LUMET SIDNI

Datum rođenja 25. jun 1924. Mesto rođenja Filadelfija  SAD

Datum smrti 9. april 2011. (86 god.) Mesto smrti Njujork  SAD
Sidni Lumet (engl. Sidney Lumet, IPA: /luːˈmɛt/, rođen 25. juna 1924. u
Filadelfiji, Pensilvanija, SAD — 9. april 2011., Njujork, SAD) je američki
filmski reditelj i producent. Sa preko 50 filmova koje je režirao od 1957.
(rediteljski debi sa Dvanaest gnevnih ljudi), smatra se jednim od
najplodnijih američkih filmskih reditelja. Najpoznatiji je po četiri filma za
koje je bio nominovan za Oskara za režiju (12 gnevnih ljudi /12 Angry
Men, 1957/, Pasje popodne /Dog Day Afternoon, 1975/, TV-mreža
/Network, 1976/ i Presuda /The Verdict, 1982/), ali Oskara nikada nije
osvojio.
„Autor više vrsnih ostvarenja, često upadljivo levo-liberalnog nagnuća, ne uspeva uvek zadržati njihov
visok nivo jer balansira između pokušaja zadovoljavanja publike, društvenog angažmana i usvajanja
stilskih uticaja evropskog filma.“
2005. je nagrađen Oscarom za životno delo.
Prema Enciklopediji Hollywooda, Lumet je jedan od najplodnijih redatelja moderne ere. U proseku je
snimao više od jednog filma godišnje od svojeg redateljskog debija 1957. Poznat je po svojoj sposobnosti
da privuče velike glumce u svoje projekte što mu je omogućilo da snimi mnoge ambiciozne filmove u
razdoblju koje je potrajalo više od 50 godina.
Rane godine
Lumet je rođen 25. lipnja 1924. u Philadelphiji u državi Pennsylvania. Studirao je kazališnu glumu na Professional Children's
School i Sveučilištu Columbia.
Roditelji su mu bili Baruch Lumet i Eugenia Wermus, oboje iskusni izvođači u jidiškom kazalištu. Njegov otac bio je glumac,
redatelj, producent i scenarist, dok mu je majka bila plesačica. Majka mu je preminula dok je još bio dete. Lumet je ostvario
profesionalni debi na radiju s četiri godine, a u kazalištu u Yiddish Art Theatreu s pet godina. Kao dete pojavljivao se u
broadwayskim predstavama, uključujući Slepu ulicu. 1935. S 11 godina, Lumet se pojavio u kratkom filmu Henryja Lynna
Papirossen temeljenom na hit pesmi Papirosn čiji je koproducent bio radijska zvezda Herman Yablokoff. Film je prikazan u
kinima pod istim imenom. Predstava i kratki film pojavili su se u Bronx McKinley Square Theatreu. 1939. se jedini put pojavio u
dugometražnom filmu, s 15 godina u One Third of a Nation. II svetski rat mu je 1939. prekinuo ranu glumačku karijeru, a tri
godine je proveo u američkoj vojsci.
Nakon povratka iz službe u Drugom svetskom ratu (1942.-1946.) kao majstor za radar stacioniran u Indiji i Burmi, organizirao je
off-Broadway skupinu i postao njezin redatelj.
Privatni život
Njegova prva žena bila je glumica Rita Gam (1949-1954.); druga je bila zabavljačica Gloria Vanderbilt
(1956.-1963.); treća je bila Gail Jones (1963.-1978.), kćer pevačice i glumice Lene Horne; 1980. se
oženio s Mary Gimbel s kojom je bio u braku do svoje smrti. U braku s Gail Jones je dobio dve kćeri,
Amy i glumicu i scenaristicu Jenny koja je nastupila u glavnoj ulozi u filmu Q & A. Napisala je i scenarij
za film Rachel se udaje iz 2008.
Redateljska karijera
Rana karijera
Lumet je svoju karijeru započeo kao redatelj u manjim kazališnim produkcijama, a nakon toga se
prometnuo u cenjenog televizijskog redatelja. Nakon što je stekao vredno iskustvo radeći na manjim
kazališnim produkcijama i ljetnim predstavama, 1950. je počeo režirati na novom mediju, televiziji. U
svojih šest godina kao televizijski redatelj prvorazrednih serija kao što su Alcoa Theatre i Goodyear
Playhouse, Lumet je "stekao značajnu reputaciju kao talentiran i
pouzdan." Kako je kvaliteta mnogih televizijskih drama bila tako
impresivna, nekoliko njih je adaptirano za filmove.
Henry Fonda i Lee J. Cobb u 12 gnjevnih ljudi
Njegov prvi film bio je tipičan za njegov rad: "dobro odglumljen,
scenaristički zaokružen, snažno angažirani 'problemski film', 12
gnjevnih ljudi (1957.)." Filmski povjesničar Stephen Bowles piše: "12
gnjevnih ljudi bio je povoljan početak za Lumeta. Bio je kritički i
komercijalni uspjeh te je ustanovio Lumeta kao redatelja veštog u
adaptiranju kazališnih osobina filmu. Pola Lumetovih filmova potiče
iz kazališta."
Nakon toga je podelio svoje napore između drugih idealističkih problemskih filmova, adaptacija
kazališnih komada i romana, velikih stiliziranih filmova, napetih melodrama i crnih komedija s
naglaskom na New York koje se bave društvom i američkom kulturom.
Nakon režije svog prvog filma, 12 gnjevnih ljudi, prema Siegelovoj Enciklopediji Hollywooda,
"predvodio je prvi val redatelja koji su ostvarili uspešan prelaz s televizije na film."
1960. je režirao još jednu kontroverznu emisiju zbog koje je došao na loš glas: The Sacco-Vanzetti Story
na NBC-u; prema New York Timesu, "drama je trebala promovirati slučaj iz države Massachusetts (gde
su Nicola Sacco i Bartolomeo Vanzetti osuđeni i pogubljeni) i ustvrditi kako su osuđeni ubice zapravo
bili potpuno nevini. Ali senzacija je zapravo Lumetu učinila uslugu jer je na njegovu adresu stiglo
nekoliko prestižnih filmskih ponuda, uključujući umetnički trijumf iz 1962., Dugo putovanje u noć."
Redateljski stil i teme
Prema istoričarima filma Geraldu Mastu i Bruceu Kawinu, Lumetova "posvećenost glumcima i ritmovima grada učinili su ga
najdugovečnijim američkim prenositeljem neorealističke tradicije pedesetih i njezine posvećenosti etičkoj odgovornosti."
Navode njegov rani film Brdo (1965.) kao "jedan od politički i moralno najradikalnijih filmova šezdesetih."
Dodaju kako ispod društvenih sukoba u Lumetovim filmovima leži "uverenje kako će ljubav i razum na kraju prevladati u
međuljudskim odnosima", te da će "zakon i pravda konačno biti zadovoljeni - ili neće." Njegov debitantski film, 12 gnjevnih ljudi,
bio je hvaljen u svoje vreme: bio je model za liberalnu misao i zajedništvo u Eisenhowerovoj eri; ili je bio alarmantni primer
kako se lako bilo koja porota može pokolebati." Film i njegov redatelj bili su nominirani za Oscar. Lumet je osvojio nagradu
Ceha američkih redatelja, a film je naišao na opće pohvale kritičara.
Enciklopedija svetskih biografija navodi kako su u njegovim filmovima često zastupljeni glumci koji su studirali "metodičnu
glumu", "koju karakterizira surovi, introspektivni stil. Vodeći primer takvih "metodičnih" glumaca bio bi Al Pacino koji je u
početku svoje karijere studirao pod paskom glumačkog gurua Leeja Strasberga. Lumet voli spontanost kod svojih glumaca i
ugođaja, "improvizatorski izgled postignut snimanjem na lokaciji".
Razvoj likova
Prema biografkinji Joanni Rapf, Lumet je uvek bio "nezavisan redatelj" te je volio snimati filmove o "muškarcima koji skupljaju
hrabrost da se suprostave sustavu, o malom čoveku protiv sustava". To uključuje i ženske likove u njegovim filmovima, kao u
filmu Laku noć, Garbo. "Anne Bancroft utelovljuje tip lika koji privlači Lumeta: posvećene aktivistice za sve svrhe, koja se bori
za prava potlačenih, koja je puna života, glasna, hrabra, koja se odbija konformirati i čije joj shvaćanje života dopušta da umre
s dostojanstvom... Laku noć, Garbo na mnogo je načina satira New Yorka."
U intervjuu iz 2006., Lumet je ponovio kako je "fasciniran ljudskom cenom uključenom u sleđenje strasti i obveza, te cenom
kojom te strasti i obveze utiču na druge." Ove teme su "jezgra" većine njegovih filmova, naglašava Rapf, "uključujući njegove
priče o korupciji u njujorškoj policijskoj upravi i obiteljskim dramama kao što je Daniel.
Psihološke drame
Prema povjesničaru filma Stephenu Bowlesu, dokazao se kao "najugodniji i najučnikovitiji redatelj
ozbiljnih psiholoških drama, dok je najranjiviji kad se okuša u lakoj zabavi. Njegove nominacije za
Oscare, primjerice, bile su za karakterne studije muškaraca u krizi, od njegova prvog filma, 12 gnevnih
ljudi, do Presude. Lumet je doslovno dete drame." Naglašava da su "gotovo svi likovi u Lumetovoj
galeriji vođeni opsesijom ili strašću koje idu od potrage za pravdom, iskrenošću i istinom do hvatanja za
ljubomoru, sjećanje ili krivnju. Lumeta toliko ne intrigira objekt njihove fiksacije koliko opsesivno
stanje."
Stoga, dodaje Bowles, "Lumetovi protagonisti teže izolaciji, iznimni muškarci koji se suprotstavljaju
skupini ili instituciji. Bilo da je protagonist član porote ili stranka u šeprtljavoj pljački, on sledi svoj
instinkt i intuiciju u pokušaju da pronađe rešenja. Lumetov najvažniji kriterij nije jesu li postupci takvih
muškaraca ispravni ili ne nego jesu li njihovi postupci nepatvoreni. Ako su takvi postupci opravdani
savešću pojedinca, to njegovim junacima daje neobičnu snagu i hrabrost da izdrže pritiske, nasilništva i
nepravde drugih. Frank Serpico je, na primer, Lumetov suštinski junak u prkošenju grupnom autoritetu i
obrani vlastitih moralnih uverenja." Lumet je u svojoj autobiografiji opisao film Serpico kao "portret
pravog buntovnika s razlogom."
Pitanja socijalne pravde
"Kao dete Depresije", piše Joanna Rapf, "odrastajući siromašan u New York Cityju uz sveopće
siromaštvo i korupciju, Lumet je postao svestan važnosti pravde u demokraciji. On kaže kako voli
propitivati stvari, ljude, institucije, ono što društvo smatra 'dobrim' i 'lošim'." Međutim, priznaje da ne
veruje da sama umetnost ima snagu nešto promeniti. "Kako on kaže, postoji mnogo 'sranja' kojima se
treba baviti u zabavnoj industriji, ali tajna dobrog rada je zadržati svoju iskrenost i svoju strast."
Povjesničar filma David Thomson piše: "On ima čvrste teme: krhkost pravde, te policiju i njenu
korumpiranost." Dodao je: "Lumet je brzo postao cenjen... te stekao naviku obrađivanja velikih tema -
Kritična tačka, Vlasnik zalagaonice, Brdo, - te se činio rastrganim između mrtvila i patosa. ... TV
mreža ... je bila najbliže što se približio uspješnoj komediji. Bio je raritet sedamdesetih, redatelj sretan da
prikaže svoj materijal - ali naizgled neosetljiv na nj ili promenjen njime."
Lumet je, govoreći o svojim primarnim filmskim temama, policijskoj korupciji, opisao svoje osjećaje za
časopis Cinema Nation:
"Upravo sam dovršio film Vladar grada. To je dugi, kompleskni film i jedan od najtežih i
zadovoljavajućih filmova koje sam ikad snimio. Govori o policajcu koji odaje druge policajce...
Međutim, ne govori samo o doušništvu. Govori o policajcima i kompleksnosti njihovih života.
Poznavao sam dosta policajaca, od kojih se većina pridružila policiji puna ideala. Završe s najvećom
stopom samoubojstava i alkoholizma u odnosu na bilo koju profesiju."
Okružje New Yorka
Lumet preferira raditi u New Yorku, naglašava Lumetova biografkinja Joanna Rapf, "izbegavajući dominaciju Hollywooda. Kao i
Woody Allen, on sam se opisuje Njujorčaninom." "Uvek sam volio biti u svetu Woodyja Allena", rekao je. Tvrdi da se
"raznolikost grada, njegove etničke četvrti, njegova umetnost i kriminal, izopačenost i korupcija, njegova lepota i ružnoća,
spajaju u ono što ga inspirira." Za Lumeta, "New York je ispunjen stvarnošću; Hollywood je zemlja fantazija."
New York je koristio i kao pozadinu - ako ne simbol - njegove "opterećenosti propadanjem Amerike",
prema riječima povjesničara filma Scotta i Barbare Siegel. Raspravljajući o značajnosti gradskog ugođaja
Lumetu, Bowles naglašava, "Unutar ovog konteksta, Lumeta konstantno privlače situacije u kojima
zločin pruža priliku skupini likova da se zbliže. Obično su ti likovi uvučeni u vrtlog događaja koji ne
mogu ni shvatiti ni kontrolirati, ali na kojem moraju raditi zajedno kako bi pronašli rešenje."
Kad su ga u intervjuu za New York Magazine 2007. pitali, "Gotovo svi vaši filmovi - od Vlasnika zalagonice do vašeg
poslednjeg - imaju intenzivan stupanj one slavne njujorške surovosti. Je li ulična inteligencija uistinu takva razlika između nas i
Hollywooda?" Lumet je odgovorio: "U Los Angelesu nema ulica! Nema osećaja za susedstvo! Pričaju o nama ne znajući ko živi
u istom stambenom kompleksu kao mi - to je sranje! Ja znam ko živi u mojoj zgradi. U Los Angelesu, koliko uistinu možete
znati o bilo kome drugome? ... Riječ je jednostavno o ljudskom kontaktu. Čini mi se da naši najveći problemi danas dolaze od
povećane izolacije ljudi, svugde."
Redateljske tehnike
Lumet je uvek, prema Joanni Rapf, preferirao naturalizam i/ili realizam. On ne voli "dekorativni izgled";
retko želi da "kamera privlači pozornost na samu sebe; montaža mora biti nenametljiva." Njegov
snimatelj, Ron Fortunato, kaže: "Sidney poludi ako vidi da nešto izgleda preumetnički."
Delimično zato što je imao volje i sposobnosti baviti se mnogim značajnim društvenim temama i
problemima, "on može izvući snažne izvedbe od svojih glavnih glumaca i dobre uloge od karakternih
glumaca", piše povjesničar filma Thomson. On je "jedan od najsnažnijih figura njujorškog filma. Kad ih
dobije, oslanja se na dobre scenarije."
Prema Katzovoj Filmskoj enciklopediji, "Iako je kritička evaluacija Lumetova rada varirala od filma do filma, gledajući na njegov
celokupni opus on je vrlo cenjen. Kritike su ga obično opisivale kao senzitivnog i inteligentnog redatelja koji poseduje dobar
ukus, hrabrost za eksperimente s različitim tehnikama i stilovima te neobičnim darom za rad s glumcima."
Lumet je u svojoj knjizi naglasio tehniku režiranja:
"Neko me jednom upitao kako je snimati film. Rekao sam da to nalikuje izrađivanju mozaika. Svaka postava je kao sitna
keramička pločica (postava, osnovna sastavnica filmske produkcije, sastoji se od pozicije kamere i s njom povezane rasvete).
Oslikavaš je, oblikuješ, poliraš na najbolji način na koji znaš. Načiniš ih šest do sedam stotina, možda tisuću. Zatim ih doslovno
zalepiš zajedno i nadaš se da će to što si napravio funkcionirati."
Lumet je 1970. rekao: "Ako si redatelj, onda moraš režirati... Ne verujem da trebaš sediti i čekati dok
okolnosti pred tobom ne budu savršene i sve je prekrasno i divno... Nikad nisam snimao film zato što
sam bio gladan... Svaki film koji sam snimio bila je aktivna, verodostojna, strastvena želja. Želim da
svaki film koji snimam bude takav... Dobro se provodim."
Vizija budućih filmova
U istom intervjuu za New York Magazine, kad je upitan što predviđa kao novi val u filmskoj umetnosti, odgovorio je: "Snimali
smo u Astoriji i jednog dana sam gledao kako neka deca stoje ispred škole blizu studija. Bilo je to upravo divno: indijske
devojčice u sarijima, deca iz Pakistana, Koreje, deca iz svih krajeva. Zato mislim da će se pojaviti redatelji iz svih zajednica koji
će pričati svoje priče. Znate, počeo sam snimati filmove o Židovima, Talijanima i Ircima jer ništa drugo nisam znao."
Ostavština
Prema istoričaru filma Bowlesu, Lumet je uspeo postati vodeći dramski redatelj delimično zato što "njegov najvažniji kriterij pri
režiranju nije jesu li postupci njegovih protagonista ispravni ili ne, nego jesu li njihovi postupci nepatvoreni." I jesu li ti postupci
"opravdani savešću pojedinca, što njegovim junacima daje neobičnu snagu i hrabrost pri suočavanju s pritiscima, nasiljem i
nepravdom drugih." Njegovi su nam filmovi stoga dali "suštinskog junaka koji prkosi skupini autoriteta i brani vlastiti kod
moralnih vrednosti."
Memoari o Lumetovu životu na filmu, Making Movies (1996.), "iznimno su bezbrižni i zarazni u svojem entuzijazmu kad govori
o veštini snimanja filmova", piše Bowles, "te su u kontrastu s tonom i stilom većine njegovih filmova. Lumetov redateljski potpis
je verovatno rad s glumcima - i njegova iznimna sposobnost da izvuče visokokvalitetne, ponekad iznimne izvedbe od onih od
kojih se to ne bi očekivalo." Jake Coyle, novinar Associated Pressa, se složio: "Iako je Lumet s godinama sve više relativno
podcenjeniji, glumci su pod njegovom palicom uvek ostvarivali neke od svojih najupečatljivijih izvedbi. Od Katharine Hepburn
do Faye Dunaway, Henryja Fonde do Paula Newmana, Lumet je bio poznat kao glumački redatelj.
Predsednik Akademije filmskih umetnosti i znanosti Frank Pierson je rekao: "Lumet je jedan od najvažnijih filmskih redatelja u
istoriji američke kinematografije, a njegovo je delo ostavilo neizbrisivi znak na publici i samoj istoriji filma." James Verniere iz
Boston Heralda je napisao: "U vreme kad je američka filmska industrija uporna u namera da vidi koliko nisko može otići,
Sidney Lumet ostaje majstor moralno kompleksne američke drame."
Teoretičarka filma Joanna Rapf je, kompletirajući 2006. svoje intervjue s Lumetom, napisala: "Još strastveno energetičan,
mladolik i strastven kad se radi o životu, ... traži 'prave' ljude i 'prave' situacije, a priče koje može ispripovedati o njima su
'humane, iskrene i ponekad ilustrativne o nekim najvažnijim trenucima života."
FILMOGRAFIJA
Godina Naslov
1957. 12 gnjevnih ljudi
1958. Trema
1959. That Kind of Woman
Zmijska koža
1961. Pogled s mosta
1962. Dugo putovanje u noć
1964. Vlasnik zalagonice
Kritična točka
1965. Brdo
1966. The Group
1967. The Deadly Affair
1968. Bye Bye Braverman
Morski galeb
1969. Ljubavni sastanak
1970. King: A Filmed Record... Montgomery to Memphis
Last of the Mobile Hot Shots
1971. Klan Dukea Andersona
1972. Dječja igra
The Offence
1973. Serpico
1974. Zaljubljeni u Molly
Ubojstvo u Orijent Expressu
1975. Pasje poslijepodne
1976. TV mreža
1977. Equus
1978. Čarobnjak
1980. Samo mi reci što želiš
1981. Vladar grada
1982. Presuda
Smrtonosna zamka
1983. Daniel
1984. Laku noć, Garbo
1986. Moć
Jutro poslije
1988. Na izmaku snaga
1989. Obiteljski posao
1990. Q & A
1992. Stranac među nama
1993. Guilty as Sin
1997. Noć pada na Menhetn Sumrak na Manhattanu
Intenzivna njega
1999. Gloria
2004. Ogoljeni
2006. Find Me Guilty
2007. Dok vrag ne sazna da si mrtav
ДВАНАЕСТ ГНЕВНИХ ЉУДИ (енгл. 12 Angry Men) је амерички драмски филм из 1957. године, режисера
Сиднија Лумета, који представља адаптацију истоимене телевизијске представе Реџиналда Роуза из 1954. Прича
прати пороту од 12 људи који размишљају о томе да ли да осуде или ослободе 18-годишњег оптуженог на основу
основане сумње, присиљавајући поротнике да испитују свој морал и вредности.
Филм открива многе технике постизања консензуса и тешкоће које су у овом процесу наишле међу овом групом
мушкараца чији спектар личности додаје интензитет и сукоб. Такође истражује моћ, којом једна особа мора да оствари
промене. Чланови пороте су идентификовани само бројем; ниједно име није откривено, све до размене дијалога на
самом крају. Филм приморава ликове и публику да процене сопствену слику о себи, посматрајући личност, искуства и
поступке поротника. Филм је такође значајан по скоро ексклузивној употреби једног сета у коме се одвијају свега три
минута филма.
Конгресна библиотека је 2007. године изабрала филм за Национални регистар филмова, као „културно, историјски и
естетски значајан”. Филм је изабран и као друга најбоља судска драма икада, од стране Америчког филмског института
на њиховој Топ 10 листи.
Радња
У преврућој соби за пороту, суднице у Њујорку, порота се припрема да размотри случај 18-годишњег сиромашног
младића оптуженог да је ножем избоо свог оца до смрти. Судија им даје инструкције да, уколико постоји основана
сумња, поротници морају да донесу пресуду да оптужени није крив; ако буде проглашен кривим, окривљени ће добити
смртну казну. Пресуда мора бити једногласна.
У почетку се докази чине убедљивим: једна комшиница је сведочила да је са свог прозора видела како оптужени
избада свог оца. Други комшија је сведочио да је чуо како окривљени прети да ће убити оца и очево тело како пада о
тло, а затим је кроз шпијунку на вратима угледао оптуженог како трчи поред његовог стана. Дечак има насилну
прошлост и недавно је купио сечиво исте врсте као што је пронађено на месту убиства, али је тврдио да је изгубио
своје. Нож на месту догађаја очишћен је од отисака прстију.
Чини се као да поротници у почетку лагано прихватају одлуку. Поротник 7 је посебно жељан да те вечери искористи
своје карте за бејзбол утакмицу. У прелиминарном гласању, сви поротници гласају да је оптужени крив, осим
поротника 8, који сматра да би требало да разговарају пре доношења пресуде. Он доводи у питање поузданост
сведока и такође баца сумњу на наводну јединственост оружја за убиство, вадећи идентичан нож из џепа. Каже да не
може да прогласи оптуженог кривим, јер постоји разумна сумња. Пошто својим аргументима, наизглед, не успева да
убеди ниједног од осталих поротника, поротник 8 предлаже тајно гласање, од кога ће се суздржати; ако сви остали
поротници и даље изгласају кривицу, он ће се сложити. Откривају да је један члан пороте гласао да оптужени није
крив. Поротник 9 открива да је променио глас, поштујући мотиве поротника 8 и слажући се да би требало да буде више
дискусије.
Поротник 8 тврди да од буке воза који је тада пролазио, други сведок не би био у могућности да јасно чује претњу за
коју је тврдио да је чуо. Поротник 5 мења свој глас, као и поротник 11, који верује да се окривљени, ако је заиста убио
оца, не би се вратио на место злочина неколико сати касније како би извадио оружје, јер је већ очишћено од отисака
прстију. Поротник 8 истиче да људи често кажу „Убићу те!”, али без буквалног значења.
Поротници 5, 6 и 8 даље преиспитују причу другог сведока. Поротник 3 је бесан и након вербалне препирке покушава
да нападне поротника 8, узвикујући „Убићу га!”. Поротник 8 истиче да ово доказује његов став о речима оптуженог.
Поротници 2 и 6 мењају своје гласове; порота је сада равномерно подељена.
Поротник 4 сумња у алиби оптуженог, заснован на немогућности дечака да се присети неких детаља који се тичу
његовог алибија. Поротник 8 тестира личну меморију поротника 4. У стању је да се сети догађаја из претходне недеље,
са потешкоћама сличним оптуженом. Поротници 2, 3 и 8 расправљају о томе да ли је окривљени могао да избоде свог
много вишег оца из доњег угла, на крају одлучивши да је физички могуће, мада и необично. Поротник 5 истиче да би
неко ко је знао како да користи нож, држао би га испод руке и убоо под углом према горе.
Нестрпљив у жељи за одласком, поротник 7 мења глас и суочава се са поротником 11; поротник 7 инсистира, мада
неуверљиво, да мисли да оптужени није крив. Поротници 1 и 12 такође мењају своје гласове, остављајући само три
гласа за кривицу. Поротник 10 се разбешњава. Остали поротници, изузев поротника 4, окрећу му леђа. Када опази да
га нико не слуша, поротник 4 тврди да га слуша и говори му да седне и буде миран. Поротник 4 изјављује да жена која
је видела убиство са друге стране улице стоји као чврст доказ. Поротник 12 враћа се свом мишљењу да је оптужени
крив.
Након што је видео како поротник 4 трља нос због иритација отисака од својих наочара, поротник 9 схвата да је иста
сведокиња имала исте отиске на њеном носу, што указује да она носи наочаре, али да их није носила на суђењу.
Поротник 8 говори да сведокиња, која је покушавала да заспи кад је видела убиство, није носила наочаре кад се то
догодило и не би имала времена да их стави како би добила јасан увид у особу која је извршила убиство, чинећи њену
причу сумњивом. Преостали поротници, изузев поротника 3, мењају свој глас и изјашњавају се да оптужени није крив.
Поротник 3 се све више мучи давајући нове аргументе, надолазећи на раније напомене о његовој затегнутој вези са
сопственим сином. У тренутку беса, поротник 3 цепа фотографију њега и сина, након чега почиње да плаче. Он мрмља
да оптужени није крив, чинећи гласање једногласним. Док остали одлазе, поротник 8 помаже узнемиреном поротнику 3
са његовим капутом. Оптуженог проглашавају невиним, а поротници напуштају судницу. У кратком епилогу, поротници
8 и 9 се први пут представљају један другом по својим именима, пре него што се разиђу.
12 gnjevnih ljudi (eng. 12 Angry Men) je film Sidneyja Lumeta iz 1957. temeljen na istoimenoj drami o
članu porote koji mora uveriti ostalih 11 članova kako moraju osloboditi osumnjičenog na temelju
opravdane sumnje. Film je poznat jer je za snimanje korištena samo jedna prostorija (soba za porotnike),
izuzev kratkog prikaza sudnice i toaleta.
U glavnim ulogama pojavili su se: Henry Fonda, Lee J. Cobb, Ed Begley, John Fiedler, E.G. Marshall,
Jack Warden, Ed Binns, Martin Balsam, Jack Klugman, George Voskovec, Robert Webber i Joseph
Sweeney (njegov zadnji nastup na filmu).
Radnja
Priča počinje sa završnim rečima odvjetnika u slučaju ubojstva, a sudac nakon toga daje upute ćlanovima porote. Kao i u
svakom takvom suđenju, članovi porote moraju anonimno doneti odluku je li optuženi kriv ili nije. (U američkoj sudskoj praksi
neuspjeh u donošenju odluke rezultira poništenjem suđenja). Osumnjičenik u slučaju je mladić koji je optužen da je ubio svog
oca. Poroti je rečeno kako će eventualna osuda značiti smrtnu kaznu (nešto što se u današnjem američkom pravosudnom
sustavu ne bi moglo dogoditi). Dvanaestorica muškaraca prelaze u sobu za porotu, gde počinju raspravu. Tokom njihove
rasprave, nijedan porotnik ne sme zvati drugog imenom jer su ona nepoznata, ali, međutim, na kraju Sweeneyjev i Fondin lik
otkrivaju svoja prezimena. Fondin lik se preziva Davis, a Sweeneyjev McArdle.
Produkcija
Scenarij Reginalda Rosea za 12 gnjevnih ljudi prvo je iskorišten za televiziju, te je emitiran na CBS-u u
okviru programa Studio One 1954. Celi materijal te verzije bio je izgubljen, mnogi su pomislili zauvek,
ali je konačno pronađen 2003.
Uspeh televizijskog filma rezultirao je ekranizacijom na velikom platnu. Henry Fonda je angažirao redatelja Sidneyja Lumeta,
koji je do tada snimao televizijske projekte kao što su Alcoa Hour i Studio One, i Rosea za scenarista. 12 bijesnih ljudi bio je
prvi dugometražni Lumetov film, a Fondi i Roseu, koji su producirali film, bila je to prva i zadnja uloga producenata. Fonda je
posle izjavio kako više nikad neće producirati film.
Snimanje je trajalo manje od tri tjedna s budžetom od oko 350 tisuća dolara.
Kritike
Nakon premijere, kritika je hvalila film. A.H. Weller iz New York Timesa, napisao je: "To je napeta,
privlačna i neodoljiva drama koja seže puno dalje od granica zidova porotničke sobe." Međutim, film
nije doživio veliki uspeh: dolazak boje i raskošnih produkcija potisnuli su zanimanje za film, koji nije
doživio veliki uspeh na kino-blagajnama.
Danas se film smatra "klasikom" te ga jednako cene i kritika i publika: Roger Ebert ga je naveo u svojoj zbirci "Great Movies", a
dugo vremena se držao na 14. poziciji 250 IMDb-ih najboljih filmova svih vremena. Osim toga, ima stopostotnu pozitivnu ocenu
kritike i publike na filmskom portalu Rotten Tomatoes. Američki filmski institut proglasio je Porotnika br. 8, kojeg glumi Henry
Fonda, 28. najvećim filmskim junakom 20. veka.
Nagrade
Film je nominiran za Oscare u kategorijama za najboljeg redatelja, najbolji film, priču i scenarij temeljen
na materijalu iz nekog drugog medija. Nije osvojio nijednog Oscara,a u svim ovim kategorijama ga je je
zasenio Most na reci Kwai, koji je osvojio sedam Oscara te godine. Na berlinskom filmskom festivalu,
film je osvojio glavnu nagradu, Zlatnog medvjeda.
Obrada
1997. je snimljen istoimeni televizijski film Williama Friedkina, u kojem su na nastupili Jack Lemmon,
George C. Scott, James Gandolfini, Tony Danza, William Petersen, Ossie Davis, Hurne Cronyn i
Courtney B. Vance. U ovom filmu sudac je žena, a četvero porotnika su crnci; u većini drugih aspekata
radnje obrada je identična izvorniku, s iznimkom nekih dostignuća modernog sveta, kao zabrana pušenja
u sobi.
ДУГО ПУТОВАЊЕ У НОЋ (енгл. Long Day's Journey into Night) је филмска адаптација
истоимене драме Јуџина О'Нила. Снимљена је 1962, у режији Сиднија Лумета. Кетрин Хепберн је
за своје извођење добила Награду за најбољу глумицу на Канском филмском фестивалу, а била је
у трци за Оскара за најбољу главну глумицу. Сва три глумца су такође добили Награду за најбољу
мушку улогу на фестивалу у Кану.
Радња
Аристократска породица из Конектиката пролази кроз тежак период када се сазна да најмлађи син Џејмса
и Мери Тајрон болује од туберкулозе. Док се Џејмс и његови синови одају пићу, Мери тешка емотивна
стања лечи морфијумом. Не желећи да ремете мајчин нестабилан ментални мир, Џејми и Едмонд
покушавају да сакрију од какве се болести Едмонд разболео. С друге стране, упркос томе што је вређа
њихово претварање, Мери избегава да чује истину и жели да живи у блаженом незнању.
Улоге
Глумац /Улога: Кетрин Хепберн Мери Тајрон; Ралф Ричардсон Џејмс Тајрон; Џејсон Робардс
Џејми Тајрон; Дин Стоквел Едмонд Тајрон
ЧОВЕК ИЗ ЗАЛАГАОНИЦЕ (енгл. The Pawnbroker) амерички је играни филм из 1965. у режији
Сиднија Лумета. Филм је снимљен по истоименом роману Едварда Луиса Воланта.
Иако је филм премијерно приказан у јуну 1964. на Берлинском филмском фестивалу, у
дистрибуцију је пуштен тек 20. априла 1965, након премијере у Сједињеним Америчким
Државама,
Ово је први амерички филм који се бави холокаустом кроз искуства преживелог.
Радња
Улоге Глумац/Улога: Род Стајгер Сол Назерман; Џералдина Фицџералд Мерилин Берчфилд;
Брок Питерс Родригез; Хаиме Санчез Хесус Ортиз
SERPICO je američki film iz 1973. koji govori o stvarnom njujorškom policajcu Franku Serpicu.
Serpico se angažirao na tajnom zadatku kako bi razotkrio korupciju među kolegama policajcima, ali je
posle ostavljen po strani, prvo zbog nepoverenja, a posle su se na njega obrušile pretnje. U glavnim
ulogama se pojavljuju Al Pacino, John Randolph i Tony Roberts.
Radnja
Film počinje s Frankom Serpicom (Pacino) na zadnjem sjedalu policijskog auta, prekrivenog krvlju dok juri u bolnicu s
upaljenim svetlima i sirenom. Upravo je ustreljen. Ostatak filma je većim delom prisećanje. Počinje sa Serpicom koji u
šezdesetima postaje policajac. Vrlo je idealističan te veruje u nebrutalne metode u hvatanju kriminalaca. Odbija sudelovati u
policijskoj korupciji, pogotovo u isplatama koje se tiču kockarskih i narko organizacija. Ubrzo ga suradnici počinju gledati s
nepoverenjem jer ne mogu verovati da odbija mito. Osim toga, Serpico ima problema i sa svojim prihvaćanjem kontrakulture
šezdesetih: seli se u Greenwich Village, pušta kosu i bradu, ali dotle da može izgledati kao policajac u civilu.
Počinje se obraćati svojim šefovima u vezi korupcije, ali to ga ne dovodi nikamo. U borbi protiv korupcije, angažira kolegu
policajca, Boba Blaira (Tony Roberts). Njegova kampanja okreće se na njega samog, a počinje patiti i njegova veza s Laurie
(Barbara Eda-Young), koja ga na kraju ostavlja. Nakon razmene, Serpico je ustreljen u narko raciji te je teško ranjen jer njegovi
ogorčeni kolege nisu došli kako bi ga spasili.
Na kraju filma, Serpico svedoči pred Knappovom komisijom u vezi
korupcije u policiji.
Al Pacino kao Frank Serpico
Produkcija
Stvarni Frank Serpico želio je biti prisutan na snimanju filma
temeljenog na njegovom životu. Isprva mu je to dopušteno,
ali je na kraju poteran jer se redatelj Sidney Lumet bojao da
će ometati glumce (posebno Pacina).
Priča je snimljena na ulicama New Yorka. Korišten je i Serpicov bivši stan u ulici Minetta u Greenwich
Villageu. Ukupno je korišteno 105 različitih lokacija u četiri od pet gradskih okruga New Yorka.
Snimanje se nije odvijalo na Staten Islandu.
Pre bilo kakvog rada na filmu, producent Martin Bergman je razgovarao s piscem biografskih knjiga
Peterom Maasom o filmskoj adaptaciji. Waldo Salt, scenarist, počeo je pisati scenarij s redateljem
Sidneyjem Lumetom koji je ispao predug. Drugi scenarist, Norman Wexler, napisao je dijaloge. Na
scenariju je surađivao i Sidney Kingsley.
Redatelj John G. Avildsen je originalno izabran za režiju filma, ali je degradiran u pomoćnika redatelja zbog nesuglasica s
producentom Bergmanom. Sidney Lumet preuzeo je redateljsku palicu malo pre početka snimanja.
Film je nominiran za dva Oscara: za najboljeg glavnog glumca (Al Pacino) i najbolji adaptirani scenarij.
Glumci: Al Pacino - Policajac Frank Serpico; John Randolph - Kapetan Sidney Green; Tony Roberts - Bob Blair;
Bernard Barrow - Inspektor Roy Palmer; M. Emmet Walsh - Kapetan Gallagher; Jack Kehoe - Tom Keough; Biff
McGuire - Inspektor McClain; Barbara Eda-Young – Laurie; Cornelia Sharpe - Leslie Lane; John Medici –
Pasquale; Allan Rich - Okružni tužitelj Herman Tauber; Norman Ornellas - Don Rubello
UBISTVO U ORIJENT EKSPRESU Murder on the Orient Express (1974)
Vazda pouzdani izvođač rediteljskih radova, a neretko i vrstan filmski autor, Sidni Lamet, pokazao se kao do sada najbolji
rediteljski izbor za filmsku adaptaciju ove čuvene misterije iz pera Agate Kristi. Umesto očekivanog kempa i često prisutnog
satiričnog tona, Lamet je ovde skrojio mrtvo ozbiljnu, starostavnu misteriju i film u kome je ama baš sve na svom mestu.
Uključujući, naravno, i glumačku podelu, a u njoj su: Albert Fini, Loren Bekol, Ingrid Bergman, Žaklin Biset, Šon Koneri, Martin
Balsam, Džon Gilgud, Majkl Jork, Entoni Perkins, Vanesa Redgrejv, Ričard Vidmark…
PASJE POSLEPODNE (eng. Dog Day Afternoon) je film Sidneyja Lumeta iz 1975. s Al Pacinom i
Johnom Cazaleom u glavnim ulogama. Temeljen na stvarnim događajima o pljački banke 1972. godine,
Pasje poslepodne govori o Sonnyju Wortziku, koji, zajedno sa svojim partnerom Salvatoreom
Naturileom, drži taoce u jednoj banci u Brooklynu, New York.
Film je inspiriran člankom P.F. Klugea "The Boys in the Bank", koji govori o sličnoj pljački banke u Brooklynu koju su počinili
John Wojtowicz i Salvatore Naturile; ovaj članak prvo je objavljen u Lifeu 1972. Film je zaradio relativno pozitivne kritike, od
kojih su se neke odnosile na anti-establishment tonove. Iako je nominiran za brojne ugledne nagrade, film je osvojio samo
jednog Oscara te nijedan Zlatni globus. Pacinova rečenica "Attica! Attica!" iz filma, koja se odnosila na nerede u zatvoru Attica,
postala je slavna i često se citira. Američki filmski institut postavio je citat na 86. mesto 100 najboljih filmskih citata.
Radnja
Banka se zatvara. Policija je nekako obaveštena kako je u toku pljačka. Detektiv Moretti i brojni policajci postavljaju opsadu
oko banke. Kad Moretti nazove banku kako bi obavestio glavnog pljačkaša, Sonnyja, kako je policija opkolila banku, Sonny ga
upozorava kako on i njegov partner, Sal, imaju taoce te da će ih ubiti ako iko pokuša ući u banku. Detektiv Moretti počinje igrati
ulogu pregovarača, dok agent FBI-ja Sheldon nadgleda njegove postupke. Howard, čuvar u banci, ima napad astme, pa ga
Sonny pušta kad ga Moretti zamoli da pusti jednog taoca kao znak dobre volje. Moretti nagovara Sonnyja da izađe iz banke da
se uveri kako je policija nadmoćna. Nakon nekoliko trenutaka, Sonny počinje vikati "Attica!", a gomila ljudi koja se okupila
počinje vikati odobravajući Sonnyju.
Pacino kao Wortzik, stoji pred vratima banke i razgovara s policijom
Nakon što je shvatio kako ne može jednostavno pobjeći, Sonny
zahtijeva transport; avion koji će ih odvesti iz zemlje. Nakon što su
specijalci pristupili stražnjim vratima, Sonny opuca kako bi ih upozorio
da se maknu. Moretti pokušava uveriti Sonnyja kako ta postrojba nije
pod njegovim zapovedništvom. Kasnije Sonny podjaruje rulju bacajući
im novac preko policijske barikade. Neki preskaču barikade, a neki su
uhićeni. Nakon što je stigla Sonnyjeva muška "supruga", Leon
Schremer, otkriva se kako Sonny pljačka banku kako bi platio Leonovu operaciju promene pola te da
Sonny ima ženu, Angie, i decu. Međutim, Leon odbija razgovarati sa Sonnyjem, pa ni preko telefona.
Kako pada noć, gase se svetla u banci, a Sonny izlazi i shvaća kako je vodstvo preuzeo agent Sheldon.
Ovaj odbija raditi daljnje ustupke Sonnyju, ali kad taoca Mulvaneyja pogađa dijabetički šok, Sheldon
dopušta doktoru da uđe. Dok je doktor u banci, Sheldon nagovara Leona da razgovara sa Sonnyjem
preko telefona. Dvojica u dugom razgovoru otkrivaju kako se Leon pokušao ubiti "kako bi pobegao" od
Sonnyja te da je bio hospitaliziran u psihijatrijskoj ustanovi Belleuve sve dok ga nije našla policija. Leon
odbija Sonnyjevu ponudu da pođe s njim na avion zajedno s njegovim partnerom Salom, kamo god pošli.
Sonny kaže policiji kako Leon nije imao ništa s pljačkom.
Sal (desno) čuva Mulvaneyja
Nakon razgovora doktor upita Sonnyja da pusti Mulvaneyja da ide, na što
što ovaj odgovara potvrdno, ali Mulvaney odbija, inzistirajući da ostane
sa svojim zaposlenicima. FBI opet naziva Sonnyja; doveli su njegovu
majku. Ona neuspješno pokušava nagovoriti sina da se preda, a agent
Sheldon napominje kako će limuzina stići za deset minuta kako bi ih
odveli do aviona. Nazad u banci, Sonny piše svoju oporuku, ostavljajući
novac iz svojeg životnog osiguranja Leonu za operaciju promene pola, i svojoj ženi Angie.
Nakon što je limuzina stigla, Sonny provjerava jesu li policajci skrili kakvo oružje. Kad je se uverio kako je sve u redu, dogovara
se sa Sheldonom da se on, Sal i taoci odvezu na aerodrom Kennedy. Sonny seda napred, uz Murphyja dok Sal seda iza njih.
Murphy ponavlja Salu da okrene pušku u zrak kako ga ne bi slučajno upucao. Dok čekaju da se stepenice za avion smeste u
položaj, Sheldon pritisne Sonnyjevo oružje na komandnu ploču, dajući vremena Murphyju da izvuče skriveni pištolj iz naslona
za ruke, i upuca Sala u glavu. Sonny je uhićen, a taoce odvode na terminal. Film završava sa Sonnyjem koji gleda kako Salovo
telo iznose iz auta na nosila.
Povijesni događaj
Film je temeljen na priči Johna Wojtowicza te se drži stvarnih činjenica koje su se stvarno dogodile
prema članku u Lifeu. Zajedno sa Salom Naturileom, Wojtowicz pokušava opljačkati banku Chase
Manhattan Bank u Brooklynu 22. kolovoza 1972. Mnogi detalji iz pljačke prikazani su na filmu, kao što
je dolazak Ernesta Arona (Leon Schermer u filmu) na mesto događaja i njegovo odbijanje da se nađe sa
Wojtowiczom, zahtev pljačkaša za pizzama (koje su u stvarnom događaju dostavili agenti FBI-ja, a ne
dostavljač), kao i pištolj skriven u autu kojim je ubijen Naturile. U stvarnosti, pljačka i držanje talaca
trajalo je 14 sati od početka do kraja, a na filmu se čini da traje isto toliko.
Nakon što je uhićen, Wojtowicz je osuđen na dvadeset godina zatvora, od kojih je odslužio samo sedam.
Wojtowicz je 1975. napisao pismo The New York Timesu u kojem je napomenuo kako je samo 30 %
događaja opisanih u filmu tačno. Neke od Wojtowiczovih primedbi bile su prikazivanje njegove supruge
Carmen Bifulco, razgovor s majkom za koji je tvrdio kako se nikad nije ni dogodio, te, iako je prikazano
u filmu, kako je policija odbila dati mu da razgovara sa suprugom Carmen. Ipak je pohvalio Pacina i
Chrisa Sarandona za karakterizaciju njega samog i njegove "žene", Ernesta Arona.
U filmu Sonny sastavlja oporuku prema kojoj Leon ima pravo na njegovo životno osiguranje, čak i u slučaju da on bude ubijen.
Pravom Wojtowiczu je plaćeno 7,500 dolara plus 1 % od profita filma za prava na njegovu priču, a 2500 dolara je dao Ernestu
Aronu da plati svoju operaciju promene pola. Aron je postao Elizabeth Debbie Eden i živio u New Yorku do kraja života,
umrevši od komplikacija uzrokovanih AIDS-om u Rochesteru 1987. Wojtowicz je umro od raka u siječnju 2006.
Produkcija
Inspiracija za film došla je iz članka koji su napisali P. F. Kluge i Thomas Moore za Life u rujnu 1972. U
članku se detaljno opisivala pljačka, što će se kasnije iskoristiti za film, a posebno je naglašen odnos
između Wojtowicza i Naturilea s taocima i policijom. Direktor banke Robert Barrett citiran je: "Trebao
bih vas mrziti (Wojtowicz/Naturile), ali više sam se smijao večeras nego u tjedan dana."
U filmu ne postoji glazba osim pesme Eltona Johna "Amoreena" iz uvodne špice. Iako je tokom stvarne pljačke bilo jako vruće,
neke scene izvan banke snimane su po tako hladnom vremenu da su glumci morali stvaljati led u usta kako se ne bi vidio
njihov dah. Vanjske sekvence snimane su u Prospect Park Westu, između 17. i 18. ulice u Windsor Terraceu, Brooklyn.
Kritike
Pasje poslepodne objavljen je 1975. dok se SAD povlačio iz Vijetnamskog rata pod pritiskom protivnika
rata. Sonny nekoliko puta ponavlja kako je vijetnamski veteran. Neki kritičari su napisali kako je to "anti-
establishment" film referirajući se na nerede u zatvoru Attica (još jedan događaj koji je izazvao
nepoverenje u vlasti u vreme objavljivanja filma) te na to kako Sonny pljačka banku da plati Leonu
operaciju promene pola. Kao takav, film je smatran kontrakulturnim.
Od samog objavljivanja film je zarađivao pozitivne kritike. Vincent Canby nazvao ga je "najpreciznijim i
najblistavijim filmom o New Yorku Sidneyja Lumeta" te je pohvalio "briljantne karakterizacije" cele
glumačke postave. Roger Ebert nazvao je Sonnyja "jednim od najzanimljivijih modernih filmskih likova"
te je ocenio film s 3,5 zvezdice od moguće 4. Kako vreme prolazi, film i dalje nastavlja dobivati
pozitivne recenzije. Na primer, Christopher Null rekao je kako je film "savršeno uhvatio duh ranih
sedamdesetih, vreme kad je optimizam bio na niskim granama". P. F. Kluge, autor članka koji je
inspirirao film, verovao je da su se filmaši "zadržali na površini životne novinarske priče".
TV mreža (1976.) NETWORK
MGM, United Artists , 1976
Scenario:  Paddy Chayefsky
Uloge: Peter Finch, Faye Dunaway, William Holden, Ned Beatty, Robert Duvall, John Carpenter ...
Zemlja proizvodnje: USA
Jezik: engleski
U doba vladavine interneta, skapirali smo kako vesti funkcionišu i kako tv mreže manipulišu
informacijama. Shvatili smo kako se formira opšte mišljenje o tome šta je istina i koja je strana u pravu
na jedan totalno jednostran i polarizovan način. Ukoliko niste još uvek ozbiljno razmatrali pomenuti
fenomen, predlažem film “Mreža” Sidnija Lameta.
Priča je klasična - TV reporter gubi posao zbog slabe gledanosti njegove emisije. U očaju i besu
najavljuje samoubistvo uživo u nedelji koja sledi. Naravno, TV mreža mu daje još jednu šansu misleći
samo na rejting i gledanost a bez imalo razumevanja za psihofizičko stanje samog reportera. Događaji
koji će se odigrati ostaviće trag ne samo na njemu već i na ljudima iz njegovog okruženja...
Ovaj, često tokom filma, satiričan osvrt na način rada televizijskih stanica neodoljivo podseća na
današnji stil pumpanja vesti kako na TV-u tako i preko interneta. Podsećam, film “Mreža” je iz
1976.godine. Možemo videti da je terorizam u žiži interesovanja TV mreže i kako ih mreža forsira
snimajući im video. Sve je podređeno rejtingu kada je televizija u pitanju. Danas se računaju “klikovi”
mišem na stranice i reklame po internetu, pregledi YouTube kanala itd.
Glavni junak priče, Beale je žrtva sistema gde je jedinka totalno beznačajna i mizerna. Njegov život ima
minorno značenje i pretnja otkazom ga gura u ambis. Način na koji ga mreža i nakon toga koristi
pokazuje cinizam modernog biznisa zapadnog sistema.
Ono što čini ovaj film posebnim je pažljivo i precizno napisan scenario od strane Pedi Čajfeskog (Paddy
Chayefsky) pod dirigentskom palicom reditelja Sidni Lameta (Sidney Lumet). Dugo se pamte nastupi
pred kamerom u delirijumu i sjajni monolozi glumaca koji su snimljeni iz jednog daha. Te godine, film je
osvojio Oskare za scenario i glumačka ostvarenja ali je propustio i nagradu za najbolji film. Verovali ili
ne, te godine je film “Rocky” pobedio “Network”...
 Sidni Lamet je radio na pričama iz mnogo različitih žanrova i više je
bazirao svoj rad na priči a ne na samom stilu režije. Tako je uspeo da
pronađe pravi način da prezentuje teme koje su inače veoma teške za
ekranizaciju. Podestimo se filmova “12 Angry Men”, “Dog Day
Afternoon” itd. Ni ovaj film “Mreža” nije neko posebno
rediteljsko delo, tzv. “masterpiece” ali je majstorski
ukomponovao različite nivoe energije i emocije u celinu. 
Howard Beale (Peter Finch) drži svoj govor
Satirično ali ujedno i mračno predviđanje budućnosti medija
se obistinilo i kvantitet bizarnosti se multiplicirao, dok su
bitne stvari skrajnute u neki zapušten prašnjavi ugao.
Forsiranje reality sadržaja i lažnih vrednosti ubijaju svaki
oblik empatije gledaoca a posebno štetan uticaj imaju na
mlade generacije. U opasnom smo problemu.
“I am mad as hell and I am not going to take this anymore !” – ostaje (namerno bez prevoda) da zvoni u
ušima mnogo nakon završetka filma. Da li bi trebalo da poslušamo savet ili ga pustiti niz vodu u poplavi
sekundarnih i nebitnih informacija koje nas “spinuju” iz dana u dan ?
Producent Howard Gottfried; Scenarist Paddy Chayefsky
Glavne uloge Faye Dunaway; William Holden; Peter Finch; Robert Duvall; Ned Beatty; Beatrice Straight
Glazba Elliot Lawrence; Snimatelj Owen Roizman; Montaža Alan Heim
Distributer SAD: MGM (kino), Warner Bros. (preko Turner Entertainmenta) (DVD) izvan SAD-a: United
Artists (kino), MGM (DVD)
Godina izdanja 1976.; Trajanje 121 min.;:Država SAD; Jezik engleski
Proračun $3,800,000
TV mreža (eng. Network) je satirična drama Sidneyja Lumeta iz 1976. o izmišljenoj televizijskoj mreži,
Union Broadcasting System (UBS), i njezinoj borbi s lošom gledanošću. Scenarij je napisao Paddy
Chayefsky, a u glavnim ulogama pojavljuju se Faye Dunaway, William Holden, Peter Finch, Robert
Duvall, Wesley Addy, Ned Beatty i Beatrice Straight. Film je osvojio četiri Oscara, za najboljeg glumca,
najbolju glumicu, sporednu glumicu i originalni scenarij.
TV mreža nastavila je nizati priznanja i decenijama nakon premijere. Film je 2000. izabran za čuvanje u
Nacionalnom filmskom arhivu Sjedinjenih Država u Kongresnoj knjižnici kao "kulturno, povijesno i
estetski značajan". 2002. je primljen u Kuću slavnih Ceha američkih producenata kao film koji "postavlja
dugotrajne standarde za američku zabavu." Ceh američkih scenarista Istočne obale izabrao je 2006.
Chayefskyjev scenarij kao jedan od deset najboljih svih vremena. Film se 2007. našao na 64. mestu sto
najvećih američkih filmova u izboru Američkog filmskog instituta, što je nešto bolja pozicija od one u
izboru koji je AFI proveo deset godina ranije.
Radnja
Dugogodišnji spiker "Večernjih vesti UBS-a" Howard Beale dobiva otkaz zbog slabe gledanosti emisije.
Preostalo mu je još dva tjedna u eteru, ali sledeće noći Beale u programu najavi kako će počiniti
samoubistvo tokom sledeće emisije.
UBS ga nakon ovog incidenta smesta otpusti, ali nakon nagovaranja Bealeova producenta i najboljeg prijatelja Maxa
Schumachera, urednika vesti mreže iz stare garde, dopuštaju mu da se vrati u program kako bi se dostojanstveno oprostio od
gledatelja. Beale obeća kako će se ispričati zbog svojeg ispada, ali umjesto toga počne vikati kako je život "sranje". Iako se
javljaju ozbiljne posledice, gledanost emisije se povećava kao nikad i, na Schumacherov užas, šefovi UBS-a odlučuju da će
iskoristiti Bealove ispade a ne otpustiti ga.
U žučljivom protestu, Beale potiče celu naciju svojim uzvikom "Ljut sam kao vrag i neću ovo više
trpiti!" i nagovori ih da počnu vikati s prozora tokom spektakularne oluje. Ubrzo Beale počne voditi
vlastitu emisiju nazvanu The Howard Beale Show, a predstavljaju ga "ludog televizijskog propovednika."
Emisija ubrzo postaje najgledanija na televiziji, a Beale pronalazi novu slavu propovedajući svoju poruku
pred publikom u studiju koja, na znak, ponavlja njegove reči. Njegov novi set osvetljen je plavim
reflektorom i ogromnim vitrajima, uz segmente astrologije, trač rubrike, ankete i žutog novinarstva.
Paralelno s pričom o Bealeu, film govori o usponu Diane Christensen. Počevši kao producentica
zabavnog programa, Diana dobiva snimku terorista (parodija na Symbionese Liberation Army) kako
pljačka banke za novu televizijsku seriju, šarmira svoje šefove, a na kraju preuzima kontrolu nad
spojenim vestima i odjelom za zabavu. Kako bi sve to unapredila, Christensen ulazi u vezu s oženjenim
Schumacherom, ali ostaje opsednuta uspjehom mreže, čak i u krevetu.
Nakon što je otkrio da će konglomerat koji poseduje UBS kupiti još veći konglomerat iz Saudijske Arabije, Beale u emisiji počne
prosvedovati protiv dve korporacije, ohrabrivši gledatelje da pošalju telegram u Belu kuću s porukom, "Ljut sam kao vrag i neću
ovo više trpiti" u nadi da će zaustaviti spajanje. Bealea nakon toga odvode na sastanak s Arthurom Jensenom, predsjednikom
kompanije koja posjeduje UBS, koji sada već poludelom Bealeu iznese svoju "korporativnu kozmologiju". Jensen mu održi
lekciju - gotovo propovijed - objasnivši prvo Bealeu, "Umiješao si se u primarne prirodne sile", nakon čega mu počne opisivati
međusobne odnose sudionika međunarodne ekonomije i iluzornu prirodu razlika među nacionalnostima. Jensen na kraju
nagovori Bealea da odustane od svojih populističkih poruka. Međutim, publika njegove nove poglede o dehumanizaciji društva
počne smatrati depresivnim, a gledanost počne padati.
Iako gledanost tone sve više, predsednik ne dopušta svojim direktorima da otpuste Bealea koji širi nove
ideje. Opsjednuta kao i uvek gledanošću UBS-a, Christensen organizira Bealeovo ubistvo u eteru od
strane iste skupine urbanih terorista koje je otkrila ranije i koji sada imaju vlastitu emisiju na UBS-u,
"The Mao-Tse Tung Hour", hit dodatak jesenskoj shemi. Priča se vraća na pijanski razgovor između
Bealea i Schumachera s početka filma, da bi trebali organizirati emisiju sa samoubistvima i ubistvima.
Glumci
Faye Dunaway kao Diana Christensen Jordan Charney kao Harry Hunter Lane Smith kao Robert
William Holden kao Max Schumacher McDonough
Peter Finch kao Howard Beale Marlene Warfield kao Laureen Hobbs
Robert Duvall kao Frank Hackett Conchata Ferrell kao Barbara Schlesinger
Wesley Addy kao Nelson Chaney Carolyn Krigbaum kao Maxova tajnica
Ned Beatty kao Arthur Jensen Arthur Burghardt kao Veliki Ahmet Khan
Beatrice Straight kao Louise Schumacher Cindy Grover kao Caroline Schumacher
Lee Richardson kao Pripovedač (glas)
Kritike
Vincent Canby je u svojoj recenziji iz studenog 1976. za The New York Times nazvao film "žestokom... briljantnom, okrutno
smešnom, američkom komedijom koja potvrđuje poziciju Paddyja Chayefskyja kao glavnog novog američkog satiričara" i film
čiji su "zločesto iskrivljeni pogledi na način na koji televizija izgleda, zvuči i, uistinu, jest, je satirički kardiogram skrivenog srca,
ne samo televizije nego i društva koje ju podržava."
U recenziji filma napisanoj nakon što je film osvojio Oscare, Roger Ebert nazvao ga je "superiorno odglumljenim, inteligentnim
filmom koji se hvata mnogo toga, koji napada ne samo televiziju nego i gotovo sve druge bolesti sedamdesetih", te da će "s
onim što je postignuto, tako dobro obavljeno, nepogrešivo prezentirano, TV mreža nadživeti mnoge zgodnije filmove." Nakon
što ga je pogledao 25 godina kasnije, Ebert je rekao kako je film "poput proročanstva. Kad je Chayefsky kreirao Howarda
Bealea, je li mogao zamisliti Jerryja Springera, Howarda Sterna i Svetsku hrvačku federaciju?"; odao je priznanje Lumetu i
Chayefskyju za odabir trenutka "kad iščupati sve znakove zaustavljanja."
NAGRADE
Oscari
TV mreža osvojila je tri od četiri glumačke nagrade, izjednačivši rekord filma Tramvaj zvan čežnja iz
1951. Zajedno s filmovima Tko se boji Virginije Woolf, Crveni i Povratak veterana, TV mreža je
poslednji film do 2007. koji je bio nominiran u sve četiri glumačke kategorije.
Pobede: Najbolji glumac - Peter Finch
 Najbolja glumica - Faye Dunaway
 Najbolja sporedna glumica - Beatrice Straight
 Najbolji originalni scenarij - Paddy Chayefsky
Finch je umro pre nego što je održana svečanost dodele Oscara, a do danas je jedini glumac koji je nagradu osvojio
posthumno. Straightina izvedba u ulozi Holdenove žene trajala je samo pet minuta i 40 sekundi, što je najkraća uloga koja je
zaslužila Oscar.
Nominacije: Najbolji glumac - William Holden
 Najbolji sporedni glumac - Ned Beatty
 Najbolja fotografija - Owen Roizman
 Najbolja montaža - Alan Heim
 Najbolji redatelj - Sidney Lumet
 Najbolji film
Zlatni globusi
Pobede: Najbolji glumac - drama - Peter Finch
 Najbolja glumica - drama - Faye Dunaway
 Najbolja režija - Sidney Lumet
 Najbolji scenarij - Paddy Chayefsky
Nominacije:
  Najbolji film - drama
BAFTA nagrade
Pobede: Najbolji glumac - Peter Finch
Nominacije: Najbolji film
 Najbolji glumac - William Holden
 Najbolja glumica - Faye Dunaway
 Najbolji sporedni glumac - Robert Duvall
 Najbolji redatelj - Sidney Lumet
 Najbolja montaža - Alan Heim
 Najbolji scenarij - Paddy Chayefsky
 Najbolja zvučna podloga - Jack Fitzstephens, Marc Laub, Sanford Rackow i Dick Vorisek
Produkcija i transfer prava
Scenarij je napisao Paddy Chayefsky, a producent je bio Howard Gottfried. Dvojac je taman bio završio
parnicu s United Artistsom u kojoj su osporavali prava studija da proda njihov prethodni film, Bolnica,
ABC-u u paketu s manje uspešnim filmom. Unatoč tome što su tek zaključili sudski spor, Chayefsky i
Gottfried su se složili da UA financira film. No, nakon čitanja scenarija, UA je smatrao kako je tema
previše kontroverzna i odustao.
Chayefsky i Gottfried nastavili su nuditi film drugim studijima, a na kraju im je partner postao Metro-
Goldwyn-Mayer. Ubrzo nakon toga je UA promenio mišljenje i tražio partnerstvo s MGM-om, koji je
prethodnih nekoliko godina u Americi distribuirao preko United Artistsa. MGM je pristao partnerstvo i
dao UA-u prava na međunarodnu distribuciju, s tim da je MGM kontrolirao severnoamerička prava.
Film je premijerno prikazan u New Yorku 27. studenog 1976., nakon čega je ubrzo počela široka
distribucija.
1980. je tadašnja UA-ova očinska tvrtka, Transamerica Corporation, dala studio na prodaju nakon
katastrofalne objave Vrata raja, koji je bio veliki financijski podbačaj i noćna mora agenata za odnose s
javnošću. Sledeće godine MGM je kupio UA i naknadno preuzeo međunarodna prava na TV mrežu.
1986. je medijski mogul Ted Turner kupio MGM/UA. Bez ikakvih financijskih oslonaca, Turner je ubrzo
osetio gubitak i prodao natrag većinu MGM-a, ali zadržao knjižnicu za svoju kompaniju, Turner
Entertainment - što je uključivalo američka prava na TV mrežu, dok su ona međunarodna ostala MGM-u,
koji je dobio knjižnicu UA (odnosno vlastita izdanja United Artistsa od 1952. nadalje, plus nekoliko
filmova objavljenih pre 1952., jer su knjižnice koje su bile u vlasništvu UA-a - kao što je knižnica
Warner Brosa. s filmovima objavljenim pre 1948. - pripali Turneru). Turner je ubrzo sklopio dogovor s
MGM-ovim video-odjelom za kućnu distribuciju za veći dio Turnerove knjižnice, što je omogućilo
MGM-u da zadrži američka prava na TV mrežu još 13 godina.
Turner se 1996. spojio s Time Warnerom. Time je WB dobio prava na televizijsku i kino distribuciju izdanja iz Turnerove
knjižnice, s video pravima koji su dodani 1999.
Danas, WB/Turner imaju američka prava na TV mrežu, dok su ona međunarodna u rukama MGM-a - kojeg je kupio konzorcij
Sony & Comcast. MGM je prava na međunarodnu video distribuciju prodao 20th Century Fox Home Entertainmentu.

PRESUDA (eng. The Verdict) je američka sudska drama iz 1982. godine o nesretnom odvjetniku
alkoholičaru koji radi na slučaju medicinskog nemara kako bi popravio svoju vlastitu karijeru, ali usput
otkriva da radi ispravnu i pravednu stvar. U filmu su glavne uloge ostvarili Paul Newman, Charlotte
Rampling, Jack Warden, James Mason, Milo O'Shea i Lindsay Crouse.
Film je režirao Sidney Lumet, a scenarij je napisao David Mamet prema istoimenoj knjizi autora Barryja
Reeda (film nije remake onoga iz 1946. godine). Presuda je ostvarila veliki kritičarski i komercijalni
uspjeh. Sam film bio je nominiran u pet kategorija za prestižnu filmsku nagradu Oscar uključujući one za
najboljeg glavnog glumca (Paul Newman), najboljeg sporednog glumca (James Mason), najboljeg
redatelja (Sidney Lumet), najbolji film i najbolji adaptirani scenarij (David Mamet).
Radnja
Frank Galvin (Paul Newman), nekad obećavajući odvjetnik iz Bostona, danas je alkoholičar koji je izgubio sva četiri slučaja na
kojima je radio u poslednje tri godine. Njegov bivši partner i prijatelj Mickey (Jack Warden) kao uslugu mu je doneo slučaj
medicinskog nemara gde je pobeda gotovo osigurana zbog toga što se obrana žarko želi nagoditi za veliki iznos van suda.
Slučaj obuhvata mladu majku kojoj je možda dan krivi anestetik i koja se sada nalazi u komi. Njezina sestra i šogor nadaju se
nagodbi kako bi se dostojno brinuli za žrtvu, a Frank ih uverava da u rukama ima čvrst slučaj. U isto vreme Frank ulazi u
romantičnu vezu sa ženom koju upoznaje u lokalnom baru, Laurom)(Charlotte Rampling).
Frank posećuje mladu majku koja se nalazi u komi u bolnici i to ga duboko pogađa. Nakon toga nalazi se s braniteljima:
nadbiskupijom u Bostonu koja vodi katoličku bolnicu u kojoj se nesreća dogodila. Prema očekivanjima, nadbiskupija ponudi
znatan financijski iznos za nagodbu, ali Frank ga odbija budući smatra da je ovo možda posljednja prilika da kao odvjetnik
napravi nešto što je ispravno te zbog toga što misli da će ga uzimanje novca učiniti "izgubljenim". Svi, uključujući suca te
rođake žrtve šokirani su Frankovom odlukom.
Međutim, stvari ubrzo krenu nagore za Franka: njegov glavni medicinski ekspert koji se treba pojaviti na sudu odjednom
nestaje; zamenski doktor koji treba svedočiti o medicinskom nemaru doveden je u ozbiljno pitanje tokom ispitivanja na sudu;
njegov suparnik, visoko plaćeni odvjetnik Ed Concannon (James Mason) na raspolaganju ima cijeli tim odvjetnika koji imaju
fantastične odnose s medijima; sudac (Milo O'Shea) nastoji što brže završiti slučaj i umesto Franka ispituje njegove svedoke;
svaki svedok koji je bio prisutan u operacijskoj sali odbija svedočiti o tome što je, ako je išta, pošlo po zlu.
Tražeći cigarete u Laurinoj torbi, Mickey otkriva ček od odvjetnika Concannona te postaje očito da je ona špijun koji
konkurenciji daje informacije o Frankovoj legalnoj strategiji. Nakon što mu to kaže, Frank ošamari Lauru tokom njihovog
sledećeg sastanka. Međutim, čak i tada kada ima čistu priliku da se suđenje proglasi nevažećim Frank odlučuje nastaviti s
istim.
Frankova velika prilika događa se kad otkrije boravište jedinog svedoka koji je brzo otišao iz grada nakon nesreće. Njezino
svedočenje - bila je prisiljena promeniti podatke na medicinskom obrascu nakon incidenta kako bi se sakrila velika pogreška
branitelja - iznenadi celu sudnicu. Uznemiren, odvjetnik Concannon ju pokušava diskreditirati, a sudac uskoro proglasi njeno
kompletno svedočenje nevažećim i naloži da se izbriše iz zapisnika zbog zakonske tehnikalije. Nakon toga Frank održava
kratku, ali dirljivu završnu reč tražeći od porote da u sebi traži "istinu i pravdu". Nakon što se porota vrati, odlučuju u korist
Frankovog klijenta i zatim pitaju suca da li su limitirani na iznos koji mogu tražiti od tuženika. Kada im sudac odgovori da nisu,
postaje vidljivo da će financijska odšteta biti puno veća.
U trenucima kada izvan sudnice Franku čestitaju njegovi klijenti, Mickey, kolege pa čak i stranci, on vidi Lauru kako ga izdaleka
promatra. U poslednjoj sceni vidimo Franka kako duboko razmišlja o svom novom i do tada nepoznatom delu života,
ignorirajući u isto vreme konstantne telefonske pozive Laure.
Produkcija
Glumci Frank Sinatra i Dustin Hoffman kratko vreme bili su razmatrani za ulogu Franka. Na kraju je ulogu dobio Robert
Redford, ali isti se osećao nelagodno zbog scenarija (konkretno zbog scene u kojoj Frank Lauri opali šamar punom šakom).
Nakon nekoliko prepravljanja scenarija, redatelj Sidney Lumet shvatio je da se zbog toga priča počinje topiti te je odlučio ići s
originalnim scenarijem kojeg će režirati.
Bruce Willis ima nekreditiranu ulogu kao extra u pozadini u jednom od njegovih prvih filmova karijere. Pred kraj filma, nakon što
porota pročita presudu u korist tužitelja, Willis se može vidjeti u pozadini lijevo od glumca Paula Newmana kako se smije. U
tom istom kadru vidimo i drugog poznatog glumca, Tobina Bella.
Glumačka postava
Paul Newman - glumac koji u filmu Presuda tumači ulogu odvjetnika alkoholičara
Franka Galvina. Newman je za ovu ulogu nominiran u kategoriji glavne muške
uloge za filmske nagrade Oscar i Zlatni globus.
 Paul Newman kao Frank Galvin
 Charlotte Rampling kao Laura Fischer
 Jack Warden kao Mickey Morrissey
 James Mason kao Ed Concannon
 Milo O'Shea kao sudac Hoyle
 Lindsay Crouse kao Kaitlin Costello
 Edward Binns kao biskup Brophy
 Julie Bovasso kao Maureen Rooney
 Roxanne Hart kao Sally Doneghy
 James Handy kao Kevin Doneghy
 Wesley Addy kao Dr. Towler
 Joe Seneca kao Dr. Thompson
 Lewis J. Stadlen kao Dr. Gruber
 Kent Broadhurst kao Joseph Alito
 Colin Stinton kao Billy
 Tobin Bell kao promatrač u sudnici
 Bruce Willis kao promatrač u sudnici
Kritike
Na popularnoj Internet stranici Rotten Tomatoes, film Presuda ima 96% pozitivnih kritika. U anketi "500
najboljih filmova ikada" časopisa Empire, film Presuda postavljen je na 254. mesto.
NOĆ PADA NA MENHETN Sumrak na Manhattanu
DOK ĐAVO NE SAZNA DA SI MRTAV= DOK VRAG NE SAZNA DA SI MRTAV
Before the Devil Knows You're Dead
Producent Michael Cerenzie; Brian Linse; William S. Gilmore; Paul Parmar
Scenarist Kelly Masterson
Glavne uloge Philip Seymour Hoffman; Ethan Hawke; Albert Finney; Marisa Tomei;
Rosemary Harris
Glazba Carter Burwell; Snimatelj Ron Fortunato; Montaža Tom Swartwout
Distributer THINKFilm; Godina izdanja 2007.; Trajanje 123 min.
Država SAD; Jezik engleski Proračun $18,000,000
Dok vrag ne sazna da si mrtav (eng. Before the Devil Knows You're Dead) je
kriminalistička triler drama Sidneyja Lumeta iz 2007. U glavnim ulogama pojavljuju
se Philip Seymour Hoffman, Ethan Hawke, Marisa Tomei i Albert Finney. Naslov je
izveden iz irske izreke "Možeš biti u raju pola sata dok vrag ne sazna da si mrtav".
Radnja
Andy Hanson je financijski direktor koji je, suočen s nadolazećom revizijom, očajan u potrazi za novcem kojim bi pokrio
sredstva koja je proneverio od svog poslodavca. Njegov brat Hank treba novac kako bi platio alimentaciju ili će mu njegova
bivša žena zabraniti da viđa kćer. Andy smišlja plan za pljačku draguljarnice njihovih roditelja, na što Hank nevoljko pristane.
Andy ustvrdi kako ne može ići sam u pljačku jer je nedavno bio u četvrti zbog čega bio mogao biti prepoznat. Pretpostave da
će u draguljarnici biti samo Doris, starija žena koja radi za njihove roditelje. Andy kaže kako je za pljačku potreban samo lažni
pištolj te da je zločin praktički nevin jer će osiguranje isplatiti roditelje.
Bez savetovanja s Andyjem, Hank unajmi pomoćnika koji je ujedno iskusni lopov, Bobbyja Lasordu, kako bi mu pomogao u
pljački. Zapravo, Bobby će je izvršiti sam (s pravim i nabijenim pištoljem); Hank samo treba čekati u autu. Braćina majka
Nanette se zatekne u trgovini menjanjući Doris. Pljačka krene krivim smerom nakon što Nanette izvuče skriveni pištolj na
Bobbyja, izazvavši pucnjavu. Hank pobegne nakon što je ugledao mrtvog Bobbyja. Nanette padne u vegetirajuće stanje,
umrevši tjedan dana nakon toga u bolnici nakon što njen muž Charles pristane da se isključe aparati. Charles, nezadovoljan
radom policije, odluči sam istražiti slučaj i postane opsednut otkrivanjem drugog kriminalca.
Hank počne sređivati brojne probleme, dok mu Andy konstantno prigovara zbog pogreške. Nakon što je uklonio dokaze koje je
ostavio u unajmljenom autu korištenom tokom pljačke, Hank se suoči s Bobbyjevim šurjakom koji zahteva financijsku
kompenzaciju za Bobbyjevu smrt kako bi mogao uzdržavati svoju sestru, Chris, Bobbyjevu udovicu.
Hank se potajno viđa s Andyjevom ženom, Ginom, koja je bila nezadovoljna svojom vezom s mužem. Gina to otkriva Andyju u
trenutku u kojem ga ujedno napušta. Nakon što je čuo za Dexovu ucenu, Andy odluči srediti situaciju s Hankom opljačkavši
svoga dilera. U dilerovu stanu ga svladaju i otmu mu novac. Hank se zatim šokira nakon što Andy ubija dilera i klijenta koji se
tu slučajno zatekao. Braća odlaze isplatiti Dexa, ali Andy ga impulzivno ubije zbog straha da će ih i dalje ucenjivati. Hank ga
spreči u nameri da ubije Chris rekavši mu da će prvo morati ubiti njega. Andy okrene pištolj na Hanka, otkrivši kako zna za
njegovu i Gininu aferu. Pre nego što je Andy uspio potegnuti okidač, Chris ga ustreli bratovim pištoljem. Hank napušta brata i
veći dio novca i pobegne.
Charles je slijedio sinove i otkrio kako je Andy umiješan u pljačku. Andyja premeštaju u bolnicu gdje ga posećuje otac.
Iscrpljeni Andy se ispriča svojem otuđenom ocu zbog svega, objasnivši kako je Nanettina smrt bila nesreća. Charles prihvati
njegovu ispriku, a zatim priključi Andyjeve elektrode na sebe i uguši sina jastukom. Dok medicinska ekipa juri kako bi pomogla
Andyju, Charles odlazi.
Glumci
 Philip Seymour Hoffman kao Andy Hanson, Ethan Hawke kao Hank Hanson; Albert Finney kao Charles Hanson;
Marisa Tomei kao Gina Hanson; Rosemary Harris kao Nanette Hanson
 Brian F. O'Byrne kao Bobby Lasorda
 Aleksa Palladino kao Chris Lasorda
 Michael Shannon kao Dex
 Amy Ryan kao Martha Hanson
 Sarah Livingston kao Danielle Hanson
 Jordan Gelber kao Agent
Produkcija
Lumet je odlučio snimiti Dok vrag ne sazna da si mrtav u visokoj rezoluciji nakon što je eksperimentirao s tim formatom u TV
seriji 100 Centre Street. Na konferenciji za novinare 2007. na Njujorškom filmskom festivalu, Lumet je snimanje filma nazvao
"gnjavažom" te predvidio da dokle se god distributeri i prikazivači ne dogovore o digitalnom formatu prikazivanja, fotografski
film će biti izvan upotrebe.
Snimanje scene pljačke odvijalo se u Bay Terrace Shopping Center u Baysideu u Queensu. Scene u kojima Andy uzima heroin
snimane su u stanu u Trump World Tower Buildingu. To se dâ zaključiti iz lokacije i kuta pod kojim se kroz prozor vide Chrysler
Building i Empire State Building.
Kino distribucija
Film je premijerno prikazan 6. rujna 2007. na Festivalu američkog filma u Deauvilleu u Francuskoj. 13. rujna 2007. je prikazan
na Međunarodnom filmskom festivalu u Torontu. 26. rujna se počeo prikazivati u Francuskoj.
12. listopada 2007. se počeo prikazivati na Njujorškom filmskom festivalu, a 26. listopada 2007. krenuo u ograničenu
distribuciju u Sjedinjenim Državama u dva kina, zaradivši u prvom vikendu 73.837 dolara. Prema podacima od 13. siječnja
2008., film je u svijetu zaradio 24 milijuna dolara. 15. travnja 2008. je objavljen na DVD-u i Blu-rayu.
Kritike
Film je naišao na pozitivne reakcije kritičara. Prema podacima od
18. siječnja 2008. na Rotten Tomatoesu, 88 posto kritičara od njih
135 dalo je filmu pozitivnu ocenu. Na Metacriticu je prikupljeno 36
recenzija, a ocena iznosi 84 od 100. Richard Schickel iz časopisa
Time svrstao je film u deset najboljih 2007., uvrstivši ga na 3.
poziciju, te rekavši: "Na jednoj razini film je izvanredan i intrigantan
prikaz obiteljske disfunkcionalnosti. Na drugoj, to je hladnokrvno
kontrolirano ispitivanje sve luđe kriminalne gluparije. Kako god
gledali, ovo je hipnotizirajući film jednog od naših najvećih
majstora." Roger Ebert dao je filmu četiri zvezdice, nazvavši ga
"izvrsnim", a redatelja Sidneyja Lumeta "živućim blagom."
Умро амерички режисер Сидни Ламет
ВАШИНГТОН – Прослављени амерички филмски режисер Сидни Ламет преминуо је данас у 86. години,
јавио је „Њујорк тајмс”.
Његова пасторка Лесли Гимбел изјавила је да је Ламет умро од лимфома у својој кући на Менхетну, пренео
је лист.
Ламет је био један од водећих редитеља друге половине 20. века. Његово стваралаштво обележено је, како
бројем филмова које је режирао - више од 40, тако и разноврсношћу жанрова у којима се опробао, наводи
Ројтерс.
Ламет је често снимао филмове у свом родном граду Њујорку.
Последњу награду примио је 2005. године, када је добио Оскара за животно дело.
Претходно је пет пута био номинован за ту престижну филмску награду, али је ниједанпут није освојио.
Ламетов режисерски деби из 1957. године, филм „Дванаест гневних људи”, донео му је номинацију за
Оскара за најбољу режију.
За исту награду номинован је још три пута, за филмове „Пасје поподне” (1975), „Мрежа” (1976) и
„Пресуда” (1982).
Међу његовим бројним остварењима, која су номинована за више од 50 Оскара, налазе се „Убиство у
Оријент експресу”, „Серпико”, „Дуго путовање у ноћ” и многа друга.
Ламетови филмови описивани су као лишени сентименталности, изузетно занатски добро снимљени, који
истражују интелигентне и компликоване теме, наводи Ројтерс.