Professional Documents
Culture Documents
економије
22-09-2021 21:58 Фокус 10 Став Владимир Димитријевић
Удбашка хоботница Србе је удавила одавно, још за време Броза.
Њене фирме су, већ тада, биле спремне за распад Југославије.
Знало се то, али се о свему мртвим муком мучало. Јер је управо
ту лежала главна тајна удбократије.
Да ли су директори “побегли”?
Дејан Стевановић, српски публициста и национални радник,
аналитички тумачи шта се стварно десило са тих 130 „одбеглих
директора“:“Но, и они који су „побегли“ из земље, и они који су из ње
нормално долазили да оснивају „приватна“ предузећа, били су и
остали агенти и поузданици тајне полиције.
Предузећа са којима су тамо пословали нису била, нити су то икада
постала, приватна, понајмање њихова, већ вазда и једино Удбина,
односно оног правог центра власти који је њом, и преко ње управљао,
што, нажалост, чини и данас.
Њима, као „кадровима у привреди", поред номиналног, показног,
власништва, припадао је предвиђени износ или проценат зараде,
довољан да пред светом изгледају као богаташи. Они које би обузела
похлепа, пролазили су као и неки „српски бизнисмени“ новијих
времена, које Пушара препознаје као другу и трећу генерацију истог
олоша, а који су овоземаљски век окончали у „нерасветљеним"
убиствима, сумњивим саобраћајним несрећама или на неки „финији"
начин из чудесно широког репертоара посленика исте Службе само
другог огранка, задуженог за овакве „послове“, с тим што је домаћа
штампа о томе тада ћутала.“(2)
Стевановић је јасан када каже да су домаћи комунисти и удбаши, они
наивнији и залуђенији, веровали да су капитализам и комунизам
противстављени пореци, који се узајамно боре. Удбашки бизнисмен, по
задатку расути по Европи и свету су, међутим, знали да врхови обе
стране, и капиталистичке и комунистичке, сарађују, па су неспутано
постајали масони, агенти страних служби, слуге мегамоћнох
корпорација. И чекали су час да у Србији крене „транзиција“, па да се
врате и коначно поробе своје сународнике. У име Новог поретка.
Како су наше паре постале „страни капитал“?
Од 1972. до 1974. из земље се одлило 12 милијарди долара ( по
Костадину Пушари, то је, почетком 21. века, вредело пет пута више ).
Тај капитал је, каже он, био "под контролом појединаца, директора тих
предузећа а за нас је то био страни капитал који је на вешт начин
коришћен као извор за скупе кредите сопственим предузећима у нашој
земљи".(1)
Тако је, вели Пушара, настао "огроман утицај тих привредних и
финансијских структура на политичке партије, нарочито у земљама у
транзицији, јер им се у изборној трци и у борби за власт дају огромна
средства да освоје позиције у власти, како би ти центри моћи могли да
владају. Огроман је и њихов утицај на медије, који се држе под
контролом".(1)
Удбобизнисмени су, вели Пушара, били "одлучујући и у процесу
приватизације и у одлучивању ко ће купити које атрактивно предузеће
у нашој земљи, или која ће се нова банка под страним именом појавити
у нашој земљи“, при чему „скривање од очију јавности, а нарочито од
стручне јавности, делова уговора о појединим атрактивним
приватизацијама или концесијама, представља генерисање
непрекидног ланца корупције из највишег врха. У таквим околностима
се не може избећи злоупотреба власти и снажење организованог
криминала, његово испољавање током или након одређене
приватизације, као што је случај и са Генексом".(1)
Тако су настајали тзв. „домаћи тајкуни“. То је порекло тзв. „првог
милиона“.