Емина Зечевић МРАМОРЈЕ: СТЕЋЦИ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

ИСТОРИЈАТ ИСТРАЖИВАЊА СТЕЋАКА

Готово сва литература која се односи на проучавање стећака, практично обухвата

само област Босне и Херцеговине, као матичне територије стећака, уз основне податке о
истраживању те врсте споменика у Далмацији, Црној Гори и Србији.
Најранији помен стећака потиче из Курипешићевог описа некрополе стећака из
Лађевине код Рогатице, из 1530. године. У наредна два века они се уопште не помињу. у
18. веку, стећцима су се, углавном као споредним темама, бавили страни истраживачи.
Први подаци домаћих истраживача јављају се током 18. века и углавном се односе на
стећке у Приморју и Босни. Међу најстарије податке о стећцима у Србији убрајају се они
које је шездесетих година 19. века пружио С. Обрадовић, члан ужичког окружног суда.
Подаци о стећцима ипак су детаљнији и документованији од онда када је своју
активност започео Земаљаски музеј у Сарајеву, 1888. године. Израђен је попис стећака у
Босни и Херцеговини и регистровано је 59 000 споменика. У то време, за стећке се још
увек сматрало да су у питању богумилски споменици.
У годинама које су претходиле Другом светском рату, није било већих
интересовања и иницијатива за проучавање стећака. Након Другог светског рата остварен
је комплексан систем рада и на евидентирању стећака ван подручја Босне и Херцеговине.
Резултати таквог вишегодишњег рада објављени су под називом "Стећци, каталошко-
топографски преглед", Шефика Бешлагића, 1971. године.

- Проучавање стећака са подручја западне Србије -

Први опширнији подаци о стећцима у делима домаћих аутора, потичу с краја 19.
века - Јанко Шафарик, С. Обрадовић, М. Милојевић. Нешто конкретније, прецизније и
корисније податке, мада и даље ретке, пружају тек радови аутора након Другог светског
рата, када су објављени резултати истраживања стећака у западној и централној Србији у
делу "Стећци, каталошко топографски преглед. Ту је приказан једини до тада преглед
локалитета са стећцима по општинама у Србији.
У новијој литератури готово да не постоје посебни радови о стећцима са подручја
Србије. Битан разлог за то је недостатак материјалних средстава за обилазак терена и
публиковање, али и недостатак истраживача које би интересовала ова тематика.

ОСНОВНИ РЕЗУЛТАТИ ПРОУЧАВАЊА СТЕЋАКА

- Појам стећка -

До данашњих дана, у научној литератури, није прецизно дефинисан појам стећка.

Његово најшире основно значење је средњовековни надгробни споменик.
Општеприхваћено становиште је да су стећци својеврсна културно-уметничка појава међу
надгробним обележјима, везана за тло средњовековне босанске државе и њена гранична
подручја - јужну Хрватску и Далмацију, Херцеговину, делове Црне Горе и Србије.
Термин "стећак" под тим називом није познат у народу. Када говоримо о гробљима
забележеним као некрополама стећака на подручју Србије, у народу се оне најчешће
називају грчким гробљима, и то у средњем Подрињу и југозападној Србији, а у
Емина Зечевић МРАМОРЈЕ: СТЕЋЦИ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

северозападној Србији се називају мађарским гробљима. Чест је и назив римско гробље, а

доста ређе богумилско, турско, џиновско, сватовско или латинско. У натписима неких
стећака са подручја Србије, за сам споменик се каже "камен".

- Територијална распрострањеност и бројно стање стећака -

Данас је у научним круговима прихваћено да се територија распрострањености

стећака односи на територију данашње Босне и Херцеговине, као матичне области, и њој
суседна подручја Хрватске, Црне Горе и Србије.
Споменици под називом стећци забележени су на свим подручјима данашњих
граничних општина Србије са Босном и Херцеговином. Овде је потребно напоменути да
готово цела област западне Србије ни у једном тренутку није била у саставу
средњовековне босанске државе. Највећи број стећака потиче са доњег Подриња (са
Крупњем као средиштем) и средњег Полимља (Пријепоље и околина), док је најмањи број
стећака забележен у југозападном делу.
Према попису из 1982. године, на 3162 локалитета забележено је 69 356 стећака.
Удео Србије износи 121 локалитет са 2267 стећака. У прегледу Емине Зечевић из 2005.
године, изнет је податак о постојању 4118 стећака са територије Србије.

- Датовање стећака -

Прихваћено је оквирно датовање стећака у раздобљу од друге половине 12. до краја

16. века. Аргументи на које се аутори позивају при датовању стећака у тај период
заснивају се углавном на натписима.
Према Е. Зечевић, за споменике са подручја западне Србије, који су забележени
под називом стећак, нема поузданих показатеља на основу којих би се временски
определили у 13. или почетак 14. века. За стећке у облику масивних, лоше обрађених
аморфних плоча и један број тањих, финије клесаних анепиграфних плоча, сматра се да
представљају најстарије примерке стећака на тлу Србије. Њима се може придружити и
мањи број аморфних усадника, за које је потврђено да су клесани већ у 14. и током 15.
века у већем броју.
Периоду процвата у уметности израде стећака, 15. век, припадао би највећи део
лепших, боље обрађених и украшених стећака у облику сандука и слемењака.
Већи број стојећих стећака, једноставних и скромних у изради и украсу, припада
зрелој и позној фази постојања стећака, 15. и прва половина 16. века.

О ОБЛИЦИМА

Одређени облици карактеристични су за одређено поднебље. Постоји већи број

подела стећака. Са подручја Босне и Херцеговине међу најкомплетнијом се сматра подела
А. Бенца. Бешлагићева основна подела на шест категорија - плоча, сандук, слемењак, стуб,
крстача и аморфни споменици - доста је прихватљива, зато што обухвата све облике који
се јављају на подручју Србије. Емина Зечевић извршила је измену Бешлегићеве поделе, па
тако би подела мраморова у западној Србији, који су сврстани међу стећке, обухватала
следеће категорије: плоча, сандук, слемењак, усадник, крстача и аморфни споменик.
Емина Зечевић МРАМОРЈЕ: СТЕЋЦИ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

- Плоча -

Плоча је основни облик лежећег споменика уопште. Споменици овог облика

клесанис су током читавог средњег века, као у овим крајевма тако и у другим земљама и
културама. Отуда постоји и недоумица да ли плоче треба уопште сврстати међу стећке.
На некрополама у западној Србији, евидентирано је 1384 плоча, што чини 44% од
укупног броја стећака са овог простора. Број плоча на овом простору у односу на друге
облике, знатно је већи него у било којој другој области где има стећака. Висина од 0,30м
могла би се узети као максимална за ову врсту споменика.
На територији Србије, облици плоча су чести у црквама и ван њих почев од 11.
века, када стећака у Босни готово и нема. Дошло се до заључка да су плоче које су
сврстане међу стећке имале дирактан узор у поменутим плочама из цркава и некропола
које су настале око њих. Нејасно је, међутим, који су то критеријуми према којима су
најстарије плоче сврстане у стећке, а које нису.
У Србији постоји велики број плоча које се према натпису могу датовати у период
13-14. века - плоче над гробовима ктитора и чланова њихове породице, црквених
великодостојника и монаха. Уопштено се може рећи да их налазимо у југозападној
Србији, односно у области Рашке.
Појава плоча са стилизованом људском представом везује се за период од краја 14.
почетка 15. века. На њима се често налазе схематизоване представе људског тела, са тек
назначеним анатомским детаљима, у ставу покојника са рукама прекрштеним на грудима.
Плоче су идентификоване као стећци уколико се јављају уз поуздано датоване и
карактеристичне облике слемењака и сандука и ако имају украс какав се јавља на њима.

- Сандук -

У категорију лежећих споменика сврстава се и сандук, чији је назив у извесном

смислу неподесан, јер је сандук-стећак монолитан, а не шупаљ облик затворен поклопцем.
У укупном броју познатих примерака стећака са целокупне територије, сандук заузима
водеће место са 61%. Међутим, на некрополама западне Србије, у односу на укупан број
стећака, чине свега 14%.
Сандук је у облику правоугаоног паралелопипеда, као и плоча, али је у висини
већој од 0,30м. Просечна висина износи око 0,80м, а висоих преко 2м има највише у
Херцеговини.
Сандук је као облик настао у 13. веку и развијао се од грубо обрађених, ретко и
скромно украшених форми до монументалних форми богато украшених и са бројним
епитафима. На тлу западне Србије не могу се пратити сви његови развојни облици. Појава
сандука са два или више постољ није забележена на тлу западне Србије.

- Слемењак -

Слемењак такође представља облик лежећег споменика и својим карактеристичним

изгледом и украсом, носећи је представник стећака. Облик слемењака је типичан облик
који асоцира на стећак.
Слемењак има облик монолитног, правоугаоног паралелопипеда са горњом
површином у виду двосливног крова. У односу на укупан број стећака, слемењаци чине
Емина Зечевић МРАМОРЈЕ: СТЕЋЦИ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

тек 9%. Готово истоветан је и проценат слемењака у односу на укупан број стећака на тлу
западне Србије.
Димензије су им различите па се деле на белике, средње и мале, а по висини на
ниске и високе слемењаке. Они чија је висина око 0,80м сматрају се просечним.
Централну Босну одликују слемењаци у границама просечности. Херцеговина је позната
по високим слемењацима, а просечна висина примерака са подручја Србије износи око
0,40м, што их сврстава у ниске слемењаке.
Сви слемењаци су брижљиво клесани и за њихову израду коришћен је
квалитетнији камен. Због свог изгледа и величине, клесани су ређе него остали облици, јер
је њихова израда захтевала веће мајсторство и већа материјална средства. Само је један
број имућнијих могао себи да приушти такав споменик којим су исказивали своју
економску моћ.
Зависно од обликовања кровног дела слемењака, разликује се неколико варијанти.
Као и код други облика, постоље може бити изједна са горњим делом или клесано у
посебном комаду камена.
Због свог изгледа, облик слемењака асоцира на облик куће, па је могао да
представља конкретну визуелизацију идеје гроба као куће. Не би било лоше поменути
јесан стари словенски пагански обичај постављања дрвеног споменика у облику кућице
над гробом покојника, који је забележен у Русији, а који су се задржали у обичајима
народа крајева западне Србије све до новијег доба.
Да ли је слемењак настао по узору на антички, ранохришћански или неки други
саркофаг, мишљења су подељена. Слемењаци се датују од краја 13. почетка 14. до у 16.
век.

- Усадник -

Усадник је облик стојећег споменика. Сам назив говори да је реч о споменику који
се морао усадити, односно једним делом укопати да би могао усправно стајати.
У односу на укупан број стећака на целој територији њиховог распростирања,
заступљеност усадника износи око 4%, док је на подручју западне Србије њихов
процентат у односу на укупан број регистрованих стећака око 11%.
Највећи број усадника веома је лоше обрађен или сасвим необрађен, аморфан.
Услед разлика у обликовању, углавном горњег дела, разликује се неколико варијанти.
Оквирно се датују у период од половине 15. до прве половине 16. века.
Запоседањем ових области, Турци су донели свој обичај сахрањивања и клесања
надгробног споменика у облику усправне, рустично обрађене плоче, често без икаквог
украса - нишан.

- Крстаче -

Споменици у облику крста, тзв. крстаче, представљају облик стојећег споменика.

Веома су ретки на простору Србије, свега три примерка. Крстаче су се појавиле у 16. веку,
а као облик познате су до данашњих дана.
Емина Зечевић МРАМОРЈЕ: СТЕЋЦИ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

- Аморфни стећци -

У односу на укупан број стећака на територији западне Србије, аморфни стећци

чине око 19%, 606 примерака, што ни у ком случају није реалан број, јер је у описима
некропола њима поклањано најмање пажње.
Аморфни споменици се јављају током целог периода трајања стећака. Јављају се
заједно са најстаријим облицима плоча, затим у време када се јављају лепши и богатији
примерци сандука и слемењака, а трају и упоредо са најмлађим примерцима стећака у
облику усадника.

РЕЉЕФНИ УКРАС

- Бордура -

Бордуру на споменицима чини низ украса у виду трака или линија и њена најчешћа
функција је да оивичи или уоквири одређени мотив или површину, или пак, да подели
једну површину на више њих. Може бити изведена пластично у односу на површину или
урезивањем. Заступљена је код свих облика стећака. Јавља се у неколико варијанти:
обична бордура, цик-цак бордура, тордирано уже, бордура од спирала, повијена лозица.

- Биљни мотиви -

Реч је о представама биљке и њених делова у мање-више стилизованим

варијантама. Јављају се: стабло, спирала (део лозе), розета (цвет), грозд.

- Геометријски мотиви -

Реч је о појединачним представама геометријских елемената: ромб, квадрат,

елипса, итд. Углавном су представљени урезивањем.

- Астрални мотиви -

Астрални мотиви су она група рељефних мотива која својим основним значењем
представља небеска тела - Сунце, Месец и звезде. Према бројности, то је уопште
најзаступљенија врста мотива која покрива највећи део територије са стећцима. Чине их
четири основна мотива: круг, кружни венац, полумесец и звезда (розета).

- Крстови -

Крст је један од најчешћих мотива на стећцима. Јавља се на свим облицима и на

свим подручјима где има стећака. На тлу Србије нарочито су чести на усадницима. Јавља
се као самосталан, али и у комбинацији са другим мотивима.
Грчки крст има једнаке краке. Латински крст има издужен доњи крак у односу на
горња три крака. Патријаршијским крстом је назван крст са два попречна крака исте или
различите дужине, а користи се и термин удвојеног крста.
Емина Зечевић МРАМОРЈЕ: СТЕЋЦИ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

- Оружје -

Представе хладног оружја обично су приказане као самостални мотиви. Већина

мотива је изведена пластично, али има и уклесаних у камен. Од врста оружја као мотива
на стећцима Србије јављају се: мач, штит, лук и стрела, копље и ретки примерци
буздована и секире.

- Симболи занимања -

Мотиви који означавају симболе занимања чине ређу групу мотива на стећцима.
Међу таквим мотивима који симболишу занимање покојника, на стећцима у западној
Србији налазимо ретке представе чекића, брадве или српа, штапа и рударске алатке.

- Архитектонски мотиви -

Међу архитектонским мотивима, особеним за подручје Херцеговине, на стећцима

из Србије заступљен је само мотив аркаде.

- Људске преставе -

У ову групу мотива сврстане су представе целе људске фигуре или неког њеног
дела. Убрајају се у релативно бројне мотиве на стећцима широког подручја. Мотиве ове
врсте чине представе главе, руке, попрсја и целе фигуре.

- Представе животиња -

Прикази животиња могу бити појединачни или представљати саставни део

сценских представа. На подручју западне Србије ређе се јављају. Јављају се представе
јелена, коња, птице, лава и змије.

- Сцене -

Сцену чини група фигуралних мотива, односно две или више људских и
животињских фигура или њихова комбинација. На тлу западне Србије очуван је само
један стећак са представом сцене. Реч је заправо о комбинацији сцена, јер нису дате у
континуитету, већ као низ засебних целина издвојених вегетабилним мотивима. Та
представа потиче са кровних плоча слемењака из Степање.
На једној кровној површини је приказана је сцена са наоружаним ратницима -
коњаник са копљем у рукама и три фигуре наоружане луком и стрелом, копљем, маче и
топузом. Биљни мотиви. Још једна представа коњаника са копљем и фигура ратника са
копљем и мачем у кукама.
Емина Зечевић МРАМОРЈЕ: СТЕЋЦИ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

- Бројно стање украшених стећака -

Број украшених примерака стећака на тлу западне Србије, који је приказан у раду
Емине Зечевић, износи 317 примерака. Највећи број украса налази се на плочама, а потом
на усадницима. Најрастпорстањенији су мотиви крста и астрални мотиви. Не постоје
индиције о бојењу стећака. Највећи број украшених примерака припада 15. веку.

НАТПИСИ НА СТЕЋЦИМА

Осим облика и рељефа стећака, натпис је такође битан елемент ових споменика.
Број натписа на територији западне Србије, који даје Е. Зечевић, износи 24, од чега је 15
било могуће прочитати. Из тих натписа може се сазнати нешто о обичајима и језику, о
друштвеном статусу покојника као и о онима који споменик подижу. Сви натписи на
стећцима, је само на тлу западне Србије, писани су искључиво ћирилицом. Иако
малобројни, натписи се јављају на свим типовим стећака.
Само се на једном споменику помиње име мајстора клесара, који је уклесао натпис,
док на стећцима западне Србије није сачувано име ниједног мајстора који је исклесао
споменик.
Већина натписа у источној Босни датује се у 15. и 16. век. Један од елемената за
хронолошко одређивање споменика представља почетна формулација "А СЕ ЛЕЖИ..."
коју налазимо на натписима у Србији и БиХ од друге половине 14. века.

САХРАЊИВАЊЕ ПОД СТЕЋЦИМА

- Постављање стећака - Стећак је постављан непосредно изнад раке, својом

дужином по њеној дужини. Плоча која је покрила раку представља само део њене
конструкције, као саставни елемнет архитектуре гроба под стећком, а никако се не би
могла посматрати одвојено или сматрати стећком. Оријентација гробова, па и споменика
над њима, била је условљена положајем сунца на дан копања раке, па отуд одступања од
главног правца запад-исток.
- Обичај сахрањивања и архитектура гроба - На подручју западне Србије нема
ниједне систематски истражене некрополе која се сматра некрополом стећака, тако да је
веома мало података о обичају сахрањивања под стећцима, самој архитектури гроба,
начину полагања умрлог, прилозима. Спорадични су налази као што је гроб под двојним
слемењаком са два скелета, сребрна наушница наросканог типа, израђена у техници
филиграна и гранулације, положај покојника у опруженом ставу, са различитим
положајем руку, остаци дрвених сандука.
- Положај некропола и споменика у оквиру некропола - Што се тиче положаја
стећака у оквиру некрополе, ту се уочавају извесне правилности. Стећци су најчешће
постављани у мање-више правилне редове, који се најлакше могу запазити код већих
примерака плоча, сандука или слемењака, док се код мањих примерака усадника или
аморфних стећака ретко може уочити некакав ред. Највећи број локалитета са стећцима
налази се уз тумуле, остатке преисторијских, римских и средњовековних насеља,
грађевина и споменика. Зато се многи локалитети називају грчким и римским гробљима,
Емина Зечевић МРАМОРЈЕ: СТЕЋЦИ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

црквином, манастириштем, итд. Насеља, која су постојала ту негде у ближој или даљој
околини и којима су ове некрополе припадале, нису истраживана.

ТЕХНИКА ИЗРАДЕ СТЕЋАКА

- Камен - Камен коришћен за израду стећака углавном је кречњачког порекла.

Стећци су израђивани од кречњака, пешчара, лискунастог шкриљца.
- Каменоломи - Мајдани камена по правилу се налазе у близини некропола. Неки
од њих се и данас користе.
- Техника обраде и украшавања - Израда стећака одвијала се у неколико фаза.
После одвајања каменог блока из стене, приступало се грубом тесању камена којим се
добијао жељени облик. Након фине обраде, која је подразумевала понекад глачање,
приступало се изради рељефних мотива. Клесањем су се могли добити пластични
(испупчени) или уретзани мотиви.

Велика конфузија у проучавању средњовековних камених споменика настала је

увођењем термина "стећак" у стручјој литератури, као средњовеконвног каменог
надгробног споменика и тиме беспотребно отворена безциљна расправа које
средњовеконве камене надгробне споменике треба сматарати стећцима, а које не. Уведен
је термин који до данашњих дана у научној литератури није прецизно дефинисан. Дакле,
морате прво прецизно дефинисати нешто у оквиру чијег значења се могу сврстати
одређене варијабле.
Стога, најбоље би било уопште не користити термин "стећак", већ све
средњовековне камене надгробне споменике посматрати као такве, са својим разликама у
облику, величини, начину украшавања и времену постављања.

ОБЛАСТ ЗАПАДНЕ СРБИЈЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Северни део области само је повремено улазио у састав српске државе и углавном
је зависио од односа Србије са Угарском и Босном. Јужни део био је у саставу српске
државе од њеног настанка до пада под турску власт.
Северозападна Србија, подручје слива Колубаре и Мачва, са облашћу између Саве
и Дунава, називана је у средњем веку Сремом. Средином 13. века Мађари су установили
Мачванску бановину, која је обухватала и североисточну Босну, од када се тај назив
устаљује за овај део Србије. Краљ Драгутин, "сремски краљ", као угарски зет, добио је на
управу Мачванску бановину 1284. године. После његове смрти, мађарски краљ Карло
Роберт успео је да, ратујући са краљем Милутином, поново успостави бановину.
Слабљењем централне власти након смрти цара Стефана Душана, јачају обласни
господари. Прву самосталну област уз границу према Босни држао је Војислав Војиновић,
чије поседе је касније преузео Никола Алтомановић. Након што су Твртко I и кнез Лазар,
уз помоћ мађарског краља, поразили Николу, поделили су његове територије. Твртко је
добио цео простор у сливу горње Дрине, Таре и Пиве до Лима, са околином Пљеваља и
Пријепоља, као и један део у околини Рудог и Прибоја.
У доба Стефана Лазаревића, граница Србије према западу ишла је преко Которских
планина до горње долине Лима. Дрина је била граница са Босном до њеног доњег тока.
Емина Зечевић МРАМОРЈЕ: СТЕЋЦИ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

Област северозападне Србије постала је транзитна област. Деспог Стефан је од угарског

краља Жигмунда добио Мачву, Београд, Голубац и поседе у Угарској.

ПРЕУЗЕТИ КАЛАЛОГ