Dragiša Vasić

Boško Novaković – “Dragiša Vasić”

Posleratna pripovetka pokazuje nekoliko pisaca koji imaju moći da krenu dalje (Andrić,
Crnjanski, R. Petrović, tekstovi D. Vasića)
Senka rata
Najsnažnije vezao svoj izraz uz elemente ratnih stanja i poremećaja u pojedincima
izazvanih ratom. Iako je živeo u rovu, on ne slika rat neposredno kao drugi pisci. Rat je u
njegovim delima više jedna avet nego jedna stvarnost, avet čiji se uticaj svuda oseća.
On je dao senku rata, njeno otrovno i ubilačko nadnošenje nad sudbine ljudi. U toj senci
se najjasnije vidi kako rat nezavisno od čoveka i njegovih moći deluje na njegov životni
put, prekida ga i poremećuje.
Resula dobošar je do rata bio obična ličnost; rat mu je dao prilike da pokaže sve što je
ležalo u njegovom biću, dotle skriveno i zakopano, jer nije nalazilo primene; u Resuli
ima nešto i od Švejka, ali ima i sirovih izdanaka grubog, ciničnog egoizma i neukroćenih
nagona primitivaca.
U Rekonvalescentima ima mnogo ličnosti čija reagovanja na rat su različita, katkad vrlo
zanimljiva i psihološki prodorna
Nikola Glišić iz pripovetke “U gostima” sjajan je tip po dubokoj istinitosti, obuhvatnosti,
prodornosti, čovečanskog akcenta; on je retko čovečanski ubedljiv i impresivan. Nikola
Glišić, kapetan Ćorić, učitelj Cvijović, sve su to ličnosti dobro hvatane i postavljene, ali
su one izvađene iz svoje organske celine i otud fragmentarne; tako su i njihova
svedočanstva fragmentarna.
Vasićeve pripovetke su samo odlomci jednog velikog dela; ovaj postupak vezivanja
odlomaka u celinu nedostaje Vasiću da bi došao do pisca zamašnijih obuhvatanja i da bi
od njegovog dela stvorio internacionalnu vrednost.
Ideje i tendencije: buntovnost, humanizam, vera u čoveka
Vasić je ličan pisac, ali i plemenito tendenciozan pisac. Njegovo delo odiše dahom
saavremenih težnji i dostignuća, a otuda socijalni stav, živo saosećanje i reči protesta nisu
sporedna činjenica; ono je tu kao bitni tvorački impuls, kao imperativ koji se ne može
zaobići. U tom smislu Vasić je najbliži Krleži (po satiričnosti i humanosti, veri u čoveka i
budućeg i sadašnjeg). Vasić otkriva borbu između vere i sumnje, pouzdanja i
skepticizma, a to raspoloženje prikazuje na različite načine – kroz ironiju, satiru, jetku
dosetku, kroz neposrednu bolnu žalbu ili pamflet. Potresnost Vasićevih reči se često gubi
u retorici, ali njeno nadiranje u zagrađene vrtove čovekove unutrašnjosti nije time
umanjeno Ono što je stavljeno kao podnaslov pripoveci U gostima (Čovek priča posle
rata), mogao bi biti moto svim tim uzrujanim i ustreptalim rečima o sudbini čoveka.
Vasić je svojim delom dodirnuo mnoga bitna pitanja današnjice koja najsudbonosniije
zadiru u naš život, pokrenuo je mnoge ideje…
Stil i umetnički domašaj
Za Vasića se ne može reći da ima jedan stil, samo jedan, njemu svojstven, usvojen,
artistički uokviren u granice izvesnog tipičnog izražavanja. Njegov stil se prilagođava
predmetu, rečenica situaciji, i ona osnova, muzička i gramatička, deli se, razdvaja,
stvara nove oblike. Vasić umetničkim instinktom prodire u snagu izraza, podređuje je
sebi i upravlja njom. Pripovetke Svetlana i Bakuć Ulija sadrže vedrinu narodnog duha i
satiru društvene kritike rezignaciju čoveka koji vidi svirepu javu života. Pored ovog

1
lirskog tkanja preovlađuju pripovetke u kojima je stil nervozniji, zagrcnutiji, nemirniji,
fragmentarniji i to su većinom pripovetke koje dotiču rat; kroz njih prodire težnja za
olakšanjeem od teških utisakak koji se mučno n ose u sebi i za koje čovek oseća potrebu
da ih deli sa drugima.
Svi dosadašnji kritičari uvršćuju Vasića u realiste; on to doista i jeste, ali svi u isto vreme
čine ogradu tom realizmu, stavljajući ga na jjednui drugu stepenicu, savremeniju i
nemirniju. Da se ne utopi u mirnu vodu realizma Vasiću pomaže njegova subjektivnost,
njegov živi temperament. On je pisac koji izuzetno mnogo učestvuje lično svojim glasom
u delu; on hoće da neposredno van objektiviranog i donekle neutralisanog svedočenja
podigne svoj glas, progovori kao tužilac koji sttrahovito oseća nepravednost društva.
Ovaj lični ton daje njegovom delu boju koja je daleko od realističke.
Rado upotrebljava konkretne pojedinosti i ima sposobnost da ih istakne i utka u jezgro
pripovedačkog tkiva sa retkim umetničkim efektom i često se služi vezama koje kazuju
izvesnu vremensku neodređenost a psihološki deluju svojom širinom.
Kao celina, Vasićeve pripovetke ne deluju istom snagom svojih delova. U njima ima
zastajkivanja, nadovezivanja, umetanja, preskakanja;one su katkad kao celina razbijene,
nepovezane i labave u gradnji, ali se delovi pamte po svojoj plahovitosti i snazi izraza,
dinamici života i punoj zgusnutosti.

Slobodan Jovanović – Dragiša Vasić

Od 1912-1918 proveo je na frontu kao rezervni oficir;šestogodišnje ratovanje i boravak u
logoru izazvalo je duboke promene u Vasiću – poljuljana je vera u vojno i političko
uređenje zemlje (suviše se divio primerima čoveštva i junaštva koje je nalazio kod prostih
vojnika i suviše žestio na slučajeve nesposobnosti kod starešina). Vasić počinje da
razmišlja o jednom novom društvenom uređenju. Nakon demobilizacije objavljuje knjigu
Karakter i mentalitet jednog pokolenja.
Da bi pomirio svoj stari nacionalizam i svoj novi humanizam, Vasić je svom
nacionalizmu dao čisto odbrambeni vid i prikazao ga kao jednu primenu demokratskih
načela na međunarodne odnose.
U listovima Progres i Republika vidi se njegovo političko delovanje;zbog političkog
pisanja bio je gonjen od vlasti; upućen je na vojnu vežbu u Albaniju, gde je Dva meseca u
jugoslovenskom Sibiru počeo kao pamflet a završio kao pripovetku. Pripovetke koje je
Vasić zatim objavio , mogle bi se nazavati ratnim pripovetkama (opisuju moralne
posledice rata).
Glavna ličnost pripovetke U gostima je uzor-čovek, ozbiljan, hrabar, karakteran;oženio
se iz ljubavi, na romantičan način;odlazi u rat, a porodica mu za to vreme propada –
vešaju mu oca, sestra beži sa austrijskim oficirom, žena mu je neverna, a on kad se vrati
postaje pijanica. Moral priče je jasan: ne samo naša sreća, već i naše poštenje zavisi od
prilika u kojima se nađemo;da nije došao rat, ovaj čovek i njegova porodica živeli bi
jedan potpuno ispravan građanski život.
Resimić dobošar – istorija jednog bozadžije koji je u ratu postao dobošar;sva njegova
energija, dovitljivost dolazi u ratu u punom svetlu. U svojoj četi Resimić je “devojka za
sve poslove”…ali vremenom postaje kockar, lopov, varalica, beži iz vojske, živi neko
vreme kao lažni prosjak, ubija čoveka i pada u ruke policiji koja ga vraća u
vojsku;povlači se kroz Albaniju i u jednom selu biva streljan zbog pljačke. Sve do rata
Resimić je izgledao kao i svaki drugi bozadžija, ali rat ga je naterao da optrči čitav krug

2
svojih strasti i sposobnosti i pošto je pokazao svoje moralno biće i sa lica i sa naličja, on
završava svoju komediju života.
Rekonvalescenti – niz slika iz jedne ratne bolnice na solunskom frontu;svi bolesnici su
usled ratnih okolnosti izvitopereni na svoj način. Najinteresantniji je slučaj kapetana koji
dobija vest da mu je umrla žena u Srbiji;on bi sada voleo da ostane neko vreme na strani,
radi svog obrazovanja i da bi mogao ostati što duže, počinje se pribojavati da bi se rat
mogao brzo završiti
U praznom oltaru – jedan lojalan i rodoljubiv građanin koji je u ratu ispunjavao savesno
i predano svoje vojne dužnosti, ni kriv ni dužan dopada pritvora usled pogrešne policije;
pogreška se otkriva, ali tek poš[to je isprebijan;izlazi iz pritvora sa novim iskustvom koje
nije u stanju da svari; u njegovim pojmovima nastaje prevrat i taj mirni građanin dobija
revolucionarne prohteve – policija ga je otisnula na put revolucije, kao što je rat druge
Vasićeve junake gurnuo na put poroka i zločina.
Ideja svih ovih pripovedaka je da se čovek lako menja, ali ne pod pritiskom unutrašnjih,
već spoljašnjih činilaca koji ne zavise od njegove volje.
Vasića je pripovedačem načinio sam život;počeo je pisati da bi se oslobodio tiranije
utisaka iz rata, počeo je pisati bez određenog obrasca, više ili manje na sreću, otuda u
njegovim pripovetkama nečeg samoniklog (kao kod J. Veselinovića, B. Stankovića)
Vasićeve pripovetke ostaju u tradicijama naše stare reallističke pripovetke – opažanje
oštro, duhovito, često sarkastično;pored sve svoje humanističke bolećivosti i buntovničke
zlovolje Vasić ima dosta komičnih scena i ličnosti (koje najbolje svedoče o njegovom
realizmu).
Novine koje je uneo u realističke pripovetke:
1. slobodnija kompozicija,
2. nervozniji način pisanja
Jedinstvo pričanja je gotovo sasvim iščezlo;njegove su pripovetke niz trenutnih snimaka,
između kojih neki put ima, a neki put nema veze: u pripoveci U gostima prva scena u
vozu ne stoji ni u kakvoj vezi s ostalim delovima pripovetke. U Resimiću dobošaru
pojedini momenti iz Resimićevog ratnog života prosto se nižu jedan za drugim bez
ikakvog vezivanja i objašnjavanja. U Rekonvalescentima, svaki pacijent ima svoju
potpuno odvojenu istoriju, a spaja ih samo bolnica.
Oskudica kompozicije iskupljena je neobičnom živošću pojedinih scena. Vasićeva
pripovedanja su sva u nervoznim skraćenjima i skokovima, tempo je brz, zadihan,
plahovit. Nervoza njegovog pripovedačkog stila pojačano je time što on nije hladan i
bezličan posmatrač kao većina predratnih realista (oni su proučavali jednu datu društvenu
sredinu, tražili interesantne i živopisne tipove). Vasić nije primio ovu bezličnost – on se
bacio u svoje pripovetke sa svom svojom ličnošću i tako im dao lični akcenat. Osnovno
raspoloženje je ucveljenost i buntovnost, što u pripovetkama stvara jednu subjektivnu
atmosferu.
Vasić, kao i svaki realista voli da opisuje neobične tipove, ali on se ne zaustavlja na
njihovoj živopisnoj silueti, već se uživljava u njihov moralni slučaj, a njihova sudbina mu
služi kao povod da razmišlja o opštoj ljudskoj sudbini i da postavlja sebi pitanja o
društvenom uređenju, moralnim dužnostima, o smislu života.
Prenadraženi impresionizam i duševni nemir čine glavnu odliku Vasića i njegov će
značaj biti u tome da je u našu realističnu pripovetku uneo ratnu nervoznost svoga
naraštaja.

3
SADRŽAJ PRIPOVEDAKA:
U gostima (Čovek priča posle rata)
Pripovedač govori u 1. licu i započinje o svojoj nervozi i posleratnom raspoloženju;
ubrzo mu stiže pismo od prijatelja iz detinjstva koji ga poziva po ko zna koji put da ga
poseti. Pripovedač odlučuje da pođe kod druga na selo, pa traži od služavke da mu
spakuje kofer, a sam odlazi kod tašte da je zamoli da pokupuje poklone za porodicu
njegovog druga – iz ovog odlomka se saznaje da njegov drug ima 37. g. , njegova žena 28
i da imaju troje dece. Ubrzo potom odlazi prvo u “Moskvu” da čuje najnovije političke i
društvene vesti za koje pretpostavlja da će ga u palanci pitati, a zatim odlazi na
železničku stanicu. Putuje u vagonu brzog voza, ali mu se slučajno pridružuje školski
drug i tadašnji poslanik.
U toku putovanja, narator se priseća svoje prve posete prijatelju sa kojim je proveo
detinjstvo, školske i studentske dane. Priseća se dana kada mu je prijatelj Nikola rekao da
će se oženiti, ali pošto se budući tast ne slaže sa tim, da će mlada odbeći za njega i da će
se venčati u nekom selu koje se nalazi na putu do njene kuće; takođe se seća njihovog
razgovora o tome kako je Nikola zaista bio zaljubljen u svoju buduću ženu i kako ju je
uzeo iz velike ljubavi.
Kroz neko vreme i na nezadovoljstvo pripovedača i poslanika, u kupe počinju da pristižu
nekakvi studenti, a zatim i nezgrapni i neotesani bračni par koji čereči pile na kolenima.
Studenti razgovaraju o knjigama koje jedan od njih čita u vozu i započinju razgovor koji
zainteresuje pripovedača. Studentkinja oslovljava jednog od studenata sa druže, govori
mu kako je sada potrebnije nego ikad prevoditi knjige poput “Senki jutra” od Arcibaševa,
jer smatra da i kod nas treba pripremati duhove koji bi nas samo terorističkim akcijama
izvukli iz kala i bede. Prozvani student se buni i živo negoduje zbog njenog oslovljavanja
sa “druže”, jer on nije ni komunista ni anarhista niti joj je drug – on je naprosto nakon
rata izgubio veru i užasno se razočarao (odslikava stanje duha onih koji su
učestvovali u ratu): u ratu se žrtvovao, jer je verovao da sloboda vredi više od
života, borio se za bolje društvo, tj. nadao se da će društvo postati bolje, a dočekao
je da vidi da je onaj mali deo koji je postao bolji, postao takođe umoran, nemi
svedok onoga što su tih dana radili oni odmorni koje rat nije ni malo izmenio ili koje
je rat utoliko izmenio što im je sasvim iskvario srca. Drugi student se opire tome i
misli da se treba napregnuti i razmišljati šta da se radi, a ne sedeti skrštenih ruku. Prave
opozicije nema jer svi misle kao razočarani student, a opozicija je čast jedne zemlje. On
sam ne želi da sedi skrštenih ruku, već da se bori. Stanje u društvu je takvo da čim malo
reakcija plane, afere zse zataškaju a ratni bogataši izmile i žive nemoralnim životom, i u
tom pokaže na krupnog neotesanca koji je putovao sa ženom. Čovek koji se pravio da
spava na takve prozivke skoči i poviče kako su komunisti neradnici i buntovnici,
studentkinja se umeša, a muž i žena je napadoše uvredama kako nije pristojno da jedna
ženska osoba putuje sama. Tada se umeša student koji je i izazvao sukob objašnjavajući
da mu ćovek izgleda kao bogataš zbog sasvim novih skupih torbi koje je nosio sa sobom i
zbog izgleda kao da je upravo izašao sa robije, našta mu žena dobaci da su torbe njihove,
a da je njen muž starešina esnafa. Na kraju pripovedač i poslanik stišaše situaciju i svi se
nekako primiriše do trenutka kada su studenti preseli na drugi voz, a trgovac i njegova
žena otišli svojim putem. Pripovedač je nakon toga ostao sam u kupeu pošto je i poslanik
otišao.

4
Voz prolazi kroz mesto u kome se njegov pobratim venčao i to je nagnalo pripovedača da
se priseti kako je tog davnog dana jedan od Nikolinih kumova odustao, jer se plašio da ne
uvredi mladine roditelje, a drugog su zatekli kao ih čeka u staničnoj zgradi na mestu na
kome sada sede dve zabrađene seljanke. Seća se kako su on i mladoženja nervozno šetali
prugom čekajući da se mlada pojavi, a kada se pojavila, da su svi bili zadivljeni njenom
neizveštačenom, veselom i umiljatom pojavom. Noć su proveli u popovoj kući, a
sutradan se venčali u crkvi i proslavili u porti. Veselje i ceremoniija su bili tako lepi, da je
narator i sam poželeo da se oženi, a kad je krenuo kući osetio je neizmernu tugu i
prazninu.
Ujutru se budi i zadivljeno posmatra osunčani pejzaž kroz koji prolazi voz. Pokušava da
čita knjigu ali mu misli lete i ponovo se priseća pobratima: pred prvi rat ga je izvestio da
je dobio kćer, a posle, u ratu bili su bačeni u dve različite divizije tako da su se videli tek
kada je Nikola bio ranjen i ležeo u kruševačkoj bolnici. Nakon dve godine videli su se
ponovo, na solunskom frontu, kada mu je Nikola uputio pismo i pozvao ga da ga
neizostavno nađe jer mu je njegova pomoć jako potrebna. Pripovedač se upućuje tamo ali
mu u Nikolinom puku kažu da je ovaj dobio specijalan zadatak i da može da ga pronađe
samo ako krene za njim, što ovaj i čini. Kada je stigao do Nikole, vojnici nisu hteli
Nikolu da probude pa je pripovedaču ostalo da čeka i posmatra smenu straže i izlazak
vojnika iz rovova. Najzad uđe u Nikolin šator i posle nekoliko učtivih pitanja, Nikola
poče da mu priča zašto ga je pozvao: bolestan je, nervozan, nagrižen ratom i očajnim
uslovima pod kojima mora da brine o vojsci pošto je oficir. Međutim, ono što ga posebno
brine je razgovor sa svojim nadređenim u kome nije rekao sve što nosi na duši, a zbog
koga je dobio optužni raport – pukovniku je rekao da svaka generacija odlazi u rat radi
dobrobiti svoje dece, ali da on tu ništa ne razume. Razume samo da je pre rata imao
mnoštvo prijatelja koji su ili poginuli ili pomrli, a koji su pre rata imali svoje lične
planove. Ni jednom od njih nije u planu bilo da pogine, a sada patriotski pesnici pišu o
njima kako su rado umrli. Nikola vidi u svemu tome jednu veliku laž, jer svakome se
živi, čak i onima kojima je rat progutao svaki razlog zbog koga bi živeli. Ti jadni ljudi
žele da žive samo iz radoznalosti za sudbinu tog nesrećnog naraštaja. Nikola se takođe
zapitao da li je potrebno da milioni izginu pa da se tek posle toga preduzme osiguranje od
svemoći jednog čoveka ili jedne grupe ljudi, zar nije moguće to preduzeti blagovremeno,
da li je potrebno da se čovečanstvo unesreći pa da se postigne samo taj rezultat – da rat
nije vođen uzalud. Zbog saveta šata da radi u ovakvoj situaciji kada je pozvan na
odgovornost zbog svojih reči koje škode moralu vojske, Nikola je pozvao svog prijatelja.
Sem toga, Nikola je rekao da ima i drugih briga koje ga muče, familijarnih, lličnih: oca su
mu obesili jer ga je sused potkazao da ispod patosa krije turski karabin koji je, inače,
pripadao Nikoli, a sestra Nikolina je pobegla sa nekim neprijateljskim oficirom. Svoju
tužnu priču nakratko prekida pričajući o dopisnici koju je dobio od žene i u kojoj piše
kako njihova mala kćer neće da je više zovu mala Boba, već Slobodanka Nikole Glišića,
da zna u kojoj ulici stanuje… i to je sve što je Nikoli dalo neku novu snagu, upravo
činjenica da mu je dete dovoljno poraslo i postalo svesno sebe, svoje okoline i činjenice
da joj je otac u ratu. Razmišljajući o detetu, gradi kontrast između svojih misli (o tome
kako njihova ognjišta više ne postoje, kako su svi dragi izgoreli u zemaljskom paklu) i
stvarnosti (dete raste i postaje svesno). Pripovedač savetuje Nikoli da u toj novoj snazi
nađe nadu da istraje, a naposletku ga pita za ženu. Žena mu piše sa puno prekora, da
oskudeva i da neredovno dobija novac koji Nikola jedva odvaja. On sam priča kako su u

5
početku uživali u ljubavnoj idili, a da su kasnije stizale bolesti, nesporazumi, ljubomora,
razočarenja.
Razgovor prekida zvonjava poljskog telefona.
Pripovedač gledajući patnje ovog velikog čoveka oseća prezir i gađenje prema
mlitavcima koji ne poznaju borbu i iskušenja. Nikako se nije mogao dovoljno nadiviti
duševnoj snazi i herojskoj volji ovom uzoru od čoveka, obhrvanog svim nedaćama,
izloženom opasnostima i zauzetim najtežim dužnostima koje život može naturiti. Ubrzo
potom pripovedač odlazi, a Nikola ostaje na položaju.
Sećanje se prekida saznanjem da će se putovanje uskoro završiti, jer voz treba da stigne u
Vujanovac. Pripovedač se pita kako li će zateći pobratima, kako izgledaju snajka i deca.
Pretpostavlja da je Nikolina mučna sumnja o tome da ga je žena prevarila (o kojoj je
pripovedaču govorio kad su se prvi put nakon oslobođenja sreli u Novom Sadu). Opet se
priseća kako je Nikolin bataljon svečano dočekan u Novom Sadu i kakav je bi njihov
tadašnji susret. Bili su pozvani na banket koji su pravili ratni bogataši, ali su ga nih
dvojica odbili i otišli u obližnju kafanu da bi na miru razgovarali. Nikola mu je ispričao
da je kući otišao na dva dana prilikom probijanja fronta ali da bi mu bilo draže da je kuću
zaobišao. Tamo ga je dočekao jedan rođak koji mu je i ranije nagovestio da bi bilo bolje
samo sebe da gleda i da ne brine za kućom. Taj rođak mu je tada pred kućom izneo
strašne i sramne optužbe; njegova majka ništa nije htela da potvrdi, ali ga je mučilo ono
što je video na njenom licu. Dva dana ni sa kim nije želeo da priča, a u četu se vratio sa
osećanjem da je u njemu nešto zamrlo i da mu je tu milije nego u rođenoj kući. Sutradan
je Nikola otišao za Suboticu, a nedugo potom pripovedač je dobio opširno pismo u kome
mu Nikola piše kako se opija po Bačkoj i provodi sa ženama. Pripovedač se nada da je to
vreme prošlo i da će ga pobratim dočekati kao čovek koji je sve to davno ostavio za
sobom.
Voz najzad stiže i pripovedač izađe na stanicu, ali tamo nije zatekao Nikolu. Jedan od
nosača koji mu je prihvatio stvari priča mu da Nikolu u to vreme neće zateći kod kuće, jer
se Nikola mnogo propio i skoro i da ne izlazi iz lokalne kafane. Pripovedač zatiče Nikolu
u kafani, u svađi sa Ciganima sviračima i beše strahovito razočaran. Nikola je bio
iznenađen pripovedačevim dolaskom, ali se na njega ipak sruši nastavak svađe – jedan
stari gospodin je tvrdio da je neko rešenje nezakonito i da je neko drugi oklevetao Nikolu,
pa ako hoće neka sam traži klevetnika koji tvrdi da je potkupljen, a da će sve to ipak
nastaviti, kao dva pravnika, na sudu. U tom trenutku u kafanu uđe student iz kupea koji
starijeg gospodina pozdravi kao svog ujaka. Nikola nudi pripovedača vinom. Pripovedač
pita kako je kod kuće, a Nikola u nekoliko reči otkriva naličje života u palanci – nema
starog života, nema prijateljstva, nema ničega;lažu se, spletkare, svađaju i piju. Svestan
je da je nisko pao, kao i položaja i ugleda kakav je nekad imao, a da su svi oni koji su se
izvlačili u ratu postali bolji od njega.
Kroz isprekidane dijaloge opisana je atmosfera kafane;u nekom trenutku uključuje se
student koji recituje pesmu Dušana Vasiljeva “Čovek peva posle rata”, koja je slika i
prilika Nikolinog stanja. Nikola se izbeči na pripovedača terajući ga da “loče” i psujući
mu mater. zbog čega pripovedač želi da ode; Nikola vulgarno predlaže da mu kasnije
pokažu “znamenitosti” grada i da mu ustupi Slovenkinju i nipošto ne dozvoljava ovome
da ode. Pripovedač počinje da pije da ne bi bio izrod u društvu i polako počinje da
primećuje da je atmosfera življa i kako ta lica i nisu tako odvratna kako su mu izgledala.
Do pijanog pripovedača sede neki podbuli čovek koji je navaljivao na njega da nagovori

6
Nikolu da krenu u burdelj na kraju grada, a usput mu pričao kako se moral žena u ratu
toliko pokvario da je u svakoj kući vojnika dočekalo po neko kopile. Naposletku poče da
priča i o Nikoli, kako je i njega zadesila slična sudbina. Pripovedač u pijanom zanosu
održa nekakvu nesvesnu zdravicu uz drsko dobacivanje studenta, i na kraju on i Nikola
pođoše kući. Usput se pripovedač otreznio i poveo Nikolu kući gde ih je dočekala snajka,
izvinjavajući se zbog Nikoline sramote. Smestili su pijanog u krevet i prešli u salon gde
se snajka žalila na svoj čemerni život;priča da ga je Nikola pozvao na njen nagovor, da
ih on posavetuje šta da rade, jer se Nikola sasvim izmenio, propio i iskvario u službi,
naročito od majčine smrti. U njoj je bilo nečeg nečednog, ciničnog i čulnog, ali
pripovedaču poželjnog i dražesnog istovremeno. U alkoholu i mahnitosti izgubio je
kočnice i prihvatio njeno predavanje.
Priča se nastavlja nakon nekoliko meseci kada pripovedač govori kako se dobro proveo u
gostima i kako je tražio bilo kakav razlog da ponovo ode u Vujanovac. U nekim
novinama je pročitao da je Nikola Glišić nestao i to ga ni malo nije začudilo, jer je tako
nešto i očekivao sudeći po znacima moralne pometenosti. Snajka mu je pisala da je
Nikola nestao odmah nakon davanja sedmodnevnog pomena njihovoj kćeri Bobi koja je
umrla od gripa. Pripovedač namerava da snajku, čim joj prođe žalost premesti u
Beograd, jer je grehota da takvo jedno sunce bude u palanci!Pobratimu bi poručio, gde
god da je, da ovde među njima nema više šta da traži, da svoj mir traži negde drugde,
recimo na grudima Engleskinje koja ga je negovala dok je ležao od tifusa. Nikola neka
traži svoju sreću gde hoće, jer je on svoju našao, a to će reći onom divnom društvu u
vujanovačkoj kafani kad se ponovo budu okupili. Tada će i istući onog drskog studenta.
Na kraju se direktno obraća društvu kome je sve ovo pripovedao i traži njihovo mišljenje,
ali i još jednu cigaretu.

Resimić dobošar
Komandantu puka se na raport, zbog raznih gluposti koje su napravili, javlja desetak
vojnika, a među njima i Resimić dobošar. Resimić je vrlo neuredan, čupav, ulepljen,
krivonog i mutav. Na raportu je zbog brojnih grešaka:pljačke posle borbe, zato što je
provalio bubanj i u njega trpao pokradene piliće iz neprijateljskih kuća, zbog kockanja,
gubljenja ratne opreme…Komandant svakom vojniku raspali po nekoliko šamara, a
Resimića odredi da bude vezan za drvo. Međutim, pošto se Resimić drao kako je, eto,
vezan srpski junak, osvetnik Kosova i uzvikivao:“Živeo prestolonaslednik”, a pri tom
nije ni znao ko je prestolonaslednik, komandant naredi da ga puste, rekavši da će ga lično
ubiti u prvoj borbi. Resimić odlazi u šator i poziva vojnike da igraju karte i da se kockaju.
Vojska polazi na marš u dugoj koloni, a Resimić ostaje poslednji da čeprka po
napuštenom bivku da pronalazi zaboravljene i izgubljene stvari. Usput obavi stotinu
sitnih stvari koje mu drugi narede da uradi:da se vrati po zaboravljeno kuhinjsko kazanče,
da slučajno ne zaboravi kočiće za glavni šator. Kada vojska posustane u maršu,
komandant naređuje Resimiću da daje takt i vojska počinje mehanički da maršira, a kada
stignu u novi bivak, svaki nađe nešto što bi Resimić morao da uradi: da ode po vodu, da
pridrži konja komandiru, da odnese izveštaj u puk. Sekuli Resimiću ništa nije bilo teško.
Kad nije bilo posla, pronalazio ga je sam, kao kada je u Velesu pomagao sanitetu da
sahranjuje pomrle od kolere i išao i dovlačio leševe. Tada je kao nesuđeni grobar prvi put
doživeo neobičnu i veliku čast. Naime, tada je na stanicu stigla kneginja Dolgorukova da

7
se i sama brine o ranjenicima i bolesnima i buket koji su joj poklonili zahvalni građani,
predala je Resimiću koj se tu zatekao, rekavši da to cveće pre pripada njemu, junaku.
Tako je Resimić živeo sve dok ne počne borba, a onda je bio s puškom uz komandira.
Kad god je trebalo ići u patrolu, Sekula se dobrovoljno javljao, jer jedini je on prvi
uspevao da nanjuši neprijatelja, da prvi sazna dragocene podatke i prvi se vrati na svoje
mesto, ali patrola mu je bila omiljena zato što se nikad iz nje nije vraćao praznih šaka.
Čak i kad nije bio zvanično u patroli, u nju je odlazio privatno. Nekom prilikom je u
jednoj takvoj svojoj privatnoj patroli, odn. pljački otkrio da pored nji prolaze njihove
volovske komore i to javio svom komandiru, te je tako sprečio da vojska napadne svoje
vojnike. Ipak, sutradan su ga lokalne seljanke optužile da je kupovao od njih jaja za
oficire a da im nije platio, pa je ponovo prošao išamaran.
Resimića nikad nije napuštala veselost, a kazne koje je dobijao smatrao je redovnim
vojničkim sledovanjem. Bio je dete rođeno u vojsci, čiji je otac bio štapsku trubač i
narednik. Majku nije upamtio, a kad mu je otac umro, uzeo ga je kod sebe stric koji ga je
odmah upisao u školu. Pošto je bio mutav i deca ga zadirkivala, a i škola mu nije nikako
išla, stric odluči da ga da na zanat. U varoši je Sekula našao mesto šegrta kod nekog
Makedonca koji je imao isključivo pravo prodaje boze, salepa i alve vojsci. Njegova
dužnost je bila da prati trupu nekog garnizona kud god bi se ona kretala i da im prodaje
bozu i slatkiše. Vremenom je naučio vojne izraze, taktiku i ratne veštine, a vojnici su ga
koristili da im javi kad nailazi komandir, da odnese ponešto. Tako sve do 19. g. kad je
postao opštinski dobošar. Opština ga otpušta jer ne može da čita naredbe narodu koji
dozove svojim lupanjem u doboš, pa Sekula postaje rabadžija vojničkog liferanta. Vreme
koje provodi u toj službi bilo je najsrećnije za njega, međutim, došlo je vreme kada je
trebalo i sam da odsluži vojsku i da se vrati svom starom zanatu, ali počeli su ratovi.
1915. puk je bio u nekom selu kod Valjeva, kad se jedna seljanka požalila komandantu
da se dobošar predstavio kao doktor “socijalist za ženske slabosti” i da je “pregledao”
njenu unuku tako što je ujeo za sisu. Seljanka se sa njim i njegovim drugovima koji su ga
dovelikod nje nagodila da devojci kupi papuče a njoj maramu, ali pošto on nije održao
obećanje, ona je došla da ga tuži. Komandant je te noći poslao patrole da traže Resimića,
ali je dobošar bio u bekstvu. Te iste godine sedeo je sa prosjacima pored kapije Novog
groblja i čekao milostinju, nadgovarao se sa ostalim prosjacima oko ratovanja i govorio
da nije mutav, da bi i on bio ministar ili general. Prosjaci se u jednom trenutku posvađaše
pa jedan od njih reče za onog drugog da je hteo pozvati Sekulu na večeru, samo da bi ga
usput ubio i uzeo mu pare. Sekula ubije prosjaka koji mu je radio o glavi, a policija njega
odvede i preda ga vojnom sudu pošto je bio vojni begunac. U zatvoru je bio sve dok nije
počeo novi rat, kada je bio teško ranjen već u jednom od prvih sukoba. Nakom operacije
javlja se prvom puku na koji je naišao, sve im priznaje o sebi i dobija službu konjušara,
sa posebnom brigom o komandantovoj kobili Ruži i njenom ždrebetu. Komandant je bio
izuzetno dobar čovek i miljenik divizije. Dobio je zadatak da pređe sa ljudima albanske
krševe i stigne do m ora, ali nije imao hrane i sve što mu je bilo ostalo bilo je nekoliko
kutija mleka u prahu koje je dobio od prijatelja iz jedne bolnice, a koje je poverio Sekuli
da ih čuva u svom rancu. Jednog dana zatražio je od Sekule da mu skuva malo tog mleka.
Sekula slaga kako je kobila pojela konzervirano mleko, što toliko iznervira komandanta,
da je Sekulu tukao do iznemoglosti i na kraju ga izbacio iz službe. Nakon toga,
komandant se pokajao, misleći da je prestrogo kaznio Sekulu, pa ga je ponovo primio, s

8
tim da mu Sekula desetostruko nadoknadi. Od tada je svaki put nakon Sekulinog povratka
iz patroleosećao miris piletine s ražnja.
Posle dugih marševa kroz Albaniju vojska je bila izmrcvarena i gladna. Uveče oko vatre
sede oficiri sa generalom, kad dolaze pobesneli seljani koji vode petoricu vezanih
vojnika, među njima i Resimića. Zbog pljačke, general ih osuđuje na streljanje i vezuje
za drvo. Resimić moli vojnike da ga ne gađaju u glavu, jer mu i na onom svetu treba
glava da se snađe, odbija povez preko očiju i da se ispovedi popu. Resula je ostao
nepokopan, srozan uz drvo, iako se sam hvalio kako je pokopao ceo puk kad je bio
grobar.
Vojska nastavlja dalje ka moru. Neko spominje Sekulu kako je to nekada bio dobar čovek
dok su zajedno bili u istoj diviziji. Komandant se na to okreće i pita kako pljačkaš može
biti dobar čovek. General i Sekulin komandant razgovaraju i što dalje idu, sve su prisniji,
pa naposletku general otkriva komandantu da je dobio viši čin i da će verovatno vojsku
dalje voditi ili u Marselj ili na Krf. Komandant je srećan zbog unapređenja, vadi iz bisage
pečeno pile i zajedno ga čereče. Utom dolaze do mora, čemu se naročito raduje vojska.

Rekonvalescenti
U Sedam crnih paviljona leže rekonvalescenti i slušaju dosadnu kišu. U jednom trenutku
dosadu prekida ulazak sestre Stephenson koja na grudima donosi crno mače i na
francuskom izjavljuje da je pao Sen Kanten. Po njenom odlasku nastaje živost koja
naročito nervira inženjerski pukovnik čiji je krevet malo izdvojen od ostalih. Pukovnik je
sklerotičan i strašno ga nervira žamor u paviljonu, pogotovo ga nervira potpukovnik koji
leži takođe malo izdvojen od ostalih, a čini se da ga ne pogađa ništa što se dešava oko
njega. To je neshvatljivo pukovniku jer ne može da prihvati da čovek ništa ne oseća i ne
razmišlja o tome šta se dešava kod kuće. Potpukovnik se brani kako ipak oseća i da misli
na sve što se dešava u ovom ratu, ali ga pukovnik prekida odgovarajući mu da je sve to
tačno samo jedanput godišnje, kada se seti dece, otplače malo i posle ponovo zaboravi.
Da bi naljutio pukovnika potpukovnik ga stalno zapitkuje zašto žaba nema rep. Pukovnik
se silno naljuti, okrene leđa i pokušava da čita Krajcerovu sonatu, ali ga razgovor suviše
pritiska i on se u sebi jede. Taman kad se sve stiša i smiri, bolesnici pokušaju da
dremaju, u paviljon upada kapetan Fikus koji svakog dana beži iz paviljona u grad i
vraća se pijan. Fikus priča kako je naleteo na sestru Tebe, Engleskinju, koja je rekla da
će ga tužiti ali da mora da zna njegovo ime. On joj odgovori da ga ona zna, jer ako je ona
mis Tebe, on je onda mis Mene! Pukovnik se kida i grdi Fikusa kako bruka oficirski kor,
ali opet ga najviše nervira flegmatičnost riđeg potpukovnika. Pukovnik razmišlja o tome
kako je i on nekada bio “svinja”, pita se da li potpukovnik ima ženu kad je uopšte ne
spominje i onda sve poredi sa sobom, svojim životom – razmišlja o tome kako je čekao
da odrtavi, dobije čin majora pa se tek onda oženi devojkom koja bi mogla kćer da mu
bude, a naposletku zaključuje da nije ni čudo što što se u mladim ženama probudi
koketerija. Potpukovnik opet da bi naljutio pukovnika, zapitkuje ovog puta Fikusa, da li
zna da li je mis Tebe žaba i ako jeste, gde joj je rep.
U suprotnom uglu paviljona su smešteni mlađi vojnici neurastenici, povučeni, mirni i
poslušni. Uglavnom ćute i slušaju. Neki Stevan priča kako mu je komandant naredio da
nađe nekakvu kuću u koju bi se smestili preko noći i Stevan nađ]e kod neke mlađe
seljanke kojoj se udvarao i na karju dogovorio da se vide iza ambara kad svi zaspe. U
toku noći, Stevan se iz sobe u kojoj je spavao sa komandantom jedva išunjao, ali seljanke

9
niakko nije bilo. Kada se posle sat vremena vratio u sobu, video je da je komandant
škiljio sve vreme i da zna da je ovaj izlazio. Utom u sobu uđe seljanka kao da uzme šal sa
zida i poljubi Stevana, pa ga pozove da izađe napolje. Međutim, komandant ga je gledao i
ovaj nije smeo da krene. Sutradan mu je komandant za kaznu rekao da ode u drugu
bateriju kao osmatrač, a Stevan je onako preko ramena, više kao seljanki dobacio da je
kriv (za nedolazak) samo zato što je mlaši od nekoga, misleći pritom na komandanta.
Na jednom od kreveta leži profesor Ljubičić zbog malaričnog napada i objašnjava svom
drugu zašto je bolničar Milisav zaplakao kad je kod potpukovnika video vezene srpske
seljačke čarape. Milisav je po njegovom mišljenju instinktivan patriota koji dugo nije
video svoju zemlju, pa kad je video vezene čarape, video je celu Srbiju, a da pred
profesora ili nekog drugog iznesu i ceo muzej, oni ne bi zaplakali, jer su oni razum, nisu
patrioti. Profesor sve gleda racionalno, svemu traži razlog, pa traži i odgovor od
otadžbine šta mu je ona to dala, čime ga zadužila da bi joj on sada dao svoj život. Poredi
značenje antičke otadžbine i sadašnje (u antici je otadžbina bila isto što i Bog. Po dolasku
filozofije, ljubav prema otadžbini dobija sasvim novi oblik pa sada umesto da je voli
zbog Bogova, on je voli zbog dobročinstava i dobrobiti koju mu ona pruža); kaže da on
svoju otadžbinu ne može voleti pošto-poto, već samo ako ga je čime zadužila i ako mu je
dala valjan razlog da je voli. Upravljači su smatrali da otadžbina postoji samo radi njih i
hteli su antičku odanost podanika, radi ostvarenja svojih ambicioznih planova. Odatle su
se izrodili sukobi između upravljača i podanika. Kada slepa odanost nije više mogla
prirodno da se izazove, pribegli su veštačkom obnavljanju patriotizma. Smatra da ih u
ime onoga koji poziva na mir, vode u ratove, da nose nekakvu platnenu krpu i u ime
Boga ratuju, a da je tu istu krpu možda sašio najgori liferant i osveštao je najgori pop, te
da ih pomoću takvih sredstava prinuđavaju da daju živote za otadžbinu. Otadžbina za
njega nije samo pejzaž i zvonici, već i Pravda, Uprava, Sloboda, Sigurnost i Blagodet.
Pita se da li je pravda da za istu tu otadžbinu neki krvare nekoliko ratova, dok drugi te
iste ratove iskorišćavaju. Razlog patriotizmu traži u dugu koji ima otadžbini, u
obavezama svojim prema njoj, u prirodnom dugu, a ne u zastrašivanju Bogom. Prijatelj
mu odvraća da je uzrok njegovog ogorčenja u stvari ljubomora jer ne može da se pomiri
sa činjenicom da sestra Stephenson svima poklanja pažnju, a ne samo njemu i da je bolje
da takvu “ptičicu” ostavi njemu, jer on zna sa njom.
Sa druge strane, stari telegrafista, borac iz davnih 70-tih god. i hugista, ogorčen je na
rekonvalescente što sa snagom koju još imaju nisu na frontu, već štede svoje bedne
živote. Svaki put kada se iznervira, dobije napad koji može da smiri jedino sestra Pound.
Uz njih sedi potporučnik Cvijović koji učitelju iz svog kraja pokazuje sliku svoke mlade
žene i priča kako je bolje uzeti mladu, naivnu ženu sa sela, koju poznaješ, nego neku iz
grada, koja je možda imala iskustva u ljubavi i bila bi mu za celi vek “polovna”.
Potporučnik Cvijović priča kako je nekom prilikom kad je otišao u grad po espap
nagrabusio, jer su ga prijatelji odvukli u javnu kuću i kako je posle toga morao da se leči
od griže savesti tako što je sa ženom zapodeo beznačajnu svađu i nije razgovarao sa njom
mesec dana. Učitelj na sve to odgovara pogrešno koristeći strane termine.
Advokat –poručnik sa govorničkom pozozm iskazuje svoje mišljenje o Nemcima koje
mrzi, oFrancuzima koje voli i tako po redu o saveznicima. Fikus najavljuje večeru i priča
šta je sve video u trećem paviljonu u kome se obavljaju operacije. Dok paviljon spava, u
odvojenom paviljonu, u doktorovoj sobi sede doktor i njegova ljubav Sestra Pound koja
očekuje dete. U šestom paviljonu, dok svi spavaju, na ivici kreveta sedi kapetan Đorič i

10
razmišlja o smrti svoje žene, koliko ga je pogodila strašna vest i o tome kako pristaje i na
sramne utehe samo kako bi izdržao i umirio se. Utom sviće i budi se potpukovnik koji
opet zapitkuje da li žaba ima rep.

Aveti u lovu – priča iz 1916. , u 1. licu

U nekoj krčmi u Albaniji, na tavanu leže vojnici i slušaju zavijanje psa i kišu koja
neprestano pada. Razgovaraju o dogašaju koji se zbio u njihovom puku dok su marširali:
sa njima je išla jedna porodica sa detetom. Otac i majka su jedino želeli da detetu bude
dobro, ali dete umre i oni u ludom bolu zastanu da ga sahrane. Međutim, neprijatelj baš
tada zapuca i vojska stane da beži, a sa njim i roditelji, koji ostavljaju za sobom
nepokopano dete. Usput se osvrću, ali se ne vraćaju nazad. Vojnici rezonuju kad tako
nešto mogu da učine roditelji, šta tek onda treba da misle jedni o drugima dok se nazivaju
braćom, kad su toliko tuđi jedni drugima. U krčmi se oficiri kockaju i naređuju jednom
od vojnika da ide i da ubije dosadnog psa. Sa vojnikom izlazi i narator priče, pa se
zajedno sapliću po ulici o noge iznurenih i polumrtvih vojnika. Narator odlazi na obalu
reke i taman kad je seo , ugleda nekakve tri prilike kojesa vikom projuriše pored njega u
neki ćorsokak. Kad je stigao do njih, video je kako se ista podivljala gomila sručila na
nekakav leš, kidajući stvari sa njega. Gomila je pokidala sve sa njega i pobegla, otimajući
između sebe plen. Jedan iz gomile se vrati, polomi ruku na lešu da bi skinuo i košulju i
pobeže. Tada mu priđe vojnik koji je pošao da ubije psa, skide sa sebe uniformu i baci je
među regrute, a šinjel obuče na nagi leš. Narator se vraća na obalu Drima koji nosi još
jedan nagi leš.

U praznom oltaru – posvećeno Miroslavu Krleži

Radnik Petronije Svilar se budi u teškom stanju svesti u zatvorskoj ćeliji. Pokušava da se
seti šta se dogodilo sa njim i razanaje da je dobio otkaz u fabrici u kojoj radi, da je
zbunjen i zabrinut za dobrobit svoje porodice krenuo niz ulicu, da su ga pratila nekakva
dva lica i da su ga ščepala “u ime zakona”. Seća se da su ga oborili udarcem u glavu i da
su ga nosili ulicama dok je radoznali svet gledao šta se dešava. Sada pokušava da se
pribere i ustane, ali lanci koji su mu vezani oko nogu ga sputavaju i on pada na prljavi
pod, obeznanjen, sa istim osećanjem straha kao kad je bio u ratu i kada je strašno ranjen u
kičmu. Priseća se kako su ga okovanog vodili kroz razne stanice dok nisu stigli u
prestonicu. U ćeliju ulazi nekoliko ljudi koji ga nagovaraju da prizna kao što su to uradili
i njegovi drugovi, da prizna kako je nagovoren da tako postupa i da on i nije tako loš
čovek. Međutim, jedino što Petronije u tom trenutku oseća je da je sam i da nema nikoga
ko bi ga izbavio iz tog nesrećnog položaja. Pošto ostaje nem, policajac se iznervira i
izlazi sa drugima napolje. Ujutru se donekle osvestio i pribrao ali mu idalje ostaje nejasno
zašto je tu, kad do njega dopiru glasovi koji govore isto ono što je i sam čuo kad je
doveden. Ubrzo potom ulazi stražar koji mu briše usirenu krv sa lica i odvodi ga
isledniku. Tamo saznajemo da Petronije ima 34 godine, da je otpušten iz livnice gvožđa,
da je učestvovao u svim ratovima i četiri puta bio ranjen, da je oženjen i ima troje dece.
Međutim, islednik mu govori da laže da je oženjen i da je bolje da prizna ko mu je
“kopča” i ko ga je uveo u “trojku” . Petroniju ništa nije jasno i pogled mu bludi kroz
prozor gde vidi šintera koji je uhvatio kuče. Petronije se i sam oseća kao uhvaćeni pas i
ponovo pada u nesvest dok ga islednik psuje, a stražari vraćaju u prljavu ćeliju. Nakon

11
toga ga u ćeliji tuku i zverski muče, dabi Petronije na kraju rekao da mu je svejedno
govoriti, ali da ne zna šta. Stražar mu odgovara da laže bilo šta.
Petronije sedi kod policajca u kancelariji koji ga nudi čajem i sve ponavlja za onim što
mu se govori, sve priznaje iako nema pojma o čemu se radi. Toliko je izmučen da i
samom isledniku govori kako je on jedan od zaverenika iz “trojke” koji je u slučaju
promašenog atentata, morao sam da baci bombu. Potpisao je neki papir , pa su ga odveli
u zajedničku ćeliju sa brojnim, isto tako iznemoglim zatvorenicicma. Taman je našao
ugodan položaj i zaspao, kad su ga probudili. Ponovo slede mučenja u dvorištu, pa
vraćanje u tesnu ćeliju, gde se svi odreda pitaju kad su to prestali biti ljudi. Pteronija
odvode kod islednika gde kleče tri zatvorenika od kojih se traži da prepoznaju Petronija.
Kada sva trojica odgovore da nemaju pojma ko je čovek koji stoji pred njima, islednik
besni i tuče ih, a oni, usled batinanja priznaju da znaju da je to Petronije Svilar, samo što
jedan od njih priča o Petroniju kao da je to dvadesetogodišnji zidar, neko drugo lice, iz
nekog drugog mesta. Na kraju islednik ustanovljava da je vlasti potreban drugi neki
Svilar, i da je došlo do nekog strašnog preklapanja, te da je došlo do zabune u istražnom
postupku, ali da on n ije kriv i da od svega pere ruke, a da će Petronija pustiti. Petronije
poizlasku iz zatvora kreće ulicama i posmatra nasmejane ljude pitajući se kako nikoga od
njih nije briga šta se dešava sa onim mučenicima u zgradi iz koje je upravo izašao. Sav je
zbunjen i izmučen stigao na brdo iznad grada i gledao zalazak sunca. Za svaku svoju
ratnu ranu na telu sećao se kako ju je zadobio, kroz šta je sve morao proći, kako je
dronjavu sestru zatekao u zbegu kako na rukama nosi mrtvo dete kome je on kopao mali
grob. Petronije je doživeo strašan slom negdašnjeg ponosa i poraz svih iluzija, shvativši
da su onaj hram prošlosti koju je obožavao i njegov krvavi trud pali. Zbog toga pljuje na
svoje zarasle rane i pesnicom, u snažnom grču osvete preti ka prestonici.

12