Репликација ДНК

Током S периода интерфазе долази до дуплирања молекула ДНК након чега следи деоба ћелије.
На тај начин је омогућено да ћерке ћелије имају исти генетски материјал као и мајка
ћелија. Процес самодуплирања молекула ДНК назива се репликација ДНК.
Репликација ДНК је сложен процес током којег се од једног молекула ДНК добију
два идентична молекула ДНК. Сваки новонастали молекул ДНК садржи по један
стари и један нови ланац ДНК па се каже да је репликација ДНК -
семиконзервативан (полуочуван) процес.
Код прокариота пре почетка дуплирања кружни молекул ДНК се причврсти за
ћелијску мембрану. Репликација почиње на месту које се назива репликативни
почетак. За репликацију је најважнији принцип комплементарности база. Када се
оствари расплитање ланаца ДНК, формирају се репликативне виљушке.
Репликација се одвија истом брзином у оба смера - бидирекциона репликација и
завршава се у терминационом региону - насупрот месту отпочињања репликације.

Након репликације новонастали молекули ДНК су у терминационом региону спојени као карике у
ланцу. Уз помоћ ензима прекида се једна кружница а друга се провлачи кроз насталу пукотину.
Затим се прекинута кружница поново спаја. На тај начин долази до потпуног раздвајања два
молекула ДНК код прокариота.

Репликацијом ДНК код прокариота добијају се два потпуно иста молекула ДНК,
при чему се сваки састоји од једне старе и једне нове кружнице. Код прокариота се у
S периоду дуплира и хромозомска ДНК, али и плазмид. Репликација код
прокариота се одвија веома брзо, јер њихова хромозомска ДНК садржи релативно
мали број гена.
После успешне репликације ДНК код прокариота, ћелија почиње да се издужује,
због чега се молекули ДНК удаљавају један од другог. Тиме започиње проста деоба
тј. амитоза или фисиона деоба. Када ћелија достигне скоро дуплу запремину, услед
издуживања долази до угибања ћелијске мембране, због чега се цитоплазма подели
на два дела са по једним молекулом ДНК у сваком делу. Овај процес цитокинезе је
под контролом десетак протеина који образују прстен у зони поделе цитоплазме.
Код еукариотских ћелија, ензим - ендонуклеаза засеца један од полинуклеотидних
ланаца и омогућава другом ензиму - хеликаза да раскида водоничне везе између
ланаца. Због тога се полинуклеотидни ланци раздвајају и образују две репликативне
виљушке које се крећу у супротним смеровима. Насупрот старих ланаца синтетишу се
нови полинуклеотидни ланци у 5`–3` смеру. Због антипаралелности ланаца, један ланац се
синтетише као целовит у смеру кретања репликативне виљушке - водећи ланац.
Други полинуклеотидни ланац се синтетише у виду делова (Оказаки фрагменти) у
супротном смеру од кретања репликативне виљушке - ланац који заостаје. Касније
се Оказаки фрагменти спајају помоћу ензима - лигаза.
Репликација ДНК код еукариота се одвија и до 20 пута спорије него код
прокариота Такође, дуж молекула ДНК, код еукариота, репликација почиње
истовремено на више места, и од сваког места стварају се репликативне виљушке у
оба смера. Због тога се образују творевине које се називају репликативни мехури.
Репликативни мехури се равномерно и истовремено повећавају све док се не споје.
Иако је уграђивање нуклеотида спорије него у прокариотским ћелијама, захваљујући образовању
више репликативних мехура, репликација ДНК код еукариота траје свега неколико сати.

Репликација ДНК је предуслов за деобу ћелије. Након репликације, долази до деобе

којом настају ћерке ћелије које имају исте молекуле ДНК као и мајка ћелија. На тај
начин се гени преносе из генерације у генерацију нових ћелија.