OLOVO

Opšti podaci
Ime, simbol, atomski broj Olovo, Pb, 82
pripadnost skupu slabih metala
grupa, perioda IVA, 6
gustina, tvrdoća 11340 kg/m3, 1,5
Boja plavičastobela
Osobine atoma
atomska masa 207,2 u
atomski radijus 180 (154) pm
kovalentni radijus 147 pm
van der Valsov radijus 202 pm
elektronska konfiguracija [Xe]4f145d106s26p2
e- na energetskim nivoima 2, 8, 18, 32, 18, 4
oksidacioni brojevi 4, 2
Osobine oksida srednje bazni
kristalna struktura regularna zidno centrirana
Fizičke osobine
agregatno stanje čvrsto
temperatura topljenja 600,61 K (327,46 °C)
temperatura ključanja 2022 K (1749 °C)
molska zapremina 18,26×10-3 m3/mol
toplota isparavanja 177,7 kJ/mol
toplota topljenja 4,799 kJ/mol
pritisak zasićene pare 4,21×10-7 Pa (600 K)
brzina zvuka 1260 m/s (293,15K)
Ostale osobine
Elektronegativnost 2,33 (Pauling) 1,55 (Alred)
specifična toplota 129 J/(kg*K)
specifična provodljivost 4,81×106 S/m
toplotna provodljivost 35,9 W/(m*K)
I energija jonizacije 715,6 kJ/mol
II energija jonizacije 1450,5 kJ/mol
III energija jonizacije 3081,5 kJ/mol
IV energija jonizacije 4083 kJ/mol
V energija jonizacije 6640 kJ/mol
Najstabilniji izotopi
izotop zast. v.p.r. n.r. e.r. MeV p.r.
z.e. 0,050 202
Tl
202
Pb (veš.) 5,25×104 godina
α 2,598 198
Hg
204
Pb 1,4% >1,4×1017 godina α 2,186 200
Hg
205
Pb (veš.) 1,53×107 godina z.e. 0,051 205
Tl
206
Pb 24,1% stabilni izotor sa 124 neutrona
207
Pb 22,1% stabilni izotor sa 125 neutrona
208
Pb 52,4% stabilni izotor sa 126 neutrona
α 3,792 206
Hg
210
Pb (veš.) 22,3 godina
β- 0,064 210
Bi
Tamo gde drugačije nije naznačeno, upotrebljene su SI jedinice i normalni uslovi.
Objašnjenja skraćenica: zast.=zastupljenost u prirodi, v.p.r.=vreme polu raspada, n.r.=način raspada,
e.r.=energija raspada, p.r.=proizvod raspada Iz Wikipedije, slobodne enciklopedije
Ruda olova
U prirodi se olovo najčešće javlja u vidu sulfida, PbS, kao ruda galenit. Prženjem se rude prevodi u
oksid čijom redukcijom nastaje sirovo olovo. Sirovo olovo sadrži: bakar, antimon, arsen, bizmut,
cink, sumpor, kalaj, srebro i zlato. Prečišćavanjem sirovog olova (najčešće elektrolitičkim putem)
dobija se čisto olovo plavičastobele boje, samo na svežem preseku je metalnog sjaja, no brzo
potamni od stvorenog sloja oksida i baznog olovo(II) karbonata Pb(OH)2*2PbCO3, koji ga štite od
dalje oksidacije. To je mek metal, velike gustine i niske temperature topljenja.
Olovo se u destilovanoj vodi ne rastvara, dok se rastvara u kiselinama sa oksidacionim dejstvom
npr. azotna kiselina. Pri dejstvu razblažene sumporne kiseline stvara se zaštitni sloj olovo- sulfata
PbSO4 te rastvaranje prestaje. Alkalije ne deluju na olovo. Na vazduhu se fino sprašeno olovo tzv.
piroforno olovo pali samo od sebe.
Olovo (II) oksid se koristi za glaziranje keramičkih proizvoda, za izradu minijuma, kao žuta boja u
slikarstvu. Olovo se koristi za izradu limova, kanalizacionih cevi ukoliko vode nisu kisele; njime se
oblažu električni kablovi. Nekad se koristilo i za vodovodne cevi i prevlačenje posuđa, ali je zbog
negativnih posledica vremenom zabranjeno. Olovo se koristi i u vojnoj industriji, industriji boja, za
izradu olovnih akumulatora, za zaštitu od rendgenskog i radioaktivnog zračenja.
Osobine i svojstva
Olovo je srebrnoplav do modrikastosiv sjajan metal, na svežem prerezu vrlo sjajan, stajanjem na
vazduhu potamni zbog stvaranja zaštitonoga sloja oksida i karbonata. Mekano je i teško (gustina
11,35 g/cm3), niska tališta (327,5 °C), a mehanički slabo. U poređenju s drugim metalima, slab je
vodič topline i elektriciteta. Kovko je i rastegljivo, pa se može deformisati i rukama i rezati nožem
zbog mekanosti, lako se savija i valja u tanke folije, limove, izvlači u žice i ekstrudira u cevi.
Olovo ostavlja taman trag na papiru.
Korozijski je vrlo postojano (otporno na koroziju), otporno je prema hloru, sumpor dioksidu i
sumporovodoniku. Neke organske oksidirajuće kiseline i alkalijske baze polako ga nagrizaju, ali je
otporan prema većini kiselina; ne otapa se u hlorovodičnoj, fluorovodičnoj i sumpornoj kiselini (do
koncentracije; masenog udela od 80%, zbog stvaranja netopljivog PbSO4), ali se lako otapa u
razređenoj oksidirajućoj azotnoj kiselini, octenoj kiselini, mravljoj kiselini i vinskoj kiselini, samo u
prisutnosti kiseonika, i s njima tvori topljive soli.
Ne otapa se u destilovanoj vodi i u vodi koja ne sadržava otopljeni kiseonik, ali se zbog
elektrohemijskih procesa otapa u prirodnim vodama (tzv. olovna korozija).
U vodenoj otopini daje slabo hidratizirani Pb2+ ion, koji je bezbojan. U jako lužnatoj otopini olovo se
nalazi kao HPbO2- (meta-plumbit-ion).
Reakcijom s hidrogen-karbonatima i sulfatima sadržanima u vodi, na površini olova nastaje sloj
teško topljiva baznoga olovnoga karbonata i sulfata, što ga štiti od daljnje korozije.
Olovo ima 31 izotop, a od toga je 4 stabilno s masenim brojevima 204, 206, 207, 208 (poslednja tri
konačni su produkti triju prirodnih raspadnih nizova radioaktivnih elemenata) i više radioizotopa.
Rasprostranjenost
U prirodi se pojavljuje od reda u spojevima, vrlo retko samorodno. Najvažnija je ruda galenit (ili
olovni sjaj, PbS), a manje su važni ceruzit (PbCO3), anglezit (PbSO4) i dr.
Dobijanje
Dobija se iz primarnih ruda, prženjem galenita, pri čem sulfid prelazi u oksid, koji se koksom
reducira do metala. Po drugom se postupku galenit prži samo delimično, a nastala smesa olovnog
oksida, sulfida i sulfata topi se bez prisutnosti vazduha, pri čem sulfid reducira oksid i sulfat do
metala. Takođe se dobija i iz sekundarnih sirovina, reciklažom olovnih akumulatora, otpadaka
valjanoga olova i olovnih legura.
U prvom i drugom procesu, sirovo olovo rafinira se oksidacijskim taljenjem ili elektrolitički.
Upotreba olova; pre i sad
Olovo je poznato od davnine, ~ 1000. godine pr.n.e, iako neki izvori tvrde i od pre 5000 do 8000
godina.
Olovo je nakon gvožđa i cinka najjeftiniji tehnički metal, vrlo široke primene, jer ima nisku tačku
topljenja, mekan je i slabo provodi struju, ali je sve više istisnut zbog svoje otrovnosti.
Najveću primenu ima u proizvodnji akumulatora i lako topljivih legura za meko lemljenje.
Vrlo dobro zaustavlja („upija“) rendgenske alfa, beta i gama zrake, pa se od olova izrađuju zaštitne
radiološke obloge, oklopi, blokovi, pregače, rukavice i sl., kao zaštita protiv radijacije; prvenstveno
od vrlo prodornog gama nuklearnog zračenja (tzv. X-zrake).
Služi u hemijskoj industriji za prevlačenje reakcijskih posuda, za oblaganje komora u proizvodnji
sumporne kiseline, spremnika za nagrizajuće hemikalije, cevi i uređaja otpornih prema sumpornoj
kiselini (olovne komore), proizvodnju raznih hemijskih delova aparatura, spremnika korozivnih
plinova, spremnika za radioaktivne tvari, i sl.
Takođe se koristi i u hemijskoj industriji za proizvodnju nekih olovnih boja, primerice tetraetil-
olovo, koji je ujedno i antidetonator i boja benzina.
Olovne ploče ugrađuju se u zidove zgrada kao zvučna izolacija, te u temelje radi prigušivanja
vibracija.
Dandanas služi za izradu puščanih zrna (tanadi) i drugog artiljerijskog streljiva (metaka).
Takođe se koristi kao uteg (npr. na udicama) s 2,5% antimona.
Od olovnoga lima su se izrađivale krovne obloge, olovne folije i tube koje su služile za ambalažu.
Olovo se od davnina koristi za izradu ukrasnih predmeta i livenje kipova, ali takvi predmeti su u
novije vreme zaštićeni raznim premazima zbog njegove svesne otrovnosti.
Nekoć je olovo služilo za izradu vodovodnih cevi za kanalizaciju, ali se danas zbog olovne korozije
i otrovnosti olova i njegovih soli od njega više ne izrađuju ni odvodne vodoinstalacije, jer se tako
prenose u tekuće i stajaće vode, te se menja PVC cevima.
Upotreba olovnih legura; pre i sad
Kako bi mu se poboljšala svojstva (čvrstoća, otpornost na koroziju), legira se kalajem i antimonom
(tzv. tvrdo olovo), a katkad i bakrom, bizmutom, kadmijem i srebrom.
Najpoznatije legure su s antimonom i kalajem, koje su boljih mehaničkih svojstava od samog olova.
Olovne legure se rabe za izradu cevi, akumulatorskih ploča, livenje pod pritiskom, za izradu
ležajeva, itd.
Takođe se koriste i za izradu plašteva kod elektroničkih kabela, ali se mora omotavati naknadno
PVC-om što snosi dodatne troškove, pa je takva izrada sve više napuštena i zamenjena drugim
izvedbama.
Trovanje olovom
Trovanju olovom izloženi su radnici u naftnoj industriji, rudnicima, livnicama, u proizvodnji
olovnih akumulatora, boja, keramike i stakla, jer dolaze u dodir s prašinom i parama koje sadrže
olovo i njegove spojeve.
Olovo i njegovi spojevi otrovni su ako se unesu u organizam, a naročito olovo zbog svog
kumulativnog efekta. Olovo se kompleksno veže na okso-skupine enzima i tako ometa gotovo sve
korake sinteze hemoglobina i metabolizam porfirina, sprečava delovanje adenozin-trifosfataze
odgovorne za proizvodnju atanične energije, ometa i sintezu belančevina i vrlo štetno deluje na
središnji i periferni živčani sustav, izazivajući poremećaje (naročito kod dece), krvi i mozga:
 0-10% izaziva smetnje u protoku krvi,
 10-25% nastaju ozbiljne poteškoće u mozgu i krvi,
 25-50% može dovesti do pada u nesvest ili čak može nastupiti smrt.
Sistemski je otrov i ima razna štetna delovanja, a na krvotvorni sistem (koštana srž) može izazvati
anemiju i leuhemiju.
Kumulativni je otrov jer se nakuplja u kostima, a znači trovanja udisanjem para, dimova ili prašina
su: umor, glavobolja, zatvor, bolovi u kostima i mišićima.
Olovo se iz organizma ne može izlučiti spontano, već se u njem nagomilava. Zato otrovanje mogu
uzrokovati i količine olova manje od dopuštenih, ako je izloženost izvoru trovanja dugotrajna.
Otrovanje se leči tvarima koje s olovom tvore stabilne kompleksne spojeve i za sebe čvrsto vežu
olovo, pa se mokraćom lako izlučuju iz organizma (kalcijev etilendiamintetracetat, CaNa2EDTA
/etilendiamintetraoctena kiselina/ i antibiotik penicilamin).
 Oznake: T+, N, karc I, olovo i neki njegovi spojevi (repr toks I)
 Dijamant opasnosti
3 (levo plavo polje u rombu označava opasnost po zdravlje)
 Gustina para 7,14.
Spojevi
Iako olovo stvara i četverovalentne, ne previše stabilne spojeve, najvažniji su njegovi spojevi
dvovalentni. Od oksida olova važniji su Pb3O4 (tzv. minij) i PbO2.
U vodi su topljivi; acetat, nitrat, nitrit, hlorat, perhlorat i bromat.
 Olovov(II, IV) oksid (Pb2PbO4 (uobičajeno Pb3O4) ili 2 PbO x PbO 2, minij, olovov tetraoksid,
olovov(II) ortoplumbat(IV), olovov(II) tetraoksoplumbat, crveno olovo) je jedan od triju oksida
olova, u kojem se olovo nalazi u dvama različitim oksidacijskim stanjima (Pb 2+ i Pb4+), tetragonske
simetrije. Označava se u obliku oksida, a zapravo je Pb 2PbO4. To je težak prah intenzivne crvene
boje i velike gustoće, netopljiv u vodi. Javlja se u prirodnom obliku kao mineral minijum mineral.
Upotrebljava se za temeljne naliče (npr. pomešan s lanenim uljem), kao antikorozivni premaz za
železne i čelične konstrukcije (sve manje zbog otrovnosti), te kao crveni pigment u proizvodnji
kristalnoga stakla i glazura.
 Olovov(IV) oksid (olovov dioksid, PbO2) je težak kristalan prah koji se javlja samo u jednoj
modifikaciji sa strukturom rutila (TiO2).
 Olovov(II) oksid (PbO, olovov monoksid, olovna gleđa) ima crvene tetragonske kristale (alfa-
modifikacija poznata je kao litargit) koji pri 490 °C prelaze u teške žute (ili žutosmeđe) rompske
kristale (beta-modifikacija masikot).
Slabo se otapa u vodi, a lako u vrlo koncentriranim bazama i u kiselinama stvarajući olovne soli, pa
se on ponajviše koristi za pripravu drugih olovovih soli. Vrlo je otrovan olovov spoj.
 Olovov(II) hidroksid (Pb(OH)2) nastaje kao beo talog kompleksnog sastava Pb 2O(OH)2
dodatkom baze rastvora olovnih soli. Ima amfotermni karakter s jače izraženim alkalnim svojstvima.
Odstranjivanjem vode pri temperaturi 100 °C prelazi u crveni olovov oksid, a kod niže temperature
nastaje žuti olovov oksid.
 Olovov(II) karbonat (PbCO3, ceruzit) nastaje kao beli talog dodatkom amonijevog karbonata
otopini olovovog(II) nitrata.
Također se može dobiti otopanjem olova u octenoj kiselini, a otopini se dodaje natrijev
hidrogenkarbonat dok ne prestane taložiti. Talog je olovov karbonat.
Taloženjem pomoću Na2CO3 uz grijanje može nastati bazni olovov(II) karbonat, tzv. olovno
belilo (Pb(OH)2 x 2PbCO3).
 Olovno belilo (Pb(OH)2 x 2PbCO3) je jedan od najstarijih sintetskih pigmenata.
To je beli pigment, po hemijskom sastavu bazični olovni(II) karbonat, ali je smjesa olovnoga
karbonata i hidroksida.
Može se dobiti uvođenjem ugljikova dioksida i kiseonika u otopine olovnih soli.
 Olovov(II) hlorid (PbCl2) u prirodi se pojavljuje kao mineral kotunit. Kristalizira u belim
svilenasto-sjajnim rompskim iglicama ili prizmama. Pri povišenoj temperaturi na zraku i uz
prisutnost vlage razlaže se uz stvaranje alkalnih hlorida i hlorovodika. Otapa se u vrućoj vodi iz koje
hlađenjem se ponovo izlučuje talog u obliku belih iglica. Topi se i na relativno niskoj temperaturi.
 Olovov(II) sulfid (PbS, galenit) je najmanje topljiv od svih soli olova, a otapa se u dušičnoj
kiselini.
Nastaje kao crn talog dodatkom sulfidnih iona (S 2-) topljivim solima olova; taloži u neutralnoj,
lužnatoj i kiseloj otopini crni talog PbS:
Pb2+ + S2- --> PbS
Talog se otapa u vrućoj, razređenoj HNO3 uz izdvajanje sumpora:
3 PbS + 2 HNO3 + 6H+ --> 3 S + 3 Pb2+ + 2 NO + 4 H2O
Upotrebljava se za dobivanje olova, a čisti PbS se upotrebljava u proizvodnji poluprovodnika i
fotoelektričnih elemenata te u keramičkoj industriji.
 Olovov(II) sulfat (PbSO4, anglezit) ima romboedarske kristale skoro netopljive u vodi.
Ne otapa se u hlorovodičnoj, fluorovodičnoj i sumpornoj kiselini (do koncentracije; masenog udjela
od 80%, zbog stvaranja netopljivog PbSO4). Talog je topljiv u jakoj bazi, vrućoj koncentriranoj
otopini amonijeva acetata i u koncentriranoj H2SO4. Razređivanjem otopine izlučuje se PbSO4.
Pb2+ + SO42- --> PbSO4
Pb + 2 H2SO4 --> H2[Pb(SO4)2] + H2
Bazični sulfat (i olovov silikat) se upotrebljava kao punilo i beli pigment u pripravi uljenih boja i
lakova postojanih na vazduhu i svetlu.
 Olovov(II) nitrat (Pb(NO3)2) je bijel kubičan ili monoklinski kristal lako topljiv u vodi.
U dodiru s organskim spojevima pospešuje gorenje, pa se upotrebljava kao dodatak zapaljivim i
eksplozivnim smesama, a koristi se kao oksidans i sredstvo za nagrizanje u tekstilnoj industriji. Služi
u bojadisarstvu i bojadisarskom tiskanju pamuka, za dobivanje drugih olovnih spojeva i kao
hemijski reagens.
Olovov(II) nitrat se dobiva reakcijom elementarnog olova s dušičnom kiselinom.
Olovov(IV) nitrat je Pb(NO3)4.
 Olovov(II) acetat trihidrat ((CH3COO)2Pb x 3 H2O, olovni šećer) bijel je kristal slatka
okusa. Dobro se otapa u vodi i veoma je otrovan.
Bazični olovov(II) acetat (Pb(C2H3O2)2 ili Pb(OH)(OCOCH3)) služi u bojadisarstvu i
bojadisarskom tiskanju pamuka, kao sredstvo za nagrizanje, za dobivanje drugih olovnih soli, kao
analitički hemijski reagens, za prevlačenje kovina olovom i proizvodnju firnisa.
Pripravlja se reakcijom olovog(II) oksida s octenom kiselinom.
 Olovov(II) jodid (PbI2) kristalizira u heksagonskim listićima žute boje poput zlata. U vodi i
alkoholu praktički je netopljiv. Upotrebljava se u tiskarstvu, fotografiji, pri prevlačenju metalnih
predmeta broncom, itd.
 Olovov(II) kromat (PbCrO4) važan je pigment kromnih boja. Poznat je kao „kromova žuta
boja“, a bazični olovni(II) kromat kao „kromova narančasta i crvena boja“.
 Olovov stearat se dodaje gumi, a služi kao sikativ za lakove i pri preradbi polimernih
materijala.
 Olovov(II) arsenat se je pre koristio kao insekticid ali zbog štetnog delovanja na čoveka i
zemlju, ta upotreba je napuštena i zamenjena drugim preparativnim insekticidima.
 Tetraetilolovo (Pb(C2H5)4) se koristi u naftnoj industriji kao antidetonator i kao boja benzinu,
al njegova je upotreba smanjena ili napuštena zbog štetnosti i danas postoji tzv. „bezolovni benzin“.
 Olovov trinitrorezorcinat (olovo trinitrorezorcijanurat, olovo stifnat, TNRS) su smeđi
eksplozivni kristali, upotrebljavaju se kao inicijalni eksploziv.
 Zanimljivosti
 Od imenice olovo nastala je i imenica olovka, jer je prva olovka bila žica od mekog olova
utaknuta u drveni štapić.
Najvažnije rude olova su:
falenit PbS
ceruzit PbCO3
Osobine olova: spada u teške metale, sivo bele boje, na sobnoj temperaturi je toliko mekan, da se
može nožem seći, može da se kuje. Loš je provodnik, kao i cink i bakar prevlači se slojem svog
oksida, radi sprečavanja dalje oksidacije. Gradi legure antimon i kalaj. Koristi se za izradu olovnih
akumulatora, kablova, ranije za proizvodnju cevi (vodovodne cevi), za izradu kontejnera (za čuvanje
i transport radioaktivnih izotopa), izradu zaštitnog odela, izradu sačme, municije. Nalazi se i u
novinama, štamparijama.
Olovne činjenice i svojstva - Element 82 ili Pb
Olovne hemijske i fizičke osobine
Olovo je teški metalni element, često se sreće u zaštiti od zračenja i mekih legura. Evo skupa
zanimljivih činjenica o olovu, uključujući i njegove osobine, koristi i izvore.
Zanimljive činjenice
 Olovo je relativno obilje elementa jer je krajnja tačka planova raspadanja mnogih radioaktivnih
elemenata sa većim atomskim brojevima.
 Pošto je prilično lako izvući (za metal), olovo se koristi od praistorije. Olovo je bilo lako
dostupno za obične ljude u Rimskom carstvu, pronalazeći
korištenje u posuđima, vodovodnim materijalima, novčićima i
kipovima. Ljudi su ga koristili za svakodnevne predmete
hiljadama godina, sve dok nije konačno bilo otrovano krajem
19. veka.
 Tetraethyl olovo je dodato benzinu kako bi se smanjio
udarac motora 1920-ih godina. Čak i kada je izmišljeno,
poznato je da je otrovno. Nekoliko fabričkih radnika umrlo je
od izloženosti elektrodu Međutim, olovni gas nije bio ukinut
do 1970-ih godina ili je zabranjen za upotrebu u drumskim vozilima do 1996. godine. Metal se i
dalje koristi u automobilskim baterijama, za proizvodnju olovnog stakla i za zaštitu od zračenja.
Proizvodnja i upotreba metala u svetu i dalje se povećava.
 Olovo je post-tranzicioni metal. Nije toliko reaktivan kao i mnogi drugi metali, osim u stanju
praha. Prikazuje slab metalik, često formirajući kovalentne veze sa drugim elementima. Element se
lako vezuje za sebe, formirajući prstenove, lance i poliedrone. Za razliku od većine metala, olovo je
mekano, tupo i nije dobro u elektroenergetici.
 Olovo opeklo u prahu sa plavo-belim plamenom. Metalo u prahu je piroforno.
 Olovno olovka je zapravo grafitna forma ugljenika, ali olovni metal je dovoljno mekan da
ostavi oznaku. Olovo je korišćeno kao instrument za rano pisanje.
 Olovna jedinjenja su slatka. Olovni acetat se naziva "šećer olova" i koristi se kao zaslađivač u
prošlosti.
 U prošlosti je bilo teško ljudima da kažu limenku i da vode između sebe. Smatraju da su to dva
oblika iste supstance. Olovo je nazvano "plumbum nigrum" (crno olovo), dok je konzerva nazvana
"plumbum candidum" (svetlo olovo).
OLOVNI ATOMSKI PODACI
Naziv elementa: Olovo
Simbol: Pb
Atomski broj: 82
Atomski Težina : 207,2
Element Grupa : Osnovni metal
Otkrivenje: Poznato je starim, sa istorijom koja traje od najmanje 7000 godina. Pominje se u knjizi
Egzodus.
Ime porijekla: Anglo-Saxon: lead; simbol iz latinskog: plumbum.
Gustina (g / cm3): 11.35
Tačka topljenja (° K): 600,65
Tačka ključanja (° K): 2013
Osobine: Olovo je izuzetno mekan, vrlo podnošljiv i nodularan, loš električni provodnik, otporan na
koroziju, plavo-beli sjajni metal koji mrlje do sivog sivog zraka. Olovo je jedini metal u kojem
postoji nulta Thomson efekat. Olovo je kumulativni otrov.
Atomski radijus (pm): 175
Atomski volumen (cc / mol): 18.3
Kovalentni radijus (pm): 147
Jonski radijus : 84 (+ 4e) 120 (+ 2e)
Specifična toplota (@ 20 ° CJ / g mol): 0.159
Fuziona toplota (kJ / mol): 4.77
Isparavanje toplota (kJ / mol): 177.8
Debye Temperatura (° K): 88.00
Pauling Negativnost Broj: 1.8
Prva jonizujuća energija (kJ / mol): 715,2
Oksidacione države : 4, 2
Elektronska konfiguracija : [Xe] 4f   5d   6s   6p 
14 10 2 2

Struktura rešetke: Kubični kockast (FCC)

Konstanta mreže (Å): 4.950
Izotopi: Prirodno olovo je mešavina četiri stabilna izotopa: 204 Pb (1.48%), 206 Pb (23.6%), 207 Pb
(22.6%) i 208 Pb (52.3%). Još 26 izotopa su poznati, svi radioaktivni.
Upotreba: Olovo se koristi kao apsorber za zvuk, x zaštitu od zračenja i apsorbuje vibracije. Koristi
se u ribarskim tegovima, da se ukrštaju stenama nekih sveća, kao rashladnog sredstva (rastopljenog
olova), kao balast, i za elektrode. Olovo jedinjenja se koriste u bojama, insekticidima i baterijama za
skladištenje. Oksid se koristi za proizvodnju olovnih kristala i kremena stakla. Zlitine se koriste kao
lemljenje, kalaj, metalni tip, metak, metak, antifrikcioni maziva i vodoinstalaterski radovi.
Izvori: Vode postoje u izvornoj formi, iako je retko. Olovo se može dobiti od galene (PbS)
procesom prženja. Ostali uobičajeni olovni minerali uključuju anglesite, cerusite i minimume.
Druge činjenice: Alhemičari veruju da su najstariji metali. Povezan je sa planetom Saturn.
Bibliografija: Nacionalna laboratorija Los Alamos (2001), Crescent Chemical Company (2001),
Langeov priručnik o hemiji (1952)
Olovni metal ili ne. Osobine olova, njegove glavne karakteristike i primena
U fikciji se često susreće epitet "olovo". U pravilu, to znači težinu u
doslovnom ili figurativnom smislu; ponekad ukazuje na sumornu
plavo-sivu boju. Nema prigovora na potonje poređenje. Prvi zahteva
pojašnjenje. Među metalima koje koristi tehnologija našeg vremena,
mnogi su teži od olova. Olovo ispliva na površinu kada je uronjeno. U
topljenju bakra, olovni čamac bi nesumnjivo potonuo na dno, dok bi u
zlatu plutao s velikom lakoćom. "Bi" - jer se to ne može dogoditi:
olovo se topi mnogo prije bakra ili zlata (tačke topljenja su 327, 1083
i 1063 °C, respektivno), a čamac će se otopiti pre nego što potone.
Narodi antike nisu mogli napraviti mač, raonik, pa čak ni lonac od
olova - za to je previše mekan i topljiv. Ali u prirodi ne postoji niti jedan metal koji bi mu u
normalnim uslovima mogao konkurisati u plastičnosti. Prema Mohsovoj skali „dijamanta” od deset
tačaka, uporedna tvrdoća elementa br. 82 izražava se kao 1,5. Da biste dobili bilo kakvu sliku ili
natpis na olovu, ne morate pribeći jurnjavi, dovoljno je jednostavno žigosanje. Otuda i olovni pečati
antike. A u naše vreme uobičajeno je da se teretne vagone, sefovi i skladišta pečate olovnom
plombom. Inače, sama reč "pečat" (a sada se prave od različitih materijala) očigledno dolazi od
latinskog naziva za olovni plumbum; na francuskom, naziv elementa je plomb.
Čini se da je takva primitivna upotreba plastičnosti olova, poput otiska na njemu, anahronizam za
modernu tehnologiju. Ipak, otisci na olovu su ponekad nezamenjivi u naše vreme.
Kod dubokog bušenja, alat nije imun na kvarove, koji ponekad uzrokuju nezgode. Ako slomljena
bušilica ostane u bušotini na dubini od nekoliko stotina metara, kako je onda ukloniti, kako je
pokupiti?
Najjednostavniji i najčešći lek u ovom slučaju je olovni blank. Spuštena je u bunar, a od udarca je
spljoštena, udarivši u polomljenu bušilicu. Disk izvučen na površinu će „predstaviti“ otisak, po
kojem je moguće odrediti kako, za koji deo zakačiti čip. Istina, pojavili su se mnogo zgodniji
"doušnici" - snimanje televizijskih instalacija. Ali koliko su skuplji, hiroviti, teži!
Olovo je vrlo lako kovati i valjati. Već pri pritisku od 2 t/cm 2 olovne strugotine se sabijaju u čvrstu
monolitnu masu. Sa povećanjem pritiska do 5 t/cm 2 čvrsto olovo prelazi u tečno stanje. Olovna žica
se dobija probijanjem čvrstog olova, a ne topljenjem, kroz matricu. To se ne može učiniti običnim
izvlačenjem zbog niske vlačne čvrstoće olova.
Olovo je po mnogo čemu idealan metal, jer ima puno prednosti važnih za industriju. Najočigledniji
od njih je relativna lakoća dobijanja iz ruda, što se objašnjava niskom tačkom topljenja (samo
327°C). Prilikom prerade najvažnije olovne rude - galenata - metal se lako odvaja od sumpora. Da
biste to učinili, dovoljno je spaliti galenit pomešan sa ugljem na zraku.
Zbog svoje visoke duktilnosti, olovo se lako kuje, valja u limove i žicu, što ga omogućava da se
koristi u mašinskoj industriji za proizvodnju raznih legura sa drugim metalima. Nadaleko su poznati
takozvani babiti (koji sadrže legure olova sa kalajem, cinkom i nekim drugim metalima), štamparske
legure olova sa antimonom i kalajem, te legure olovo-kalaj za lemljenje raznih metala.
Metalno olovo – vrlo dobra zaštita od svih vrsta radioaktivnog zračenja i rendgenskih zraka. Unosi
se u gumu pregače i zaštitnih rukavica radiologa, odgađajući rendgenske zrake i štiteći telo od
njihovog destruktivnog djelovanja. Štiti od radioaktivnog zračenja i stakla koje sadrži okside olova.
Takvo olovno staklo omogućava vam kontrolu obrade radioaktivnih materijala pomoću " mehanička
ruka- manipulator.
Kada je izloženo zraku, vodi i raznim kiselinama, olovo pokazuje veću stabilnost. Ovo svojstvo
omogućava široku primenu u elektroindustriji, posebno za proizvodnju baterija i kablovskih rezova.
Potonji nalaze široka primena u vazduhoplovnoj i radio industriji. Stabilnost olova omogućava da se
koristi za zaštitu od kvarenja. bakarne žice telegraf i telefonske linije. Tanki olovni limovi pokrivaju
željezo i bakrene delove izložene hemijskom napadu (kupke za elektrolizu bakra, cinka i drugih
metala).
Olovo i elektrotehnika
Posebno puno olova troši industrija kablova, gde su telegrafski zaštićeni od korozije i električne
žice podzemna ili podvodna instalacija. Mnogo se olova koristi i u proizvodnji niskotopljivih legura
(sa bizmutom, kalajem i kadmijumom) za električne osigurače, kao i za precizno uklapanje dodirnih
delova. Ali glavna stvar je, očigledno, upotreba olova u hemijskim izvorima struje.
Od svog nastanka, olovna baterija je pretrpela mnoge promene dizajna, ali je njena osnova ostala
ista: dve olovne ploče uronjene u elektrolit sumporne kiseline. Na ploče se nanosi pasta od olovnog
oksida. Kada se baterija napuni, na jednoj ploči se oslobađa vodonik, redukujući oksid u metalno
olovo, a na drugoj se oslobađa kiseonik, pretvarajući oksid u peroksid. Cela struktura se pretvara u
galvansku ćeliju sa elektrodama od olova i olovnog peroksida. U procesu pražnjenja, peroksid se
deoksidira, a metalno olovo se pretvara u oksid. Ove reakcije praćene su pojavom električne struje
koja će teći kroz kolo sve dok elektrode ne postanu iste – prekrivene olovnim oksidom.
Proizvodnja alkalnih baterija dostigla je gigantske razmere u naše vreme, ali nije istisnula olovne
baterije. Potonji su po snazi inferiorniji od alkalnih, teži su, ali daju struju većeg napona. Dakle, za
napajanje autostartera potrebno vam je pet kadmijum-nikl baterija ili tri olovne baterije.
Industrija baterija je jedan od najvećih potrošača olova.
Može se, možda, reći da je olovo bilo u začecima moderne elektronske računarske tehnologije.
Olovo je bio jedan od prvih metala koji je postao supravodljiv. Usput, temperatura ispod koje ovaj
metal stiče sposobnost prolaska struje bez najmanjeg otpora, prilično visoka - 7,17°K. (Poređenja
radi, ističemo da je za kalaj 3,72, za cink - 0,82, za titan - samo 0,4 °K). Namotaj prvog
supravodljivog transformatora izgrađenog 1961. godine bio je od olova.
Jedan od najspektakularnijih fizičkih "trikova" zasnovan je na supravodljivosti olova, koji je prvi
pokazao 30-ih godina sovjetski fizičar V.K. Arkadjev.
Prema legendi, kovčeg sa Muhamedovim telom visio je u svemiru bez oslonaca. Naravno, niko od
trezvenih ljudi u ovo ne veruje. Međutim, u Arkadjevljevim eksperimentima dogodilo se nešto
slično: mali magnet visio je bez ikakvog oslonca preko olovne ploče, koja je bila u tečnom helijumu,
tj. na temperaturi od 4,2°K, mnogo nižoj od kritične temperature za olovo.
Poznato je da kada se magnetsko polje promeni u bilo kojem vodiču, nastaju vrtložne struje
(Foucaultove struje). U normalnim uslovima, brzo se gase otporom. Ali, ako nema otpora
(superprovodljivosti!), ove struje ne blede i, prirodno, magnetsko polje koje stvaraju se čuva.
Magnet iznad olovne ploče je, naravno, imao svoje polje i padajući na njega pobuđivao je magnetno
polje sa same ploče, usmereno prema polju magneta, i ono je odbijalo magnet. To znači da je
zadatak bio pokupiti magnet takve mase da bi ga ova sila odbijanja mogla držati na određenoj
udaljenosti.
Danas je supravodljivost ogromno područje naučnog istraživanja i praktične primene. Naravno,
nemoguće je reći da se povezuje samo sa olovom. Ali važnost olova u ovoj oblasti nije ograničena
na navedene primere.
Jedan od najboljih provodnika struje - bakar - ne može se prevesti u supravodljivo stanje. Zašto je to
tako, naučnici još ne znaju konsenzus. U eksperimentima o supravodljivosti bakra dodeljena je
uloga električnog izolatora. Ali legura bakra i olova koristi se u supravodljivoj tehnologiji. U
temperaturnom opsegu 0,1...5°K ova legura se ispoljava linearna zavisnost temperaturna otpornost.
Stoga se koristi u instrumentima za merenje ekstremno niskih temperatura.
Olovo i transport
A ova tema se sastoji od nekoliko aspekata. Prvi su antifrikcione legure na bazi olova. Uz dobro
poznate babite i olovne bronze, olovo-kalcijum ligatura (3 ... 4% kalcijuma) često služi kao legura
protiv trenja. Neki lemovi, koji se odlikuju niskim sadržajem kalaja i, u nekim slučajevima,
dodatkom antimona, imaju istu svrhu. Legure olova sa talijem počinju da igraju sve važniju ulogu.
Prisustvo potonjeg povećava otpornost ležajeva na toplinu, smanjuje koroziju olova od strane
organskih kiselina koje nastaju tokom fizičkog i hemijskog uništavanja mazivih ulja.
Drugi aspekt je borba protiv detonacije u motorima. Proces detonacije je sličan procesu sagorevanja,
ali mu je brzina prevelika... U motorima sa unutrašnjim sagorevanjem nastaje zbog razgradnje
molekula ugljovodonika koji još nisu izgoreli pod uticajem rastućeg pritiska i temperature.
Raspadajući, ovi molekuli dodaju kiseonik i formiraju perokside, koji su stabilni samo u vrlo uskom
temperaturnom rasponu. Oni izazivaju detonaciju, a gorivo se zapali pre nego što se postigne
potrebna kompresija smese u cilindru. Kao rezultat toga, motor počinje "skakati", pregrejati se,
pojavljuje se crni ispusni gas (znak nepotpunog sagorevanja), ubrzava se izgaranje klipova, više se
troši klipnjača-radilica, gubi se snaga ...
Najčešći antidetonator je tetraetil olovo (TES) Pb (C 2 H 5) 4 - bezbojna toksična tečnost. Njegovo
delovanje (i drugih organometalnih sredstava protiv detonacije) objašnjava se činjenicom da se na
temperaturama iznad 200°C molekuli antidetonacijske materije razgrađuju. Stvaraju se aktivni
slobodni radikali koji, prvenstveno reagirajući s peroksidima, smanjuju njihovu koncentraciju.
Uloga metala koji nastaje tokom potpunog raspadanja tetraetil olova svodi se na deaktivaciju
aktivnih čestica - produkata eksplozivnog raspadanja istih peroksida.
Dodatak tetraetil olova u gorivo nikada ne prelazi 1%, ali ne samo zbog toksičnosti ove supstance.
Višak slobodnih radikala može pokrenuti stvaranje peroksida.
Važna uloga u proučavanju procesa detonacije motornih goriva i mehanizma delovanja
antidetonacionih sredstava pripada naučnici Instituta hemijske fizike Akademije nauka SSSR-a na
čelu sa akademikom N.N. Semenov i profesor A.S. Falcon.
Olovo i rat
Olovo je teški metal gustine 11,34. Upravo je ova okolnost izazvala masovnu upotrebu olovo u
vatrenom oružju. Inače, olovni projektili su korišteni u antici: praćkari Hanibalove vojske bacali su
olovne kugle na Rimljane. A sada se meci liju od olova, samo im je košuljica od drugih, tvrđih
metala.
Svaki dodatak olovu povećava njegovu tvrdoću, ali je kvantitativno dejstvo aditiva nejednako. Do
12% antimona se dodaje u olovo koje se koristi za proizvodnju gelera, a ne više od 1% arsena se
dodaje u olovo za pucnjavu.
Bez pokretanja eksploziva, ni jedno brzometno oružje neće raditi. Među supstancama ove klase
prevladavaju soli teških metala. Koristiti, posebno, olovo-azid PbN 6 .
Svi eksplozivi podležu vrlo strogim zahtevima u pogledu bezbednog rukovanja, snage, hemijske i
fizičke otpornosti i osetljivosti. Od svih poznatih inicirajućih eksploziva, samo "živin fulminat", azid
i olovni trinitrorezorcinat (TNRS) "prolaze" sve ove karakteristike.
Olovo i nauka
U Alamogordu - mestu prve atomske eksplozije - Enrico Fermi se vozio u rezervoaru opremljenom
olovnom zaštitom. Da bismo razumeli zašto upravo olovo štiti od gama zračenja, trebamo se
osvrnuti na suštinu apsorpcije kratkotalasnog zračenja.
Gama zraci u pratnji radioaktivnog raspada, dolaze iz jezgra, čija je energija skoro milion puta veća
od one koja je „sakupljena“ u spoljnjem omotaču atoma. Naravno, gama zraci su nemerljivo
energičniji od svetlosnih zraka. Prilikom susreta s materijom, foton ili kvant bilo kojeg zračenja gubi
energiju i na taj način se izražava njegova apsorpcija. Ali energija zraka je drugačija. Što im je talas
kraći, to su energičniji ili, kako kažu, tvrđi. Što je medij kroz koji prolaze zraci gušći, to ih više
odlaže. Olovo je gusto. Udarajući o površinu metala, gama kvanti iz nje izbacuju elektrone za koje
troše svoju energiju. Što je veći atomski broj elementa, teže je izbaciti elektron iz njegove spoljne
orbite zbog veća sile privlačenja od strane jezgra.
Moguć je i drugi slučaj, kada se gama-kvant sudari sa elektronom, predaje mu dio svoje energije i
nastavlja svoje kretanje. Ali nakon sastanka, postao je manje energičan, više "mekan", a u
budućnosti je sloju teškog elementa lakše da apsorbuje takav kvant. Ovaj fenomen se zove
Comptonov efekat po američkom naučniku koji ga je otkrio.
Što su zraci tvrđi, to je njihova moć prodiranja veća - aksiom koji ne zahteva dokaz. Međutim,
naučnike koji su se oslonili na ovaj aksiom čekalo je veoma čudno iznenađenje. Odjednom se
pokazalo da gama zrake sa energijom većom od 1 milion eV olovo zadržava ne slabije, već jače od
onih manje tvrdih! Činilo se da je činjenica u suprotnosti sa dokazima. Nakon provođenja
najsuptilnijih eksperimenata, pokazalo se da gama-kvant s energijom većom od 1,02 MeV u
neposrednoj blizini jezgra "nestaje", pretvarajući se u par elektron-pozitron, a svaka od čestica nosi
sa sobom polovina energije utrošene na njihovo formiranje. Pozitron je kratkog veka i, sudarajući se
s elektronom, pretvara se u gama-kvant, ali manje energije. Formiranje elektron-pozitronskih parova
se uočava samo u visokoenergetskim gama kvantima i to samo u blizini "masivnog" jezgra, odnosno
u elementu sa većim atomskim brojem.
Olovo je jedan od poslednjih stabilnih elemenata periodnog sistema. A od teških elemenata je
najpristupačniji, sa tehnologijom vađenja koja je razrađivana vekovima, sa istraženim rudama. I
veoma plastična. I vrlo laka za rukovanje. Zbog toga je zaštita od zračenja olova najčešća. Sloj olova
od petnaest do dvadeset centimetara dovoljan je da zaštiti ljude od delovanja zračenja bilo koje vrste
poznate nauci.
Spomenimo još ukratko još jedan aspekt službe vođenja nauci. Takođe je povezan sa
radioaktivnošću.
U satovima koje koristimo nema olovnih delova. Ali u slučajevima kada se vreme meri ne satima i
minutama, već milionima godina, olovo je neophodno. Radioaktivne transformacije uranijuma i
torijuma kulminiraju formiranjem stabilnih izotopa elementa br. 82. U ovom slučaju, međutim,
dobija se drugačije olovo. Raspad izotopa 235U i 238U na kraju dovodi do izotopa 207Pb i 206Pb.
Najčešći izotop torija, 232Th, završava svoje transformacije sa izotopom 208Pb. Određivanjem
razmere izotopa olova u sastavu geoloških stena, možete saznati koliko dugo određeni mineral
postoji. U prisustvu visokopreciznih instrumenata (masenih spektrometara), starost stene se utvrđuje
prema tri nezavisna određivanja - prema odnosima 206 Pb: 238 U; 207Pb: 235U i 208Pb: 232Th.
Olovo i kultura
Počnimo s činjenicom da su ovi redovi ispisani slovima od legure olova. Glavne komponente
štamparskih legura su olovo, kalaj i antimon. Zanimljivo je da su olovo i kalaj počeli da se koriste u
štamparstvu knjiga od prvih koraka. Ali tada nisu činili niti jednu leguru. Nemački pionir Johann
Guttenberg ulivao je limena slova u olovne kalupe, jer je smatrao da je zgodno kovati kalupe od
mekog olova koji su mogli izdržati određeni broj limenih izlivanja. Trenutne legure za štampanje
kalaja i olova su dizajnirane da zadovolje mnoge zahteve: moraju imati dobra svojstva livenja i
nisko skupljanje, biti dovoljno čvrste i hemijski otporne na boje i rastvore za ispiranje; tokom
pretapanja sastav mora ostati konstantan.
Međutim, služenje olova ljudskoj kulturi počelo je mnogo pre pojave prvih knjiga. Slika se pojavila
pre pisanja. Umetnici su vekovima koristili boje na bazi olova, a one još uvek nisu izašle iz
upotrebe: žuta - olovna kruna, crveno - crveno olovo i, naravno, belo olovo. Inače, upravo zbog
belog olova slike starih majstora deluju mračno. Pod dejstvom mikronečistoće vodonik sulfida u
vazduhu, belo olovo prelazi u tamni olovo sulfid PbS...
Zidovi keramike su dugo bili prekriveni glazurom. Najjednostavnija glazura se pravi od olovnog
oksida i kvarcnog peska. Sada sanitarni nadzor zabranjuje upotrebu ove glazure u proizvodnji
predmeta za domaćinstvo: kontakt prehrambeni proizvodi sa solima olova treba isključiti. Ali u
sastavu majoličkih glazura namenjenih za dekorativne svrhe, kao i pre, koriste se relativno nisko
topljeni spojevi olova.
Konačno, olovo je deo kristala, tačnije, ne olovo, već njegov oksid. Olovno staklo se kuva bez
ikakvih komplikacija, lako se duva i reže, na njega se relativno lako nanose šare, a posebno obično
sečenje. Takvo staklo dobro lomi svetlosne zrake i stoga nalazi primenu u optičkim uređajima.
Dodavanjem olova i kalijumoksida (umesto kreča) u smesu, priprema se rhinestone - staklo s većim
sjajem od dragog kamenja.
Olovo i lek
Kada uđe u organizam, olovo, kao i većina teških metala, izaziva trovanje. Ipak, olovo je potrebno
medicini. Još od vremena starih Grka olovni losioni i flasteri ostali su u medicinskoj praksi, ali
medicinska usluga olova nije ograničena na to.
Žuč je potrebna ne samo satiričarima. Organske kiseline koje se nalaze u njemu, prvenstveno
glikoholna C 23 H 36 (OH) 3 CONHCH 2 COOH, kao i tauroholna C 23 H 36 (OH) 3 CONHCH 2
CH 2 SO 3 H, stimulišu aktivnost jetre. A kako jetra ne radi uvek s tačnošću dobro uspostavljenog
mehanizma, ove kiseline su potrebne medicini. Izoluju se i odvajaju olovnim acetatom. Olovna so
glikoholne kiseline precipitira, dok tauroholna kiselina ostaje u matičnoj tečnosti. Nakon filtriranja
taloga, drugi lek se takođe izolira iz matične tečnosti, ponovo delujući s olovnim spojem - glavnom
octenom soli.
Ali glavni posao olova u medicini vezan je za dijagnostiku i radioterapiju. Štiti doktore od stalnog
izlaganja rendgenskim zracima. Za gotovo potpunu apsorpciju rendgenskih zraka, dovoljno je staviti
sloj olova od 2 ... 3 mm na njihov put. Zbog toga je medicinsko osoblje rendgen sala obučeno u
kecelje, rukavice i kacige od gume koja sadrži olovo. A slika na ekranu se posmatra kroz olovno
staklo.
Ovo su glavni aspekti odnosa čovečanstva sa olovom - elementom poznatim od davnina, ali i danas
koji služi čoveku u mnogim područjima njegovog delovanja.
- mekan, savitljiv, hemijski inertan metal je veoma otporan na koroziju. Upravo te osobine
uglavnom određuju njegovu najširu primenu u nacionalnoj ekonomiji. Osim toga, metal ima prilično
nisku tačku topljenja i lako stvara razne legure.
Razgovarajmo danas o njegovoj upotrebi u građevinarstvu i industriji: legure, olovni omotači
kablova, boje na bazi,
Prva upotreba olova bila je zbog njegove odlične savitljivosti i otpornosti na koroziju. Kao rezultat
toga, metal se koristio tamo gdje se nije trebao koristiti: u proizvodnji posuđa, vodovodnih cevi,
umivaonika i tako dalje. Nažalost, posledice takve upotrebe bile su najtužnije: olovo je otrovan
materijal, kao i većina njegovih spojeva, i kada uđe u ljudski organizam, uzrokuje ozbiljnu štetu.
Divni lonci zahvaljujući olovu
Proizvodnja metala, prvenstveno zlata, u Drevni Egipat smatra "svetom umetnošću". Osvajači
Egipta su mučili njegove svećenike, iznuđujući od njih tajne topljenja zlata, ali su umrli čuvajući
tajnu. Suštinu procesa, koji su Egipćani tako čuvali, saznali su mnogo godina kasnije. Zlatnu rudu su
tretirali rastopljenim olovom, koje je rastvaralo plemenite metale, i tako iz ruda izvlačilo zlato. Ovaj
rastvor je zatim podvrgnuta oksidativnom prženju i olovo je pretvoreno u oksid. Glavna tajna ovog
procesa bili su lonci za pečenje. Napravljene su od koštanog pepela. Tokom topljenja, olovni oksid
se apsorbovao u zidove lonca, dok je uvlačio nasumične nečistoće. A na dnu je bila čista legura.
Upotreba olovnog balasta
Profesor Auguste Piccard je 26. maja 1931. godine trebao poleteti u nebo stratosferskim balonom.
vlastiti dizajn- sa kabinom pod pritiskom. I ustao. No, dok je razvijao detalje predstojećeg leta,
Piccard je neočekivano naišao na prepreku koja nije bila nimalo tehnička. Kao balast, odlučio je da
ukrca ne pesak, već olovni metak, što je zahtevalo mnogo manje prostora u gondoli. Saznavši za to,
službenici zaduženi za let kategorički su zabranili zamenu: u pravilima piše “pesak”, ništa drugo se
ne sme bacati ljudima na glavu (osim vode). Piccard je odlučio dokazati sigurnost svog balasta.
Izračunao je silu trenja olovne sačme o vazduh i naredio da mu se ovaj hitac baci na glavu sa najviše
zgrade u Briselu. Potpuna sigurnost "olovne kiše" je jasno prikazana. Međutim, uprava se oglušila o
iskustvo: "Zakon je zakon, kaže pesak, što znači pesak, a ne metak". Činilo se da je prepreka
nepremostiva, ali naučnik je pronašao izlaz: najavio je da će "olovni pesak" biti u gondoli
stratosferskog balona kao balast. Zamenom reči "pucao" rečju "pesak", birokrate su razoružane i
više nisu ometale Piccarda.
Vodo u industriji boja
Belo olovo se moglo proizvesti pre 3 hiljade godina. Njihov glavni dobavljač u antičkom svetu bilo
je ostrvo Rodos u Sredozemnom moru. Tada nije bilo dovoljno boja, a bile su izuzetno skupe.
Proslavljeni grčki slikar Nikias svojevremeno je željno iščekivao dolazak sijela sa Rodosa.
Dragoceni teret stigao je u atinsku luku Pirej, ali je tamo iznenada izbio požar. Plamen je zahvatio
brodove na kojima je dovezeno belo. Kada je požar ugašen, frustrirani umetnik se popeo na palubu
jednog od stradalih brodova. Nadao se da nije sav teret izgubljen, ali je bar jedno bure sa bojom koja
mu je bila potrebna mogla preživeti. Zaista, u skladištu su pronađene bačve s krečom: one nisu
pregorele, već su bile jako ugljenisane. Kada su bačve otvorene, iznenađenju umetnika nije bilo
granica: nisu bile bele boje, već svetlo crvene! Tako je vatra u luci predložila način da se napravi
divna boja - minium.
Olovo i gasovi
Pri topljenju jednog ili drugog metala treba voditi računa o uklanjanju plinova iz taline, jer se u
suprotnom dobiva nekvalitetan materijal. To se postiže raznim tehnološke metode. Topljenje olova u
tom smislu ne zadaje nikakve probleme metalurzima: kiseonik, azot, sumpor-dioksid, vodonik,
ugljen-monoksid, ugljen-dioksid, ugljovodonici se ne rastvaraju ni u tekućem ni u čvrstom olovu.
U davna vremena, prilikom izgradnje zgrada ili odbrambenih objekata, kamenje se često
pričvršćivalo rastopljenim olovom. U selu Stary Krym do danas su sačuvane ruševine takozvane
olovne džamije, podignute u 14. veku. Zgrada je dobila ime po tome što su praznine u zidu
popunjene olovom.
Trenutno, industrija širom sveta prolazi kroz još jednu fazu transformacije povezanu sa
pooštravanjem ekoloških standarda - postoji generalno odbacivanje olova. Nemačka je ozbiljno
ograničila njegovu upotrebu od 2000. godine, Holandija od 2002. godine, a evropske zemlje poput
Danske, Austrije i Švicarske u potpunosti su zabranile upotrebu olova. Ovaj trend će postati
zajednički za sve zemlje EU 2015. SAD i Rusija takođe aktivno razvijaju tehnologije koje će
pomoći u pronalaženju alternative upotrebi olova.
Njegova široka upotreba u industriji rezultirala je kontaminacijom olovom posvuda. Razmotrite
najvažnije komponente biosfere, kao što su vazduh, voda i tlo.
Počnimo od atmosfere. Sa vazduhom, mala količina olova ulazi u ljudski organizam - (samo 1-2%),
ali se većina olova apsorbuje. Najveće emisije olova u atmosferu javljaju se u sledećim industrijama:
 metalurška industrija;
 mašinstvo (proizvodnja akumulatora);
 kompleks goriva i energije (proizvodnja olovnog benzina);
 hemijski kompleks (proizvodnja pigmenata, maziva, itd.);
 staklena poduzeća;
 proizvodnja konzervi;
 prerada drveta i industrija celuloze i papira;
 preduzeća odbrambene industrije.
Bez sumnje, najznačajniji izvor zagađenja olovom u atmosferi su motorna vozila koja koriste olovni
benzin.
Dokazano je da povećanje sadržaja olova u pije vodu uzrokuje, u pravilu, povećanje njegove
koncentracije u krvi. Značajno povećanje sadržaja ovog metala u površinske vode zbog visoke
koncentracije u otpadnim vodama postrojenja za preradu rude, nekih metalurških postrojenja,
rudnika itd.
Iz kontaminiranog tla olovo ulazi u poljoprivredne kulture, a zajedno sa hranom - direktno u ljudski
organizam. Aktivna akumulacija ovog metala zabeležena je u kupusu i korenastim usevima, te u
onima koji se široko jedu (na primer, u krompiru). Neke vrste tla snažno vezuju olovo, koje štiti
zemlju i vodu za piće, biljne proizvode od zagađenja. Ali tada se samo tlo postupno sve više i više
onečišćuje, a u nekom trenutku može doći do uništavanja organske tvari u tlu s oslobađanjem olova
u otopinu tla. Kao rezultat toga, neće biti pogodan za poljoprivrednu upotrebu.
Dakle, zbog globalnog zagađenja okruženje olovo, postalo je sveprisutna komponenta svake biljne i
životinjske hrane. U ljudskom telu najveći deo olova dolazi iz hrane - od 40 do 70% u različitim
zemljama. Biljna hrana općenito sadrži više olova od životinjskih proizvoda.
Kao što je već pomenuto, za sve je kriva industrijska preduzeća. Naravno, u samim proizvodnim
pogonima, koji se bave olovom, ekološka situacija je gora nego bilo gde drugde. Prema rezultatima
službene statistike, među profesionalnim intoksikacijama olovo je na prvom mestu. U
elektroindustriji, obojenoj metalurgiji i mašinstvu, intoksikacija je posledica viška MPC olova u
vazduhu radni prostor 20 ili više puta. Olovo izaziva opsežne patološke promene u nervnom
sistemu, remeti rad kardiovaskularnog i reproduktivnog sistema.
Električna provodljivost
Toplotna i električna provodljivost metala prilično dobro koreliraju jedna s drugom. Olovo nije
dobar provodnik toplote i najbolji vodiči struja takođe nije uključena: otpornost je 0,22 Ohm-sq. mm
/ m sa otporom istog bakra 0,017.
Otpornost na koroziju
Olovo je neplemeniti metal, ali se po hemijskoj inertnosti približava toj. Niska aktivnost i
sposobnost da se prekriva oksidnim filmom i uzrokuje pristojnu otpornost na koroziju.
U vlažnoj, suvoj atmosferi, metal praktički ne korodira. Štaviše, u potonjem slučaju, sumporovodik,
ugljični anhidrid i sumporna kiselina - uobičajeni "krivci" korozije, ne utiču na nju.
Indikatori korozije u različitim atmosferama su sledeći:
 gradski (smog) – 0,00043–0,00068 mm/god,
 u moru (sol) - 0,00041–0,00056 mm/god;
 ruralno – 0,00023–,00048 mm/god.
Bez izlaganja svežoj ili destilovanoj vodi.
 Metal je otporan na hromnu, fluorovodičnu, koncentriranu sirćetnu, sumpornu i fosfornu
kiselinu.
 Ali u razređenom octenom ili azotu s koncentracijom manjom od 70%, brzo se urušava.
 Isto važi i za koncentrovanu - više od 90%, sumpornu kiselinu.
Plinovi - hlor, sumpor-dioksid, vodonik sulfid ne utiču na metal. Međutim, pod uticajem
fluorovodonika, olovo korodira.
Na njegova svojstva korozije utiču drugi metali. Dakle, kontakt sa železom ni na koji način ne utiče
na otpornost na koroziju, a dodatak bizmuta ili smanjuje otpornost tvari na kiselinu.
Toksičnost
I olovo i sve to organska jedinjenja spadaju u hemikalije opasnih materija 1. klasa. Metal je vrlo
toksičan, a trovanje njime moguće je u mnogim tehnološkim procesima: topljenju, izradi olovnih
boja, vađenju rude itd. Ne tako davno, prije manje od 100 godina, trovanje u domaćinstvu nije bilo
manje uobičajeno, jer je olovo čak dodavano u belilo za lice.
Najveća opasnost je metalna para i njena prašina, jer u tom stanju najlakše prodiru u telo. Glavni put
je respiratorni trakt. Neki se takođe mogu apsorbirati kroz gastrointestinalni trakt, pa čak i kožu s
direktnim kontaktom - ista olovna bela i farba.
 Jednom u plućima, olovo se apsorbira u krvotok, širi se po celom telu i akumulira se uglavnom
u kostima. Njegovo glavno dejstvo trovanja povezano je s poremećajima u sintezi hemoglobina.
Tipični znakovi trovanja olovom slični su anemiji - umor, glavobolje, poremećaji spavanja i
probave, ali su praćeni stalnim bolnim bolovima u mišićima i kostima.
 Dugotrajno trovanje može izazvati "paralizu olova". Akutno trovanje izaziva povećanje tlaka,
sklerozu krvnih žila i tako dalje.
Tretman je specifičan i dugotrajan, jer nije lako ukloniti teške metale iz organizma.
Ekološki učinak
Zagađenje olovom smatra se jednim od najopasnijih. Svi proizvodi koji koriste olovo zahtevaju
posebno zbrinjavanje, koje provode samo licencirani servisi.
Nažalost, zagađenje olovom ne obezbeđuje samo delatnost preduzeća, gde je to barem nekako
regulirano. U urbanom vazduhu, prisustvo olovnih para obezbeđuje sagorevanje goriva u
automobilima. Na toj pozadini, prisutnost olovnih stabilizatora u takvim, na primer, poznatim
dizajnom kao što su plastični prozor više ne izgleda vredna pažnje.
Olovo je metal koji ima. Uprkos toksičnosti, nacionalna ekonomija koristi se previše široko da bi
mogao biti zamena za metal.
Olovo (lat. Plumbum), Pb, hemijski element IV grupe Mendeljejevljevog periodnog sistema;
atomski broj 82, atomska masa 207.2. Olovo je teški plavičasto-sivi metal, vrlo duktilan (plastičan),
mekan (rezan nožem, izgreban noktom). Prirodno olovo sastoji se od 5 stabilnih izotopa sa maseni
brojevi 202 (u tragovima), 204 (1,5%), 206 (23,6%), 207 (22,6%), 208 (52,3%). Poslednja tri
izotopa su krajnji produkti radioaktivnih transformacija 238 U, 235 U i 232 Th. Nuklearne reakcije
proizvode brojne radioaktivne izotope olova.
Istorijat. Olovo je bilo poznato 6-7 hiljada godina pr. nove ere. narodi Mesopotamije, Egipta i drugih
zemalja antičkog sveta. Služio je za izradu statua, predmeta za domaćinstvo, ploča za pisanje.
Rimljani su koristili olovne cevi za vodovod. Alhemičari su nazvali Olovni Saturn i označili ga kao
znakom ove planete. Jedinjenja olova - "olovni pepeo" PbO, belo olovo 2PbSO3 ·Pb(OH)2 korišteni
su u staroj Grčkoj i Rimu kao komponente lekova i boja. Kada je izmišljeno vatreno oružje, olovo se
počelo koristiti kao materijal za metke. Toksičnost olova zabeležena je još u 1. veku nove ere. e.
Grčki lekar Dioskorid i Plinije Stariji.
Rasprostranjenost olova u prirodi. Olovni sadržaj u zemljine kore (Clark) 1,6 10 -3% po težini.
Formiranje u zemljinoj kori oko 80 minerala koji sadrže olovo (glavni među njima je galena PbS)
povezano je uglavnom sa formiranjem hidrotermalnih naslaga. U zonama oksidacije polimetalnih
ruda formiraju se brojni (oko 90) sekundarni minerali: sulfati (anglzit PbSO4), karbonati (cerusit
PbCO3), fosfati [piromorfit Pb5 (PO4)3 Cl].
U biosferi se olovo uglavnom rasprostranjen, malo ga ima u živoj materiji (5 10 -5%), morska voda(3
10-9%). Iz prirodnih voda olovo se delimično sorbira u glinama i taloži sumporovodikom, pa se
akumulira u morskim muljevima zagađenim sumporovodikom te u crnim glinama i škriljcima
nastalim od njih.
Fizička svojstva olova. Olovo kristalizira u kubnoj rešetki usmerenoj na lice (a = 4,9389Å) i nema
alotropske modifikacije. Atomski radijus 1,75Å, jonski radijusi: Pb2+ 1,26Å, Pb4+ 0,76Å; gustina
11,34 g/cm3 (20°C); t nl 327,4°S; t kip 1725°C; specifični toplotni kapacitet na 20°C 0,128 kJ/(kg
K) | toplotna provodljivost 33,5 W/(mK); temperaturni koeficijent linearne ekspanzije 29,1 10 -6 at na
sobnoj temperaturi; Tvrdoća po Brinellu 25-40 MN/m2 (2,5-4 kgf/mm2); zatezna čvrstoća 12-13
MN/m2, pri pritisku oko 50 MN/m2; relativno izduženje pri prekidu 50-70%. Stvrdnjavanje se ne
povećava mehanička svojstva olova, jer temperatura njegove rekristalizacije leži ispod sobne
temperature (oko -35°C sa stepenom deformacije od 40% ili više). Olovo je dijamagnetno, njegova
magnetna susceptibilnost je -0,12·10-6. Na 7,18 K postaje superprovodnik.
Hemijska svojstva olova. Konfiguracija spoljnih elektronskih ljuski atoma Pb 6s 2 6p 2, u skladu s
kojom pokazuje oksidacijska stanja +2 i +4. Olovo je hemijski relativno neaktivno. Metalni sjaj
svježeg olovnog reza postepeno nestaje u zraku zbog stvaranja vrlo tankog filma PbO, koji štiti od
daljnje oksidacije.
Sa kiseonikom stvara niz oksida Pb2O, PbO, PbO2, Pb3O4 i Pb2O3.
U nedostatku O2 , voda na sobnoj temperaturi ne deluje na olovo, ali razlaže toplu vodenu paru da
nastane olovni oksid i vodonik. Odgovarajući oksidima PbO i PbO 2, hidroksidi Pb (OH)2 i Pb
(OH)4 su amfoterne prirode.
Veza olova sa vodonikom PbH 4 postiže se u malim količinama delovanjem razređene
hlorovodonične kiseline na Mg2Pb. PbH4 je bezbojni gas koji se vrlo lako razlaže na Pb i H2. Kada
se zagreje, olovo se kombinuje sa halogenima, formirajući PbX 2 halogenide (X je halogen). Svi su
slabo rastvorljivi u vodi. Dobijeni su i PbX4 halogenidi: PbF4 tetrafluorid - bezbojni kristali i PbCl4
tetrahlorid – žuta uljasta tečnost. Oba spoja se lako razlažu, oslobađajući F2 ili Cl2 ; hidrolizovan
vodom. Olovo ne reaguje sa azotom. Olovni azid Pb(N3)2 se dobija interakcijom rastvora natrijum
azida NaN3 i soli Pb (II); bezbojni igličasti kristali, slabo rastvorljivi u vodi; pri udaru ili
zagrijavanju, raspada se na Pb i N2 uz eksploziju. Sumpor deluje na olovo kada se zagreje i formira
PbS sulfid, crni amorfni prah. Sulfid se takođe može dobiti propuštanjem vodonik sulfida u rastvore
soli Pb (II); u prirodi se javlja u obliku olovnog sjaja - galena.
U seriji napona, Pb je veći od vodonika (normalni elektrodni potencijali su redom -0,126V za Pb =
Pb2+ + 2e i +0,65V za Pb = Pb4+ + 4e). Međutim, olovo ne istiskuje vodonik iz razređene
hlorovodonične i sumporne kiseline, zbog prenapona H2 na Pb, kao i zbog stvaranja zaštitnih
filmova teško rastvorljivog hlorida PbCl2 i sulfata PbSO4. Koncentrovani H2SO4 i HCl pri
zagrevanju deluju na Pb i dobijaju se rastvorljiva kompleksna jedinjenja sastava Pb(HSO 4)2 i H2
[PbCl4]. Azotna, sirćetna, kao i neke organske kiseline (na primer, limunska) otapaju olovo i
formiraju soli Pb(II). Prema svojoj rastvorljivosti u vodi, soli se dele na rastvorljive (olovni acetat,
nitrat i hlorat), slabo rastvorljive (hlorid i fluor) i nerastvorljive (sulfati, karbonati, hromati, fosfati,
molibdati i sulfidi). Pb (IV) soli se mogu dobiti elektrolizom jako zakiseljenih H 2SO4 rastvora soli
Pb (II); najvažnije soli Pb (IV) su sulfatni Pb (SO 4)2 i acetat Pb (C2H3O2)4. Soli Pb (IV) imaju
tendenciju da dodaju višak negativnih jona kako bi formirali kompleksne anjone, na primer,
plumbate (PbO3) 2- i (PbO4) 4-, hlorolumbate (PbCl6) 2-, hidroksoplumbate [Pb(OH)6 ] 2- i drugi.
Koncentrovani rastvori kaustičnih alkalija, kada se zagreju, reaguju sa Pb sa oslobađanjem vodonika
i hidroksoplumbita tipa X2 [Pb(OH) 4].
Metalno olovo se dobiva oksidativnim prženjem PbS, nakon čega sledi redukcija PbO u sirovi Pb
(„werkble“) i rafiniranje (prečišćavanje) potonjeg. Oksidativno prženje koncentrata se vrši u
mašinama za kontinuirano sinterovanje trake. Tokom ispaljivanja PbS preovlađuje reakcija:
2PbS + 3O2= 2PbO + 2SO2.
Osim toga, dobija se i malo PbSO4 sulfata, koji se pretvara u PbSiO3 silikat, za koji se u smesu
dodaje kvarcni pesak. Istovremeno se oksidiraju i sulfidi drugih metala (Cu, Zn, Fe) prisutni kao
nečistoće. Kao rezultat pečenja, umesto praškaste mešavine sulfida, dobiva se aglomerat - porozna
sinterirana kontinuirana masa, koja se sastoji uglavnom od oksida PbO, CuO, ZnO, Fe 2O3. Komadi
aglomerata se pomešaju sa koksom i krečnjakom, a ova smesa se ubacuje u peć s vodenim
omotačem, u koju se zrak pod pritiskom dovodi odozdo kroz cevi (“tuyeres”). Koks i ugljen
monoksid (II) redukuju PbO u Pb već na niskim temperaturama (do 500°C). Na višim
temperaturama odvijaju se sledeće reakcije:
CaCO 3 \u003d CaO + CO 2
2PbSiO 3 + 2CaO + C \u003d 2Pb + 2CaSiO 3 + CO 2.
Olovo je težak, savitljiv metal otporan na koroziju, i što je najvažnije, lako je dostupan i prilično
jeftin za proizvodnju. Osim toga, metal je neophodan za zaštitu od zračenja. Dakle, potpuno
odbijanje njegove upotrebe pitanje je prilično daleke budućnosti.
tretman: specifična (kompleksirajuća sredstva, itd.) i obnavljajuća (glukoza, vitamini, itd.) sredstva,
fizioterapija, banjsko lečenje (Pyatigorsk, Matsesta, Sernovodsk). Prevencija: zamena olova manje
toksičnim supstancama (npr. cink i titan bela umesto olova), automatizacija i mehanizacija operacija
u proizvodnji S., efikasna izduvna ventilacija, individualna zaštita radnika, klinička ishrana,
periodična fortifikacija, preliminarno i periodične lekarske preglede.
S.-ovi preparati se koriste u medicinskoj praksi (samo spolja) kao adstrigenti i antiseptici. Nanositi:
olovnu vodu (kod upalnih oboljenja kože i sluzokože), jednostavne i složene olovne flastere (za
gnojno-upalna oboljenja kože, čireve) itd.
L. A. Kasparov.
Lit.: Andreev V. M., Olovo, u knjizi: Kratka hemijska enciklopedija, v. 4, M., 1965; Remi G., Kurs neorganske hemije,
trans. sa nemačkog, tom 1, M., 1963; Čižikov D. M., Metalurgija olova, u knjizi: Metalurški vodič za obojene metale, tom
2, M., 1947; Štetne materije u industriji, ur. N. V. Lazareva, 6. izd., 2. deo, L., 1971; Tarabaeva G. I., Učinak olova na
organizam i terapijske i preventivne mjere, A.-A., 1961; Profesionalne bolesti, 3. izd., M., 1973,
Zn i Fe oksidi se delimično pretvaraju u ZnSiO 3 i FeSiO 3 , koji zajedno sa CaSiO 3 formiraju šljaku
koja ispliva na površinu. Olovni oksidi se redukuju u metal. Sirovo olovo sadrži 92-98%Pb, ostatak -
nečistoće Cu, Ag (ponekad Au), Zn, Sn, As, Sb, Bi, Fe. Nečistoće Cu i Fe se uklanjaju
seigerizacijom. Da bi se uklonili Sn, As, Sb, kroz rastopljeni metal se uduvava vazduh. Alokacija Ag
(i Au) se vrši dodavanjem Zn, koji formira "cink penu" koja se sastoji od jedinjenja Zn sa Ag (i Au),
lakšim od Pb, a topi se na 600-700 °C. Višak Zn se uklanja iz rastopljenog Pb propuštanjem zraka,
pare ili hlora. Za uklanjanje Bi, Ca ili Mg se dodaje tečnom Pb, dajući jedinjenja niskog topljenja
Ca3Bi2 i Mg3Bi2 . Olovo rafinirano ovim metodama sadrži 99,8-99,9% Pb. Dalje prečišćavanje se
vrši elektrolizom, što rezultira čistoćom od najmanje 99,99%.
Primena olova. Olovo se široko koristi u proizvodnji olovnih baterija, koristi se za proizvodnju
fabričke opreme, otporne na agresivne gasove i tečnosti. Olovo snažno apsorbira γ-zrake i
rendgenske zrake, zbog čega se koristi kao materijal za zaštitu od njihovog delovanja (posude za
skladištenje radioaktivnih materija, oprema za rendgenske sobe i dr.). Velike količine olova se
koristi za izradu omotača električni kablova koje ih štite od korozije i mehaničkih oštećenja. Mnoge
su napravljene na osnovu legure olova. Olovni oksid PbO se uvodi u kristalno i optičko staklo kako
bi se dobili materijali s visokim indeksom prelamanja. Minijum, hromat (žuta kruna) i osnovni
olovni karbonat (olovno beli) pigmenti su ograničene upotrebe. Olovni hromat je oksidacijsko
sredstvo koje se koristi u analitičkoj hemiji. Azid i stifiat (trinitrorezorcinat) su inicirajući
eksplozivi. Tetraetil olovo je sredstvo protiv detonacije. Olovni acetat služi kao indikator za
detekciju H2S. 204 Pb (stabilan) i 212 Pb (radioaktivan) se koriste kao tragači izotopa.
Olovo u telu. Biljke apsorbuju olovo iz tla, vode i atmosferskih padavina. Olovo ulazi u ljudski
organizam sa hranom (oko 0,22mg), vodom (0,1mg), prašinom (0,08mg). Siguran dnevni unos olova
za ljude je 0,2-2mg. Izlučuje se uglavnom izmetom (0,22-0,32mg), manje urinom (0,03-0,05mg).
Ljudsko telo sadrži u proseku oko 2mg olova (u nekim slučajevima - do 200mg). Kod stanovnika
industrijalizovanih zemalja sadržaj olova u organizmu je veći nego kod stanovnika agrarnih zemalja,
kod građana je veći nego na selu. Glavni depo olova je skelet (90% ukupnog olova u telu): 0,2-1,9
µg/g se akumulira u jetri; u krvi - 0,15-0,40 mcg/ml; u kosi - 24 mcg/g, u mleku - 0,005-0,15
mcg/ml; nalazi se i u pankreasu, bubrezima, mozgu i drugim organima. Koncentracija i distribucija
olova u organizmu životinja bliski je onima utvrđenim za ljude. Sa povećanjem nivoa olova u
okolini, povećava se njegovo taloženje u kostima, kosi i jetri.
Trovanje olovom i njegovim jedinjenjima moguća je u iskopavanju ruda, topionici olova, u
proizvodnji olovnih boja, u štamparstvu, grnčarstvu, proizvodnji kablova, u proizvodnji i upotrebi
tetraetil olova itd. Trovanja u domaćinstvu se javljaju retko i primećuju se kada jedete proizvode
koji su bili uskladišteni u zemljanom posuđu, glaziranom crvenim olovom ili glinom. Olovo i
njegova anorganska jedinjenja u obliku aerosola prodiru u organizam uglavnom kroz respiratorni
trakt, u manjoj meri – kroz gastrointestinalni trakt i kožu. Olovo cirkulira u krvi u obliku visoko
dispergiranih koloida – fosfata i albuminata. Olovo se izlučuje uglavnom kroz creva i bubrege. U
razvoju intoksikacije, poremećaj metabolizma porfirina, proteina, ugljikohidrata i fosfata, nedostatak
vitamina C i B1, funkcionalne i organske promene u centralnom i autonomnom nervnom sistemu,
toksični učinak olova na koštanu srž. Trovanje može biti latentno (tzv. kočija), javlja se u blagim,
umerenim i teškim oblicima.
Najčešći znakovi trovanja olovom: obrub (traka boje jorgovana škriljevca) duž ruba desni,
zemljano-bleda boja kože; retikulocitoza i druge promene krvi, povećan sadržaj porfirina u urinu,
prisustvo olova u urinu u količini od 0,04-0,08mg/l ili više itd. Oštećenje nervnog sistema se
manifestuje astenijom, u teškim oblicima - encefalopatija, paraliza (uglavnom ekstenzora šaka i
prsti), polineuritis. Kod takozvane olovne kolike javljaju se oštri grčeviti bolovi u trbuhu, zatvor,
koji traju od nekoliko sati do 2-3 sedmice; kolike su često praćene mučninom, povraćanjem,
porastom krvnog pritiska, telesna temperatura do 37,5-38°C. Kod hronične intoksikacije moguća su
oštećenja jetre, kardiovaskularnog sistema i endokrine disfunkcije (na primer, kod žena - pobačaji,
dismenoreja, menoragija i dr.). Inhibicija imunobiološke reaktivnosti doprinosi povećanju ukupnog
morbiditeta.
Olovo je metal koji je poznat od davnina. Čovek ga koristi od 2-3 hiljade pre nove ere, a prvi put je
otkriven u Mesopotamiji. Tamo su pravili male cigle, figurice, razni kućni predmeti. Već tada su
ljudi uz pomoć ovog elementa dobijali bronzu, a pravili su je i za pisanje oštrim predmetima.
Koje je boje metal?
To je element IV grupe 6. perioda periodnog sistema, gde ima redni broj 82. Šta je olovo u prirodi?
Ovo je najčešća galena, čija je formula PbS. Inače, galena se naziva olovni sjaj. net element je
mekan i savitljiv metal prljavo sive boje. Na vazduhu se njegov rez brzo prekriva malim slojem
oksida. Oksidi pouzdano štite metal od dalje oksidacije kako u mokrim tako i u suvim sredinama.
Ako se metalna površina prekrivena oksidima očisti, ona će dobiti briljantnu nijansu s plavom
nijansom. Takvo čišćenje se može obaviti tako što se olovo sipa u vakuum i lemljuje u vakumsku
tikvicu.
Interakcija sa kiselinama
Sumporna i hlorovodonična kiselina deluju vrlo slabo na olovo, ali se metal lako otapa u azotnoj
kiselini. Sva hemijska jedinjenja metala koja mogu biti rastvorljiva su otrovna. Dobiva se uglavnom
iz ruda: prvo se olovni sjaj peče dok se ne pretvori u olovni oksid, a zatim se ova tvar reducira
ugljem u čisti metal.
Opšta svojstva elementa
Gustina olova je 11,34 g/cm3. Ovo je 1,5 puta više od gustine
gvožđa i četiri puta više od lakog aluminijuma. Nije bez razloga da
je u ruskom jeziku reč "olovo" sinonim za reč "težak". Topljenje
olova se dešava na temperaturi od 327,5°C. Metal postaje isparljiv
već na temperaturi okoline od 700°C. Ova informacija je veoma
važna za one koji se bave iskopavanjem ovog metala. Vrlo ga je
lako izgrebati čak i noktom, lako ga je uvaljati tanki listovi. To je
veoma mekan metal.
Interakcija sa drugim metalima, zagrejavanje
Specifični toplotni kapacitet olova je 140 J/kg. Po svojim hemijskim svojstvima neaktivan je metal.
U nizu napona nalazi se ispred vodonika. Olovo se lako istiskuje iz svojih soli drugim metalima. Na
primer, možete provesti eksperiment: spustite cink štap u acetatu otopinu ovog elementa. Tada će se
smestiti na cink štapić u obliku pahuljastih kristala, koje hemičari nazivaju "Saturnovo drvo". Koliki
je specifični toplotni kapacitet olova? Šta to znači? Ova brojka je
140 J/kg. To znači da je potrebno 140 džula topline da se
kilogram metala zagrije za 1°C.
Rasprostranjenost u prirodi
Ovog metala nema toliko u zemljinoj kori - samo 0,0016% po
težini. Međutim, čak i ova vrednost pokazuje da je češći od žive,
bizmuta i zlata. Naučnici to pripisuju činjenici da su različiti
izotopi olova produkti raspada torija i uranijuma, pa se sadržaj
olova u zemljinoj kori polako povećavao milionima godina. Trenutno su poznate mnoge olovne rude
- to je već naznačeni galenit, kao i rezultati njegovih hemijskih reinkarnacija.
U potonje spadaju olovni vitriol, cerusit (drugi naziv je beli mimetit, stolcit. Rude sadrže i druge
metale - kadmijum, bakar, cink, srebro, bizmut. Tamo gde se pojavljuju rude olova, ne samo da je
tlo zasićeno ovim metalom, već i ribnjaci, biljke. Šta je olovo u prirodi? To je uvek njegovo
specifično jedinjenje. A ovaj metal se nalazi iu rudama radioaktivnih metala - uranijuma i torijuma.
teški metali u industriji
U industriji se najviše koristi spoj olova i kalaja. Obični lem pod
nazivom "tretnik" se široko koristi za spajanje cevovoda i električne
žice. Ovo jedinjenje sadrži jedan dio olova i dva dijela kalaja. Omoti
za telefonske kablove, delovi baterija mogu da sadrže i olovo. Tačka
topljenja nekih njegovih jedinjenja je veoma niska – na primer legure
sa kadmijumom ili kalajem tope se na 70°C. Od takvih jedinjenja se
pravi vatrogasna oprema. Metalne legure se široko koriste u
brodogradnji. Obično su ofarbane u svetlo sivo. Brodovi su često premazani kalajem i legurama
olova kako bi se oduprli koroziji.
Značaj za ljude prošlosti i primena
Rimljani su koristili ovaj metal za izradu cevi u cevovodima. Olovo je u drevnim vremenima
povezivalo sa planetom Saturn, pa se stoga ranije zvalo Saturn. U srednjem veku, zbog svoje velike
težine, metal se često koristio za alhemijske eksperimente. Često su mu pripisivali sposobnost
pretvaranja u zlato. Olovo je metal koji se vrlo često mešao sa kalajem, što se nastavilo sve do 17.
veka. I u drevnim slavenskim jezicima nosio je ovo ime.
Dospeo je do modernog češkog jezika, gde se ovaj teški metal naziva olovo. Neki stručnjaci iz
područja lingvistike smatraju da je naziv Plumbum povezan s određenim grčkim lokalitetom. Rusko
poreklo reči "olovo" za naučnike je još uvek nejasno. Neki lingvisti ga povezuju s litvanskom rečju
"scwinas".
Tradicionalna upotreba olova u istoriji je proizvodnja metaka, pušaka i raznih drugih projektila.
Korišćen je zbog niske cene i niske tačke topljenja. Ranije, u proizvodnji pucnjave, nije dodavan
metal veliki broj arsenik.
Olovo se koristilo i u starom Egiptu. Napravljen je od blokova, kipovi plemića, kovani novac u
potpunosti. Egipćani su bili sigurni da olovo ima posebnu energiju. Od njega su pravili male tanjire i
njima se zaštitili od zlobnika. I stari Rimljani nisu samo pravili vodovodne cevi. Od ovog metala
proizvodili su i kozmetiku, ni ne sluteći da time potpisuju svoju smrtnu kaznu. Na kraju krajeva,
svakodnevno dolaskom u telo, olovo je uzrokovalo ozbiljne bolesti.
Šta je sa današnjim okruženjem?
Postoje supstance koje polako ali sigurno ubijaju čovečanstvo. I to se ne odnosi samo na
neprosvijećene pretke antike. Izvori otrovnog olova danas su dim cigareta, urbana prašina iz
stambenih zgrada. Opasne su i pare boja i lakova. Ali najveća šteta su izduvni gasovi automobila,
koji sadrže olovo u velikim količinama.
Ali nisu ugroženi samo stanovnici megagradova, već i oni koji žive u selima. Ovdje se metal može
akumulirati u zemljištu, a zatim ući u sastav voća i povrća. Kao rezultat toga, osoba prima više od
trećine olova putem hrane. U ovom slučaju kao protuotrov mogu poslužiti samo moćni
antioksidansi: magnezijum, kalcijum, selen, vitamini A, C. Ako ih redovno koristite, možete se
pouzdano neutralisati od štetnog delovanja metala.
Svaki učenik zna šta je olovo. Ali nisu svi odrasli u stanju odgovoriti na pitanje koja je šteta.
Njegove čestice ulaze u telo putem respiratornog sistema. Nadalje, počinje stupati u interakciju s
krvlju, reagirajući s različitim delovima tela. Od toga najviše pati mišićno-koštani sistem. Ovdje je
95% ukupnog olova koje čovek potroši.
Visok nivo njegovog sadržaja u organizmu dovodi do mentalne retardacije, a kod odraslih se
manifestuje u obliku simptoma depresije. Višak se dokazuje rasejanošću, umorom. Stradaju i creva –
zbog olova često se mogu javiti grčevi. Ovaj teški metal takođe negativno utiče na reproduktivni
sistem. Ženama postaje teško da nose fetus, a muškarci mogu imati problema sa kvalitetom sperme.
Takođe je veoma opasan za bubrege. Prema nekim studijama, može uzrokovati maligne tumore.
Međutim, u količinama koje ne prelaze 1mg, olovo može biti korisno za telo. Naučnici su otkrili da
ovaj metal može imati baktericidni učinak na organe vida - međutim, treba zapamtiti šta je olovo i
koristiti ga samo u dozama koje ne prelaze dozvoljene.
Kao zaključak
Kao što je već spomenuto, u davna vremena planeta Saturn se smatrala
zaštitnikom ovog metala. Ali Saturn je u astrologiji slika usamljenosti,
tuge i teške sudbine. Zar zato olovo nije najbolji pratilac za osobu?
Možda ne bi trebao nametati svoje društvo, kao što su drevni intuitivno
sugerirali kada su nazvali olovni Saturn. Uostalom, šteta za telo od
ovog metala može biti nepopravljiva.
Radijus atoma 175 pm Energija jonizacije
(prvi elektron) 715,2 (7,41)kJ/mol (eV) Elektronska konfiguracija 4f 14 5d 10 6s 2 6p 2
Hemijska svojstva kovalentni radijus 147pm Jonski radijus (+4e) 84 (+2e) 120 h
Elektronegativnost
(prema Paulingu) 1,8 Potencijal elektrode Pb←Pb 2+ -0,126 V
Pb←Pb 4+ 0,80 V Stanja oksidacije 4, 2 Termodinamička svojstva jednostavne supstance Gustina
11,3415 /cm³ Molarni toplotni kapacitet 26,65 J /( mol) Toplotna provodljivost 35,3 W /( )
Temperatura topljenja 600,65 Toplota topljenja 4,77 kJ/mol Temperatura ključanja 2 013 Toplota
isparavanja 177,8 kJ/mol Molarni volumen 18,3 cm³/mol Kristalna rešetka jednostavne supstance
Rešetkasta struktura kubično lice centriran Parametri rešetke 4,950 c/a odnos N / A Debye
temperatura 88,00
Olovo- element glavne podgrupe četvrte grupe, šesti period periodnog sistema hemijskih elemenata
D. I. Mendeljejeva, sa atomskim brojem 82. Označen je simbolom Pb (lat. Plumbum). Jednostavna
supstanca olovo (CAS broj: 7439-92-1) je savitljiv, relativno nisko topljen sivi metal.
Poreklo reči "olovo" nije jasno. U većini slovenskih jezika (bugarskom, srpskohrvatskom, češkom,
poljskom) olovo se naziva kalaj. Reč s istim značenjem, ali slična u izgovoru kao "olovo", nalazi se
samo u jezicima baltičke grupe: švinas (litvanski), svins (letonski).
Latinski plumbum (takođe nejasnog porekla) dao je englesku reč plumber - vodoinstalater (nekada
su lule kovale mekano olovo), te naziv venecijanskog zatvora sa olovnim krovom - Piombe, iz kojeg
je, prema nekim izveštajima, Casanova uspeo da pobegne. Poznat od davnina. Proizvodi od ovog
metala (kovanice, medaljoni) korišteni su u starom Egiptu, olovne cevi za vodu - u starom Rimu.
Indikacija olova kao specifičnog metala nalazi se u Starom zavetu. Topljenje olova bilo je prvi
metalurški proces poznat čoveku. Pre 1990. godine koristila se velika količina olova (uz antimon i
kalaj) za livenje tipografskih fontova, kao i u obliku tetraetil olova - za povećanje oktanskog broja
motornog goriva.
Pronalaženje olova u prirodi
Zemlje - najveći proizvođači olova (uključujući i sekundarno olovo) za 2004. EU 2200
godinu (prema ILZSG), u hiljadama tona: SAD 1498
FIZIČKA SVOJSTVA OLOVA kina 1256
Olovo ima prilično nisku toplotnu provodljivost, iznosi 35,1W/(mK) na 0°C. Korea 219
Metal je mekan i lako se seče nožem. Na površini je obično prekriven manje ili više debelim filmom
oksida, pri rezanju se otvara sjajna površina koja vremenom bledi na zraku.
Gustina - 11,3415 g/cm³ (na 20°C)
Tačka topljenja - 327,4 ° C
Tačka ključanja - 1740 ° C
Hemijska svojstva olova
Elektronska formula: KLMN5s 2 5p 6 5d 10 6s 2 6p2, prema kojoj ima oksidaciona stanja +2 i +4.
Olovo nije jako hemijski reaktivno. Na metalnom delu olova vidljiv je metalni sjaj koji postupno
nestaje usled stvaranja tankog PbO filma.
Sa kiseonikom stvara niz jedinjenja Pb2O, PbO, PbO2, Pb2O3, Pb3O4. Bez kiseonika, voda na
sobnoj temperaturi ne reaguje sa olovom, ali na visokim temperaturama olovni oksid i vodonik
nastaju interakcijom olova i tople vodene pare.
Oksidi PbO i PbO2 odgovaraju amfoternim hidroksidima Pb(OH)2 i Pb(OH)4.
Reakcija Mg2Pb i razređene HCl daje malu količinu PbH4. PbH4 je gasovita materija bez mirisa
koja se vrlo lako razlaže na olovo i vodonik. Na visokim temperaturama, halogeni formiraju spojeve
oblika PbX2 sa olovom (X je odgovarajući halogen). Sva ova jedinjenja su slabo rastvorljiva u vodi.
Mogu se dobiti i halogenidi tipa PbX4. Olovo ne reaguje direktno sa azotom. Olovni azid Pb(N3)2
se dobija indirektno: interakcijom rastvora soli Pb (II) i soli NaN3. Olovni sulfidi se mogu dobiti
zagrejavanjem sumpora sa olovom, nastaje PbS sulfid. Sulfid se takođe dobija propuštanjem
vodonik sulfida u rastvore soli Pb (II). U nizu napona, Pb je levo od vodonika, ali olovo ne istiskuje
vodonik iz razređenog HCl i H2SO4; štiteći metal od daljeg delovanja kiseline. Koncentrovane
kiseline kao što su H2SO4 i HCl, kada se zagreju, deluju na Pb i formiraju sa njim rastvorljiva
kompleksna jedinjenja sastava Pb(HSO4)2 i H2[PbCl4]. Azotna, kao i neke organske kiseline (na
primer, limunska) otapaju se do stvaranja soli Pb(II). Prema rastvorljivosti u vodi, soli olova se dele
na nerastvorljive (na primer, sulfat, karbonat, hromat, fosfat, molibdat i sulfid), slabo rastvorljive
(kao hlorid i fluorid) i rastvorljive (na primer, olovni acetat, nitrat i hlorat). Pb (IV) soli se mogu
dobiti elektrolizom rastvora soli Pb (II) jako zakiseljenih sumpornom kiselinom. Soli Pb (IV) dodaju
negativne jone kako bi formirali kompleksne anjone, na primer, plumbate (PbO3) 2- i (PbO4) 4-,
hloroplumbate (PbCl6) 2-, hidroksoplumbate [Pb (OH) 6] 2- i druge. Koncentrovani rastvori
kaustičnih alkalija, kada se zagreju, reaguju sa Pb sa oslobađanjem vodonika i hidroksoplumbita tipa
X2[Pb(OH)4]. Eion (Me => Me ++ e) \u003d 7,42 eV.
OSNOVNA JEDINJENJA OLOVA
olovni oksidi
Oksidi olova su pretežno bazične ili amfoterne prirode. Mnogi od njih su ofarbani u crvene, žute,
crne, smeđe boje. Na fotografiji na početku članka, na površini olovnog odljevka, u njegovom
središtu, vidljive su boje nijansi - ovo tanki film oksidi olova, nastali zbog oksidacije vrućeg metala
u zraku.
Halogenidi olova
Halkogenidi olova
Halkogenidi olova - olovni sulfid, olovni selenid i telurid olova - su crni kristali koji su
poluprovodnici uskog razmaka.
soli olova
Olovo sulfat
olovni nitrat
olovni acetat- olovni šećer, odnosi se na veoma otrovne supstance. Olovni acetat, ili olovni šećer,
Pb (CH3 COO)2 3H2O postoji u obliku bezbojnih kristala ili belog praha, koji polako troše uz
gubitak vode zbog hidratacije. Jedinjenje je visoko rastvorljivo u vodi. Ima adstringentno dejstvo, ali
kako sadrži otrovne jone olova, koristi se spolja u veterini. Acetat se takođe koristi u analitičkoj
hemiji, bojenju, štampi pamuka, kao punilo za svilu i za pripremu drugih jedinjenja olova. Osnovni
olovni acetat Pb (CH 3 COO) 2 Pb (OH) 2 - beli prah manje topiv u vodi - koristi se za
obezbojavanje organskih rastvora i prečišćavanje rastvora šećera pre analize.
Vodeći u nacionalnoj ekonomiji
olovni nitrat koristi se za proizvodnju snažnih mješovitih eksploziva. Olovni azid se koristi kao
najrašireniji detonator (inicijalni eksploziv). Olovni perhlorat se koristi za pripremu teške tečnosti
(gustine 2,6g/cm³) koja se koristi u flotacijskom obogaćivanju ruda, ponekad se koristi u snažnim
mešanim eksplozivima kao oksidaciono sredstvo. Sam olovni fluorid, kao i zajedno sa bizmutom,
bakrom, srebrnim fluoridom, koristi se kao katodni materijal u hemijskim izvorima struje. Kao
katodni materijal u litijumskim baterijama koriste se olovni bizmut, olovni sulfid PbS, olovo jodid.
Olovni hlorid PbCl2 kao katodni materijal u izvorima rezervne struje. Telurid olova PbTe se široko
koristi kao termoelektrični materijal (termo-emf sa 350 μV/K), materijal koji se najviše koristi u
proizvodnji termoelektričnih generatora i termoelektričnih frižidera. Olovni dioksid PbO2 se široko
koristi ne samo u olovnoj bateriji, već se na njegovoj osnovi proizvode i mnogi rezervni hemijski
izvori struje, na primer - element olovo-hlor, element olovo-fluor itd.
Belo olovo, bazični karbonat Pb (OH) 2.PbCO3, gusti beli prah, - dobijen iz olova u zraku pod
delovanjem ugljen-dioksida i sirćetne kiseline. Upotreba belog olova kao pigmenta za bojenje sada
nije tako uobičajena kao pre, zbog njihovog razlaganja delovanjem sumporovodika H2S. Olovna
bela se koristi i za proizvodnju kitova, u tehnologiji cementa i olovno-karbonatnog papira.
Olovni arsenat i arsenit koriste se u tehnologiji insekticida za uništavanje poljoprivrednih štetočina
(ciganski moljac i pamučni žižak). Olovni borat Pb(BO2)2 H2O, nerastvorljivi beli prah, koristi se
za sušenje slika i lakova, a zajedno sa drugim metalima, kao premazi na staklu i porcelanu. Olovni
hlorid PbCl2, beli kristalni prah, rastvorljiv u vrućoj vodi, rastvorima drugih hlorida i posebno
amonijum hlorida NH4Cl. Koristi se za pripremu masti u lečenju tumora.
Olovni hromat PbCrO4, poznat kao hrom žuta, važan je pigment za pripremu boja, za bojenje
porculana i tekstila. U industriji se kromat uglavnom koristi u proizvodnji žutih pigmenata. Olovni
nitrat Pb(NO3)2 – je bela kristalna supstanca, visoko rastvorljiv u vodi. To je vezivo ograničene
upotrebe. U industriji se koristi za sklapanje provoda, bojenje i punjenje tekstila, bojenje rogova i
graviranje. Olovni sulfat Pb(SO4)2, beli prah nerastvorljiv u vodi, koristi se kao pigment u
baterijama, litografiji i tehnologiji štampanih tkanina.
Olovo sulfid PbS, crni prah nerastvorljiv u vodi, koristi se za pečenje keramike i za detekciju jona
olova.
Pošto je olovo dobar apsorber γ-zračenja, koristi se za zaštitu od zračenja u rendgenskim aparatima i
nuklearnim reaktorima. Osim toga, olovo se smatra rashladnim sredstvom u projektima naprednih
nuklearnih reaktora na brzim neutronima.
Legure olova se široko koriste. Kalaj (legura kalaja i olova), koji sadrži 85-90%Sn i 15÷10%Pb, je
kalupljiv, jeftin i koristi se u proizvodnji kućnog pribora. Lem koji sadrži 67%Pb i 33% Sn koristi se
u elektrotehnici. Legure olova sa antimonom koriste se u proizvodnji metaka i tipografskog tipa, a
legure olova, antimona i kalaja koriste se za livenje figura i ležajeva. Legure olova i antimona se
obično koriste za omote kablova i ploče električnih baterija. Jedinjenja olova koriste se u
proizvodnji boja, boja, insekticida, staklenih proizvoda i kao aditivi benzinu u obliku tetraetil olova
(C2H5)4Pb (umereno hlapljiva tekućina, pare u malim koncentracijama imaju slatkast voćni miris, u
velikim koncentracijama, neprijatan miris; Tm = 130°C, Tbp = 80°S/13 mmHg; gustina 1,650
g/cm³; nD2v = 1,5198; nerastvorljiv u vodi, meša se sa organskim rastvaračima; visoko toksičan,
lako prodire kroz kožu. 0 MPC = toksično mg/m³ LD50 = 12,7 mg/kg (pacovi, oralno)) za povećanje
oktanskog broja.
Kina 1770 Ekonomski pokazatelji
EU 1553 Cene poluga olova (klasa C1) u 2006. godini u proseku su iznosile 1,3-1,5 USD/kg.
SAD 1273 Zemlje, najveći potrošači olova u 2004. godini, u hiljadama tona (prema ILZSG):
Korea 286 Fiziološko delovanje
Olovo i njegova jedinjenja su toksični. Jednom u telu, olovo se nakuplja u kostima,
uzrokujući njihovo uništenje. MPC u atmosferskom vazduhu jedinjenja olova 0,003 mg/m³, u vodi
0,03 mg/l, zemljištu 20,0 mg/kg. Ispuštanje olova u Svetski okean iznosi 430-650 hiljada tona
godišnje.
Olovo je jedan od retkih prirodnih metala koji ima belo-srebrnu boju.
Mekana je, topiva, plastična.
 Prava distribucija metala dobivena nakon eksperimenata s
električnom energijom prešla je na široku upotrebu električne struje.
To je olovo koje se koristi u brojnim hemijskim izvorima struje. Više
od 75% ukupnog udela istopljene supstance odlazi na proizvodnju
olovnih baterija. Alkalne baterije, uprkos njihovoj većoj lakoći i
pouzdanosti, ne mogu ih istisnuti, jer olovne baterije stvaraju struju
većeg napona.
 Olovo stvara mnoge legure niskog taljenja sa bizmutom, kadmijem i tako dalje, a sve se koriste
za pravljenje električnih osigurača.
Olovo, budući da je otrovno, truje okolinu i predstavlja značajnu opasnost za ljude. Olovne baterije
treba reciklirati ili, što je obećavajuće, reciklirati. Danas se do 40% metala dobija recikliranjem
baterija.
 Još jedna zanimljiva primena metala je namotavanje supravodljivog transformatora. Olovo je bio
jedan od prvih metala koji je pokazao supravodljivost, i to na relativno visokoj temperaturi - 7,17 K
(za poređenje, temperatura supravodljivosti za - 0,82 K).
 20% zapreminske supstance olova koristi se u proizvodnji olovnih omotača za energetske
kablove za podvodno i podzemno polaganje.
 Olovo, tačnije, njegove legure - babiti su anti-trenje. Široko se koriste u proizvodnji ležajeva.
 U hemijskoj industriji metal se koristi u proizvodnji opreme otporne na kiseline, jer vrlo nevoljko
reaguje sa kiselinama i sa vrlo malim brojem njih. Iz istih razloga koristi se za proizvodnju cijevi za
pumpanje kiselina i kanalizacije za laboratorije i hemijska postrojenja.
 U vojnoj proizvodnji, ulogu olova je teško podceniti. Katapulti starog Rima bacali su olovne
lopte. Danas to nije samo municija za malokalibarsko, lovačko ili sportsko oružje, već i inicirajući
eksploziv, na primer, čuveni olovni azid.
 Još jedna dobro poznata primena su lemovi. pruža univerzalni materijal za spajanje svih drugih
metala koji nisu legirani na uobičajen način.
 Olovni metal, iako mekan, težak je, i ne samo težak, već je i najpristupačniji za nabavku. A to je
povezano s jednim od njegovih najzanimljivijih svojstava, iako relativno nedavno otkrivenim -
apsorpcijom radioaktivnog zračenja, i bilo koje krutosti. Olovna zaštita se koristi svuda gde postoji
opasnost od povećanog zračenja - od rendgenske sobe do poligona za nuklearno testiranje.
Čvrsto zračenje ima veću prodornu moć, odnosno potreban je deblji sloj materijala da ga zaštiti od
njega. Međutim, olovo apsorbira tvrdo zračenje čak bolje od mekog zračenja: to je zbog formiranja
para elektron-pozitron u blizini masivnog jezgra. Sloj olova debljine 20 cm može zaštititi od bilo
kakvog zračenja poznatog nauci.
U mnogim slučajevima jednostavno ne postoji alternativa metalu, tako da se suspenzija zbog
opasnosti po okoliš ne može očekivati. Sve napore ove vrste treba usmjeriti ka razvoju i
implementaciji efikasnih metoda čišćenja i reciklaže.
Njegova upotreba u građevinarstvu
Metal se u građevinarstvu retko koristi: njegova toksičnost ograničava opseg primene. Međutim, u
sastavu legura ili u konstrukciji posebnih struktura, tvar se koristi. I prva stvar o kojoj ćemo
razgovarati je olovni krov.
Krov
Olovo se koristi od pamtiveka. U staroj Rusiji crkve i zvonici su bili prekriveni olovnim limom, jer
je njegova boja bila savršena za tu svrhu. Metal je plastičan, što omogućava dobivanje listova
gotovo bilo koje debljine i, što je najvažnije, oblika. Prilikom pokrivanja nestandardnih
arhitektonskih elemenata, izgradnje složenih venaca, olovni lim je jednostavno savršen, pa se stalno
koristi.
Valjano olovo se proizvodi za pokrivanje krovova, obično u rolama. Osim listova sa standardnom
ravnom površinom, postoji i valoviti materijal - plisirani, obojeni, kalajisani, pa čak i samolepljivi s
jedne strane.
Na zraku se olovni list brzo prekriva patinom koja se sastoji od sloja oksida i karbonata. Patina štiti
metal od korozije. Ali ako vam se iz nekog razloga ne sviđa njegov izgled, krovni materijal se može
premazati posebnim uljem za patiniranje. Ovo se radi ručno ili u proizvodnom okruženju.
Apsorpcija zvuka
Zvučna izolacija kuće jedan je od stalnih problema starih, ali i mnogih modernih kuća. Postoji
mnogo razloga za to: sama konstrukcija, gde zidovi ili podovi provode zvuk, materijal podova i
zidova koji ne upija zvuk, inovacija u vidu lifta novog dizajna, što nije predviđeno projektom i
stvara dodatne vibracije i mnoge druge faktore. Ali na kraju, korisnik stana je primoran da se sam
nosi sa ovim problemima.
U preduzeću, u studiju za snimanje, u zgradi stadiona, ovaj problem postaje mnogo veći, a rešava se
na isti način - ugradnjom završne obrade koja apsorbuje zvuk.
Olovo se, začudo, koristi u ovoj posebnoj ulozi - apsorber zvuka. Konstrukcija materijala je skoro
ista. Olovna ploča male debljine - 0,2-0,4 mm prekrivena je zaštitnim polimernim slojem, jer je
metal i dalje opasan, a organski materijal - penasta guma, polietilen, polipropilen - pričvršćen je na
obje strane ploče. Zvučni izolator apsorbira ne samo zvuk, već i vibracije.
Mehanizam je sledeći: zvučni talas, prolazeći kroz prvi sloj polimera, gubi dio energije i pobuđuje
vibracije olovne ploče. Deo energije tada apsorbira metal, a ostatak se gasi u drugom penastom
sloju. Treba napomenuti da smer vala u ovom slučaju nije bitan.
Rendgen sobe
Rentgensko zračenje ima izuzetno široku primenu u medicini, zapravo čini osnovu instrumentalnog
pregleda. Ali ako u minimalnim dozama ne predstavlja posebnu opasnost, tada je primanje velike
doze zračenja prijetnja životu.
Prilikom uređenja rendgenske sobe kao zaštitni sloj koristi se olovo:
 zidovi i vrata;
 pod i plafon;
 mobilne particije;
 lična zaštitna oprema - kecelje, jastučići za ramena, rukavice i drugi predmeti sa olovnim
umetcima.
Zaštita je obezbeđena zbog određene debljine zaštitnog materijala, što zahteva tačne proračune,
uzimajući u obzir veličinu prostorije, snagu opreme, intenzitet upotrebe itd. Sposobnost materijala
da smanji zračenje meri se u "ekvivalentu olova" - vrednosti debljine takvog sloja čistog olova, koji
je u stanju da apsorbuje izračunato zračenje. Takva zaštita se smatra efikasnom ako premašuje
specificiranu vrednost za ¼ mm.
Rendgen sobe se čiste na poseban način: ovde je važno pravovremeno uklanjanje olovne prašine, jer
je ovo drugo opasno.
ISTORIJA OTKRIĆA HEMIJSKOG ELEMENTA Pb
Na Bliskom istoku, olovo je poznato još od 3. milenijuma pre
Hrista, gde je učestvovalo u stvaranju cigli, statua i raznih
predmeta za domaćinstvo. Bio je povezan sa Saturnom.
Arheološka iskopavanja, koja su
obavljena na teritoriju Starog kraljevstva
Egipta, pomogla su da se pronađu proizvodi od olova. Slična otkrića su napravljena na teritoriji
bivše Mesopotamije i Jermenije.
Koristio se ne samo kao samostalni metal za proizvod, već i za pročišćavanje srebra i zlata. Tada je
pronađen novi zadatak za metal - obloženi su na trupove brodova i korišteni u medicinske svrhe.
Krajem 17. veka pojavilo se kristalno staklo zbog dodavanja olova u staklo. Nakon toga su od
njega počeli praviti metke.
Karakterizacija olova
Ako se pitate koje je boje olovo, odgovor je da plumbum ima
plavkasto-sivu nijansu. Gusta je i teška. Prilično lako dobiti.
Kao i svaki od postojećih metala, olovo se odlikuje svojim fizičkim i
hemijskim karakteristikama koje ga razlikuju od drugih metala.
Fizička svojstva
Metal se ne odlikuje visokom tvrdoćom.
To je prilično mekan metal, lako se reže
oštricom. Topi se na niskoj tački topljenja (327 stepeni).
Temperatura kristalizacije je 327 stepeni, a tačka ključanja je 2022 K.
Plumbum je podložan prilično brzoj oksidaciji na otvorenom.
Dobro je znati: Neugodan kriterij za olovo je njegova toksičnost: u
hroničnom toku akumulira se u unutrašnjim organima i koštanom tkivu,
što uzrokuje poremećaje u tijelu živih bića.
Toplotna provodljivost je upola manja od željeza.
Molarna masa 207,2 a. e.m. ± 0,1 a.u. jesti.
Formula jednostavnih oksida je olovni oksid (II) PbO i olovni oksid (IV) PbO2 i miješani Pb3O4
(crveno olovo).
Hemijska svojstva
To je neaktivan metal, koji stoji ispred vodonika u elektrohemijskom nizu, zbog čega ga drugi
metali lako istiskuju iz rastvora njegovih
soli. +2 oksidaciono stanje.
Dobro rastvorljiv u limunskoj, sirćetnoj i
vinskoj kiselini. Bezbojne otrovne tečnosti
su derivati olova. Njegove pare su otrovne.
Neki školarci i studenti se pitaju - je li
olovo magnetizirano ili ne? Ne, ne postoje
takvi kvaliteti.
Osim toksičnosti, želim znati da li je olovo
radioaktivno ili ne? Veštački izotopi
metala su radioaktivni.
Osnovna jedinjenja olova
Halogenidi nastaju reakcijom sa fluorom,
hlorom, bromom, jodom i astatinom. Halkogenidi - sa kiseonikom, sumporom, selenom, telurom i
polonijumom. Pniktidi - sa azotom i fosforom.
Područja upotrebe
Element se
široko koristi:
1. U
elektrosistemu
se zbog
otpornosti na
koroziju koristi
za zaštitu
kablova,
supraprovodnika, koriste se olovne baterije.
2. U vojnoj industriji proizvode metke i
granate, eksplozive i detonatore.
3. U medicini je zaštitnik od zračenja (primer: rendgenski pregled).
4. U proizvodnji - olovo je dio cementa, koristi se za zaštitne barijere od keramike i stakla.
Ljudi koji se boje trovanja olovom pitaju - gde se može naći olovo? Kod kuće se može naći u
baterijama, u kablovima.
Proizvodnja olova
Otprilike polovina metala se proizvodi iz ruda. Godišnja proizvodnja je 5 miliona tona. Reciklaža
je izuzetno korisna u smislu uštede.
Metode olova su:
 pirometalurški;
 hidrometalurški.
U pirometalurškoj metodi se postojeće komponente pretapaju, a u drugoj se uočava razgradnja
postojećih koncentrata.
Najveće količine iskopavanja rude olova mogu se primetiti u zemljama kao što su:
 Kina;
 Meksiko;
 Australija;
 Peru.
Rudarstvo olova u Rusiji
Sedmo mesto u proizvodnji ovog metala zauzima Rusija. Udio Ruske Federacije u rezervama ovog
metala je nešto više od 2% zbog niske koncentracije u lokalnim nalazištima. Štaviše, olovo se
izvozi.
Izračunato je da u Rusiji postoji oko 70
nalazišta olova, koja proizvode 93% ovog
metala u regionima kao što su:
Krasnojarski kraj, Republika Burjatija,
Čita oblast, Altajski kraj i Primorski kraj.
Ovo se može izraziti u procentima:
Sibir - oko 75%; Ural - oko 15%; Daleki
istok - nešto manje od 10%.
Biti u prirodi
Obično se metal pomeša s nekim drugim metalom, kao što je kalaj, i ne pojavljuje se u svom čistom
obliku.
Olovo je faza raspada uranijuma, pa se može naći u rudama uranijuma. Olovo
se dobija iz sirovina kao što je galenit.
Zaključak
Olovo je metal koji je ljudima poznat hiljadama godina. Takva nauka kao što je
hemija sada pomaže da se razumeju njena svojstva kako bi se pravilno i
ekonomično koristila. Njegove naslage se nalaze u mnogim delovima Zemlje.
Na svetskom tržištu njegova cena je prilično stabilna. Zbog jedinstvenosti
svojih fizičkih i hemijskih svojstava, Pb se koristi u mnogim oblastima i
industrijama, te je predmet uvoza i izvoza.
Proizvodi od olova. Najam i olovni proizvodi u društvu
Svojstva olova
Ne postoji samo repa ili trska, nego i olovo. Ovo je naziv jednog od spojeva metala.
Acetat izgleda kao slatki dodatak hrani - mali bela boja ili prah, vrlo topiv u vodi.
Međutim, olovni šećer nije slatko, a jesti se ne preporučuje. Materija sadrži otrov, koji je samo
metalni ioni.
Acetat se koristi samo u veterini isključivo izvana, jer ima adstringentna svojstva.
Toksičnost nekih spojeva olova, začudo, koristi se za dobrobit ljudi, ali ne i kukaca.
Tvar koja sadrži metal pod nazivom arsenat je otrov za poljske štetočine kao što su pamučni žižak i
ciganski moljac.
Postoji celi niz bezazlenih kombinacija olova s drugim elementima.
U kombinaciji s metalom ima svojstva sušenja, slike se obrađuju
supstancom tako da se boja brže suši.
Olovni kromat boje sunca. Koristi se za bojenje tkanina,.
- Baterije ne mogu bez metalnog sulfata.
- Tetraetil olovo služi kao aditiv motornom gorivu, poboljšava
parametre kvalitete.
- Bez metalnog sulfida nije moguće peći jela i proizvode od.
— olovni hlorid usporava rast tumora, pa ga liječnici koriste kao mast.
Ovo je aplikacija hemijski spojevi voditi. U svom čistom obliku, element je koristan u industriji.
Prijava za olovo
Metal nije plemenit, ali pomaže da se skupi i u njima čistom obliku. Proces se naziva kupelacija.
U procesu taljenja smese i olova pod uticajem oksidacije plemeniti metal se odvaja bez ikakvih
nečistoća.
Dodajte olovo te u smesama koje se koriste kao lemovi.
Koriste se za lemljenje delova zajedno. Samo po sebi, olovo se
ne razlikuje po estetskoj lepoti.
Nije u kontaktu sa zrakom, sjajan je, belo-plav. Ali, čim metal
reagira s kiseonikom u atmosferi, gubi svoj sjaj, postaje
prekriven neprozirnim, zamućenim filmom. Dakle, s estetske
točke gledišta, olovo nema nikakvu vrednost.
S druge strane, element s rednim brojem 82 u junak je mnogih književnih dela. Pisci vole epitet
"olovo".
Obično to znači neverojatnu ozbiljnost nečega. Na primer, izraz " olovne noge" tumači se kao udovi
koji se ne mogu pomaknuti zbog osećaja težine u njima.
Metal 82 doista nije lagan, ali je daleko od najteže poznate tvari. Na
primer, komad olova lebdi na površini.
Dakle, tačnije, još jedna književna primena slike elementa. Izraz "olovo"
koristi se u odnosu na boju.
Često se naziva "olovni ten". To znači da su poklopci nezdrave sivoplave
boje, kakvu metal dobiva u dodiru sa zrakom.
U prevodu nekih tekstova možete pronaći izraz "kositrene baterije".
To su troškovi prevođenja tekstova na litavski, latvijski, bugarski od strane
ne baš kompetentnih ljudi.
Činjenica je da reč olovo u mnogim zemljama jednostavno ne postoji. Ovaj element se naziva kalaj.
Čak su i stari ljudi brkali dva metala slična jedan drugom. Istina, kalaj prije tisućljeća nije imao čast
predstavljati bilo koji planet.
Ostale metale, poznate od pamtivijeka, stari su ljudi podelili na nebeska tela. Nije tajna što je Mars
simbolizirao. Olovo je došlo da predstavlja Saturn.
Zemlja je doslovno pretrpana 82. elementom, a to se ne odnosi samo na prirodne rezerve metala, već
i na komunikacijske sustave.
Svojstva olova spasiti od korozije dalekovode, telegrafske žice. Često se moraju polagati ne kroz
zrak, već ispod vodenih tijela ili, jednostavno, pod zemljom.
Nemojte bez belo-plavih metalnih i vodovodnih sustava. U njima olovni element- materijal za
uređaje za zaključavanje. One sprečavaju neplanski pristup, primerice kanalizaciji.
Količina olova u okolišu utiče na razinu kriminala. Ovaj zaključak su donijeli američki znanstvenici.
Ispitali su sve države u zemlji, povezali brojeve i identificirali obrazac.
Tamo gdje je koncentracija metala najveća, počinje se 4 puta više prekršaja nego u područjima s
nižim pokazateljima elementa br. 82.
Stručnjaci su čak pronašli objašnjenje za statistiku. Pretpostavili su to metalno olovo doprinosi
poremećaju neuronskih veza u mozgu, uništava neke od hemijskih spojeva nužnih za normalno
funkcioniranje organizma.
Možda to pridonosi reprogramiranju osobe za nestandardnije i agresivnije ponašanje.
Usput, u istoriji čovečanstva često se povezivalo upravo s agresijom. Metal je korišten u mučenju.
Ljiljan u rastopljenom obliku na koži, ustima. U Indiji se legura
ulivala u uši predstavnicima niže kaste ako su čuli razgovore svoje
više braće.
I u Veneciji za opasne kriminalce jesu olovni plafoni uključene
kamere potkrovlje zatvorima.
Na vrućini su se grijali - zatvorenici su čamili od temperature i
blizine. Za hladnog vremena, naprotiv, sobe su bile vrlo hladne.
Ali, srećom, sada se metal br. 82 koristi uglavnom u dobre svrhe.
Osnovni, temeljni olovni rudar- NRK.
Oko 2 miliona tona elementa godišnje se iskopa u Nebeskom Carstvu. Za poređenje, sve ruske
rezerve jednake su samo 17 miliona tona. Većina ih je skrivena u utrobi Primorskog, Altaja,
Krasnojarskog teritorija.
OLOVO (lat. Plumbum), Pb, hemijski element IV grupe periodnog sistema Mendeljejeva, atomski
broj 82, atomska masa 207,2.
1. Svojstva
Olovo obično ima prljavo sivu boju, iako njegov sveži rez ima plavkastu nijansu i sjaj. Međutim,
sjajni metal brzo je prekriven mutnim sivim oksidnim zaštitnim filmom. Gustoća olova (11,34
g/cm3) je jedan i po puta veći od železa, četiri puta veća od aluminijuma; čak je i srebro lakše od
olova. Ne bez razloga, na ruskom je "olovo" sinonim za tešku: "Kišna noć, tama se širi nebom
olovnom odećom"; "I kako je olovo otišlo na dno" - ove Puškinove linije podsećaju nas da je
koncept ugnjetavanja, težine neraskidivo povezan s olovom.
Olovo se topi vrlo lako - na 327,5 °C, vri na 1751 °C i osetno je hlapljivo već na 700 °C. Ova
činjenica je vrlo važna za one koji rade u pogonima za vađenje i preradu olova. Olovo je jedan od
najmekših metala. Lako se grebe noktom i uvalja u vrlo tanke listove. Legure olova s mnogim
metalima. Sa živom daje amalgam, koji je s malim sadržajem olova tekući.
2. Hemijska svojstva
Olovo je neaktivan metal: u elektrohemijskom nizu napona, stoji neposredno ispred vodonika. Stoga
se olovo lako istiskuje drugim metalima iz rastvora njegovih soli. Ako se cink štapić umoči u
zakiseljenu otopinu olovnog acetata, na njemu se oslobađa olovo u obliku pahuljastog omotača
sitnih kristala, koji ima stari naziv "Saturnovo drvo". Ako se reakcija zaustavi umotavanjem cinka u
filter papir, izrasti će veći kristali olova. Najtipičnije stanje oksidacije za olovo je +2; spojevi
olova(IV) su mnogo manje stabilni. U razrijeđenoj hlorovodičnoj i sumpornoj kiselini olovo se
praktički ne otapa, uključujući i zbog stvaranja netopivog hloridnog ili sulfatnog filma na površini. S
jakom sumpornom kiselinom (u koncentraciji većoj od 80%) olovo reagira s stvaranjem topljivog
hidrogensulfata Pb (HSO4)2, a u vrućoj koncentriranoj hlorovodičnoj kiselini otapanje je popraćeno
stvaranjem kompleksnog hlorida H4PbCl6. Olovo se lako oksidira razređenom azotnom kiselinom:
Pb + 4HNO 3 \u003d Pb (NO 3) 2 + 2NO 2 + H 2 O.
Razgradnja olovo(II) nitrata zagrejavanjem je prikladna laboratorijska metoda za dobivanje azotnog
dioksida:
2Pb (NO 3) 2 \u003d 2PbO + 4NO 2 + O 2.
U prisutnosti kiseonika, olovo se takođe otapa u brojnim organskim kiselinama. Pod delovanjem
octene kiseline nastaje lako topljivi acetat Pb (CH 3 COO) 2 (stari naziv je “olovni šećer”). Olovo je
takođe osetno topivo u mravljoj, limunskoj i vinskoj kiselini. Topljivost olova u organskim
kiselinama mogla je pre dovesti do trovanja ako se hrana kuvala u posuđu od kositra ili lemljenog
olovom. Topive soli olova (nitrat i acetat) u vodi se hidroliziraju:
Pb (NO 3) 2 + H2O \u003d Pb (OH) NO3 + HNO3.
Suspenzija bazičnog olovnog acetata ("olovni losion") ima ograničenu medicinsku upotrebu kao
vanjsko adstringens. Olovo se polako otapa u koncentriranim bazama uz oslobađanje vodika:
Pb + 2NaOH + 2H 2 O \u003d Na 2 Pb (OH) 4 + H2
što ukazuje na amfoterna svojstva spojeva olova. Beli olovo(II) hidroksid, koji se lako taloži iz
rastvora njegovih soli, takođe je topiv i u kiselinama i u jakim bazama:
Pb (OH) 2 + 2HNO 3 \u003d Pb (NO3) 2 + 2H2O;
Pb (OH) 2 + 2NaOH \u003d Na 2 Pb (OH) 4
Prilikom stajanja ili zagrejavanja, Pb (OH)2 se razgrađuje s oslobađanjem PbO. Kada se PbO spoji s
bazom, nastaje plubit sastava Na 2 PbO2. Iz alkalne otopine natrijevog tetrahidroksoplumbata
Na2Pb(OH)4 olovo se takođe može zameniti aktivnijim metalom. Ako se u tako zagrejanu otopinu
stavi mala granula aluminija, brzo nastaje siva pahuljasta kugla, koja je zasićena malim mehurićima
vodonika koji se razvija i stoga ispliva. Ako se aluminijum uzme u obliku žice, olovo oslobođeno na
njemu pretvara ga u sivu "zmiju". Kad se zagrejava, olovo reaguje s kiseonikom, sumporom i
halogenima. Dakle, u reakciji s hlorom nastaje PbCl4 tetrahlorid - žuta tečnost koja se dimi na
vazduhu usled hidrolize, a zagrejavanjem se raspada na PbCl 2 i Cl2. (Halidi PbBr4 i PbI4 ne postoje,
budući da je Pb (IV) jako oksidacijsko sredstvo koje bi oksidiralo bromidne i jodidne anione.) Fino
mleveno olovo ima piroforna svojstva – rasplamsava se na vazduhu. Dugotrajnim zagrejavanjem
rastaljenog olova postupno prelazi u žuti oksid PbO (olovni sloj), a zatim (uz dobar pristup vazduha)
u crveni minij Pb3O 4 ili 2PbO PbO2. Ovaj spoj se takođe može smatrati olovnom soli ortoleadne
kiseline Pb 2 . Uz pomoć jakih oksidacijskih sredstava, na primer, izbjeljivača, spojevi olova (II)
mogu se oksidirati u dioksid:
Pb (CH 3 COO) 2 + Ca (ClO) Cl + H 2 O \u003d PbO 2 + CaCl 2 + 2CH 3 COOH
Dioksid također nastaje kada se crveno olovo tretira azotnom kiselinom:
Pb 3 O 4 + 4HNO 3 \u003d PbO 2 + 2Pb (NO 3) 2 + 2H 2 O.
Ako se smeđi dioksid jako zagreje, tada će se na temperaturi od oko 300 ° C pretvoriti u narančasti
Pb2O3 (PbO PbO 2), na 400 ° C - u crveni Pb3O4, a iznad 530 ° C - u žuti PbO (raspadanje je
popraćeno oslobađanjem kiseonika). U smesi s bezvodnim glicerinom, olovna naslaga polagano
reagira unutar 30-40 minuta da nastane vodootporan i toplinski otporan čvrsti kit, koji se može
koristiti za lepljenje metala, stakla i kamena. Olovni dioksid je jako oksidacijsko sredstvo. Mlaz
sumporovodika usmeren na suvi dioksid se zapali; koncentrirana hlorovodična kiselina se njom
oksidira u hlor:
PbO 2 + 4HCl \u003d PbCl 2 + Cl 2 + H 2 O,
sumpor dioksid - do sulfata:
PbO 2 + SO 2 \u003d PbSO 4,
i soli Mn 2+ - za permangantne ione:
5PbO 2 + 2MnSO 4 + H 2 SO 4 = 5PbSO 4 + 2HMnO 4 + 2H 2 O.
Olovni dioksid nastaje, a zatim se troši tokom punjenja i kasnijeg pražnjenja najčešće kiselinske
baterije. Spojevi olova(IV) imaju još tipičnija amfoterna svojstva. Dakle, netopljivi smeđi hidroksid
Pb (OH) 4 je lako topljiv u kiselinama i bazama:
Pb (OH) 4 + 6HCl \u003d H 2 PbCl 6;
Pb (OH) 4 + 2NaOH \u003d Na 2 Pb (OH) 6.
Olovni dioksid, reagirajući s alkalijom, takođe tvori složeni plubat (IV):
PbO 2 + 2 NaOH + 2H 2 O = Na 2.
Ako se PbO2 legira čvrstom bazom, nastaje plubat sastava Na2PbO3. Od spojeva u kojima je
olovo(IV) kation, tetraacetat je najvažniji. Može se dobiti kuhanjem crvenog olova s bezvodnom
octenom kiselinom:
Pb 3 O 4 + 8CH 3 COOH \u003d Pb (CH 3 COO) 4 + 2Pb (CH 3 COO) 2 + 4H 2 O.
Nakon hlađenja, bezbojni kristali olovnog tetraacetata odvajaju se od otopine. Drugi način je
oksidacija olovo(II) acetata hlorom:
2Pb (CH 3 COO) 2 + Cl 2 \u003d Pb (CH 3 COO) 4 + PbCl 2.
Vodeni tetraacetat trenutno hidrolizira u PbO 2 i CH3 COOH. Tetraacetat olova nalazi se u
organskoj hemiji kao selektivno oksidacijsko sredstvo. Primerice, vrlo selektivno oksidira samo
neke hidroksilne skupine u molekulama celuloze, dok se 5-fenil-1-pentanol oksidira djelovanjem
olovnog tetraacetata uz istovremenu ciklizaciju i stvaranje 2-benzilfurana. Organski derivati olova
su bezbojne, vrlo otrovne tekućine. Jedna od metoda za njihovu sintezu je djelovanje alkil
halogenida na leguru olova s natrijem:
4C 2 H 5 Cl + 4PbNa \u003d (C 2 H 5) 4 Pb + 4NaCl + 3Pb
Djelovanjem plinovite HCl, jedan za drugim alkil radikali mogu se odcijepiti od tetrasupstituiranog
olova, zamenjujući ih hlorom. Spojevi R4Pb se zagrejavanjem razgrađuju i tvore tanki film čistog
metala. Ova razgradnja tetrametilolova korištena je za određivanje veka trajanja slobodnih radikala.
Tetraetil olovo je motorno gorivo protiv detonacije.
3.Primena
Koristi se za proizvodnju ploča za baterije (oko 30% taljenog olova), omotača električnih kabela,
zaštite od gama zračenja (zidovi od olovne cigle), kao sastavni dio tiskarskih i antifrikcionih legura,
poluvodičkih materijala
Olovo je mekan, težak, srebrno-sivi metal koji je sjajan, ali prilično brzo gubi sjaj. Na razini i odnosi
se na elemente poznate čovečanstvu od davnina. Olovo je bilo vrlo široko korišteno, a i danas je
njegova upotreba iznimno raznolika. Dakle, danas ćemo saznati je li olovo metal ili nemetal, kao i
obojeni ili crni metal, upoznati njegove vrste, svojstva, primenu i ekstrakciju.
Olovo je element grupe 14 tablice D. I. Mendelejeva, koji se nalazi u istoj grupi s ugljenikom,
silicijem i kalajem. Olovo je tipičan metal, ali inertan: vrlo nevoljko reagira čak i s jakim
kiselinama. Molekularna težina - 82. To ne ukazuje samo na tzv magični broj protona u jezgri, ali i
na veliku težinu materije. Najzanimljivije kvalitete metala povezane su upravo s njegovom velikom
težinom.
Koncept i značajke
Olovo je prilično mekan metal. normalna temperatura, lako se izgrebati ili izravnati. Takva
duktilnost omogućuje dobivanje limova i šipki od metala vrlo male debljine i bilo kojeg oblika.
Gibljivost je bila jedan od razloga zašto se olovo koristilo još od antike.
voditi vodovodne cevi Stari Rim je dobro poznat. Od tada je ovakav vodovod postavljen više puta i
na više mesta, ali nije tako dugo radio. Što je, nedvojbeno, spasilo popriličan broj ljudskih života,
budući da olovo, nažalost, s produljenim kontaktom s vodom na kraju stvara topive spojeve koji su
otrovni.
Toksičnost je samo svojstvo metala, zbog čega pokušavaju ograničiti njegovu upotrebu. Pare metala
i mnoge njegove organske i anorganske soli vrlo su opasne i za okoliš i za ljude. Uglavnom,
naravno, ugroženi su radnici takvih poduzeća i stanovnici područja oko industrijskog objekta. 57%
se emitira zajedno s velikim količinama prašnjavog plina, a 37% - s konverterskim plinovima. S tim
postoji samo jedan problem - nesavršenost postrojenja za pročišćavanje.
Međutim, u drugim slučajevima ljudi postaju žrtve kontaminacije olovom. Donedavno je tetraetil
olovo bio najučinkovitiji i najpopularniji stabilizator benzina. Prilikom izgaranja goriva ono je
ispuštano u atmosferu i onečišćuje ga.
Ali olovo ima još jednu, iznimno korisnu i potrebnu kvalitetu – sposobnost apsorpcije radioaktivnog
zračenja. Štoviše, metal apsorbira tvrdu komponentu čak bolje od meke. Sloj olova debljine 20 cm
sposoban je zaštititi od svih vrsta zračenja poznatih na Zemlji iu bliskom svemiru.
Prednosti i nedostatci
Olovo objedinjuje svojstva koja su iznimno korisna, pretvarajući se u nezamjenjiv element, a
iskreno i opasna, što njegovu upotrebu čini vrlo teškim zadatkom.
Prednosti sa stajališta nacionalnog gospodarstva uključuju:
 topljivost i duktilnost - to vam omogućuje da oblikujete metalne proizvode bilo kojeg stupnja
složenosti i bilo koje suptilnosti. Dakle, za proizvodnju membrana koje apsorbiraju zvuk koriste se
olovne ploče debljine 0,3–0,4 mm;
 olovo može tvoriti leguru s drugim metalima (uključujući i sl.) koji se u normalnim uslovima
međusobno ne legiraju, njegova se upotreba kao lemljenje temelji na ovoj kvaliteti;
 metal upija zračenje. Danas su svi elementi zaštite od zračenja - od odjeće do uređenja
rendgenskih soba i prostorija na poligonima, izrađeni od olova;
 metal je otporan na kiseline, odmah iza plemenitog zlata i srebra. Stoga se aktivno koristi za
oblaganje opreme otporne na kiseline. Iz istih razloga koristi se za proizvodnju cevi za prenos
kiseline i za otpadne vode u opasnim hemijskim postrojenjima;
 olovna baterija još nije izgubila svoju važnost u elektrotehnici, jer
vam omogućuje da dobijete struju visokog napona;
 niska cena - olovo je 1,5 puta jeftinije od cinka, 3 puta bakra i
gotovo 10 puta kalaja. To objašnjava vrlo veliku prednost korištenja
olova, a ne drugih metala.
Nedostaci su:
 toksičnost - korištenje metala u bilo kojoj vrsti proizvodnje
predstavlja opasnost za osoblje, a u slučaju nesreća predstavlja
izuzetnu opasnost za okoliš i stanovništvo. Olovo pripada tvarima 1.
razreda opasnosti;
 Proizvodi od olova ne smiju se odlagati kao uobičajeni otpad. Oni zahtijevaju odlaganje i
ponekad su vrlo skupi. Stoga je pitanje recikliranja metala uvek aktualno;
 Olovo je mekan metal, pa se ne može koristiti kao konstrukcijski materijal. S obzirom na sve
njegove druge kvalitete, to bi se radije trebalo smatrati plusom.
Svojstva i karakteristike
Olovo je mekan, savitljiv, ali težak i gust metal. Molekularna rešetka je kubična, usmjerena na lice.
Čvrstoća mu je niska, ali je duktilnost izvrsna. Fizičke karakteristike metala su sljedeće:
 gustoća pri normalnoj temperaturi 11,34 g/cc;
 tačka topljenja - 327,46 C;
 tačka ključanja - 1749 C;
 otpornost na zatezno opterećenje - 12–3 MPa;
 otpornost na pritisno opterećenje - 50 MPa;
 Tvrdoća po Brinellu - 3,2–3,8 HB;
 toplinska provodljivost - 33,5 W / (m K);
 otpornost je 0,22 ohm-sq. mmm
Kao i svaki metal, provodi električnu struju, iako je, valja napomenuti, mnogo gori od bakra -
gotovo 11 puta. Međutim, metal ima još jedno zanimljivo svojstvo: na temperaturi od 7,26 K
postaje superprovodnik i provodi struju bez ikakvog otpora. Olovo je bio prvi element koji je
pokazao ovo svojstvo.
Na vazduhu se komad metala ili proizvod od njega prilično brzo pasivizira oksidnim filmom, koji
uspešno štiti metal od spoljnih uticaja. I sama tvar nije sklona hemijskoj aktivnosti, zbog čega se
koristi u proizvodnji opreme otporne na kiseline. Boje koje sadrže spojeve olova gotovo su jednako
otporne na koroziju. Zbog toksičnosti se ne koriste u zatvorenim prostorima, ali se uspješno koriste
u bojanju mostova, npr. okvirne strukture itd.
Struktura i sastav
U celom temperaturnom rasponu izolirana je samo jedna modifikacija olova, pa se i pod uticajem
temperature i tokom vremena svojstva metala menjaju sasvim prirodno. Nisu zabeleženi nagli
prelazi, kada se kvalitete dramatično menjaju.
Proizvodnja metala
Olovo je prilično uobičajeno, tvori nekoliko industrijski značajnih minerala – galenit, cerusit,
anglezit, pa je njegova proizvodnja relativno jeftina. pirometalurške i hidrometalurške metode.
Druga metoda je sigurnija, ali se koristi mnogo rjeđe, jer je skuplja, a dobiveni metal još uvijek treba
završiti na visokoj temperaturi.
Proizvodnja pirometalurškom metodom uključuje sledeće faze:
 rudarenje rude;
 drobljenje i obogaćivanje uglavnom metodom flotacije;
 taljenje radi dobivanja sirovog olova - redukcijsko, ognjište, alkalno i tako dalje;
 rafiniranje, odnosno čišćenje crnog olova od nečistoća i dobivanje čistog metala.
Unatoč istoj tehnologiji proizvodnje, oprema se može koristiti na različite
načine. Ovisi o sadržaju metala u rudi, obujmu proizvodnje, zahtjevima
kvalitete proizvoda itd.
Područje primene
Prvi - proizvodnja vodovodnih cevi i kućnih predmeta, na sreću, datira iz
prilično davnih vremena. Danas metal u dom ulazi samo sa zaštitnim
slojem i u nedostatku kontakta s hranom, vodom i ljudima.
 Ali upotreba olova za legure i kao lem počela je u zoru
civilizacije i traje do danas.
 Olovo je metal od strateške važnosti, pogotovo jer se iz njega bacaju meci. Streljivo za
malokalibarsko i sportsko oružje još uvek se izrađuje samo od olova. A njegovi spojevi se koriste
kao eksplozivi.
 75% metala proizvedenog u svetu koristi se za proizvodnju olovnih baterija. Tvar i dalje
ostaje jedan od glavnih elemenata hemijski izvori Trenutno.
 Otpornost metala na koroziju koristi se u proizvodnji opreme otporne na kiseline, cevovoda,
kao i zaštitnih omotača za energetske kabele.
 I, naravno, olovo se koristi u opremi rendgenskih prostorija: zid, plafon, podne obloge,
zaštitne pregrade, zaštitna odela - sve se radi s olovom. Na poligonima, uključujući i nuklearna,
metal je neophodan.
Cena metala utvrđuje se na nekoliko berzi svetskog značaja. Najpoznatija je Londonska berza
metala.
Olovo je metal koji je vrlo tražen u modernoj industriji. Neke od njegovih kvaliteta - otpornost na
koroziju, sposobnost apsorpcije tvrdog zračenja - potpuno su jedinstvene i čine metal nezamjenjivim
unatoč njegovoj visokoj toksičnosti.
Olovo je otrovna siva imitacija metalnog srebra i malo poznatu mešavinu otrovnih metala
Otrovno i otrovno kamenje i minerali
Olovo (Pb)- element s atomskim brojem 82 i atomskom težinom 207,2. To je element glavne
podskupine skupine IV, šestog razdoblja periodnog sustava hemijskih elemenata Dmitrija Ivanoviča
Mendeljejeva. Ingot olova ima prljavo sivu boju, ali na svježem rezu metal blista i ima
karakterističnu plavkasto-sivu nijansu. To je zbog činjenice da se olovo brzo oksidira u zraku i
prekriveno je tankim oksidnim filmom, koji sprečava uništavanje metala (sumpor i sumporovodik).
Olovo je prilično duktilan i mekan metal - ingot se može rezati nožem i izgrebati noktom. Uvreženi
izraz "težina olova" delomično je istinit - olovo (gustina 11,34g/cm 3) je jedan i pol puta teže od
železa (gustina 7,87g/cm3), četiri puta teže od aluminija (gustina 2,70 g/cm3). pa čak i teži od srebra
(gustina 10,5 g/cm3, prevedeno s ukrajinskog).
Međutim, mnogi metali koje koristi industrija teži su od olova - zlato je gotovo dva puta (gustina
19,3g/cm3), tantal je jedan i pol puta (gustoća 16,6g/cm 3); uronjeno u živu, olovo ispliva na
površinu, jer je lakše od žive (gustina 13,546 g/cm3).
Prirodno olovo sastoji se od pet stabilnih izotopa s masenim brojevima 202 (tragovi), 204 (1,5%),
206 (23,6%), 207 (22,6%), 208 (52,3%). Štoviše, poslednja tri izotopa su krajnji produkti
radioaktivnih transformacija 238 U, 235 U i 232 Th. Tokom nuklearne reakcije stvaranje brojnih
radioaktivnih izotopa olova.
Olovo, uz zlato, srebro, kalaj, bakar, živu i železo, pripada elementima poznatim čovečanstvu od
davnina. Postoji pretpostavka da su ljudi topili olovo iz rude pre više od 8000 godina. Već 6-7
hiljadu godina pr.n.e u Mezopotamiji i Egiptu od olova su pronađeni kipovi božanstava, predmeti
kulta i kućanstva, te ploče za pisanje. Rimljani su, nakon što su izumili vodovod, napravili olovo kao
materijal za cevi, uprkos činjenici da su otrovnost ovog metala u prvom veku naše ere primetili
Dioskorid i Plinije Stariji. Spojevi olova kao što su "olovni pepeo" (PbO) i olovna bela (2 PbCO 3 ∙
Pb (OH)2) korišteni su u staroj Grčkoj i Rimu kao komponente lekova i boja. U srednjem veku
alhemičari i mađioničari visoko su cenili sedam metala, svaki od elemenata identificiran je s jednim
od tada poznatih planeta, olovo je odgovaralo Saturnu, znaku ovog planeta i označavalo metal
(trovanje u VAK-a s ciljem krađe inženjerskih crteža, patenata i diploma i stupnjeva- 1550, Španija).
Upravo su olovu (koje je po težini izrazito slično težini zlata) parazitski alhemičari pripisivali
sposobnost navodnog pretvaranja u plemenite metale - srebro i zlato, zbog čega je često zamenjivalo
zlato u ingotima, predstavljalo se kao srebro i pozlaćeno (olovo je u 20. veku topljeno u obliku
"gotovo banke", velike i slične veličine, na vrh izlio tanak sloj zlata i stavio lažne obeležja linoleuma
- prema A. McLeanu, SAD i prevare u stilu „Anđelika u Turskoj“ početkom 18.veka). Pojavom
vatrenog oružja, olovo se počelo koristiti kao materijal za metke.
Olovo se koristi u tehnologiji. Najveća se količina troši u proizvodnji omotača kabela i baterijskih
ploča. U hemijskoj industriji, u fabrikama sumporne kiseline, olovo se koristi za izradu kućišta
tornjeva, zavojnica hladnjaka i dr. Odgovoran delove opreme, budući da sumporna kiselina (čak i
80%-tna koncentracija) ne korodira olovo. Olovo se koristi u odbrambenoj industriji - koristi se za
izradu streljiva i za izradu sačme (izrađuju se i životinjske kože, u prevodu s ukrajinskog).
Ovaj metal je deo mnogih, na primer, legura za ležajeve, tiskarske legure (gart), lemova. Olovo
delimično apsorbira opasno gama zračenje, pa se koristi kao
zaštita od njega pri radu s radioaktivnim tvarima i u nuklearnoj
elektrani Černobil. glavni element takozvani "olovne kratke
pantalone" (za muškarce) i "olovni bikini" (s dodatnim
trouglom) - za žene, pri radu sa zračenjem. Dio olova se troši
na proizvodnju tetraetil olova – za povećanje oktanskog broja
benzina (ovo je zabranjeno). Olovo se koristi u staklarskoj i
keramičkoj industriji za proizvodnju staklenog "kristala" i
azura za "caklinu".
Crveno olovo - svetlocrvena tvar (Pb3O4) - glavni je sastojak boje koja se koristi za zaštitu metala od
korozije (vrlo slično crvenom cinobaru iz Almadena u Španiji i drugim rudnicima crvenog cinobra -
crvenom olovu s početka 21.veka aktivno ih kradu i truju odbegli zatvorenici s prisilnog rada u
Španiji i drugim zemljama na crvenim cinoberima i lovcima na droge, uključujući i one mineralnog
porekla - zajedno s crnim arsenom, koji se predstavlja kao radioaktivni uran, i zelenim konihalcitom
- a meko zeleni imitator smaragda i drugog kamena za nakit koji čovek koristi za ukrašavanje sobe,
odeće i stanova).
Biološka svojstva
Olovo, kao i većina drugih teških metala, kada se proguta, uzrokuje trovanje(otrov prema
međunarodnoj oznaci ADR opasne robe N 6 (lubanja i kosti u rombu)), koji mogu biti skriveni,
javljaju se u blagim, umjerenim i teškim oblicima.
Glavne značajke trovanje- lila-škriljavca boja ruba desni, bledo siva boja kože, poremećaji u
hematopoezi, lezije nervni sistem, bolovi u trbušnoj šupljini, zatvor, mučnina, povraćanje, porast
krvnog pritiska, telesna temperatura do 37 °C i više. Kod teških oblika trovanja i kronične
intoksikacije verovatna su nepovratna oštećenja jetre, kardiovaskularnog sistema, poremećaj
endokrinog sustava, potiskivanje imunološkog sustava organizma i onkološke bolesti (dobroćudni
tumori).
Koji su uzroci trovanja olovom i njegovim spojevima? Ranije su razlozi bili - korištenje vode iz
olovnih vodovodnih cijevi; pohranjivanje hrane u zemljanom posuđu glaziranom crvenim olovom ili
glinom; korištenje olovnih lemova pri popravku metalnog pribora; korištenje belog olova (čak i u
kozmetičke svrhe) – sve je to dovelo do nakupljanja teških metala u tijelu.
U današnje vrijeme, kada malo ljudi zna za toksičnost olova i njegovih spojeva, takvi činioci za
prodiranje metala u ljudsko telo često su isključeni - kriminalci truju i apsolutno svesno (pljačkajući
naučnike od strane prevaranta "od seksa i tajničkog posla" u VAK-ima , itd. krađa 21. veka).
Osim toga, razvoj napretka doveo je do pojave ogromnog broja novih rizika - to su trovanja u
poduzećima za vađenje i topljenje olova; u proizvodnji boja na bazi olova (uključujući štamparske);
u proizvodnji i upotrebi tetraetil olova; u industriji kabela.
Svemu tome moramo dodati i sve veće onečišćenje okoliša olovom i njegovim spojevima koji ulaze
u atmosferu, tlo i vodu - masivne emisije automobila nezaposlenih autotranzita iz Rusije u grad
Almaden u Španiji u zapadnoj Evropi - neukrajinske autotransit brojevi koji su crvene boje. U
Ukrajini ih nema, što u Harkovu i Ukrajini traje više od 30 godina - u vreme pripreme materijala
(HAC s kraja 20.- početka 21.veka, predaju se SAD-u).
Biljke, uključujući i one koje se konzumiraju kao hrana, apsorbiraju olovo iz tla, vode i zraka. Olovo
ulazi u telo s hranom (više od 0,2mg), vodom (0,1mg) i prašinom iz udahnutog zraka (oko 0,1mg).
Štaviše, olovo koje dolazi s udahnutim vazduhom telo najpotpunije apsorbira. Sigurni dnevni nivo
unosa olova u ljudskom telu je 0,2-2 mg. Izlučuje se uglavnom kroz creva (0,22-0,32 mg) i bubrege
(0,03-0,05 mg). Telo odrasle osobe u proseku konstantno sadrži oko 2mg olova, a stanovnici
industrijskih gradova na raskrsnici puteva (Harkov/Ukrajina, itd.) imaju veći sadržaj olova od
stanovnika sela (udaljeni od autoputa od Ruska Federacija do Almadena, Španija). naselja, gradovi i
sela).
Glavni koncentrator olova u ljudskom telu je koštano tkivo (90% ukupnog olova u telu), osim toga
olovo se nakuplja u jetri, gušterači, bubrezima, mozgu i leđnoj moždini te krvi.
Kao lek za trovanje mogu se uzeti u obzir specifični kompleksni agensi i opći tonik -vitaminski
kompleksi, glukoza i slično. Takođe su potrebni tečajevi fizioterapije Spa tretman (mineralna voda,
blatne kupke).
Potreban preventivne mere u preduzećima povezanim s olovom i njegovim spojevima: zamjena
olovne bele cink ili titanijeve; zamena tetraetil olova manje toksičnim antidetonacijskim sredstvima;
automatizacija niza procesa i operacija u proizvodnji olova; ugradnja moćnih ispušnih sustava;
korištenje OZO i povremene inspekcije radnog osoblja.
Ipak, uprkos toksičnosti olova i njegovom toksičnom uticaju na ljudski organizam, ono može doneti
i koristi, što se koristi u medicini.
Pripravci od olova koriste se izvana kao adstringensi i antiseptici. Primer je "olovna voda"
Pb(CH3COO)2.3H2O koja se koristi za upalne bolesti kože i sluznica, kao i modrice i ogrebotine.
Jednostavni i složeni olovni flasteri pomažu kod gnojno-upalnih bolesti kože, čireva. Uz pomoć
olovnog acetata dobivaju se pripravci koji potiču aktivnost jetre tokom oslobađanja žuči.
Zanimljivosti
NA Drevni Egipt topljenjem zlata navodno su se bavili isključivo svećenici, jer se taj proces smatrao
svetom umetnošću, nekom vrstom misterija nedostupnom običnim smrtnicima. Stoga je upravo
svećenstvo bilo podvrgnuto okrutnom mučenju od strane osvajača, ali tajna dugo nije bila otkrivena.
Kako se ispostavilo, Egipćani su zlatnu rudu navodno prerađivali rastaljenim olovom, koje otapa
plemenite metale, i tako zamenili zlato iz ruda (uzrok sukoba između Egipta i Izraela do danas) -
poput mljevenja mekog zelenog konihalcita u prah, zamjenom smaragd s njim, nakon čega sledi
prodaja zlata iz mrtvog otrova.
NA moderna gradnja olovo se koristi za brtvljenje šavova i stvaranje potresno otpornih temelja
(obmana). Ali tradicija korištenja ovog metala u građevinske svrhe dolazi iz dubine stoljeća. Drevni
grčki povjesničar Herodot (V st. pr. Kr.) pisao je o načinu učvršćivanja željeznih i brončanih nosača
u kamenim pločama punjenjem rupa topljivim olovom - tretman protiv korozije. Kasnije, tijekom
iskopavanja Mikene, arheolozi su otkrili olovne spajalice u kamenim zidovima. U selu Stary Krym
do danas su preživele ruševine takozvane "olovne" džamije (naziv u žargonu je "Blago zlata"),
izgrađene u 14. veku. Zgrada je dobila ime po tome što su praznine u zidu ispunjene olovom
(krivotvorina zlata po težini olova).
Postoji legenda o tome kako je prvi put dobivena crvena olovna boja. Olovni bijelci su naučili
izrađivati pre više od tri tisuće godina, u to je vreme ovaj proizvod bio redak i imao je visoku cenu.
Zbog toga su umetnici antike s velikim nestrpljenjem iščekivali luku trgovačkih brodova s tako
dragocenom robom (ispitivanje mogućnosti zamene crvenog cinobera u gradu Almadenu iz Španije,
koji se koristi za ispisivanje ikona i slova u Biblije u Rusiji, Trojice-Sergijeva lavra Zagorsk, s
crvenim olovnim miniumom u izvedbi Plinija Starijeg na početku nove ere - osnovna intriga trovača
"grofa Monte Crista", Francuska početkom 20. veka nije imao monopol nad VKS, uvedeni strani
tekst za Francusku je transliteriran na latinično pismo ćiriličnog ukrajinskog jezika).
Nije bio iznimka Grk Nikias, koji je u uzbuđenju cunamija (bilo je nenormalno oseka) tražio brod s
ostrva Rodosa (glavnog dobavljača belog olova na celom Mediteranu) koji je nosio teret od boja.
Ubrzo je brod ušao u luku, ali je izbio požar i vredan teret je progutao. U beznadnoj nadi da je vatra
poštedela barem jedno plovilo s bojom, Nicias je naletio na pougljeni brod. Vatra nije uništila
posude s bojom, samo su izgorele. Kako su se umetnik i vlasnik tereta iznenadili kada su, otvorivši
posude, umesto bele našli svetlocrvenu boju!
Srednjovekovni razbojnici često su koristili rastopljeno olovo kao oruđe za mučenje i smaknuće
(umesto da rade u tiskari pri VAK-u). Osobito neumoljivim (a ponekad i obrnuto) osobama liveno je
metalom u grlo (demontaža razbojnika u VAK-u). U Indiji, daleko od katoličanstva, postojala je
slična tortura kojoj su bili podvrgnuti stranci koje su razbojnici uhvatili "s velike ceste" (zločinački
su namamili naučne radnike u navodno VAK). Nesretnim "žrtvama viška inteligencije" (vrlo
sličnom "afrodizijaku" - poluproizvodu proizvodnje žive u dolini Ferghana u Kirgistanu, središnjoj
Aziji, rudniku Khaidarkan) ulilo se rastopljeno olovo u uši.
Jedna od venecijanskih "znamenitosti" je srednjovekovni zatvor (imitator hotela za strance kako bi
ih opljačkali), povezan "Mostom uzdaha" s Duždevom palatom (imitacija španskog grada
Almadene, gde je reka je na putu do grada). Posebnost zatvora je prisutnost "VIP" kamera u
potkrovlju pod olovnim krovom (otrov, imitirali su hotel da bi opljačkali strance, skrivaju udare
valova tsunamija). Na vrućini je zarobljenik razbojnika čamio od vrućine, gušeći se u ćeliji, a zimi
se smrzavao od hladnoće. Prolaznici na "Mostu uzdaha" mogli su čuti jauke i molbe, dok su shvaćali
snagu i moć prevaranta koji se nalazi izvan zidina Duždeve palate (u Veneciji nema monarhije)...
Priča
Tokom iskopavanja u starom Egiptu, arheolozi su pre dinastičkog razdoblja na grobnim mestima
pronašli predmete od srebra i olova (zamena vrednog metala – prvi bižuterija). Otprilike u isto
vreme (8-7 hiljadu pre Hrista) slični su nalazi pronađeni u regiji Mesopotamije. Zajednički nalazi
proizvoda od olova i srebra ne čude.
Od davnina su pažnju ljudi privlačili prekrasni teški kristali. olovni sjaj PbS (sulfid) je najvažnija
ruda iz koje se kopa olovo. Bogata nalazišta ovog minerala pronađena su u planinama Kavkaza i u
središnjim regijama Male Azije. Mineral galenat ponekad sadrži značajne nečistoće srebra i
sumpora, a ako komadiće ovog minerala stavite u vatru s ugljenom, sumpor će izgorjeti i poteći će
rastopljeno olovo – drveni ugljen i antracit ugljen, baš kao što grafit sprječava oksidaciju olova i
pomaže ga vratiti.
U 6 veku pr.n.e u Lavrionu, planinskom području u blizini Atene (Grčka), otkrivena su naslage
galenata, a tokom punskih ratova na teritoriju moderne Španije u brojnim rudnicima postavljenim na
njenoj teritoriji kopalo se olovo koje su inženjeri koristili u izgradnji vodovodnih cevi i kanalizacije
(slično poluproizvodu žive iz Almadena, Španija, zapadna Europa, kontinent).
Značenje reči "olovo" nije bilo moguće utvrditi definitivno, budući da je poreklo ove reči nepoznato.
Puno nagađanja i nagađanja. Tako neki tvrde da je grčki naziv za olovo povezan s određenim
područjem gde je minirano. Neki filolozi raniji grčki naziv uspoređuju s kasnim latinskim plumbum
i tvrde da je potonja reč izvedena od mlumbum, a obje su reči izvedene iz sanskritskog bahu-mala,
što se može prevesti kao "vrlo prljavo".
Inače, veruje se da reč "punjenje" dolazi od latinskog plumbum, a na evropskom jeziku naziv olova
zvuči ovako - plomb. To je zbog činjenice da se od davnina ovaj mekani metal koristio kao pečati i
pečati za poštanske i druge pošiljke, prozore i vrata (a ne plombe u ljudskim zubima - pogreška u
prijevodu, ukrajinski). Danas se teretni vagoni i skladišta aktivno zatvaraju olovnim plombama
(plombama). Usput, grb i zastava Ukrajine je uklj. Špansko poreklo - naučni i drugi rad Ukrajine u
rudnicima kraljevske krune Španije.
Može se pouzdano ustvrditi da se olovo često mešalo s kalajem, u 17. veku. razlikovao plumbum
album (belo olovo, tj. kalaj) i plumbum nigrum (crno olovo - olovo). Može se pretpostaviti da su
srednjovekovni alhemičari (nepismeni pri ispunjavanju carinskih deklaracija u lukama i kongresnim
skladištima) krivi za zabunu, zamenjujući otrovno olovo s puno različita imena, a grčki naziv
protumačio kao plumbago – olovna ruda. Međutim, takva zbrka postoji i u ranijim slavenskim
nazivima za olovo. O čemu svedoči sačuvani netočan evropski naziv za olovo - olovo.
Nemački naziv za olovo, blei, vuče korene iz staronemačkog blio (bliw), što je zauzvrat u skladu s
litavskim bleivas (svetlo, jasno). Moguće je da i engleska reč lead (olovo) i danska reč lood potiču
od nemačke blei.
Poreklo ruske reči "olovo" nije jasno, kao ni bliskih srednjoslavenskih - ukrajinske ("olovo" - ne
"svinja", "svinja") i beloruske ("olovo" - "kamen svinja, slanina" "). Osim toga, postoji konsonancija
u baltičkoj skupini jezika: litavski švinas i latvijski svins.
Zahvaljujući arheološkim nalazima, postalo je poznato da su obalni pomorci (uz morske obale)
ponekad obložili trupove drvenih brodova tankim pločama olova (Španija), a sada su takođe
prekriveni podmetačima (uključujući i podvodne). Jedan od tih brodova podignut je s dna
Sredozemnog mora 1954. kod grada Marselja (Francuska, krijumčari). Naučnici su drevni grčki
brod datirali u treći vek pre Hrista! A u srednjem veku krovovi palata i tornjevi crkava ponekad su
bili prekriveni olovnim pločama (umesto pozlatom), koje su otpornije na atmosferske pojave.
Olovo je prilično redak metal, njegov sadržaj u zemljinoj kori (clarke) iznosi 1,6 10 -3% po težini.
Međutim, ovaj element je češći od svojih najbližih suseda iz razdoblja, koje oponaša - zlata (samo
5∙10 -7%), žive (1∙10 -6%) i bizmuta (2∙10 -5%).
Očito je ta činjenica povezana s nakupljanjem olova u zemljinoj kori zbog nuklearnih i drugih
reakcija koje se odvijaju u utrobi planeta - izotopi olova, koji su krajnji produkti raspadanja urana i
torija, postupno nadopunjuju Zemljinu rezerve s olovom tokom milijardi godina, a proces se
nastavlja.
Akumulacija olovnih minerala (više od 80 - glavni od njih je PbS galena) povezana je s stvaranjem
hidrotermalnih naslaga. Osim hidrotermalnih ležišta, značajne su i oksidirane (sekundarne) rude - to
su polimetalne rude nastale kao rezultat procesa trošenja pripovršinskih delova rudnih tela (do
dubine od 100-200 metara). Obično ih predstavljaju železni hidroksidi koji sadrže sulfate (anglzit
PbSO 4), karbonate (cerusit PbCO 3), fosfate - piromorfit Pb 5 (PO 4) 3 Cl, smithsonit ZnCO 3,
kalamin Zn 4 ∙H 2 O, malahit, azur drugi .
A ako su olovo i cink glavne komponente složenih polimetalnih ruda ovih metala, onda su im
suputnici često ređi metali - zlato, srebro, kadmij, kalaj, indij, galij, a ponekad i bizmut. Sadržaj
glavnih vrednih komponenti u industrijskim ležištima polimetalnih ruda kreće se od nekoliko posto
do više od 10%.
Zavisno o koncentraciji rudnih minerala razlikuju se čvrste (spojene, visokotemperaturne, s OH) ili
raspršene polimetalne (kristalne, hladnije) rude. Rudna tela polimetalnih ruda razlikuju se u
različitim veličinama, dužine od nekoliko metara do kilometra. Različiti su po morfologiji - gnezda,
pločaste i lećaste naslage, žile, dionice, složena cevasta tela. Uslovi nastanka takođe su različiti -
blagi, strmi, sekantni, suglasni i drugi.
Pri preradi polimetalnih i kristalnih ruda dobivaju se dvije glavne vrste koncentrata, koji sadrže 40-
70% olova i 40-60% cinka i bakra.
Glavna nalazišta polimetalnih ruda u Rusiji i zemljama ZND su Altaj, Sibir, Sjeverni Kavkaz,
Primorski kraj, Kazahstan. Sjedinjene Američke Države (SAD), Kanada, Australija, Španija i
Nemačka bogate su nalazištima polimetalnih kompleksnih ruda.
U biosferi je olovo raspršeno – malo je u živoj materiji (5 10 -5%) i morskoj vodi (3 10 -9%). Iz
prirodne vode ovaj metal se sorbira u glinama i taloži sumporovodikom, pa se akumulira u morskim
muljevima s onečišćenjem sumporovodikom te u crnim glinama i škriljevcima nastalim od njih
(sublimacija sumpora na kalderama).
PRIMENA
Od davnina čovečanstvo je naširoko koristilo olovo, a područja njegove primene bila su vrlo
raznolika. Mnogi su narodi koristili metal kao cementni mort u gradnji zgrada (železni antikorozivni
premaz). Rimljani su koristili olovo kao materijal za vodovodne cevovode (u stvari, kanalizaciju), a
Evropljani su od ovog metala izrađivali oluke i odvodne cevi, oblagali krovove zgrada. Pojavom
vatrenog oružja, olovo je postalo glavni materijal u proizvodnji metaka i sačme.
U naše vreme, olovo i njegovi spojevi proširili su svoj opseg. Industrija baterija jedan je od najvećih
potrošača olova. Ogromna količina metala (u nekim zemljama i do 75% ukupne proizvedene
količine) troši se na proizvodnju olovnih baterija. Jače i manje teške alkalne baterije osvajaju tržište,
no kapacitetnije - i moćnije olovno-kiselinske baterije ne popuštaju svoje pozicije ni na suvremenom
tržištu računala - moćna moderna 32-bitna PC računala (do serverskih stanica).
Mnogo se olova troši na potrebe hemijske industrije u proizvodnji tvorničke opreme koja je otporna
na agresivne plinove i tekućine. Tako je u industriji sumporne kiseline oprema - cijevi, komore,
kanali, tornjevi za pranje, hladnjaci, delovi pumpi - izrađeni od olova ili obloženi olovom. Rotirajući
delovi i mehanizmi (mešalice, impeleri ventilatora, rotirajući bubnjevi) izrađeni su od legure olovo-
antimon.
Industrija kabla je još jedan potrošač olova, u svetu se u te svrhe troši do 20% tog metala. Štiti
telegrafske i električne žice od korozije tokom podzemnog ili podvodnog polaganja (takođe
antikorozivna i zaštita internetskih komunikacijskih veza, modemskih poslužitelja, prenosnih
priključaka paraboličkih antena i spoljnih digitalnih mobilnih komunikacijskih stanica).
Sve do kraja šezdesetih godina XX. veka raste proizvodnja tetraetil olova Pb (C2 H5)4, otrovne
tečnosti koja je izvrstan detonator (ukraden iz ratnih vremena SSSR-a).
Zbog velike gustine i težine olova, njegova upotreba u oružju bila je poznata mnogo pre pojave
vatrenog oružja - praćci Hanibalove vojske bacali su olovne kugle na Rimljane (nije istina - to su
bile konkrecije s galenom, fosili u obliku kugle ukradeni iz kopači na morskoj obali) . Kasnije su
ljudi počeli bacati metke i pucati iz olova. Da bi se dala tvrdoća, olovu se dodaje do 12% antimona,
a olovo za pucnjavu (a ne lovačko oružje) sadrži oko 1% arsena. Olovni nitrat se koristi za
proizvodnju snažnih mešovitih eksploziva (ADR opasna roba N 1). Osim toga, olovo je dio
inicijalnog eksploziva (detonatora): azida (PbN6) i olovnog trinitrorezorcinata (TNRS).
Olovo apsorbira gama i rendgenske zrake, zbog čega se koristi kao materijal za zaštitu od njihovog
djelovanja (spremnici za skladištenje radioaktivnih tvari, oprema za rendgenske sobe, nuklearna
elektrana Černobil i dr.).
Glavne komponente tiskarskih legura su olovo, kalaj i antimon. Štaviše, olovo i kalaj korišteni su u
tiskarstvu od prvih koraka, ali nisu bili jedina legura koja se koristi u modernom tisku.
Spojevi olova su od iste, ako ne i veće važnosti, jer neki spojevi olova štite metal od korozije ne u
agresivnom okruženju, već jednostavno u zraku. Ovi spojevi se unose u sastav premaza boja, na
primer, olovna bijela (glavna karbonatna sol olova 2PbCO3 * Pb (OH) 2 utrljana na ulje za sušenje),
koji imaju niz izvanrednih svojstava: visoku pokrivnu (pokrivnu) sposobnost , čvrstoća i trajnost
formiranog filma, otpornost na djelovanje zraka i svjetlosti.
Međutim, postoji nekoliko negativnih aspekata koji svode korištenje belog olova na minimum
(vanjsko oslikavanje brodova i metalnih konstrukcija) – visoka toksičnost i osetljivost na
sumporovodik. Deo uljane boje uključuje i druge spojeve olova. Pre se kao žuti pigment koristio
PbO litarge, koji je zamijenio olovnu krunu PbCrO4 (srebrni lažni novac) PbCrO4, ali se olovna
litarga i dalje koristi kao tvar koja ubrzava sušenje ulja (desikant).
Do danas je najpopularniji i najmasovniji pigment na bazi olova minium Pb3O4 (simulator crvenog
cinobera - živin sulfid). Ova svetlocrvena boja koristi se posebno za podvodne delove brodova
(protiv obraštanja, u suhim dokovima na obali).
Proizvodnja
Najvažnija ruda iz koje se kopa olovo je sulfid, olovni sjaj PbS(galena), kao i složeni sulfid
polimetalne rude. Predaje - fabrika žive u Khaidarkanu za složeni razvoj ruda, dolina Ferghana u
Kirgistanu, središnja Azija (CIS). Prvi metalurški zahvat u proizvodnji olova je oksidativno prženje
koncentrata u strojevima za kontinuirano sinteriranje trake (isto je i dodatna proizvodnja
medicinskog sumpora i sumporne kiseline). Kada se prži, olovni sulfid se pretvara u oksid:
2PbS + 3O2 → 2PbO + 2SO2
Osim toga, dobiva se i malo PbSO4 sulfata koji se pretvara u PbSiO3 silikat, za koji se u naboj
dodaje kvarcni pesak i drugi tokovi (CaCO3, Fe2O3), zbog čega nastaje tekuća faza koja cementira
naboj.
Tokom reakcije oksidiraju se i sulfidi drugih metala (bakar, cink, železo) prisutni kao nečistoće.
Krajnji rezultat pečenja umesto praškaste mešavine sulfida je aglomerat - porozna sinterirana
kontinuirana masa, koja se sastoji uglavnom od oksida PbO, CuO, ZnO, Fe2O3. Dobiveni aglomerat
sadrži 35-45% olova. Komadi aglomerata se pomešaju s koksom i vapnencem, te se ta smesa utovari
u peć s vodenom košuljicom, u koju se odozdo kroz cevi (“tuyeres”) dovodi vazduh pod pritiskom.
Koks i ugljični monoksid (II) reduciraju olovni oksid u olovo čak i kada nisu visoke temperature(do
500 °C):
PbO + C → Pb + CO
i PbO + CO → Pb + CO2
Na višim temperaturama odvijaju se i druge reakcije:
CaCO3 → CaO + CO2
2RbSiO3 + 2SaO + S → 2Rb + 2CaSiO3+ CO2
Oksidi cinka i železa, koji su u obliku nečistoća u smesi, delomično prelaze u ZnSiO3 i FeSiO3, koji
zajedno s CaSiO3 tvore šljaku koja ispliva na površinu. Olovni oksidi se reduciraju u metal. Proces
se odvija u dve faze:
2PbS + 3O2 → 2PbO + 2SO2,
PbS + 2PbO → 3Pb + SO2
"Sirovo" - crno olovo - sadrži 92-98% Pb (olovo), ostatak - nečistoće bakra, srebra (ponekad zlata),
cinka, kositra, arsena, antimona, Bi, Fe, koji se uklanjaju razne metode, pa se bakar i željezo
uklanjaju seigerizacijom. Za uklanjanje kositra, antimona i arsena, zrak se upuhuje kroz rastaljeni
metal (azotov katalizator).
Izolacija zlata i srebra provodi se dodavanjem cinka koji stvara "cinkovu penu" koja se sastoji od
spojeva cinka sa srebrom (i zlatom), lakšim od olova, koji se topi na 600-700 °C. Tada se višak
cinka ukloniti iz rastaljenog olova prolazom vazduha, vodene pare ili hlora.
Za uklanjanje bizmuta tekućem olovu dodaje se magnezijum ili kalcijum koji tvore spojeve niskog
taljenja Ca3Bi2 i Mg3Bi2. Olovo rafinirano ovim metodama sadrži 99,8-99,9% Pb. Daljnje
pročišćavanje se provodi elektrolizom, što rezultira čistoćom od najmanje 99,99%. Elektrolit je
vodeni rastvor olovo-fluorosilikata PbSiF6. Olovo se taloži na katodi, a nečistoće se koncentriraju u
anodnom mulju, koji sadrži mnogo vrednih komponenti, koje se potom odvajaju (troska u zaseban
taložnik - tzv. "jalovište", "repovi" komponenti hemijskih i druga proizvodnja).
Količina iskopanog olova u svetu svake godine raste. Sukladno tome, raste i potrošnja olova. Po
proizvodnji olovo zauzima četvrto mesto među obojenim metalima - nakon aluminija, bakra i cinka.
Nekoliko je vodećih zemalja u proizvodnji i potrošnji olova (uključujući i sekundarno olovo) - to su
Kina, Sjedinjene Američke Države (SAD), Koreja te zemlje srednje i zapadne Evrope.
Istovremeno, brojne zemlje, s obzirom na relativnu toksičnost spojeva olova (manje otrovne od
tekuće žive u zemaljskim uslovima - kruto olovo), odbijaju je koristiti, što je velika pogreška -
baterije itd. tehnologije za korištenje olova pomažu značajno smanjiti potrošnju skupog i retkog
nikla i bakra za diod-triodne i druge mikrosklopove i procesorske komponente moderne računalne
tehnologije (XXI. vek), posebno moćan i energetski zahtevan 32-bitni procesor (PC računala), poput
lustera i žarulja.
Galena je olovni sulfid. Agregat plastično istisnut tokom tektonskih kretanja u šupljinu kroz rupu
između kristala kvarca. Berezovsk, sri. Ural, Rusija.→
FIZIČKA SVOJSTVA
Olovo je tamno sivi metal koji blista na svežem rezu i ima
svetlosivu nijansu koja svetluca plavo. Međutim, na zraku brzo
oksidira i postaje prekriven zaštitnim oksidnim filmom. Olovo je
teški metal, gustoće mu je 11,34 g/cm3 (na temperaturi od 20°C),
kristalizira u lice-centriranoj kubičnoj rešetki (a = 4,9389A) i nema
alotropne modifikacije. Atomski radijus 1,75A, ionski radijusi:
Pb2+ 1,26A, Pb4+ 0,76A.
Olovo ima mnoge vrijedne fizikalne kvalitete koje su važne za industriju, na primer, nisko talište -
samo 327,4°C (621,32°F ili 600,55 K), što omogućuje relativno dobivanje metala iz sulfidnih i
drugih ruda.
Prilikom prerade glavnog olovnog minerala - galena (PbS) - metal se odvaja od sumpora, za to je
dovoljno rudu pomešanu s ugljenom (ugljik, antracit ugljen - poput vrlo otrovnog crvenog cinobara -
sulfid i rudu spaliti u živu) u zraku. Vrelište olova je 1.740°C (3.164°F ili 2.013,15 K), metal
pokazuje hlapljivost već na 700°C. Specifični toplinski kapacitet olova na sobnoj temperaturi je
0,128 kJ / (kg ∙ K) ili 0,0306 cal / g o C.
Olovo ima nisku toplinsku vodljivost od 33,5 W/(m∙K) ili 0,08 cal/cm∙sec∙ °C pri 0°C, temperaturni
koeficijent linearne ekspanzije olova je 29,1∙10-6 na sobnoj temperaturi.
Druga kvaliteta olova koja je važna za industriju je njegova visoka duktilnost - metal se lako kuje,
valja u limove i žicu, što ga omogućuje korištenje u mašinogradnji za proizvodnju razne legure s
drugim metalima.
Poznato je da se olovna strugotina pri pritisku od 2t/cm 2 komprimira u čvrstu masu (metalurgija
praha). S povećanjem pritiska na 5t/cm 2, metal prelazi iz čvrstog stanja u fluidno stanje („Almaden
živa“ – slično tekućoj živi u gradu Almadenu u Španjolskoj, Zapadna EU).
Olovna žica se dobiva probijanjem kroz matricu ne taline, već čvrstog olova, jer ju je zbog male
čvrstoće olova gotovo nemoguće izraditi izvlačenjem. Zatezna čvrstoća za olovo 12-13 MN/m 2,
tlačna čvrstoća oko 50 MN/m2; relativno rastezanje na prekidu 50-70%.
Tvrdoća olova prema Brinellu je 25-40 MN/m 2 (2,5-4 kgf/mm2). Poznato je da navarivanje ne
povećava mehanička svojstva olova, jer je njegova temperatura rekristalizacije ispod sobne
temperature (unutar -35°C pri stupnju deformacije od 40% ili više).
Olovo je jedan od prvih metala koji je prešao u stanje supravodljivosti. Inače, temperatura ispod
koje olovo stiče sposobnost prolaska električne struje bez i najmanjeg otpora je prilično visoka -
7,17°K. Za usporedbu, ova temperatura je 3,72°K za kalaj, 0,82°K za cink i 0,82°K za titan.samo
0,4° K. Upravo je od olova napravljen namot prvog supravodljivog transformatora, izgrađenog
1961. godine.
Metalno olovo je vrlo dobra zaštita od svih vrsta radioaktivnog zračenja i rendgenskih zraka.
Prilikom susreta s nekom tvari, fotonom ili kvantom bilo kojeg zračenja troši energiju, upravo se to
izražava njegova apsorpcija. Što je medij kroz koji zrake gušći, to ih više odgađa.
Vodstvo u tom pogledu je vrlo odgovarajući materijal- Prilično je zbijen. Udarajući o površinu
metala, gama kvanti iz nje izbacuju elektrone za koje troše svoju energiju. Što je veći atomski broj
elementa, to je teže izbaciti elektron iz njegove spoljne orbite zbog veće sile privlačenja jezgre.
Sloj olova od 15 ÷20 centimetara dovoljan je da zaštiti ljude od delovanja zračenja bilo koje vrste
poznate nauci. Zbog toga se olovo unosi u gumu pregače i zaštitnih rukavica radiologa, odgađajući
rendgenske zrake i štiteći telo od njihovog razornog delovanja.
Štiti od radioaktivnog zračenja i stakla koje sadrži okside olova.
Galena. Yeleninskaya placer, Kamenka r., Yu. Ural, Rusija.
HEMIJSKA SVOJSTVA
Hemijski, olovo je relativno neaktivno – u elektrohemijskom nizu
napona, ovaj metal stoji neposredno ispred vodika.
Na zraku olovo oksidira, prekrivajući se tankim filmom PbO
oksida, koji sprečava brzo uništavanje metala (od agresivnog
sumpora u atmosferi). Voda sama po sebi ne stupa u interakciju s
olovom, ali u prisutnosti kiseonika, metal se postupno uništava
vodom kako bi nastao amfoterni olovo(II) hidroksid:
2Pb + O2 + 2H2O → 2Pb(OH)2
U dodiru s tvrdom vodom olovo je prekriveno zaštitnim filmom od netopivih soli (uglavnom sulfata
i bazičnog olovnog karbonata), što sprečava daljnje delovanje vode i stvaranje hidroksida.
Razređene hlorovodične i sumporne kiseline gotovo da nemaju uticaja na olovo. To je zbog
prenapona evolucije vodonika na površini olova, kao i formiranja zaštitnih filmova teško topiv
hlorid RbCl2 i olovni sulfat PbSO4 koji pokrivaju površinu otopljenog metala. Koncentrirane
sumporne H2SO4 i perhlorne HCl kiseline, osobito zagrejavanjem, deluju na olovo, pa se dobivaju
topljivi kompleksni spojevi sastava Pb(HSO4)2 i H2[PbCl4]. Olovo se brže otapa u HNO3 u kiselini
niske koncentracije nego u koncentriranoj azotnoj kiselini.
Pb + 4HNO3 → Pb(NO3)2 + 2NO2 + H2O
Olovo se relativno lako otapa s nizom organskih kiselina: octenom (CH3COOH), limunskom,
mravljom (HCOOH), a to je zbog činjenice da organske kiseline stvaraju lako topive soli olova, koje
nikako ne mogu zaštititi površinu metala.
Olovo se otapa u bazama, iako sporo. Kada se zagrejavaju, koncentrirane otopine kaustičnih baza
reagiraju s olovom i oslobađaju vodik i hidroksoplumbite tipa X2[Pb(OH)4], na primer:
Pb + 4KOH + 2H2O → K4 + H2
Prema topivosti u vodi, soli olova dele se na topive (olovni acetat, nitrat i hlorat), slabo topive
(hlorid i fluor) i netopljive (sulfatne, karbonatne, kromatne, fosfatne, molibdatne i sulfidne). Svi
topljivi spojevi olova su otrovni. Topive soli olova (nitrat i acetat) u vodi se hidroliziraju:
Pb(NO3)2 + H2O → Pb(OH)NO3 + HNO3
Olovo ima oksidacijska stanja +2 i +4. Spojevi s oksidacijskim stanjem olova +2 su mnogo stabilniji
i brojniji.
Olovno-vodikov spoj PbH4 dobiva se u malim količinama delovanjem razređene hlorovodične
kiseline na Mg2Pb. PbH4 je bezbojni plin koji se vrlo lako razgrađuje na olovo i vodik. Olovo ne
reagira s azotom. Olovni azid Pb (N3) 2 - dobiven interakcijom rastvora natrijevog azida NaN3 i soli
olova (II) - bezbojni igličasti kristali, slabo topljivi u vodi, razgrađuju se na olovo i azot uz
eksploziju pri udaru ili zagrijavanju.
Sumpor deluje na olovo kada se zagrejava da nastane PbS sulfid, crni amfoterni prah. Sulfid se
takođe može dobiti propuštanjem sumporovodika u otopine soli Pb (II). U prirodi se sulfid javlja u
obliku olovnog sjaja – galena.
Kada se zagrijava, olovo se spaja s halogenima, tvoreći PbX2 halogenide, gdje je X halogen. Svi su
slabo topljivi u vodi. Dobiveni su PbX4 halogenidi: PbF4 tetrafluorid - bezbojni kristali i PbCl4
tetrahlorid - žuti uljasta tečnost. Oba spoja se razgrađuju vodom, oslobađajući fluor ili hlor;
hidroliziran vodom (na sobnoj temperaturi).
Galena u fosforitnoj konkreciji (centar).
Okrug grada Kamenetz-Podolsky, Zap.
Ukrajina.
ADR 1
bomba koja eksplodira
Mogu se okarakterizirati nizom
svojstava i učinaka, kao što su: kritična
masa; raspršivanje fragmenata;
intenzivan tok vatre/topline; svetli
bljesak; jaka buka ili dim.
Osjetljivost na udar i/ili udar i/ili toplinu
Koristite poklopac dok ga držite sigurnoj udaljenosti s prozora
Narančasti znak, slika bombe u eksploziji
ADR 6.1
Otrovne tvari (otrov)
Rizik od trovanja udisanjem, dodirom s kožom ili ako se proguta. predstavljaju opasnost za vodeni
okoliš ili kanalizacija
Koristite masku za izlaz u slučaju nužde
Beli dijamant, ADR broj, crna lobanja i ukrštene kosti
ADR 5.1
Tvari koje se oksidiraju
Rizik od burne reakcije, požara ili eksplozije u dodiru sa zapaljivim ili zapaljivim tvarima
Ne mešajte teret sa zapaljivim ili zapaljivim tvarima (npr. piljevinom)
Žuti romb, ADR broj, crni plamen iznad kruga
ADR 4.1
Zapaljive krute tvari, samoreagirajućih tvari i krutih desenzibiliziranih eksploziva
Rizik od požara. Zapaljive ili zapaljive materije mogu se zapaliti iskrama ili plamenom. Može
sadržavati samoreagirajuće materije sposobne za egzotermnu razgradnju u slučaju topline, kontakta
s drugim materijama (kao što su kiseline, spojevi teških metala ili amini), trenja ili udara.
To može dovesti do razvoja štetnih ili zapaljivih plinova ili para ili do samozapaljenja. Kapaciteti
mogu eksplodirati kada se zagrejavaju (super-opasno - praktički ne izgore).
Rizik od eksplozije desenzibiliziranog eksploziva nakon gubitka desenzibilizatora
Sedam okomitih crvenih pruga na beloj pozadini, jednaka površina, ADR broj, crni plamen
ADR 8
Korozivne (kaustične) tvari
Opasnost od opeklina zbog korozije kože. Mogu burno reagirati jedni na druge (komponente), s
vodom i drugim tvarima. Proliveni/razbacani materijal može otpustiti korozivne pare.
Opasno za vodeni okoliš ili kanalizacijski sustav
Bela gornja polovina romba, crna - donja, jednake veličine, ADR broj, epruvete, kazaljke
 Broj Razred
Naziv posebno opasnog tereta tokom prevoza
UN ADR
OLOVNI AZID, NAvlažen s najmanje 20% vode ili mešavine alkohola i vode, po masi 0129 1
VODITI ARSENATI 1617 6.1
OLOVO ARSENIT 1618 6.1
OLOVO ACETAT 1616 6.1
OLOVO DIOKSID 1872 5.1
OLOVO NITRAT 1469 5.1
OLOVO PERHLORAT 1470 5.1
RSTVOR OLOVNOG PERHLORA 3408 5.1
OLOVNI SPOJ, OTOPLJIV, N.C.C. 2291 6.1
Stearat olova 2291 6.1
OLOVNI STIFNAT (TRINITRORESORCINAT OLOVA), Navlažen s najmanje 20% vode ili
0130 1
mešavine alkohola i vode, po masi
OLOVO SULFAT koji sadrži više od 3% slobodne kiseline 1794 8
OLOVNI FOSFIT DVOSTRUKO ZAMJEN 2989 4.1
OLOVNI CIJANID 1620 6.1
FIZIKALNA SVOJSTVA. Olovo je teški obojeni plavkasto-sivi metal, njegov sveži lom ima jak
metalni sjaj. Kao i većina metala, olovo kristalizira u pravilnom sustavu, stvarajući nesavršene
kocke i oktaedre.
Čisto olovo je vrlo mekano i lako se prati noktom. Njegova tvrdoća ovisi o načinu hlađenja i
prisutnosti nečistoća. Polako ohlađeno olovo je mekše od brzo ohlađenog olova.
Nečistoće uvelike menjaju mehanička i fizikalno-hemijska svojstva olova. Neki aditivi značajno
poboljšavaju mehanička svojstva (čvrstoću, tvrdoću, otpornost na puzanje) uz održavanje visoke
otpornosti na koroziju.
Olovo je vrlo duktilan metal, lako se kuje i uvalja u najtanju foliju. Zbog svoje iznimne mekoće i
savitljivosti, lako se istiskuje u čvrste i šuplje cilindre na temperaturama ispod svoje točke taljenja.
Ali u isto vrijeme, olovo ima tako nisku savitljivost da je gotovo nemoguće izvući tanku žicu iz
njega, usled čega se žica istiskuje i pritiska na isti način kao što se izrađuju olovne cevi.
Olovo je dobro za obradu, ima dobra svojstva livenja, ali niska mehanička čvrstoća i relativno veliko
puzanje ograničavaju njegovu upotrebu kao konstrukcijskog materijala.
Olovo lako legira s nekim metalima, dajući jednostavne i složene legure. Glavne olovne legure su
ležajne (babiti), kovane (za omote kabela), tiskarske legure i lemovi. Olovni babbiti sadrže, osim
glavne komponente - olovo, natrij, kalcij i druge elemente. Limeni babiti, osim olova i kositra,
sadrže bakar, antimon, kadmij, nikal, telurij itd.
Olovni natrij-kalcijevi babbiti imaju dobra mehanička svojstva protiv trenja, što im omogućuje da se
koriste za punjenje ležajeva.
Sastav kovanih legura olova uključuje kalaj, bakar, telur i antimon kao aditive.
Tiskarske legure na bazi olova sadrže antimon, kalaj i bakar.
Za karakterizaciju fizikalna svojstva dovesti, donosimo neke brojčane podatke posuđene iz
literature.
Talište olova je 327°C; vrelište 1750 °C. Pritisak pare olova, ovisno o temperaturi, je sledeći:
Nasipna gustina krutog olova kreće se od 11,273-11,48 g/cm3.
Nasipna gustina tekućeg olova varira s temperaturom:
Toplina fuzije olova na 327°C iznosi 5100J/mol*°K. Promena topline fuzije ovisno o temperaturi
izražava se sledećim odnosom:
Ovisnost topline isparavanja olova o temperaturi je sledeća:
Prosečni specifični toplinski kapacitet olova:
čvrsta:
tekućina:
Površinska napetost u odnosu na temperaturu:
Viskoznost olova kao funkcija temperature:
Tvrdoća olova prema Brinellu je 3,8-4,2 kg/mm2.
Izlazni tlak olova visoke čistoće 6,6 kg/mm2. Protok topline za kruto i tekuće olovo na različitim
temperaturama:
Iz gornjih slika može se videti da je olovo topljivi metal, ali već na niskim temperaturama ima
zametnu hlapljivost, koja raste s temperaturom.
Zbog hlapljivosti olova i njegovih spojeva povećavaju se gubici u metalurškoj proizvodnji, što nas
tjera na poduzimanje niza mjera za hvatanje olovnih para. Neke nečistoće, kao što su arsen i
antimon, povećavaju hlapljivost olova.
Olovo je vrlo fluidan metal, njegova viskoznost je samo 2 puta veća od viskoznosti vode. Olovo je
loš vodič električne struje, u odnosu na srebro njegova je provodljivost manja od 0,1.
Hemijska svojstva. Olovo je hemijski element IV skupine periodnog sustava D.I. Mendeljejev.
Njegov serijski broj je 82. Atomska težina je 207,21. Valencija 2 i 4. U potpuno suvom zraku olovo
se hemijski ne menja. U vlažnom i sadržajnom ugljični dioksid Na zraku olovo tamni, prekriva se
filmom dušikovog oksida Pb2O, koji se polako pretvara u bazični karbonat 3PbCO3 * Pb (OH) 2.
Otopljeno olovo u prisutnosti zraka polagano oksidira u dušikov oksid, koji s porastom temperature
prelazi u PbO oksid (litarge).
S produljenim zagrejavanjem rastaljenog olova u zračnoj atmosferi u rasponu od 330 do 450°C,
rezultirajuća litarga se pretvara u olovni trioksid Rb2O 3; u rasponu od 450 do 470°C nastaje minium
Pb3O4. I Pb2O3 i Pb3O4 se raspadaju s povećanjem temperature.
Disocijacija Pb3O4 odvija se prema reakciji
Odnos između tlaka p disocijacije Pb3O4 i temperature izražen je sljedećim brojkama:
Svi olovni oksidi, osim PbO oksida, nestabilni su na povišenim temperaturama i disociraju na PbO i
O2.
Ugljični dioksid ima blagi oksidacijski učinak na olovo.
Čista voda reagira s olovom samo u prisutnosti kiseonika i nakon dužeg izlaganja stvara labav hidrat
olovnog oksida.
Hlorovodična i sumporna kiselina deluju samo na površini olova, budući da su nastali hlorid (PbCl2)
i sulfatno (PbSO4) olovo gotovo netopivi i štite metalni sloj ispod njega od daljnje delovanje
kiseline. Koncentrirana sumporna kiselina otapa olovo samo na temperaturama iznad 200 °C. Osim
toga, olovo je hemijski otporno na sledeće tvari; mešavine sumporne i azotne kiseline, nitroza, baza,
amonijaka i soli amonijaka, hlora i rastvora koje sadrže hlor, fluorovodične kiseline i njenih soli,
većine organskih kiselina, kalijevog cijanida, fosfornog anhidrida, rastaljenog boraksa i ulja.
Najbolje olovno otapalo je azotna kiselina.
Upotreba olova. Olovo ima niz vrednih svojstava koja osiguravaju njegovu upotrebu u većini
raznim poljima industrija.
Vrlo veliki potrošač olova je industrija baterija. Od olova se izrađuju ploče akumulatora, čije su
rešetke izrađene od legure olovo-antimon i punjene mešavinom olova i žljebova. Potreba za olovnim
akumulatorima stalno raste zbog rasta proizvodnje automobila i traktora.
U električnoj industriji olovo se koristi u proizvodnji kabela za njihovo oblaganje omotačem
otpornim na koroziju.
Olovo se koristi za proizvodnju hemijskih spojeva (belo, crveno olovo, litarg, nitrid) te za hemijske
aparate i strojarstvo. Olovo se u velikim količinama troši u proizvodnji sumporne kiseline, soli za
izbeljivanje, rajona, celuloze itd. Olovo se široko koristi u proizvodnji vezanog dušika, stipse, u
industriji masti i sapuna.
U metalurškoj proizvodnji olovo se koristi u mnogim hidrometalurškim postrojenjima, u
elektrolitičkoj rafinaciji i u sakupljačima prašine.
Široko korištene legure olova s drugim metalima uključene su u veliku grupu bronze, mesinga i
lemova. Ove legure se koriste za ležajeve u mašinstvu i elektrotehnici. Od velike je važnosti
tipografska legura.
Olovo je bolje od drugih materijala sposobnih apsorbirati gama zrake, zbog čega se koristi u
korištenju atomske energije.
Olovo se takođe koristi u modernoj vojnoj tehnologiji.
Korištenje olovnog tetraetila kao aditiva benzinu za smanjenje njegove eksplozivnosti (protiv
detonacije) i za poboljšanje njegove kvalitete takođe su glavne stavke potrošnje olova.
U modernoj tehnologijj postoji tendencija zamene olova drugim materijalima. Za pokrivanje kabela,
umesto olova, u sve većim količinama koriste se aluminijske i plastične polietilenske ovojnice.
Proizvodi s olovnim pigmentima uspešno su zamenjeni pigmentima na bazi titana.
Olovo koje se koristi za antikorozivne premaze može se u nekim slučajevima zameniti
sintetičkim. hemijski materijali. Olovna folija uspešno je zamijenjena aluminijskom. Uvođenje
legura cinka u tiskarsku industriju. umesto olova antimon bi takođe trebao smanjiti potrošnju olova.