Увек нас спаја глад. Оваква или онаква.

`Будућност је увек у праву и уништиће сваког ко то доводи у питање.`

Празно трајање је само чекаоница живота.

Никако живот сам.

Није смрт та, која је ужасна или болна. То је заборав, који нас збрише из будућих векова, као да
нас никада није ни било.

Значи, да резимирамо: оно, што ме не убије, бесповратно ће ме осакатити.

Пењу се слова од срца ка уснама. Путују.

Обришем слова са усана и пустим их да падну на тастатуру.
Па, шта испадне од тога, ви овде прочитате.

Znas li onu izreku koja se nalazi na starim Suncevim satovima?

Vulnerat quaeque, ultima necat:
Svaka minuta povredjuje, poslednja ubija.`

Праштајте. Само праштајте. Поготово онима, који то не умеју. Њима то највише упропасти
концепцију. А ви се осећате божанствено.

Не изазивајте судбину.
И Титаник је био непотопив.

Одох да коначно украдем мало сна...

Шта је несаница?
Питање је реторичко, исувише добро знам одговор. То је страховати и бројати у глуво
доба ноћи сурове, неминовне откуцаје. То је покушавати безуспешном враџбином
равномерно дисање, то је тежина тела које се нагло преврће на други бок, то је стискати
очне капке, то је стање слично грозници и које, свакако, није јава.
To je изговарати одломке параграфа прочитаних пре много година, то је знати да сте
криви што сте будни док други спавају, то је хтети уронити у сан а не моћи уронити у сан,
то је ужас "бити" и настављати да будете, то је сумњива зора.

Борхес

`У његовом стомаку, грудва све већа и све тежа. Он мисли, то бес у њему расте. Још увек
не зна да је то Љубав.`

Нисам отворила клип.

Али, тешко ми је да поверујем да је у животу било шта танте-за-кукурику.
Првенствено, није логично, јер, човек је танано и нежно , крто и трошно, илузијом прошлости и
будућности оптерећено биће, да би могло ишта да на кантар стави, понајмање љубав...

1
"Treba nedeljom i sopstveno ime ostaviti da odmori.
Treba provesti makar jednom sedmicno jedan dan bez imena. Kao petak bez mesa."
Pavić

“Tango je najbolji izraz onoga što pesnici često pokušavaju da objasne rečima – verovanje da borba
može biti svetkovina”

Желим да пишем тој жени која сам била. Да је по рамену потапшем. Да јој кажем: Знам, све
знам...
Па да је нежно питам: Тања, када си то умрла?

- А што ти никад не спаваш?

- Немам то раме где сам спуштала сан.
Милена Деспотовић (наша, а моја Милена)

Нек` вам је мирна пловидба у остатку ове ноћи. И ја сам својим бурама дала слободно. У ових пар
сати до јутра макар, за промену, једна бонаца. Море ко уље, а небо ко море. Спојиле се даљине,
скупиле се, и све у једну тачку стале. Тачку сна.
Лаку ноћ и добро јутро, свици.

"Za svakog imamo razumijevanja osim za svoje najbliže, smatramo da nam njihova vjernost prirodno
pripada, kao vlastita koža."

"Ništa nije slučajno,

Ili je slučajno Sve?
Čovek je ono što čini
(dosada je najgluplji prigovor postojanju).
Da li je jednostavnije biti izuzetak ili pravilo?"

"Многи умру прерано. Понеки прекасно. Још увек је људском роду недокучива спознаја лепоте -
умро у прави час!"

"Срео сам многе умове способне похранити и превести огромну количину информација, али,
свеједно, немају ни мрвицу талента, мудрости или уважавања страсти."

Тмурно*е време. Тмурно, да тмурније не може. Отвори врата срца и прозоре душе. Проветри.
Подмажи шарке... Сада је идеалан моменат. Довољно је што данима шкрипи и лије свуда око
тебе. Шкрипу или промају сопственог срца и душе ипак можеш да регулишеш ти, најбоље...

Мој отац, један иначе бескрајно поштен и питом човек, увек је говорио о одређеним ентитетима:
`Нека њих, ја бар мирно спавам...`
Несрећни човек никада није имао сна.
Онако, само примећујем...

Ко није прочитао његову Апотеозу, никад неће разумети ни Роман о Лондону, ни Сеобе,
ни Ламент над Београдом. Неће никад разумети Црњанског.
Само кажем.

2
Црњански, Апотеоза (одломак)
May 25, 2015 at 4:07pm

..."Gospodo, jednu pijanu čašu Banatu!

Puna žuči, otrovane krvi i smeha, rumen njena rumenija mi je od pričešća, a ruka mi drhti više
nego da dižem putir. Ponoć je, pustite me da nazdravim i ja.
Prospem li vino po vašem belom čaršavu, ostaće na njemu rumen vinograda. Prospem li vino,
zamirisaće beo čaršav kao sneg na žitu nevidljivom, ali niklom, i ozelenelom. Gospodo,
nazdravili ste svakom. Još jednu pijanu čašu mom Banatu. Pijem u slavu druga svog. Šustera
Proke Naturalova, generalštabnog kaplara slavne armade bečkog ćesara, koga su streljali 916
novembra prvog.
Zid je bio tek okrečen, beo kao ovaj čaršav, po kome su prsnule rumene mrlje njegovog mozga i
krvi, rumene kao ove mrlje pijanog vina mog.
Gospodo, prvu čašu u slavu druga mog. Šustera Proke Naturalova, generalnoštabnog kaplara
slavne armade bečkog ćesara koga su streljali 916. novembra prvog.
Gospodo, ovu čašu onom bosiljku što smo ga našli u svilenoj vrpci oko njegovog vrata. Ovu čašu
u slavu svetog Jovana, slave njegove, ikone stare, koju je poljubio pre smrti. Ovu čašu selendri
Kekendi, o kojoj nam je pričao na da je najlepša varoš na svetu..."

Ти си моја побуна против учмалог устројства света.

2015

Путује.
Кроз милијарду неурона нашег мозга.
Кроз сваки откуцај срца. Кроз сваку кап крви.
Прави олује и земљотресе.
А ипак, поклони смирај.
Љубав. 16та, и ђикс и лена фили

`Ovo će biti dnevnik jedne čežnje.

Knjižica samoće.
Ovde ću misliti o tebi.`

Огроман је овај преостали празан простор до јутра, а време, немилосрдно, стоји у месту.
Зато ви сада ово читате.

Много сам волела ове наше глумце, бре... Док се не претворише у кондиторске производе.

Бојиш се љубави?
Не разумем.
Бојиш ли се сунца, кише, корака у мировању и тишине усред олује?
Бојиш ли се реке, мора, шуме?
Ако се бојиш љубави, онда и не живиш, него само посматраш.

Ко није прочитао његову Апотеозу, никад неће разумети ни Роман о Лондону, ни Сеобе, ни
Ламент над Београдом. Неће никад разумети Црњанског.
Само кажем.

3
"Svaka filozofija je tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim...
Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo."

"Svaka filozofija je tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim...
Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo."

"Mi muskarci smo kao bijedne sluge nasih predrasuda", znao je reci " Naprotiv kada se zena
odluci da legne s muskarcem , nema bedema na koji se nece popeti niti tvrdjave koju nece
srusiti , nema tih moralnih obzira koje nece pregaziti , Bog tu ne pomaze."

Љубав у доба колере

"Snaga bića leži u njegovoj nesposobnosti da shvati koliko je usamljeno."

`Стрепња је свест о страху. Другостепени страх. Страх који размишља о себи.`

"Sledeći korak ka evropeizaciji je promena nacionalnog stila. Kemal Paša je sada skeptičan. Ne želi da
sluša Parkinsonove sugestije. Ne shvata zašto je neophodno zabraniti fesove, feredže i vrećaste
pantalone. "Šta će onda ostati od Turaka?", pita. "I zašto menjati odeću?"
Demjan Lavrentjevič razmišlja minut dva i kaže: "Kemal Pašo, možete li da zamislite sledeći prizor:
sedmoricu ljudi odevenih u frakove, sa cilindrima na glavi, koji nekog nesrećnika nabijaju na kolac?"
Kemal Paša pokušava da zamisli takav prizor. I ne uspeva. "U pravu si", kaže, "Zabraniću fesove i feredže
i nabijanje na kolac. Egzekucije u evropskoj Turskoj, imaju izvršavati na civilizovan način, vešanjem i
streljanjem".

Чекаш да оствариш циљ, па ћеш бити срећан?

Грешиш.
Ако ниси срећан сада, никад нећеш бити срећан.
Срећа је став према животу, људима, догађајима. Стање свести.

Недостаје ми оно време невиности, када су машта и стварност биле једнако могуће и
једнако оствариве.
Недостаје ми та невиност.

Ваша кривица је постојана, као и врисак гласова које сте одавно ућуткали.

"Тaj velicanstveni kralj Dragutin umire kao monah Teoktist 1316. Racuna se da je umro u Sremskim
Karlovcima , da mu je telo posle preneseno u Ras , u crkvu Sv.Djordja...
Na freskama se vidi lepi kralj sa krunom , tom vladarskom kapom kojom se mocno vlada. Eno ga u
Sopocanima , u porodicnom krugu , sa ocevom rukom na ramenu , eno ga , u crkvi Sv.Ahilija...Kada
budete imali nekog sekundarnog posla u tim krajevima pogledajte tu krunu kako cuva mudru glavu
naseg pretka koji je bio praunuk Stefana Nemanje , a pradeda Urosa Nejakog , posle koga nema
Nemanjica po muskoj liniji...Pogledajte , mladicu , kako se sve u vezi sa nama koji jurimo kroz pejsaz
kuda je Dragutin hodao , onako sepav , a mi tu zemlju i puteve samo poganimo..."
Д.Трифуновић, Анђел до анђела

4
Увек се трудим да урадим исправну ствар.
Ружна навика. Шта да вам кажем.

„Uništilo me je prokleto neshvatanje mere. Satana me je sablaznio, izbacio me izvan granica

razuma i razboritosti ljudske.
Prekoračio sam, prekoračio!“

Мртве душе

Непрестано живимо на ивици понора. Неки, опијени и лепотом и страхом, забораве све и сурвају
се у бездан.

Не би одустајање било толико страшно, да нам не донесе онај неиздрживи немир, који ће нас
пратити до краја живота, уз безброј питања без одговора...

"Kada se svom silom trudite da smislite nešto pametno odustanite. Pamet ne trpi silu."

Увек се трудим да урадим исправну ствар.

Ружна навика.
Шта да вам кажем.
`15.

Човек једноставно није створен да живи сам.

Зато, уколико већ не умете неког да усрећите, покушајте бар да га не унесрећите.

Неке комплименте, интересантне, другачије, а обојене искреношћу, ковертирам за оно време, у

којем ми се учини да глуви сат никад неће проћи.
Томе и служе лепе мисли и лепе речи. Да прекрате глуви сат.
Хвала њиховим творцима.

Да, сви смо ми затвореници, на овај или онај начин, само су неки и буквално омеђени простором,
неки не.
Затвореници унутра, завиде затвореницима споља.
Сви смо ми осуђени без оптужбе, без суђења.
Све је то исти круг Пакла.

Желиш да летиш?
Не можеш да се одвојиш од земље никако, кажеш?
Онда се ослободи сувишног терета.
И полетећеш.

5
Свака од одлука које донесемо у животу, подразумева одређену цену. Желиш да летиш? Али,
кажеш, никако да се одвојиш од земље? Онда се ослободи терета, чак и уколико ти се учини да
није сувишан. И - полетећеш. То ти је цена; а, да платиш, мораш. Тако то иде у животу, пријатељу...

Док није постојао начин записивања, наши преци записивали су у ветру.

И, неким чудним путевима, те речи стигоше до нас.
Сваком своје.
Наслеђе.

"O nekim ljudima se ne prica...

O njima se pije..."

Неке комплименте, интересантне, другачије, а обојене искреношћу, ковертирам за оно време, у

којем ми се учини да глуви сат никад неће проћи.
Томе и служе лепе мисли и лепе речи. Да прекрате глуви сат.
Хвала њиховим творцима.

Неки људи, као инсекти заробљени у ћилибару. Ван времена и простора. Нити имају историју,
нити је стварају.
Обесмишљена лепота.

`Стрaх oд смрти je прaстaр. Стaриjи je oд смрти мaкaр зa jeдaн сeкунд.`

О неким људима могла бих да говорим само уколико бих научила да са лакоћом лажем. Али,
лагање је за мене ужасан напор.
И зато о њима углавном ћутим.
Што па морам све да кажем, јел` тако?

Žak Prever
Takva sam, kakva sam

Takva sam kakva sam.

Bas takva sam stvorena.
Kad imam zelju da se smejem,
Smejem se grohotom.
Volim onog ko me voli.
Pa zar sam za to kriva?
Sto nije uvek isti onaj koga volim.
Takva sam kakva sam.
Bas takva sam stvorena.
Pa sta sad hocete?!
Sta hocete od mene?!
Stvorena sam da se dopadam
I tu se nista ne moze izmeniti.
Potpetica mi je suvise visoka,
Struk mi je suvise vitak,
6
A grudi suvise cvrste.
I koluti pod ocima suvise modri.
A onda i zatim
Takva sam kakva sam!
Dopadam se onome kome se dopadam.
I sta se to vas tice?!
Ono sto mi se dogodilo…
Da, ja sam volela nekoga.
Nekoga ko me je voleo.
Kao deca sto se medju sobom vole
I znaju prosto da vole,
Da vole, vole, vole…
I zasto me onda ispitivati?!
Ja sam ovde samo da vam se dopadam
I nista se tu ne moze izmeniti!

`Јedini simbol vere je ljubav svi drugi verski simboli su samo alibi za mržnju.`
Bob Bg 15

`Љубав је поезија коју пишемо пијани, а читамо трезни.`

Зато, `не питај ме никад зашто пијем.`

Увек нас спаја глад. Оваква или онаква.

Можемо то звати и дијагнозом, свеједно је.
Резултат је исти.
То је та спона, која нас непогрешиво веже једне за друге...

`Слушајте своје срце.

Оно је почело да куца много пре него што сте почели да мислите.`

На мом длану, линија срца и линија главе су спојене.

То је моја линија живота.

- A šta je onda književnost?

- Pa, na primer, Marsel Prust. Ili Džems Džojs.
- Džojs? - upita on primičući se. - Onaj što je napisao Uliksa? Probao sam da čitam. Dosadno.
Ako ćemo pravo, uopšte ne shvatam zašto su potrebne takve knjige.
- Kako to misliš?
- Pa tog Uliksa niko ne čita. Tri čoveka su ga pročitala i onda celog života od tog žive - pišu
članke, idu na konferencije. A niko drugi to nije savladao.
- Znaš šta - rekoh, bacajući Vukodlake na pod. - Vrednost knjige ne odredjuje to koliko će ljudi
da je pročita. Genijalnost Mona Lize ne zavisi od toga koliko posetilaca prodje pored nje tokom
godine. Najveće knjige imaju malo čitalaca, zato što njihovo čitanje zahteva napor. Ali upravo
zbog tog napora radja se estetski efekat. Književni fast-fud nikad ti neće podariti nešto slično.
- Jednom sam te već zamolio, govori jednostavnije...
- Sasvim jednostavno mogu da kažem ovako. Zamisli, recimo, da si kamiondžija. Knjige koje

7
čitaš su kao saputnici koje primaš u kabinu. Ako primaš kulturne i umne ljude - i ti ćeš uz njih
postati pametniji. Ako budeš vozio budale - i sam ćeš postati budala. Zadovoljavati se
detektivskim romanima - to je... to je kao voziti polupismenu prostitutku radi felacija.

Света књига вукодлака, Б.Пељевин

`Мораћеш сам да порастеш, без обзира на то колико ти је отац висок.`

Мислите о томе.

`Мораћеш сам да порастеш, без обзира на то колико ти је отац висок.`

Мислите о томе.

"-Mi danas nijesmo više što bijasmo ko djeca,

naivna, glupa, lirska, slijepa djeca;
mi danas znamo jedno, a to je to što znamo:
i logika da ima giljotinu."
"-Mi danas nijesmo više što bijasmo ko djeca,
mi danas znamo jedno, a to je to što imamo:
poezija da nije zlatna ribica
u kristalnome lancu tihe lirske sobe,
ni tamjan slatkih riječi u gubici krvnika."

Крлежа

"Može se, kad se hoće, ako se hoće tako, da pucaju kosti onima koji tako neće."

"Riječi... spajaju ljude kao mostovi, stvarajući u isto vrijeme između čovjeka i čovjeka
nepromostivosti vrlo često dublje od najmračnijega ponora."

Крлежа

"Evropa je danas kuća samotna u kojoj Zločin spi

"Bijeda se vuče blatom, krvavi bagoš pljuje,
ugriz je bijede bijesan ko ugriz krvave kuje." (Mržnja)
"Tebi, o, gluposti ljudska, udaram himnu o bubanj,
Danas paseš ko krava nad grobom glupe Evrope,
ne umijući drugo nego mahati repom." (Tebi, o, gluposti ljudska; 1919.)
Gdje naivni su oni glupi dani
kada smo, davno tome, sanjali
o leopardski, zmijski otrovnoj,
o zlatnoj, čudnoj, tajanstvenoj Evropi?
Evropa leži mrtva."

Крлежа

8
"Vjerujem da je život poput rijeke i da većina ljudi uskače u tu rijeku nikada zaista ne odlučivši
gdje žele završiti. I tako za vrlo kratko vrijeme oni bivaju uhvaćeni u struji: struji događaja, struji
strahova, struji izazova. Kada stignu do mjesta gdje se rijeka račva, oni ne odlučuju svjesno
kamo žele poći ili koji im smjer odgovara. Oni jednostavno "idu kako ih voda nosi". Postaju dio
gomile ljudi koju usmjeravaju događaji umjesto njihovih vlastitih vrijednosti. Zbog toga osjećaju
da nemaju nadzor. Ostaju u tom nesvjesnom stanju sve dok ih jednog dana ne probudi zvuk
razbješnjele vode. Tada otkrivaju da se nalaze dva metra od slapova Nijagare u čamcu bez vesla.
U tom trenutku kažu: "Oh, k vragu!" Ali, tada je već kasno. Nalaze se pred padom. Ponekad je to
emocionalan pad. Ponekad je pad tjelesan. Ponekad je riječ o financijskom padu.

Velika je vjerojatnost da je ono što vas trenutno opterećuje u životu moglo biti izbjegnuto boljom
odlukom uzvodno."

Ta žena s očima gazele, čije poglede ometaju uvojci njene kose, više se ne ukrašava belilom i
lišavajući se opojne tečnosti, zaboravila je ljubavnu igru obrvama; ali kad se ti budeš približio,
mislim da će se njene trepavice pomaći i da će njeno oko postati slično lotosu koji zadrhti kad ga
dodirne riba.
Zatreptaće i njena leva butina, bela kao sočno stablo banane;
bila se navikla na milovanja moje šake na kraju ljubavnih uživanja, ali sada ne nosi tragove
mojih noktiju, i zbog toka sudbine odbacila je nizove bisera koji su je dugo krasili.

Облак гласоноша, Калидас

Свако од нас има неки свој, само свој, лични Титаник.

И, то је добро.
Ми смо преживели.
Начети, поломљени, скрхани...
Али, преживели.

`Његово испарцелисано биће, растрзано несигурним одлукама, показује му слутњу да негде даље,
тамо где сад види чист ваздух, или у овој неодлучности на раскрсници опредељења, он лично, у
остатку стварности коју не познаје, он самог себе улудо чека.`

Стрaх oд смрти je прaстaр. Стaриjи je oд смрти мaкaр зa jeдaн сeкунд.

Тимор мортис

Кo сe тo зaбaвљa нaмa oдузимajући нaм пaмeт и кao дa тo ниje дoвoљнo - врaћajући je кaдa je вeћ
кaснo дa сe испрaви билo кoja oд прoтивприрoдних, скaрaдних гaдoсти пoчињeних у бeзумљу?
Очеви и оци

9
Išao sam sokacima, bez cilja, nikud, a našao se pred pocrnjelim zidovima svoje kuće, nigdje.
Zar kod nas svaki pojas počinje sve iz početka?
Ta mrtva prošlost i nikakva sadašnjost, te crne ruševine svega što je bilo, na kojima ne mislim
ništa graditi, ipak su nekakva spona s nečim. S čime? Prepoznajem staru mjesečinu, liči na onu iz
detinjstva, sad vara, srebrom prekrivajući garež. Jesam li je gledao iz one svoje sobe, gore, što je
sad nema, ili pod hocinskom utvrdom, zamišljajući da sam ovdje? Već dugo se u meni miješa
vrijeme i prostor, pa ne znam gdje sam, ni kad se desilo to što mislim. Ne postoje granice, kao u
pustinji, kao na nebu, i sjećanja mirno prelaze, smještajući se ondje gdje im je zgodnije. Liče na
oblake, svejedno im je gdje su, svejedno im je kad nastanu i kad stanu. To mi ne smeta, čak je
ugodno: ne osjećam potrebu da išta razrješavam.

Meša Selimović-Tvrđava

"Ja! - Teška reč, koja u očima onih pred kojima je kazana određuje naše mesto, kobno i nepromenljivo,
često daleko ispred ili iza onog što mi o sebi znamo, izvan naše volje i iznad naših snaga. Strašna reč koja
nas, jednom izgovorena, zauvek vezuje i poistovećuje sa svim onim što smo zamislili i rekli i sa čim nikad
nismo ni pomišljali da se poistovetimo, a u stvari smo, u sebi, već odavno jedno..."
Ivo Andric - "Prokleta Avlija"

Загазим дубоко у просторе сна који мени одавно нису намењени, у ноћи, у којима ви спавате.
Па се осетим као уљез.
И вратим се вриштању тишине.

Чињеница да ми је судбина омогућила да са одређеним људима делим исто време и исти

простор, посебно тренутак, окупала је моје лице сунцем.
Због њих, ретких и лековитих, све ово око нас и има смисла, и хвала им на томе..

За случај да сте ме заборавили...

Ја сам она девојчица са шибицама... Препознаћете ме, ако мало застанете у кораку...
И даље говорим језиком ватре...

Ма колико неки дан био леп, ја некако увек спремна чекам ноћ.
Ако ја не сачекам таму, сачекаће она мене.

Овај каприциозни мутни дан и ја.

Синхроно пливамо једно кроз друго, меримо снаге, ко ће дуже издржати.

A noću dođu sjećanja na jednu prošlost koja nije imala budućnost.

Bob Rock

Има у данашње време и непоткупљивих, није да нема...

То су махом они, од којих ништа не зависи.
Туга.

10
Ми смо на Земљи.
А за то нема лека.
Бекет

`Свуда наиђеш на зид. Зид плача, зид ћутања или зид камена. Само нема зида кад треба леђа од
хица да ти заклони.`

Постоје те неке тајне, које, као најтежи пртљаг од свих, носимо сами са собом, до самог краја...
Носимо га, самотни, добро знајући да је претежак за сваког другог осим за нас, и да би био још
тежи ономе, који нас воли.
Баш зато што нас воли.
Како, с којим правом, с каквим примислима ја теби хоћу да овај баласт на плећа ставим?
И тако.
Крта и оштећена, ходам с тобом раме уз раме, и трудим се да не заостајем, баш као да ми се само
у ципелу завукао камичак...
Парадокси живљења.
Парадокси љубави.

`Neke se šminkaju, a neke se samo nasmeju.`

твит, Љубоје Бекић

`...mama, pokvario mi se svet...`

твит, Apeiron Alisa

Волим вина, уопште узев...

Волим црвена вина, тешка, од којих, после само пар гутљаја, помислим да могу да препливам
Ламанш...
Волим бела вина, густа као мед, после којих пожелим да плешем целу ноћ, док ми партнер
подиже посрнулу бретелу и враћа је на моје голо раме...
Волим Дом Перињон, који је најближи ономе што ја зовем - нирвана...
Наравно, све то подразумева добро друштво...
Антички богови су то одлично знали...
Надам се да знате и ви.

Не кажем да је то добро, не кажем да није добро, али...

Не, не заборављам.
Ништа не заборављам.
Како можеш да тражиш од мене да заборавим, ако желиш да ти опростим?
Шта да опростим, ако сам заборавила?

11
Шапнуо ми је мој пријатељ Месец тихо, тихо, да нико не чује:
"Ноћас спремам нежна изненађења за све оне који умеју да ме чују."
Ја сам вам открила тајну.
Сада је све на вама, драги моји.
Ја вам поклањам прстохват звездане прашине, кашичицу магије, а за остало, за остало - мораћете
да се снађете сами, лаку ноћ лепи моји...

Every addiction arises from an unconscious refusal to face and move through your own pain.
~ Eckhart Tolle

Не бој се.
Све смрти нека се скупе, убити ме неће.
Јачи смо ми од таквих веровања.

Ја своје карте увек држим отворене. Немој мене да кривиш уколико их ти прочиташ другачије.

Не тражи једноставне одговоре. Једноставни одговори не постоје. Можда је то оно што нас и
одржава у животу, ко зна?
То трагање...
Лаку ноћ.

Oči i uši su ljudima loši svedoci ako im duh nije obrazovan.

Mržnja je osveta kukavice zbog pretrpljenog straha

( Bernard Šo ) 

Onaj ko te se boji u prisustvu,

mrzeće te u odsustvu
( Fuller ) 

I kad spavaju na jednom jastuku,

muž i žena sanjaju različite snove
( mongolska poslovica ) 

Sva iskušenja, sva ispaštanja i sve patnje u životu

mogu se meriti snagom i dužinom nesanica koje ih prate
( Ivo Andrić ) 

Пут у Пакао и остале стазе добрих намера.

Ништа ти то не вреди. И када свима опростиш, опет ћеш морати да се вратиш себи.

12
`Не преживљавају најпаметније или најинтелигентније врсте, него оне, које имају највећу
адаптибилност.`
Ето. Сад бар знам зашто нам је овако.

Колики ти је рок кајања?

Мсм, стваарнооо... :) :)

`- ženo ako pogodiš zagonetku biće seksa

- ajde
- šta je to ima 4 noge i mjauče?
- krokodil
- e jesi vrag uvek pogodiš!`

Дајте ми један, исти овакав, бели и плави и велики дан, али неискварен искуством, неокаљан
памћењем.
Потребан ми је да напуним батерије. 15

Мушкарце делим на оне, који мисле да сам неодољива, и оне, који ме још нису упознали.
;) :)
2015

Крајем априла, а почетком века 17ог, лета Господњег 1616те, умрли су у истом дану
Шекспир и Сервантес, оставивши историји цивилизације бесмртна слова.

А ви још увек незнате. (Н)и ћирилицом, (н)и латиницом, (н)и алфабетом, који упорно
погрешно користите.

Присутни се (не)изузимају. ;)
Онако. Зашло сунце за облак, па не знам о чему бих...

"Smatrao sam da na nivou svesti svi ljudi znaju da treba činiti dobro, medjutim, duboko zatomljeni
divljak u svakom pojedincu, u drugome naslućuje samo opasnost, samo neprijatelja i konkurenta kome
treba što pre smrsiti konce."

`Sve što sam voleo

umrlo je vičući ime moje,
i ja mu ne mogah pomoći.`

"Ја те само желим, али ничему се не надам да не бих патио, јер `сви се људи разочаравају
у својим надама, варају у својим очекивањима`. Ја се не надам па се зато нећу ни
преварити, нећу горчином говорити - живех у заблуди.
И жеља је илузија, али жеља без наде, оваква, каква је у мени, то је илузија ближе
стварности, но илузији самој. То је илузија која помаже човеку да се у стварности одржи,
а не да се од ње огради.

13
Моје илузије су јаче, постојаније, но сама стварност.
Зашто не учиниш да, или престанем да сањам, или да ми сан постане живљи? Учини то, ја
те молим.."
Бранково писмо извесној Љиљани Илић

А Шекспир је умео да каже и овако, парафразирам: диван је био тај мој сан. Али, када се
пробудих и схватих да је сан, ја свој сан презрех...

Можда вам се чини да ове две опсервације немају додирних тачака. Можда и немају.
Али, мени се допало да стоје једна уз другу.

Мало њањавости, за остатке дана...

`Човек се пита, какве су то силе које успевају да једно људско створење проведу кроз
беспућа, окуке и стрмине живота. И, не налазећи одговор, он је склон да их у себи назове
Чудом.
А ти ми тепаш - `Чудо моје`...`

Страх се угњезди увек тамо, где постоји празнина.

Јеротић
2015

"Док сам имао крила, мрзело ме је да летим."

Мислите о томе.

Не разумем се ја много у зен будизам. Моја нирвана је љубав.

И, можда, они ретки тренуци у којима успем да заспим.

Не знам како да вам саопштим, али, ето, тек са сунцем, мени се на узглавље спусти велики
крвави месец. И шапуће ми успаванку.
Лака ми ноћ, добри моји.

`У лажи су кратке ноге.`

Да, али, врло често има јако лепу главу.

Добро јутро, шарени свете...

Znaš, Jun“, rekao je, „vatra može poprimiti bilo koji oblik koji poželi. Vatra je slobodna. Zato može
izgledati kao sve što ti padne na pamet, zavisno od onoga što se nalazi u čoveku koji gleda. Ako tebe
obuzima taj duboki, spokojni osećaj dok gledaš vatru, to je zato što ti vatra pokazuje taj duboki, spokojni
osećaj koji nosiš u sebi. Razumeš?“
"Aha.“

14
„Ali to se ne dogadja s bilo kojom vatrom. Da se to dogodi, sama vatra mora biti slobodna. To se neće
dogoditi s vatrom u plinskoj peći ili s plamenom upaljača. To se neće dogoditi ni s običnim kresom. Da
vatra bude slobodna, moraš je zapaliti na pravom mestu. Što nije lako. Niti to može svako.“

Излазим данас, мораћу да ставим ону крему са заштитним фактором.

- Па нећеш на сунце.
Овај заштитни фактор нема везе са сунцем, ако ме разумеш,

`Шта радиш?`
Читам једну фантастичну књигу.
`Колико има страна? Да прочитам...`
То ти је једино смислено питање о књизи? Боље немој ни да почињеш. Ти си, биће, у свет књиге
ипак залутао.

`Човек је једина животиња која сама себи прави кавез.`

`Sanjam - ja u cirkusu, nabijena na kolac, živa, lepa i nasmejana, publika aplaudira, ovacije, krvarim na
smrt i mislim, dok nestajem - jao super, samo nek' su sretni...`

Ако ме већ питаш - како сам, дозволи да ти на то питање и одговорим.

Немој да претпостављаш одговор. Или немој ни да ми постављаш питање.

Радозналост је убила мачку? Нисам баш сигурна. Није она убила никога и ништа.
Али, зато, одсуство радозналости је убило машту. У то сам сигурна.

`Не преживљавају најпаметније или најинтелигентније врсте, него оне, које имају највећу
адаптибилност.`
Ето. Сад бар знам зашто нам је овако.

Контролиши своје лоше особине. У противном, оне ће контролисати тебе. Шер

`Minut cutanja za sve snove koji se nisu odsanjali do kraja.`

Ноћас загубих себе у годишњим добима - изађох у лето, а у кућу уђох у касну јесен, посрћући са
хладним, туђим ветром по влажним и мрачним улицама.

"Можда немам пуно врлина и племенитих квалитета, али, кад волим, волим јако, ексклузивно и
постојано..."

"Strepnja je svest o strahu, drugostepeni strah. Strah koji razmišlja o sebi."

15
Кажу,истина боли.
Каква ноторна неистина!
Не боли истина, боли начин на који је изговараш и моменат који изабираш да би је неком
изгововорио.

`Znanje nije iluzija. Ali je iluzija verovati da ono što nam znanje ne može dati – možemo pronaći negde
drugde.`

Кад волим, не питам за цену.

Али, која је валута, то вас нема зашто да интересује.

Оно што постижеш шармом, траје отприлике око пола сата.

После тога, уколико се тражи чињеница, аргумент, знање... Боље би ти било да га поседујеш. 15

`Пишите. Неке речи пређу лакше преко прстију, него преко усана.` `Пишите. Неке речи пређу
лакше преко прстију, него преко усана.` шер пута три

`...istrebite narod, slomijte ga i ucutkajte. jer je evropsko prosvetiteljstvo od naroda mnogo

vaznije....`

белешке за `Карамазове`

Морамо се потрудити да нам никада отров наших неуспеха не затрује крв и стигне до срца.
Срце је нежно и крхко и разуме само љубав.

Љубав се учи.
Учимо и да волимо и да будемо вољени.
Дивно је бити вољен.
Многи не умеју да се носе с тим осећањем, па им је то својеврстан баласт.
Исто као кад волимо, па нам се не узвраћа.
Учите љубав.

Испијамо живот. Понекад густирајући, полако. Понекад, загрцнемо се од брзоплетости.

Али, обрни-окрени, шта на крају те посуде остане?
Само горки талог искуства.

Дресирам светове, који се никада нису срели, да се не прогутају, кад се поред мог узглавља
сударе.
Сан. И Јава.
Зато сам ја увек негде ту, између.
`Ни мед` јавом, ни мед` сном.`
Лаку ноћ, шарени свете.

Какви су то бубњеви у твојим грудима?

Не знам. Срце није. Срце ме је откуцало. Одавно. 14

16
Сви океани света помешали своје струје у једној тачки.
У тачки додира твог кажипрста са оном скривеном рупицом у дну мојих леђа.

Можда ни Студио Б више није оно што је био. Нико није. Ништа није.
Али, ја ћу, ево, опет, да удахнем предивно слово о Данилу Кишу.
Још једанпут.
Никад ми га доста.

Не могу ја те људе којима је звекет новца једина романса...

Та крила... Ах, та крила...

Мека и паперјаста, као свила.
Раширена, широка и моћна, снажним лепетом укроте звук.
Распоном њиховим заклони се сунце.
А опет, све обасјају.
Крила Љубави.

Враћам се тако понеким местима, као што се убица враћа на место злочина.
Тражим доказе.
Из ког оружја је убијен и да ли је пристојно сахрањен мој некадашњи осмех?
Понадам се, можда је преживео.

`Чувајте се првих вечерњих часова, кад се смењују дан и ноћ, сјај сунца и нашег, људског
осветљења.
То су тренуци кад се чине погрешни кораци, кад ничу издајнички осмеси и падају погубне
речи.
Затворите се, као цвет који склапа латице, тражите спасење у сну ил` ћутању, и чекајте да
поново сване дан.`

Немој после да буде да вас није упозорио - Андрић

Неки људи прораде као и мој даљинац - тек кад их добро протресеш, тек онда нешто из њих
испадне.

Шта умем најбоље да радим?

Да ме волиш.

У косу ми се ноћас заплела звезда падалица, и у њој се угасила.

И, шта ћу ја сада са својом умрлом жељом?

`Nepromišljeno uzmeš sav taj teret, i u jednom trenu ti samo slomi kičmu.`

твит, Anoniman

17
"Krajevi sveta ne postoje, a ti i ja, kao da smo pronašli po jedan za sebe."

Данас ми је неки `могу лако да одлепим` дан.

И, шта ћу ако не буде било никога да ме поново из комадића склопи и залепи?
Бојим се, сама нећу умети.

Волим када ми каже: `лепоока`.

И, знам да не мисли на боју ока. На оно иза ока он мисли. Знам.

`Слика говори више од хиљаду речи`, кажу.

А ја опет мислим, мора да је то осмислио неко ко не уме с речима...

Протрчиш ми кроз вене, па се настаниш у срцу.

Ушушкам те сновима који су преживели све наше ратове. Љубав.

Каже она мени, на конто мојих животних избора: `Ко с децом спава, упишан се буди.`, да простите
на изразу.
А, ја јој одговорим: Боље тако, него да ми пиша у кревет од болесне простате. Па, ко шта воли...
И она се наљути на мене, мсм, стваарнооо..

`Не могу, немам времена...`

То је тако транспарентно, тако тужно...
Добри људи увек имају времена.
У противном, ствар је једноставна - није им стало.

Велико, топло, црвено и пулсирајуће, што само ретки имају.

Сунце у грудима, којим предивно обасјавају околину.
Чине наш живот вредним живљења.
Људи са сунцем у грудима.

Даљина.
Није то мерна јединица.
То је, као и чежња, стање свести.

Када кажеш - риспект, уместо - поштовање, једино што могу да помислим, осим да си неписмен, је
да у ствари имаш проблем са суштином те речи и њеним значењем.
Друго објашњење за ову појаву ја немам.

`Како су изгледали људи који су вас издали?`

- Пријатељски.
Бук

18
"Увек ћу те заштитити од других, колико год то умем и могу.
Али, како ћу те заштитити од себе?
Бојим се да то не умем."

Dzabe maske ako nemaju pred kim da padnu.

твит, DvatreniD

Ако крећете напоље, нанесите заштиту. Нанесите слој љубазности и широких осмеха.
То је једини оклоп који злурадост и злонамерност неће моћи да прогризу својим отровним
зубима. Ако крећете напоље, нанесите заштиту. Нанесите слој љубазности и широких осмеха.
То је једини оклоп који злурадост и злонамерност неће моћи да прогризу својим отровним
зубима. Шеровано

Евидентно је да су одређене моделе женског веша осмислили мушкарци.

То није веш, то су справе за мучење.
2014.

Не могу ја ове мотивацијске цитате.

Као да их је смишљао неко, ко поред живота прошао није.
А ни живот поред њега.

- Чувајте се, оштрим перо.

Рече гуска.

Mozda je muskarac pronasao vatru , ali je zena sigurno nacin da se igra sa njom

твит, DvatreniD

Да сам природна не/погода, сигурно бих била ветар. Понекад, ледени северац, понекад југо,
понекад тајфун.
Није до мене, до тебе је.

Пишем.
Тако победим неизговорену стварност.
Али, понекад, ноћу, враћају се моје речи да ме удаве. Да се освете што сам им одузела
мелодију изговореног.
Осветиће ми се, ево, ноћас, те моје неизговорене речи још једном несаницом. Вриштањем
тишине без почетка и краја.

А вама, нека је лака и добра ова ноћ, добри моји.

Загрлите, уколико имате кога. Онда све добије смисао.

Евидентно је да су одређене моделе женског веша осмислили мушкарци. То није веш, то су справе
за мучење.

19
`Зашто су књиге боље од филмова?
- Ако заспиш током читања, нећеш пропустити крај.`

Пре него што изађете, наоружајте се љубазношћу. То је једини оклоп који злурадост не
препознаје, па неће моћи да га пробије својим отровним зубима.

Нањушимо једни друге.

У ходу. У пролазу. У погледу.
Ми, начети.
Нагрижени изнутра. Трошни.
Помало прегажени.
Болни.
Сударе нам се и препознају снаге бројних пораза и победа.
Нас је живот удисао пуним плућима.
Нигде нас није ни прескочио, ни обишао.
Судбине.

Ако није киша, што спира тугу низ прозорска окна, онда је то месечина, па је исту разлије у милион
честица златне прашине.
Дакле, није до времена.
До туге је.

У огромности простора и неизмерју времена, радост је моја што делим једну планету и
једно раздобље с тобом.

Карл Саган, својој супрузи

20