PRIPREMA NASTAVNIKA ZA ČAS

PREDMET: FILOZOFIJA PROFESOR: ALEKSANDAR MIJUŠKOVIĆ

RAZRED I ODJELJENJE: ČETVRTI, 1,2,3 VRIJEME: 45 MINUTA

OPERATIVNI PODACI: NASTAVNA TEMA-ODREĐENJE FILOZOFIJE

NASTAVNA JEDINICA: ODNOS FILOYOFIJE PREMA MITU, RELIGIJI, UMJETNOSTI I

NAUCI

TIP ČASA: OBRADA NOVOG GRADIVA

ZADACI ČASA: 1. OBRAZOVNI: UPOZNAVANJE OSNOVNIH ELEMENATA I

PRINCIPA MIŠLJENJA

a) MATERIJALNI: SHVATANJE ODNOSA ISPRAVNOG I ISTINITOG MIŠLJENJA

b) FUNKCIONALNI: PSIHIČKI, ODNOSNO MISAONI, ČULNI, VERBALNI, PRAKTIČNI I

FIZIČKI RAZVOJ UČENIKA, ODNOSNO RAZVOJ SPOSOBNOSTI MIŠLJENJA I
ZAKLJUČIVANJA

2.VASPITNI: RAZUMIJEVANJE FILOZOFIJE I UPOZNAVANJE NJENOG ODNOSA

OREMA MITU, RELIGIJI, UMJENTOSTI I NAUCI

NASTAVNA SREDSTVA: UĐBENIK, NAVEDENA LITERATURA, TABLA, KREDA.

OBLICI RADA: FRONTALNI I INDIVIDUALNI

NASTAVNE METODE: DIJALOŠKA, MONOLOŠKA, RAD NA TEKSTU

ISHODI UČENJA: UČENICI ĆE DA USPJEŠNO SHVATE I OBJASNE SLIČNOSTI I

RAZLIKE KAO I OSNOVNE ODNOSE FILOZOFIJE PREMA MITU, RELIGIJI,
UMJETNOSTI I NAUCI
RAZRADA PLANIRANIH FAZA:

UVODNI DIO ČASA (OKO 5 MINUTA): Filozofija nije jedina duhovna

djelatnost koja pokušava da razumije i objasni smisao i porijeklo ljudskog
postojanja i svijeta u cijelini. Duhovne djelatnosti kao što su mit, religija,
umjetnost i nauka talođer teže za tim ciljem, svaka na svoj način. Zbog toga
možemo govoriti o njihovom međusobnom uticaju, preplitanju ali i razlikovanju.

GLAVNI I ZAVŠNI DIO ČASA (OKO 40 MINUTA):

Однос филозофије и мита, религије,

науке и уметности
Овде ћемо се детаљније бавити сличностима и разликама између филозофије
са једне стране, и друих духовних делатности човека, са друге стране.

1. Мит

Мит (грчки: mythos – прича, приповест, предање) је нека врста свести о

прошлости, приповедана усмено и преношена са колена на колено (дакле, у
друштвима без писма). Сличност између многих митских предања са
различитих крајева света указује, са једне стране, да је могуће да митови
садрже моменат истинитости, а са друге стране да можда исказују неке
архетипске одлике раних људских заједница. Па ипак, у недостатку директног
искуства, анализе или критичког приступа, митови редовно представљају
прошлост кроз сукобе или дејства фантастичних сила (богова, полубогова,
чудесних створења и слично) и заправо нуде слику света који је у потпуности
под контролом бића и сила ‘изнад’ човека, које одређују људске судбине и
своде појединце на шаховске фигуре које та чудесна створења померају.

Међутим, поред фантастичног садржаја, митови уједно износе животно

искуство једне заједнице кроз историју, чувају сећања о пореклу, обичајима и
вредностима те заједнице, и тако обезбеђују њено јединство и основе
функционисања. Важно је нагласити и да митско мишљење не престаје са
настанком филозофије, религије или науке: савремено друштво такође
развија нове митове, уједно напуштајући старе. Друштво тржишта и масовне
потрошње нуди нова објашњења стварности кроз потрошњу, односно
уживање разних свечаности, идола или новца: свакодневно објашњавамо и
прошлост и осмишљавамо будућност у потпуности убеђени да нови митови
реално сиказују смисао и функционисање света.

Поменуто је да се филозофија од мита разликује пре свега по истицању

рационалне анализе. Та рационална анализа и разложни говор назива се
и логос (на грчком), те су mythos  и logos  у суштини два покушаја говора о
свету: први наглашава искуство и мудрост предака, а други значај
самосталног разумевања и критичког односа према свету. Није искључено,
међутим, да и филозофи посегну за митским објашњењима – нарочито у
раном периоду развоја филозофије (на пример, код Платона).

2. Религија

Религија (латински: religio, religare – везаност за, односно повезивање са

апсолутом, са божанским) није супротност миту, већ представља паралелни
систем веровања и ритуала, односно обреда, којим човек исказује свој однос
према Богу. Оно што је речено за савремено друштво масовне потрошње
важи и за религију: и она има своје митове, али је нагласак на односу према
Богу.

Основна разлика између религије и филозофије је, опет, у односу према

рационалности: док се филозофија суштински ослања на рационалност,
религија истиче емотивну везаност за Бога, постављајући га као ауторитет. Из
те везаности настају догме – основне религијске истине које се не пропитују,
што додатно разликује филозофску вечну упитаност од религије.

Међутим, сличности постоје. Обе активности се у великој мери баве моралом,

односно питањем међуљудских односа и вредности на којима је те односе
потребно установити. Такође, током средњег века, па све до просветитељског
покрета, филозофија се често ослањала на религију, а и религија на
филозофију (спајајући везаност за Бога и рационалност у фрази „филозофија
као слушкиња теологије“). Многи теолози су користили филозофију за
оправдавање религијских догми, док су тадашњи филозофи разрешење
неких филозофских проблема налазили у религијским догмама и
веровањима.

3. Наука

Речено је да се науке одвајају од филозофије: филозофија је ‘краљица’ и

‘мајка’ свих посебних наука. Када је филозофија почела да се развија, оно
што данас одликује науке важило је и за филозофију, односно није постојала
разлика између предмета проучавања и методе. Рационална потрага за оним
што је опште и нужно заједничка је за науку и филозофију.

Међутим, посебне науке се одвајају од филозофије онда када количина знања

о једном сегменту стварности захтева систематичнији приступ и
специјализацију; даље уситњавање и гомилање научног сазнања ствара
илузију да је наука у стању све да објасни – те се повремено појављује и
опчињеност одређеним научним методом (па имамо метематизам,
механицизам, биологизам, социологизам, психологизам итд. као покушаје да
се свеукупна стварност сведе на параметре које дата посебна наука проучава).

Оно што ипак измиче посебним наукама, а што је превасходно филозофска

тема, јесте запитаност о основама саме науке. За бављење било којим
предметом, наука мора да се ослони на филозофско разумевање услова
постојања самог предмета, односно да више сама не поставља питање о
суштинским одликама ток предмета проучавања. На пример, биологија не
испитује шта је живот и да ли има смисао; физика не пропитује да ли свет
постоји; а ниједна наука не поставља питање могућности сазнања: шта је,
како и колико могуће спознати људским умом, што је једно од најважнијих
филозофских питања. Штавише, не само да науке не постављају нека питања,
већ увек подразумевају одређене филозофске одговоре, те је филозофија и
даље у основи свих посебних наука.

Коначно, смисао и сврха научног истраживања, а нарочито научно-техничког

прогреса, остаје филозофско питање; питање места и будућности технологије
и измене природе је филозофски проблем, те се интересовање за филозофију
све више обнавља како човек све више мења природу и ствара нове
опасности.

4. Уметност

Основна карактеристика уметности је машта: не толико

питање шта уметничко дело представља, колико како то представља
(нарочито важно када се има у виду такозвана беспредметна уметност). У том
смислу, уметност је блиска миту – представа једног садржаја не мора да буде
верна слика, већ измењена и интерпретирана кроз други смисао, вредности
или осећаје. С обзиром на покушај уметности да изрази узвишено или
непролазно, слична је и филозофији и религији, иако је од филозофије
суштински разликује заобилажење рационалног, прецизног и јасног, а од
религије избегавање догми, односно непромењивости.

Посебна сличност уметности и филозофије је у ванвременском карактеру обе

активности: дела и значај Микеланђела или Бетовена опстају упркос времену
и променама друштвено-историјских околности, исто као и дела Платона или
Декарта. Неки филозофи (попут Шелинга или Ничеа) чак више цене
уметничку машту од филозофске логике. Услед те сличности и специфичног
приступа који уметник има према свету, филозофија је одувек била
заинтересована за уметнички израз, те је једна од филозофских дисциплина –
естетика – филозофски покушај разумевања уметничке делатности и
уметничког дела.

5. Филозофија о миту, религији, науци и уметности

Поред поменуте естетике, филозофија је кроз историју развила и друге

посебне дисциплине: филозофију религије, филозофију науке и разне
приступе изучавању митова. По дефиницији, као покушај разумевања
општости, филозофија не оставља ниједну другу духовну активност ван свог
интересовања – тако ћемо касније упознати и дисциплине које се баве и
посебним наукама.

IZVORI ZA PRIPREMANJE: 1. MILE SAVIĆ, VLADIMIR N. CVETKOVIĆ,

NENAD CEKIĆ- FILOZOFIJA ZA SREDNJU ŠKOLU, BEOGRAD 2004.

2. BORIS KALIN ,,POVIJEST FILOZOFIJE SA ODABRANIM TEKSTOVIMA

FILOZOFA" ŠKOLSKA KNJIGA, ZAGREB 1988.

3. http://www.skolafilozofije.com/filozofija/odnos-filozofije-i-mita-religije-nauke-
i-umetnosti/

PRILOZI-

NAPOMENA-ZAPAŽANJA
OCJENA O AKTIVNOSTI, MOTIVACIJI UČENIKA