Mačak i zec su bili dobri prijatelji. Mnogo vremena su provodili zajedno.

Voleli su da razgovaraju i
njihovo prijateljstvo je bilo bez mane, osim dva manja problema.

Mačak je bio veoma zabavan i znao je mnogo dobrih priča. Sedeo je visoko na drvetu, odakle se
pružao pogled po čitavoj šumi. (pogled)

Zato je znao šta se nadaleko dešava i prepričavao je zecu ono šta je video, raznorazne priče i šumske
događaje. Ali, imao je jednu ružnu naviku. Češkao se neprestano dok je pričao. Češkao se po glavi…
češkao se po stomaku… češkao se poleđima… čak se češkao i po tabanima. Sve vreme dok je pričao,
Mačak se češkao… češkao… češkao. To je bio jedan problem. Sve to češkanje strašno je nerviralo
zeca.(izraz)

Zec je trčao svuda po šumi. Znao je šta se događa u svakoj rupi, u svakom žbunu, u svakoj jazbini.
Uvek je bio zadovoljan i srećan kada je mogao da podeli šumske novosti sa svojim najboljim drugom
Mačak om. Poput Mačka i zec je pričao zanimljive priče. Ali, kao i Mačak , i zec je imao jednu ružnu
naviku. Dok je pričao, neprekidno se trzao, vrteo, skakutao, mrdao ušima, okretao glavu prvo… levo,
a onda…, desno, a na kraju bi njuškao vazduh … Jednostavno, nije bio u stanju da sedi mirno. Sve ovo
meškoljenje bilo je problem broj dva. Mačak je imao problem da gleda zeca dok mu priča. Dobio bi
vrtoglavicu (deca se drže za glavu) i postojala je opasnost da padne sa drveta.

Konačno, jednoga dana, Mačak je rekao:

„Molim te, prestani!!“

„Šta da prestanem?“ upitao je zec.

„Prestani sa svim tim meškoljenjem, gledanjem unaokolo i njuškanjem”, odgovorio je Mačak . „Tvoje
ružne navike me čine nervoznim i hvata me vrtoglavica dok te gledam.“

„Ha… ja tebe pravim nervoznim!” povikao je zec. „Pa ti nisi u stanju ni reč da progovoriš, a da se ne
počešeš! Pogledaj se. Ti, takođe, imaš ružnu naviku. Evo, i ovog trenutka se češeš. Češeš se po glavi,
Češeš se po stomaku, češeš se po leđima, čak se češeš i po tabanima. Nisi u stanju ni sekund da sediš
mirno!“
„Ja mogu mirno da sedim… kada god hoću!” ljutito je izjavio Mačak .

„Takođe, mogu i ja… kada god hoću“, ljutito je uzvratio zec.

Onda je Mačak izazvao zeca da se takmiče.

„Ceo dan ću da provedem bez češanja, ako i ti budeš u stanju da se ceo dan ne meškoljiš i njuškaš.
Obojica ćemo prekinuti sa svojim ružnim navikama… baš danas.“

Onda su seli i zagledali se jedan u drugog.

Mačak je mirno sedeo. Nije se češao.

Zec je mirno sedeo. Nije se meškoljio i njuškao.

Obe životinje su bile nepomične.

Mačak je postao nervozan. Vrteo je prstima. Želeo je da se počeše po glavi. Uh, kako je samo želeo.
Svrbeo ga je stomak, svrbela su ga leđa, svrbeli su ga tabani. Celo telo ga je svrbelo. Ali, nije se
pomerio.

I zec je bio poput kipa. Želeo je da mrdne nosom i pronjuši vazduh, možda je mirisao na opasnost.
Želeo je da pogleda naokolo, možda je neka divlja životinja krenula u lov. Želeo je, ali nije. Nije
mrdnuo nosom. Nije okrenuo glavu. Nije se ni mrdnuo.

Konačno, zec je progovorio: „Mačak, imam ideju. Dok sedimo mirno i oslobađamo se svojih ružnih
navika, hajde da pričamo priče. Tako će vreme brže proće i biće zanimljivije.”

„Odlična ideja!“ složio se Mačak . „Ti prvi počni.“

Zec je počeo priču:

„Pre neki dan, kada smo se dogovorili da se vidimo, trčao sam kroz visoku travu prema obali reke.
Odjednom, učinilo mi se da sam u vazduhu nanjušio lava. Ukočio sam se. Prvo sam pogledao
nalevo.Zatim sam pogledao nadesno. Pronjuškao sam malo… i osetio sam da sam pogrešio. Nije bilo
lava u blizini. Za svaki slučaj sam osluškivao. Ali, kao što sam i mislio, od lava ni traga. Nastavio sam da
trčim i stigao na vreme na naš dogovoreni sastanak.“

Mačak je primetio kako je zec iskoristio priču da se mrda, njuška, vrti.

Odlučio je da i on ispriča svoju priču.

Započeo je: „Juče, na putu prema obali reke ugledao sam neke ljude. Oni su mislili da sam došao da
kradem povrće sa njihovih njiva. Počeli su da me gađaju kamenjem. Jedan me je ovde pogodio.” Kada
je Mačak pokazao mesto gde ga je kamen pogodio, iskoristio je da se tu počeše.

„Drugi me je pogodio ovde, pa ovde, pa ovde…“ Gde god se Mačak dotakao, na brzinu se češnuo.
Kada se dobro iščešao, Mačak je završio priču.

„Pošto sam se uverio da nisam povređen, krenuo sam pravo da se sa tobom sastanem.“

Zec je prasnuo u smeh. Mačak mu se pridružio. (smeh)

Obojica su se slatko ismejali. Mačak je shvatio šta radi zec, zec je shvatio šta radi Mačak .

„Izgubio si!“ rekao je zec. „Češao si se po svom telu, dok si pričao priču.“

„A ti si se meškoljio, mrdao, njuškao, dok si pričao priču“, rekao je Mačak .

„Pretpostavljam da niko nije pobedio. Nas dvojica nismo u stanju da budemo mirni ceo dan”,
zaključio je zec. „Mrdanje, njuškanje, meškoljenje je ono što mi zečevi radimo.”
„Češkanje je ono što mi Macani radimo“, dodao je Mačak . „I ako želimo da ostanemo prijatelji, treba
da se naviknemo da nismo savršeni. Svako od nas ima i neke osobine koje se ne sviđaju onom
drugom.”

„Da, ali naše prijateljstvo je jače od toga. Ja se više neću ljutiti kada se ti češeš, a ti se nemoj ljutiti
kada se ja meškoljim.”

Tako su i uradili. Zato je njihovo prijateljstvo trajalo veoma, veoma dugo.

Diskusija:

Šta mi se dopada, a šta ne, kod mojih prijatelja?

Odglumite jednu scenu (zec se meškolji, skakuće…)zamrznite sliku. Neka deca diskutuju o osećanjima
Mačka u tom trenutku.

Odglumite scenu (Mačak se češe) pa je opet zamrznite.

U knjigu prijateljstva unesite sledeće podatke – slike

_________voli da________ali ja ne volim,

ali smo i dalje prijatelji.

_________voli da_________ali ja ne volim,

ali smo i dalje prijatelji.

Ja volim da _______, ali moj prijatelj ______ne voli,

ali smo i dalje prijatelji.

Ja volim da_________, ali moj prijatelj_____ne voli,

ali smo i dalje prijatelji.

________je moj najbolji prijatelj zato

što on voli da________,

on, takođe, voli da_________,

Zajednički volimo da ______.