VISOKA ŠKOLA ZA POSLOVNU EKONOMIJU

I
PREDUZETNIŠTVO

DIPLOMSKI RAD

UNAPREĐENJA PREDUZETNIŠTVA KROZ

NOVA ZNANJE I INOVACIJE – STUDIJA
SLUČAJA

Mentor: Student:
Broj indeksa:

Beograd, 2019.
 SADRŽAJ:
UVOD.................................................................................................................................1
1 PREDUZETNIŠTO.........................................................................................................................3
1.1. Pojam preduzetništva..............................................................................................................3
1.2. Aspekti preduzetništva............................................................................................................5
1.3. Preduzetnička kultura..............................................................................................................6
2 ZNANJE..........................................................................................................................................8
2.1 . Definisaje znanja....................................................................................................................8
2.2 . Menadžment znanja..............................................................................................................12
2.3 . Strategija upravljanja znanjem..............................................................................................15
3 INOVACIJA.................................................................................................................................21
3.1 . Pojam Inovacije, invencije, inovativnosti.............................................................................21
3.2 . Preduzetnik kao inovator.......................................................................................................27
3.3 . Upravljanje inovacijom.........................................................................................................28
4 ZNANJE I INOVACIJE U FUNKCIJI UNAPREĐENJA PREDUZETNIŠTVA.......................31
4.1. Uticaj znanja na inovativnost i konkurentnost......................................................................31
4.2. Inovacije kao faktor sticanja konkurentske prednosti...........................................................32
4.3. Primer uticaja inovativnosti na poslovanje- slučaj “APPLE“...............................................34
4.4. Osvrt na uloga i značaj inovacija za razvoj preduzetništva i MPS-a u Republici Srbiji.......37
5 ZAKLJUČAK...............................................................................................................................42
6 LITERATURA..............................................................................................................................43
 UVOD

U uslovima galopirajuće globalizacije preduzeća su prinuđena da se se besomučno bore za

svoju poziciju na tržištu, da je poboljšaju ili bar zadrže. Brojna literatura iz oblasti
menadžmenta ukazuje na to da je izvor konkurentnosti kompanije u inovativnosti, pri tome
se uglavnom misli na inovacije u oblasti proizvodnje, tačnije na novi proizvod ili uslugu,
ali inovacija je mnogo širi pojam i može se odnositi na celokupan proces upravljanja.
Globalizacija i turbulentnost tržišta dovela je do tog da se sa ekonomije koju je pokretala
opipljiva imovina (proizvodi, stvari), pređe na ekonomiju koju pokreće neopipljiva
imovina – ideje, znanje, koncepti, apstrakcije. Saznanje da mnogi istraživači i autori ističu
značaj inovacija i upravljanja znanjem za trajanje preduzeća na tržištu, poslužilo je kao
referentni okvir za kreiranje ideje o istraživanju uticaja.
Predmet ovog završnog rada su preduzetništvo, znanje i inovacije.
Bazični cilj rada je da se ukaže na karakteristike i značaj inovacija i znanja u unapređenju
preduzetništva.
Polazeći od predmeta, bazičnog cilja i zadataka, osnovna hipoteza istraživanja bi se mogla
naznačiti na sledeći način: „Preduzetništvo je specifičan proces preuzimanja poslovne
inicijative tesno povezan saznanjem i inoviranjem; same inovacije su izvor kompetitivne
prednosti preduzeća i snažan pokretač ukupnog razvoja ”
Metodologija rada
Prilikom izrade diplomskog rada metodologija istraživanja je bazirana na teorijsko-
analitičkoj obradi dostupne literature.
Korišćeni su opšti metodološki principi, prilagođeni konkretnom predmetu istraživanja.
Istraživanje je realizovano u više faza, primenom odgovarajućih naučnih metoda.
Metod analize primenjen je prilikom sagledavanja komponenti znanja i inovacija,
sadržaja koncepta upravljanja znanjem, koncepta inovativnosti, kao i objašnjenja ključnih
atributa inovacione politike u savremenim uslovima privređivanja.
Metod sinteze je korišćen prilikom objedinjavanja pojedinih elemenata koncepta
inovativnosti, sadržaja inovacione politike u integralnu i usklađenu misaonu celinu koju
čine posredni zaključci, kao nastavak prethodne analize.
Metod kompilacije je primenjivan sa ciljem preuzimanja rezultata drugih naučno-
istraživačkih radova za potrebe ovog istraživanja.

1
 Deskriptivni metod u radu je primenjivan kod uopštavanja i sistematizovanja
dosadašnjih iskustava, a istorijski metod posebno u okviru hronološkog praćenja.
Pri izradi ovog rada korišćene su stručne knjige, članci, internetski izvor, zakoni i
pravilnici, koji su poslužili kao teorijska osnova

Struktura rada
Ovaj rad sastoji se iz pet celina i struktuiran je na sledeći način. U okviru prvog
dela rada navedeni su ciljevi rada, istraživačka hipoteza, potencijalne analize koje će biti
upotrebljene i sl.
U prvom poglavlju pojašnjeno je šta je preduzetništvo, dat je kratak istorijski razvoj
preduzetništva.
Drugo poglavelje odnosi se na znanje, tačnije na definisanje znanja i pojašnjenje je
menadžment znanja.
Treće poglavlje odnosi se na inovacije i upravljanje inovacijama.
Četvro poglavlje je i suština ovog rada. Pojašnjen je uticaj znanja i inovativnosti na
unapređenje preduzetništva, dat je primer kako inovacije mogu uticati na uspeh preduzeća,
(primer “APPLE“) prikazan je i kratak osvrt na ulogu i značaj inovacija za razvoj
preduzetništva i MPS-a u Republici Srbiji.
Peto poglavlje odnosi se na zaključna razmatranja rada autora do kojih je došao
sagledavanjem dostupne literature, sprovođenjem istraživanja i obradom rezultata.

2
 1 PREDUZETNIŠTVO

1.1. POJAM I DEFINICIJA PREDUZETNIŠTVA

Postoji veliki broj definicija preduzetništva i preduzetnika, ali sve one naglašavju
da je to proces u kojem pojedinci ulažu resurse kako bi došao do što većeg profita.
Jednu od modernijih definicija preduzetništva iznosi Timons (Jeffry A. Timmons),
gde je po njemu preduzetništvo sposobnost kreiranja i stvaranja vizije praktično ni iz čega -
kao ljudski kreativan ˇčin i primenu energije za iniciranje i izgradnju preduzeća ili
organizacije.1
Definicija preduzetništva koja je usvojena u zemljama EU glasi: Preduzetništvo je
način razmišljanja, odnosno proces stvaranja i razvijanja ekonomskih aktivnosti
kombinovanjem rizika, kreativnosti i/ili inovativnosti uz pouzdanu upravljačku strukturu
unutar nove ili postojeće organizacije.2
Preduzetništvo se može definisati kao kao proces stvaranja nečeg novog ulaganjem
neophodnog vremena i napora, uz pretpostavku pratećih finansijskih, fizičkih i društvenih
rizika, i prihvatanjem odgovarajućih nagrada u vidu novčanog i ličnog zadovoljstva i
nezavisnosti.
Stivenson (Stevenson), jedan od najvećih autoriteta u oblasti preduzetništva dao je
sledeću definiciju: „Preduzetništvo je nastojanje da se iskoristi šansa, bez obzira na resurse
koji se trenutno poseduju."3

Analizom definicija preduzetništva sreću se zajednički elemente:

 Sakupljanje resursa i osnivanje ekonomskih organizacija,
 Prilika za sticanje profita i rasta pod rizikom i nesigurnošću
 Kreativnost i inovaciju

Preduzetništva se prvi put javlja u XII veka, mada je do značajnijeg razvoja

preduzetništva došlo tek u XVII vek, a akademsko izučavanje preduzetništva počinje od
XVIII veka. Pojavom industrijske revolucije, naglo je porasla važnost preduzetništva,

1
Timmons, J.A. (2009). New Venture Creation: Entrepreneurship for the 21st Century.
New York, NY: McGraw-Hill Irwin
2
https://ekonomija1na1.wordpress.com/category/preduzetnistvo/
3
Stevenson, Howard H. “A Perspective On Entrepreneurship.” Harvard Business School Working Paper,
#9-384-131, 1983
3
međutim sa početkom masovne proizvodnje, uloga preduzetništva opada.Pojavom
industrializacije dolazi do stagnacije preduzetništva.
Krajem XX veka, naglim razvojem informacione i komunikacione tehnologije
preduzetništvo ponovno dobija na intezitetu i postaje temeljna privredna delatnost.
Svetsku ekonomiju XXI veka obeležava snažan porast poslovanja i nadmetanje
velikog broja agilnih konkurenata. Na scenu stupaju nova mala fleksibilna i inovativna
preduzeća koja samostalno ili međusobno povezano nastupaju na tržište. U takvom
okruženju multinacionalne kompanije postepeno gube dominantan položaj.
Preduzetništvo danas, na početku XXI veka, djeluje u drukčijim uslovima u odnosu na one
u prethodnom veku. Ti su uslovi specifični i svode se na sledeće značajne parametre:4
 Neizvesnost na ekonomskom planu od preduzetnika traži izuzetnu ekonomsku
dinamiku, inovativnost i permanentno prilagođavanje.
 Faktor vreme veoma je bitan jer neizvesnost zahteva munjevito donošenje odluka,
reagovanje i fleksibilnost, ali i adaptabilnost na temelju informacijskih tehnoloških
promena.
 Tržišta su danas segmentuje, a dobra se proizvode za poznatog kupca što iziskuje
kompjuterski dizajn, elastičan fabrički sistem, punu primenu elektronske obrade
podataka i sistema distribucije.
 Dizajn, kvalitet i servisiranje prednosti su proizvođača novih proizvoda koji nastaju
zahvaljujući vrhunskoj tehnologiji i kvalitetu. Svaka konkurentska proizvodnja
mora udovoljiti tim zahevima.
 Velika preduzeća se rekonstruišu i postaju fleksibilniji sistemi uz stvaranje novih
autonomnih preduzeća.
 Tradicionalne preduzetničke strukture nestaju jer nisu u stanju održati utakmicu sa
vremenom i kvalitetom koje nameće duh novog vremena i savremena tehnologija.
 Ekonomija velikog obima u kontekstu savremenog preduzeća postupno se napušta
te dolazi do jačanja malih i srednjih preduzeća, povezanih u mrežu koja se oslanja
na veliku kooperaciju. Tu je informacijska tehnologija jedan od uslova za njihovu
poslovnu povezanost.
 Organizacija unutar nekog preduzeća postaje sastavni dio kooperativnih mreža, pri
čemu pojedina preduzeća svoje poslovne partnere smatraju poslovnim saradnicima.

4
Lajovi´c, D. (2006). Preduzetniˇstvom u porodiˇcni biznis. Grafo Crna Gora, Podgorica str 9-10
4
  Doba je procesa internacionalizacije. To znači međupovezanostsvih tržišnih
subjekata usmerenu prema svetskom tržištu, zbivanjima i stanju na njemu.
 Od zaposlenih se u preduzeću sad zahtieva inventivan i stvaralački rad, što ima za
direktnu posledicu povećanje kvaliteta, proizvodnosti i ekonomičnosti proizvodnje

1.2. Četiri dimenzije preduzetništva i aspekti preduzetništva

Preduzetništvo predstavlja kompleksan, multidimenzionalni „okvir“, koji naglašava
pojedinca, okruženje, organizaciju i sam preduzetnički proces. Specifični faktori koji se
odnose na ove četiri dimenzije su sledeći:5

Pojedinac:
 potreba za postignućem,
 težnja ka vršenju kontrole,
 sklonost ka preuzimanju rizika,
 zadovoljstvo poslom,
 prethodno radno iskustvo,
 roditelji preduzetnici,
 starosno doba,
 nivo obrazovanja.

Okruženje:
 raspoloživost preduzetničkog kapitala,
 postojanje iskusnih preduzetnika,
 tehnički obučena radna snaga,
 dostupnost snabdevača,
 dostupnost kupaca ili novih tržišta,
 uticaj države,
 blizina Univerziteta,
 raspoloživost zemljišta ili opreme,
 razvijenost transporta,
 stavovi lokalnog stanovništva,
5
Avlijaš, R., Avlijaš, G.,(2010), Preduzetništvo,Univerzitet Singidunum, Beograd, str. 11-12.
5
  rasploživost podržavajućih usluga i uslovi života.

Organizacija:
 tip firme,
 partneri,
 strategijske varijable
 cena,
 diferenciranje,
 fokusiranje.

Preduzetnički proces:
 otkrivanje poslovne šanse,
 akumuliranje resursa,
 istraživanje tržišta,
 proizvodnja,
 dizajniranje organizacione strukture,
 odgovor tržištu

Obzirom da se preduzetništvo ogleda u sposobnosti pronalaženja dobrih poslovnih

ideja i njihovom pretvaranju u uspešan ishod kroz proizvode i usluge koji će z doneti
preduzetnički profit mogu se identifikovati četiri osnovna aspekta preduzetništva:
 Preduzetnišvo predstavlja proces stvaranja nečeg novog što treba da ima vrednost
ne samo za preduzetnika, već i za ciljnu grupu za koju se razvija.
 Preduzetništvo zahteva predanost u smislu vremena i napora.
 Nagrade koje preduzetnik ostvaruje obuhvataju pre svega novčanu nagradu, ali i
osećaj ličnog zadovoljstva i nezavisnosti od drugih.
 Preuzimanje rizika ukazuje da je stvaranje nečeg novog uvek nesigurno i
neizvesno.
Pojavni oblik preduzetništva predstavljaju inovacije, tako da preduzetništvo bez
inovacija ne postoji. U okviru preduzetničkih inovacija, Piter Draker (Peter Drucker) je
ukazao na sedam uzroka koji vode inovacijama :6
 Neočekivani uspeh, promašaj ili neki spoljni događaj
6
Drucker D.,( 1991)Inovacije i preduzetništvo, Privredni pregled, Beograd,.str. 62
6
  Nepodudarnost između sadašnje i neke uobičajene aktivnosti
 Potreba koja je uzrokovana nekim procesom
 Promene koje se odvijaju u strukturi privrede ili tržišta
 Demografska kretanja
 Promene u opažanjima, raspoloženjima i značenjima
 Nova naučna i nenaučna saznanja

2 ZNANJE KAO FAKTOR UNAPREĐENJA PREDUZETNIŠTVA

2.1 . Definisaje znanja

Znanje je nematerijalni resurs. Sam pojam znanje moze se definisati kao

nematerijalni resurs.
U literatur Drašković (2010) navodi : „Znanje čini skup činjenica, informacija i
veština stečenih obrazovanjem ili iskustvom, sa ciljem teorijskog ili praktičnog
razumevanja i rešavanja problema. Ono postaje vredna imovina neophodna u svim sferama
odlučivanja. Doprinosi razvoju pojedinca, organizacije i društva.”7
Stojanović (2005) smatra ističe „Znanje je fluidan miks iskustva, svrhovitih
informacija i stručnih spoznaja koji su strukturirani i imaju vrednost. Znanje se generiše iz
informacija na isti način kao što se informacije generišu iz podataka.”8
Znanje počinje u glavi čoveka, a prema autora Michaelu Polanyiu, 9 postoji
eksplicitno (engl. explicit knowledge) sa jedne strane, i tiho ili iskustveno znanje sa druge
strane (engl. tacit knowldege).
Eksplicitno znanje se nalazi u knjigama i može mu se pristupiti obrazovanjem,
naučeno se može primeniti. Eksplicitno znanje se može prenositi.
Iskustveno znanje je proizvod individualnog iskustva u koje su utkani mnogi lični
faktori: emocije, etika, stavovi, instinkti, mašta. Iskustveno znanje je personalizovano,
često je neotkriveno i neupotrebljivo u smislu stvaranja.

7
Drašković, M. (2010), Znanje kao neograničeni resurs i objekat upravljanja, Univerzitet Crne Gore, Fakultet
za pomorstvo Kotor, JEL Classification: D str. 83, Preliminary communications;
8
Nenad Stojanovic, Ljiljana Stojanovic: A Change-Aware Framework for the Knowledge Management in
eGovernment. EGOV (Workshops and Posters) 2005: 3–10;
9
Frappaolo, C. (2002), Knowledge management, Capstone Publishing, Oxford UK, pp. 10–14
7
 Može se reći da osnova svih inovativnih i kreativnih procesa leži u prećutnom
znanju. Zadatak menadžmenta znanja je da proširi nivo iskustvenog znanja i omogući
njegovo nesmetano deljenje i širenje među članovima organizacije na svim nivoima
organizacije
Pored prethodno navedene klasifikacije, znanje se prema supstanci može podeliti
na: činjenično znanje, proceduralno znanje i znanje za prosuđivanje.10
Postoje brojne sistematizacije znanja, ali za potrebe menadžmenta najbitnije su one
klasifikacije koje doprinose razvoju oblasti upravljanja znanjem, odnosno one koje su
značajne sa aspekta poslovanja i funkcionisanja preduzeća.
Jedna od osnovnih podela sadrži pet tipova znanja i to: 11
 deklarativno – znati nešto o nekome ili nečemu (know-what),
 proceduralno – znati kako (know-how),
 kauzalno – znati zašto (know-why),
 kondicionalno – znati kada (know-when),
 relaciono – znati ko/šta s kim/čim (know-who, know-where).

2.2 . Uptavljanje znanja

Oblast upravljanja znanjem je kompleksna i dinamična. Uključuje menadžment,
tehnologiju, ciljeve, strategiju i ljudske potencijale uopšte.
Upravljanje znanjen ima ulogu da osigura da lјudi imaju znanje koje im je potrebno,
tamo gde im je potrebno i u trenutku kada im je potrebno, tj. pravo znanje, na pravom
mestu i u pravo vreme. Najširi pristup ovom konceptu je razmišlјanje o menadžmentu
znanja kao procesu koji predstavlјa jedinstvo tri komponente: lјudi, procesa i tehnologija.12
Upravljanje znanjem predstavlja proces koji se odnosi na utvrđivanje znanja,
organizovanje, skladištenje i distribuciju znanja i iskustva individualnih grupa unutar
organizacije. Cilj upravljanja znanjem ima za cilj da poveže one kojima je znanje potrebno
sa izvorima znanja u organizaciji, kao i usklađivanje transfera tog znanja.
Proces upravljanja znanjem sastoji se od nekoliko faza:
 prikupljanje/kreiranje znanja,

10
Vidović, S., "Upravljanje znanjem", InfoTrend, Zagreb, br. 107, 2003., str. 44-47
11
Slavković, M., (2006).U pravljanje znanjem i menadžerske kompetencije, Monografija "Korporativno
upravljanje u tranziciji –vlasništvo, kontrola, menadžerske kompetencije", Ekonomski fakultet, Kragujevac,
str. 180-199
12
Mašić, B., & Đorđević Bolјanović, J., (2008) Liderstvo i menadžment znanja u funkciji kreiranja
konkurentske prednosti. Lider–Direktor, 7. god. II.septembar/oktobar, str. 35–44
8
  skladištenje znanja,
 distribucija znanja
 primena znanja

Postoje 4 jezgra na kojima počiva menadžment znanja:13

 Centralno jezgro ili srce, predstavlja teorija odnosno filozofija menadžmenta znanja
koja nam pomaže da obezbedimo izbor ka praktičnoj realizaciji menadžmenta
znanja. Primarni proces koji daje idealni podsticaj ka primeni menadžmenta znanja
u praksi jeste razvijena teorija. Bez ovoga procesa, koji ujedno predstavlja i kamen
temeljac, omogućili bismo samo suprotne procese.
 Procesna dimenzija treba biti implementirana i adaptirana u skladu s
menadžerskim, socio i organizacionim potrebama. U tom smislu, sam proces mora
biti pragmatičan, kako bi mogao da bude implementiran; svestran kako bi postigao
ciljeve; ponovljiv i opšti kako bi mogao da bude primenjen u različitim vidovima
organizacija. Sam proces sastoji se od 3 komponente:
o Akvizicije (sticanja) koja sadrži stvaranje – kupovinu, pronalaženje,
skupljanje i validaciju;
o Organizacije (podešavanje, integraciju, modeliranje i klasifikaciju);
o Diseminacije (re-upotreba, razmena, održavanje i diseminacija).
 Treće jezgro je organizacijsko, kao i socio-menadžerska filozofija, korišćene u
organizacijskom kontekstu, kombinirane i inovirane sa MZ procesom. Najvažnije
aktivnosti u ovom kontekstu su organizacijsko učenje pomoću kojeg se kreira
organizacijska memorija (konkurentske prednosti, strategije, transfer znanja,
privatnost, poverenje, socio, sistemske arhitekture, integracije i životni ciklusi,
komunikacija, motivacija, kultura, intelektualni kapital i kooperacija.
 Četvrto jezgro, implementacija menadžmenta znanja logično mora biti urađena
pomoću relevantnih tehnologija bez kojih samo znanje ne može biti upotrebljeno. U
sklopu njega tu su prezentacija znanja, istraživanje i obnova novih informacija,
meta-znanje, otkriće znanja, mobilnost, bezbednost, šifriranje, kontrolisani prilazi,
interfejs, ljudski faktor, mreže, softverski agenti, semantika i ontologija kao i
nestruktuirani podaci, indeksiranje.
Upravljanje znanjem se suočava sa mnoštvom izazova od kojih najviše ističu:14

13
http://www.vps.ns.ac.rs/SB/2010/2.10.pdf pristupljeno 19.02.2019.
9
  Uspostavljanje organizacione kulture deljenja znanja – gde se postavlja pitanje
spremnosti ljudi da dele znanje. Zašto bi pojedinac delio znanje sa drugima umesto
da tu moć i uspeh zadrži za sebe? Autori navode da je potrebno pronaći zaposlene u
organizaciji koji imaju znanje i razgovarati sa njima, što u malim oragnizacijama
nije problem. Veće organizacije sa „funkcionalnom, hijerarhijskom i geografskom
podelom” već ne mogu da koriste ovaj sistem. Tu mora da se deluje
institucionalizovano na svim nivoima organizacije, sa direktnom komunikacijom i
razmenom znanja među pojedincima i timovima. Znanje se prikuplja i čuva na
podesan način da bi se koristilo kada je potrebno. Stalno se ističe da znanje
predstavlja moć, pa upravljanje znanjem dobija i politički karakter. „Ako je znanje
povezano sa moći, novcem i uspehom, tada su tu i lobiranja, intrige i razne
zakulisne igre.” Kreiranje organizacione kulture ne teče samo pravolinijski već je
skopčano sa mnogim rizicima.
 Osiguravanje kvaliteta i ažurnosti informacija – Formirani sistem deljenja znanja
čini dobar potencijal koji osigurava transparentnost, ali i predstavlja opasnost
informacijskog predoziranja. Zato se baza znanja (repozitorijum) mora kvalitetno
održavati i ažurirati. Korist je merljiva onda kada se cela kompanija ima korist od
repozitorijuma.
 Osiguranje ravnoteže sistema upravljanja znanjem – Znanje se iz apstraktne sfere
mora prevesti u konkretnu. Ovaj proces je ponekad i neizvodljiv, ne može se uvek
eksplicitno dokučiti ono što je u ljudskom umu.
 Usklađivanje upravljanja znanjem i IT-a – Kvalitetno upravljanje znanjem
kombinuje i zaposlene i tehnologiju. Ljudi kreiraju, tumače i objedinjuju znanja, a
IT sistemi prikupljaju, čuvaju i distribuiraju znanja na brz i lak način brišući
razdaljinu između zainteresovanih strana
Znanje je od ključnog značaja za konkurentsku prednost. Strategija upravljanja
znanjem podrazumeva osmišljeno upravljanje znanjem u funkciji ostvarivanja
konkurentske prednosti. Na osnovu ovoga odmah se zaključuje da strategija upravljanja
znanjem mora da bude povezana sa poslovnom strategijom i da je podržava. Njihov odnos
je komplementar i treba da rezultira u proizvodima i uslugama koji su zasnovani na znanju
(knowledge based products) i koji mogu sebi da obezbede mesto na tržištu.15
14
Firestone, J. – McElroy, M. (2004), Viewpoint: Organizational Learning and Knowledge
Management: the
Relationship, The Learning Organization, Vol. 11, No. 2, 177–184
15
Ibid
10
 16 17
U literaturi Diakoulakis (2004) i McKenzie (2011) ističu četiri oblika strategija
upravljanja znanjem:
 Socijalizacija kao vid strategije upravljanja znanjem predstavlja modifikaciju
implicitnog znanja u drugo implicitno znanje i obuhvata prenošenje implicitnog
znanja sa jedne individue na drugu individu. Reč je o procesu deljenja iskustva,
ideja, slika, mentalnih modela i tehničkih veština. Odvija se kroz zajedničke
aktivnostii posmatranje, pre nego kroz pisane ili verbalne instrukcije. Očigledno je
da istraživanje socijalnih interakcija, kao i odgovarajući uslovi rada imaju važnu
ulogu u ovoj vrsti prenosa znanja.
 Eksternalizacija kao vid strategije upravljanja znanjem se odnosi na konverziju
imlicitnog znanja u eksplicitno znanje, što znači da skriveno implicitno znanje kao
što su ideje, koncepti, vizuelni efekti, metafore, analogije dobijaju određeni
razumljiv oblik. Eksternalizacija može da se posmatra kao oblik prelaska
implicitnog u eksplicitno znanje
 Kombinacija je oblik unapređenja postojećeg eksplicitnog znanja, tj. konverzije
eksplicitnog u eksplicitno znanje. Zasniva se na primeni različitih vrsta eksplicitnog
znanja koje produkuju kompleksniji skup eksplicitnog znanja
 Internalizacija obuhvata prelazak eksplicitnog u implicitno znanje. Reč je zapravo o
primeni znanja u praktične svrhe, što obuhvata praktičnu proveru dobijenih rešenja.
Internalizacija uključuje učenje kroz rad, poslovne obuke, učenje kroz posmatranje,
sastanke licem u lice, simulacije i eksperimente. Internalizacija stvara tzv.
iskustveno znanje kroz eksplicitni izvor.
Hansen18 (1999), Nicolas19 (2004) i Noman & Aziz20 (2011) navode sledeće strategije
upravljanja znanjem:
 Tehnološka strategija je podržana ne samo kompjuterskim veštinama, već i
mrežama i komunikacionim kanalima u organizaciji. Baze podataka, određene

16
Diakoulakis, I.E., Georgopoulous, N. B., Koulouriotis, D. E. & Emiris, D. M. (2004). Towards a holistic
knowledge management model. Journal of Knowledge Management, 8 (1), str 32-46
17
McKenzie, J., Winkelen, C., & Grewal, S. (2011). Developing organisational decision-making capability: a
knowledge manager's guide. Journal of Knowledge Management, 15 (3), pp.403-421
18
Hansen, M.T., Nohria, N. &Tierney, T. (1999). What is your strategy for managing knowledge. Harvard
Business Review, 77 (2), 8-11
19
Nicolas, R. (2004). Knowledge management impacts on decision making process. Journal of
KnowledgeManagement, 8(1), 20-31
20
Noman, M.H & Aziz, A.A (2011). Decision making framework supported by knowledge
managementactivities. Journal of Knowledge Management Practice, 12(3), 589-593
11
 metodologije za klasifikaciju, kao i WEB zasnovani instrumenti su važni za ovu
strategiju. Reč je o strategiji kodifikacije koja je dizajnirana za strukturu i
kartografiju organizacionog znanja. Podrška ovoj strategiji su tehnologija, sistemi i
baze podataka i fokusira se na informacije ili eksplicitno znanje.
 Personalizacija podrazumeva da je znanje tesno povezano sa osobom koja ga
razvija. Reč je o strategiji zasnovanoj na znanju razvijenom od strane nekog
pojedinca koje se deli kroz dijalog, personalne kontakte i zajedničko iskustvo.
Preduzeća se fokusiraju na dijalog i tehnike licem u lice u procesu deljenja znanja.
Cilj strategije je da se olakša učenje kroz zajedničko iskustvo.
 Socijalizacija predstavlja razvoj odgovarajuće "zajednice znanja", tj. grupe ljudi
koje dele znanje i međusobno su povezane određenim relacijama i interakcijama.
Ova strategija predstavlja kombinaciju prethodne dve strategije, jer podrazumeva
deljenje znanja i ideja kroz komunikacione procese i socijalne mreže. Shodno tome,
za ovu strategiju suod odgovarajućeg značaja tehnologija, organizaciona kultura i
struktura kao izvori znanja. Tehnologija se koristi kao instrument koji omogućava
efektivan i brz transfer znanja, dokorganizaciona kultura motiviše iohrabruje
zaposlene da dele znanje. Najznačajniji izvor znanja je organizaciona infrastruktura
koja obuhvata organizacionu strukturu, informaciono-komunikacione procese u
organizaciji, kao i interakcije sa relevantnim okruženjem.

Upravljanje znanjem kroz različite vidove strategija upravljanja znanjem pruža

podršku procesu odlučivanja i posledično doprinosi unapređenju ishoda procesa
odlučivanja.
U najvažnij faktore za upravljanje znanjem spadaju sledeća četiri: 21
 „Inovativnost – pronalaženje i implementacija novih ideja, združivanje ljudi u
virtualne razvojne timove, kreiranje foruma za saradnju i razmenu ideja, a sve to
izvan vremenskih i prostornih ograničenja.”
 „Brzina reakcije – vezana je za raspoloživost informacija onima koji su potrebne i
kada su im potrebne, kako bi rešavali zahteve kupaca brže i kvalitetnije. Ovo
podrazumeva prepoznavanje i slabih tržišnih signala u začetku na koje treba
reagovati što pre, kako bi se postigla konkurentska prednost.”

21
Turban, E. – Aronson, J. E. – Ting-Peng, L. (2005), Decision Support Systems and Intelligent Systems,
Pearson Prentice Hall, pp. 108
12
  „Produktivnost – obuhvatanje i deljenje najbolje poslovne prakse, kao i drugih
korisnih znanja, u smislu ukidanja redundantnih aktivnosti i smanjivanja vremena
rešavanja problema.”
 „Edukacija – neprekidno razvijanje veština i znanja radnika putem on-line treninga
za vreme rada, učenja na daljinu, kao i drugim metodama podizanja nivoa
sposobnosti za bolje obavljanje posla.”

Sačinjavanje strategije upravljanja znanjem je dugoročan projekat koji se najčešće realizuje

sledećim postupcima:
 Indentifikovanje problema.
 Stvaranje tima za promene i imenovanje projekt menadžera za proces menadžmenta
znanjem.
 Indentifikovanje šta je znanje, gde se nalazi i kome ga treba distribuirati.
 Mehanizam povratne sprege koji pokazuje kako se sistem koristi i koji su problemi.
 Arhitektura strukture, održivog sistema menadžmenta znanjem treba da se sastoji
od skladišta znanja, inputa znanja, sistema za ponovnu evoluaciju i korišćenje,
imenika znanja i upravljanja sadržajem. Ovaj korak obuhvata i integraciju
postojećih informacionih sistema.

Prilikom upravljanja znanjem naelaizi se na probleme kao što su:

 Nerazumevanje menadžmenta znanjem i benefita koji donosi implementacija.
 Nedostatak stimulacije za podelu znanja.
 Organizaciona kultura ne ohrabruje zajedničko korišćenje znanja.
 Nedostatak podrške od strane višeg rukovodstva.
 Nedostatak vremena zaposlenih za primenu menadžmenta znanjem.
 Nedostatak veštine za primenu tehnike menadžmenta znanjem.
 Nedostatak finansijskih sredstava.
 Nedostatak odgovarajuće tehnologije.
Upravljanje znanjem dovodi do smanjivanja grešaka, bržeg rešavanja problema, boljeg
donošenja odluka, smanjivanja troškova istraživanja i razvoja, povećanja samostalnosti
radnika, poboljšanja relacija sa zaposlenima i poboljšanja proizvoda i usluga.

13
 Treba naglasiti da suz implementaciju sistema upravljanja znanjem su bitna dva
postupka:22
 kodifikacija – koristi centralnu bazu dokumenata (repozitorijum) u koji se
pohranjuju dokumenti i šabloni koji se mogu ponovo upotrebiti i modifikovati
prema potrebama budućih projekata,
 personalizacija – povezana je sa osobama koje su znanje razvile i dele ga
isključivo putem ličnih kontakata. Svrha kompjuterske i mrežne infrastrukture je
pomoći ljudima da razmene znanje, ne da ga pohrane.
Koraci koje sadrži implementacija su:23
 Prikupljanje znanja je prepoznavanje, sortiranje i kategorizacija znanja. Za
prikupljanje se koriste:
a. mapiranje znanja (žute stranice) – evidentiranje pojedinaca i delova u
organizacije koji imaju određenu vrstu znanja. Mogu se koristiti ankete,
intervjui i istraživanja unutar organizacije;
b. najbolja praksa – preko rešavanja nekog problema nakon evaluacije i
ocenjivanja;
c. naučene lekcije – zapisivanje iskustva koje bi moglo poslužiti sličnim
situacijama;
d. metoda procenjivanja – spisak kriterijuma i kreirana uputstva za njihovo
korišćenje. Uputstva mogu biti, npr. po sistemu bodovanja;
e. razmena sa nekonkurentima – postoji niz znanja koja se mogu razmeniti a da
ne ugrožavaju dve strane.
 Organizovanje znanja je sistematizovanje i transformacija u intelektualni
kapital (imovinu firme).
 Deljenje znanja je razmenjivanje i korišćenje znanja spram potreba, a pominju
se dva načina:
a. Pull sistem – ljudi imaju siguran pristup informacijama po potrebi.
b. Push sistem – informacije se isporučuju po ranije definisanom algoritmu.
 Primena znanja je onaj poslednji nivo korišćenja znanja u rešavanju problema.
Krajnji cilj te upotrebe je da se zadovolje potrebe i očekivanja kupaca.

22
Rovčanin, A. – Mataradžija, A. (2012), Upravljanje znanjem kroz primjenu alata poslovne inteligencije,
Beograd str. 507;
23
Firestone, J. – McElroy, M. (2004), Viewpoint: Organizational Learning and Knowledge Management: the
Relationship, The Learning Organization, Vol. 11, No. 2, 177–184;
14
 Znanje i efektivno upravljanje organizacionim znanjem podstiče kreativnost zaposlenih
koja se ostvaruje kroz različite inovacije. Sposobnost inoviranja je jedan od najznačajnijih
faktora promena i uspeha, zbog čega su za opstanak i vitalnost preduzeća, kao i
nacionalnih ekonomija, inovacije neophodne. Menadžment sve više razume da su stalno
obrazovanje i usavršavanje zaposlenih jedan od najefikasnijih načina ostvarenja
konkurentske prednosti, temeljna pretpostavka ulaska u tržišnonadmetanje s
konkurencijom za naklonost i povjerenje potrošača. U ekonomiji u kojoj je jedina
izvesnost neizvesnost, siguran izvor trajne kompetitivne prednosti jeste znanje.24

3 INOVACIJA U PREDUZETNIŠTVU

3.1 . Pojam inovacije

Inovacija ima koren u latinskoj reči innovare – napraviti nešto novo.
Inovacija je kreacija duha, nematerijalnog karaktera i kako nematerijalna ulaganja
imaju sve značajniju ulogu u privrednoj delatnosti, sve više na značaju dobija ljudski faktor
i značenje inovacija. Jednom primenjena inovacija se proširuje i koristi je u drugom ili
istom obliku ili je nadograđuje
Draker smatra da je inovacija„specifičan alat preduzetnika, odnosno sredstvo pomoću
koga on koristi promenu kao mogućnost za razvoj proizvoda ili usluga.”25
Zatim u literaturi Draker (1991), navodi „Inovacija predstavlja radnju, koja obdaruje
resurse novim kapacitetima za stvaranje bogatstva. Inovacija, u stvari, kreira resurs. Ne
postoji takva stvar u svetu, kao što je 'resurs', sve dok čovek ne nađe upotrebnu vrednost
nečega u prirodi i to nešto ne obdari ekonomskom vrednošću. Sve do tada, svako
postrojenje znači samo korov, dok svaka ruda znači samo jednu od bezbrojnih stena.”26
Prve teorije o inovacija napravio je Šumpeter 27 koji smatra da je ekonomski razvoj
obeležen neekonomskim faktorima a to je institucionalna struktura društva. On navodi da
sledećih pet najvažnijih faktor privrednog rasta predstavljaju inovacije:28
 Novi proizvodi
24
Chakravarthy, B. et al. (2005),’’Knowledge Management and Competitive Advantage”, u: Easterby-Smith,
M., Lyles, M. A. (eds.), The Blackwell Handbook of Organizational Learning and Knowledge Management,
Oxford: Blackwell Publishing,305-323.
25
Drucker, P. (1985), Innovation and Entrepreneurship, Harper and Row. pp.16. ISBN-10: 0887306187;
26
Draker, P. F. (1991), Inovacije i preduzetništvo – praksa i principi. Beograd, Privredni pregled, str. 56;
27
Schumpeter, J. A. (1939), Business Cycles. New York; McGraw Hill, pp. 87–88
28
Schumpeter, J. A. (1939), Business Cycles. New York, McGraw Hill, pp. 88–92
15
  Nove proizvodne tehnologije,
 Otvaranje novih tržišta,
 Uvođenje novih resursa i sirovina,
 Nova organizacija ekonomske aktivnosti.

OECD prepoznaje sledeću podelu: 29

– Inovacije proizvoda/usluga,
– Inovacije procesa,
– Inovacije organizacije,
Inovacija najčešće proističe iz neke od sledećih situacija:
 neočekivani događaj, uspeh ili neuspeh,
 nepodudarnost pretpostavljenog i stvarnog,
 procesi ili zadaci koji zahtevaju poboljšanja,
 promene strukture tržišta ili privredne grane,
 demografske promene,
 promene značenja ili gledanja na stvari i
 novostečeno znanje.
Treba istaći da se definicija inovacija uglavnom odnosi na razvoj i uspešno pretvaranje
invencije u koristan proizvod (inovacija proizvoda) ili tehniku (inovacija procesa) za koje
se smatra da su vredni da budu izneti na tržište, ili da se koriste unutar preduzeća, te se u
vezi sa tim najpre mora napraviti razlika između invencije (pronalaska) i inovacije.
Invencije mogu biti:30
 primarne, one koje su još uvek samo ideja i nisu stigle do komercijalne upotrebe
 sekundarne, one koje se nalaze u praktičnoj primeni
 tercijalne, one koje poboljšavaju već postojećo proizvod ili uslugu.
Inovativnost je presudna funkcija napretka i opstanka, sa svim mogućim
interakcijama na sve segmente unutar preduzeća ali i na okruženje.31

29
OECD, Eurostat, Oslo Manual – Guidelines for Collecting and Interpreting Innovation Data, 3rd Edition.
OECD Publishing, 2005, pp. 65.
30
Karavidić, S., Radović-Marković,M., Čukanović-Karavidić, M.(2017) Preduzetništvo,PEP, Beograd, str.
108
31
Castells, D. M. (2000), Informacijsko doba, Golden marketing, Zagreb, str. 41. ISBN 953-212-000-9
16
 „Za inovativnost je karakteristična velika sposobnost preobražavanja postojećih
ideja u korisno nove oblike ili kombinaciju koja je toga časa drugačija tako da izgleda
sasvim nova.”32
Da bi opstale, u turbulentnom okruženju, organizacije moraju biti inovativne.
Uspešan proces inovacija zahteva obavljanje sledećih aktivnosti:
 definisanje problema,
 negovanje ideje,
 transfer informacija,
 integraciju informacija
 podsticanje i rad na marketingu samog projekta inovacija.
Za uspeh inovacionog procesa najznačajnije su sledeće funkcije:
 Generator ideja – Ovo je uloga koja daje kreativan doprinos početku procesa
inovacije; ona vrši analizu i/ili sintezu informacija koje se odnose na tržište,
tehnologije, procedure koje generišu ideju o novom ili usavršenom proizvodu ili
novom proizvodnom procesu;
 Preduzetnik – „ šampion proizvoda” – Funkcija kroz koju se identifikuje,
predlaže i bori za promenu. Nosioci ove uloge se zalažu za preduzetničku ideju
nezavisno od toga ko je autor ideje;
 Rukovodilac projekta – Nosilac ove uloge je zadužen za planiranje i koordinaciju
različitih aktivnosti i učesnika u inovacionom projektu;
 Čuvar kapije – Suština ove uloge je u komunikaciji i kanalisanju informacija
(informacije o tržištu, proizvodnji i tehnologiji) o bitnim promenama u internom i
eksternom okruženju u odnosu na projektni tim. Nosilac ove uloge je most koji
povezuje različite grupe u preduzeću, koje su značajne za uspeh inovacije;
 Sponzor – Iako ova uloga nije direktno vezana za inovacione aktivnosti, ona je
veoma značajna jer obezbeđuje resurse i sredstva koja su potrebna u toku
inovacionog procesa.

Prema Narayanan razlikuje se sledeca klasifikacija inovacija:33

32
Valsiner, J. (1997), Čovekov razvoj i kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, str. 342.
ISBN: 86-17-06113-8
33
Narayanan, V. K. (2000), Managing Technology and Innovation for Competitive Advantage, New Jersey,
Prentice Hall, pp. 108
17
  „Proizvodi „novi za svet” (NZS) - proizvodi novi i za preduzeće koje ih razvija i za
tržište koje ih koristi. Ovi proizvodi imaju mali udeo u novim proizvodima
preduzeca najcesce se baziraju na potpuno novoj tehnologiji (cak na naucnom
otkricu) ili radikalno inoviranoj postojecoj tehnologiji (primeri: digitalna kamera -
Kodak, vokmen - Soni, post-it papir za poruke - 3M);”
 „Nove proizvodne linije (NPL) - proizvodi novi za tržište, ali ne i za preduzeće .
Radi se o proizvodima koje je preduzeće vec proizvodilo, ali ih je toliko izmenilo
da predstavlja novi proizvod na trzistu.
 „„Proizvodi „novi za mene” - proizvodi novi za preduzeće , ali, ne i za tržište. Radi
se o proizvodima koji nisu novi za tržište (druga preduzeca koja su inovacioni i
tržišni lideri su ih vec plasirali na tržište), ali su novi za odredeno preduzeće
(primeri: ulazak na tržište mobilnih telefona - kompanija Soni-Erikson, Samsung,
Alkatel, LG gde su se vec pozicionirali Nokia i Motorola, kao inovacioni i tržišni
lideri);”
 „Unapređenje proizvoda (UP) - modifikovani postojeći - nisu novi ni za tržište ni
za preduzeće . Radi se o novim proizvodima koji su unapređeni (modifikovani)
postojeci proizvodi (primeri: unapređenje HP stampaca koji su tokom vremena
pretrpeli mnoge modifikacije i u svakom novom modelu su unapređene njegove
performanse i pouzdanost);”
 Inovacije procesa - predstavljaju uvođenje novih ili bitno boljih načina proizvodnje.
Ovi metodi mogu obuhvatati promene u procesnoj opremi, softveru, tehnikama ili u
organizaciji proizvodnje, ili u svim ovim oblastima.”
Inovativnost podrazumeva spremnost i uspešnost organizacije u promenama, kao i
upravljanja tim promenama. Inovativnost znači okrenutost prema kupcima i tržištu.

Stepen inovativnosti organizacije je različit i razlikuju se:34

 Inventivnost – ovaj stepen inovativnosti je karakterističan za preduzeće koje se bori
za inovaciono vođstvo na osnovu novog proizvoda i nastoji da sa proizvodom prvo
stigne na tržište u cilju pozicioniranja na njemu;
 Adaptivnost – preduzeće prepušta vođstvo drugima, a potom se brzo adaptira ili
modifikuje tuđi proizvod, tzv. inovativna imitacija – preduzeće teži da bude drugi
ali najbolji;
34
Ansoff, Igor H. – Stewart J. M. (1967), Strategies for a Technology-Based Business, Harvard
Business Review, pp. 10–22;
18
  Ekonomičnost – u ovom stepenu preduzeće gradi snagu proizvodeći ono što su
drugi već proizveli, ali ekonomičnije, tj. sa nižim troškovima;
 Inovativne aplikacije – preduzeće koristi raspoloživu tehnologiju, ali je kreativno
primenjuje u novim oblastima, tzv. nova aplikacija iste tehnologije.

3.2 . Preduzetnik kao inovator

Opšte je poznato da se ličnost preduzetnika opisuje kao inovator koji sprovodi

promene na tržištu putem novih kombinacija na više načina: uvođenjem novih proizvoda,
uvođenjem novih načina proizvodnje, otvaranjem novih tržištva, osvajanjem novih izvora
snabdevanja novim materijalima ili delovima, stvaranjem nove organizacije u bilo kojoj
privrednoj grani. Preduzetništvo zastupa takav stav da inovacija predstavlja ključni činilac
konkurentnosti. Preduzetnik je generator promena, novih ideja i inicijativa, što ga čini
bitno drugačijim od ostalih ljudi. Preduzetnik je pre svega inovator, odnosno ne mora biti
inovator, nego onaj ko odlučuje o alokaciji određenih resursa u cilju praktične realizacije
određene inovacije. Inovacije se smatraju specifičnim instrumentom preduzetništva. One
su nosioci promene, a preduzetnik nema straha prema bilo kojim promenama.
Šumpeter smatra da je“ preduzetnik inovator koji donosi nove kombinacije u cilju
uvođenja novih dobara ili unapređenja postojećeg proizvoda, razvoja novih metoda
proizvodnje, otvaranja novih tržišta i pronalaženja novih resursa, ili kreiranja novih formi
organizacije poslovanja.“35

3.3 . Upravljanje inovacijom

Nesporno je da inovacije imaju veliki značaj i tek će ga imati u budućnosti, ali se

postavlja pitanje mogućnosti upravljanja inovacijom.
Veoma je teško razvijati osnovna znanja, adaptirati ih i koristiti na nov način, u
kreiranju novih proizvoda ili procesa. Inovacione organizacije treba da stvore kulturu koja
poštuje sistem vrednosti preduzeća. Novi izazovi moraju neprestano da se traže a
organizacione kulture treba da ih podržavaju i nagrađuju, tako ojačavaju preduzeće.
Organizacije koje su inovativne su optimistične, pune energije. Visoki nivoi energije su

35
https://poslovi.infostud.com/vesti/Preduzetnik-ko-je-to/9106
19
prirodni u organizacijama koje se baziraju na timovima. Cilj upravljanja inovacijama je da
se obezbedi set mera i alata koji će omogućiti pronalazačima da odgovore na izazove
tokom celog inovacionog ciklusa i da pretvore svoje ideje u inovacije na tržištu

Pristupi inovacijama koje organizacije najčešće koriste:36

 Primena nekih oblika malih inovacija u svakom svom poslovnom području što
dovodi do pozitivne organizacione kompetentnosti koju konkurencija teško može
da iskopira.
 Primena manjeg broja krupnijih inovacija koje održavaju kompetentnost kompanije
tako da i dalje može da drži korak sa razvojem nauke.
 Istraživanje šansi za transformacione sistemske inovacije koje radikalno menjaju
načine zadovoljavanja potreba tržišta

Deset najrelevantnijih tehnika za upravljanje inovacijama:

 Upravljanje znanjem (Knowledge management techniques).
 Tehnika tržišne inteligencije (Market intelligence techniques).
 Kooperativna tehnika i tehnika umrežavanja (Cooperative and networking
 techniques).
 Upravljanje ljudskim resursima (Human resources management techniques).
 Upravljanje interfejsom (Interface management techniques).
 Tehnike za razvoj kreativnosti (Creativity development techniques).
 Tehnike unapređenja procesa (Process improvement techniques).
 Upravljanje inovacionim projektom (Innovative project management
 techniques).
 Upravljanje dizajnom (Design management techniques).
 Tehnike osnivanja preduzeća (Business creation techniques)

Najinovativnije organizacije očekuju da ljudi razviju ideje i one mere inovacioni

učinak svakog pojedinca. Inovacija traži eksperimentisanje. Ogroman broj ideja će možda
morati da se ispita i istraži dok će samo mali deo njih biti usvojen. Potrebno je usvajati one

36
Centar za tekuća privredna kretanja i strategijski razvoj, Regionalna privredna komora Pančevo,
http://www.rpkpancevo.com/akti/Tema%2056.pdf, pristupljeno: 20. 02. 2019;
20
ideje koje pružaju maksimalne prednosti. Ideje se moraju analizirati kako bi troškovi i
koristi implementacije postali jasniji.
Eksperimentisanje je neophodno jer forsira razvoj ideja, smanjuje rizik, moćan je
izvor učenja jer oni koji su uključeni dobijaju uvid iz prve ruke u realnost ideje u praksi.
Kako bi znali gde su potrebne inovacije moraju se poznavati želje i potrebe ljudi. U
ove svrhe se mogu koristiti tehnike ispitivanja tržišta. Uvid zahteva moć opažanja i
upornost. Potrebno je da se gleda dalje od drugih i da se vidi dublje. Inovacija zahteva
intenzivan rad. Organizacija može da se bavi samo određenom količinom inovacija. Ako se
u isto vreme sledi suviše ideja resursi se rasipaju i kreativniintenzitet slabi. Inovacija
postavlja dileme pred finansijske rukovodioce jer je teško, možda nemoguće, da se
predvidi vrednost koja će biti stvorena jednom kada se ideja iskoristi, što iziskuje veliko
umeće rukovodilaca, racionalan um i dobru intuiciju.

„Razvoj novog proizvoda može kompaniji da donese više strateških prednosti. Sa

novim proizvodom u ponudi, organizacija može:37
 Steći konkurentsku prednost;
 Obezbediti mogućnosti za pojačanje ili promenu strateškog pravca;
 Poboljšati korporativni imidž;
 Obezbediti povraćaj investicija i kapitalisati rezultate istraživanja i razvoja;
 Osnažiti marketing/brend;
 Povoljno uticati na ljudske resurse.”

37
Stošić, B. (2007), Menadžment inovacija – ekspertni sistemi, modeli i metodi, Beograd, FON, str. 64
21
 4 ZNANJE I INOVACIJE U FUNKCIJI UNAPREĐENJA
PREDUZETNIŠTVA

4.1. Uticaj znanja na inovativnost i konkurentnost

Može se reći da je danas za postizanje konkurentske prednosti najvažniji ekonomski

resurs znanje, a u njemu intelektualni kapital. Opstanak i razvoj tržištu obezbediće samo
ona preduzeća koja budu sposobne da proizvode, upravljaju i kontinuirano povećavaju
sopstveni intelektualni kapital. Preduzeća moraju da uoče značaj intelektualnog kapitala,
kao i metode pomoću kojih mogu svoja preduzeća pretvoriti u preduzeća utemeljena na
znanju.
Unapređenje produktivnosti znanja jeste osnovni imperativ moderne ekonomije i
najznačajniji faktor u konkurentskoj borbi preduzeća na globalnom tržštu. U doba
ekonomije znanja, znanje i informacije postaju osnovni izvor konkurentske i održive
prednosti. Informacije, znanje, intelektualni kapital i svojina predstavljaju osnovni izvor
kojima organizacije u nepredviđenim situacijma dolaze do efikasnih rešenja.
Kako bi preuzeće realizovala tržišni uspeh potrebno je da poseduje konkurentsku prednost
u vidu nižih troškova uz strategiju dugotrajnog obezbeđivanja proizvoda i usluga visokog
kvaliteta, uključujući permanentno inoviranje.
Centralno mesto u pokretanju tržišnog uspeha u ekonomiji znanja pripada
inovacijama. Inovacije dominantno oblikuju praktično sve oblasti privređivanja. Aktivnosti
zasnovane na znanju podstču nastanak novih vrsta inovacija i omogućavaju da se
inovacioni procesi prilagode uslovima razvoja društva zasnovanog na znanju. Relacije
između znanja, inovacija i privrede su krajnje složene i međuzavisne iz razloga što znanje
22
predstavlja osnovni izvor inovacija, dok inovacije omogućavaju izgradnju društva
zasnovanog na znanju.
Aktivnosti upravljanja znanjem usmerene su na sticanje, razvoj i održivost
intelektualnog kapitala u preduzeću, a samim time i održive konkurentske prednosti.
Upravljanje znanjem usmereno na stvaranje uslova u preduzeću koji omogućavaju
prikupljanje, razmenu, transformaciju postojećeg znanja, kao i stvaranje novog znanja, a
sve u cilju maksimizacije intelektualnog kapitala, pomoću kojeg preduzeće obezbeđuje
održivu konkurentsku prednost na tržištu. Da bi intelektualni kapital mogao stvoriti
održivu konkurentsku prednost on mora biti u interaktivnom odnosu sa znanjem. U vezi sa
tim, savremeni tokovi poslovanja dovode čoveka i upravljanje intelektualnim kapitalom u
samo središte poslovne strategije, znanje postaje temeljni faktor opstanka i razvoja.
Najvažniji zadatak za sva uspešna preduzeća jeste kako steći i održavati
konkurentsku prednost. To znači biti u boljem položaju i stvarati veću vrednost u odnosu
na neko drugo preduzeće koje posluje u istoj oblasti. Upravo to takmičenje sa drugim
preduzećima dovodi do podsticanja stvaranja boljih, inovativnijih proizvoda i usluga i
eliminisanje svega što bi moglo biti prepreka konkurentnijem poslovanju.38

4.2. Inovacije kao faktor sticanja konkurentske prednosti

.
Da bi se postigao rast i razvoj spreduzetništva neophodno je delovati na nakoliko
polja, a jedno od vrlo značajnih polja na kojima treba raditi je razvoj njihove inovativnosti.
Inovativna organizacija permanentno traga za inovativnim rešenjima koja se ogledaju u
uvođenju novih ili poboljšanih postojećih proizvoda i poslovnih procesa.39
Konkurentnost preduzeća treba graditi na inovacijama, razvoju novih ideja,
proizvoda i proizvodnih procesa. Osnovna konkurentska prednost svakog preduzeća je
njegova sposobnost da inovira.
Danas, najtraženiji proizvid/usluga na tržištu je ona koja je bazirana na
inovativnosti i znanju. Inovacije predstavljaju izazov za svaki posao, a osnovna filozofija
koja se krije iza svake inovacije je povezivanje tehničkih mogućnosti i potreba tržišta.
Inovacije su faktor konkurentnosti od velikog značaja i za domaće i za globalno tržište.

38
Jovičić, M., (2012) Menadžment-principi i funkcije, FPE Bijeljina, str. 108-109
39
Ravić, N., Karavidić, S. (2015). Obrazovanje preduzetnika kao faktor rasta i razvoja malih i srednjih
preduzeća u Republici Srbiji. Međunarodna konferencija o društvenom i tehnološkom razvoju., Univerzitet
PIM, Banja Luka, str .8
23
Inovativnost je pokretačka snaga koja je uvek kroz istoriju rezultirala napretkom. Odavno
područje inovacija nije isključivo vezano za tehničko tehnološki progres. Široko polje
inovacija leži u različitom kombinovanju postojećih tehnoloških rešenja i stvaranju nove
vrednosti za potrošače. Inovacije nisu samo nove tehnologije ili novi proizvodi, nego su to
i nove metode upravljanja, novi i pametniji načini za obavljanje poslova, novi poslovni
sistemi ili nove usluge – koncept upravljanja protokom znanja u okviru i između svih
funkcija u preduzeću, koji podržava komunikaciju sa okruženjem, a sa ciljem povećanja
konkurentnosti i ostvarivanja ukupnog poslovnog uspeha.
Inovativne kompanije prihvataju filozofiju da uvek postoji bolji način poslovanja i
uvek su u potrazi za za novim idejama koje će povećati njihovu vrednost, odnosno smanjiti
troškove. Inovativni pristup uvek stavlja u funkciju sve dostupne potencijalne resurse.
Inovacija započinje idejom koja je nova, ideja se pretvara u predlog, predlog u plan, zatim
sledi detaljan prikaz biznis plana, kao osnove za investiranje. Investicija koja je
realizovana uvećava vrednost kompanije i donosi profit.
Veoma mali broj preduzeća može da preživi dugo bez inovacija. Inovativna
organizacija obrnuto je proporcionalna ekonomiji obima: što veća kompanija, procentualno
manje inovativnih rešenja. U malim i srednjim preduzećima stvaraju se nove ideje i traže
brza i efikasna ekonomska rešenja. Traženje šansi i rešavanje rizika pripada malim i
srednjim preduzećima, koja su i po definiciji fleksibilnija i prilagodljivija od moćnih
privrednih sistema. U velikim preduzećima, nedostatak invencije i inovacija zaposlenih,
nadoknađuje se moćnom ekonomskom snagom, ogromnim kapitalom i brojem zaposlenih.
Inovacija može pomoći kompanijama na više načina: 40
 može se ponuditi roba i usluge za koje potrošač veruje da su bolji od onih koje nudi
konkurencija – strategija razlikovanja;
 smanjujući strukturu troškova organizacije – strategija liderstva u troškovima;
 procesi u kompaniji i unutar lanca snabdevanja mogu da budu pouzdaniji i da
isporuka bude brža – strategija agilnosti;
 novi načini prodaje proizvoda, brenda ili organizacije – strategija tržišne
pozicije;
 može se naći nova formula za formiranje poslovanja – strategija promene

Inoviranje omogućava organizaciji da poveća svoju efiasnost kroz poboljšanje internih

40
Levi-Jakšić, M. – Marinković, S. – i Obradović, J. (2005), Menadžment inovacija i tehnološkog razvoja,
Beograd, Fakultet organizacionih nauka, str. 83
24
procesa, sa jedne strane, i kroz umrežavanje sa eksternim stejkholderima (kupcima,
dobavljačima i dr.) sa druge strane.41
Da bi se postigla konkurentna prednost kompanija trba da jednu ili više aktivnosti kreiranja
vrednosti na način koji kreira više ukupne vrednosti od njenih konkurenata. Superiorna
vrednost kreira se ili kroz niže troškove ili kroz superiorne prednosti za kupca
(razlikovanje).
U cilju sticanja i očuvanja konkurentne pozicije na tržištu, organizacije moraju stalno da
prate dostignuća u nauci, tehnici i tehnologiji, što dovodi do promjena u njihovoj
organizaciji. Druker je skrenuo pažnju "da je preduzeće koje nije u stanju da izbaci
inovaciju kada to zahtjevaju okolnosti, osuđeno na izumiranje, a njegovo rukovodstvo
nedoraslo svom zadatku"42

4.3. Primer uticaja inovativnosti na poslovanje - slučaj “APPLE“43

Nastajanje, razvoj i pad Apple kompanije je priča za knjigu uspeha i promašaja

Apple je doneo ljudima u kuće PC računar kasnih 70-tih i ranih 80-tih godina, i time
podstaknuo promenu sveta zauvek. Danas se Apple bori da preživi u surovom
konkurentskom tehnološkom okruženju koje je on sam velikim delom stvorio.
Steve Jobs i Steve Wozniak osnovali su Apple 1976. g. u Kaliforniji. Wozniak je
bio tehnički čarobnjak, a Jobs pun preduzetničkog duha. Godine 1976. Wozniak je razvio
osnovni programski jezik za mikroprocesor MOS 6502. Potom je dao kopiju toga rada
svojim prijateljima u klubu, a onda su zajedno konstruisali prvu mašinu. Jobs je takođe bio
zaljubljenik u računare, ali je dodatno imao i viziju da stvori svoju marku za svet. Jobs
nagovara Wozniaka da se udruže i oni počinju da prave Wozniak-ov računar i prodaju ga u
delovima pod imenom Apple, 1976. g.

41
Mosurović-Ružičić, M. (2012). Organizacija i inovacije. Institut Mihailo Pupin, Beograd, str 28-29
42
Drucker, P. (1996). Inovacije, preduzetništvo: praksa i principi. Beograd: Grmeč, str.5
43
https://www.google.rs/url?
sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=2&ved=2ahUKEwiH4YC0ldXgAhWGXRUIHbPmAEEQFjABe
gQICBAC&url=http%3A%2F%2Fpredmet.sinergija.edu.ba%2Fpluginfile.php%2F363%2Fmod_folder
%2Fcontent%2F1%2FStudija%2520slu%25C4%258Daja%25201%2520-%2520Apple%2520-%2520Vizija
%2520promjene%2520svijeta.docx%3Fforcedownload%3D1&usg=AOvVaw3Baklb7xWhYCissZnegzL
tekst sačinjen po uzoru, pristupljeno 22.02.2019

25
 Jobs je naslutio poslovnu priliku. Susreće i traži pomoć od Mike Markkula,
izvrsnog finansijskog i marketinškog stručnjaka iz Intel-a, koji mu pravi neophodne
marketinške ekspertize.
Godine 1977. Wozniak je “upakovao” nekoliko komponenata računara zajedno i
Apple II se pojavio kao pravi potrošački elektronski proizvod. Jobs je odmah naručio u
lokalnoj fabrici izradu 1000 mašina. Markkula je ugovorio prodajnu mrežu sa prvom
dilerskom grupom i plasirao prve reklame. Apple-u je trebala poslovna aplikacija da bi se
interesovanje za PC računar usmerilo sa zanesenjaka na poslovne ljude.
Ova aplikacija se pojavila 1979. go- dine pod imenom VisiCalc, a izradio ju je Dan
Bricklin, student Harvarda. Bricklin i njegov profesor razvili su jedan program za svoje
potrebe, ali se pokazalo da je to baš ono što je u tom trenutku trebalo kompaniji Apple, sa
time, PC je bio osposobljen da radi korisne funkcije. Porast prodaje i profita kompanije bio
je impresivan.
Početkom 80-tih svet je bio svedok izuzetnog rasta PC industrije. Mnoge kompanije
posmatrale su uspeh Apple-a i odlučile da uđu na isto tržište sa sopstvenim PC-jem, a pre
svih IBM, DEC i AT&T. Proizvođači softvera pojurili su da stvaraju proizvode za IBM
mašine, a COMPAQ i drugi strani proizvođači, posebno oni sa Tajvana i Koreje, počeli su
da prave IBM kompatibilne klonove. U takvoj situaciji dominacija Apple-a počela je da
slabi. Steve Jobs nije izgubio osećaj za važnost kontinualne inovacije. Znao je da je IBM
ozbiljan konkurent i da lidersku poziciju može da zadrži samo sa novim proizvodima.
Godine 1983. Apple izbacuje dva nova PC računara, i to model Apple IIe i model
Lisa. Napredan, ali preskup računar Lisa nije postigao komercijalni uspeh. Ipak, on je
pripremio teren za Macintosh, izvanredan računar lansiran 1984. g. Ideju za računar Lisa,
Jobs je dobio 1979. godine prilikom posete Xerox kompaniji, tj. njenom Palo Alto
Research Center (PARC). Tada se prvi put susreo sa grafičkim korisničkim interfejsom
(Graphical User Interface - GUI), koji je Xerox razvijao sa ciljem komfornog i
prijateljskog interfejsa između mašine i čoveka. Xerox-ovi istraživači su prvi osmislili
ovakav interfejs, ali njihov menadžment nije razumeo ogroman potencijal GUI-a. Jobs je to
odmah shvatio i Apple je brzo investirao 100 miliona USD u dvogodišnji razvoj sličnog
softvera, koji će omogućiti jednostavno, lako i svima razumljivo rukovanje računarom.
Steve Jobs je zahtevao perfekciju u radu, što je kompaniju koštalo kašnjenja u
razvoju i dodatnih troškova, Apple je prebrzo rastao i Jobs je trebao pomoć u upravljanju
kompanijom. Došao je John Sculley izvršni direktor. Aprila 1983. g., Sculley postaje
predsednik i CEO kompanije. Sculley je želeo čvršće upravljanje, manje troškove I&R,
26
nesuglasice sa Jobs-om su sve veće, tako da 1985. g. Jobs napušta Upravni odbor
kompanije.
Godine 1984. Apple predstavlja Macintosh, brži i jeftiniji računar od Lise, ali već
sledeće 1985. godine Apple upada u teškoće. Odlazak Jobs-a i Wozniaka osnivača Apple-a
odnosi i njihov preduzetnički duh. Zahtevi za Apple računare se smanjuju, prodaja Apple-a
opada, a IBM duboko ulazi u PC tržište. Sculley zatvara tri fabrike, otpušta 1200 ljudi i
reorganizuje kompaniju.
Sledeća, 1986. godina donosi oporavak. Sculley cilja na office-računare i izdaje
nalog za izradu biznis aplikacija. Novi softveri su stvoreni, a usavršeni PC računar
Macintosh izlazi na tržište namenjeno poslovanju. Uspeh je potpun, i prihodi skaču sa 2
milijarde USD u 1986. g. na 5,3 milijardi USD u 1989. g.
Godine 1990. kompanija posluje dobro, ali IBM klonovi računara se ubrzano šire.
Microsoft izbacuje čuveni Windows 3.0 namenjen IBM računarima, ali i njegovim
klonovima. PC industrija dostiže svoju zrelost. Sculleyeva politika upravljanja bila je
uspešna u toku stabilnog rasta PC industrije, međutim, nakon sve većeg širenja
konkurencije IBM klonova, Apple nije u stanju da zadrži ritam kontinualnih inovacija koji
je, do tada, tako uspešno sprovodio.
Apple je 1991. g. ušao u konzorcijum IBM-Apple-Motorola sa ciljem da razbiju
Intel-ov i Microsoft-ov nadolazeći monopol. Intel i Microsoft nisu sedeli skrštenih ruku,
već su ubrzali sa svojim inovacijama i novim tehnologijama. Igra se nastavila. Takav
proces i jeste suština upravljanja tehnologijom.
Michael Spindler preuzima 1993. g. upravljanje Apple-om. Suočio se sa padom
prodaje, gubljenjem profita, smanjenim učešćem na tržištu sa 14 % na 10 %. Spindler
otpušta 2500 radnika, zaustavlja projekte, redukuje I&R aktivnosti za više od 100 miliona
USD godišnje, zamrzava menadžerske plate.
Gilbert Amelio februara 1996. g. zamenjuje Spindler-a. Ponovo dolazi vreme
sečenja troškova, promene strategije, i otpuštanja radnika. Samo u II kvartalu iste godine
Apple ima gubitak od 740 miliona USD. Prodaja i udeo kompanije na tržištu nastavljaju sa
opadanjem. Godine 1997. akcije kompanije na berzi padaju na najniži nivo za 12 godina.
Amelio podnosi ostavku, kao i potpredsednik kompanije za tehnologije.
Jobs se vraća 1997. godine u kompaniju kao savetnik sa namerom da pronađe
pravu formulu za Apple-ovu poziciju na tržištu. Apple postiže 8 uzastopnih uspešnih
kvartala i završava 1999. godinu sa neto dobiti od 601 milion USD. Januara 2000. godine

27
Steve Jobs prihata mesto CEO sa punim radnim vremenom. Januara 2001. godine on
najavljuje sledeći veliki uspeh Apple-a Power Macintosh G4. Apple se i dalje bori.

LEKCIJE IZ APPLE-a:
 Slobodan protok informacija i razmenjivanje ideja podstiču inovacije. Dokaz je
Homebrew Computer Club.
 Sinergija između pronalazača i preduzetnika vodi ka uspešnoj inovaciji.
 Nagrada ne ide uvek pronalazaču, već ponekad onome ko eksploatiše pronalazak.
Tako su Dan Bricklin i njegov profesor projektovali i napisali kod za VisiCalc. Ali,
oni nisu zaštitili svoju tehnologiju, već su je prodali Apple-u, kome je to bilo
vitalno za uspeh računara Apple II.
 Apple je bio lider inovacija. Lansirao je prvi komercijalni PC računar za prosečno
potrošačko tržište. Ponovio je veliki uspeh iznošenjem GUI tehnologije na tržište
jer je sa njim oslobodio ljude straha od računara.
 Apple-ovi inovatori Jobs i Wozniak imali su svoju viziju promene sveta i radili su
predano u skladu sa tom filozofijom. Inovacije, radikalne ili inkrementalne, bile su
njihov credo. Bili su apsolutno uspešni.
 Inkrementalne inovacije treba da budu podsticane sa istom energijom kao i
radikalne inovacije. Kada jednom radikalna inovacija izađe na tržište, ona mora biti
praćena serijom inkrementalnih inovacija da bi se održala atraktivnost proizvoda.

4.4. Osvrt na uloga i značaj inovacija za razvoj preduzetništva i MPS-a u

Republici Srbiji

Inovacije podstiču razvoj preduzetništva i rast malih i srednjih preduzeća i jačaju

njihovu konkurentnost. Inovativna MSP predstavljaju okosnicu razvoja savremene
privrede. U današnjim uslovima poslovanja, inovativnost je jedan od najznačajnijih faktora
opstanka, rasta i razvoja preduzeća. Inovacije predstavljaju osnovni pokretač razvoja
preduzeća, nacionalne privrede i društva u celini. Inovacije imaju ključnu ulogu razvoju

28
ekonomije bazirane na znanju. Inoviranje podrazumeva efiasnu primenu novih ideja za
unapređenje poslovanja, u skladu sa potrebama kupaca i promenama na tržištu.
Mala i srednja preduzeća u Srbiji koja nastoje da budu inovativna, susreću se sa
brojnim problemima. Tu se, pre svega, misli na nedostatak fiansijskih sredstava, ali i na
razne administrativne barijere, nemogućnost pristupa rezultatima aktivnosti istraživačkih
institucija, pristup međunarodnom tržištu, kao i na nedovoljnopodsticajan privredni
ambijent. Da bi se ti problem rešili, neophodno je da država kreira razvojnu politiku i
program koji treba da pomognu malim i srednjim preduzećima u Srbiji da iskoriste svoj
inovacioni potencijal.44
Vlade Republike Srbije u nameri da podrži razvoj inovacionog preduzetništva, donosi mere
i Programe sa ciljem jačanja veze između nauke i privrede, obezđivanja finansijskih
instrumenata kojima se podstiče osnivanje novih i jačanje postojećih inovacionih
kompanija.
Od 2017. godine Vlada Srbije ima poseban resor za inovacije, kada je na osnovu
odluke predsednika Vlade Republike Srbije, imenovan ministar zadužen za inovacije i
tehnološki razvoj. Oblast inovacija i tehnološkog razvoja podrazumeva sve aktivnosti
usmerene na primenu naučnih saznanja, tehničkih i tehnoloških znanja, inventivnosti i
pronalazaštva, u funkciji stvaranja i realizacije, u odnosu na postojeću tehničko-tehnološku
osnovu, novih i poboljšanih proizvoda, procesa i usluga koju sprovode subjekti – nosioci
inovacionih aktivnosti. Misija Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj je
obezbeđivanje većih investicija i stvaranje povoljnog ekosistema za razvoj i promociju
inovacija i inovacionog preduzetništva, kako bi Srbija išla u korak sa svetskom praksom
koja pokazuje jasnu vezu između ulaganja u istraživanje i razvoj i rasta privrede,
konkurentnosti i pozitivnog uticaja na društveni razvoj.
Saopštenje Fonda ua inovacione delatnosti: 45
U okviru Programa ranog razvoja, koji je namenjen preduzećima u ranoj fazi razvoja,
bespovratna sredstva su odobrena za 20 inovativnih projekata u ukupnom iznosu 1,45
miliona evra, dok su u okviru Programa sufinansiranja inovacija sredstva u iznosu od 1
milion evra odobrena za 5 projekata.
Pojedinačno, srpska preduzeća su na svečanosti koju je organizovao Fond za inovacionu
delatnost u Skupštini grada Beograda, za svoje inovativne projekte dobili do 80.000 evra

44
Nikolić, M. (2014). Inovativnost malih i srednjih preduzeća kao faktor privrednog razvoja Srbije.
Doktorska disertacija. Niš: Ekonomski fakultet, str 197.
45
https:// rsjp.gov.rs

29
bespovratnih sredstava u okviru Programa ranog razvoja, odnosno do 300.000 evra u
okviru Programa sufinasiranja inovacija.
Ova dva programa, koje je Fond uspešno sprovodio u periodu 2011-2016. zahvaljujući
sredstvima iz IPA fondova Evropske unije, predstavljaju dugoročno održiv mehanizam
finansiranja inovativnog preduzetništva.
Programi su namenjeni razvoju inovativnih tehnologija, proizvoda i usluga sa tržišnom
primenom i velikim potencijalom za komercijalizaciju. U ovogodišnjem ciklusu programi
se finansiraju u iznosu od 2,7 miliona evra iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva
prosvete, nauke i tehnološkog razvoja kroz Projekat za unapređenje konkurentnosti i
zapošljavanja, kojim koordinira Republički sekretarijat za javne politike.
Srbija je jedna od prvih zemalja u regionu koja je usvojila takozvani inovacioni
imperativ – ideju da uspešno učestvovanje u svetskoj privredi zasnovanoj na znanju
podrazumeva sposobnost prilagođavanja i unapređivanja tehnoloških i istraživačkih
kapaciteta zasnovanih na saradnji javnog i privatnog sektora.
Aktivan od 2011. godine, Fond za inovacionu delatnost je pionir u institucionalnom
sprovođenju ovog imperativa u delo – prvenstveno uvećanjem kapaciteta startapa i
raspoloživih resursa za njihov rast. Fond je, tako, i deo šire državne inovacione strategije.
Vizija Fonda je da, kao ključni državni akter u razvoju inovacionog sistema Srbije,
doprinese privrednom razvoju zemlje podržavajući stvaranje inovacija, jačanje veze
između nauke i privrede, osnivanje novih i osnaživanje postojećih preduzeća sa
inovativnim potencijalom, kroz različite finansijske instrumente.
Misija Fonda je da podržava razvoj inovacija kroz odgovarajuće instrumente finansijske,
tehničke i savetovadne podrške, u cilju osnaživanja inovativnih preduzeća i jačanja veze
između istraživanja i razvoja sa jedne i poslovog sektora sa druge strane, poštujući najviše
etičke, finansijske i poslovne standarde i prakse.
Fond ima za cilj da unapređuje veze između nauke, tehnologije i privrede i
doprinosi podsticanju razvoja inovativnog preduzetništva i to tako što:
 podržava inovativno preduzetništvo, posebno u ranoj fazi razvoja;
 povezuje naučno-istraživačke organizacije i privatna preduzeća radi razvoja i
komercijalizacije inovacija;
 novim proizvodima, tehnologijama i uslugama omogućava izlazak na tržište;

30
  utemeljuje dugoročnu institucionalnu podršku države inovativnom preduzetništvu u
saradnji sa međunarodnim finansijskim institucijama, organizacijama, donatorima i
privatnim sektorom.
Podrška Evropske unije Fondu, od početka njegovog operativnog rada 2011. godine,
daje presudan podsticaj finansiranju inovacija u Srbiji i jačanju veza između istraživačkog i
privatnog sektora. Evropska unija je iz pretpristupnih fondova (IPA) za programe Fonda do
sada izdvojila je više od 14,5 miliona evra. Ujedno, jedan od prioriteta Vlade Republike
Srbije je unapređenje konkurentnosti nauke, istraživanja i inovacija u funkciji privrednog
razvoja, što se ogleda u obezbeđivanju većih sredstava za finansiranje inovacija
posredstvom Fonda, naročito od 2018. godini.
Fond za inovacionu delatnost je uspostavio nezavisnu upravljačku strukturu sa
razvijenim sistemom međunarodne revizije projekata i uglednom Ekpertskom komisijom
koju čine međunarodni stručnjaci i stručnjaci iz dijaspore sa dugogodišnjim iskustvom u
vođenju tehnoloških kompanija, naučnim istraživanjima, komercijalizaciji i investiranju u
inovacije.
U domaćoj privredi postoji mali broj visoko inovativnih MSP sa velikim potencijalom
za rast (misli se, pre svega, na MSP iz oblasti informacionih i drugih tehnologija), kao i
veliki broj MSP koja nisu inovativna ili bar ne u dovoljnoj meri. Drugim rečima, većina
MSP u Srbiji svoju konkurentnost ne gradi na razvoju inovativnosti, kao što je praksa u
razvijenim zemljama. Najznačajniji nedostaci inovacione politike u Republici Srbiji su 46
 nedostatak saradnje između političkih institucija i nedostatak angažovanja
poslovnih organizacija u određivanju prioriteta i instrumenata inovacione
politike;
 istraživanja retko predstavljaju osnovu za razvoj inovacija u preduzećima;
 doprinos privrede u fiansiranju istraživanja je nizak, uključujući i privatni sektor;
Inovaciona politika treba da obuhvati aktivnosti usmerena na:
 stimulisanje i ohrabrivanje preduzetnika da više inoviraju,
 obrazovanje preduzetnika u cilju sticanja neophodnih znanja i veština;
 stvaranje privrednog ambijenta koji će podstaći i motivisati preduzetnike da
inoviraju;
 promovisanje značaja inovacija za jačanje konkurentnosti preduzeća,
 stvaranje svesti o neophodnosti inoviranja u savremenim uslovima privređivanja,
46
Nikolić, M. (2014). Inovativnost malih i srednjih preduzeća kao faktor privrednog razvoja Srbije.
Doktorska disertacija. Niš: Ekonomski fakultet, str 198
31
  podsticanje saradnje malih i srednjih preduzeća sa velikim preduzećima,
fakultetima i istraživačkim i naučnim institucijama, jer se jedino sinergijom može
obezbediti jačanje konkurentnosti domaće privrede;
 lakši pristup informacijama;

Strategija razvoja preduzetništva i konkurentosti za period od 2014. do 2020.

godine na dosledan i celovit način utvrđuje okvir mera za unapređenje preduzetništva i
konkurentnosti u narednom srednjoročnom periodu.
Ovom strategijom nastavlja se politika punog uvažavanja i primene svih
dokumenata koji utvrđuju politiku Evropske unije u oblasti preduzetništva i
konkurentnosti, pre svega strategije Evropa 2020 i Akta o malim preduzećima. Mere za
sprovođenje prioriteta iz ovih dokumenata, sastavni su deo akcionih planova za realizaciju
ove strategije i u slučajevima kada nisu izričito obuhvaćeni sadržajem ove Strategije.
Viziju strategije je razvoj preduzetništva i konkurentnosti, zasnovanog na privatnoj
preduzetničkoj inicijativi, znanju i inovativnosti, koji će ojačati srpska preduzeća u
dovoljnoj meri da spremno odgovore na pritisak konkurencije na zajedničkom tržištu EU i
doprinesu poboljšanju životnog standarda u Republici Srbiji. Definisani su i sledeći
strategijski ciljevi:
1 Stvaranje povoljnog poslovnog okruženja
2 Brži ukupan rast i razvoj sektora MSPP, pre svega meren kroz rast ukupno stvorene
bruto dodate vrednosti sektora
3 Povećanje prosečne veličine preduzeća u Srbiji mereno kroz više prosečne godišnje
stope rasta prihoda i broja zaposlenih po preduzeću;
4 Povećanje zaposlenosti;
5 Povećanje ukupnog izvoza, broja izvoznika i prosečne vrednosti izvoza po
preduzeću; povećanje preduzetničkog znanja i inicijative;
6 Povećanje učešća proizvoda više faze obrade i veće dodate vrednosti
7 Razvoj zaokruženih lanaca snabdevanja / proizvodnje, i ravnomerniji regionalni
razvoj
.

32
 5 ZAKLJUČAK

Preduzeća koja žele da budu uspešna i da napreduju moraju da budu inovativna jer
inovacija podstiče ekonomski rast i stvara dobit, inovacija direktno utiče na povećanje
zaposlenosti i indirektno doprinosi ekonomskoj efikasnosti i dobiti. Inovativni proizvodi
omogućavaju da se osvoji i zadrži udeo na tržištu ali i uveća profitabilnost na postojećim
tržištima.
Inovacije nisu samo nove tehnologije ili novi proizvodi, nego su to i nove metode
upravljanja, novi poslovni sistemi ili nove usluge. Cilj inovacija je da unose stvarna
poboljšanja u svakodnevni život.
Inovativnosti posebno doprinose: tržišna orijentacija i preduzetnička orijentacija.
Tržišna orijentacija je ugrađena u kulturu preduzeća i bitnija je kada se menjaju potrebe i
zahtevi potrošača, kada nova preduzeća ulaze i izlaze na tržište i kada je potrebno da
preduzeće ponudi tržištu nove proizvode. Preduzetnička orijentacija je bitan pokretač
inovativnosti. Potrebno je da menadžment stvara i ojačava kulturu preduzeća koja
objedinjava tržišnu orijentaciju i preduzetništva. Preporučljivo je da preduzeća ohrabuju
ideje svojih zaposlenih održavanjem redovnih sastanaka na kojima se razmenuju ideje i
rađaju nove putem diskusije.
Inovacije su izazov za svako poslovanje i svaki sektor.
Veća inovativnost postoji u preduzećima koja stimulišu učenje i obuku zaposlenih, što je
slučaj u preduzećima u kojima postoji veći stepen sklonosti za timski rad. Fleksibilno i
brzo odlučivanje donosi efikasnu realizaciju promena inovativnog karaktera. Sumnjičavost
prema svakoj novoj ideji, posebno onima koje dolaze sa nižih nivoa organizacione
strukture, stvara nepovoljnu atmosferu za inovativnost zaposlenih. Kočnice u inovativnosti
predstavljaju procedure koje svaku novu ideju razmatraju na više nivoa u organizacionoj
strukturi u preduzeću. Problemi nastaju iako se propusti u poslovanju preduzeća tretiraju
kao slabosti menadžmenta jer će se tad zaposleni ustručavati da daju sugestije i predloge
inovativnog karaktera da se oni prevaziđu. Poslovanje u savremenim uslovima iziskuje

33
inovativan način razmišljanja, djelovanja,poslovanja i funkcionisanja. Inovacija je glavni
faktor ostvarenja konkurentske prednosti, a budući da se danas sve posmatra na globalnom
nivou, tako se i inovacija i konkurentnost moraju posmatrati globalno.

6 LITERATURA

1. Ansoff, Igor H. – Stewart J. M. (1967), Strategies for a Technology-Based Business,

Harvard Business Review, pp. 10–22;
2. Avlijaš, R., Avlijaš, G.,(2010), Preduzetništvo,Univerzitet Singidunum, Beograd
3. Avlijaš R., Avlijaš G .,: Preduzetništvo, Univerzitet Singidunim, Beograd, 2013.
4. Castells, D. M. (2000), Informacijsko doba, Golden marketing, Zagreb, str. 41. ISBN
953-212-000-9
5. Chakravarthy, B. et al. (2005),’’Knowledge Management and Competitive
Advantage”, u: Easterby-Smith, M., Lyles, M. A. (eds.), The Blackwell Handbook of
Organizational Learning and Knowledge Management, Oxford: Blackwell
Publishing,305-323.
6. Davila, T. - Epstein, Marc, J. - Shelton, R. (2006), Making Innovation Work - How to
Manage It, Measure It, and Profit from It. Wharton School Publishing, pp. 167;
7. Diakoulakis, I.E., Georgopoulous, N. B., Koulouriotis, D. E. & Emiris, D. M. (2004).
Towards a holistic knowledge management model. Journal of Knowledge
Management, 8 (1), str 32-46
8. Drašković, M. (2010), Znanje kao neograničeni resurs i objekat upravljanja,
Univerzitet Crne Gore, Fakultet za pomorstvo Kotor, JEL Classification: D str. 83,
Preliminary communications;
9. Drucker, P. (1985), Innovation and Entrepreneurship, Harper and Row. pp.16. ISBN-
10: 0887306187; Draker, P. F. (1991), Inovacije i preduzetništvo – praksa i principi.
Privredni pregled, Beograd
10. Drucker, P. (1996). Inovacije, preduzetništvo: praksa i principi, Grmeč, Beograd
11. Đorđević Boljanović, J., (2008). Ključni faktori uticaja na efektivnost programa
menadžmenta znanja (Doctoral dissertation), Univerzitet Singidunum, Beograd
12. Frappaolo, C. (2002), Knowledge management, Capstone Publishing, Oxford UK, pp.
10–14
34
13. Hansen, M.T., Nohria, N. &Tierney, T. (1999). What is your strategy for managing
knowledge. Harvard Business Review, 77 (2), 8-11
14. Jokanović, B., (2017) Model razvoja organizacione klime zasnovan na upravljanju
znanjem, Ftn; Novi Sad
15. Jovičić, M., (2012) Menadžment-principi i funkcije, FPE Bijeljina
16. Karavidić, S., Radović-Marković,M., Čukanović-Karavidić, M.(2017)
Preduzetništvo,PEP, Beograd,
17. Koenig, M. E. D., Srikantaiah, T. K. (2004.), Knowledge Management Lessons
Learned: What Works and What Doesn't, New Jersey: ASIST, str. 3.-8.
18. Lajović, D. (2006). Preduzetništvom u porodični biznis. Grafo Crna Gora, Podgorica
19. Lajović, D. – Vulić, V. (2010), Tehnologija i inovacije, Ekonomski fakultet Podgorica
20. Levi-Jakšić, M. – Marinković, S. – i Obradović, J. (2005), Menadžment inovacija i
tehnološkog razvoja, Beograd, Fakultet organizacionih nauka
21. Mašić, B., & Đorđević Bolјanović, J., (2008) Liderstvo i menadžment znanja u
funkciji kreiranja konkurentske prednosti. Lider–Direktor, 7. god.
II.septembar/oktobar, str. 35–44
22. McKenzie, J., Winkelen, C., & Grewal, S. (2011). Developing organisational decision-
making capability: a knowledge manager's guide. Journal of Knowledge Management,
15 (3), pp.403-421
23. Mosurović-Ružičić, M. (2012). Organizacija i inovacije. Institut Mihailo Pupin,
Beograd
24. Narayanan, V. K. (2000), Managing Technology and Innovation for Competitive
Advantage, New Jersey, Prentice Hall
25. Noman, M.H & Aziz, A.A (2011). Decision making framework supported by
knowledge managementactivities. Journal of Knowledge Management Practice, 12(3),
589-593
26. Nešović, A.(2007). Korišćenje ljudskog potencijala kao odlučujuće konkurentske
prednosti u crnogorskim preduzećima. Magistarski rad.Ekonomski fakultet, Podgorica
27. Nicolas, R. (2004). Knowledge management impacts on decision making process.
Journal of KnowledgeManagement, 8(1), 20-31
28. Nikolić., J. Implikacije upravljanja znanjem na proces donošenja odluka, Ekonomski
fakultet, Kragujevac
29. Nikolić, M. (2014). Inovativnost malih i srednjih preduzeća kao faktor privrednog
razvoja Srbije. Doktorska disertacija. Niš: Ekonomski fakultet
35
30. OECD, (2005), Oslo Manuel- The Measurement of Scientific and Technological
Activities, Paris, 3 rd edition
31. Ravić, N., Karavidić, S. (2015). Obrazovanje preduzetnika kao faktor rasta i razvoja
malih i srednjih preduzeća u Republici Srbiji. Međunarodna konferencija o
društvenom i tehnološkom razvoju., Univerzitet PIM, Banja Luka, str .8
32. Schumpeter, J. A. (1939), Business Cycles. New York; McGraw Hill
33. Slavković, M., (2006).U pravljanje znanjem i menadžerske kompetencije, Monografija
"Korporativno upravljanje u tranziciji –vlasništvo, kontrola, menadžerske
kompetencije", Ekonomski fakultet, Kragujevac, str. 180-199
34. Stošić, B. (2007), Menadžment inovacija – ekspertni sistemi, modeli i metodi,
Beograd, FON
35. Turban, E. – Aronson, J. E. – Ting-Peng, L. (2005), Decision Support Systems and
Intelligent Systems, Pearson Prentice Hall, pp. 108
36. Valsiner, J. (1997), Čovekov razvoj i kultura, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,
Beograd
37. Vidović, S., "Upravljanje znanjem", InfoTrend, Zagreb, br. 107, 2003., str. 44-47
38. https://www.researchgate.net
39. http://www.vps.ns.ac.rs/SB/2010/2.10.pdf
40. https://poslovi.infostud.com/vesti/Preduzetnik-ko-je-to/9106
41. http://www.rpkpancevo.com/akti/Tema%2056.pdf, pristupljeno: 20. 02. 2019;
42. https://www.google.rs/url?
sa=t&rct=j&q=&esrc=s&source=web&cd=2&ved=2ahUKEwiH4YC0ldXgAhWGXR
UIHbPmAEEQFjABegQICBAC&url=http%3A%2F%2Fpredmet.sinergija.edu.ba
%2Fpluginfile.php%2F363%2Fmod_folder%2Fcontent%2F1%2FStudija%2520slu
%25C4%258Daja%25201%2520-%2520Apple%2520-%2520Vizija%2520promjene
%2520svijeta.docx%3Fforcedownload
%3D1&usg=AOvVaw3Baklb7xWhYCissZnegzL
43. https:// rsjp.gov.rs
44. https://ekonomija1na1.wordpress.com/category/preduzetnistvo/
45. https://inovacije.gov.rs/wp-content/uploads/2018/07/2.-Program.pdf

36