Надреализам се базира на изражавању маште преведене из снова.

Почетак надреализма
се надовезао на дадаизам одакле је потекло много уметника, али надреализам има много шири
распон. То је био негативан одговор на Први светски рат, али је имао позитивно гледање да свет
може бити промењен у место љубави и слободе.

Песници су формирали Надреалистички манифест у Паризу 1924. године, који се касније

проширио и на ликовну и филмску уметност. Најпознатији песници надреализма су Андре Бретон,
Гијом Аполинер, Луј Арагон, Пол Елијар, Жак Превер, Гарсија Лорка, Пабло Неруда, а од српских
писаца најпознатији су Васко Попа, Оскар Давичо, Момчило Настасијевић, Милан Дединац...

Андре Бретон је 1924. године објавио '' Надреалистички манифест '' . Његов роман '' Нађа '' је
најпознатији и најбољи пример надреалистичког романа.
 Роман почиње питањем '' Ко сам ја?'' Питање које и ја самој себи често постављам. Имам
снове и маштања, и баш као и надреалисти, и ја желим да свет буде место пуно љубави и слободе.
На жалост, у стварности, свет је немогуће променити.

Жак Превер, одметник и сањар, је у својим делима указивао да човек може бити срећан
без обзира на то што многи то угрожавају. Назван је и '' песником Париза ''. Годинама је писао
песме на комадићима папира, а његова прва збирка песама '' Речи '' постигла је велики успех, за
кратко време продато је 150 хиљада примерака.

Писао је и сценарије за филмове '' Обала у магли'', '' Деца раја'', '' Љубавници из Вероне ''.
Његова песма '' Како насликати портрет птице '' ми се веома допала. Не, то није упутство за
сликаре како насликати птицу. Птица је симбол за жену, вољену жену коју неко жели да освоји.
Права љубав се чека годинама ако треба '' ... Ту не смете клонути ваља чекати чекати и године ако
треба... '' . И када љубав коначно дође, морамо је пазити, бити нежни и брижни према њој, и ако
птица пева, то је знак да сте спели, да сте жену учинили срећном у кавезу, односно у дому који сте
јој створили.

Васко Попа је био један од најпознатијих песника на српском језику и убројен је међу 100
најзнаменитијих Срба. Песму '' Очију твојих да није '' посветио је својој супрузи Јованки Сингер
Попа, званом Хаша. Љубав између њих двоје је била велика до краја Васковог живота. Након
његове смрти, Јованка је у заједничком стану у којем су живели оставила све како је и било пре
његове смрти. Осећајући скору смрт, Васко је замолио свог пријатеља Рошуљ Жарка, графичког
уредника у '' Нолиту '', да пише о његовом животу, говорећи му појединости из своје биографије и
напомињао му: '' Искористи прилику док сам ту.''
 Васко Попа је остварио своје снове. Нашао је љубав свог живота и верујем да су из те
љубави и настала његова најлепша и најбоља дела. За некога је љубав недостижна, нешто што
постоји само у њиховим сновима и маштањима, а он је своје снове и машту остварио и живот му је
био испуњен.

У оквиру ликовне уметности, најпознатији уметници надреализма су: Салвадор Дали, Макс
Ернст, Хуан Миро, Пол Кле, Марк Шагала, Фрида Кало. Наша уметница која припада надреализму
била је Милена Павловић Барили.

'' Свако јутро када се пробудим осећам неописиво задовољство што сам Салвадор Дали и
питам се какве ћу предивне ствари данас направити.'' И заиста је правио предивне ствари.

У свом дневнику је са 16 година написао: '' Бићу геније и цео свет ће ми се дивити. Можда
ћу бити потцењен и лоше схваћен, али бићу величанствени геније, у то сам сигуран.'' Веровао је у
себе, у своје могућности и таленат, и мислим да је то био кључ његовог успеха. Самопоуздање и
жеља су већ пола успеха и Салвадор Дали је прави доказ за то. Избачен је са Академије лепих
уметности непосредно пред дипломски. Изјавио је да на факултету нико није довољно
компетентан да га оцени.

Међу првима је увео холографију у уметност. Велики број његових дела садржи оптичке
илузије. Имао је бркове по угледу на шпанског сликара Дијега Валаскеза.

Када га је уметник Пол Елијар позвао да наслика портрет његове жене, он се заљубио у њу.
Елена Ивановна Даиконова Гала је била 11 година старија од Далија. Руска емигранткиња убрзо му
је постала жена. Гала је Далију била пријатељ, муза, љубанвица, модел и пословни агент. Она је
најбоље умела да процењује његове слике. И ето још једног уметника који је остварио своје снове,
пронашао своју љубав и ту срећу претворио у дела. И док су песници своје снове пером претакали
у слова, речи, стихове, Салвадор Дали је четкицом то преносио на платна.
 Магдалена Кармен Фрида Кало је била мексичка сликарка и култна личност последњих
деценија 20. века. Са 6 година је оболела од дечије парализе, због чега јој је десна нога била тања
од леве. Овај деформитет је касније прекривала дугим и разнобојним хаљинама.

У септембру 1925. године, са 18 година, доживела је саобраћајну несрећу у судару

аутобуса и трамваја. Нико није веровао да ће преживети. После несреће је имала 32 операције.
Била је принуђена да лежи у кревети 4 месеца. Како би је спасила од депресије, мајка јој је донела
четкице и сликарско платно. Тако је рођена њена страст према сликању.
 Насликала је 143 слике од којих су 55 аутопортрети. Када је Андре Бретон угледао
Фридине слике, рекао је да су надреалистичке. На то је Фрида узвратила: '' Не, оне су само
аутобиографске, ја сликам живот.''
 Када су лекари због гангрене морали да јој одсеку ногу, она је рекла: '' Шта ће ми нога, ја
имам крила.'' Била је удата за Дијега Риверу, познатог сликара. Брак им није био срећан, често ју је
варао. Фрида није пронашла своју љубав из снова, иако у браку, била је усамљена и можда је зато
сликала своје аутопортрете, јер је на сликама, као и у животу, била сама и усамљена.

Милена Павловић Барили је још у најранијем детињству показивала колико је вешта са

оловком, али и са словима, јер је већ у петој години учила италијански и француски, а у седмој
години је писала стихове.

У свему што је радила предавала се свим својим бићем. Њене слике испуњене су
необичним догађајима, сусретима, тугама и носталгичним сећањима. Када је завршила студије
сликарства, у Краљевини није могла да добије посао наставнице цртања. Продајом слике ''
Анђели'' добија новац за карту до Америке. У Њујорку добија понуду да илуструје корице за
мартовски број часописа '' Vogue '' , а прихвата и поруџбине за сликање портрета. Радила је дизајн
за парфем и колоњску воду фирме '' Mary Dunhil'' и за козметичке препарате куће '' Revlon ''.

Када је преминула у марту 1945. године у Њујорку, то је забележено и у америчким и у

италијанским медијима. Српска штампа о томе није написала ни слово. Тек 9 година касније
почиње њен излазак из анонимности, када је њена мајка Даница Павловић понудила Савету за
просвету и културу на поклон породичну кућу у Пожаревцу у којој се Милена родила 1909. године.
 У њеним сликама се осећа нека туга, меланхолија. Можда је била жељна своје земље, свог
народа, који није прихватао ни њу, ни њен таленат. Можда је била жељна љубави. Удала се 1943.
године, а две године касније је умрла. Живот Милене Павловић Барили није био испуњен, она није
успела да оствари своје снове и та туга се одразила и на њеним сликама.

Луис Буњуел Портолес је био шпански редитељ који је стварао углавном у Мексику и
Француској. Писац Октавио Паз је његов рад назвао '' браком филмске слике са поетском сликом,
који ствара нову реалност... скандалозну и субверзивну.''

Режирао је доста филмова, од којих су најпознатији: '' Андалузијски пас'', '' Златно доба'', ''
Земља без хлеба'', '' Успон у небо'' ...

Многи су говорили да то што је Салвадор Дали био на платну, то је Буњуел био на филму.
Сарађивао је са Далијем и то познанство је много утицало на њега као редитеља. За свој први
редитељски подухват '' Андалузијски пас '', Луис Буњуел је рекао да је то дело настало из споја
једног његовог и једног Далијевог сна. На премијери овог филма присуствовали су Пабло Пикасо и
Андре Бретон, а Буњуел, који је очекивао бурне реакције публике, припремио је пуне џепове
каменчића како би се бранио од незадовољне публике.

Машту је стављао на пиједестал, сматрајући да у њој случајност може најфиније да се

расплине. Био је заљубљеник у лепоту и снове и био је толико храбар да своје снове стави на
филмско платно. И опет љубав према надреалном, према машти и сновима довела је једног
човека међу великане филмске уметности.

У доба короне, како ће се можда некада звати ови месеци проведени у кући, у изолацији,
имала сам пуно времена да спавам, маштам, размишљам. Нису то биле ведре мисли. Осећала сам
се утучено, безвољно. Можда се тако осећала Милена Павловић, у туђој земљи, међу странцима.
Нисам правила селфије, као што је Фрида Кало сликала аутопортрете. И нисам осећала неописво
задовољство када сам се ујутру будила, као Салвадор Дали. Али сам постављала себи питање '' Ко
сам ја?'', као Андре Бретон. И желела сам да променим свет. Да нема вируса, да се све врати као
што је било. Можда сам ја надреалиста у реалном свету. Или сам реална у надреалном свету. Да
могу да ставим своја осећања на платно, то би била слика Пола Клеа:

или песма Пабла Неруде '' Забрањено је''.

Забрањено је плакати без да се нешто не научи,

пробудити се у дану, а не знати што чинити,
плашити се својих сопствених успомена.
Забрањено је не смејати се проблемима,
не борити се за оно што желиш,
одустати од свега због сопственог страха
да оствариш своје снове.

Забрањено је оставити своје пријатеље,

не покушати разумети све што сте заједно проживели,
и звати их само онда кад су ти потребни.

Забрањено је не бити свој пред другима,

претварати се пред људима до којих ти није стало,
изигравати кловна да би те памтили,
и заборавити све којима је заиста стало до тебе.

Забрањено је не учинити све за себе самог,

бити уплашен од живота и од онога чиме те живот обавезује,
не живети сваки дан до последњег даха...

Забрањено је не тражити срећу,

не живети живот са позитивним ставом,
не сматрати да увек можемо бити бољи.

Забрањено је заборавити да без тебе

овај свет не би био исти...