Месни заедници во населените места се:

1. Месна заедница „Б’с”

2. Месна заедница „Баштево”
3. Месна заедница „Борово“
4. Месна заедница „Варовиште”
5. Месна заедница „Габар”
6. Месна заедница „Голема Црцорија”
7. Месна заедница „Градец”
8. Месна заедница „Длабочица”
9. Месна заедница „Дренак”
10. Месна заедница „Дрење”
11. Месна заедница „Дубровница”
12. Месна заедница „Дурачка Река”
13. Месна заедница „Жидилово”
14. Месна заедница „Киселица”
15. Месна заедница „Конопница”
16. Месна заедница „Костур”
17. Месна заедница „Кошари”
18. Месна заедница „Кркља”
19. Месна заедница „Крстов Дол”
20. Месна заедница „Лозаново”
21. Месна заедница „Луке”
22. Месна заедница „Мала Црцорија”
23. Месна заедница „Мартиница”
24. Месна заедница „Метежево”
25. Месна заедница „Мождивњак”
26. Месна заедница „Нерав”
27. Месна заедница „Огут”
28. Месна заедница „Осиче”
29. Месна заедница „Подржи Коњ”
30. Месна заедница „Трново”
31. Месна заедница „Станци”
32. Месна заедница „Тлминци”
33. Месна заедница „Узем”

петак, 17. јануар 2014.

Антоније Тодоровић
У местима у којима је деловала србска организација учитељи су били носиоци
целокупног посла. Они су били и старешине и курири, борили се и легалним
путем и са пушком у руци. Бугарски велешки митрополит Аксентије је у свом
извештају из маја 1904. године имао детаљне податке о учитељу Антонију
Тодоровићу (место рођења, образовање, годишња плата, број ученика којима
предаје) као једном од експонената србске пропаганде у велешком крају. 

Србска православна црква у Куманову

У Куманово је Тодоровић премештен у јесен 1904. године, где се ангажовао као

члан Кумановског одбора србске организације, под тајним именом
Шарпланинац. У својим сећањима Тодоровић се осврнуо на почетке рада на
пребацивању чета из Србије и на сарадњу са скопским конзулом Михаилом Г.
Ристићем: „Кад како - тако, осигурасмо тај канал, долази прелаз чете Јована
Бабунског преко Вардара за Велешки Азот. Генерални Конзул Ристић, саопшти
ми да ће чета Јована Бабунског за неколико дана прећи границу и да има бити
пребачена преко Вардара. Скрену ми пажњу, да би мања штета била за народ,
да сви учитељи у срезу погинемо, а да Јован прође, неголи обрнуто. Не само
што нам је тако строга наредба издата, него смо и ми сви лично били везани са
Јованом другарском везом а и схватали смо сву важност његовога прелаза за
организацију. Због тога дамо се сви у опште на посао, да и најмању ситницу
предвидимо само да „чичкоти Јовану”- како смо из милоште звали Јована,
осигурамо прелаз. Прелаз је успео. Радост код нас сарадника на том послу
неописана, а такође и код целе организације у Скопљу и другим местима. То је
за нас била једна добивена битка.” Убиство србског проте Ташка у Куманову
почетком јануара 1905. године било је један од догађаја који је веома уздрмао
србску заједницу. Тридесетак година након тог догађаја Тодоровић се сећао
како је покушао да спаси проту, коме је бугарски егзархијски комитет осудио на
смрт, тако што је од од србског конзулата у Скопљу тражио његов премештај. У
Куманову је Тодоровић радио на организовању убиства бугарског проте
Александра, као освету за убиство србског проте Ташка, па је и њега бугарски
комитет на смрт, што је лукавством успео да избегне.

Скопље

Већ у јесен 1905. године Антоније Тодоровић је поново био у опасности.

Запретила му је затворска казна, јер је турска власт у Куманову пронашла једно
писмо које га је компромитовало као организатора четничке акције. У првој
половини новембра турска полиција је у Куманову ухватила једног сељака код
кога је нашла писмо које је било адресирано на Богдана Раденковића. После
дугог саслушавања и мучења, сељак је признао да га је Раденковић, као
председник србског комитета у Скопљу, послао у Куманово код Анте
Тодоровића, да га упути у неку србску чету. Вођа чете је вратио сељака у
Куманово, јер није видео на једно око. Писмо које је потписао Антоније
Тодоровић гласило је: ”Враћам вам овога човека, јер га је мајстор после пробе у
десетину дана прогласио за неспособног за сваки посао.” Крајем децембра
одржан је јавни претрес у ванредном суду у Скопљу. На претресу сељак је
порекао све своје раније исказе у Куманову, за које је изјавио да су изнуђени
силом. Ванредни суд је тада донео одлуку којом се сељак, Антоније Тодоровић и
Богдан Раденковић ослобађају од оптужби. У својим сећањима на
револуционарну акцију србског народа у Турској 1904-1912. године Тодоровић
је записао: „Кад сам одбегао из затвора у Куманову, одбегнем у село Стрновац
склоним се у једну кућу и пошљем курире да нађу чету и јаве јој да сам ту.
Поставим стражу око села, да пази, па да, ако војска или жандармерија наиђе
да јави. Наједном чу се глас: „Еј, истерајте говеда од њиву” а то је знак, да војска
или жандармерија долази. Ја на то рекох учитељу нашем у том селу, који је био
код мене, да оде, а ја ако будем откривен убићу се и нећу се предати жив. Чује
то домаћица куће, баба, и подвикну ми: „Како да се убијеш? Скини те „дреје”. Ја
постанем аутомат у рукама те бабе. Она ми донесе сељачко одело, даде ми да га
обучем, мету ми јанџак (од коже торба) преко рамена на леђа, даде сељачки
штап у руке, фризуру ми на коси маказама поквари, и рече ми да одем на брдо,
које ми показа руком и да је тамо њено дете које пасе овце и да са њим будем.
Послушам бабу, премда није све то било потребно, јер је то одељење војске само
пролазило кроз то село без да је имало какав задатак у њему.”

Два месеца Тодоровић је провео у Врању. „Кад сам побегао у Србију извесно
кратко време био сам на служби у извршном Одбору организације у Врањи.
Чујемо да се чета Ђорђа Скопљанчета сударила са турском војском на Гуглину
брду између Куманова и Криве Паланке и да се испред потере враћа у Србију.
Изађемо до села Преображења да је дочекамо. Кад тамо чета, чувши да ми
долазимо направи круг, а пушкама направи пирамиду и на кундацима постави
једног дечка у кумановском сељачком оделу од 15-16 година. Прави споменик.
Примимо рапорт од Ђорђа да су на бојишту остала 2-3 мртва, не сећам се тачно,
а да су се остали спасли и да их је ово дете предводило и борило се заједно са
њима са турском војском. Прича Ђорђе, [„]наједном у борби изгубих дете из
вида. Кад од једном чу се његов глас: „Не се плаши бре батко Ђорђе ће им...
мајката на Турците[”], пуца из брзометке и из свега гласа пева...”

Врање

Из Врања је писао скопском конзулу Ристићу да жели да се што пре врати у

Куманово, али се истовремено плашио да његово одсуство могло бити
протумачено као боравак у чети. „Шта смета нпр. Бугарима да изнесу два
лажна сведока како сам ја суделовао при неком нападу на њихова села која су
за ово време извршена и како ћу ја себе у овом случају оправдати? Да се пак
Бугари оваквим средствима служе вама није нужно доказивати.” У Београду је
Тодоровић покушао да дође до путних исправа. Он је смислио да извади србски
пасош, са којим ће отпутовати у Солун, па да се одатле са новим нуфусом,
односно личним документима, врати у Куманово, како би властима представио
да је све време био у Солуну. Међутим, Јован М. Јовановић, тадашњи шеф
Конзуларног одељења Министарства иностраних дела, му је саветовао да узме
пасош од неког питомца и да у Турску уђе са косовске стране, преко Преполца.
„Но пасош ми г.Јоца не да... ако оће министарство нека ми службу одузме јер
волим просити него скапавати по апсанама,” жалио се Тодоровић Ристићу.

Да би извадио турски пасош у Србији, Антоније Тодоровић је морао да покаже

свој нуфус, односно лична документа. Међутим, како је своје одело са
документима оставио у селу Стрновцу, из Београда је наређено кумановском
управитељу школа Давиду Димитријевићу да нађе одело и пошаље документа.

На инсистирање конзула Михаила Г. Ристића Тодоровић се вратио у Скопље,

али само на пар дана. У међувремену је ослобођен због писма, али је у
папирима нађеним код неких убијених четника нађено записано његово име и
презиме. Овај пут је Тодоровић морао да пребегне у Србију заједно са својом
супругом. Из Скопља су кренули 1. фебруара по старом календару. „Чим сам
прешао у Србију ја сам се г. Богдану јавио”, писао је конзулу Ристићу,
замоливши га да му напише препоруку за посао у Србији.
 Приштина

Тодоровићи су од Министарства иностраних дела Србије тражили да их

постави за сталне учитеље негде на територији Србије. Скопски конзул Ристић
је написао да је током осам година од како ради с њим у Битољу и Скопљу био
потпуно задовољан његовим радом и у школи и ван ње, а с обзиром да не сме да
се врати у Турску, молио је да му се омогући да ради у Србији. Министарство
иностраних дела је усвојило молбе и препоруке и предложило да се упути у село
Ратај, код Врања, како би деловали близу границе са Турском. У октобру 1906.
брачни пар Тодоровић упућен је на дужност у пљеваљски санџак, у рејон
јаворске царинарнице, у место на које их распореди Конзулат у Приштини. У
Пљевља су Тодоровићи стигли крајем октобра 1906. године и ту је требало да
остану до Петровдана 1907. године. Стеван Самарџијић, управитељ србских
школа у Пљевљима је предложио Мирославу Спалајковићу, шефу конзуларног
одељења Министарства иностраних дела да овај брачни пар што пре уведе у
дужност, јер „ због тако разних неприлика” не раде у школи 2-3 године.
Тодоровићима је додељена учитељска плата, па је Самарџијић нашао за сходно
да их што пре распореди, и то Антонија у нову школу у Ритошићима, а Драгу у
основну школу у Пљевљима. И Митрополит је исказао жељу да Тодоровића
„употреби” за Нову Варош, али „има незгода, што би му онда жена била
беспослена.”

У јулу 1908. године одиграла се Младотурска револуција у Турској. Том

приликом Антоније Тодоровић је записао: „Ови догађаји затичу писца ове
историјске грађе у Србији као политичког емигранта. Тад сам баш био у Шапцу.
Једног дана позва ме окружни начелник у Шапцу и саопшти ми да је добио
шифровану депешу, да ми саопшти, да првом лађом отпутујем за Београд и
јавим се Министарству Спољних Послова. Кад дођем у Министарство, сретнем
шефа наше револуционарне акције Богдана Раденковића, који је такође био
политички емигрант и који ми смешећи се рече: „Спремај се за пут за Скопље”.
Ја му на то одговорим: „Без тебе не”. „Наравно заједно”, одговори ми он и
објасни ми углавноме догађаје у Турској и рече ми да је изашла амнестија свију
политичких криваца у Турској, и да се сви из организације, који смо родом из
Турске, а налазимо се у Србији као политички емигранти, враћамо у Турску.
Тамо ћемо наставити нашу националну борбу средствима и методама, које нам
прилике буду налагале. Објасни ми да су и друге нације, Бугари и Грци,
пристали на исто.”
Шабац

Свој национални и просветни рад у Турској Тодоровић је наставио као

управитељ школа за Паланку и околину. Учествовао је у раду Народне
скупштине отоманских Срба одржане у фебруару 1909. године у Скопљу, као
посланик за Паланку. На шестом редовном састанку, одржаном 7. фебруара
стоји да : „Г. Антоније Тодоровић расматра наредбу Хилми пашину,
констатујући да се њоме иде на штету Срба, а у корист Бугара. Што се тиче
уређења многих црквено-школских питања мисли да Централни одбор није
могао њима приступити, али се нада да ће се све што треба поправити.”
Међутим, бугарски трговински агент у Скопљу Икономов, извештавајући свога
министра иностраних послова Паприкова о раду србске скупштине у Скопљу
навео је да је на шестој седници, одржаној 7. фебруара представник Паланачке
казе А.Тодоровић тражио да се укине статут из 1903 године који представља
једно од бугарских оружја у борби против србске пропаганде. Наиме, реч је о
одредбама Мирцшетшког споразума из 1903. године, које су предвиђале status
quo у Македонији, односно не мењање затеченог стања. У резолуцији о
црквено-школским приликама која је донета после ове седнице одлучено је да
се уредба од 1903. године укине и да се селима остави да се слободно определе
да ли ће примити србског или бугарског учитеља или свештеника, односно да
се изјасни којој народности припада. 

У Куманово се Антоније Тодоровић вратио 1909. године добивши положај

управника кумановских школа. У свом извештају Генералном конзулу у Скопљу
о стању у кумановској кази рекао је: „Наша народност у овом новом режиму
није осетила ни у ком погледу ни каквог побољшања. На првом месту немајући
загарантовану личну слободу у оноликој мери у којој би требало да буде у једној
уставној држави наш народ није могао да види побољшања ни у економском
погледу, јер економски напредак стоји у зависности од политичке слободе.”
Стање у кумановској околини је било погоршано и понашањем Албанаца, који
су претили убиствима виђенијих Срба и пуцали на свештеника, а „власти не
могу или неће да стану на пут арнауцкој обести”. Тодоровић је приметио да
слично разочарење новим младотурским режимом владало и међу Бугарима
кумановског краја, који осуђују зулуме Арнаута, теже да одрже своју
националну организацију и не желе да дају повода поновној србској четничкој
акцији. Што се тиче политичке опредељености Турака и Албанаца, Тодоровић
је приметио да су присталице младотурског режима чиниле мањину, док је
већина била против истинске једнакости међу народима. На захтев скопског
конзула Антоније Тодоровић је саставио и извештај о економским приликама у
Куманову. Он је сачинио статистику трговинских и занатлијских радњи у
Куманову, закључујући да се роба углавном доноси из Солуна, а да су главни
кредитори Салоник и Отоманска банка.
Посебно питање у младотурском режиму била је црквено-школска аутономија,
јер су дозволу за отварање школе - русатнаму власти издавале на мутевелију.
Такође, младотурска вилајетска просветна инспекција тражила је да јој се
покажу финансијски подаци о начину издржавања школа, односно на који
начин и колико стиже новца из Србије и колики су приходи и расходи србских
школа уопште. У својим сећањима Тодоровић је забележио: „1910 године са
службом сам у Куманову. Довршавамо србску школску зграду у дворишту цркве
св. Тројице. Дође нам у инспекцију начелник просвете Косовског вилајета из
Скопља, Муштик беј, врло интелигентан и факултетски образован. Обилазимо
са њим заједно турски учитељи, бугарски и србски. Кад дођосмо до наше нове
школске зграде која се довршаваше, одушевљен рече нам свима: „Оваквом
школском зградом поносио би се и окружан град Француске републике[”]. А
турски учитељ љутито рече: „А какве су наше турске школе?” Љубоморни
бугарашки учитељи дошапнули су да је новац насилним путем од народа
скупљат. То сам се уверио од туда ме сутра дан не само упита: „Како сте дошли
до новаца за зидање школске зграде г. директоре?” Одмах се сетих да је интрига
од стране Бугараша и одговорих: „Добровољним прилозима грађана Срба
Османлија”, одговорих, „списак тих прилога имамо у архиви и можемо га
ставити властима на увид и контролу”. „Интересује ме да ли је било примера да
неко није хтео да да прилог или дао није важно према свом имовном стању”,
упита ме он. „Наравно, у једном народу мора се наћи и таквих људи. У овом
случају била су свега два примера. Али, под моралним притиском целога
народа и та су двојица попустила и дала прилог одговарајући свом
материјалном стању.” После тога постави ми питање да ли би ја пристао да
будем постављен за државног вилајетског школског надзорника за србске
школе.”
И на месту управитеља кумановских школа и даље је имао улогу у организацији
четничке акције, те му се обратио бугарски војвода Крста Коњушки, који га је
молио да његову деветочлану чету пребаци у Србију, што Министарство
иностраних дела није одобрило. „Кад смо се осетили јаким и са илегалним
четама и са самом организацијом приступисмо другом задатку, наоружању
нашег народа. Каналима које смо већ створили за везу са Србијом почесмо с
пребацивањем оружја...Револвере смо пребацивали, сем каналом и
дипломатским пакетима преко Конзулата. Колико смо у том послу успели нек
послужи овај детаљ. У Куманову 1910 године за време Младотурског режима
било је у Кумановском срезу око 1500 мартинових пушака, а брзометки око
стотину.” Своју делатност у србској организацији, наставио је и 1911. године, па
је као управник прилепских школа, молио од Конзулата у Битољу да утиче на
Конзулат у Скопљу да што пре испоручи брзометне пушке и муницију за чету
Данета Стојановића.
 Милован Миловановић

Током 1910. године Србе у Турској је поделило тзв. учитељско питање, чија је
суштина била решавање матерјалног положаја учитеља. Од деведесетих година
XIX века Краљевина Србија је из свог буџета давала плате србским учитељима у
Турској, које су се исплаћивале преко србских конзулата, и које су биле знатно
испод примања осталих државних службеника. У проблем је био умешан и
Рашко-призренски митрополит Нићифор, који је имао право да решава
кадровска и друга школска питања, да кажњава и премешта учитеље по свом
нахођењу. У циљу решавања матерјалног положаја, али и због других
проблема, учитељи су се организовали у удружења, а у Скопљу је у јуну 1910.
године изабрана Главна управа Савеза учитељског удружења, чији је члан
постао и Антоније Тодоровић. Наставници србских основних школа у Турској
нису били задовољни документом „Основна Правила о Србским народним
школама у Турској” које је Милован Миловановић издао још у току 1909.
године о њиховом положају и школама, а посебно незадовољство је изазвала
„Учитељска Уредба”, донета 1910. године. Савез учитељског удружења се
изјаснио против законског одвајања од учитеља у Србији, истичући да „довести
у искушење патриотизам учитеља и учитељица и да могу наступити врло рђаве
последице.” Наиме, посебно су били погођени учитељи, међу којима је био и
Тодоровић, који су завршили Богословско-учитељску школу у Призрену, јер су
били ниже рангирани од оних који су завршили школе у Србији и Учитељску
школу у Скопљу. Прва Србска Учитељска скупштина одржана у Скопљу
почетком јула 1910. године, донела је резолуцију у којој је изложила своје
предлоге измене неких одредби Уредбе. Ставови су поновљени на ванредној
Учитељској скупштини одржаној средином фебруара 1911. године, уз претњу
обуставе рада ако се њихови захтеви не размотре. Изгледа да је Антоније
Тодоровић у марту 1911. приступио и извршењу те претње, јер је сазвао и
одржао учитељски збор мада му је то изричито забрањено. Стога је конзулат у
Скопљу предложио Министарству иностраних дела да га казни.
Давид Димитријевић је у име Управе Савеза србских учитељских удружења
средином јуна 1911. године послао Министарству иностраних дела пројекат
распореда учитељских места. У приватном писму Богдану Раденковићу написао
је: „Што се Анте Тодоровића тиче, ја мислим да би га требало оставити овде за
учитеља, пошто мислим да би се са њим ипак могло нешто да ради, а и што би
безопасан био...Ти најзад промисли о томе па било да се слаже или не јави ми
да знам.”

Битољ

Почетак школске 1911/1912. године затиче Антонија Тодоровића на месту

управитеља прилепских школа. У самом Прилепу се врло мали број домова
изјашњавао као србски, мада је велики број Прилепчана печалбарио у Србији.
Стога је Тодоровић предложио Вилајетском Просветном одбору Срба
Османлија да покуша да преко Прилепчана у Србији утиче да наведу своје
породице да се јаве у србску школу и србском свештенику. Битољски конзул
Љуба Михаловић је сматрао да, премда управитељ србских школа претерује око
могућности успеха рада са печалбарима, ипак треба ову идеју реализовати
преко друштва „Србска браћа”. У марту 1912. године Антоније Тодоровић је
смењен са места управника прилепских школа због, како се чини, своје
изразите ревносности у борби за права учитеља. У прилепској области избило
је велико незадовољство учитеља, од којих је био већи број оних који су
премештени из Рашко- призренске епархије, услед нередовног примања плате
и услед неисплаћивања селидбених трошкова. Битољски конзул Михаиловић је
сматрао да је: „том незадовољству ишао на руку и потпиривао га тамошњи
управитељ А.Тодоровић”, па га је сменио и тамо послао Филипа Ђукића из
Пореча. Конзулат је се трудио да што пре утиша немире у том крају, због
деловања једне србске чете, али и због манастирског питања.
У Успоменама Стевана Симића стоји да је првих дана новембра 1912. године
Антоније Тодоровић у Велесу вршио дужност председника општине и да је
помагао првом окружном начелнику Скопског округа, Михајлу Церовићу, у
комуникацији са велешким Турцима.
После првог светског рата Тодоровић је добио место школског надзорника у
Призрену. Изабран је за посланика за Призренски округ у Привременом
народном представништву Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, 1919-1920
године. Према уредби владе од 8. марта 1919. године, да би неко могао бити
изабран за посланика морао је бити исправан грађанин, одређених година
старости и да је рођен и настањен у Старој Србији и Македонији најмање
последњих десет година. „Уместо постојећих закона, који владаше у Србији за
нас донесоше изузетне уредбе, изузетне расписе и наређења тако, да дођосмо у
један изузетан положај, у положај не равноправног већ подређеног”,
коментарисао је посланик Антоније Тодоровић изборну уредбу.

Љубомир Давидовић

Избори за Привремно народно представништво нису били непосредни, већ су

вршени преко повереника, у чијем избору је велику улогу имала полицијска
власт. На 19. редовном састанку Привременог народног представништва
Тодоровић је уложио жалбу којом се оспорава мандат Јовану Ћирковићу,
инспектору Министарства унутрашњих дела у Битољу, јер као полицијски
чиновник није по Уставу имао право да се кандидује за посланика у Јужној
Србији. Пошто је Привремено народно представништво изнело предлог закона
по ком се изједначава положај учитеља из Старе Србије и Македоније са
учитељима у границама Србије, Тодоровић се јавио за реч: „Потреба њиховог
изједначавања јавила се још 1912. године. Док смо ми, који смо службовали у
јужним крајевима били под Министарством спољних послова Краљевине
Србије, ови су овде били под Министарством Просвете.” Своју дискусију је
завршио предлогом да се изједначе средства који су учитељи из Старе Србије
уплаћивали у пензиони фонд у оквиру Министарства спољних послова са
заједничким пензионим фондом учитеља у оквиру Министарства просвете
државе СХС. Посланици из Македоније и Старе Србије су се страначки
определили тек у Привременом представништву, тако што су ушли у клубове
Демократске и Републиканске странке или су пришли Радикалној странци.
Антоније Тодоровић је био у првој групи посланика, која је крајем маја 1919
пришла Демократској странци Љубе Давидовића.
Своје политичко деловање Тодоровић је наставио као један од присталица Јаше
Продановића и Републиканске странке. Набрајајући чланове Републиканске
странке који су били блиски са Равногорским покретом др Драгољуб Јовановић
је додао: „Са Дражом је био повезан и велики Србин из Призрена Анта
Тодоровић.”
Године 1954. Антоније Тодоровић је реаговао на записе Мирослава Крлеже из
1919, 1920, 1921 и 1933 године, који су у априлу те године објављени у четвртом
броју часописа за књижевност у уметност Република. У Крлежиним
забелешкама за 1919. годину стоји: „Беч гладује, Аустрије нема, руља је
завладала свијетом, рат су добили ови балкански цигани, какве ли срамоте!...А
тко нас је побједио? Ови ушљиви балкански цигани, који читаве дане жвачу лук
и пљуцкају по апсанама; ова неписмена багра за вјешала.” У свом Отвореном
писму Крлежи Тодоровић га је запитао да ли су те речи израз његовог
мишљења о србској војсци, односно о србском народу уопште, да ли се сматра
побеђеним као Хрват или као фелдвебел аустријске војске, и зашто своје записе
о рату није штампао пре шестојануарског режима, него тек после 35 година. Уз
подсећање на подухвате србских војника, који су, између осталог, убрзаним
маршем стигли од Солуна до Далмације, Антоније Тодоровић је отворено
писмо завршио речима: „Не заборавите, господине Крлежа, да Вам србски
народ неће да заборави ову увреду, јер сте и пре извесног времена пљували по
београдском гробљу (Ваша полемика са Левантинцима) - а сада пљујете
милион гробова палих хероја србског народа...Хероја Првог светског рата, чији
су гробови расејани на три континента.” Због овог писма Тодоровић је, мада већ
увелико у осмој деценији живота, био осуђен и одлежао три године затвора.
Мотиве свог, али и ангажовања читаве плејаде србских националних радника,
углавном учитеља, Тодоровић је сажео на следећи начин: „Идеја водиља наше
генерације била је идеја водиља србског народа која га је почела водити још од
Првог србског устанка 1804. године, а то је ослобођење и уједињење србског
народа од петовековног ропства, односно у првом реду, после ослобођења
Шумадије, ослобођење класичног дела наше државе Косова и Маркове
постојбине, а после тога и осталих делова земље Србинове.”
Антоније Тодоровић је умро 1970. године у деведесетпрвој години живота.
Сахрањен је на Новом гробљу у Београду.

Извор: Историјски часопис, књ. LV (2007) стр. 265-277, Прилог за биографију

Антонија Тодоровића (1880 - 1971), Биљана Вучетић, Историјски институт
Београд

СТАРИ ЧЕТНИЦИ
 (Одломак из књиге „Стари четници“ Миодрага Д. Пешића. Издавач: „Нови погледи“,
Крагујевац, 2000. године)
1. Збрка око назива – Четник или комита
О комитама и четницима у Старој Србији и Македонији, крајем 19. и почетком 20. века,
мало је писано, а ни један аутор није расправио ову терминолошку збрку, и уколико четник и
комита нису исто, у чему је суштинска разлика? Осим тога, недовољно је објашњено да ли су
четници и комите настајали спонтано, или су пак од почетка били припадници већ створене
организације.
Већина аутора говори о српским комитама, али и о бугарским четницима. Затим, о бугарским
комитским и четничким војводама и одредима, али и о српским четничким војводама комитских и
четничких одреда. Зато сви аутори користе одредницу комитско-четнички одреди, не наводећи
националну припадност једних и других. Ова терминолошка збрка неупућене наводи на погрешан
закључак, да су комите и четници синоними, иако се у свим тим писаним изворима уочава
суштинска разлика између једних и других. Из каснијег излагања ће се видети како је и зашто
настала ова збрка, која је на жалост пренета и у енциклопедије и лексикографију.
Станислав Краков се у својој књизи „Пламен четништва“ подједнако служи називима четници и
комите, и скоро ставља знак једнакости између њих. Бугари су код њега и четници и комите, али и
Срби такође. Још у предговору у тој књизи он каже: „Шта знамо о четницима? Да су другови
слободе, јунаштва и самопрегоревања“, а одмах затим: „Комита, хајдук и јунак умео је да буде
скоро сваки Србин са југа…“ У причи „Код црног коња“ Станислав Краков бележи дијалог између
др Милорада Гођевца и др Василија Јовановића, оснивача „Српске револуционарне организације“.
Једне вечери у новембру 1902. године изашли су Гођевац и Васа да се прошетају и Гођевац,
неповерљив као и његови нови пријатељи четници, решио се да призна Васи свој рад: „Упознаћу те
са једном комитском четом која је дошла да презими у Београду“, рекао му је. „Како сте их
пронашли?“ зачуди се Васа, који дотле није нПеЂанацо Гођевчевом зближењу са четницима.
Овај одломак из књиге Станислава Кракова потврђује оно што је напред за њега речено. Четници и
комите су за Кракова исто.
У књизи Стевана Симића „Српска револуционарна организација“ збрка је још већа. Јован Бајић,
који је постхумно приредио Симићев рукопис за штампу, на једном месту у предговору каже:
„Симић врло упечатљиво говори о организацији под чијим се руководством одвијало комитско
четовање у Старој Србији – Македонији, у времену од 1903. до 1912. године“.
Ова Бајићева реченица одмах ствара недоумицу. Ко је дотле организовао и руководио четовањем, и
то комитским, по Старој Србији? Да ли су припадници чете комита која је дошла да презими 1902.
године у Београду били Срби или Бугари, пошто их др Гођевац назива и четницима. Значи ли то да
је до оснивања „Српске револуционарне организације“, у септембру 1903. године, покрет био
спонтан или је дотле устаницима и Србима и Бугарима руководио Комитет постојеће организације,
коју су основали Бугари? Ако су комите припадници бугарске револуционарне организације – а
јесу – зашто зимују у Београду? Из овога произилази закључак да се ради о Србима који су
припадали бугарским комитским одредима, и да организованих српских четничких одреда у то
време у Старој Србији нема.
У „Илустрованој историји четничког покрета“, аутор Вељко Ђурић каже поводом пропасти
Илинденског устанка 1903. године: „МВРО (ВМРО) се преварила у погледу издржљивости својих
чета. Четници су се држали углавном сјајно до октобра 1903. године… Словенски живаљ је
настрадао, а комите који нису изгинули повукли су се у гору…“ А одмах затим: „Међутим, многи
четници и њихове вође пребегли су у Бугарску или Србију… Комитска акција није престала ни
после неуспелог устанка… Приликом разрезивања четничког пореза на словенско становништво,
јаче су притезали српска села… У пострадале крајеве долазила је сликарка Надежда Петровић са
четничким војводом Војом Танкосићем, и делила народу храну и новац… „Коло српских сестара“
издржавало је 200 пребеглих устаника – четника МВРО-а (ВМРО-а), који су нашли уточиште у
Србији…“ Много мање упућени знају да је МВРО (ВМРО) била искључиво бугарска организација.
Међутим, створену недоумицу да ли је и ко је организовао четничке акције у Старој Србији пре
стварања „Српске револуционарне организације“, Симић у својој књизи отклања када каже: „Осим
људи окупљених око Милорада Гођевца, постојао је у Врању још један центар четничких акција, у
којем је главну улогу имао капетан српске војске Живојин Рафајловић. Службујући на самој
граници са Турском, он је већ раније организавано пребацивао мање групе комита на турску
територију, које су имале задатак да тамо ликвидирају оне који су вршили терор над српским
живљем. У августу 1903. године Рафајловић је са групом истомишљеника основао Извршни
комитски одбор у Врању дајући заклетву на крсту направљеном од пиштоља и каме. Упрскос
бугарском терору, наше комите су захваљујући својој интелигенцији и пожртвовању постигле
велики успех у одбрани српског народа… Српске војводе са својим четницима биле су на великој
моралној висини и према народу су се понашали друкчије од бугарских четника, који су насилно
прикупљали комитски порез…“ Из овог цитата књиге Стевана Симића, види се колико је све
помешано, па није чудо што су и научници – историчари и језикословци – направили од Бугара
четнике и од Срба комите.
Видећемо касније да српска влада иза тих акција није стајала званично, напротив, стално се од њих
ограђивала пред светском јавношћу. Видећемо и то, да је српска војска имала главну улогу у томе
и пре и после Илинденског устанка, а нарочито после оснивања „Српске револуционарне
организације“ 1903. године. Оснивањем удружења „Уједињење или смрт“ од стране „црнорукаца„,
све самих официра српске војске, војска је сасвим узела под своје четничке акције у Старој Србији,
са знањем и одобравањем и владе и краља.
Милош Шкорић, капетан српске војске и четник, у својој књизи „Четници добровољци у ратовима
за ослобођење и уједињење“, каже: „Када се у Македонији појавило више четица, војводе-
старешине тих српских и бугарских чета, ради координације акција удружили су се у заједнички
`Комитет`, па је отуда и постало име сваког члана тих чета `комита` или `четник`“.
Овакав галиматијас је узрочник пренете збрке у енциклопедије и лексикографију, па чак и у научне
радове историчара. Зато није чудо, што у „Народној енциклопедији“ у издању Библиографског
завода у Загребу 1929. године, пише: „Бугарски четници и војводе прикупљали су за циљеве
бугарске комитске организације и порез… Бугари су отпочели своје четничке акције у Македонији
читаву деценију пре нас…“ (Мисле ваљда на Србију.) Др Милош Московљевић у „Речнику
савременог српско-хрватског књижевног језика“, Београд 1964\66. године, каже: „Четник,
добровољац у саставу нередовних оружаних чета, које су се бориле пре Балканских ратова за
ослобођење од Турака… Комита, српски или бугарски четник, који се у некадашњој европској
Турској борио за ослобођење. Синоним – комита. Четништво, комитски покрет за ослобођење од
Турака“.
У „Малој политичкој енциклопедији“ у издању „Савремене администрације“, Београд 1966.
године, пише: „Четници, термин настао од речи чета, и одомаћен је као назив за герилце у току
ратова у Србији“.
У речнику „Српско-хрватског књижевног језика“, у издању „Матице српске“ у Новом Саду 1967.
године, стоји: „Четник, онај који војује у каквој оружаној чети, или члан добровољне нерегуларне
војне организације, за ослобођење од турског ропства на Балкану (комита). А под одредницом
комита, припадник оружаних формација које нису саставни делови регуларне војске“ (чије
војске?).
У „Малој енциклопедији“ „Просвете“, Београд 1986. године, јасно су детерминисане одреднице
четник и комита: „Четник, добровољац у саставу нерегуларних трупа и одреда. Први четници се
јављају крајем 19. века у Македонији. Комите, бугарски устаници у Македонији. Назив је према
Комитету (МВРО) ВМРО, који је руководио њиховом акцијом“. Кориснику енциклопедије је
остављено да сам закључи да је четник Србин и да није Бугарин, па ни ово објашњење, иако боље
од многих, није баш најбоље.
Касније ће се видети да четник и комита нису исто из многих разлога. Припадали су различитим
националистичким војним нерегуларним организацијама, са различитим националистичким
циљевима, као припадници два разна народа – Бугара и Срба. Није уопште спорно, да су устаници
оба народа у почетку, па све до Илинденског устанка, били упућени једни на друге у борби против
заједничког непријатеља – Турске. Није спорно, ни да су касније постали љути непријатељи, када
су њихове организације иступиле са опречним циљевима и обостраном претензијом на
Македонију.
2. Настанак комитских и четничких одреда у Старој Србији крајем 19. века и у
почетку 20. века
Србија је крајем 19. и почетком 20. века била уточиште свих устаника из Старе Србије. Они
су у њој прихватани, без обзира да ли су били Срби, побугарени и непобугарени Македонци, па чак
и Бугари. У Србији, најчешће у Београду, устаници су презимљавали, а током пролећа су се
враћали натраг да четују и штите православни живаљ од турског зулума. У то време, нису то биле
организоване чете, већ групе од највише десетак људи – као хајдуци. Њих је уједињавала
заједничка идеја – ослобођење православног живља од турског јарма и зулума. Касније прерастају
у организоване чете и одреде, након оснивања „Македонске револуционарне организације“ (само
условно речено македонске, јер су је основали Бугари), и „Српске револуционарне организације“.
Прва је основана 1893. године а друга десет година касније, 1903. Додуше, колико год да је Србе и
Бугаре заједничка идеја о ослобађању од Турака уједињавала, толико их је црква разједињавала
после оснивања бугарске Егзархије 1872. године, која је требало да буде бугарска православна
црква за све хришћане на територији Старе Србије и Македоније, одвојена од Патријаршије у
Грчкој. У то име вршен је велики притисак на Србе да приђу Егзархији па нису били ретки ни
злочини над српским становништвом. Циљ је био јасан – путем вере побугарити сво православно
становништво у Македонији. Бугари се никада нису помирили са одлуком Берлинског конгреса
1878. године, који је поништио одлуку мировног уговора између Русије и Турске, склопљеног исте
године у Сан Стефану, по којем је бугарској кнежевини припала Македонија. Зато су стално
вршена зверства над српским живљем са циљем да га униште или раселе, без обзира што је народе
идеја о ослобађању од Турака уједињавала. Бугарска није радо гледала на акције вођене из Србије
ради заштите српског живља и од турског и од бугарског зулума у Македонији. Коначан раскол у
заједничкој борби против Турака дошао је после пропасти Илинденског устанка 1903. године.
Бугарске комите и српски четници водили су после тога само неколико заједничких безначајних
борби против Турака.
За време српско-турских ратова 1876-1879. године, у кумановском и кичевском крају подигао се
прави устанак. Чете из Србије су прелазиле у Турску и спремале су општи устанак у Старој Србији
и Македонији. Није уопште спорно, да ли су чете опремане и пребациване са знањем владе и уз
учешће српске војске и њених старешина.
Међутим, овај устанак није уродио плодом. Из Србије је тешко дотуран ратни материјал и
надмоћнија турска војска је брзо угушила устанак. Дотле је европска дипломатија вршила снажан
притисак на Србију, да престане са организованим слањем чета на турску територију. Под тим
притиском Србија је обуставила све акције, повукла је устаничке чете и распустила их, а њихове
вође ставила под полицијску присмотру. После тих догађаја Србија није имала неких нарочитих
програма у вези са устанком на територији Турске, али је и даље пружала уточиште
самоорганизованим устаницима из редова локалног српског становништва.
У времену од 1890. до 1893. године, Бугари су са својим комитским четама предузимали неке
акције у Македонији, али те спорадичне акције нису дале очекивани резултат, па су неколико
Бугара (Д. Грујев, Г. Делчев, Хр. Матов, Д. Татаров и П. Тошев) основали 1893. године у Солуну
већ помињану револуционарну МВРО (ВМРО), са циљем да се изборе за аутономију Македоније, а
затим да је прикључе Бугарској. Сматрају да је идеја о ослобађању од Турака, и аутономија
Македоније у оквиру турске царевине, била једнако привлачна за сав православни живаљ у њој.
Они су целу територију Македоније поделили на рејоне, а на челу сваког постављен је комитски
војвода. Заврбовани су сврстани у десетине, и нико није знао имена осталих девет чланова. Оружје
је стизало из Бугарске, а заклетву су полагали и комите и четници уз сличан ритуал. Укрштена
кама и револвер, био је симбол, а лозинка или гесло „Слобода или смрт“. Четници су касније узели
за гесло „Уједињење или смрт“.
У пролеће 1903. године комите Стојана Донског после проведене зиме у Београду, спремале су се
за одлазак у Турску (Стару Србију и Македонију). Доктор Гођевац, који се сво време бринуо о
њима, приметио је на њиховим капама грбове, на којима су око бугарског двоглавог лава биле речи
„Свобода или смрт“. Од Донског је чуо да су им те амблеме послали из Софије. Упитао га је зашто
носе натпис „свобода“ а не „слобода“, како се то у његовом крају каже. „Тако нам дадоше, што да
праиме?“ – одговорио му је Донски.
Пристао је на докторов предлог да им замени знакове.
Др Гођевац је отишао код кујунџије Крсте Пашковића и наручио 300 посребрених амблема са
речима „Слобода или смрт“. Дознао је за то Фети-паша, турски посланик, и одмах је протестовао
код Министарства иностраних дела, а оно је наредило Управи града да те грбове заплени. Речено
учињено, и 300 амблема нашло се на управниковом столу. Др Гођевац се правдао, али је морао то
да објасни и председнику владе Цинцар-Марковићу, који му је тада рекао: „И ја сам, докторе, из
оних крајева, из охридске Беличице. Само, још није време да се тамо почне. Треба још причекати“.
Међутим, Бугари нису чекали.
Када се Комитету МВРО (ВМРО) учинили да је куцнуо час, донео је проглас и позвао народ на
устанак, на Илиндан 2. августа 1903. године. На челу устанка био је учитељ Никола Карев.
Проглашена је и „Крушевска република“, коју је македонска историја после Другог светског рата
узела под своје. Обзиром да су сви хришћани трпели турски зулум подједнако, и неки Срби су
узели учешће у том устанку, али су се углавном држали по страни, иако су неки Срби далеко пре
устанка били војводе комитских одреда након оснивања МВРО (ВМРО), у време када су Бугари
вршили већа зверства над Србима него Турци. Та бугарска зверства су нарочито појачана после
пропасти Илинденског устанка, али Србија је и даље пружала уточиште и бугарским комитама и
њиховим војводама, и помагала им да преко њене територије пребегну у Бугарску.
Главни вође устанка склонили су се у Софију, а народ су оставили на милост и немилост Турцима
и локалним бугарским комитама, који су наставили са зверствима над Србима као и пре устанка. У
Србију су све чешће стизале вести о комитским зверствима над Србима, као и о зверствима качака
арнаутских. Српска влада је била уздржана, али се читава јавност усталасала. Крајем августа 1903.
године одржан је митинг у Београду, на којем су говорили истакнути грађани Београда, а међу
њима и државни саветник Живан Живановић, зет пуковника Аписа. Почетком септембра 1903.
године одржан је скуп у организацији Социјал-демократске странке, у кафани „Таково“. Ова
странка је организовала митинге у Крагујевцу и у Лесковцу. На овим скуповима позивана је српска
влада да учини нешто за заштиту српске браће у Старој Србији и Македонији.
У таквој узаврелој ситуацији, средином септембра 1903. године, група окупљена око др Милорада
Гођевца, већ поменутог организатора отпремања и прихватања српских добровољаца – четника,
који су оперисали по Старој Србији и Македонији, састала се у кући добротвора и београдског
богаташа Луке Ћеловића, који је сву имовину оставио београдском Универзитету и трговачкој
омладини. Основали су „Српску револуционарну организацију“ (у неким изворима ова
организација се назива и „Српски комитет“), као пандан бугарској МВРО (ВМРО).
Том скупу је председавао генерал Јован Атанацковић, а уводну беседу о очајном положају српског
народа у Старој Србији и Македонији одржао је др Милорад Гођевац. Он је тада између осталог
рекао: „Ако овако потраје још неко време, Стара Србија ће изгубити карактер српске земље, јер ће
остати без Срба. Ако ћути наша влада, ако хоће да чува пријатељство са Турском по савету
великих сила, ми не смемо да ћутимо“.
После три дана одржан је састанак у кући генерала Јована Атанацковића, којом приликом је
основан и Централни револуционарни одбор. За председника је изабран др Милорад Гођевац, а за
чланове др Василије Јовановић, Лука „еловић, генерал Јован Атанацковић, професор Љубомир
Јовановић Чупа, професор Љубомир Давидовић, рентијер из Маврова Голуб Марић, академик
Љубомир Ковачевић, државни саветник Живан Живановић, професор Јаша Продановић, академик
Љубомир Стојановић. Касније им се придружио и председник Извршног одбора у Врању, капетан
Живојин Рафајловић. Прву чету добровољаца формирао је у Београду др Гођевац, а одвео ју је до
Врања др Василије Јовановић са Луком „еловићем, и уз помоћ капетана Рафајловића пребацио је у
Турску. О тој првој чети после оснивања поменуте организације која је пребачена у Стару Србију,
треба рећи нешто више. За војводу је одређен Илија Славев, калдрмџија из Београда. Мали, слаб,
али врло бистар и окретан човек. У чету је ступио међу првима, заправо када и Анђелко Алексић из
околине Гостивара, који је држао ашчиницу у Сарајевској улици у Београду. Док је др Гођевац
образовао чету, дошао је код њега Риста Херцеговац и саопштио му је да у београдском затвору
издржава казну због туче са неким сељаком око пара Илија Вујановић из Бања Луке, одакле је
после побегао у Србију ради убиства аустријског жандармеријског наредника. После издржане
казне у београдском затвору, на основу захтева аустроугарских власти, требало је да буде
испоручен њима, јер су га због тог убиства аустријске власти осудиле на смрт. Он је већ видео себе
под аустроугарским вешалима, када је изненада дошло до спасења. Оснивачи „Српске
револуционарне организације“ видели су у њему идеалног вођу и решили су да га „скину са
вешала“. Др Гођевац је успео да издејствује код српских власти дозволу да га пребаци у болницу,
одакле је Илија „побегао“ заједно са жандармеријским наредником који га је „чувао“, па су се
обојица придружили тек основаној чети, односно првој формираној групи. Као што је већ речено,
та група је са др Гођевцем, др Васом Јовановићем и Луком „еловићем отпутовала у Врање, одакле
их је капетан Рафајловић пребацио у Стару Србију – Турску.
Чим су прешли границу, Илија Вујановић је напао Славева рекавши да неће он да служи једног
калдрмџију, ранио га је и побегао преко границе у Србију. Тамо је пљачкао народ крај Дрине, док
га жандармеријска патрола није смртно ранила. Рањеног Славева пренели су у Врање, а вођство
тог одреда преузео је Анђелко Алексић. Он је понео шифровано писмо за бугарски
револуционарни Комитет МВРО (ВМРО) како би успоставио сарадњу са њим, али Бугари су тај
предлог енергично одбили. Касније ће бити нешто више речи о томе. Из Србије је у том писму
предлагано да заједнички раде у истом циљу и да заједнички приведу крају ослобођење тих
територија од Турака, са напоменом да национална припадност Патријаршији или Егзархији, не
сме да буде сметња остварењу заједничког циља.
Међутим, „Српска одбрана“, која је настала спонтано од локалног становништва у Старој Србији и
Македонији, била је и даље попустљива према комитама – не желећи са њима отворени сукоб.
Када је војвода Мицко Крстић заробио члана Врховног комитета МВРО (ВМРО) Дамњана Грујева,
није га убио, већ му је залечио ране и преко српских веза пребацио у Бугарску.
Дамњан Грујев је свашта Србима обећавао, заједничку борбу против Турака и престанак
комитских злочина над српским становништвом, док се није дочепао Бугарске, а затим је Конгрес
МВРО-а (ВМРО), који је одржан 1904. године у манастиру Рила под његовим председништвом,
донео следећу одлуку: „Сматрајући се једино позваном да ради на ослобођењу Македоније од
Турака, МВРО (ВМРО) не прима на овој територији сарадњу никакве друге револуционарне
организације, нити пристаје на сарадњу са другим организованим и неорганизованим националним
групама. Сви који раде на ослобађању Македоније од Турака морају се сврстати у редове МВРО-а
(ВМРО), и подвргавати се његовој управи. Овом одлуком дошло је до потпуне поларизације
између Бугара и „Српске одбране“ и дотле спорадична сарадња прерасла је у отворено
непријатељство.
Службени кругови у Београду од 1900. до 1905. године противили су се свакој организованој
акцији и слању добровољачких група у Стару Србију и Македонију. Чак су спречавали и
самостално организовање група четника да се пребацују на територију Турске. Српска влада је
стајала на становишту, да ће се на лицу места, онде где је највише српски народ угрожен, спонтано
организовати одреди као што је настала и „Српска народна одбрана“. Под службеним круговима
подразумевала се српска влада али не и војска, која је деловала и даље у истом правцу уз прећутну
сагласност политичара.
Српска влада је страховала да се не изроди сукоб, који би довео и до стране војне интервенције. У
то време српска влада је водила помирљиву политику и са Турском и са Бугарском. Кнез
Фердинанд је 1904. године посетио Ниш, а краљ Петар Први те исте године Софију. Типичан
пример такве политике је случај са капетаном Живојином Рафајловићем, председником Извршног
одбора „Српског револуционарног удружења“ у Врању. Приликом његовог боравка у Београду,
полиција је по налогу српске владе извршила претрес у његовом стану у Врању, и запленила је 180
пушака намењених четничким добровољцима. После овог случаја капетан Рафајловић је дао
оставку и настанио се у Београду, а у знак протеста дали су оставке у „Централном
револуционарном одбору“ и његови оснивачи: генерал Јован Атанацковић, др Милорад Гођевац и
др Васа Јовановић. Сви прилазе новооснованој „Народној одбрани“, 1908. године, приликом
анексионе кризе.
Међутим, тамо где је српско становништво трпело највећи терор, спонтано се организовало за
отпор и бугарским комитама и Турцима. Најсмелији појединци прибављали су оружје и окупљали
смеле људе око себе ради пружања организованог отпора. Постоје поуздани подаци да их је и
поред негодовања српске владе, српска војска наоружавала тајно. Прву чету организовао је Павле
Младеновић из кумановског села Јачинце. За њим је образовао чету и Јован Станојковић, учитељ
из села Довезенаца, и покрет се шири и на Скопску Црну Гору.
Све ове четице организоване су спонтано у циљу самоодбране од бугарских комита и Турака.
Далеко пре појаве ових чета, водио је у овом крају чету војвода Мицко Крстић, који је раније
поменут. Пошто је покрет добио замах, све српске војводе које су биле на челу комитских одреда
још пре Илинденског устанка, враћају се из Београда где су били у избеглиштву, свако у свој крај:
војвода Глигор Соколовић у кумановски крај, Вељко Мандарчевић у скопски, Риста Ђорђевић у
поречки заједно са Нанетом Наумовићем, а Тренко Крстић у велешки. Ови људи били су на
двострукој муци. Гонили су их Турци, а гониле су их и комите МВРО-а (ВМРО).
Тек када се званична власт у Србији уверила да се на терену не може постићи никакав споразум,
дозволила је и подстицала оснивање „Српске одбране“ у циљу самоодбране, а не ради ослобођења
од Турака. Дотле је стално живела у уверењу да ће моћи да пронађе боље решење са Бугарима.
3. Српски Четници у Старој Србији и Македонији током 1903. године
У почетку, српске чете су образовали мештани, виђени људи и учитељи, од тамошњег
српског становништва. Доцније, када је покрет добио у замаху, чете су формиране и опремане у
Србији, а затим пребациване преко границе у одређене округе. Добровољци су врбовани из свих
слојева друштва, а на челу тих одреда били су официри или подофицири српске војске.
Највише чета је отпремљено из Београда, Лесковца и Ниша, а пребацивање у Турску вршено је из
Врања и Мердара. У тим четама било је добровољаца из Србије, али и из Босне и Херцеговине,
Црне Горе и Војводине. Јачина тих чета, боље је рећи одреда и група, била је од пет до педесет
људи. Вођа сваке чете називан је војводом. Организација је била по строго војничком узору, са
војничким правилима и дисциплином. Непослушност или неверност кажњавана је по правилу
смртном казном.
На терену су постојале месне организације „Српске одбране“ које су координирале рад између
округа и чета. Четници су располагали са разноликим наоружањем. Од старих мартинки и
острагуша, до најмодернијих репетирки-брзометки „манлихер“, са којима су снабдевани из Србије.
Ручне бомбе су израђиване и на лицу места, али и Србија их је снабдевала њима обилато, као и са
муницијом. Те чете имале су углавном одбрамбени карактер. Нису избегавале сукобе, али су их
изазивале само када је требало чистити терен од туђих чета – бугарских комита. Са Турцима су се
сукобљавале само када су биле приморане, у циљу самоодбране. Чете које су водили српски
официри и подофицири, кретале су се по правилима ратне службе, а оне друге су вођене
аматерски, логиком и здравом памећу. Становништво је било наклоњено четницима, јер су их
штитили од насиља комита, качака и Турака.
Сви ти одреди, и комитски и четнички, могли би да се сврстају у четири групе: четнички одреди
убацивани из Србије; четнички одреди формирани од локалног становништва; комитски одреди
формирани од локалног становништва и комитски одреди убацивани из Бугарске. Они нису имали
врховну војну команду, јер су и четници и комите имали вођство цивилне невладине организације.
Комите МВРО (ВМРО), а четници Централни револуционарни одбор.
Српска влада није никада званично стајала иза четничких одреда у Старој Србији и Македонији, ни
за време Обреновића до 1903. године, нити за време Карађорђевића. Напротив, све владе су водиле
помирљиву политику са Турском, одричући сваку везу са убацивањем четничких одреда у Стару
Србију и Македонију. После свргавања династије Обреновића, и краљ Петар Први и председник
владе Никола Пашић наставили су са истом политиком незамерања са Турском и успостављања
пријатељских односа са Бугарском. Током тих година српска влада није се само ограђивала од
четничког покрета, већ је и спречавала организовање четничких одреда у Србији и њихово
пребацивање у Стару Србију и Македонију. Не може се рећи да се није прећутно слагала са
акцијом обавештајне службе Генералштаба, која је предузимала све акције у сарадњи са
Централним револуционарним одбором и Извршним одборима. Познато је да је мајор Петар
Пешић, каснији министар војске, крстарио по Старој Србији и Македонији као житарски трговац
током 1903. године, а поручник Воја Танкосић као трговачки помоћник, у циљу прикупљања
обавештајних података и организовања покрета. Нарочито је био упоран у спречавању
организовања и пребацивања четничких одреда из Србије у Стару Србију и Македонију, министар
унутрашњих дела Стојан Протић. Била је врло слаба координација између убачених четничких
одреда из Србије и одреда формираних од локалног становништва. Сви ти одреди су деловали
независно један од другога, свако на својој територији. На своју руку су доносили одлуке њихове
војводе, како, кад и где ће да дејствују, и када ће да се повуку са одређене територије. Да ли ће се
борити само са бугарским комитама или и са Турцима, о томе је такође одлучивао војвода, или
њихови непријатељи.
4. Бујање Четничког покрета у Старој Србији и Македонији током 1904. и 1905. године
Приче о четничким и комитским војводама које следе, углавном су апокрифног карактера,
али се из њиховог садржаја може видети колика је збрка била у том периоду. У њима није ништа
јасно издиференцирано. Комите постају четници а четници комите, а од хајдука ван закона постају
и једни и други, као и њихове војводе. Све док вођство четничких одреда нису преузели српски
официри, на челу тих самониклих одреда од локалног становништва су људи који су дошли у
сукоб са законом и одметнули се у шуму.
Типични су примери: војводе Глигора, који се одметнуо у шуму због убиства локалног силеџије
Али-Аге, али и због убиства и пљачке турских трговаца; војвода Саватије, који се одметнуо у
хајдуке као војни бегунац из српске војске у Крушевцу, због убиства среског капетана Јаснића зато
што га је пријавио војним властима; војводе Василија Трбића, који се одметнуо у хајдуке због
бекства из аустроугарске војске, а затим прешао у Србију; војводе Ђорђа Цветковића због убиства
бега „ор-Заима и други. Неспорно је, да су се они борили са својим одредима против Турака као
комите или као четници против комита, штитећи православни живаљ.
Током 1904. и 1905. године српска влада је увидела да је водила јалову помирљиву политику и са
Бугарском и Турском, па је почела да подстиче стварање добровољачких четничких одреда у
Србији, и њихово убацивање у Стару Србију и Македонију. На челу тих одреда су српски официри
„у оставци“, јер су се и велике силе противиле тој акцији, која је имала велики утицај на спољну
политику Србије.
5. Српски официри и подофицири Четничке војводе у Старој Србији
(Напомена: чинови су из 1904-1905. год.)
1. Поручник Војислав Танкосић
2. Капетан Војин Поповић Вук
3. Капетан Сретен Рајковић – големиот Руднички
4. Наредник Влада Ковачевић
5. Поручник Ђорђе Ђерђиковић (пришао бугарским комитама)
6. Поднаредник Ђорђе Ристић – Скопљанче
7. Наредник Емил Милутиновић (бегунац из аустроугарске војске)
8. Поручник Стеван Павловић
9. Поручник Илија Јовановић – големиот Пчињски
10. Поручник Душан Хаџи-Јовановић
11. Потпоручник Богдановић
12. Наредник Коста Миловановић Пећанац
13. Поручник Јоца Мирчић
14. Поручник Драгомир Протић
15. Поручник Драгомир Васиљевић
16. Поручник Борко Паштровић
17. Поручник Велимир Вемић
18. Поручник Ђока Живковић
19. Поручник Цане Марковић (бегунац из бугарске војске)
20. Поручник Јован Пешић – Топличанин
21. Капетан Љуба Вуловић
22. Поручник Пера Тодоровић
23. Поручник Јосиф Катић
24. Поручник Велибор Требињац
25. Поручник Јован Наумовић
26. Поручник Душан Савковић
27. Поручник Душан Секулић
28. Поручник Брана Јовановић
29. Поручник Богдан Хајнц
30. Поднаредник Цветко Васић
31. Наредник Пера Качаревић
32. Поручник Чолак-Антић
33. Поручник Милан Поповић
34. Капетан Божин Симић
35. Наредник Лазар Мишић
Овај списак није потпун јер су се многи вратили рањени у Србију, па нису успели да се
прославе и њихова имена да се запамте. Неки су нестали без трага, па ни њихова имена нису
запамћена. Прича „Големиот са Козјака“, из књиге Станислава Кракова „Пламен четништва“,
одсликава сву терминолошку и организацијску збрку четничког покрета у Старој Србији и
Македонији. Он није имао ни заједничко име ни обједињену команду у периоду од 1903. до 1908.
године, али је и поред тога испунио свој циљ. Пробудио је националну свест код тамошњег
становништва и припремио га за одсудан бој за ослобођење од турског јарма. После 1908. године
па све до 1916, четници су под војном командом.
6. Големиот са Козјака – ИЛИЈА ПЧИЊСКИ
Глас о победи Мицковој у Поречу одјекнуо је радосно. Осетило се присуство нашег
четништва.
Вртлог комитски снажно је привлачио. У козјачким шумама прикупљали су се сваки дан све више.
Довезенски је весело, као домаћин у планини крај бачија, дочекивао нове војводе. Понављала су се
по пчињским селима имена Крсте Ковачевића – Трговишког, Ристе Стефановића – Старачког, чича
Павла Младеновића, усташа из Јачинаца, Спасе Гарде из Станче и Ванђела Скопљанца. Из нишке
касарне нестао је млади поднареник Ђорђе Ристић – Гица. На комитском крштењу постао је Ђорђе
Скопљанче. Заставник у чети Темељка Барјактаревића и сам је убрзо добио дружину и назив
војводе. Носио је поносно перјаницу за калпаком и гардијску доламу ишарану жутим гајтаном.
Јесен није умањила навалу четничку.
У манастиру Лепчинцу, код границе, заклео је поп Злате чету Стеве Павловића. Водио је са собом
и друга Емила Милутиновића, који је рођен у Вермету у Барањи, побегао у Србију да постане
артиљеријски наредник. Одушевио се Мицковом победом и пошао у комите.
***
Поручник српске војске Илија Јовановић, лечио се од туберкулозе у Абацији. Седећи пред
„Кварнером“ упознао је човека који је од богаташа прикупљао новчане прилоге за српски четнички
покрет у Старој Србији и Македонији. Одушевљен његовом причом и идејом, прикључио му се и
он. Када су сакупили приличну своту, нови познаник се без трага изгубио, а њега је полиција после
саслушавања протерала у Србију. Вратио се Илија у свој гарнизон у Алексинцу. Избегавао је
друштво осрамоћен, али и друштво је избегавало њега. Седећи пред кафаном, зачуо је познат глас
и препознао је својег „пријатеља“ из Абације. Није му ни пришао, већ је пожурио кући по
револвер. Брзо се вратио, и без објашњења је убио познаника из Абације – Николу Милојевића.
Одмах је ухапшен и изведен пред војни суд. Осуђен је на затворску казну, али је одмах помилован
– преведен у резерву и упућен у Стару Србију. Додуше, и он је сам изјавио да жели из те средине
да се уклони, па му је војни суд изашао у сусрет и пружио прилику.
Пошао је и он са четницима увек последњи у низу, уморан и болестан. Сви су га памтили због
његовог штапа. Ослањао се као старац и као просјак.
Козјак му је вратио здравље, веру у човека и жељу за живот. Постао је славни големиот Илија
Пчињски.
Још два млада официра, поручник Душан Хаџи-Јовановић из Призрена и потпоручник Богдановић,
оставили су службу у Србији и дошли су на комитску планину да му помогну у горском штабу.
***
Горски штаб је послао две нове војводе старом и болесном Мицку. Двадесетогодишњи
окови одузели су му покретљивост, и зато је увек био на коњу.
Чета Тренка Рујановића из Крапе и Темељка Барјактаревића стигла је на Вардар. Био је Божић. У
снежној ноћи прешли су у чамцу код Башиног Села. На голој смрзнутој земљи застали су. Нестао
је најмлађи и најстарији четник. Малог Петка дуго су одбијали. Плакао је и досађивао је дечко из
Старог Нагоричана да га приме. Био је нежан, веома леп и недорастао.
Кад је застао за четом уморан и заспао, Бугари су га изненадили, везали и повели. Петко Илић није
био сам. Са њиме су заробили и старога Наца Велешанца.
Пре седам година искочио је из воза са рукама везаним гвожђем. Турци су га ухватили код Велеса
када је пошао оружан кући. Спроводили су га у Солун пред суд.
Затим је живео преко границе у Србији. Прекинуо је дуге дане причања, успомена, надања по
кафаницама. Вратио се негдашњем животу и сада је пошао својем старом другу Мицку у Пореч.
Несретни Наце остао је сам у ропству опет са везаним рукама као пре седам година. Мали Петко
побегао је још прве ноћи. Детета се нису бојали. Велешанца су водили од села до села и мучили
пред сељацима. Избезумљен и подивљао од туге и мучења гледао је очајно у пламен пред собом и
ћутао. Изненада је ишчупао својим несретним, вечито везаним рукама бомбу из појаса бугарског
комите. Одбацили су је хитро од ватре крај које су се грејали. Исте ноћи заклали су га. Смрт старог
четника Наца и његову тужну успомену осветио је друг Тренко Рујановић.
***
 Стари војвода Мицко Крстић прешао је у Србију, али место тријумфа на захтев аустро-
угарског посланика влада га је интернирала у Крагујевац.
Заплакао се Мицко када су му једнога дана београдски студенти, родом из Старе Србије, донели на
дар почасну сабљу коју војвода никада пред четом није понео.
Шетао је као затворена звер у широким белим чакширима и црвеном минтану војводском, по
пустим улицама крагујевачким, чувајући своје господство. У цркви је спуштао увек наполеон на
дискос, а горд, цепао је увек писма не читајући их, ако нису почињала речима: „Велики војводо“
или „Ваше благородство“.
Дуга тамница, ране, разочарење и године сломиле су старога усташа. (Ове приче преузете су у
оригиналу из репринта издања из 1930. године, КИЗ „Хипнос“, Београд, штампаног 1990. године
код „Просвете“ у Београду, без правописних интервенција.)
 
Једно мишљење на „Настанак комитских и четничких одреда у Старој Србији и
Македонији“