ŠEZDESET TREĆE
POGLAVLJE

Poslednji plan Lorda

Pišljivboba

Kad je stupila na plato ispred dvora, na samom pročelju narodne povorke, Dejzi
se zgranula ugledavši koliko se on malo promenio. Fontane su i dalje radile,
paunovi su se još uvek šepurili, a jedina promena na samom pročelju palate beše
jedan jedini razbijen prozor, gore, na drugom spratu.
Zatim se velike zlatne dveri širom otvoriše i svetina ugleda kako im u susret
ide dvoje odrpanih ljudi: sedokos čovek sa sekirom u ruci i žena koja je stezala
ogroman tiganj.
A Dejzi, zagledavši se u tog sedog čoveka, oseti kako joj kolena klecaju, te
je milosrdni Ikaboščić uhvati i pridiže. Gospodin Daščić se dogega napred, te
mislim da nije ni primetio kako pored njegove davno izgubljene kćeri stoji pravi-
pravcati Ikabog. Dok su se njih dvoje grlili i jecali, Dejzi preko očevog ramena
ugleda gospođu Bekriju.
„Bert je živ!“, doviknu ona poslastičarki, koja je mahnito tragala za svojim
sinom, „ali je morao nešto da obavi… Brzo će se vratiti!“
Utom iz dvora izjuri još zatvorenika, te se začu radosna vriska kad su se
ponovo sreli s voljenim osobama, a mnoga su deca iz sirotišta pronašla svoje
roditelje za koje su mislila da su mrtvi.
Onda se još štošta dogodilo, na primer, to što su tridesetorica snažnih
muškaraca, okruživši ga, odvukli divljeg Ikaboga pre no što još nekog ubije, Dejzi
je upitala gospodina Daščića može li Marta da dođe da živi s njima, a na balkonu
se ukazao kapetan Dobroljud u pratnji uplakanog kralja Freda, koji je i dalje bio u
svojoj pidžami, te je masa počela da kliče kad je kapetan Dobroljud rekao kako
misli da je vreme da probaju život bez kralja.
 Međutim, sada moramo da napustimo taj srećni prizor kako bismo ušli u trag
najvećem krivcu za sve te užase koji su zadesili Izobiljsku.
Lord Pišljivbob se nalazio kilometrima daleko, galopirao je niz napušten
seoski drum kad njegov konj najednom poče da hramlje. Kad je Pišljivbob na silu
pokušao da ga potera napred, siroti konj, kojem i te kako beše dozlogrdilo silno
maltretiranje, prope se na zadnje noge i zbaci Pišljivboba na tlo. Kad je Pišljivbob
pokušao da ga ošine bičem, konj ga šutnu, a zatim otkasa u šumu gde ga je, sa
zadovoljstvom moram da vam prijavim, kasnije pronašao jedan dobrodušan seljak
koji ga je zalečio.
Lord Pišljivbob je stoga morao da sam nastavi da trči seoskim putevima u
pravcu svog imanja, pridižući odoru vrhovnog savetnika kako se ne bi spotakao o
nju, te se na svaka dva-tri metra osvrtao iz straha da ga neko sledi. I te kako je bio
svestan da je njegov život u Izobiljskoj gotov, ali i dalje je u svom vinskom
podrumu imao ono skriveno brdo zlata, pa je nameravao da u svoja kola natrpa
sve zlatnike koji u njih mogu da stanu i da se odšunja preko granice u Pluritaniju.
Već beše pala noć kad je Pišljivbob stigao do svoje vile, a stopala su ga silno
bolela. Odšepavši unutra, on povika da dozove svog batlera, Grebatora, koji je
nekada davno glumio majku Zlatka Dugmića i profesora Varalaža.
„Evo me ovde dole, lorde!“, doviknu mu glas iz podruma.
„Ah“, reče Pišljivbob, trzajući se od bola dok je hramao niza stepenice.
„Znači, i ti si čuo, je li?“
„Da, gospodaru“, odjeknu taj glas. „Pretpostavljam da ćete želeti da
pobegnete, lorde?“
„Da, Grebatoru“, reče Lord Pišljivbob, hramljući ka udaljenom svetlu jedne
jedine upaljene sveće, „i te kako.“
On otvori vrata podruma u kojem je svih tih godina skladištio svoje zlato.
Batler, kojeg je Pišljivbob jedva nazirao pri slabom svetlu sveće, ponovo je nosio
kostim profesora Varalaža: belu periku i debele naočare koje bi mu toliko usitnile
oči da je delovao maltene kao da ih i nema.
„Mislio sam kako bi bilo najbolje da putujemo maskirani, gospodaru“, reče
Grebator, pridigavši crnu haljinu i riđu periku udovice Dugmić.
„To ti je dobra ideja“, odvrati Pišljivbob, pa brže-bolje skinu svoju odoru i
navuče taj kostim. „Grebatoru, da se nisi možda prehladio? Čudno zvučiš.“
„To je samo od prašine ovde dole, gospodaru“, reče batler pa se udalji od
sveće. „A šta bi Vaše gospodstvo da učinimo s ledi Eslandom? I dalje je zaključana
u biblioteci.“
„Ostavi je“, reče Pišljivbob porazmislivši. „Tako joj i treba što se nije udala
za mene kad je imala priliku.“
 „U redu, lorde. Natovario sam većinu zlata u kola i na nekoliko konja.
Možda bi Vaše gospodstvo moglo da mi pomogne da iznesem ovaj poslednji
sanduk?“
„Nadam se da nisi mislio da odeš bez mene, Grebatoru“, sumnjičavo će
Pišljivbob, pitajući se da li bi, da je stigao desetak minuta kasnije, uvideo da je
Grebator pobegao.
„Nipošto, lorde“, uveravao ga je Grebator. „Ni u snu ne bih otišao bez Vašeg
gospodstva. Zapregu će voziti konjušar Uveli, gospodaru. Spreman je i čeka nas u
dvorištu.“
„Izvrsno“, reče Pišljivbob, pa njih dvojica zajedničkim snagama odvukoše
poslednji sanduk zlatnika uza stepenice, pa kroz napuštenu kuću, sve do dvorišta
iza nje, gde ih je u mraku čekala Pišljivbobova kočija. Čak su i konji preko leđa
imali prebačene bisage pune zlatnika. A povrh kočija beše privezano još sanduka
sa zlatom.
Dok su on i Grebator utovarivali poslednji kovčeg na krov, Pišljivbob reče:
„Kakav je to čudnovat zvuk?“
„Ništa ja ne čujem, lorde“, uzvrati Grebator.
„Nekakvo čudno stenjanje“, reče Pišljivbob.
Dok je stajao tu, u mraku, Pišljivbob se priseti nečega: kako je pre onoliko
godina stajao u ledenobeloj magli usred močvare i slušao cviljenje onog psa koji
se batrgao među trnjem u koje se umrsio. Ovo beše sličan zvuk, kao da je neko
stvorenje bilo zarobljeno te nije moglo da se oslobodi, što uznemiri lorda
Pišljivboba koliko i prošli put, kad je, naravno, za njim usledio Gmazonjin pucanj
iz kremenjače koji ih je obojicu poveo stazom bogatstva, a njihovu zemlju putem
propasti.
„Grebatoru, ne sviđa mi se taj zvuk.“
„Nisam to ni očekivao, lorde.“
Utom mesec izviri iza oblaka i lord Pišljivbob se hitro okrenu ka svom
batleru, čiji je glas najednom zazvučao sasvim drugačije, ali dočeka ga cev jedne
od njegovih pušaka. Grebator je skinuo periku i naočare profesora Varalaža,
otkrivši kako on uopšte i nije batler, već Bert Bekrija. A momak je tek na trenutak,
obasjan mesečinom, toliko ličio na svog oca da se Pišljivbobu javila sumanuta
pomisao kako se major Bekrija vratio iz mrtvih da ga kazni.
Zatim se mahnito osvrnu oko sebe i kroz otvorena vrata kočije ugleda pravog
Grebatora, vezanog na podu, zapušenih usta, što i beše izvor onog čudnog cviljenja
– a poviše njega je, sa osmehom na licu, sedela ledi Eslanda i držala drugu pušku.
Zinuvši da upita kočijaša Uvelog zašto ništa nije učinio, Pišljivbob shvati kako to
nije Uveli, već Broderik Bubašvabić. (Kad je opazio dvojicu momaka kako na
konjima hitaju ka imanju, pravi konjušar je ispravno nanjušio nevolju, pa je ukrao
svog omiljenog konja iz ergele lorda Pišljivboba i odjahao u noć.)
„Kako ste tako brzo stigli ovamo?“, beše jedino što je Pišljivbobu palo na
pamet da kaže.
„Pozajmili smo konje od jednog seljaka“, reče Bert.
Bert i Broderik su zapravo bili mnogo bolji jahači od lorda Pišljivboba, pa
im konji nisu počeli da hramlju. Uspeli su da ga prestignu te su stigli dovoljno
ranije da oslobode ledi Eslandu, otkriju gde je zlato, vežu batlera Grebatora i
nateraju ga da im ispriča celu priču o tome kako je Pišljivbob prevario celu zemlju,
uključujući i to kako je on sam glumio profesora Varalaža i udovicu Dugmić.
„Momci, hajde da ne brzamo“, jedva čujno procedi Pišljivbob. „Ovde ima
mnogo zlata. Podeliću ga s vama!“
„Nije tvoje da ga deliš“, reče Bert. „Vraćamo te u Kroasanovac, gde ćemo ti
pošteno suditi.“
 ŠEZDESET ČETVRTO
POGLAVLJE

Opet Izobiljska

Nekada davno beše jedna sićušna zemlja po imenu Izobiljska, kojom su vladali
tim novoimenovanih savetnika i premijer, koji se u vreme kad ja ovo pišem zvao
Donald Dobroljud. Premijera Dobroljuda izglasao je narod Izobiljske jer je bio
veoma pošten čovek, a Izobiljska beše zemlja koja je naučila koliko istina zapravo
vredi. Širom cele zemlje se slavilo kada je premijer Dobroljud objavio da će se
oženiti ledi Eslandom, milosrdnom i hrabrom ženom koja je iznela važne dokaze
protiv lorda Pišljivboba.
Kralja koji je dozvolio da se njegova srećna mala kraljevina sunovrati u
propast i očajanje izveli su pred sud, zajedno s vrhovnim savetnikom i mnogim
drugim ljudima koji su se okoristili Pišljivbobovim lažima, među kojima su bili
Keva Frktalo, Tabadžija Džon, sluga Gnojko i Oto Grebator.
Kralj je tokom celog sudskog ispitivanja samo jecao, ali je lord Pišljivbob
odgovarao ledenim i gordim glasom, te je ispričao toliko laži i za svoja zločinstva
pokušao da okrivi toliko drugih ljudi da je sebi mnogo više otežao situaciju nego
da je samo plakao kao Fred. Obojicu su bacili u tamnicu ispod dvora, sa svim
ostalim kriminalcima.
Uzgred, i te kako razumem ukoliko ste poželeli da Bert i Broderik upucaju
Pišljivboba. Ipak je on bio odgovoran za smrt nekoliko stotina drugih ljudi.
Međutim, nek vas uteši spoznaja da bi Pišljivbobu stvarno bilo draže da je mrtav
nego da po ceo dan i noć sedi u tamnici, gde je jeo najprostiju hranu i spavao na
grubim čaršavima, te je satima morao da sluša Freda kako plače.
Zlato koje su Pišljivbob i Gmazonja ukrali vraćeno je, tako da su svi oni
ljudi koji su ostali bez svojih prodavnica sira, poslastičarnica, mlekara, farmi
svinja, mesara i vinograda mogli ponovo da ih otvore i da ponovo počnu da
proizvode čuvenu izobiljsku hranu i vino.
 Međutim, tokom tog dugog perioda siromaštva u Izobiljskoj, mnogi nisu
imali priliku da nauče kako da prave sireve, kobasice, vina i slatka peciva. Neki
od njih su postali bibliotekari, pošto je ledi Eslanda došla na sjajnu ideju da
pretvori sva sada već beskorisna sirotišta u biblioteke, te je pomogla da se one
dobro opreme. Međutim, uprkos tome, mnogi ljudi su i dalje bili bez posla.
I tako je nastao peti veliki grad u Izobiljskoj. Zvao se Ikabor, a nalazio se
između Sirčeva i Bačvana, na obali reke Flume.
Kada je čuo za nevolje ljudi koji nikada nisu izučili nikakav zanat,
drugorođeni Ikaboščić stidljivo je predložio da ih nauči kako da uzgajaju pečurke,
što beše nešto u šta se i te kako razumeo. A ti uzgajivači pečuraka postali su toliko
uspešni da je oko njih iznikao ceo jedan grad.
Ukoliko mislite da ne volite pečurke, obećavam vam da biste ih ceo život
voleli kad biste samo okusili ikaborske krem-supe od pečuraka. Sirčevo i
Pršutgrad su razvili nove recepte sa ikaborskim pečurkama. Štaviše, malo pre no
što se premijer Dobroljud oženio ledi Eslandom, kralj Pluritanije je Dobroljudu
ponudio da odabere kojom bi se njegovom kćeri oženio u zamenu za jednogodišnje
zalihe izobiljskih svinjskih kobasica s pečurkama. Premijer Dobroljud mu je
poslao kobasice kao poklon, s pozivnicom na Dobroljudovo venčanje, a ledi
Eslanda je dodala poruku u kojoj je kralju savetovala da prestane da drugima nudi
svoje ćerke u zamenu za hranu, te da ih pusti da same odaberu muževe.
No Ikabor beše čudnovat grad pošto je, za razliku od Kroasanovca, Sirčeva,
Pršutgrada i Bačvana, bio poznat po tri proizvoda, a ne samo po jednom.
Prvo tu behu pečurke, sve do jedne lepe kao biserje.
Drugo su bili veličanstveni srebrni lososi i pastrmke koje su ribari pecali u
reci Flumi – a možda bi vas zanimalo da znate kako je na jednom od trgova Ikabora
ponosno stajala statua starice koja proučava ribe iz Flume.
I treće – Ikabor je proizvodio vunu.
Vidite, premijer Dobroljud je odlučio kako ovce malobrojnih Močvarljana
koji su preživeli dugotrajno gladovanje zaslužuju bolje pašnjake no što se mogu
naći na severu. E pa, kada su Močvarljanima prepustili nekoliko bujnih livada na
obali reke Flume, oni su svima pokazali šta sve umeju. Izobiljska vuna beše
najmekša i najsvilenkastija na celom svetu, a džemperi i čarape koji su se od nje
proizvodili behu lepši i udobniji od svih drugih. Farma ovaca Nađe Nadić i njene
porodice davala je izvrsnu vunu, ali moram priznati da je najbolja odeća bila
ispletena od vune Broderika i Marte Bubašvabić, koji su imali izuzetno uspešnu
farmu tik izvan Ikabora. Da, Broderik i Marta su se venčali, i sa zadovoljstvom
vam mogu saopštiti da su bili veoma srećni, imali su petoro dece, a Broderik je
počeo da govori s blagim močvarljanskim naglaskom.
 A još dvoje su se uzeli. S radošću vas obaveštavam kako su po izlasku iz
tamnice, iako više nisu morali da žive jedno pokraj drugog, dvoje starih prijatelja,
gospođa Bekrija i gospodin Daščić, otkrili kako prosto ne mogu jedno bez
drugoga. I tako su se, s Bertom kao kumom i Dejzi kao glavnom deverušom,
drvodelja i poslastičarka venčali, a Bert i Dejzi, koji su se već toliko dugo osećali
kao da su brat i sestra – to zaista i postali. Gospođa Bekrija je otvorila izvrsnu
poslastičarnicu u samom srcu Kroasanovca, gde je, osim Vilinskih kolevki,
Devojačkih snevanja, Vojvodskih veseljaka, Fantazmagoričnih frtutmi i Rajskih
nada, pravila i Ikapuslice, koje behu najlaganiji, najpufnastiji kolači koje ste mogli
da zamislite, posuti tankim slojem froncli od pepermint-čokolade, zbog čega su
izgledali kao da su prekriveni močvarnim korovom.
Bert je pošao očevim stopama pa je pristupio vojsci Izobiljske. A pošto je
pravičan i hrabar čovek, ne bi me nimalo iznenadilo ukoliko završi na samom
njenom čelu.
Dejzi je postala najveći svetski ekspert za Ikaboge. Napisala je brojne knjige
o njihovom fascinantnom ponašanju, te su upravo zahvaljujući Dejzi Ikabozi
postali zaštićena vrsta koju su voleli svi žitelji Izobiljske. U slobodno vreme je sa
svojim ocem upravljala uspešnom drvodeljskom radionicom, a jedan od njihovih
najpopularnijih proizvoda behu igračke Ikaboga. Drugorođeni Ikabog je sada
živeo u onome što je nekada bilo kraljeva šuma za lov na jelene, nedaleko od
Dejzine radionice, te su njih svoje ostali veoma dobri prijatelji.
U samom srcu Kroasanovca podignut je i muzej, koji je svake godine
privlačio brojne posetioce. Taj muzej su osmislili premijer Dobroljud i njegovi
savetnici, uz pomoć Dejzi, Berta, Marte i Broderika, pošto niko nije želeo da narod
Izobiljske zaboravi te godine kada je cela zemlja verovala u Pišljivbobove laži.
Posetioci muzeja mogli su da vide srebrnu medalju majora Bekrije, u koju je i
dalje bio zariven Gmazonjin metak, kao i spomenik Zlatku Dugmiću, koji je sada
na glavnom trgu u Kroasanovcu zamenila statua hrabrog Ikaboga koji je izašao iz
močvare s buketom visibaba i tako spasao i svoju vrstu i celu državu. Posetioci su
mogli da vide i maketu Ikaboga koju je Pišljivbob dao da se izradi od kostura bika
i eksera, kao i ogroman portret na kojem se kralj Fred bori protiv zmajskog
Ikaboga koji nikad nije ni postojao izvan umetnikove mašte.
Ali postoji jedno stvorenje koje još nisam pomenula: prvorođeni Ikaboščić,
onaj divlji stvor što je ubio lorda Gmazonju, a koji je poslednji put viđen kada su
ga odvukli mnogobrojni snažni muškarci.
Pa, istini za volju, to stvorenje je predstavljalo svojevrstan problem. Dejzi je
svima objasnila kako divljeg Ikaboščića ne smeju da napadaju i zlostavljaju, u
suprotnom će još više zamrzeti ljudski rod. A to bi značilo da bi prilikom svog
Izrađavanja na svet doneo Ikaboščiće koji bi bili još svirepiji od njega, te bi
Izobiljska mogla imati isti onaj problem koji je Pišljivbob izmislio. Isprva su tog
Ikaboščića morali da drže u ojačanom kavezu ne bi li ga sprečili da ubija ljude, a
baš zato što je bio toliko opasan bilo je teško naći dobrovoljce koji bi mu donosili
pečurke. Jedini ljudi koji su se Ikaboščiću iole sviđali behu Bert i Broderik, jer su
oni u trenutku njegovog rođenja pokušavali da zaštite njegovog Iku. Naravno,
nevolja je bila u tome što je Bert bio u vojsci, a Broderik je rukovodio uspešnom
farmom ovaca, te ni jedan ni drugi nisu imali vremena da po ceo dan sede s divljim
Ikaboščićem ne bi li ga smirivali.
Ali najzad se ukazalo rešenje tog problema, i to na krajnje neočekivanom
mestu.
Fred je sve to vreme lio gorke suze u tamnici. Iako je svakako bio sebičan,
uobražen i kukavica, Fred nije nameravao nikoga da povredi – naravno, povredio
je mnoge, i to baš gadno. Celih godinu dana nakon što je izgubio presto Fred je
tonuo u najdublje očajanje, te se, iako je deo toga bez sumnje bilo to što je sad
živeo u tamnici, a ne na dvoru, i silno stideo.
Video je koliko je užasan kralj bio i koliko se loše ponašao, te je najviše na
svetu želeo da postane bolji čovek. I tako je jednog dana, zaprepastivši Pišljivboba
koji je sedeo i durio se u ćeliji preko puta, Fred rekao zatvorskom stražaru kako bi
da se dobrovoljno prijavi da brine o divljem Ikabogu.
To je i učinio. Iako je tog prvog jutra, i mnogih jutara potom, bio bled kao
mrtvac dok su mu kolena klecala, bivši kralj je ušao u kavez divljeg Ikaboga i
pričao mu o Izobiljskoj i svim groznim greškama koje je počinio, te kako možeš
postati bolja, milostivija osoba ako to zaista želiš. Iako je svake večeri morao da
se vrati u svoju ćeliju, Fred je zatražio da Ikaboga iz kaveza premeste na neku lepu
livadu, što je, na iznenađenje svih, urodilo plodom, te je sutradan ujutro Ikabog
grubim glasom čak i zahvalio Fredu.
Polako, tokom narednih meseci i godina, Fred je postajao sve hrabriji, a
Ikabog sve nežniji, te je najzad, kad je Fred bio veoma star, došlo vreme za
Ikabogovo Izrađavanje, a Ikaboščići koji su iz njega iskoračili behu dobri i nežni.
Fred, koji je oplakivao njihovog Iku kao da mu je bio rođeni brat, i sam je nedugo
potom preminuo. Iako ni u jednom gradu u Izobiljskoj nije podignut spomenik u
čast poslednjem kralju, ljudi su mu s vremena na vreme polagali cveće na grob,
što bi njemu bilo milo.
A da li su se ljudi zaista Izrađavali iz Ikaboga, to vam već ne mogu reći.
Možda svi mi prolazimo kroz nekakvo Izrađavanje svaki put kad se promenimo,
nabolje ili nagore. Znam samo da i zemlje, baš kao Ikabozi, pomoću ljubaznosti
mogu postati milosrdnije, i baš zato je kraljevina Izobiljska zauvek živela srećno
i berićetno.
 DŽ. K. ROULING je autorka sedam romana o Hariju Poteru, prvobitno
objavljivanih između 1997. i 2007. godine. Avanture Harija, Rona i Hermione u
Hogvortskoj školi za čarobnjaštvo i veštičarenje prodate su u više od 500.000.000
primeraka, prevedene su na preko 80 jezika, a prema njima je snimljeno osam hit
filmova. Osim osnovnog serijala knjiga, Dž.K. Rouling je u dobrotvorne svrhe
napisala i tri kratke prateće knjige: Kvidič kroz vekove, Fantastične zveri i gde ih
naći i Pripovesti harda Bidla. Fantastične zveri su kasnije poslužile kao predložak
za nov serijal filmova za koje je napisala scenario. Nastavak priče o Hariju Poteru,
sada kao odraslom, Dž.K. Rouling je ponudila predstavom Hari Poter i prokleto
dete, koju je napisala u saradnji s dramaturgom Džekom Tornom i režiserom
Džonom Tifanijem. Predstava je igrala, praćena velikom hvalom, u pozorištima
širom Evrope, Severne Amerike i Australije.

Dž.K. Rouling je dobila brojne nagrade i priznanja za svoja dela. Svojim

dobrotvornim fondom Volant podržava rad na suzbijanju mnogih nedaća. Takođe
je i osnivačica dobrotvorne organizacije za decu Lumos, koja se bori za svet bez
sirotišta i institucija za zbrinjavanje, kao i za ponovno sjedinjavanje razdvojenih
porodica.

Otkako se seća, želela je da bude spisateljica, a najsrećnija je kad je sama u

sobi i izmišlja priče. Živi u Škotskoj s porodicom.

Ikabog je njena prva knjiga za decu nakon serijala o Hariju Poteru i isprva
je objavljena onlajn, kako bi porodice mogle da uživaju i kreativno se angažuju
tokom izolacije 2020. godine. Prelepo je oživljena ilustracijama u boji koje su
ponudili pobednici likovnog konkursa Ikabog.

Sken: Bane & html: https://carobnaknjiga.rs/-originalna-bajka-iz-pera-dzk-

rouling-
Obrada: