Đulići uveoci

-Jovan Jovanović Zmaj je jedan od najvećih liričara srpskog romantizma i jedan od

najvećih stvaralaca u našoj književnosti. Poznat je po zbirkama pesama Đulići i Đulići
uveoci, a nekoliko pesama iz ove druge zbirke spadaju među najsnažnije elegije u
našoj poeziji. Đul znači ruža, đulići ružice, a ime njegove žene je Ruža, kako ju je
prozvao pesnik. Imena data zbirkama stoga upućuju na nju kao izvor inspiracije za
pesme. Đulići govore o srećnom porodičnom životu i ljubavi između supružnika.
Ali, Đulići uveoci imaju drugačiju tematiku. Ovu zbirku je Zmaj napisao nakon smrti
dece i žene koji su jedno za drugim, u razmaku od 10 godina, svi poumirali. Zbog
toga bi moglo da se kaže da su Đulići uveoci deo lirske pesnikove biografije u kojoj
se govori o bolesti njegove žene, lažnoj nadi u ozdravljenje, njenoj smrti i nestanku
dece – o bolnoj strani ljubavi.

-Četvrta pesma ovog ciklusa započinje rečima „pođem, klecnem, idem, zastajavam“.
One su date u asidentskom nizu. Takvim nabrajanjem, nizanjem reči bez veznika
stvara se dinamika kazivanja, zgusnutost osećanja i raspoloženja, napregnutost. Ovi
glagoli ukazuju na nemirnost, slabost, tegobu, muku, uplašenost, bol.Kod pesnika
postoji potreba za zaustavljanjem vremena, što je posledica ovih osećanja. Zbog
toga i „šetalicu sata zadržava“ i juri. Juri vreme koje neometano prolazi u želji da ga
prestigne. Tek u poslednjem stihu prve strofe „Ne sme nam umreti!“ vidi se razlog te
silne haotičnosti i žurbe pesnika. U pitanju je trka sa smrću, trka za život u kojoj se,
nažalost, zna pobednik.On je toga svestan. Zato i kaže da „zbori reči bez pameti“,
reči koje nisu logične, koje su teško ostvarive. Sebe upoređuje sa očajnikom i
potpuno je sposoban da sagleda situaciju onakvu kakva jeste. Ali, pored toga, on je
samo ljudsko biće koje ne može da pobegne od nade, ma koliko ona lažna bila. Od
nade koja tera da viče, da moli, da apeluje na sve što bi možda moglo da
pomogne.Na kraju svake strofe ponavlja se isti opis očajanja koji je u stvari refren
pesme. Upravo tu se vidi da pesnik nije sam. Kaže: „Ne sme NAM umreti!“. I u trećoj,
poslednjoj strofi shvatamo da je treći karakterističan detalj ove pesničke slike, pored
bolesnice na postelji i pesnika u očajanju, dete u kolevci. Čak i ono oseća da se
dešava nešto strašno, pa nakon što ugleda oca kreće da plače.Gradacija čovekovog
bola i bespomoćnosti dostiže vrhunac kada pesnika napušta ona lažna nada koja ga
je do tada držala i kada on, ne mogavši više da se suzdrži, plače zajedno sa
detetom. Izdajice u borbi da se izbegne smrt jesu te suze i njegova klonula glava nad
kolevkom. Pa i poslednje „Ne sme nam umreti!“ ima drugačiji ton od ostala dva i
izgovoreno detetu ne zvuči nimalo ubedljivo, već čak i tužnije nego pre.
Đulić XIV
Đulić XIV - U sadržini pesme je pitanje ljubavi - da li je ona stvarnost ili
samo san i privid. Ovoliko anaforsko ponavljanje pitanja "Ljubim li te..."
naglašava ne nedoumicu, sumnju ili nesigurnost, nego uverenost u
postojanje ljubavi, u snagu te ljubavi koja nije dobila odgovor. Anafore
sugerišu upornost lirskog subjekta da svoju ljubav ostvari, odnosno da se
sam uveri da je njegova ljubav uslišena i da to nije ljubav samo jednog
nego dva bića. San o ljubavi može biti samo san i pusta želja; ono što duša
želi samo je deo koji nije još ljubav nego slutnja. Ljubavni zanos je doveo
lirskog subjekta do granice bezuma koja otupljuje vid i osećanja, moć
sagledavanja i razmevanja. Sumnja u uslišenost ljubavi oličena je u zmiji -
laž, pretvaranje , podmuklost. "Ljubim li te... ili mene nema, ili tebe, - nas
nijedno nema" - pitanje o postojanj u ljubavi je izlišeno: ako nema ljubavi
nema nekoga od njih ili oboje, pošto su oni tu, ljubav je stvarnost. Dokaz o
postojanju ljubavi je činjenica da ima sveta, ima sunca, rose i cveta - ima
života, a bez ljubavi nema ni života.

Đura Jakšić

Veče

Pesma je elegičnog raspoloženja, ispevana je u obliku dvopeva ili dijaloga

između pesnika i dela prirode ( ptice), što je bitan element romantičarske
poezije. Pesnik tužan zbog odnosa koji vladaju među ljudima, traži sagovornike
u pticama jer želi nekome da iznese svoju tugu, a siguran je da će ga one
"slušati". Deo pesme koji "pripada" pticama je rečen onomatopejski
( podražavanje cvrkuta). Ova komponovana pesma sugeriše čitaocu
raspoloženja sagovornika, promena ritma doprinosi dinamičnosti pesme i
pojačava raspoloženje pesnikovo, ako je pažljivi čitalac oseća. Ptice ne mogu
da otklone jad pesnikov, ali svojim cvrkutom ublažavaju ono što on u sebi nosi.
Dugi stihovi ( pesnikov govor) sugeriše elegičnost, kratki stihovi ( cvrkut ptica)
uvode pesmu u ditiramb ( pesme posvećene prirodi). Pesma je bogata stilskim
figurama apostrofom, asonancama, onomatopejom i metaforama.
Ponoć

Pesma "Veče" nastaje u smiraj dana i pesnik nalazi sagovornike među pticama,
a pesma "Ponoć" nastavlja ispovest pesnika koji u svojoj spoznaji koliko je zlo
među ljudima, dolazi u halucinantno stanje, jer ponoć je doba kada se čoveku
pričinjavaju razni glasovi i kada u određenom stanju bunila, zamišlja
sagovornike kojima želi da se ispovedi. Zamišljeni sagovornik je majka, davno
umrla, ali uvek sagovornik koji pruža utehu i ovom prilikom u zamišljenom
dijalogu majka ga teši, ali njegovo razočarenje u ljude je toliko da on majci
kazuje niz loših osobina koje ljudi imaju, a koje je sam osetio na sebi, tako da
su njegove konstatacije da je zlo toliko jako i ne može da nađe utehu. Pesma
kazuje ličnu dramu pesnikovu, a razočaranje u svakodnevnicu izražena je i kod
drugih pesnika Evropskog romantizma. Po formi, pesma nije podeljena u
strofe, ali se stihovi rimuju i pesma je bogata stilskim figurama: asonanca,
metafora, personifikacija, asindet i polisindet, poređenje, hiperbola i gradacija.
Iako je pesma elegična, pesnik je svojim razmišljanjima o prolaznosti života i
odnosima među ljudima, pesmu svrstao i u refleksivne ( misaone) pesme.
Analiza pesme Đački rastanak
Pesma Đački rastanak je napisana 1844. godine. Ona je objavljena u Radičevićevoj
prvoj zbirci pesama koja je objavljena 1847. godine. Radičević je još kao dete
došao u Karlovce i igra mu je bila jedina zanimacija. On u pesmi govori o svom
detinjstvu i kako se brzo navikao na novo mesto. Kad je bio dete sve mu se činilo
lako i jednostavno.
Opraštajući se sa svojim mestom, Branko oseća: tugu, setu, nostalgiju, na neki
način i radost. Opet se seća radosti i divnih trenutaka provedenih tamo. Sećanja na
Karlovce mu niko ne može oduzeti i ova pesma nam samo pokazuje njegovu
vezanost za to mesto. Izražena je njegova velika ljubav prema Karlovcima  – što
je upravo i tema pesme. Govori o tome kako je lepo živeti baš tu, ali ga svet zove i
mora otići.
Govori da je i sada veseo i srećan, ali ne kao nekad. Teško mu je da ostavi iza sebe
sve prelepe stvari koje su mu se tu dogodile i da ode, ali svestan je da tako mora da
bude i kreće u svet. Izražava želju, za koju zna da se neće ispuniti, da je potpuno
pusta i nemoguća: želi da zagrli i poljubi svoje Karlovce i tako im pokaže koliko
ih stvarno voli.
Naglašava da se u Karlovcima poštuju srpski običaji: slave, praznici, naši preci,
carevi. Poštuju se junaci koji su život dali za svoju domovinu, za budućnost svojih
naslednika i svih nas.
Kad mlidijah umreti – analiza pesme
Pesma „Kad mlidijah umreti“ napisana je pred kraj života Branka
Radičevića i objavljena je 1862. godine, u zbirci u kojoj je bila i ostala
njegova književna ostavština. Tema pesme kao da je nagovestila skorašnji
pesnikov odlazak; govori upravo o rastanku sa životom i očekivanju smrti,
baš kao i kod većine pesnikovih elegija i elegičnih poema, napisanih nakon
niza porodičnih smrti koje su zadesile pesnika u detinjstvu i mladosti. Glavni
motivi i u ovoj pesmi su smrt, bolest i rastanak, ali i motivi koji su u
kontrastu s njima, poput motiva života, njegove ljepote i kreacija. Pesnik u
pesmi, iako je elegična i s tužnom atmosferom, iskazuje ljubav prema
životu, posebno prema prirodi.Pesma ima tri celine koje su zastupljene u tri
strofe. U prvoj celini pesnik poređuje motive iz prirode koji se ostvaruju
prikazom jeseni, s motivom bolesti koja predstavlja lirskog subjekta. Kao što
u prirodi sve na jesen odumire, tako i u bolesti pesnik kopni i odumire.
Druga celina sadrži misli u kojima se pesnik vraća u prošlost da bi ponovo
sagledao svoj život. U njoj nam pesnik predstavlja lepotu života, ali i motiv
njegova nestajanja, a u trećoj pesničkoj celini pesnik se oprašta od svog
života, posebno od svog stvaralaštva, što je glavni, središnji motiv ove
pesme.Pesma započinje pesničkim slikama koje prikazuju glavni motive
jeseni – žuto lišće koje pada sa stabla. Već u trećoj strofi pesnik izjavljuje
misao kojom potvrđuje da očekuje skorašnji kraj, kaže da lišća

„Zelenoga više ja nikada

Videti neću!“

Ovo je metafora kojom pesnik obznanjuje slutnju da neće dočekati novo

proleće. Oseća da više nema vremena, jer i on kopni poput lišća što pada s
drveća i prirode koja se ujesen gasi. Sliku konačnosti pesnik naglašava
opkoračenjem. Nakon opisa prirode koja kopni, pesnik opisuje svoje stanje.
Ono je jednako kao i stanje spolja, pa slika prirode koja umire gradira u
sliku lirskog subjekta koji umirePesnik izvor svoje bolesti i skorašnje smrti
vidi upravo u svojoj ljubavi prema svetu. To otkriva stihovima

„O, da te tako ja ne ljubljah žarko,

Još bi gledao tvoje sunce jarko“
Jututunska narodna himna Jovan J. Zmaj

-Parodija je delo čiji je cilj dat da imitira ili prikaže smešnim originalno delo

-Satira je knjizevno delo u kome se oštro osudjujući neke pojave ili ljudske
karaktere. Ova pesma predstavlja parodiju himne, a himna je pesma u slavu
boga, države ili ideologije. -U ovoj pesmi Zmaj kritikuje režim kneza Mihajla
Obrenovica. Iako prva strofa ima ton i sadržaj himne reč ogola daje nam do
znanja da ipak nije u pitanju himna, jer ova rec ukazuje na negativnu crtu
karaktera. Vec početkom druge strofe sasvim je jasno da je u pitanju satirična
pesma. Knez nije tu da štiti narod vec je narod stvoren da njega hvali, placa mu
poreze, da ga dvori i ppnizno sluša. -U nastavku pesme govori se da narodu ne
treba nista dati kako bi sto vise ostalo vladaru, radi koga i sunce greje. U
vrhuncu ironije govori da narod ne treba da ima ni želje, ni pravo glasa, ni da
misli, dakle narodu su sva prava oduzeta. Kneževu samovlast podržavaju
policija, špiuni i žandari, koji iskaljuju hirove na narodu.-Na neki nacin Zmaj
kritikuje i sam narod koji čmava u hladu odnosno ne preduzima nista vec slepo
sluša i ponižava se knezu.