Dr Saša Obradović

EKONOMSKI RAZVOJ

Kragujevac, 2006.
Recenzent: Prof. Dr Miroslav Đorđević
 Predgovor

Tekst monografije dizajniran je kao polazna osnova za predmet na kome sam radno
angažovan, na dodiplomskim studijama Ekonomskog fakulteta u Kragujevcu. Kao takav
nastao je sa željom da predstavi suštinske ideje i misaonu celinu, prihvatljivu ne samo za
studente, koji se bave ovom problematikom, već i za širu čitalačku publiku, koju interesuju
pitanja ekonomskog razvoja. Knjiga kao osnovni tekst predstavlja podršku preporukama za
internet istraživanja, blokovima kompjuterskih vežbi, internet vežbama, power point
prezentacijama, linkovima korisnim za istraživanja ekonomskog razvoja i elektronski
formatiranom ispitu na ovom predmetu.
U izradi teksta koristio sam širok spektar literature tokom specijalizacije u Vašingtonu,
Njujorku i Bostonu. U celini posmatrano, osnovni naglasak ove knjige je na ekonomskim,
društvenim i institucionalnim mehanizmima za modernizaciju ekonomije i izlazak na put
prosperiteta. Uključena su i pozitivna i negativna iskustva razvojnog procesa, bazirana na
primeni ekonomsko - teorijskih modela i empirijskih istraživanja. Po tematici, kompoziciji i
stilu sledio sam svetski priznate autore iz ove oblasti. Nastojao sam pre svega da ponudim
korisna znanja budućim ekonomistima.
Knjiga se sastoji iz devet osnovnih poglavlja, kojima su obuhvaćene tri elementarne
celine, i to: nerazvijenost, rast i razvoj, faktori i ograničenja razvoja i međunarodna dimenzija
razvoja. Prema sopstvenom ubeđenju smatram da se ekonomski problem nerazvijenosti može
rešavati brže, iako je sam proces razvoja u osnovi dugotrajan. U tom pogledu težio sam da
budem jasan i koncizan u obrazlaganju različitih koncepcija.
U prvom delu izneti su osnovni pojmovi i definicije ekonomskog rasta i razvoja,
distribucije outputa, kao i opšte karakteristike nerazvijenosti i razvojnog gepa. Posebno su
obrađene teorije rasta kao osnove kojima se definišu koncepcijske postavke savremenog
ekonomskog rasta.U drugom delu razmatra se uloga države i tržišta u kontekstu neophodnih
mehanizama za pravilno funkcionisanje ekonomije jedne zemlje. Tehnički progres je ključni
faktor ekonomskog rasta, naročito ako se zemlja nalazi u višim razvojnim fazama. Posledice
ekonomskog razvoja na životnu i prirodnu sredinu i kontraverzna uloga stanovništva u
razvojnom procesu u senci su koristi od smanjenja siromaštva. U trećem delu izložene su
najvažnije međunarodne dimenzije razvoja koje se odnose na međunarodnu monetarnu i
finansijsku asistenciju i trgovinu, kao i probleme s tim u vezi. U procesu globalizacije ova
dimenzija nameće se kao ključna buduća komponenta razvojnih procesa.
I na kraju posebnu zahvalnost dugujem svima onima koji su me podržali da istrajem u
realizaciji ovog teksta. Za sve korisne sugestije, komentare i primedbe, kojima se može
unaprediti i pospešiti moj dalji rad u ovoj oblasti, stojim Vam uvek na raspolaganju. Smatram
da je ovu monografiju uvek moguće bolje uraditi i dopuniti, jer oblast ekonomskog razvoja
nudi neiscrpne mogućnosti istraživanja.

Autor 01.05.
2006
 Sadržaj

Predgovor

I deo - nerazvijenost, rast i razvoj

1. Ekonomski razvoj kao područje ekonomske nauke
1.1 Ekonomski razvoj kao akademska disciplina.............................................................2
1.2 Definisanje ekonomskog razvoja.................................................................................7
1.3 Makroekonomski agregati.........................................................................................10
1.4 Dekompozicija outputa..............................................................................................21
1.5 Distribucija outputa i parametri (ne)jednakosti raspodele......................................27

2. Nerazvijenost i ekonomski rast

2.1 Opšte karakteristike nerazvijenosti...........................................................................34
2.2 Razvojni gep i parametri razvoja...............................................................................41
2.3 Dimenzije razvojnog gepa..........................................................................................52
2.4 Ograničenja rasta i kvalitativne karakteristike razvoja...........................................60
2.5 Rostovljeve faze rasta i Kaldorovi zakoni rasta........................................................63

3. Teorije rasta
3.1 Klasične teorije rasta..................................................................................................67
3.2 Harod- Domarev model rasta....................................................................................74
3.3 Agregatna proizvodna funkcija..................................................................................80
3.4 Dinamika rasta kapitala i outputa u neoklasičnoj teoriji........................................84
3.5 Teorija endogenog rasta.............................................................................................93

II deo - faktori i ograničenja razvoja

4. Država i tržište
4.1 Uloga države i tržišnog mehanizma u procesu rasta i razvoja...............................99
4.2 Planiranje ekonomskog razvoja...............................................................................107
4.3 Institucionalne promene, korupcija i ekonomski razvoj.........................................112
4.4 Rast i komplementarni inputi..................................................................................120
4.5 Ocena projekata javnog sektora na bazi cost-benefit analize..............................125

5. Ekonomski rast i tehnički progres

5.1 Ekonomski rast kao uslov progresa..........................................................................130
5.2 Komponente ekonomskog rasta................................................................................135
5.3 Tehnički progres i rast...............................................................................................139
5.4 Kapital-output racio i tehnički progres....................................................................145
5.5 Produktivnost, output i nezaposlenost......................................................................150

6. Prirodno okruženje i stanovništvo

6.1 Razvoj, prirodno okruženje i efekti eksternalija......................................................156
6.2 Posledice globalnog ekonomskog razvoja naživotnu sredinu................................162
6.3 Rast stanovništva i ekonomski razvoj........................................................................168
6.4 Zamka niske ravnoteže...............................................................................................175
6.5 Redukcija siromaštva..................................................................................................180
 III deo - Međunarodna dimenzija razvoja
7. Međunarodna monetarna asistencija
7.1 Međunarodni monetarni sistem, MMF i zemlje u razvoju..........................................187
7.2 Finansijske olakšice MMF.............................................................................................194
7.3 SPV i zemlje u razvoju...................................................................................................205
7.4 Izbor deviznog kursa za zemlje u razvoju.....................................................................210
7.5 Rezultati i kritika programa MMF...............................................................................218

8. Finansiranje razvoja
8.1 Uloga štednje u ekonomskom razvoju...........................................................................222
8.2 Finansijski sistem i razvoj..............................................................................................229
8.3 Liberalizacija, inflacija i rast.........................................................................................234
8.4 Strana pomoć kao eksterni izvor finansiranja..............................................................243
8.5 Strane direktne investicije i multinacionalne kompanije u razvojnim procesima...252

9. Međunarodna trgovina, problem dugova i razvoj

9.1 Međunarodna trgovina i odnosi razmene....................................................................258
9.2 Restrikcije trgovine i nestabilnost izvoznih prihoda zemalja u razvoju..................265
9.3 Uticaj integracije i liberalizacije na ekonomski rast- empirijska evidencija..........278
9.4 Kreditni rejting zemlje i krize dugova.........................................................................285
9.5 Prioriteti globalnog ekonomskog razvoja.....................................................................295

Literatura..............................................................................................................................298
I deo - NERAZVIJENOST, RAST I RAZVOJ

1
Ne napredovati znači nazadovati
Goethe

1. EKONOMSKI RAZVOJ KAO PODRUCJE EKONOMSKE NAUKE 1.1

Ekonomski razvoj kao akademska disciplina

Studije ekonomskog razvoja kao poseban predmet su relativno skorijeg datuma. U

prošlosti je (pre nekoliko decenija) ovaj predmet bio veoma redak na dodiplomskim
studijama, dok se danas ne može zamisliti ni jedan ekonomski fakultet u svetu bez postojanja
ovog predmeta kako na dodiplomskim studijama, tako i na postdiplomskim. U savremenoj
literaturi postoji zaista mnoštvo tekstova, knjiga i studija slučajeva koje se bave ovom
problematikom. Zabrinutost oko stanja siromašnih zemalja i naroda uglavnom je pod
jurisdikcijom medjunarodnih organizacija poput Svetske banke(World Bank), regionalnih
razvojnih banaka, (npr. Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj (EBRD)), agencija
Ujedinjenih nacija (UNDP), itd. Gotovo da ne postoji nijedna zemlja na Svetu koja u sastavu
vlade nema agenciju ili ministarstvo koje se bavi pitanjima ekonomskog rasta i razvoja. Pre
drugog svetskog rata, većina siromašnih zemalja sveta bila je u okviru kolonijalnog režima
velikih sila, a pitanja društvenog i ekonomskog razvoja bila su potisnuta. Pažnja ondašnjih
ekonomista razvijenih zemalja bila je usmerena na probleme nedovoljne zaposlenosti,
inflacije i depresije. Danas je situacija dosta drugačija, pre svega zbog spoznaje
međuzavisnosti uticaja društvenih i ekonomskih događaja u savremenom svetu. Ne postoji
ekonomska akcija jedne, posebno visokorazvijene zemlje, koja svoj odraz nema na događaje u
drugim zemljama, kako u okruženju, tako i globalno.
Ovakvom razvoju događaja sigurno je doprineo obnovljeni interes ekonomista za
pitanja rasta i razvoja nakon velike ekonomske krize, tokom tridesetih godina prošloga veka.
Siromašne zemlje su takođe, posebno zainteresovane za izlazak iz zaostalosti i velikih
pratećih problema koji istu prate. Prirodna je želja svih nacija sveta da ubrzaju ekonomski
razvoj, iako je apsolutni broj siromašnih ljudi u stalnom porastu. U prošlosti je politička,
ideološka i blokovska podeljenost bila osnova zainteresovanosti moćnih zemalja za probleme
siromašnih zemalja. Danas je proces globalizacije, spona koja povezuje rastući politički i
ekonomski interes razvijenih i nedovoljno razvijenih zemalja. Nedovoljno razvijene zemlje su
danas, (sa pobedom jedne ideološke opcije primerene daljem razvoju ljudske civilizacije)
postale znatno osetljivije na eksterne šokove i međunarodne ekonomske krize.
Akademski interes u vezi sa ekonomskim rastom i razvojem oduvek je bio u centru
pažnje stručne javnosti. Materijalno blagostanje i progres zaokupljali su pažnju mnogih
ekonomista u prošlosti, poput Adama Smita, Davida Rikarda, Tomasa Maltusa, itd. Iako su
mišljenja i predlozi po mnogim pitanjima bili različiti, zajedničko za sve njih, je da su se
bavili uzrocima i posledicama ekonomskog napredovanja. Suština akademskog interesa nije
ni danas promenjena kod savremenih ekonomista koji se bave ovim pitanjima (Daglas Nort,
Amarta Sen, Džozef Štiglic, Jagdiš Baghvati, itd). Pitanje ekonomskog prosperiteta, danas
predstavlja izazov jednak onome koji je postojao tokom perioda velike depresije, a koji je
svojevremeno privukao mnoge brilijantne ekonomiste da traže odgovore i rešenja na krizu.
Neki od njih su ostavili neizbrisiv trag u ekonomskoj nauci (poput Džona Majnarda Kejnza).
Formulisanje teorije koja bi odgovarala činjenicama i odgovarajuće preporuke za vođenje
ekonomske politike kojima bi se rešili problemi velike nezaposlenosti, bio je zadatak onoga
vremena. Rešenje je bilo jednostavno i sastojalo se u podizanju nivoa tražnje, kroz kreiranje
kredita i upošljavane nezaposlenih resursa. Nasuprot tome, razvoj predstavlja veliki izazov u

2
kojem nema velikog razilaženja između činjeničnog stanja i teorijskih postavki.Tri suštinske
vrednosti razvoja sastoje se u: razvijanju slobode, samopoštovanja i obezbeđenju dovoljno
sredstava za život. Izvorišta rasta i razvoja su dobro poznata i odnose se na povećanje
kvantiteta i kvaliteta resursa koji na njih utiču. Siromaštvo zemalja je odraz nedostatka istih ili
nemogućnosti da se ovi resursi adekvatno upotrebe. Problem nedovoljne razvijenosti ne može
se rešiti brzo, niti bez trošenja određenih sredstava. Napredak u teoriji rasta, detaljno
poznavanje izvora rasta i upotreba sofisticiranih tehnika alokacije resursa povećali su
mogućnosti u pogledu većeg ubrzanja ekonomskog progresa. Posebno je napredovala
upotreba teorijskih modela u pogledu izračunavanja zahtevanih investicija za postizanje
određenih stopa rasta. Kao posebno pitanje treba razmotriti, kako zemlje u razvoju mogu
upotrebiti sadržano znanje iz ove oblasti u delima vodećih ekonomista i prethodno iskustvo
razvijenih zemalja savremenog sveta. Očigledno je da se razvoj može okarakterisati kao
civilizacijski fenomen i kao proces koji zahteva pre svega, vreme. Mnogim zemljama sadašnje
Evropske Unije bilo je potrebno preko tri veka da bi se razvile od potpuno nerazvijenih do
ekonomski zrelih država. U većini zemalja primarni fokus ekonomske politike odnosi se na
ubrzavanje razvoja, bez stvaranja pratećih problema koji ovaj proces prate (npr. zagađenje
životne sredine). Treba istaći da se fokus pažnje svetske akademske javnosti u pogledu
ekonomskog razvoja odnosi na milenijumske ciljeve. Jedan od tih ciljeva je iskorenjivanje
primarnog siromaštva. Sigurno je da će se ta pažnja preusmeriti na druge razvojne probleme
sa postizanjem ovog cilja u većini zemalja, tako da će i sam akademski predmet preuzimati
druge forme. Sadašnje analize u okviru međunarodnih studija ukazuju na komparaciju
dostignutog nivoa razvoja između zemalja po osnovu različitih parametara, dok su deskripcije
procesa razvoja, kao i prateći problemi transformacije privrede i društva u drugom planu.
Prognoze mnogih klasičnih ekonomista u pogledu daljeg razvoja privrede i društva bile su
veoma pesimistične, naime mnogi od njih su smatrali da će se u procesu razvoja neizbežno
dostići stagnacija, što je kao mišljenje bilo zasnovano na bazi dotadašnjeg iskustva u
posmatranju ekonomskih pojava, pre svega rasta stanovništva i opadajućih prinosa .
Ekonomisti klasične škole su u svojim razmatranjima zanemarivali ulogu tehničkog progresa i
uticaja međunarodne trgovine na razvojne tokove. Uticaj ova dva faktora ogleda se u rastućoj
produktivnosti i per capita dohotku uz mogući istovremeni rast stanovništva, čime se
obrazlaže razvijanje stavova suprotnih postulatima klasične škole ekonomskog razvoja.
Upravo tehnički progres utiče na porast materijalnog blagostanja u zemljama u razvoju
mnogo brže, nego što je to bilo moguće u razvijenim zemljama, pre samo sto godina na istom
nivou razvoja. Upotreba tehnološki savršenijih znanja danas se smatra kao osnovno sredstvo
za porast blagostanja. Na drugoj strani, uloga trgovine je mnogo problematičnija i umnogome
zavisi od toga koliko brzo, zemlje u razvoju uspevaju da promene sopstvene privredne
strukture u skladu sa kretanjima uslova razmene. Posmatrajući sadašnje stanje, zemlje u
razvoju su u lošijoj poziciji u odnosu na razvijene zemlje posmatrane kroz prizmu ekonomske
istorije u fazi sličnog dostignutog nivoa razvijenosti. Uslovi razmene za mnoga dobra i usluge
zemalja u razvoju su pogoršani . Dobici iz razmene uglavnom pripadaju bogatim
industrijskim zemljama, čija pozicija u međunarodnoj trgovini omogućava da ostvaruju korist
iz promenjenih uslova razmene . Cinjenica je da su dobici iz međunarodne trgovine nejednako
distribuirani, ne utiče na potencijal veza trgovine i rasta, niti može biti upotrebljena

Little, I. M. D. (1982) Economic Development: Theory, Policies andInternational Relations (NewYork: Basic
Books). Bleaney, M. and D. Greenaway (1993) ‘Long Run Trends in the Relative Prices of Primary
Commodities and
inthe Terms of Trade of Developing Countries’, OxfordEconomic Papers, July. Prebisch, R. (1950) The
Economic Development of Latin America and its Principal Problems (New York:
ECLA, UN Dept of Economic Affairs).

3
kao argument protiv daljeg razvoja trgovine. Ona pre svega predstavlja izazov za promenu
uslova i strukture trgovine u korist manje razvijenih zemalja.
Ekonomisti klasične škole smatraju da se slobodnom tržišnom utakmicom na najbolji
način postiže maksimiziranje društvenog bogatstva u celini. Nakon drugog svetskog rata,
dolazi do šireg prihvatanja planiranja razvoja u zemljama koje su nedovoljno razvijene. Kod
nekih se planiranje kombinuje u većoj ili manjoj meri sa tržišnim mehanizmima, pri čemu se
planiranje vidi kao osnovno sredstvo, putem kojeg se razvojni procesi mogu usmeravati i
ubrzavati. Iskustvo planiranja razvoja u mnogim zemljama nije dalo očekivane rezultate i
izgubilo je poverenje vodećih kreatora ekonomske politike u tim zemljama. Rigidno
planiranje Sovjetskog Saveza i zemalja istočne Evrope nije pokazalo rezultate, pre svega na
polju demokratizacije i ljudskih prava, ali ipak ne treba zanemariti činjenicu da ne postoje
zemlje u novijoj istoriji koje su napravile tako ubrzan ekonomski napredak, kao što je to
Sovjetski Savez napravio nakon 1918. godine, kroz plansko alociranje resursa koje je
favorizovalo investicije na račun potrošnje. Cinjenica je da se planiranje razvoja u praksi
pokazalo kao rigidno ili čak pogrešno usmereno, ali i na drugoj strani dejstvo preduzeća u
slobodnim tržišnim uslovima može dovesti do socijalne deprivacije i ekonomskih katastrofa.
Naravno da postoje greške tržišta tj. negativni efekti slobodnih tržišnih snaga, kao što postoje
i pogrešni rezultati i efekti akcija vlade na bazi ekonomskih planova. Ono što je za razvoj
neophodno jeste pravilno rasuđivanje u pogledu strateškog miksa javnih i privatnih
preduzeća, kao i upotreba tržišta u kombinaciji sa vladinim upravljanjem ekonomskim
aktivnostima u cilju maksimizacije društvenog blagostanja.
Sam proces planiranja zahteva prisustvo i izgradnju teorijskih modela kojima se vrši
povezivanje ključnih ekonomskih parametara. U tom pogledu, najzastupljeniji model odnosi
se na obračunavanje investicija potrebnih za postizanje određene stope privednog rasta tj. per
capita dohotka (Harod-Domarov model). Ovaj model svojevremeno nije bio dizajniran za
svrhu upotrebe razvojnog planiranja zemalja u razvoju, ali su se njegove jednačine pokazale
kao ključne u makroekonomskom planiranju. Kao rezultat očiglednih promašaja planiranja
razvoja i usporenog progresa mnogih zemalja u razvoju, tokom 70-tih godina prošloga veka,
pojavila su se nova razmišljanja teoretičara razvoja. Po njima (Hiršman, Lal i drugi) se
ekonomski razvoj kao disciplina svrstava izvan neoklasične ekonomske doktrine koja je
univerzalno prihvaćena među ekonomskim teoretičarima razvijenih zemalja i neomarksizma,
(doktrine koja je dominantna kod komunističkih zemalja) . Neomarksizam naglašava relacije
između razvijenih i nerazvijenih zemalja u pravcu daljeg održavanja neravnopravnosti
razvojnih kretanja i održavanja nedovoljne razvijenosti.
Glavni razlozi nemogućnosti primene neoklasične ekonomske doktrine u ekonomski
nerazvijenim zemljama, odnose se na masivnu prisutnost radne snage u poljoprivredi i
zakasnelu industrijalizaciju koja zahteva prisustvo aktivne državne intervencije. Glavne
strategije ekonomske politike ovih zemalja odnosile su se na snižavanje visoke
nezaposlenosti, ubrzanu akumulaciju kapitala i industrijalizaciju. Stavljanje ovih elemenata
ekonomske strategije u prvi plan sigurno nije bez osnova, ako se uzme u obzir iskustvo
zemalja jugoistočne Azije . Visoke stope rasta ove zemlje su ostvarivale na bazi ekstenzivnog
korišćenja radne snage iz ruralnih područja. Visoka korelacija stopa investicija i rasta ukazuje
na to da su zemlje sa ubrzanim porastom udela industrije u formiranju BDP-a rasle brže od
ostalih, odnosno ostvarivale više stope privrednog rasta. Za zemlje u razvoju nezamislivo je
ostvarenje većeg napretka na bazi razvijanja autarhične i izolovane privrede, mada treba

Hirschman, A. (1981) ‘The Rise and Decline of Development Economics’, u Essays in Trespassing:
Economics to Politics andBeyond (Cambridge: Cambridge University Press). Asian Development Bank (1998)
Asian Development Outlook 1998 (Manila: Asian Development Bank).

4
istaći da dobici od procesa globalizacije i međunarodne međuzavisnosti nisu ravomerno
raspoređeni .
Mnogi ekonomski analitičari smatraju da se siromašne zemlje razlikuju od bogatih i po
modelima, teorijama i konceptima koji se mogu primeniti kako bi se razumelo funkcionisanje
ekonomija ovih zemalja7. Na drugoj strani, bazične mikroekonomske zakonitosti o tome kako
se ljudi ponašaju u različitim ekonomskim situacijama se manje ili više mogu primeniti
univerzalno. Ono što ostaje kao ključna razlika odnosi se na ekonomsku strukturu
nerazvijenih u odnosu na razvijene zemlje, pa se stoga moraju primeniti i različiti teorijski
modeli u ekonomskim analizama. Zbog toga je jedan od glavnih zadataka razvojne
ekonomike upravo objašnjenje opšteg okvira kroz koji se može razumeti ritam i brzina rasta i
razvoja. Ipak ne postoji jedinstvena teorija razvoja, kojom se može objasniti i koja se može
univerzalno primeniti na nerazvijene i na razvijene zemlje istovremeno. Upravo zbog toga je
ekonomika razvoja i zasebna ekonomska disciplina koja se bavi prirodom razvojnog procesa.
Nije slučajno da se društvena cost-benefit analiza razvila u potpunosti na primeru zemalja u
razvoju, kao i da su brojne teorije ekonomskih neravnoteža modelirane upravo na bazi
društvenih i ekonomskih sistema ovih zemalja. Ono što razlikuje ekonomski razvoj kao
subdisciplinu u odnosu na ostale, jeste područje aplikacije, ali se u interesu naučne
respektabilnosti, ekonomija kao nauka može posmatrati kao jedinstven set teorija i doktrina.
Kao i kod ostalih subdisciplina i ekonomski razvoj u velikoj meri odslikava teoriju koja
je zajednička podloga svim ostalim područjima istraživanja poput nacionalne ekonomije,
makroekonomije, monetarne ekonomije, itd. Ipak u okviru ekonomskog razvoja kao zasebnog
područja ekonomske nauke razvijene su mnoge postavke, ideje i modeli poput: dinamičnih
eksternalija, dualnih modela, koncepta zavisnosti, dualnog gepa, modela strukturalne inflacije,
ruralno-urbanih migracija, teorije nedostajućeg tržišta, cirkularne i kumulativne uzročnosti,
ravnoteže niskog nivoa, itd. Razmatranjem problema nerazvijenosti generisan je dovoljan broj
analitičkih ideja kojim je proširen spektar mogućnosti dejstva na paradigmatske promene
naučne discipline, odnosno prošireno je znanje o mogućnostima i limitiranosti postojećih
teorijskih metoda i modela . Ukoliko očekivanja u pogledu ekonomskog razvoja na primeru
pojedinih zemalja nisu ispunjena, to ne znači da su postojeća teorija i praksa ove naučne
discipline prožeti nedorečenostima i nedostacima, već da su pre sama očekivanja bila
nerealna.
Proces razvoja je u osnovi dugotrajan. Preko dve stotine godina bilo je potrebno
razvijenim zemljama da napreduju od tradicionalne faze razvoja do pune ekonomske zrelosti
tj. faze masovne potrošnje po Rostowu. To je svojevremeno podstaklo Arthura Lewisa da
ukaže na nedostatak sagledavanja ekonomsko-istorijske perspektive u analizi razvojnih
procesa . U sadašnjem vremenu postoji obnovljeni interes za proces rasta i razvoja kroz
postavke nove endogene teorije rasta i povećane raspoloživosti setova podataka koji
omogućavaju rigorozno ekonometrijsko modeliranje. Raspoloživost podataka navela je
Krugmana da opiše teorije razvoja koje su nastale polovinom prošloga veka, kao nedovoljno
rigorozno formulisane . Centralne ideje ovih teorija, pre pojave neoklasične teorije rasta i
razvoja odnosile su se na eksternalije, povećane prinose, komplementarnost i međupovezanost

6
Ram, R. (1987) ‘Exports and Economic Growth in Developing Countries: Evidence from Time Series and
Cross Section Data’, Economic Development and cultural Change, October.
7
Meier, G. and J. E. Rauch (2000) Leading Issues in Economic Development, 7 edn (Oxford: Oxford
University Press).
8
Bardhan, P. (1993) ‘Economics of Development and the Development of Economics’, Journal of Economic
Perspectives, Spring.
Lewis, W. A. (1984) ‘The State ofDevelopment Theory’, American Economic Review, March. Krugman, P.
(1992) ‘Towards a Counter-Revolution in Development Theory’, World Bank Economic Review
(Supplement): Proceedings ofthe World Bank Annual Conference on Development Economics (Washington,
DC: World Bank).

5
sektora, itd. Nova teorija rasta razmatra pitanje, zašto su razlike per capita dohotka
perzistentne u komparaciji različitih zemalja, kada bi po neoklasičnoj teoriji ove razlike
trebalo da se smanjuju u procesu konvergencije . Odgovor se nalazi u postojanju mnogih
eksternalija koje sprečavaju marginalni proizvod kapitala da opada sa porastom razvijenosti
zemlje, tako da je nivo investicija bitan za rast koji je endogen u ovom smislu, a ne samo
određen egzogeno determinisanom stopom tehničkog progresa. I sam tehnički progres je
endogeno određen, jer je determinisan aktivnostima poput istraživanja, razvoja i obrazovanja .
Novije teorije odgovaraju na pitanja šta podržava rast, ali se ne bave pitanjima, šta pokreće
privredni rast u startu. Odgovore na ova pitanja daju brojne teorije razvoja.

11
Barro, R. (1991) ‘Economic Growth ina Cross-Section of Countries’, Quarterly JournalofEconomic, May.
12
Barro, R. and X. Sala-i-Martin (1995) Economic Growth (New York: McGraw Hill).

6
 1.2 Definisanje ekonomskog razvoja

Ekonomski rast i ekonomski razvoj nisu dva identična termina, iako su i jedan i drugi
glavni ciljevi svih, a pre svega siromašnih zemalja. Rast je neophodan, ali ne i dovoljan uslov
za razvoj, jer se odnosi na porast proizvodnje dobara i pružanje usluga u nacionalnoj
ekonomiji, tj. uvećanje outputa (Bruto nacionalnog proizvoda) u određenom periodu, u
odnosu na njegovu veličinu u prethodnom vremenskom intervalu. Ekonomski razvoj je
kompleksnija kategorija, jer pored porasta ukupnog outputa dobara i usluga nacionalne
ekonomije, obuhvata i promene u distribuciji outputa i ekonomskoj strukturi. Ove promene
odraz su institucionalne, organizacione, strukturne i tehnološke transformacije u kompoziciji
privrede. One mogu uključivati poboljšanje u materijalnom položaju siromašnog dela
populacije; pad učešća poljoprivrede u BNP, uz istovremeno uvećanje industrijskog i sektora
usluga u ukupnom outputu; porast obrazovanosti i veština radne snage; znatna tehnološka
poboljšanja inkorporirana u strukturu fizičkog kapitala privrede. Nacionalna privreda se nalazi
na uzlaznoj liniji ekonomskog napredovanja ukoliko su nejednakost u distribuciji,
nezaposlenost i siromaštvo umanjeni, u posmatranom u odnosu na prethodni period. Robert
McNamara svojevremeno je istakao da je uprkos ubrzanom privrednom rastu, u svetu i dalje
prisutno više stotina miliona gladnih i siromašnih. Obrazovanje i zaposlenost i dalje su
nedostupni milionima ljudi.
Savremena situacija po ovim pitanjima se nije mnogo izmenila, što je i konstatovano u
odgovarajućim regionalnim deklaracijama i na međunarodnim konferencijama. Kartumska
deklaracija na najbolji način odslikava stav međunarodne zajednice i šefova država i vlada
afričkog kontinenta. Po toj deklaraciji konstatovano je da su uslovi života i realni dohodak
izloženi stalnom i oštrom padu, pri čemu opada proizvodnja hrane u odnosu na porast
stanovništva. Uslovi u pogledu zapošljavanja, kvaliteta zdravstvene zaštite i obrazovanja se
takođe pogoršavaju. Pitanje koje treba rešiti ne samo za afrički kontinent, jeste: šta treba
učiniti, kako bi se razvojne težnje ugradile u temelje globalnog poboljšanja životnog
standarda najvećeg dela stanovništva posmatrane zemlje, regiona, pa čak i kontinenta? Pri
tome treba imati u vidu da % svetske populacije raspolaže sa svega 16% svetskog dohotka.
Sama razvojna ekonomija prvi put je razmatrana u delu Adama Smita ”Bogatstvo naroda”,
1776.godine, ali je sistemski uspostavljena studija problema i procesa privrednog razvoja
nastala na temeljima višedecenijskog iskustva razvijenih zemalja Zapada i zemalja Afrike i
Latinske Amerike, koje su uglavnom nerazvijene. Theodor Shultz i Arthur Lewis (dobitnici
Nobelove nagrade za ekonomiju, 1979.) prvi su tretirali ekonomski razvoj kao odvojenu
ekonomsku disciplinu u svojim studijama o razvojnim procesima. Tako je i proučavanje
privrednog razvoja dobilo praktično potvrdu posebnog područja ekonomske nauke.
Tradicionalna, neoklasična ekonomija razmatra makroekonomsku situaciju iz ugla
razvijene, napredne, kapitalističke privrede. Takvu privredu odlikuju uglavnom automatska
cenovna prilagođavanja, ekvilibrijum tržišta inputa i outputa, suverenost potrošača,
ekonomska racionalnost, pri izvođenju marginalnih i profitnih analiza i dominacija
materijalnih i individualnih interesa u sprovođenju ekonomskih odluka. Na drugoj strani, u
zemljama koje nisu dovoljno razvijene postoji problem efikasne alokacije retkih privrednih
resursa u tržišnom okruženju koje odlikuje manjkavost i limitiranost informacija, brojne
neravnoteže i dominantni uticaj političkih i društvenih faktora u izvođenju ekonomskih
kalkulacija. U takvim uslovima teško je postići, ono što Mahatma Gandi naziva realizacijom

13
Dudley Seers, The Meaning of Development, International Development Review 11, 1969, str. 3-4.
14
Robert S. McNamara, former World Bank president, UN Conference on Trade and Development, Chile, 1972.
15
UN Inter-Agency Task Force, Khartoum Conference, Khartoum, March, 1988.
16
United Nations Development Program, Human Development Report 1995.

7
humanih potencijala. I sam razvoj označava različite stvari za različite ljude, što sve naravno
proizilazi iz subjektivnog vrednosnog rasuđivanja o tome šta je poželjno i dobro, a šta nije.
Ciljevi poput eliminacije siromaštva, porasta životnog standarda, modernizacije institucija i
razvoja demokratije, proizilaze iz hijerarhijski uspostavljenog sistema vrednosti. Po izveštaju
Svetske banke za 1991., glavni izazov razvoja jeste poboljšanje kvaliteta života, što je
naročito velika potreba u zemljama sa mnogobrojnim siromašnim stanovništvom. Bolji
kvalitet života zahteva viši dohodak, ali i niz drugih elemenata poput viših standarda zdravlja
i ishrane, smanjenja siromaštva, veće individualne slobode, zdravije životne sredine, itd. Zbog
toga se razvoj mora sagledati na sledeći način:
- razvoj je normativan proces, usmeren na realizaciju određenih ciljeva;
- razvoj je multidimenzionalan proces, vezan je za sve aspekte života i potrebe ljudi i društva
na koji utiče veoma veliki broj faktora;
-razvoj je koherentan proces, ako je potrebno simultano ostvarivati različite ciljeve,
neophodno je njihovo prethodno usklađivanje.
Ekonomski razvoj, u suštini, reprezentuje čitav spektar promena kroz koji ceo sistem
(sastavljen od diversifikovanih potreba i želja pojedinaca i društvenih grupa) prolazi na putu
stvaranja zadovoljavajućih uslova života. Zbog toga je Tinbergen svojevremeno sugerisao da
se u promišljanju o razvoju mora slediti logičan redosled koji polazi od ciljeva preko
sagledavanja ograničenja, do instrumenata za realizaciju razvojnih strategija. Redosled postoji
i po pitanju ciljeva, a to su po Todaru:
- porast raspoloživosti i širenje distribucije dobara i usluga za zadovoljenje osnovnih životnih
potreba, poput ishrane, stanovanja i zdravstvene zaštite.
- porast standarda života, uključujući u dodatku: više dohotke, obezbeđenje veće zaposlenosti,
boljeg obrazovanja, kao i veće pažnje za kulturne i humanističke vrednosti, pri čemu sve to
neće služiti samo unapređenju materijalnog blagostanja, već i generisanju većeg
individualnog i nacionalnog samopoštovanja.
- proširenje ranga ekonomskih i društvenih izbora raspoloživih, pojedincima i nacijama čineći
ih slobodnim od zavisnosti i služenja ne samo u relaciji u odnosu na druge narode i
nacionalne države, već i u odnosu na samu ljudsku bedu i siromaštvo.
Goulet ističe tri suštinske vrednosti razvoja: održivost života kroz obezbeđenje
bazičnih potreba; samopoštovanje; i slobodu . Sve ove tri suštinske komponente su povezane,
tako da nedostatak jednog vodi ka nedostatku svih ostalih elemenata. To stvara samoodrživ
lanac daljeg prilagođavanja situaciji siromaštva.
Amartya Sen (dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju, 1998.) razvoj vidi kao
ekspanziju sposobnosti ljudi da čine stvari za koje imaju razloga da ih vrednuju i biraju.
Upravo sloboda, kao jedna od najvećih vrednosti moderne civilizacije povećava sposobnost
izbora za pojedince i društvo u celini. Arthur Lewis je zapazio da u relaciji između privrednog
rasta i slobode nije cilj privrednog rasta povećanje materijalnog bogatstva samo po sebi, niti
ono može uvećati sreću i zadovoljstvo jedne zajednice, već je prednost rasta u povećanju
slobode izbora. Koncept slobode izbora i ljudske slobode obuhvata i različite političke
slobode poput slobode izražavanja, vladavine prava, jednakosti šansi, itd. Naravno da se
sloboda i sposobnost izbora kao konačne, univerzalne vrednosti teško mogu postići, ako nisu
zadovoljene osnovne potrebe i ukoliko nije stvoreno okruženje u kojem ljudi mogu da
proširuju svoje mogućnosti i kreativne potencijale. S tim u vezi jedan od osnovnih izazova

17
Bajec J., Društveni razvoj i mogućnost njegovog merenja, Savremena administracija, Beograd, 1977., str. 5.
18
Tinbergen Jan, The Design of Development, Baltimore: JohnHopkins University Press, 1958.
19
Todaro M, Economic Development, Addison Wesley - Longman, New York, 2000., str. 18.
20
Goulet D. , The Cruel Choice: A New Concept on the Theory ofDevelopment, New York, 1971.
21
AmartyaS., Resources, Values andDevelopment, Harvard University Press, 1998.
22
Lewis W.A., The Theory ofEconomic Growth, Allen and Unwin, 1963., str. 420.

8
koji se postavlja vezan je za održivi ekonomski razvoj. Koncept održivog privrednog razvoja
definiše zadovoljenje potreba sadašnjih generacija, bez ugrožavanja istih za buduće
23
generacije.
Simon Kuznets je razmatrajući proces rasta razvijenih zemalja izolovao šest
karakteristika modernog privrednog rasta:
- visoka stopa strukturalne transformacije privrede;
- visoka stopa porasta ukupne faktorske produktivnosti;
- visoka stopa rasta outputa per capita i stanovništva;
- visoka stopa društvene i ideološke transformacije;
- sklonost razvijenih zemalja da se prošire na druga lukrativna tržišta inputa i outputa;
- limitirano proširenje privrednog rasta na samo 1/3 svetske populacije.
Isti autor definiše privredni rast kao dugoročni porast kapaciteta da se ponudi rastuća
raznolikost ekonomskih dobara ka stanovništvu, pri čemu su ovi rastući kapaciteti bazirani na
naprednoj tehnologiji i institucionalnim i ideološkim prilagođavanjima koja isti zahtevaju.
Ako bi se sumirala analitička interpretacija u vezi definisanja ekonomskog razvoja može
se reći da je ovaj proces podložan uticaju širokog spektra ekonomskih i neekonomskih
faktora, kojima se definišu perspektive rasta i prosperiteta pojedinih zemalja, ali ono što je
najvažnije jeste komplementarnost tehnoloških, ekonomskih, institucionalnih i društvenih
promena koje se moraju dešavati u kontinuitetu da bi se progres realizovao.

23
Field C. Barry, Environmental Economics: An Introduction, New York: McGraw Hill, 1994.
24
Simon Kuznets, Economic Growth of Nations: Total Output and Production Structure, Harvard University
Press, Cambridge, 1971.
25
Simon Kuznets, Modern Economic Growth: Findings and Reflections, American Economic Review 63,
09.1973., str. 247-258.
9
 1.3 Makroekonomski agregati

Merenje makroekonomskih veličina je polazna osnova analitičke upotrebe agregata

rasta nacionalne privrede. Bez toga nema identifikacije osnovnih razvojnih problema i
smernica kreatorima makroekonomske politike kako da postupe u određenim situacijama da
bi postigli bolje i kvalitetnije performanse privrede, pri izlasku na svetsko tržište. Jedan od
osnovnih zahteva koji se postavlja odnosi se na merenje ukupnih proizvodnih performansi
privrede. Na nivou pojedinačne firme, preduzetnici moraju znati kakvo je poslovanje firme
kroz merenje tokova prihoda i rashoda, kako bi znali kakav su uspeh postigli i kakvo je
ekonomsko "zdravlje" preduzeća koje vode. Računski podaci i sistem računa služe da daju
odgovore na ova pitanja kroz kretanje outputa, cena, troškova i profita. Na bazi pregleda
računa za odredjeni specifikovani period, firma može detektovati rast ili opadanje profita i na
bazi toga, otkriti uzroke promena i izvršiti projekcije u budućem periodu. Na makro nivou
sistemi računa nacionalnih prihoda i proizvodnje funkcionišu po istom principu. Osnovne
ideje i metodi za izradu ovih računa (kasnije usavršavani) su razvijeni 30-tih godina XX veka
od strane ekonomista Nacionalnog biroa za ekonomska istraživanja SAD na čelu sa Simonom
Kuznjecom (jednim od prvih američkih dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju). Sistem
nacionalnih računa omogućava:
- izvođenje agregatnih izraza proizvodnje i njihovu analitičku upotrebu (npr. zašto je
proizvodnja u odredjenom periodu na datom nivou);
- izvođenje dugoročnog trenda kretanja ekonomije poređenjem podataka iz niza godina,
pri čemu se može videti da li je nacionalna ekonomija stagnantna, rastuća ili opadajuća u
svojim performansama;
- uspostavljanje baze podataka na bazi koje se može formulisati i primeniti ekonomska
politika usmerena na poboljšanje nacionalnih ekonomskih performansi. Bez te baze,
ekonomska politika bila bi zasnovana na nagađanjima i špekulacijama, pa bi za rezultat imala
niz grešaka koje bi kroz odraz u stvarnom ekonomskom životu imale ugrožavanje dostignutog
nivoa blagostanja stanovništva.
Postoje mnoge mere koje odslikavaju ekonomsko blagostanje i privredni razvoj
nacije. Sama multidimenzionalnost nameće neophodnost korišćenja različitih
makroekonomskih pokazatelja. Glavni interes u opisu makroekonomije odslikava se u
unapređenju parametara ekonomskog rasta. Osnovni parametar odnosi se na agregatni output,
odnosno ukupni output nacionalne ekonomije za određeni (najčešće godišnji) period vremena.
Postoje dva načina merenja ukupnog outputa roba i usluga i to: Bruto domaći proizvod (Gross
domestic product - GDP), i Bruto nacionalni proizvod (Gross national product - GNP). Oba
pokazatelja mere ukupnu tržišnu vrednost svih finalnih roba i usluga proizvedenih unutar
ekonomije jedne zemlje za period od godinu dana. Bruto nacionalni proizvod predstavlja
ukupni output tj. ukupno proizvedena materijalna dobra i usluge od strane faktora proizvodnje
u vlasništvu državljana tj. rezidenata jedne zemlje. To znači da BNP kvantificira vrednost
roba i usluga proizvedenu od strane kapitala, rada, zemlje i preduzetničkih sposobnosti tj.
faktora proizvodnje čiju ponudu obrazuju državljani jedne zemlje, bez obzira da li je ta roba

26
"Merenje društvenog proizvoda neophodno je za makroekonomsku teoriju i politiku. Ono nas priprema da se
pozabavimo centralnim makroekonomskim kategorijama kao što su privredni rast, konjunkturni ciklusi, odnos
između ekonomske aktivnosti i nezaposlenosti, inflacije. Pre nego što je otkriven pojam GNP, bilo je teško
oceniti stanje privrede. Iako na GNP ne postoji patent, i on nije izložen u muzeju nauke i tehnologije, to je
jedno od zaista velikih otkrića 20. veka. Bez merenja ekonomskih agregata kao što je GNP, makroekonomija bi
plivala u moru neorganizovanih podataka. Podaci o GNP olakšavaju kreatorima ekonomske politike
usmeravanje privrede ka nacionalnim ciljevima.", Samuelson, P., Nordhaus, W., Ekonomija, 14. izdanje, Mate,
Zagreb, 1994., s.416.

10
proizvedena unutar ili izvan te zemlje. U BNP reverzibilno po logici stvari, neće biti uključen
deo outputa produkovan unutar jedne zemlje, faktorima proizvodnje u vlasništvu stranih
državljana. To konkretno znači da dohodak srpskog radnika u Nemačkoj ili Francuskoj nije
uključen u nemački ili francuski BNP. Na drugoj strani, dividende koje Mekdonaldsov
restoran ostvaruje na bazi prodaje hamburgera u Beogradu, deo su američkog BNP, ili npr.
profit nemačke fabrike u Srbiji nije deo srpskog BNP. Koncept Bruto domaćeg proizvoda
(GDP) je opšteprihvaćena i primenjena mera kod svih zemalja sveta. Obuhvata vrednost
finalnih dobara i usluga proizvedenih unutar granica jedne zemlje, bez obzira na poreklo
vlasništva nad faktorima proizvodnje.

Tabela 1.1: Nominalni BDP i BNP u 1993.

BDP(ECU bn) BNP (ECU bn) RAZLIKA
BNP/BDP (%)

Danska 115,0 111,3 -3,3

Nemačka 1473,4 1467,8 -0,4
Irska 40,4 35,7 -11,5
Kuvajt 19,1 22,7 18,5
Pakistan 41,3 41,8 1,3
Švajcarska 198,0 206,2 4,1
Turska 83,7 86,5 3,3
Izvor: MMF

Može se reći da je BNP vlasnički orjentisan, dok je BDP lokacijski orjentisan

koncept. U tabeli 1.1 dat je prikaz uporednih vrednosti BDP i BNP, pri čemu je razlika mala,
ali omogućava interesantna zapažanja. S obzirom da je u Švajcarskoj prisutan veliki broj
multinacionalnih kompanija koje posluju u svetu, to za ovu zemlju znači da značajan deo
prihoda potiče iz aktivnosti švajcarskih kompanija u inostranstvu. Zbog toga BNP prevazilazi
BDP za 4,1%. Pakistan i Turska, takođe imaju veći BNP od BDP, s obzirom da veći broj
radnika iz ovih zemalja radi u inostranstvu i vrši remisiju dohotka iz zemlje u kojoj radi u
zemlju maticu. Drastična razlika između BNP i BDP (18,5%) na primeru Kuvajta proističe iz
investicionih prihoda koje ova zemlja akumulira na bazi ulaganja proisteklih iz izvoza nafte.
Naravno da je prisutan i suprotan primer, gde je BDP veći od BNP (npr. Irska (-11,5)), s
obzirom da je ova zemlja domaćin mnogim stranim firmama, multinacionalnim korporacijama
i radnicima iz inostranstva. Ova razlika proističe iz samog postojanja male i otvorene privrede,
što je osnova koncepta irske ekonomije koja svoje aktivnosti zasniva na mnogostrukim vezama
sa ostatkom Sveta. Razlici između BDP i BNP može doprineti i plaćanje kamata kod
visokozaduženih zemalja. Mada razlike između BDP i BNP mogu imati značajne ekonomske
implikacije, sve više zemalja u nacionalnoj statistici i merenju pribegava konceptu BDP, jer se
veruje da je merenje BNP manje pouzdano, zbog velikih multinacionalnih repartijacija prihoda,
naročito kod otvorenih ekonomija. Mada se obe mere koriste naizmenično, ipak je BDP bolji
indikator domaćeg outputa i proizvodnje. BDP je definisan za određeno geografsko područje,
uglavnom za zemlju, ali se može definisati i za region, grad, pa i šire ekonomsko okruženje u
vidu grupe zemalja. Što se tiče vremenskog intervala, obično se uzima godina ili kvartal, jer je
BDP varijabla toka i kao takva uključuje vremensku dimenziju. BDP je mera produktivne
aktivnosti svake države, odnosno produktivnih kapaciteta, koji se na taj način gledano, iskazuju
kroz proizvodnju i prodaju finalne robe i usluga. U okviru BDP uključene su stavke koje se
odnose na proizvedenu robu i usluge u okviru tekućeg perioda za koji se BDP obračunava. To
znači da u obračun nisu uključene roba i usluge koje su korišćene (npr. "Yugo" kupljen u

11
prethodnom periodu, a korišćen u tekućem). Takođe su iz obračuna isključene transakcije koje
nisu propraćene robom i uslugama u povratnom smeru. Transferna plaćanja poput socijalnog
osiguranja i kompenzacija za nezaposlene ne ulaze u sastav BDP-a, kao ni kapitalni dobici
proistekli iz tekućih oscilacija cena imovine koju poseduju pojedinci. Termin "finalna", odnosi
se na prodatu robu i usluge potrošačima i firmama u konačnom odredištu. To konkretno znači
da ta roba nije podložna daljoj rekupovini kao što su intermedijarna (posredna) dobra
(intermediate goods). U čemu se sastoji razlika? Intermedijarna dobra kupljena su i korišćena za
proizvodnju i prodaju drugih roba i usluga. To je npr. brašno za pekaru, hleb za restorane, gume
za fabriku automobila, itd. Intermedijarna dobra nisu uključena u obračun BDP, jer bi njihovo
uključenje dupliralo obračunavanje i preuveličalo vrednost BDP. Prema tome, BDP je zbirna
suma dodajne vrednost unutar date geografske lokacije i perioda vremena. Dodajna vrednost
produkovana unutar ekonomije je izvor faktorskih dohodaka na bazi angažovanosti za
proizvodnju dobara i usluga koje ostvaruju firme unutar granica jedne zemlje. To su u stvari
plate, kamate, rente, profiti, odnosno svi dohoci zarađeni unutar jedne zemlje, kako od
rezidenata tako i od nerezidenata. Faktorski dohoci proističu iz korišćenja opreme, rada,
zemlje, zgrada itd. Suma svih faktorskih dohodaka iz ekonomske aktivnosti unutar jedne
zemlje konstituiše BDP. Važno pravilo prilikom konstituisanja podataka za BDP, odnosi se na
dva zahteva koja se moraju ispuniti:
roba i usluge prodati su na tržištu;
verifikacija robe i usluga po tržišnim cenama. To ne znači da je preprodaja tzv. "second hand"
prodaja uključena u BDP, jer ne doprinosi, niti reflektuje proizvodnju u tekućem obračunskom
periodu. To znači da prodaja polovnog "Yuga" iz '89. godine, na auto pijaci u Bubanj potoku
nije transakcija koja uključuje tekuću proizvodnju, pa samim tim nije uključena u
determinisanje BDP. To se naravno odnosi i na prodaju druge robe koja je proizvedena u
prethodnim godinama, a čije bi uključivanje u ovogodišnji BDP preuveličalo vrednost
agregatnog outputa. Slično, prethodno navedenom i kupovina novog "Yuga" i kasnija
preprodaja na auto pijaci isključuje ovu transakciju iz BDP. Uključivanje preprodate vrednosti
"Yuga", uz originalnu kupovinu iz Zastavine fabrike od strane prvog kupca, dovelo bi do
dupliranja ove stavke u obračunu BDP. Pored transfernih plaćanja javnog sektora, ni transferna
plaćanja privatnog sektora nisu kao stavka uključeni u BDP, jer u suštini ne doprinose novoj
proizvodnji, već predstavljaju prenos fondova između pojedinaca. (npr. novčana primanja
studenta kragujevačkog Univerziteta od roditelja iz Cačka.) Transakcije hartijama od
vrednosti na sekundarnom tržištu kapitala nisu takođe uključene u BDP, jer ne kreiraju
direktnu tekuću proizvodnju, što se naravno ne odnosi na primarno tržište (nove emisije akcija
i obveznica) koje indirektno doprinose proizvodnji, pa se stoga računaju u outputu tj. BDP.
Primer obračuna BDP za SAD dat je u tabeli 1.2.

27
Primer visokorazvijene zemlje uzet je zbog preciznosti, pouzdanosti i tačnosti pri statističkoj obradi podataka u
sastavljanju izveštaja.

12
 Tabela 1.2: Uključene i isključene stavke u obračunu BDP
Tip izdataka Uključene u 1998. Izdaci Primeri
(rashoda) BDP u mlrd. $
Finalna roba i usluge DA 8511,0
1. Potrošnja DA 5807,9
a. trajna dobra DA 724,7 Automobili,TV
b. potrošna dobra DA 1662,4 Hrana,odeća,
obuća
c. usluge DA 3420,8 Šišanje,avio-
putovanja
2. Privatne investicije DA 1367,1
a. promene u zalihama DA 59,3 Sirovine,
poslovnog sektora neprodata roba

b. trajna proizvodna DA 691,3 Kompjuteri,

oprema traktori
c. strukture DA 616,5 Fabrike, poslovne

I. nerezidencijalne DA 246,9 zgrade, šoping

centri
II. rezidencijalne DA 369,6 Kuće ...
3. Državni izdaci za robu i DA 1487,1 Gradski parkovi,
usluge

a. potrošnja DA 1250,2 ulični čistači, PP

oprema
b. investicije DA 236,9 Aerodromi,
 4. Neto izvoz (izvoz- Izvoz:traktori,
uvoz) kompjuteri
DA -151,2
Uvoz:kafa, banane,
vina
Socijalno
a. državna kamata i
osiguranje,
transferna plaćanja NE 1277,1 doprinosi

b.privatna i
intermedijarna roba NE beneficije
nezaposlenima
c.privatne kupovine žitarice, ruda
korišćene imovine NE gvožđa
1. Vrednost vremena za Kupovina
odmor NE korišćenih kuća i
2. Usluge na bazi automobila
postojećih trajnih dobara NE Gledanje TV,
igranje tenisa
a. nekretnine DA
Procenjena
vrednost usluga na
bazi postojećih
nekretnina
13
 Vrednost upotrebe
b. ostala trajna dobra NE - auta, mašine za
pranje posuđa
+ Troškovi smoga i
3. Troškovi zagađenja NE - +
zagađenje vode
Zarada od ilegalne
4. Ilegalne aktivnosti NE - kocke, prodaje
droge i krađa
Izvor: Survey of Current Business, April 1999.

Postoje mnogi problemi koji otežavaju, pa čak i onemogućavaju precizno utvrđivanje

agregatnog outputa. Jedan od njih proizilazi iz kvaliteta i tačnosti statističkih podataka. Manje
razvijene zemlje imaju generalno lošiju statističku građu, a često i nedostatak podataka u vezi
sa nivoom i kretanjem nacionalne proizvodnje. Nepouzdanost podataka može proizilaziti iz
političkih razloga, kada vladajuća garnitura namerno prikriva ili uveličava vrednosti pojedinih
pokazatelja. U krajnjoj liniji statistički podaci mogu biti deformisani i nepouzdani zbog
dejstva visoke inflacije, ratnih sukoba, političkih i socijalnih nemira, itd. Postoje i ograničenja
koja se kao takva moraju prihvatiti, a koja proističu iz neregistrovanih tržišnih transakcija.
Neprijavljene i ilegalne tržišne transakcije odnose se na podzemnu (underground), odnosno
tzv. sivu ekonomiju. Naravno da postoje i aktivnosti koje se po prirodi stvari ne mogu uneti u
makroekonomske račune, kao na primer: opravka auta van servisa, usluge vodoinstalatera,
uzgajanje povrća u bašti itd. Takođe ista roba može, po različitim cenama, ući u obračun BDP
(npr. pri prodaji dva nova auta iste marke i tipa, jedan može biti prodat uz popust).
Na drugoj strani, zagađenje i razne vrste oštećenja i uništavanja prirodne i životne
sredine ignorisana su u obračunu BDP, jer nisu registrovana kroz tržište. Podzemna
ekonomija obuhvata u nekim zemljama veliki deo vrednosti nacionalne proizvodnje.
Generalno postoje dva razloga za neprijavljivanje novčanih transakcija i poslova. Prvi se
odnosi na izbegavanje oporezivanja (porezi na dodatu vrednost, uplate za socijalno i penziono
osiguranje, porezi na profit itd.). Drugi razlog odnosi se na prirodu kriminalne delatnosti koja
potpada u tajne i vanzakonske okvire (primanja od distribucije i prodaje narkotika, nelegalno
kockanje i klađenje, reketiranje, itd.). Oficijelni statistički organi često pokušavaju da pogode
i procene veličinu i značaj ovako ostvarenih iznosa i primanja, mada je definicijski veličina
obuhvaćena sivom ekonomijom - nepoznata. Prodaja intermedijarnih inputa povezanih sa
finalnim outputom često može ukazati na postojanje ilegalnih, neregistrovanih ekonomskih
aktivnosti (tako npr. velika prodaja građevinskih materijala na jednoj, u odnosu na prijavljenu
građevinsku aktivnost na drugoj strani). Na tabeli 1.3 date su procene veličine sive ekonomije
bazirane na dva metoda: prva metoda bazira se na potrošnji električne energije koja je veća u
odnosu na prijavljeni input u ekonomijama, gde su neregistrovane ekonomske aktivnosti
značajnije; druga metoda bazira se na gotovini u cirkulaciji, pri čemu se prati broj novčanica u
velikim apoenima, s obzirom da se profiti od nelegalnih aktivnosti uglavnom drže u ovim
novčanicama van bankarskog sistema i računa.
14
 Tabela 1.3: Procene veličine sive ekonomije (% BDP)
zemlja Metod 1 Metod 2
Australija 7 8
Austrija 11 12
Belgija 17 18
Kanada 11 12
Danska 16 17
Finska 11 12
Francuska 6 6
Nemačka 11 12
Grčka 20 20
Irska 21 22
Italija 16 17
Japan 3 4
Holandija 8 9
Norveška 5 6
Portugal 13 14
Španija 21 22
Švedska 7 7
Velika Britanija 10 11
SAD 10 11
Mađarska 31 30
Poljska 35 n.a.
Cehoslovačka 34 n.a.
Izvor: Lacko (1995); Economie et statistiques, November 1989

U obezbeđivanju podataka za BDP, odnosno BNP očigledne su pobrojane teškoće

koje su vezane za vreme utvrđivanja, troškove i preciznost podataka. Vlada svake zemlje je u
krajnjoj liniji odgovorna za tačnost i pouzdanost podataka u vezi sa kretanjem i veličinom
BDP, odnosno BNP. Najvažniji izvor u regulatornoj ekonomiji za sakupljanje podataka
odnosi se na fiskalni autoritet, mada se oficijelni statistički organi često okreću sopstvenim
izvorima informacija. Cinjenica da se obračun BDP vrši na bazi prikupljanja poreskih prinosa
može uticati na kvalitet tako dobijenih podataka, s obzirom na težnju pojedinaca i firmi da
budu manje otvoreni u pogledu dostupnosti stanja svojih finansija poreskim organima. U
većini evropskih zemalja izvori informacija baziraju se na poreskim prijavama i izveštajima o
primanjima pojedinaca, prihodima firmi i podacima o dodatoj vrednosti (value added) koju
prijavljuju intermedijarni i krajnji finalni prodavci roba i usluga, mada su greške i omaške u
prikupljanju i sabiranju podataka, neizbežne. Upravo iz pobrojanih razloga podaci o
agregatnom outputu nisu nikada i nigde do kraja egzaktni i kompletni. Takođe treba istaći da
je BDP - mera prihodnih tokova u određenom periodu koja ne uvažava prethodno akumulirano
bogatstvo. BDP ima karakter toka i to znači da je definisan za neki period (mesec, kvartal,
godinu) ako je intenzitet kojim se stvara isti npr. za kvartal, onda će godišnji BDP biti četiri
puta veći od kvartalnog BDP. Akumulirano bogatstvo ima karakter fonda koji nastaje
kumuliranjem tokom dužeg niza godina. Ta akumulirana nacionalna bogatstva mogu biti
raznovrsna poput postavke umetničkih slika u francuskom Luvru ili mreže nemačkih puteva,
italijanskih telekomunikacija, a često ne mogu ni biti vrednovana ni merljiva poput dugo
negovane konfidentnosti (sigurnosti i tajnosti) švajcarskih banaka u pogledu priliva kapitala,
što sigurno doprinosi i ekonomskom razvoju ove zemlje.

15
 Distinkcija između nominalnih i realnih varijabli je opšta i aplikativna na sve
makroekonomske varijable. Nominalne varijable predstavljaju vrednosti po tekućim cenama,
dok realne varijable reprezentuju količine po konstantnim cenama. Ekonomske veličine
merene po tekućim cenama u stvari se i opisuju kao nominalne. Nominalni BDP je ukupna
suma tekuće proizvodnje vrednovane po cenama koje su na tržištu, tada bile aktuelne, pri
plaćanju robe i usluga. Nominalne veličine često nisu pogodne za ekonomsku analizu s
obzirom da njihov porast može proizilaziti iz cenovnog porasta kupljene količine roba i usluga
ili iz povećanja kupljene količine. Ako se pretpostavi nominalna potrošnja pojedinca u 2000.
godini, u iznosu od 200 000 dinara, a u 2001. godini, taj iznos iznosi 300 000 dinara, pitanje
koje se može postaviti je da li to povećanje odražava kupovinu više stavki, ili čak i manje
stavki potrošnje, jer je recimo nivo cena te robe i usluga na višem nivou? Promene u
nominalnom iznosima potrošnje pojedinca ne mogu dati odgovor na ovo pitanje. Upravo zbog
toga fokus u mnogim ekonomskim analizama usmeren je na promene u realnim veličinama,
jer promene u nominalnim više sakrivaju, nego što otkrivaju stvarno stanje stvari. Na taj način
eliminiše se uticaj promene cena iz godine u godinu i otkrivaju se stvarne promene u broju,
veličini i kvalitetu kupljenih stavki potrošnje pojedinca.
Pretpostavimo da se celokupna ekonomija sastoji od proizvodnje dve robe, jabuka i
pomorandži, i da ne postoje veze sa ostatkom sveta. Simplifikacija je neophodna, kako bi se
ilustrovala kalkulacija outputa i cenovnih indeksa. Množenjem prodatih količina jabuka Q a i
pomorandži Qo sa njihovim tekućim cenama (Pa, Po), dobiće se nominalni BDP, odnosno BDP
po tekućim cenama; BDP = P Q + P Q
Povećanje BDP u narednim godinama posmatranja rezultira iz povećanja cena i/ili
povećanja prodatih količina. To znači da ako dođe do većih cena jabuka u narednoj godini, uz
ostale nepromenjene uslove doći će do porasta BDP. Ovakvo povećanje nije proizašlo iz
povećanog obima prodaje pa je zbog toga neophodno razlikovati nominalni od realnog BDP-
a. Realni BDP za godinu t utvrdiće se na bazi poznavanja cena za baznu godinu P0a, Po, pa
će formula izračunavanja realnog BDP-a biti: realni BDPt = P0aQa +Po Qo , pri čemu su Qa i
Qtoprodate količine u godini t. Na adaptiranom numeričkom primeru dat je prikaz aktuelnog
načina i metoda obračuna promena u realnom BDP-u primenjenom u praksi američke
ekonomije.

Tabela 1.4: Kalkulacija realnog BDP i BDP deflatora u imaginarnoj ekonomiji

Godina 1 Godina 2
1. Cene
a. Pomorandže $0.10 $0.20
b. Jabuke 0.20 0.25
2. Količine
a. Pomorandže 30 20
b. Jabuke 10 20
3. Izdaci u vrednosti "tekućeg" dolara
a. Pomorandže $3.00 $4.00
b. Jabuke 2.00 5.00
c. Ukupno: Nominalni BDP 5.00 9.00
4. Izdaci u vrednosti konstantnog dolara
svake godine
a. Pri fiksnim cenama godine 1 $5.00 $6.00
b. Pri fiksnim cenama godine 2 8.50 9.00

16
5. Izdaci za svaku godinu
a. Pri fiksnim količinama godine 1 $5.00 $8.50
b. Pri fiksnim količinama godine 2 6.00 9.00
6. Realni BDP (indeks, godina 1=100)
a. Pri fiksnim cenama godine 1 1.00 1.20
b. Pri fiksnim cenama godine 2 1.00 1.06
c. Lančano ponderisani 1.00 1.13
7. BDP Deflator (indeks, godina
1=1,00) 1.00 1.70
a. Pri fiksnim količinama godine 1
b. Pri fiksnim količinama godine 2 1.00 1.50
c. Lančano ponderisani 1.00 1.60
8. Dodatni indeksi, godina 1-1.00
a. Nominalni BDP 1.00 1.80
b. Implicitni BDP deflator 1.00 1.59
Izvor: "Note on Calculating Output andPrice Indexes", Survey of Current Business, July 1995,
str. 32-33.

Primer pokazuje kako se menja realni BDP između godine 1 i godine 2. Linija 1 daje
prikaz cena pomorandži i jabuka, dok linija 2 prikazuje količine. S obzirom da je BDP odraz
tržišne vrednosti, tj. ukupne novčane vrednosti svih finalnih dobara i usluga proizvedenih u
godini, a u ovom slučaju pomorandži i jabuka, to se novčana vrednost koristi kao zajednička
mera za sumiranje heterogenog outputa u složenu, jedinstvenu celinu. Različite veličine BDP
ima smisla porediti, samo ako se znaju promene u vrednosti novca, cena i količina. Iz prikaza
primećujemo porast cena pomorandži za 100% i reflektovani pad u prodaji, dok je cena
jabuka porasla za 25% u drugoj godini uz porast prodaje. Linija 3 pokazuje svođenje na
nominalni BDP po tekućoj vrednosti dolara (current dollar). Pristup koji je do skoro bio u
praksi obračuna BDP u SAD prikazan je na liniji 4. Osnova tog pristupa je obračun po
fiksiranim cenama iz bazne godine tj. po tzv. constant dollar metodu, pa se linija 4a dobija za
prvu godinu (0,1 x 30 + 0,2 x 10=5$), i drugu godinu (0,1 x 20 + 0,2 x 20 =6$). Za liniju 4b
uzimaju se cene iz druge godine (0,2 x 30 + 0,25 x 10 = 8,5$) i (0,2 x 20 + 0,25 x 20 = 9$).
Na bazi primene fiksiranih cena iz prve godine realni BDP je porastao sa 5 na 6$ u drugoj
godini, što je u stvari povećanje od 20%. Ovo nam pokazuje linija 6a, pri čemu je kao bazna
uzeta prva godina, pa je vrednost indeksa u svim ostalim linijama jednaka jedinici za kolonu
godine prve. Linija 6b prikazuje manje povećanje realnog BDP od svega 6% zato što su u
primeni obračuna bile zastupljene cene iz druge godine, koje su relativno malo porasle za
jabuke u odnosu na cene pomorandži. Vrednosti u drugoj godini u liniji 6a i 6b izračunate su
iz racia vrednosti obe godine po fiksnim cenama prve godine (6$/5$ = 1,20) i fiksnim cenama
druge godine (9$/8,5$ = 1,06). Generalna tendencija na bazi ovih rezultata (1,20 - 1,06)
ukazuje da se izborom cena iz kasnije godine analize, dobija za rezultat, niže povećanje u
realnom BDP-u. Postavlja se pitanje šta je u konkretnom primeru pravilnija mera povećanja
BDP-a? Da li je to povećanje od 20% ili od 6%? S obzirom da su cene svake godine
podjednako validne za izražavanje alternativnih načina vrednovanja proizvedenih količina
(pomorandži i jabuka) to se ne može dati prednost ni jednom od dva rezultata. Da bi se dobio
verodostojniji odgovor potrebno je izvući geometrijski prosek dobijenih rezultata. Linija 6c
ilustruje aktuelni način primene te tehnike, pri čemu se dobija 1,13 = •N1,20x1,06 . Dobijeni
rezultat, lančano ponderisani realni BDP (chain-weighted real GDP) izračunava se primenom
tehnike geometrijskog proseka na masi različitih tipova proizvoda i u aktuelnoj je primeni u
SAD. Za izračunavanje procenta promena u realnom BDP-u između 1998 i 1999. godine,
koristi se geometrijski prosek cenovnih pondera tih godina. Zatim se procenat promena u

17
realnom BDP-u između 1999. i 2000. godine, pomera ka geometrijskom proseku cenovnih
pondera za te godine. Rezultujući procenat promena lančano se povezuje iz godine u godinu,
obrazujući indeks realnog BDP-a.
Za većinu problema u ekonomskoj analizi, osnovni interes sastoji se u merenju
prihoda i rashoda i njihovom poređenju tokom vremena. Realni BDP meri promene u
fizičkom outputu u ekonomiji između različitih perioda vremena, pri čemu se vrednovanje
svih dobara i usluga iz dva perioda koji se porede, vrši po istim cenama tj. kroz upotrebu
fiksiranih vrednosti (constant dollars). Realni BDP ne može bit sumiran direktno, jer se ne
mogu direktno sabirati ni jabuke i pomorandže, kao što se ne mogu dodavati ni hiljade drugih
raznovrsnih roba i usluga. Kategorije roba i usluga odlikuje visok stepen raznolikosti pa je
njihovo sumiranje moguće izvesti samo kroz pridavanje vrednosti svakoj komponenti BDP, a
to zahteva korišćenje cena u analizi. S obzirom da se cene stalno menjaju, merenje realnog
BDP u mnogome zavisi od perioda koji je izabran za bazu esencijalne evaluacije komponenti
BDP. Kao i većina drugih ekonomskih kategorija i realni BDP karakteriše apstraktnost. Ne
može se osetiti, videti ili opipati. Kao i svaka druga realna veličina, realni BDP je izražen u
cenama arbitrarno izabrane bazne godine. Koristeći 1982. godinu kao baznu, na primeru
američke ekonomije može se videti jednakost nominalnog i realnog BNP, pri čemu je
implicitni BNP deflator jednak 100. U prethodnim godinama, pošto su tekuće cene niže od
cena iz 1982. realni BNP je veći od nominalnog BNP (tabela 1.5). U godinama posle bazne
situacije je obrnuta, zato što su cene veće, pa nominalni prevazilazi realni BNP. Kolona br. 3
odnosi se na implicitni deflator BNP. Racio nominalnog u odnosu na realni BNP pomnožen
sa 100 predstavlja u stvari vrednost ovog cenovnog indeksa. Spada u kategoriju implicitnih
cenovnih indeksa, zato što ne meri direktno, eksplicitno prosek kretanja cena, već se prvo
konstruiše realni BNP, pa se poredi kretanje BNP u tekućim i stalnim (fiksiranim) cenama da
bi se odredio pravac i dinamika promene. Merenjem agregatnog cenovnog nivoa vrši se
poređenje vrednosti implicitnog deflatora za različite godine. Implicitni deflator se može
upotrebiti da izmeri promene cena između dve godine, pri čemu ni jedna od njih ne mora biti
bazna. BNP ili BDP deflator je mnogo širi u obuhvatu robe i usluga za razliku od drugih
cenovnih indeksa, jer obuhvata merenje cenovnog nivoa svih roba i usluga koje sačinjavaju
odgovarujući makroekonomski agregat. BDP deflator ne uključuje samo cene potrošačke robe
i usluga poput CPI (Consumer Price Index), već i cene roba i usluga koje su kupljene od
strane države, ili su investicionog karaktera, ili su uključeni u trgovinu sa ostatkom sveta kroz
izvoz. Zato se ovaj cenovni indeks koristi za izračunavanje inflacije ili deflacije pri poređenju
BDP-a iz godine u godinu. U obračunu BDP deflatora se uzima tekuća kompozicija outputa
kako bi se determinisala relativna važnost stavki koje su zastupljene u baznoj godini.

Tabela 1.5: Nominalni BNP i implicitni cenovni deflator za izabrane godine

Godina Nominalni BNP Realni BNP Implicitni BNP
(mlrd. - tekući dolar) (mlrd.- 1982 dollar) deflator
1 2 1 :2 x100
1929 103.9 709.6 14.6
1933 56.0 498.5 11.2
1945 213.4 1,354.8 15.8
1950 288.3 1,203.7 24.0
1970 1,015.5 2,416.2 42.0
1971 1,102.7 2,484.2 44.4
1972 1,212.8 2,605.5 46.5
1973 1,359.3 2,744.1 49.5

18
 1974 1,472.8 2,729.3 54.0
1975 1,598.4 2,695.0 59.3
1976 1,782.8 2,826.7 63.1
1977 1,990.5 2,958.6 67.3
1978 2,249.7 3,115.2 72.2
1979 2,508.2 3,192.4 78.6
1980 2,732.0 3,187.1 85.7
1982 3,166.0 3,166.0 100.0
1984 3,772.2 3,501.4 107.7
1986 4,240.3 3,721.7 113.9
1987 4,526.7 8,847.0 117.7
1988 4,864.3 3,996.1 121.7
Izvor: Economic Report ofthe President, 1989; Federal Reserve Bulletin, March 1989.

Izvođenje realnog BDP preko deflatora BDP postiže se kroz postupak inflacioniranja,
odnosno deflacioniranja. Prikaz postupka dat je u tabeli 1.6.

Tabela 1.6: Prilagođavanje BDP zapromene cenovnog nivoa

Godina Nominalni BDP Indeks cena - % Realni BDP – 1987 dolar
(mlrd. $) (1987=100) (mlrd. $)
1 2 3 2:3

1960 513.4 26.0 1974.6 (=513.4 : 0.260)

1965 702.7 28.4 ---

1970 1010.7 35.1 2879.5 (=1010.7:0.351)

1975 1585.9 49.2 ---

1980 2708.0 71.7 3776.8 (=2708.0 : 0.717)

1983 3405.0 87.2 3904.8 (=3405.0 : 0.872)

1985 4038.7 91.4 ---

1986 4259.6 96.9 4405.2 (=4268.6 : 0.969)

1987 4539.9 100.0 4539.9 (=4539.9 : 1.000)

1988 4900.4 103.9 ---

1989 5250.8 108.5 4839.4 (=5250.8 : 1.085)

19
1991 5724.8 117.6 4839.4 (=5724.8 : 1.170)

1994 6736.9 126.1 5342.5 (=6736.9 : 1.261)

Izvor: U.S. Department ofCommerce data

S obzirom da postoji dugoročni trend rasta cena, potrebno je da se u godinama pre

bazne izvrši inflacioniranje, dok se u godinama posle bazne vrši deflacioniranje, odnosno
redukovanje veličina, kako bi se realni BDP sveo na uporedivu osnovu. Na bazi toga se
prelazi sa nominalnog BDP koji reflektuje promene u veličini outputa i cena, na realni BDP
koji utvrđuje promene veličine realnog outputa, jer je cenovni nivo konstantan.
Merenje domaćih ekonomskih performansi, nezamislivo je bez poznavanja stope
rasta odgovarajućih makroekonomskih agregata. Opšta formula za izračunavanje procentualne
godišnje stope rasta glasi:
t
- 100-LN( tV
)/s
t
-
s
Pri čemu je Xt posmatrano vrednost varijable u godini t; Xts vrednost varijable iz
prethodnog perioda; s - broj godina.
Primeri; Ako je nemački realni BDP u 1970 god. iznosio 1.588,2 milijardi DM, iskazan
kroz stalne cene (fiksnu DM) iz 1990. godine, kolika je prosečna godišnja stopa rasta realnog
BDP od te do 1997. godine? Pošto realni BDP za 1997. iznosi 2.961,8 onda je po formuli
stopu lako izračunati:
v = 100-ln( 2.961,8/ )/27
t
/1.588.2
Koristeći ovu formulu i poznavajući deflator BDP moguće je izračunati stopu inflacije što se
takođe može prikazati na primeru italijanske privrede. Ako BDP deflator (1990=100) za 1965.
godinu iznosi 7,65, a za 1966. godinu, ta vrednost je 7,82, onda je stopa rasta inflacije:
 = 100-LN( ,82C
/1.0
v
t 7,66 )/
 Ova formula u opštem obliku može biti primenjivana ne samo prilikom izračunavanja
stopa rasta, već i za izračunavanje stope prinosa na investicije za bilo koji period vremena.
Stopa rasta, kao i sama veličina BDP ne pretenduju da budu potpuna mera, niti indeks
društvenog blagostanja, ali su s razlogom od ekstremne koristi za određenje nacionalnih
ekonomskih performansi. BDP je jednostavno mera periodičnog obima tržišno orijentisanih
aktivnosti. Naravno da postoji pozitivna korelacija između rasta realnog BDP i društvenog
blagostanja. Po Arturu Okunu moguće je podići društveno blagostanje bez rasta realnog BDP,
kroz elemente poput eliminacije nasilja i kriminala, uvođenje verske i rasne tolerancije,
jednakih mogućnosti u pogledu raznovrsnih prava i niza drugih pogodnosti .

28
Arthur M. Okun, “Social Welfare Has No Price Tag”, The Economic Accounts of the United States:
Retrospect and Prospect (U.S. Department of Commerce, July 1971), str. 129

20
 1.4 Dekompozicija outputa

U dekompoziciji agregatnog outputa polazi se od jednostavne činjenice; što je

potrošeno na proizvod, primljeno je kao dohodak onih koji su proizvodnji doprineli. Znači
postoje dve strane putem kojeg se može razložiti određena ekonomska aktivnost. Cirkularnost
je suštinska karakteristika ekonomske aktivnosti: na jednoj strani se zarađuje, da bi se na
drugoj strani trošilo. Ako se posmatra jedna jedinica outputa, na koji način može biti
uključena u okviru BDP? Može se uključiti na bazi saznanja o tome koliko je potrošač platio
za nju ili na bazi dodavanja svih renti, kamata, profita i plata kreiranih kroz proizvodnju te
jedinice outputa. U stvari i jedan i drugi pristup razmatraju istu stvar, ali iz različitih uglova.
To znači da u dekompoziciji BDP može biti korišćen rashodni ili prihodni pristup. Ako se npr.
vrši posmatranje na nivou proizvoda, njegovom realizacijom ostvaruje se potrošnja od strane
kupca kojom se pokrivaju prihodi učesnika u proizvodnji na ime kamata, renti i plata, dok se
nepokrivena razlika odnosi na profit ili gubitak. Isti način posmatranja odnosi se na ekonomiju
kao celinu; po prvom pristupu BDP je suma svih rashoda napravljenih u kupovini ukupnog
outputa; po drugom pristupu BDP je suma svih prihoda deriviranih tj. kreiranih u proizvodnji
tog outputa. To znači da je BDP determinisan dodavanjem svih trošenja u kupovini istog, ili
kroz sabiranje svih prihoda deriviranih u njegovoj proizvodnji. Na bazi toga postoje dva
aspekta iste transakcije, odnosno identitet jednakosti kupovine (potrošnje novca) i prodaje
(novčanih primanja). Ono što je potrošeno na proizvod, formira naknade vlasnika za upotrebu
njihovih resursa. U dekompoziciji BDP-a sa stanovišta izdataka (expenditures) prisutne su
sledeće stavke: potrošnja (C), investicije (I), državni izdaci na ime kupovine roba i usluga (G) i
neto izvoz (Nx). Rashodi potrošnje od strane sektora domaćinstva u izvođenju nacionalnih
računa nazivaju se i rashodima personalne potrošnje. Uključuju rashode u vezi sa trajnim
potrošnim dobrima (npr. televizori, MP3, automobili, DVD plejeri), netrajnim potrošnim
dobrima (hleb, mleko, sredstva za higijenu) i potrošačke rashode za usluge (npr. lekara,
mehaničara, frizera).
Državne kupovine (G) su svi izdaci na saveznom, republičkom i lokalnom nivou, bez
obzira da li je u pitanju direktna kupovina resursa (npr. rada) ili kupovina finalnih proizvoda
poslovnog sektora, poput kancelarijske opreme, kompjutera, zgrada itd. Ova veličina
odražava učešće državnog sektora u BDP, pri čemu se iz nje izuzimaju transferna plaćanja u
vidu subsidija firmama i domaćinstvima. Treća komponenta BDP odnosi se na sumarni izraz
veza nacionalne ekonomije sa ostatkom sveta i odnosi se na neto izvoz (Nx). Ako npr. srpska
privreda izveze i proda stranim kupcima robu za 50 mil. $, a uveze se roba namenjena
domaćim potrošačima u vrednosti od 40 mil. $, razlika će biti pozitivna (10 mil. $) i
predstavljaće dodajnu stavku u izračunavanju BDP. Međutim, definicijski neto izvoz (Nx)
može rezultovati u negativnoj vrednosti, pa se ova veličina tretira kao odbitna stavka u
obračunu BDP. To je prisutno u suprotnom slučaju, ako je ostatak Sveta potrošio 40 mil. na
srpski izvoz, ali su srpski državljani kupili robu i usluge iz inostranstva za 50 mil. $.
Spoljnotrgovinske transakcije ulaze u obračun BDP, jer su kroz njih uključena i sva trošenja
koja na nacionalnom tržištu indukuju proizvodnju roba i usluga. Potrošnja, državne kupovine
i investicije jednim delom odnose se na robu i usluge iz uvoza što naravno ne reflektuje
proizvodnu aktivnost u okviru nacionalne ekonomije. Naravno da se vrednost uvoza oduzima
iz BDP-a, kako bi se izbegla preterivanja u vezi sa ukupnom nacionalnom proizvodnjom.
Cetvrta stavka odnosi se na bruto privatne domaće investicije (I g) i obuhvata sve investicije
poslovnih firmi koje se odnose na:
- sve konstrukcije u smislu izgradnje novih fabrika, skladišta, restorana i hotela, s obzirom da
i ova vrsta imovine spada u grupu (income-earning) prihodne aktive. Kuće takođe mogu biti
investiciona dobra, jer se mogu rentirati i na taj način obezbeđivati vlasniku prinos. Upravo iz

21
tih razloga sva ulaganja na izgradnji određene zgrade, građevine i postrojenja tretiraju se kao
investicije;
- sve kupovine finalnih dobara u vidu mašina, alata i opreme od strane poslovnih firmi;
- inventarne promene kao investicije; u slučaju da postoji roba proizvedena u nekoj od
prethodnih godina npr. konzerva ribe prodata u 2002. godini neće se računati u okviru tekućeg
outputa tj. neće ulaziti u vrednost BDP za tu godinu.
Ukoliko se u tekućoj godini na policama i u skladištima nalazi više robe, nego na
početku godine onda se više proizvelo, nego što je ostvaren obim prodaje pa se ovaj porast
ulaganja u zalihe mora dodati BDP. U slučaju obrnute situacije tj. kad je obim prodaje
neočekivano visok dolazi do pada nivoa zaliha, tako da je praktično kupljena celokupna
tekuća proizvodnja i deo zaliha iz prethodnih godina, pri čemu se u obračunu BDP-a ova
stavka tretira kao odbitna, tj. izostavlja se roba proizvedena u prethodnim godinama, a prodata
u tekućoj, u determinisanju BDP.Investiciona stopa definisana kao racio investicija u odnosu
na BDP utiče na budući ekonomski rast. Kod onih zemalja kod kojih je investiciona stopa
veća, po pravilu su bolje perspektive privrednog rasta, mada ova stopa nije jedini element na
bazi koga bi smo izvukli zaključke. Investicije su u suštini korespodentne sa akumulacijom
produktivne opreme. Naravno, da se termin investicija ne odnosi na transfer hartija od
vrednosti na sekundarnom finansijskom tržištu, jer u suštini njihova kupoprodaja označava
samo prenos vlasništva. U literaturi se razlikuje termin bruto i neto investicija. Razlika se
najbolje može objasniti na primeru. Ako je proizvedeno kapitalnih dobara u 2000. god. u
vrednosti od 1 milijarde $, ali je u proizvodnji tekućeg BDP iskorišćeno i potrošeno tj.
amortizovano opreme i mašina za 700 mil. $, onda su neto investicije logično, 300 mil. $.
Neto investicije su razlika između bruto investicija i amortizacije, tj. predstavljaju neto
dodatak stoku kapitala kojim raspolaže nacionalna ekonomija. Bruto investicije obuhvataju
proizvodnju svih investicionih dobara kako onih koji će da zamene postojeću amortizovanu
opremu i mašine, tako i dodatak u vidu neto investicija. Profesori McConnel i Brue povezuju
neto investicije i privredni rast, razlikujući tri stanja nacionalne ekonomije, i to:
- rastuća privreda; bruto investicije prevazilaze amortizaciju tj. vrednost amortizovane
opreme; neto investicije u rastućoj ekonomiji su pozitivna stavka; raste produktivni kapacitet
privrede meren rastom stoka kapitalnih dobara;
- statična privreda; u statičnoj ekonomiji bruto investicije su jednake amortizaciji; neto
investicije su jednake 0; stok kapitala ostaje nepromenjen, niti se povećava niti smanjuje, tj.
ulaganja su na nivou zamene istrošene opreme i mašina. Proizvedeno je onoliko kapitalnih
dobara, koliko je neophodno za zamenu istrošenih, pri proizvodnji tekućeg outputa;
- opadajuća privreda; u ovom slučaju bruto investicije manje su od amortizacije; neto
investicije imaju negativnu vrednost; u ekonomiji se ova situacija označava dezinvestiranjem,
pri čemu se stok kapitala na kraju godine smanjuje u odnosu na početak.
Prikaz rastuće, statične i opadajuće privrede ilustruje vezu između bruto investicija i
amortizacije, odnosno kretanje u veličini stoka kapitala.

22
Slika 1.1: Opadajuća, statična i rastuća privreda
 Bruto Neto ^

{
iHvestldje
InvestMJ
^^B^
e Amortizadja
Stok
PotroSnja, i
St»k
držđvnl
iTdađ
kapitala
kapltala
01. Januar GodLšnji BDP 31. Decembar
(a) Rastuc'a ekojioml]a
 Bruto
.{ Amortizaerja

lnvest[dj BotroSjtja i
Stok
državnl
< LZdad kapitala
Stok
kapitaia
01. Januar Godlžnji BDP 31. Decembar

(b) Statlčria ekonomjja

 Bmto Amojtjzadja ^
iJivesticije {
ko
Stok r Potro&Ja l Stok
dcžavnl
kapltala Lzdaei
| kapilala
ića € P 31. Decembar
01- Januar oodišnji

(c) Opadaji BD lomija

Izvor: Mc Connell, S.L. Brue, Macroeconomics, 1996, str. 126.

Jednačina BDP koja meri tržišnu vrednost godišnjeg outputa glasi:

BDP=C + Ig + G + Nx.
Alternativnu dekompoziciju BDP daju Burda i Wyplosz posmatrajući BDP kao sumu neto
finalne prodaje. Oni razmatraju četiri tipa finalne prodaje i to:
- prodaju domaće potrošačke robe domaćim potrošačima (C );
- prodaju domaće proizvedene opreme domaćim firmama uključujući i inventarne
akumulacije (I);
' d
- prodaju domace proizvedene robe državnom sektoru (G );
- prodaju stranim kupcima tj. izvoz (X);
Cd d d
+ I + G +X
takodajeBDP: Y
Ukupna potrošnja je zbir potrošnje domaće robe C i potrošnje robe iz uvoza Cz. Isto važi i za
investicije i državne kupovine, pa se iz toga mogu izvući sledeće relacije:
= C+ C; I = Id+ Iz; G = Gd+ Gz; pri čemu je potrošnja domaće robe jednaka razlici ukupne

Cd z Id
=C-C; =
pri čemu je:
Cz __
+ Iz + Gz = Z => ukupan uvoz;

potrošnje i potrošnje iz uvoza. Isto važi i za ostale entitete.

I – Iz; Gd =G– Gz;

23
 Prihodni pristup dekompoziciji BDP polazi od alokacije delova vrednosti ukupnog
outputa. Najveća stavka iz tog ugla posmatrano, odnosi se na plate i zarade zaposlenima u
državnom i poslovnom sektoru. U platama su uključene razne varijante izdvajanja za
socijalno, zdravstveno i penziono osiguranje. Zajedno sa neto platama sva ova izdvajanja
predstavljaju u stvari troškove poslodavaca usmerene na obezbeđenje radne snage tj. faktora
rada. Drugi element u razlaganju BDP odnosi se na rente tj. prihode na bazi vlasništva nad
imovinom, poput zemljišta ili poslovnog prostora. Bruto prihod od rente treba umanjiti za
iznos doznačene godišnje amortizacije imovine, koja se naravno izuzima iz ukupnih prihoda
od rente. Kamate se kao oblik prihoda odnose na vlasnike novčanog kapitala, a kao i profitni
prihod ulaze kao element BDP. Sam profit može biti korporativnog i nekorporativnog porekla
na osnovu personalnog ili partnerskog vlasništva nad firmom. Korporativni profit proističe iz
akcijskog kapitala i disperzuje se na tri dela i to:
- dividende (prihodi po osnovu vlasništva nad akcijskim kapitalom);
- poreze na prihod korporacije; i
- nedistribuiran profit (izvor daljeg investiranja i osnova povećanja realne imovine firme).
Sabiranjem svih prethodno navedenih prihoda po osnovu vlasništva nad resursima
dobija se kategorija nacionalnog dohotka (National income), kojoj prvo treba dodati u
konstrukciji BDP indirektne poslovne takse, koje poslovne firme tretiraju kao trošak
proizvodnje i zato ugrađuju u cenu proizvoda. U takve takse spadaju opšte prodajne takse,
akcize, licencne dozvole, carine, itd. Ako je npr. cena nekog proizvoda 10 din. i kroz tu cenu
su uključeni svi troškovi i profit firme koja taj proizvod proizvodi, opšta prodajna taksa (porez
na promet) je 20%, pri čemu se cena sada uvećava na 12 din. prebacujući taj teret (porez) na
krajnjeg potrošača. Tih 2 din. se uplaćuje državi, pri čemu taj tok ne predstavlja produktivni
prihod, jer država ne doprinosi direktno proizvodnji tog proizvoda, uzimajući zauzvrat poreski
prihod. Krajnja refleksija indirektnih poslovnih taksi odražava se na potrošača kroz više cena
proizvoda. Ovaj deo godišnjeg outputa ne predstavlja faktorski prihod.
Druga neprihodna stavka u izgradnji BDP-a odnosi se na amortizaciju. Svaka firma
kupuje kapitalna dobra koja se nakon isteka određenog broja godina u potpunosti amortizuju,
pri čemu se vrši zamena dotrajale opreme novom. Sama amortizacija je računovodstvena
stavka koja se odnosi na potrošnju fiksnog kapitala i vodi se u profitnim izveštajima za svaku
godinu u poslovanju firme za opremu koja se amortizuje.
Ukupno troškovno opterećenje amortizacijom na makro nivou naziva se i potrošnjom
fiksnog kapitala i odnosi se na kapitalna dobra "konzumirana" u toku godine, za proizvodnju
ukupnog outputa. Potrošnja fiksnog kapitala u stvari konstituiše razliku između bruto i neto
investicija. Sama potrošnja fiksnog kapitala ukazuje nam na deo BDP koji mora biti odvojen
za zamenu istrošene opreme i mašina iskorišćene u proizvodnji istog. To konkretno znači da
se kao prihod ne može potrošiti ceo BDP od strane jednog društva, a da se ne ugroze i
pogoršaju stokovi proizvodne opreme jedne nacionalne ekonomije. Poslednji korak u
prihodnom određenju BDP odnosi se na BDP - BNP prilagođavanje, pri čemu se BNP-u
-dodaje neto faktorski prihod stranaca zarađen u proizvodnji outputa nacionalne ekonomije.

24
 Tabela 1.7: BDP SAD - 1994 (u mlrd. $)
PRISTUP IZDATAK - RASHOD_______PRISTUP DOHODAK-PRIHOD______________
Personalni izdaci potrošnje (c)........4627 Kompenzacije zaposlenima...........4005
Brutoprivatnedomaćeinvesticije(Ig).1038 Rente.................................................28
Državni izdaci (G)..........................1174 Kamate............................................407
Neto izvoz (Nx)................................-102 Vlasnički dohodak..........................473
Porezi na dohodak korporacije.......203
Dividende.......................................205
Nedistribuirani profit korporacija...135
Nacionalni dohodak......................5456
Indirektne poslovne takse...............553
Potrošnja fiksnog kapitala..............716
Bruto nacionalni proizvod............6725
Plus: Neto inostrani faktorski dohodak
zarađen u SAD.................................12
BDP..........................................$6737 BDP...........................................$6737
Izvor: U.S. Department ofCommerce data

BDP kao mera ukupnog outputa ima određene nedostatke u smislu preciznosti. Ta
nepreciznost proističe iz dela outputa, koji predstavlja kapitalna dobra upotrebljena za zamenu
dotrajalih i amortizovanih dobara u godini za koju se vrši obračun outputa. Ilustracija takve
situacije mogla bi se prikazati na sledećem primeru: Ako se pretpostavi da ekonomija 1.
januara 2001.godine raspolaže sa kapitalnim dobrima u vrednosti od 100 miliona dolara, u
proizvodnji BDP za 2001.godinu, koji iznosi 500 mil. $, amortizovano je, odnosno dotrajalo i
potrošeno kapitalnih dobara u vrednosti od 50 miliona dolara. Ako se ova vrednost apstrahuje
(oduzme) iz BDP-a dobiće se preciznija mera godišnjeg outputa. Tako dobijena cifra (450
miliona dolara) odnosi se na neto output. Znači, ako se iz BDP kao mere bruto outputa
oduzme potrošnja fiksnog kapitala, dobija se neto domaći proizvod (net domestic product)
NDP. Izuzimanjem amortizacije iz BDP dobija se NDP kao mera godišnjeg outputa koji stoji
na raspolaganju nacionalnoj ekonomiji bez ugrožavanja proizvodnih kapaciteta u godinama
koje slede. NDP se može dobiti kroz oduzimanje stavke potrošnje fiksnog kapitala tj. kroz
oduzimanje - ekstrakciju investicija za zamenu iz bruto investicija i potom oduzimanja od
BDP. Pored NDP, važan pokazatelj u dekompoziciji BDP odnosi se na nacionalni dohodak
(national income) (NI). Nacionalni dohodak dobija se kada se iz NDP oduzmu indirektne
poslovne takse i deo neto outputa produkovanog tj. neto dohotka zarađenog od strane
inostranih vlasnika faktora za proizvodnju. Svi faktorski dohoci zarađeni po raznim osnovama
od strane inostranih državljana unutar nacionalne ekonomije, isključeni su iz nacionalnog
dohotka, ali su zato uključeni svi dohoci zarađeni od strane rezidenata u inostranstvu. To znači
da se želi dobiti zbirna mera svih dohodaka zarađenih od strane državljana jedne zemlje, bez
obzira gde su oni locirani. Što se tiče indirektnih poslovnih taksi, one nisu proizašle iz
plaćanja na bazi upotrebe ekonomskih resursa, odnosno za njihovo ubiranje vlada ne
doprinosi proizvodnji, pa se samim tim i ova stavka isključuje iz NDP u ekstrakciji ND. Sa
stanovišta prihodnog pristupa dekompoziciji BDP-a, ND se sastoji iz plata zaposlenih, renti,
kamata, inokosnog ili partnerskog dohotka na bazi vlasništva nad firmom, i korporativnog
profita. Personalni dohodak je sledeća kategorija u dekomponovanju BDP koja se razlikuje od
ND. Iz ND oduzimaju se doprinosi socijalnog osiguranja, porezi na korporativni prihod i
nedistribuirani korporativni profit, a dodaju se transferna plaćanja, pri čemu se dobija
kategorija personalnog dohotka (Personal Income) (PI). Personalni dohodak se znači sastoji iz
dva dela i to, zarađenog i primljenog (nakon izdvajanja iz ND prethodno navedenih stavki) i
primljenog, ali ne zarađenog u tekućem periodu (transferna plaćanja). Raspoloživi dohodak

25
(Disposable Income(DI)) proizilazi iz personalnog dohotka, nakon izdvajanja personalnih
poreza, poput poreza na nasledstvo, imovinu i lični dohodak. Raspoloživi dohodak predstavlja
u stvari kategoriju kojom domaćinstva stvarno raspolažu, pa se na bazi toga ovaj entitet deli
na deo koji odlazi u potrošnju i deo koji se štedi.

Tabela 1.8: BNP i raspoloživi dohodak - 1992 (ECU bn)

Zemlja BNP Raspoloživi dohodak
Nivo % BNP
Francuska 1009,3 764,8 75,8
Nemačka 1395,2 951,8 68,2
Švedska 184,8 134,6 72,8
Švajcarska 193,1 138,2 71,6
Velika Britanija 818,3 633,2 77,4
SAD 4646,7 3468,5 74,6
Izvor: OECD National Income Accounts, IMF

Tabela 1.9: Relacije između BDP, NDP, ND, PD i RD - (1994)

mlrd. BDP $6737
Potrošnja fiksnog kapitalal -716
NDP $6021
Neto inostrani faktorski dohodak zarađen u SAD -12
Indirektne poslovne takse -553
Nacionalni dohodak $5456
Doprinos socijalnog osiguranja -626
Porezi na dohodak korporacija -203
Nedistribuirani korporativni profiti -135
Transferna plaćanja +1210 Personalni
dohodak $5702 Personalni porezi -743
Raspoloživi dohodak $4959
Izvor: U.S. Department of Commerce data

26
 1.5 Distribucija outputa i parametri (ne)jednakosti raspodele

Na međunarodnoj konferenciji o stanovništvu i razvoju (održanoj u Kairu, krajem

1994. godine), utvrđeno je u programskim dokumentima da se nastavlja i proširuje gep, kako
između bogatih i siromašnih nacija, tako i delova populacije unutar zemalja u razvoju. Te
nejednakosti se povećavaju, uprkos decenijama uloženih razvojnih napora, što je
konstatovano i na svetskom samitu šefova država i vlada u organizaciji UN, posvećenom
problemima društveno-ekonomskog razvoja, održanom u Kopenhagenu, 1995. godine. Kao i
kod većine pitanja koja razmatraju razvoj, ne mogu se odvojeno analizirati ekonomske od
neekonomskih manifestacija nejednakosti. U interrelacijskim procesima jedna utiče na drugu
komponentu, pri čemu se obe mogu pojaviti kao uzroci i posledice. Uzročno posledični
pristup, pri rešavanju problema nejednakosti distribucije outputa sledi logičan redosled koji
prvo polazi od definisanja koncepta. Makroekonomska distribucija dohotka predstavlja način
na koji se ukupni dohodak jedne zemlje deli između rezidenata. Pri tome se u analitičkoj
postavci pravi razlika između dva ključna načina merenja distribucije dohotka, i to:
distribucija po veličini i funkcionalna, odnosno distribucija preko faktorskog učešća.
Distribucija po veličini jednostavno se vrši kroz razvrstavanje klastera pojedinaca ili
domaćinstava na bazi ukupnog dohotka koji oni primaju. Način na koji se dohodak ostvaruje
nije bitan, niti se razmatra pri većini ekonomskih analiza. Ono što je bitno jeste veličina
ostvarenih primanja bez obzira da li ona proistižu iz statusa zaposlenog ili iz drugih izvora i
po drugoj osnovi, poput rente, nasleđa i/ili poklona na primer. U distribuciji dohotka po
veličini zanemaruju se sektorske i lokacijske razlike, što znači da se ne uzima u obzir
sektorsko poreklo (npr., poljoprivreda, turizam, industrija itd.), niti lokacijsko poreklo (urbana
ili ruralna sredina), pri razmatranju izvora prihoda. Ukoliko se domaćinstva uzimaju kao
osnovne jedinice analize, onda se pojedinačno ostvareni prihodi njegovih članova uzimaju
zbirno, bez obzira na način kreiranja prihoda. Ukupna populacija se u skladu sa prihodima
deli u različite grupe i to u skladu sa pripadajućom veličinom dohotka. Podela se vrši po
petinama i desetinama koje su iskazane kroz procentualno učešće u ukupnom dohotku. Prikaz
distribucije dohotka najbolje je ilustrovati preko hipotetičnog primera. Tabela 1.10 prikazuje
20 domaćinstava koja po pretpostavci obrazuju celokupnu populaciju jedne zemlje.
29
Za potrebe analize zanemarena je razlika u alternativnom iskazivanju outputa poput BDP, BNP, ND, već je
uzet zajednički izraz (dohodak), koji je široko prihvaćen u domaćoj literaturi,
30
Postupak i metodologija analize koja se ovde obrazlaže primenjuju se u svim savremenim svetskim
pregledima i literaturi iz oblasti ekonomskog razvoja, pri razmatranju pitanja distribucije.

27
 Tabela 1.10: Distribucija dohotkapo veličini u imaginarnoj ekonomiji

Domaćinstva su rangirana po veličini periodičnog (godišnjeg) prihoda u rastućem

redosledu od najnižeg (0,9) do najvišeg dohotka (16,0). Domaćinstvo sa najvišim dohotkom
prima 16 novčanih jedinica, što ujedno predstavlja i najveći udeo u ukupnom nacionalnom
dohotku, koji iznosi 100 novčanih jedinica. Nacionalni dohodak je zbirna suma svih primanja
domaćinstava prikazanih u koloni 2. Kolona 3 reprezentuje pripadajući deo dohotka za po 4
domaćinstva, odnosno za 1/5 ukupne populacije. Tako na primer, prva 4 domaćinstva
predstavljaju 20% populacije sa najnižim primanjima na skali dohotka, s obzirom da ovaj deo
stanovništva učestvuje sa svega 5% u ukupnom nacionalnom dohotku. Druga petina
(domaćinstva od 5-og do 8-og) prima nešto veći deo nacionalnog dohotka u iznosu od 9%. To
znači da 40% populacije (prva i druga petina) ostvaruje udeo u ukupnom nacionalnom
dohotku u iznosu od 14%, dok je udeo 20% stanovništva sa najvićim primanjima u
nacionalnom dohotku 51%. U detaljnijem razlaganju u koloni 4 dat je prikaz pripadajućeg
dela dohotka za po 10% stanovništva (2 domaćinstva). Najsiromašnijih 10% populacije
ostvaruje svega 2,1% nacionalnog dohotka, dok najbogatija 2 domaćinstva imaju udeo koji je
13,5 puta veći i iznosi 28,5%. Iz tabele se takođe, može videti da 5% stanovništva sa najvećim
primanjima, ostvaruje veći udeo u nacionalnom dohotku od 40% populacije sa najmanjim
primanjima. Kao često korišćena mera nejednakosti primenjuje se racio dohodnog učešća
poslednjih 40% i prvih 20% populacije po rangu primanja. Racio dohodnog učešća služi kao
mera nejednakosti između siromašnog i bogatog dela stanovništva jedne zemlje. U primeru iz
tabele racio dohodnog učešća iznosi 1 prema 3,6 odnosno 0,27. Interesantan je podatak da
SAD imaju najveću nejednakost u raspodeli kumuliranog bogatstva u poređenju sa drugim
razvijenim zemljama. Tako npr., vlasnik Microsofta, Bill Gates, u 1997. godini, je imao

28
vrednost neto imovine skoro jednaku imovini 40 miliona domaćinstava u SAD, koja se nalaze
pri dnu lestvice distribucije bogatstva. Ako bi se podatak o bogatstvu vlasnika Microsoft-a
uporedio sa podacima zemalja u razvoju, rezultati bi bili još dramatičniji.
Conrad Lorenz je 1905. godine konstruisao dijagram i odgovarajuću krivu, kojom se
ilustruje učešće delova populacije u ostvarenom dohotku. Lorencova kriva i danas je u
upotrebi u svim relevantnim analizama distribucije outputa i služi kao nezamenljiv pokazatelj
(ne)jednakosti u raspodeli. Kako se konstruiše? Na bazi podataka iz tabele dat je prikaz
dijagrama na slici 1.2. Na horizontalnoj osi dat je procenat primalaca dohotka, a na vertikalnoj
osi prikazan je procenat dohotka. I jedna i druga osa izdeljene su na desetine sa obuhvatom od
0 do 100. Tako na primer, u tački čija je vrednost 30 na horizontalnoj osi, obuvaćeno je 30%
najsiromašnije populacije, odnosno onaj deo stanovništva sa najnižim primanjima. Na kraju
horizontalne ose obuhvaćeno je 100% stanovništva. Na drugoj strani, vertikalna osa prikazuje
procenat ukupnog dohotka koji prima odgovarajući procenat stanovništva, i koja je u ukupnoj
dužini jednaka horizontalnoj osi. Citav dijagram dat je u obliku kvadrata sa dijagonalnim
presekom koji polazi iz donjeg levog, a završava se u gornjem desnom uglu. Prava
dijagonalna linija reprezent je savršene jednakosti u distribuciji dohotka po veličini. Svaki deo
populacije procentualno izražen, prima tačno onoliki udeo dohotka koliko iznosi procentualno
učešće tog dela u ukupnom stanovništvu. Tako na primer, 55% dohotka prima 55%
stanovništva, odnosno 80% dohotka distribuira se na 80% stanovnika posmatrane imaginarne
ekonomije. Jednakost procentualnog učešća u dohotku i procenta primaoca dohotka u
stvarnosti naravno, nije moguća niti ostvariva u obliku prave dijagonalne linije. Lorencova
kriva, izvedena na bazi podataka iz tabele, više odgovara stvarnim i mogućim situacijama, i
pokazuje ostvarenu kvantitativnu relaciju između procenta primaoca i procenta pripadajućeg
dohotka, za određeni period vremena (npr. godinu dana). Jednaki segmenti na horizontalnoj i
vertikalnoj osi, izraženi u desetinama, korespodentni su podacima iz tabele. Tačka A na
Lorencovoj krivi predstavlja 2,1% ukupnog dohotka koji prima 10% najsiromašnijeg
stanovništva, dok tačka B predstavlja 5% dohotka kumulativno za 20% populacije sa najnižim
primanjima. Postupak kumulativne gradacije primenjen je pri konstrukciji svake tačke na
Lorencovoj krivi. Što je više Lorencova kriva udaljenija od dijagonalne linije savršene
jednakosti, to je veći stepen prezentovane nejednakosti u raspodeli. Kriva savršene
nejednakosti bila bi podudarna po obliku i veličini sa donjom horizontalnom i desnom
vertikalnom linijom. S obzirom da nijedna zemlja u distribuciji dohotka nema zastupljenu
savršenu jednakost ili nejednakost, njihove Lorencove krive biće pozicionirane udesno od
linije dijagonale.

31
Edward N. Wolff, Recent Trends in the Size Distribution of Household Welth, Journal of Economic
Perspectives, n. 12, 1998., str. 132.

29
100
Slika 1.2: Lorencova kriva
90 -

80

70
Linija jednake s I m
: raspodele
60

50

- H /
40

- G /
30

- F > Lorencova kriva

20
- E ^>
C ^^***
10

' A B i i i i i i
'
0
10 20 30 40 50 60 70 80 90 100

Procenat primalaca dohotka

Slika 1.3: Prikaz različite ujednačenosti u raspodeli dohotka
a) Relativno nejednaka distribucija b) Relativno jednaka distribucija
 Kao prikladna i zbirna mera (ne)jednakosti u raspodeli, često se koristi Gini koeficijent
koji se dobija iz odnosa površine između dijagonalne linije i Lorencove krive, na jednoj
strani, i površine trougla čija je hipotenuza u stvari, dijagonalna linija. Gini koeficijent kao
agregatna mera dohodne nejednakosti, može da varira od 0 (savršena jednakost) do 1
(savršena nejednakost). U zemljama sa relativno ujednačenom distribucijom dohotka, ovaj
koeficijent kreće se između 0,20 i 0,35, dok je pri visokoj nejednakosti u raspodeli, vrednost
ovog koeficijenta od 0,45 do 0,80.
U razmatranju značaja distribucije dohotka moraju se uzeti u obzir sledeće činjenice: ^
specifičnost definisanja personalnog dohotka koja varira od zemlje do zemlje;

30
 ^ stepen pokrivenosti referentnih grupa, i ^
metod prikupljanja podataka.
Uzimajući u obzir prethodno navedeno, u tabeli 1.11 dati su aproksimativni podaci u
vezi dohodne nejednakosti u zemljama u razvoju.

Tabela 1.11: Distribucija dohotka za zemlje u razvoju u 90-im godinama

Izvor: WorldDevelopmentIndicators 1998, Washington, D.C., WorldBank, 1998., tab. 2.8.

Iz podataka za 15 zemalja može se videti da najsiromašnijih 20% populacije u proseku

učestvuje sa 5,2% u dohotku. Učešće u ostvarenom dohotku 10% najbogatijih stanovnika, na
drugoj strani, u proseku iznosi 36%. Po podacima Svetske banke, u 1998. godini, Japan kao
jedna od vodećih razvijenih zemalja, ima znatno manje izraženu dohodnu nejednakost od
većine zemalja u razvoju. Učešće 20% najsiromašnijih stanovnika Japana u ostvarenom
dohotku iznosi 8,7%, dok prvih 20% po primanjima zahvata svega 37,5%. Podaci se mogu
razlikovati od zemlje do zemlje, tako da na drugoj strani, u SAD za razliku od Japana, raste
nejednakost u raspodeli. Po podacima za SAD u periodu od 1977. do 1995 godine, 1%
najbogatijih stanovnika zahvatio je 62% povećanja dohotka posle oporezivanja, dok 40%
stanovnika ima pad učešća u ostvarenom dohotku, za navedeni period. Meksiko je tokom
kasnih 80-tih godina prošloga veka imao najviši stepen dohodne nejednakosti, kao rezultat
ineterne i eksterne makroekonomske neravnoteže.
Razmotrimo sada relaciju BNP per capita i mera nejednakosti distribucije dohotka na bazi
podataka iz tabele 1.12. Da li je viši dohodak per capita povezan sa višim ili manjim stepenom
nejednakosti distribucije? Postoji li korelacija BNP per capita i mera nejednakosti? Tabela daje
podatke o povezanosti dohodne distribucije i BNP per capita, za uzorak od 10 zemalja u razvoju.
Mere distribucije su:
^ učešće u ukupnom dohotku 40% najsiromašnijih stanovnika;
^ racio učešća u dohotku najbogatijih 20% u odnosu na učešće najsiroma{nijih 20%
stanovnika;
>• Gini koeficijent.
Zemlje su rangirane po veličini BNP per capita za 1996. godinu. Iz podataka se može
zaključiti da ne postoji korelacija mera nejednakosti i visine BNP per capita. Šri Lanka ima
mnogo manji BNP per capita od Paragvaja ili Kostarike, ali ove zemlje imaju mnogo više
izražene nejednakosti u raspodeli, merene prethodno navedenim koeficijentima. Nivo dohotka

31
per capita i stepen dohodne koncentracije pri distribuciji ne moraju biti u korelaciji, niti
između ovih pokazatelja postoji očigledna i jasna povezanost .

Tabela 1.12: Per capita dohodak i nejednakost u raspodeli pojedinih zemalja u 90-im

Izvor: WorldDevelopmentIndicators 1998, Washington, D.C., WorldBank, 1998., tabs. 1.1 i

2.8.

Drugi način merenja distribucije dohotka odnosi se na funkcionalnu, tj. distribuciju

preko faktorskog učešća. Funkcionalna distribucija odnosi se na učešće faktora proizvodnje u
kreiranju ukupnog nacionalnog dohotka. Pokazuje koliki se deo nacionalnog dohotka izdvaja i
distribuira u formi rente, kamate, profita i zarada radnika. Pojedinac može primiti dohodak po
svakom od ovih osnova, ali to nije od značaja u razmatranju funkcionalne distribucije. Na
slici 1.4 data je ilustracija tradicionalne teorije funkcionalne distribucije dohotka.
Pretpostavljeno je postojanje samo dva faktora proizvodnje i to kapitala i rada. Kapital
je uzet kao fiksna veličina, a rad je varijabilni faktor čija je tražnja određena graničnim
proizvodom rada, pod konkurentnim tržišnim uslovima. Dodatno angažovanje radnika biće do
tačke izjednačenja graničnog proizvoda i realne zarade. S obzirom na dejstvo zakonitosti
opadajućeg graničnog proizvoda, tražnja rada je opadajuća funkcija broja zaposlenih. Kriva
tražnje je negativno nagnuta, dok je kriva ponude uzlaznog nagiba. Tačka ravnoteže (E) jeste
u preseku, ove dve krive, pri čemu je ravnotežna zarada data u tački (WE), na vertikalnoj osi, a
ravnotežni nivo zaposlenosti (Le) na horizontalnoj osi. Ukupni output koji je jednak ukupnom
nacionalnom dohotku predstavlja osenčeno područje 0RELE, koje se satoji iz dva dela, i
to:WEER (prinos na kapital) i 0WEELE (zarade radnika). Funkcionalna distribucija dohotka se
vrši na bazi faktorskog učešća na profit vlasnika kapitala i zarade radnika, u skladu sa tržišno
konkurentnim uslovima. Ono što se može zameriti tradicionalnoj teoriji funkcionalne
distribucije odnosi se na neuzimanje u obzir uticaja netržišnih snaga na formiranje faktorskih
cena. Zanemaruje se npr., značaj pregovaračke moći sindikata i poslodavaca pri određivanju
stope zarada, ili uticaj monopolista pri manipulaciji cenama kapitala i outputa u cilju sticanja
prednosti, itd. Ipak, ostaje nesporna logika ove teorije, po kojoj svaki faktor učestvuje u
nacionalnom dohotku u skladu sa njegovim doprinosom. Da bi se takva vrsta usklađenosti
ostvarila neophodno je imati i održavati konkurentne tržišne uslove.

Korelacija predstavlja stepen u kojem dve varijable teže da se kreću zajedno u istom pravcu. Koeficijent
korelacije je broj između -1 i 1 koji meri stepen povezanosti izmedu dve varijable.

32
Slika 1.4: Funkcionalna distribucija dohotka u tržišnoj ekonomiji
R

W
L
Za p o s l e n o s t

33
I najslabiji može nešto postići ako svu svoju snagu usmeri ka jednom jedinom
cilju
Carlyle

2. NERAZVIJENOST I EKONOMSKI RAST

2.1 Opšte karakteristike nerazvijenosti

Iskorenjivanje siromaštva i podizanje životnog standarda ne može se ostvariti bez

porasta produktivnosti rada, odnosno outputa per capita. Bogatije i razvijenije zemlje imaju
visok nivo produktivnosti rada, dok je kod siromašnih zemalja suprotna situacija . Sistem
privatnog vlasništva ključan je za podizanje produktivnosti svake zemlje . Široko
distribuirano privatno vlasništvo je neprijatelj tiranije, nerazvijenosti i zloupotrebe moći.
Kada je stvoren sistem u kome su prava vlasništva jasno definisana, sigurna i razmenljiva,
onda proizvođači roba i usluga moraju da obezbede vlasnicima resursa bar onoliko dobar
posao, kakav bi mogli postići na bilo kojem drugom mestu. Vlasnici resursa moraju biti
dovoljno plaćeni da ih to odvrati od alternativnih korisnika. Cvrsto definisana vlasnička prava
omogućuju decentralizaciju moći i šire polja aktivnosti koja se zasnivaju na dobrovoljnom
pristanku. Međutim, kod siromašnih zemalja postoje brojne karakteristike koje doprinose
neefikasnosti, kako u sistemu vlasničkih prava, tako i u funkcionisanju ekonomskog sistema u
celini.
Šta doprinosi održavanju niskog stepena produktivnosti, odnosno proširivanju
razvojnog jaza između razvijenih i nerazvijenih zemalja? Karakteristike nerazvijenosti,
simptomi i uzroci ovakvog stanja, odraz su komplementarnih specifičnosti svake posmatrane
zemlje. Jedna od istaknutih karakteristika siromašnih zemalja jeste činjenica da u njihovim
ekonomijama dominira sektor poljoprivrede i uslužnih aktivnosti minornog značaja u pogledu
razvoja.

Tabela 2.1: Distribucija zaposlenostipo sektorima, 1990 (%)

Zemlje Poljoprivreda Industrija Usluge
niskog dohotka 69 15 16
srednjeg dohotka 32 27 41
visokog dohotka 5 31 64
Izvor: World Bank, WorldDevelopment Report, Washington DC,1997.

U tabeli se prikazuje distribucija zaposlenosti po sektorima za tri kategorije zemalja u

zavisnosti od dohotka. Kao što se da i primetiti, skoro 70% radne snage oslanja se na
poljoprivredu, kao glavnu delatnost u zemljama niskog dohotka. Ovo je znatno viši procenat u
odnosu na zemlje srednjeg i visokog dohotka, gde je angažovanje radne snage 30%, odnosno
10%. Većina zaposlenih u poljoprivrednim delatnostima u nerazvijenim zemljama predstavlja
proizvođače koji proizvode za svoje potrebe, ili radnike koji ne poseduju vlasnička prava nad
zemljom, niti imaju inicijativu za porast outputa. Komercijalna poljoprivreda visoke

33
Baumol, W. (1986) ‘Productivity Growth, Convergence and Welfare: What the Long-run Data Show’,
American Economic Review, December.
34
Privatno vlasništvo obuhvata tri elementa: pravo na ekskluzivnu upotrebu, legalnu zaštitu od eventualne
uzurpacije i pravo na prenos te imovine drugome po volji vlasnika. Jedna od glavnih karakteristika privatnog
vlasništva kojom se osigurava ekonomski razvoj, jeste racionalno upravljanje, jer se omogućava pojedincu da
odluči na koji će način koristiti svoju imovinu, ali istovremeno i snositi odgovornost za nju

34
produktivnosti postoji u maloj proporciji u odnosu na ukupnu sektorsku aktivnost. Dominacija
poljoprivrede produkuje brojne implikacije i probleme za nedovoljno razvijene zemlje. Prvi se
odnosi na dejstvo zakona opadajućih prinosa. S obzirom, da je zemlja fiksni faktor
proizvodnje, to se dodavanjem varijabilnog faktora smanjuje marginalni proizvod. Dodavanje
radne snage u odnosu na zemlju doprinosi porastu marginalnog proizvoda rada u početku,
kako bi se ostvario nivo potreban za maksimum efikasnosti ali, nakon određene sume
angažovane radne snage, marginalni proizvod opada i može biti izjednačen sa nulom. Na slici
se jasno vidi da je moguć pad marginalnog proizvoda rada ispod zarade, kojom se pokrivaju
osnovni troškovi života, tako da postoji limit zaposlenosti uspostavljen ovom minimalnom
zaradom. Ovo dovodi do otvorene ili prikrivene nezaposlenosti, posebno u zemljama, gde je
porast stanovništva ubrzan, a mogućnosti zapošljavanja limitirane.

Slika 2.1:Dejstvo zakona opadajućih prinosa

MarguiaM
proizvod
rada
(MP)

Minimum
/arade
Rad

Tražnja za većinom poljoprivrednih proizvoda je dohodno neelastična, što znači da je

porast tražnje proporcionalno manji od porasta dohotka i da je povećanje tražnje za
poljoprivrednim proizvodima, manje od rasta ponude potencijalno determinisane uvećanjem
broja radnika i njihove produktivnosti. Dva su glavna razloga za višak radne snage u
poljoprivredi. Prvi razlog proizilazi iz niske dohodne elastičnosti tražnje za poljoprivrednim
outputom, dok drugi proističe iz činjenice da je poljoprivreda, aktivnost opadajućih prinosa,
tako da postoji limit u pogledu zapošljavanja radnika, uspostavljen na nivou minimalne
zarade. Šta se dešava sa viškovima radnika? Ukoliko ostanu u ruralnom sektoru svaki
angažovani pojedinac doprinosiće neoptimalnom rešenju, što predstavlja suštinu prikrivene
nezaposlenosti . Ovo stanje depresira produktivnost rada i per capita dohotke. U slučaju da
višak radnika iz poljoprivrede migrira u gradske sredine u potrazi za poslom, većina njih bila
bi angažovana u sivoj zoni ekonomije tj. neformalnom sektoru (npr. ulična trgovina i šverc,
raznovrsni fizički poslovi niske zarade i dr.). Sve ove aktivnosti su karakteristične po niskoj
produktivnosti i minornom značaju za razvoj ekonomije.
Industrija je na drugoj strani, različitih karakteristika u odnosu na poljoprivredu. To je
aktivnost rastućih prinosa, gde su svi faktori proizvodnje varijabilni i gde nema limita
zapošljavanja, u smislu pada marginalnog proizvoda rada ispod minimalnog nivoa zarada .
Tražnja za većinom industrijskih proizvoda je dohodno elastična, tako da tražnja za radnicima
može rasti brže i od produktivnosti rada, što dovodi do porasta zaposlenosti, pre svega u
ranim fazama industrijalizacije. Sveukupna produktivnost angažovanih radnika u industriji je
mnogo viša u odnosu na poljoprivredu, pri čemu postoji jaka korelacija između per capita
dohotka, rasta outputa i udela sveukupnih resursa angažovanih u industriji u procesu
ekonomskog razvoja.

Sen, A. (1996) ‘Peasents and Dualism: With and Without Surplus Labour’, Journal of Political Economy,
October.
Stark, O. (1991) The Migration ofLabour (Oxford: Blackwell).
35
Slika 2.2: Ekonomski razvoj i strukturalne promene
 (a)
Učeše produktivnosti
60
Usluge
50
40
Primarna
30 proizvodnja
20
10
Industrija
0
 (b) Učeše radne snage ( c) Ur banizacija

80
70
60
50
40
30
20 100
10 90
0 80
70
----- V 60
50
40
Primarnasss. 30
p r oizvodnja^s. 20
10 0 100 200 400600 1000 2000
Usluge —■--'''^S^_________
*- - 6000 BNP per capita u 1977. u US dolarima
^*** 0000
^ Industrija l

" " *~
 Izvor: World Bank, World Development Report, Washington, D.C., 1979, str. 44

Druga važna karakteristika nerazvijenosti odnosi se na nizak nivo akumulacije kapitala,

kako materijalnog tj. fizičkog, tako i humanog. Materijalni kapital odnosi se na fabrike,
opremu, mašine dok se humani kapital odnosi na obrazovanje i veštinu inkorporiranu u radnu
snagu kroz procese obrazovanja i obuke. Nizak nivo kapitalne akumulacije je uzrok niske
produktivnosti i siromaštva. Akumulacija kapitala zahteva investicije i štednju, što nije lako,
ako je zemlja siromašna i sam proces razvoja može se uopšteno opisati kao proces
akumulacije kapitala. Nivo i stope akumulacije kapitala u siromašnim zemljama su niske.
Kumulativni efekti razvojnog procesa dolaze do izražaja kroz znatno više stope štednje i
investicija u bogatijim zemljama. Prikaz investicija i štednje u odnosu na BDP dat je u tabeli
2.2.

Tabela 2.2: Štednja i investicije kao % BDP, 1999

Zemlje Bruto domaće investicije Bruto domaća štednja
niskog dohotka 22 20
srednjeg dohotka 24 26
visokog dohotka 22 23
Izvor: World Bank, WorldDevelopment Indicators, Washington DC, 2001.

Studije i istraživanja su pokazala da oko 60 - 70% rasta outputa per capita u zemljama u
razvoju proističe iz povećanja materijalnog kapitala, 10 - 20% pripisuje se porastu humanog
kapitala, a ostatak predstavlja rezultat ukupne faktorske produktivnosti. Po pravilu su stope
štednje i investicija više sa porastom per capita dohotka, ali je kauzalitet teško dokazati, što se
i vidi iz slike 2.3.
37
Barry P. Bosworth, Susan M. Collins, Economic Growth in East Asia: Accumulation Versus
Assimilation, Brookings Papers onEconomic Activity: 2, Brookings Institution, 1996., str. 135-203.
36
Slika 2.3: Zemlje u razvoju: investicije i štednja (%BDP)
 Spori Usporena
rast konvergencija
Zemlje u
razvoju
Investicije
4
Ubrzana Negativan
konvergencija rast
0
Nerazvijene
zemlje
-35
40
30

y
-35
25
-30
20
-25 -
15
_ -
20= /*J/N _ -»>* * *"*

-:■■/■-*WC.--
15
10 I 11111 11 11I11 11 I 111i11111 111i 111 111 11 11 11111 I 11 11 111 11 11 1110
1970 75 80 85 90 95 98 75 80 85 90 95 98
40 Štednja
40
 -30
30
 _.. A _ 11 ^
20 _VA J »^ ^— — l\u \l / ^,,*^-20
- W/\ ' \tfT\ V - *7,' '. ' * V/X/ ' /^
_
10- i ^s t^ * '-' 10
 \/ - -
0 i 11 111 11 11 i 11 11 i 111 i 11111 111 i 111 111 11 11 111 11 i 11 11 111 11 11 11 0 1970 75 80 85 90
95 98 1970 75 80 85 90 95 98

Izvor: WEO Databases, 2001., www.imf.org

Domaće investicije mogu se razlikovati od domaće štednje zahvaljujući procesu

investiranja iz inostranstva. U toku 1999. godine, Kina je imala vrlo visok nivo štednje koji je
obuhvatao skoro 40% nacionalnog outputa, dok su investicije bile za 3% manje . U zemljama
niskog dohotka, ovi parametri iznosili su oko 20%. U istim zemljama, prisutan je i trend
relativno visokih investicija od 22%, pre svega zahvaljući uvozu kapitala u te zemlje. Arthur
Lewis opisuje razvoj kao proces transformisanja zemlje od 5% nivoa štednje i investicija ka
12% nivou . Rostow je smatrao da je u fazi uzleta proces samoodržanja privrednog rasta

World Bank, World Development Indicators, Washington D.C., 2001.

Lewis, A. (1954) ‘Economic Development with Unlimited Supplies of Labour’, Manchester School, May.

37
kritično zavisio od racia štednje i investicija u odnosu na nacionalni dohodak u iznosu od 10%
40
do 12%40. Ako se uzme formula koju je orginalno razvio britanski ekonomista Roy
Harrod u
41
modelu rasta relativno je lako utvrditi određene zakonitosti
g=s/c
g - stopa rasta outputa (Ay / y),
s - racio štednje,
c - racio kapital-output, kojim se označava kolike su investicije potrebne u cilju
povećanja outputa po jedinici ( I / Ay). Prethodna formula može se napisati uz pretpostavku da
je S = Ina sledeći način: Ay/y = (s/y)/(I/Ay).
Uslov za rast per capita dohotkajeste rast outputa iznad stopa rasta stanovništva . Ako je
npr. rast stanovništva 4%, onda stopa rasta dohotka mora biti viša, kako bi se održao rast ove
veličine. Iz jednačine stope rasta outputa, takođe se mogu izvesti i druge zakonitosti, koje se
odnose na nivo štednje i investicija u odnosu na kapital-output racio. Neto stopa štednje i
investicija mora biti iznad određene kritične tačke, kako bi se održao rast per capita dohotka,
ali čak i sa postizanjem ovih stopa iznad kritičnog nivoa, često nije moguće izbeći nizak nivo
produktivnosti, iz razloga prethodno nasleđenog niskog i nekvalitetnog kapitala po radniku.
Posebno važna karakteristika nerazvijenosti odnosi se na više stope rasta stanovništva
kod nerazvijenih u odnosu na razvijene zemlje. Rast stanovništva u slabo razvijenim
zemljama, u proseku prelazi 2% godišnje i rezultira iz stope rađanja od 3% i stope smrtnosti
od 1%. Ubrzana stopa porasta stanovništva u komparaciji sa prethodnim stopama ostvarenim
tokom istorije, rezultat je dramatičnog pada stope smrtnosti, koji nije praćen odgovarajućim
smanjenjem stopa rađanja. Stopa rasta stanovništva u razvijenim zemljama ne prelazi 0,7%,
dok je ova stopa u zemljama srednjeg nivoa dohotka 1,2% (World Development Report
2002.). Ubrzani rast stanovništva je uzrok i posledica siromaštva. Visoke stope rađanja su u
funkciji siromaštva, jer je smrtnost dece visoka u siromašnim zemljama, tako da roditelji
stvaraju velike porodice, kako bi se osigurali u starosti . Visoke stope rađanja povezane su sa
lošim obrazovanjem i nemogućnostima zapošljavanja. Rast stanovništva održava siromaštvo
kroz redukovanje marginalnog proizvoda rada u poljoprivredi, smanjenje štednje i
preusmeravanje kapitala iz produktivnih upotreba . Prevelika brojnost utiče na efekat
zagušenja u urbanim sredinama, stvara pritisak na ponudu hrane i nepovoljno utiče na životnu
sredinu, što sve skupa usporava razvojni proces, pre svega u kratkom roku. U dugom roku u
neoklasičnoj postavci teorije rasta, porast stanovništva može stimulisati investicije i progres,
ali samo ukoliko postoje komplementarni resursi i faktori proizvodnje. U kratkom roku
troškovi ubrzanog rasta stanovništva prevazilaze prednosti, ukoliko je u pitanju zemlja
45
nedovoljne razvijenosti .
Što se tiče pozicije nedovoljno razvijene zemlje sa aspekta međunarodne trgovine, treba
istaći dominantnu stavku primarnih proizvoda u izvozu, i industrijske robe u uvozu. Barterski
uslovi razmene mere racio izvoznih cena u odnosu na uvozne cene. Postoji tendencija da
uslovi razmene za primarne proizvode budu pogoršani u odnosu na industrijska dobra za oko
46
0,5% u proseku godišnje. Ova tendencija poznata je kao Prebisch-Singerova teza .

40
Rostow, W. W. (1960) The Stages ofEconomic Growth (Cambridge: Cambridge University Press).
41
Harrod, R. (1939) ‘AnEssay inDynamic Theory’, Economic Journal, March.
42
Domar,E. (1947) ‘Expansion and Employment’, American Economic Review, March.
43
Cassen, R. et al. (1994) Population and Development: Old Debates, New Conclusions (Washington, DC:
Overseas Development Council).
44
Enke, S. (1971) ‘Economic Consequences of Rapid Population Growth’, Economic Journal, December.
45
Hoover, E. and A. Coale (1958) Population Growth and Economic Development in Low Income Countries
(Princeton: Princeton University Press).
46
Singer, H. (1950) ‘ The Distribution of Gains Between Investing and Borrowing Countries’, American
Economic Review, May.
38
Opadajuće cene izvoza u odnosu na uvoz, redukuju realni dohodak nedovoljno razvijene
zemlje, jer je potrebno ostvariti mnogo veći izvoz u cilju pokrivanja date količine uvoza. To
znači da uslovi razmene za zemlje u kojima dominira izvoz primarnih proizvoda nisu
povoljni, niti distribucija dobitaka iz trgovine ide u korist ovih zemalja47. Dohodna elastičnost
tražnje primarnih proizvoda u međunarodnoj trgovini je manja od jedinice, dok je dohodna
elastičnost tražnje za proizvodima višeg stepena prerade, veća od jedinice. Ovo znači da sa
porastom sveukupnog svetskog dohotka, tražnja za primarnim proizvodima raste po sporijoj
48
stopi . Ukoliko nedovoljno razvijena zemlja ima rast outputa po stopi rasta svetske privrede,
to će tražnja za manufakturnim uvozom rasti brže. Kao posledica se javlja specijalizacija u
proizvodnji primarnih proizvoda kod ovih zemalja, što na drugoj strani rezultira platno-
bilansnim teškoćama. U nameri redukovanja uvoza, kako bi se izvršilo prilagođavanje platnog
bilansa, posredno se usporava rast nacionalne ekonomije. Kod primarnih proizvoda prisutna
je i ciklična nestabilnost cena. To otežava planske aktivnosti u pogledu rezultata izvoza i
ubiranja prihoda po ovom osnovu. Na taj način, takva struktura trgovine stvara probleme za
mnoge nedovoljno razvijene zemlje i održava njihovo siromaštvo. Ovo ne bi bio slučaj
ukoliko ove zemlje proizvode i izvoze više industrijskih proizvoda. Nejednakosti iz takvih
trgovačkih odnosa i posledice specijalizacije u proizvodnji primarnih proizvoda na platni
bilans, doprinose stalnosti i nepromenljivosti položaja nedovoljne razvijenosti .
Makroekonomsku nestabilnost kao karakteristiku nerazvijenosti odlikuju visoka
inflacija, nestabilan devizni kurs, previsok fiskalni deficit i sektorske distorzije; Sve
empirijske studije utvrdile su negativno dejstvo pojedinih elemenata makroekonomske
nestabilnosti na dugoročni privredni rast. To je posebno slučaj pri prisustvu inflacije iznad
jednocifrenog broja. U slučaju visokog fiskalnog deficita, čak i sama očekivanja u pogledu
budućeg oporezivanja mogu ugroziti planiranje investicija. Neadekvatni režim deviznog kursa
u vezi sa ostalim elementima nestabilnosti, takođe negativno utiče na rast. Na tabeli 2.3 dat je
prikaz uporedne analize za zemlje u razvoju i napredne ekonomije. Svi elementi
makroekonomske nestabilnosti u proseku su viši, i više izraženi kod zemalja u razvoju nego,
kod razvijenih zemalja.

47
Prebisch, R. (1959) ‘Commercial Policy in the Underdeveloped Countries’, American Economic Review,
Papers and Proceedings May.
48
Sapsford, D. and V. N. Balasubramanyam (1994) The Long-Run Behaviour of the Relative Price of primary
Commodities: Statistical Evidence andPolicy Implications’, World Development, November.
49
Sapsford, D., P. Sarkar and H. Singer (1992) The Prebisch-Singer Terms of Trade Controversy Revisited’,
Journal of International Development, May.
50
Michael Sorel, Nonlinerar Effects of Inflation on Economic Growth, IMF Working Paper 95/96, Washington:
IMF, 1995.
39
Tabela 2.3: Makroekonomska stabilnost (1970-98. %)
PKD8KM SIANCflRCNA. FISKALM EEFIOT FREMJA
ESELACICNA TEKLtBG CRNOG
RAČLNA1 TR3ŠLA2

ESELAOJA EEVUAOJA EEFIOT1

 1 - p r o c e n a t BDP
2 - p r o c en t u a l n a ra zl i k a izme|u z v a n i ~nog i tr`i{nog d e v i z n o g kur sa

Izvor: WEO Databases, 2001., www.imf.org

Političke i sistemske nestabilnosti su logična posledica prethodno nabrojanih

karakteristika nerazvijenosti. Samuel Huntington je svojevremeno zaključio da eksplozija
masovne participacije u političkom sistemu u odnosu na institucionalne kapacitete da se
apsorbuju novi učesnici, vodi ka političkoj nestabilnosti. Sistemska stabilnost, odnosno
stabilnost institucija (shvaćena u širem smislu: transparentnog funkcionisanja i jasno
definisanom vlasničkom konceptu i pravnom poretku), od esencijalne je važnosti za
ekonomsku modernizaciju. Politička i sistemska nestabilnost direktno utiču na rizik ulaganja i
sposobnost države i vlade da obezbede osnovne servise i usluge.
51
Samuel P. Huntington, Political Order in Changing Societies, Yale University Press,
1968.
40
 2.2 Razvojni gep i parametri razvoja

Svetska Banka klasifikuje sve zemlje u zavisnosti od nivoa dohotka u tri kategorije:
zemlje niskog (manje od 825$), srednjeg (826-10065$) i visokog dohotka (iznad 10066$ i
više). Navedena klasifikacija bazira se na primeni Atlas metode. Tabela 2.4, World
Development Reporta, prikazuje nivo per capita dohotka za sve kategorije zemalja sveta. Iz
tabele izveštaja za 2002. godinu može se videti da su zemlje sa niskim dohotkom ostvarivale
svega 420$ per capita dohotka godišnje, dok su zemlje sa visokim dohotkom u proseku imale
27510$ po glavi stanovnika. Naravno, ukoliko ignorišemo probleme povezane sa
izračunavanjem ovih veličina, dobiće se ideja koja može ukazati na veličinu dohodnih razlika.
Stepen dohodne nejednakosti u svetskoj ekonomiji prikazuje samo prosečne veličine za
bogate i siromašne zemlje. Ako se uporede per capita dohoci najsiromašnije i najbogatije
zemlje sveta (Etiopije i Švajcarske), gep nejednakosti je čak, i širi (100$ prema 38 120$).

Tabela 2.4: Ključni indikatori razvoja u 2000. godini

Ekonomija Stanovništvo ( Bruto nacionalni PPP Bruto domaći
mil.) dohodak Bruto nacionalni proizvod
(per capita $) dohodak per capita % rast
(per capita $) 1999-2000.
Svet 6054 5150 7350 2,9
Nizak dohodak 2459 420 1990 3.1
Srednji 2693 1970 5650 4,8
dohodak
Niži srednji 2046 1140 4580 5,5
dohodak
Viši srednji 647 4620 9170 3,9
dohodak
Niži i srednji 5152 1230 3890 4,2
dohodak
Istočna Azija i 1853 1060 4120 6,5
Pacifik
Evropa i 475 2010 6620 6,3
Centralna Azija
Latinska 516 3680 7030 2,3
Amerika i
Karibi
Bliski Istok i 296 2040 5170 -
Severna Afrika
Južna Azija 1355 460 2260 3,8
Subsaharska 659 480 1560 0,5
Afrika
Visoki dohodak 903 27510 27450 3,2
Izvor: WorldDevelopment Report 2002, New York,Oxford University Press.

Zaključak se može lako izvesti u pogledu kolosalnih dohodnih razlika između

stanovnika u siromašnim i bogatim zemljama. Racio prosečnog dohotka 5% najbogatijeg dela
svetskog stanovništva u odnosu na prosečni dohodak 5% najsiromašnijeg dela je približno
114 prema 1. Jedan procenat najbogatijih ljudi u svetu prima dohodak veći od dohotka 60%
svetskog stanovništva, odnosno 50 miliona najbogatijih ljudi prima dohodak kao i 2,7

41
milijarde siromašnih. Ukupni dohodak 25 miliona najbogatijih Amerikanaca je jednak
ukupnom dohotku 2 milijarde svetskog stanovništva. Imovina 400 svetskih milijardera
prevazilazi ukupnu sumu dohotka polovine svetske populacije, pa zbog toga nije čudo, što je
Razvojni program Ujedinjenih Nacija (UNDP) opisao svet današnjice kao grotesku u
humanim i ekonomskim nejednakostima52. Merenje dohodnih nejednakosti širom sveta
obuhvata dva aspekta. Prvi je nejednakost između zemalja, koja se može definisati kao
međunarodna nejednakost, dok druga nejednakost obuhvata distribuciju dohotka unutar
zemalja i označava se terminom “globalna nejednakost“. Dva su osnovna načina za merenje
nejednakosti distribucije dohotka: Gini koeficijent i Lorencova kriva. Na bazi njih se dobija
informacija kako se dohodak distribuira unutar celokupne posmatrane populacije, a ne samo
unutar procentualnih vrednosti najsiromašnijeg i najbogatijeg dela stanovništva. Ako se
iskoriste podaci iz klasifikacije Svetske Banke može se uvideti da zemlje sa niskim dohotkom
sadrže 60% svetskog stanovništva i učestvuju u distribuciji svetskog dohotka sa 6%. Zemlje
srednjeg nivoa dohotka sadrže 15% svetske populacije, a primaju 17% svetskog dohotka, dok
53
stanovnici bogatih zemalja (25% svetske populacije) raspolažu sa 77% svetskog dohotka .
U posmatranju međunarodne distribucije dohotka ne postoji sumnja u pogledu daljeg
proširenja jaza između najbogatijih i najsiromašnijih zemalja. Apsolutni gep između ovih
zemalja se povećava tokom vremena. Prema Easterlinu gep između najbogatijih i
najsiromašnijih zemalja u 1820. godini iznosio je 3:1, dok je u 2000. godini iznosio 380:1
Kolika je nejednakost distribucije dohotka, zavisi i od mere koja se koristi u analizi. Sigurno
je da upotreba per capita dohotka merena po zvaničnom kursu može dati različite rezultate u
odnosu na dohodak obračunat PPP (paritet kupovne moći) metodom. Kuznetsova studija
(1965) za 1894., 1938. i 1949. godinu ukazuje da nije bilo bitnijeg pomeranja Lorencove
krive, odnosno sužavanja međunarodne nejednakosti distribucije . Studije Andica i Peacocka
ukazuju na iste zaključke za 1949. i 1957. godinu . Ipak domet ovih studija je limitiran, jer ne
uzima u obzir merenje per capita dohotka PPP metodom. Norveški Institut za međunarodne
odnose je vršio komparaciju životnog standarda, korišćenjem metoda PPP za 115 zemalja u
periodu 1965-1997. godine i došao do zaključka da se gep između siromašnih i bogatih
zemalja uvećava . Branko Milanović (2002) je došao do sličnih rezultata u vezi rasta globalne
nejednakosti, koristeći podatke iz uzorka od 91 zemlje koje pokrivaju 84 % svetskog
stanovništva i 93 % svetskog BDP .Po osnovu njegovih rezultata, Gini koeficijent je porastao
sa 0.63 u 1988 na 0.66 u 1993.godini. Cetiri glavna faktora doprinela su porastu globalne
nejednakosti unutar ovog perioda:
1) brži rast stanovništva u zemljama u razvoju u odnosu na OECD zemlje;
2) veće stope privrednog rasta u OECD zemljama nego u zemljama u razvoju;
3) usporen rast outputa u ruralnim delovima Kine, Indije i Afrike;
4) širenje gepa između ruralnih i urbanih delova Kine.
S obzirom da ova zemlja ima najveći broj stanovnika na planeti, to je i njen uticaj na
dobijene vrednosti u analizi najveći u posmatranom uzorku. Opšti zaključak koji se može
izvesti odnosi se na širenje razvojnog gepa kako između bogatih i siromašnih zemalja, tako i
52
UNDP (1997) Human DevelopmentReport (New York: Oxford University Press).
53
WorldBank(2001) World Development Report 2002 (Oxford: Oxford University Press).
54
Easterlin, R. (2000) ‘The Worldwide Standard of Living Since 1800’, Journal of economic perspectives,
Winter.
55

56
Kuznets, S. (1965) Economic Growth and Structure (London: Heinemann).
Andic, A. and A. Peacock (1961) The International Distribution of Income, 1949 and 1957’, Journal ofthe
Royal Statistical Society, Part 2.
57
Norwegian Institute of International Affairs (2000) Globalisation and Inequality: World Income Distribution
andLivings Standards, 1960-1998 (Report to the Norwegian Ministry of Foreign Affairs: Report 6b: 2000).
58
Milanovic, B. (2000) True World Income Distribution 1988 and 1993: First Calculations Based on Household
Surveys Alone’, Economic Journal, January.

42
između ljudi u okviru istih. Naravno da se jaz u razvoju proširuje i na ostale aspekte humanog
blagostanja, poput očekivane dužine života, obrazovanja, mogućnosti zaposlenja itd.
Upotreba dohotka per capita kao mere razvoja, dostignutog životnog standarda i
siromaštva otvara neke tehničke probleme koji se tiču merljivosti i uporedivosti podataka.
Prva grupa problema odnosi se na pouzdanost i kvalitet podataka dobijenih iz odgovarajućih
nacionalnih statističkih obračuna. Drugi problem odnosi se na svođenje domaće valutne
jedinice na zajedničku uporedivu osnovu tj. opšteprihvaćenu jedinicu obračuna (SAD dolar),
kako bi se podaci dobijeni iz različitih zemalja mogli upoređivati. Upoređivanje dohotka na
bazi vrednosti dobijene metodom pariteta kupovne moći (purchasing power parity) je u tom
pravcu nezamenljivo rešenje. U obračunu rezultata nacionalnog knjigovodstva učestvuju samo
dobra i usluge koja su proizvedena i potom prodata na tržištu. Veliki deo outputa u zemljama
u razvoju nikada ne dospeva na tržište. To se posebno odnosi na proizvode ruralnog sektora
proizvedenog za sopstvene potrebe domaćinstava. Deo porasta BDP nerazvijenih zemalja u
proteklih nekoliko decenija, može se delom pripisati statističkoj iluziji, proistekloj iz promene
učešća neformalnog sektora i sektora moderne robne razmene kod koje je moguće pratiti
robno-novčane transakcije. Metodološko pitanje koje takođe treba uzeti u obzir prilikom
obračuna veličine outputa odnosi se na upotrebu cenovnog indeksa kao deflatora novčanog
izraza realne dohodne veličine. Koju godinu uzeti kao bazu, kako obračunati promene u
kvalitetu proizvoda, koji sistem pondera upotrebiti; samo su neka od pitanja koja treba uzeti u
obzir prilikom analize dobijenih podataka. Praktične teškoće u obračunu dohotka su veće kod
onih zemalja kod kojih je udeo ruralne ekonomije veći, tj. veliki deo proizvedenih dobara ne
iznosi se na tržište. Teškoće u prikupljanju podataka mogu značajno uticati na utvrđivanje
rezultata nacionalne ekonomije. Ilustraciju prethodno navedenih problema najbolje je
prikazati na primeru: ako upotrebimo US $ kao zajedničku jedinicu mere za izračunavanje
dohotka per capitau Srbiji, upotrebljava se sledeći obrazac:

BDPx
-------÷ devizni kurs
Br.st.

Ako je broj stanovnika 10 mil., a BDP 10 milijardi dinara uz pretpostavku da je 10

dinara jednako 1 $, onda je per capita dohodak u Srbiji 100 $. Da bi životni standard bio
uporediv u obe zemlje, pretpostavlja se da se za 10 dinara u Srbiji može kupiti ista količina
dobara, kao u SAD za 1 $. Međutim, dobro je poznato da zvanični devizni kurs između dve
valute posmatranih zemalja nije dovoljno dobra mera za dobijanje podataka za upoređenje
životnog standarda, posebno ako se posmatrane zemlje nalaze na različitim nivoima razvoja.
Razlog je jednostavan. Devizni kursevi su u velikoj meri determinisani odnosima ponude i
tražnje za valutama, čije se vrednosti baziraju na odnosima roba kojima se trguje i čije cene se
na bazi toga mogu ujednačavati na širem međunarodnom planu. Paritet kupovne moći formira
se na bazi cena, kako trgovinskih (traded goods), tako i ne-trgovinskih dobara i usluga (non-
traded goods), čija je vrednost u velikoj meri određena jedinicom troškova rada, koji su niži
što je zemlja siromašnija. Što je niži nivo razvoja i zemlja siromašnija, to je niži racio cena ne-
trgovinskih u odnosu na trgovinska dobra, pa je i upotrebom zvaničnog deviznog kursa, veća
potcenjenost životnog standarda u zemljama u razvoju merena US $. Na primeru ne-
trgovinskih dobara lako se može uočiti razlika. Cena šišanja u Americi je 10$. Ako je
zvanični devizni kurs 60 dinara za 1 $ u Srbiji, po logici stvari cena šišanja iznosila bi 600
dinara. U stvarnosti je cena 150 dinara, što znači da je vrednost dinara potcenjena faktorom 4
(600÷150), 1$=2,5 dinara. Ako bi se nacionalni output sada obračunavao po ovom kursu,
njegova vrednost bi bila četiri puta veća.
Kako se razvoj nastavlja, tako i racio cena ne-trgovinskih u odnosu na trgovinska dobra
teži da raste sa porastom zarada u sektoru ne-trgovinskih dobara, iako je produktivnost rada
43
usporenija u odnosu na sektor trgovinskih dobara. Da bi se izvršila međunarodna komparacija
dohotka i životnog standarda, zbog toga je smislenije upotrebljavati metod pariteta kupovne
moći, odnosno realni devizni kurs između zemalja. Postoje nekoliko metoda za konstrukciju
ovog racija, od kojih je najviše primenjen onaj po kojem se nacionalni dohoci između zemalja
upoređuju kroz selektiranje uporedive korpe dobara i usluga u svakoj zemlji, i utvrđivanjem
ekvivalenta kupovne moći za svaku stavku u posmatranim zemljama. Tako na primer, ako je
Pia cena stavke i u zemlji A i Pib, cena stavke i u zemlji B, ekvivalent kupovne moći stavke i u
zemlji A u odnosu na B je Pia/Pib. Proširivanjem ove kalkulacije na sve robe i primenom
cenovnog racia, na prosečne konzumirane količine za svaku stavku u ove dve zemlje, dobiće
se formula ukupnog ekvivalenta kupovne moći u zemlji A u odnosu na zemlju B:

^ QiPia

^QiPib ;
i

gde je Qi geometrijska sredina količina svake robe konzumirane u obe zemlje. Ovaj racio
može biti upotrebljen za konverziju nacionalnog dohotka jedne zemlje, izmerenog u lokalnoj
valuti, u veličinu iskazanu valutom koja služi kao međunarodna obračunska jedinica (US $).
Irving Kravis je prvi razvio metod multilateralnih komparacija realnih per capita dohotka,
putem konstrukcije racia svetske cene bazirane na cenama i količinama, za preko 100 robnih
kategorija u preko 100 zemalja. Ovaj multilateralni pristup dozvoljava direktnu komparaciju
podataka između različitih zemalja. Prikaz razlika između per capita dohotka merenog
oficijelnim deviznim kursom i metodom pariteta kupovne moći objavljuje se u tabeli World
Development Reporta. Razlika rezultata dobijenih na ova dva načina je veća, što je zemlja
siromašnija. U Keniji je npr. u 2002. godini per capita dohodak po zvaničnom kursu 360$, a
PPP metodom iznosi 1010$. Što je zemlja razvijenija, to je i razlika u utvrđenim veličinama
po osnovu ova dva metoda manja, tako da je kod najrazvijenijih zemalja po pravilu mala
razlika per capita dohotka merenog po zvaničnom kursu i PPP metodom. Ukoliko se uzima u
obzir zvanični devizni kurs, u 2002. godini Švajcarska je najbogatija (38120$ per capita), ali
po PPP metodi, rezultati su nešto drugačiji, tj. SAD imaju najviši životni standard (34260$) .
Kao posebno pitanje može se razmatrati, upotrebljivost per capita dohotka kao mere
razvijenosti i razlikovanja bogatih od siromašnih zemalja. Ako se zanemare ograničenja u
pogledu merenja dohotka u mnogim zemljama (validnost i kvalitet podataka), kao i teškoće u
smislu uporedivosti podataka između zemalja, ipak se može reći da je upotreba per capita
dohotka kao mere razvoja i distinkcije između siromašnih i bogatih zemalja, u velikoj meri
arbitrarna. Ignorišu se mnogi faktori poput distribucije dohotka, razlika u razvojnim
potencijalima i ostalim stvarnim indikatorima kvaliteta života. Koji nivo dohotka treba da
bude uzet kao kriterijum za razdvajanje razvijenih od nerazvijenih zemalja, kao i pitanje da li
se sve zemlje sa visokim dohotkom mogu razvrstati u razvijene, samo su neka od otvorenih
pitanja, kod kojih odgovori mogu biti veoma različiti. Na mnogo načina karakteristike zemlje
utiču na to da li se determinisani nivo dohotka iste može svrstati u određene kategorije
razvijenosti. Na primer, zemlje bogate naftom raspolažu visokim per capita dohotkom, ali se
mnoge od njih ne mogu smatrati razvijenima. Brazilski ekonomista Roberto Campos razlikuje
pet kategorija zemalja i to: pretežno ne-industrijalizovane zemlje, delimično, novo, zrelo i
dekadentno industrijalizovane zemlje. Prve dve kategorije pokrivaju sve zemlje niskog
dohotka, kao i donju polovinu zemalja srednjeg dohotka. Treća kategorija odnosi se na zemlje
srednjeg nivoa dohotka poput Meksika, Singapura, Hong Konga itd. Poslednje dve kategorije
predstavljaju u stvari najrazvijenije tržišne ekonomije. Furtado sugeriše sledeću definiciju

WorldBank (2001) World Development Report 2002 (Oxford: Oxford University Press).

44
nedovoljne razvijenosti. Po njemu je ovo stanje faktorske neravnoteže koje reflektuje
nedostatak prilagođavanja između raspoloživosti faktora i tehnologije njihove upotrebe, tako
da je nemoguće postići potpunu simultanu iskorišćenost kapitala i radne snage . Nedovoljno
razvijena struktura može biti odraz pune iskorišćenosti raspoloživosti kapitala, koja nije
dovoljan uslov za kompletnu apsorciju radne snage na nivou produktivnosti korespodentnom
tehnologiji koja preovlađuje u dinamičnom sektoru ekonomskog sistema. Iako nesumnjivo
postoji arbitrarnost upotrebe per capita dohotka, ipak je veoma pogodno i veoma razumljivo
korišćenje ovog kriterija za klasifikaciju stepena razvijenosti. Pozitivna prednost upotrebe
ovog parametra jeste u fokusiranju na suštinu razvoja: podizanje životnog standarda i
iskorenjivanje siromaštva. U krajnjem slučaju upotreba istog predstavlja solidnu percepciju
društvenih i ekonomskih struktura jedne zemlje. Visok je stepen korelacije između niskog per
capita dohotka i brojnih karakteristika nerazvijenosti jedne zemlje u koje spadaju:
1) nizak nivo tehnologije,
2) visoke stope rasta stanovništva,
3) štednja prisutna samo kod malog procenta populacije,
4) visoka proporcija osnovnih troškova života u ukupnom dohotku,
5) dominacija primarnih proizvoda u izvozu i robe višeg stepena prerade u uvozu,
6) niska produktivnost poljoprivrede uz visoki procenat radne snage angažovane u toj
delatnosti ,
7) visoka nezaposlenost u urbanim područjima,
8) nizak nivo kvaliteta obrazovanja i zdravstvene zaštite.
Porast dohotka nije dovoljan uslov za porast blagostanja, jer pored koristi može
uključivati i troškove koji se ogledaju u odricanju od slobodnog vremena ili proizvodnji
dobara koja nisu usmerena za zadovoljenje potrošnje. Ovo nas dovodi do razlikovanja rasta i
razvoja i pitanja može li jedno bez drugoga? Razvoj bez rasta je gotovo nemoguć, ali je
moguće ostvariti rast bez razvoja. U ekonomskoj istoriji nije teško naći zemlje koje su imale
visoke stope rasta, da bi vremenom zapale u relativnu stagnaciju (primer Argentine). Suština
razvoja jeste u poboljšanju životnog standarda, koji meren rastom per capita dohotka ne mora
označavati poboljšanje materijalnog blagostanja svakog pojedinca. Per capita dohodak je
polazna osnova identifikacije nivoa razvijenosti i sigurno predstavlja glavni parametar kojim
se ukazuje na potrebu razvojne opredeljenosti.
Merenje outputa per capita ne menja činjenicu da se, u stvari, radi o prosečnoj veličini
za celu populaciju posmatrane ekonomije, što imajući u vidu prethodno navedene probleme,
umanjuje preciznost merenja rasta i razvoja. Ako bi smo kao glavni cilj razvoja postavili
sniženje siromaštva, onda bi u merenju stepena razvoja kao adekvatnija mera poslužila
granica siromaštva. Ova granica utvrđuje se kroz međunarodno uporedivu osnovu koju
Svetska banka definiše kao jedan internacionalni dolar dnevno. Svetska banka koristi granicu
siromaštva da bi izračunala procenat stanovništva svake zemlje koji živi ispod ove granice. U
1995. godini per capita BNP meren u internacionalnim dolarima, za Gvatemalu i Maroko, bio
je isti i iznosio je 3.340$, ali razlike su ogromne ako se ima u vidu da 53,3% stanovništva
Gvatemale živi ispod granice siromaštva, dok je u Maroku taj udeo svega 1,1% stanovnika.
To znači da je moguće da zemlje sa sličnim, ili čak istim nivoom outputa per capita, imaju
različit udeo siromašnog stanovništva, mereno granicom siromaštva (poverty line). Ako se
uzmu u obzir i drugi parametri razvoja, razlike mogu biti i veće.
Kao rezultat napora da se otklone nedostaci prihodnih mera razvoja, kreirani su drugi
kompozitni indeksi, koji mogu služiti kao dopuna ili alternativa tradicionalnim merama
razvoja. Jedna od studija usmerena na iznalaženje najadekvatnijih indikatora razvoja i
stvaranje veza između njih, bila je objavljena 1970. godine od strane Instituta Ujedinjenih

Furtado, C. (1964) Development and Underdevelopment (Berkeley: University of California Press).

45
Nacija za istraživanje društvenog razvoja (UNRISD). Rezultat UNRISD studije bio je
stvaranje kompozitnog indeksa društvenog razvoja pri čemu su u njegovom kreiranju bila
istražena u početku 73 indikatora. Kasnije je svega 16 indikatora, od kojih 9 društvenih i 7
ekonomskih, bilo korišćeno na bazi visokog stepena međusobne korelacije. Razvojni indeks je
bio u većoj meri u korelaciji sa ovim pojedinačnim indikatorima, nego što je korelacija istih
sa per capita BNP. Rangiranje zemalja na bazi indeksa razvoja, normalno se na bazi toga
razlikovalo od rangiranja po osnovu BNP per capita Lista ključnih indikatora društveno
-ekonomskog razvoja Instituta UN obuhvata sledeće:
> Procenat punoletnih muškaraca angažovanih u poljoprivredi;
> Električna potrošnja, KW per capita;
> Potrošnja čelika, kg per capita;
> Potrošnja energije, kg uglja ili ekvivalenta per capita;
> Procenat manufakturnog BDP-a;
> Spoljna trgovina per capita;
> Procenat primaoca ličnog dohotka u odnosu na ukupnu ekonomski aktivnu
populaciju;
> Poljoprivredna proizvodnja po muškom poljoprivrednom radniku;
> Cirkulacija novina i časopisa na 1000 stanovnika;
> Procenat ekonomski aktivne populacije snabdeven vodom, strujom , gasom, itd.;
> Potrošnja proteina životinjskog porekla per capita dnevno;
> Očekivana dužina života;
> Procenat stanovnika na lokalitetima od i preko 20.000 stanovnika;
> Kombinovano osnovno i srednje obrazovanje - broj registrovanih osoba;
> Racio registrovanih stručnjaka;
> Prosečan broj osoba po prostoriji stanovanja.
Cynthia Morris i Irma Adelman napravile su rangiranje zemalja na bazi interakcije
društvenih, ekonomskih i političkih faktora i njihovog dejstva na ekonomski razvoj. Njihova
lista varijabli u korelaciji sa privrednim razvojem obuhvata sledeće:
> Stepen političke stabilnosti;
> Stopabruto investicija;
> Politički uticaj vojske;
> Stepenurbanizacije;
> Stepen obrazovanja;
> Stepen društvene mobilnosti;
> Promene u stepenu industrijalizacije od 1950. godine;
> Struktura spoljne trgovine;
> Stepen pobolj šanja humanih resursa;
> Nivo efikasnosti finansijskih institucija;
> Stepen efikasnosti administracije;
> Per capita BNP za 1961. godinu;
> Stopa rasta realnog BDP per capita između 1950/51 i 1963/64. godine;
> Nivo modernizacije industrije;
> Karakter poljoprivredne organizacije;
> Nivo modernizacije tehnike u poljoprivredi;
> Stepen poboljšanja produktivnosti u poljoprivredi od 1950. godine;
> Nivo efikasnosti poreskog sistema;
> Stepen poboljšanja poreskog sistema od 1950. godine;
> Stepen centralizacije političke moći;
61
United Nations Research Institute on Social Development, (1970) Contents and Measurements of
Socioeconomic Development, Geneva: UNIRSD, , str. 63.

46
 > Snaga demokratskih institucija;
> Stepen slobode političke opozicije i štampe;
> Stepen konkurentnosti političkih partija;
> Snaga radničkog pokreta;
>• Politička snaga tradicionalne elite;
> Stepen socijalne tenzije;
> Širina masovnih komunikacija;
> Stepen kulturne i etničke homogenosti;
> Stepen dualizma;
> Veličina tradicionalnog poljoprivrednog sektora;
> Karakter bazne društvene organizacije;
> Raspoloživost prirodnih resursa;
> Stepen adekvatnosti proizvodnog kapitala;
> Stepen poboljšanja proizvodnih fondova od 1950. godine;
> Stopa rađanja;
> Stepen očekivane modernizacije u budućnosti;
> Važnost domaće srednje klase;
> Glavne osnove sistema političkih partija;
> Stepen obaveznosti ciljeva privrednog razvoja za upravljačke strukture;
> Stepen nacionalne integracije i značaja nacionalnog jedinstva.
Sve ove studije prate razvoj sa stanovišta strukturalnih promena, ali ne i sa aspekta
porasta kvaliteta života i ljudskog blagostanja, kao bitnim, ciljnim komponentama privrednog
razvoja. Kompozitni indikatori koji mere razvoj sa aspekta ovih komponenti odnose se na
indeks stvarnog kvaliteta života (Physical Quality of Life (PQLI)) i indeks humanog razvoja
(Human Development Index (HDI)). Indeks stvarnog kvaliteta života bazira se na očekivanoj
dužini života, stopi smrtnosti novorođenčadi i stopi pismenosti. Prve dve varijable reflektuju
efekte ishrane, opšteg zdravstvenog stanja nacije i stanja životne sredine (npr. snabdevenost i
pristup vodi za piće). Treća varijabla predstavlja meru dostignutog blagostanja, ali i
neophodan zahtev za postizanje privrednog razvoja. Zemlje se rangiraju po vrednostima
varijabli od 1 do 100, pri čemu je vrednost kompozitnog indeksa prosek po osnovu sva tri
vrednosna rejtinga, pri jednakim ponderima. Tako na primer, za očekivanu dužinu života
gornji limit (77 godina - vrednost jednaka 100) dostigla je Švedska u 1973. godini, dok je
donji limit od 28 godina (vrednost 1) pripisan Gvineji-Bisao za 1950. godinu. Sve ostale
zemlje rangirane su u okviru ovih granica. Slično rejtingovanje se vrši i za stopu smrtnosti
novorođenčadi, dok se za stopu pismenosti vrši direktno rangiranje na skali od 1 do 100.
Visoka korelacija između BNP per capita i PQL indeksa, ne mora nužno postojati.
U tabeli 2.5, dat je prikaz ova dva pokazatelja za zemlje Trećeg sveta, početkom 80-ih
godina prošlog veka. Zemlje sa sličnim nivoom BNP per capita mogu imati vrlo velike razlike
u vrednostima PQL indeksa, pri čemu važi i obrnuto. To znači da se postizanjem višeg BNP,
per capita ne mora garantovati bolji kvalitet života, kao što ni dostignuti nivo kvaliteta života
ne mora značiti visok BNP. Posebno karakteristični primeri su Saudijska Arabija i Šri Lanka.

62
Irma Adelman i Cynthia Morris, (1967) Society, Politics and Economic Development, John Hopkins
University Press.

47
Tabela 2.5: BNP per capita i indeks stvarnog kvaliteta života (PQLI) za izabrane nerazvijene
zemlje
BNP per capita (U.S. $) ZEMLJA PQLI
348 2
790 0
380 2
349 1
12,72 3
0 4
253 4
3,020 0
27,79 4
0 0
299 4
815 2
2,214 4
304 8
302 5
5,220 6
Gambija 2,503 5
Angola
Sudan
Pakistan
Saudijska Arabija
Indija
Irak
Katar
Tanzanija
Zimbabve
Brazil
Kina
Šri Lanka
Singapur
Tajvan
Kostarika
Izvor: John P. Lewis i Valeriana Kalleb, U.S. Foreign Policy and the Third World, Agenda
1983., New York: Praeger, 1983., tab. C-3.

Komparativni status društveno-ekonomskog razvoja nacionalnih ekonomija od početka

90-ih godina prošlog veka, meri se preko indeksa humanog razvoja (Human Development
Index (HDI)). Ovaj indeks konstruisan je od strane Razvojnog programa Ujedinjenih Nacija
(United Nations Development Program (UNDP)), a redovno se prikazuje u Izveštajima
humanog razvoja (Human Development Reports).
HD indeks određuje se na bazi tri ciljna proizvoda razvoja, a to su: ^
Očekivana dužina života (dugovečnost);
>• Znanje - mereno kroz obrazovanost odraslih (2/3 ponderisane težine) i
kombinaciju registrovanih sa primarnim, srednjim i visokim obrazovanjem (1/3 ponderisane
težine); ^ životni standard - meren realnim per capita outputom koji je korigovan
korišćenjem PPP metode konverzije i uz pretpostavku opadajuće granične korisnosti
prihoda iznad prosečnog, svetskog nivoa. U konstrukciji indeksa, uspostavljaju se fiksirane
maksimalne i minimalne vrednosti za svaki od ovih parametara:
^ očekivana dužina života: 25 i 85 godina;
>• kombinovani racio znanja: 0 i 100%;
>• realni BDP per capita (PPP$): 100$ i 40.000$ (PPP)
Za svaku komponentu indeks se određuje po sledećem obrascu:
Index= Stvarna Xi vrednost - minimum X vrednost
Maksimum Xi vrednost - minimum X vrednost
 Tako npr., ako je očekivana dužina života 65 godina, onda se odgovarajući indeks
izračunava na sledeći način:

48
 65-25 40
---------= — = 0,667
85-25 60

Utvrđivanje indeksa dohotka je nešto komplikovanije.

Ako je svetski prosečni prihod per capita u 1994. godini iznosio 5.835$ (PPP), onda se ovaj
nivo uzima kao početni prag (X'), pri čemu se za svaki dohodak iznad ovog nivoa vrši diskontovanje
bazirano na Atkinsonovoj formuli:

W(X)=X' za 0<X<X'

' vi"2 v i x x '

W(X)=X +2[(X-X )] za X < X < 2X
' '1/2 1/3 ' ^ ^ '
=X+2(X )+3[(X-2X')] za2X<X<3X
' '1/2 W 1 1']}1/n 1'xx'

X=X+2(X )+3[(X-2X')]+n{[-(n-)X za ( n - ) X <X<nX Za

maksimalnu vrednost od 40.000$ (PPP$) izračunavanje bi bilo sledeće:

' '1/2 '1/3 '1/4 '1/5 '1/6 '1/7 ')1/8]
W(X)=X+2(X )+3(X )+4(X )+5(X )+6(X )+7(X )+8[40000-7X

Diskontna vrednost maksimalne vrednosti iznosi 6.154$ (PPP). Konstrukcija HD indeksa na

primeru Grčke bila bi sledeća:
^ očekivana dužina života - 77,8 godina;
^ stopa obrazovanosti (pismenosti) odraslih - 96,7%;
>• kombinovani upisni racio - 82%;
>• realni BDP per capita (PPP$) - 11.265$;

v 77.8-25 52,8
Indeks ocekivane dužine života =-----------------=-------= 0,88
85-25 60

96,7-0 96,7
Indeks pismenosti =-------------=-------= 0,967
100-0 100

82-0
Indeks kombinovanog obrazovanja =--------------= 0,82
Indeks znanja = [2(0,967)+1(0,820)]/3=0,918

W(X)=[5835+2(11265-5835) ]=5982 (PPP$)

5982-100
Indeks dohotka =-----------------= 0,972
6154-100

0,880 + 0,918 + 0,972 63

HD indeks =------------------------------= 0,923
3
63
United Nations Development Program, Human Development Report 1997, Oxford University Press,
1997., str. 122.

49
 Indeks humanog razvoja uzima vrednosti na skali od 0 do 1, pri čemu su sve zemlje
rangirane u tri grupe:
> nizak humani razvoj (0,0 do 0,50);
> prosečni humani razvoj (0,50 do 0,79) i
> visok humani razvoj (0,80 do 1,00).
Tabela 2.6 prikazuje primer po tri rangirane zemlje iz svake grupe. Zadnja kolona
označava meru razlike između ranga BDP per capita i HD indeksa za odgovarajuću zemlju.

Tabela 2.6: HDI za 9 izabranih zemalja za 1995. godinu

Izvor: UnitedNations Development Program, Human Development Report, 1998., New York:
Oxford University Press, 1998., annex tab. 1.

U 1995. godini najniži HDI (0,185) imala je Sijera Leone, dok je Kanada imala najvišu
vrednost HD indeksa (0,960). Zemlje sa sličnim outputom per capita mogu imati različite
vrednosti HD indeksa. Slika 2.4 to jasno pokazuje. Indeks humanog razvoja predstavlja glavni
doprinos boljem shvatanju i merenju savremenog privrednog razvoja. Kombinovanim
korišćenjem društvenih i ekonomskih podataka, kroz HD indeks stvara se šira mera razvojnih
performansi. U kombinaciji sa tradicionalno korišćenim merama razvoja, HDI doprinosi
kompletnijem odgovoru na pitanje da li se nacionalna ekonomija nalazi na putu prosperiteta.

50
Slika 2.4: Sličniprihodi - Različiti HDI
BNP per capita Očekivani životni vek Procenat
(u US $) (godine) pismenosti
3000 odraslih
HDI
75 100 1.00
2000
70

80 .800
65 Ekvador

1000 60
60 .600
Maroko
55

50 40 .400
BNP per capita Očekivan Procenat
(u US $) životni vek pismenosti
3000 (godine) odraslih
HDI
100 1.00
75

70
80 .800
2000
65 Tu
nis

_60 60 .600

1000 55 Na
mi
4 .400 bij
50 a
BNP per capita Očekivan Procenat
(u US $) životni vek pismenosti
3000 (godine) odraslih HD
75 100 1.00

70 ■ , "80 -------------- .800

Venecuela

2000
65 ,-' ^--
-~- ^
60 60 .600 Južnoafrička
Republika

55
1000
50 40 .400
Izvor: UnitedNations Development Program, Human Development Report 1996., New York:
Oxford University Press, 1996., str. 30

51
 2.3 Dimenzije razvojnog gepa

Postoje mnoge dimenzije razvojnog gepa kojima se nerazvijene zemlje razlikuju u

odnosu na razvijene. Nerazvijene zemlje imaju velike viškove radne snage. U dugom periodu
vremena, zemlje koje imaju veliki rast stanovništva takođe su opterećene otvorenom ili
prikrivenom nezaposlenošću. Prikrivena ruralna nezaposlenost, često se transformiše u
otvorenu nezaposlenost u gradovima . Otvorena nezaposlenost urbanih područja je veoma
ozbiljan problem koji za sobom povlači niz konsekvenci. Prema podacima međunarodne
organizacije rada (ILO), oko jedna milijarda ljudi u zemljama u razvoju je nedovoljno
zaposlena ili bez posla . Ovo predstavlja veliki izazov, s obzirom da se očekuje povećanje
radne snage za 1,5 milijardu do 2025. godine. Tekuća nezaposlenost je neizbežni rezultat
tržišnih snaga, i kao takva može biti tretirana kao prirodna. Da bi se smanjila nezaposlenost,
po rezultatima istraživanja Svetske Banke (1995. World Development Report), potrebno je u
proseku ostvariti rast outputa od 4% godišnje, kako bi se postigao rast zaposlenosti od 2%.
Ipak, većina zemalja nije sposobna da ostvari ovako visoke stope privrednog rasta. Brzi rast
zaposlenosti povezan je sa implementacijom tržišno, baziranih politika i rastom izvoza
proizvoda fabričke prerade. Empirijski podaci ukazuju da problem nije samo u agregatnoj
ponudi radne snage. Uzročni faktori su povezani sa inicijativama radnika za migraciju u
urbane sredine i nemogućnošću istih da obezbede zaposlenje, usled nedostatka ostalih faktora
proizvodnje (pre svega kapitala). Postoje brojni faktori koji utiču na kretanje radne snage iz
ruralnih oblasti i na razvoj urbanih industrijskih aktivnosti, tako da se radna snaga u potrazi za
višom realnom zaradom odlučuje za migraciju iz ruralnog sektora . Ako ne postoji posao u
ruralnom sektoru, migranti ne gube ništa izuzev sigurnosti i podrške koje im pruža proširena
porodica. Ako porast broja radnika procentualno prevazilazi tražnju, doći će do formiranja
gepa između ponude i tražnje za radnom snagom. Ovaj gep konstituiše potencijalni obim
migranata, čiji je uticaj veći, ukoliko udeo urbane radne snage u ukupnoj veličini iznosi manji
procenat. Porast mogućnosti zaposlenja u ruralnom sektoru zavisi od rasta tražnje outputa
ruralnog sektora i brzine po kojoj se broj poslova smanjuje sa rastom produktivnosti. Veličina
urbane nezaposlenosti povećaće se pod pritiskom radne snage iz ruralnog sektora, stvarajući
67
uslove za priliv radne snage u neformalni sektor .
Istorijski posmatrano, ekonomski razvoj je uvek povezan sa masivnim odlivom radne
snage iz poljoprivrede, ali je veličina i brzina tog procesa u današnjoj situaciji jedinstvena, po
svojoj dramatičnosti. To stvara problem u urbanom sektoru, koji nije u stanju da prihvati
veliki broj radnika. Uz datu tehnologiju, stopa po kojoj urbani sektor absorbuje migrante,
zavisi od stope uvećanja kapitala. Ako se kapital i rad kombinuju u fiksnim proporcijama,
onda stopa akumulacije kapitala određuje veličinu povećanja zaposlenosti. Naravno da
problem nezaposlenosti ne može biti rešen samo kroz povećanje akumulacije kapitala. Ako se
stopa kreiranja poslova poveća, migratorna ketanja mogu uticati na nesmanjenu nezaposlenost
u urbanim područjima. Migracija radnika nije jednostavna funkcija razlika u realnim
zaradama između ova dva sektora. Kako bi se održao tempo razvoja, rešenje koje se nameće
odnosi se na kreiranje poslova u ruralnom sektoru, uz preusmeravanje investicija u delatnosti
koje mogu podržati ovaj proces (npr. obrazovanje i saobraćaj). Industrijsko, urbano okruženje
pruža znatno udobniji život u poređenju sa uslovima u ruralnom ambijentu, posebno za

64
Todaro, M. (1969) ‘A Model of Labour Migration and Urban Unemployment in Less Developed Countries’,
American Economic Review, March. 65ILO,
AnnualEmploymentReport, Geneva, ILO, 1996.
66
Yap, L. Y. L. (1977) The Attraction of Cities: A Review of the Migration Literature’, Journal of Development
Economic, 4.
67
Lewis, A (1954) ‘Economic Development with Unlimited Supplies of Labour’, Manchester School, May.
52
kategoriju stanovništva sa niskim prihodom i mlađe starosno doba. Znatno veće zarade u
urbanom sektoru deluju na migratorni tok, poput magneta. Nezaposleni radnici iz ruralnih
sredina u urbanom sektoru najlakše nalaze posao u neformalnom, uslužnom delu ekonomije.
Takve zarade mogu biti niske, ali to je bolje nego biti u situaciji bez prihoda. Nezaposlenost u
urbanim sredinama uzima prikrivenu formu čija je manifestacija nizak dohodak 68. Kao mera
registrovanja nezaposlenosti i raspoloživosti radne snage koristi se dohodno merenje
nezaposlenosti. Jedan od načina merenja opsega prikrivene nezaposlenosti u formi poslova
niske zarade, jeste uzimanje razlike između stvarno zaposlene radne snage po nestandardnim
dohocima i radne snage, odnosno broja radnika koji se zahteva za produkciju datog nivoa
outputa, po prihvatljivom dohotku po zaposlenom. Naravno, da se u tom slučaju pre merenja
mora utvrditi nivo standardnog, odnosno prihvatljivog dohotka. Taj se nivo određuje na liniji
siromaštva, ispod koje je preživljavanje radnika ozbiljno ugroženo. Dohodno merenje
nezaposlenosti izračunava se po sledećem obrascu:
O O
N = R-R * =----------------------
O/R O/R*

R- stvarno zaposlena radna snaga;

R* - udeo radne snage, pri prihvatljivom nivou dohotka po zaposlenom;
O - output;
O/R - ostvarena produktivnost;
O/R* - prihvatljivi nivo dohotka po zaposlenom.
Potrebno je ostvariti određenu stopu rasta, kako bi se zaposlili radnici koji na tržište
rada, dolaze iz ruralnog sektora, kako se ne bi poništili efekti rasta produktivnosti. Razvojni
gep se manifestuje i kroz mogućnosti obrazovanja koje su veoma različite u pogledu kvaliteta
između siromašnih i bogatih zemalja. Manifestacije ovakvog stanja jesu niske stope upisanih
učesnika u osnovnom, srednjem i visokom školovanju, kao i mnogo više stope nepismenih
stanovnika jedne zemlje, što sve skupa vodi ka nižem nivou formiranja humanog kapitala u
celini. Nizak nivo obrazovanja i obuke ima sledeće konsekvence:
1) uticaj na smanjivanje mogućnosti u pogledu uvođenja novih industrija i primene
novih tehnologija;
2) smanjena je sposobnost upravljanja promenama na svim nivoima organizacije
preduzeća i društva u celini;
3) smanjena fleksibilnost i sposobnost radne snage u pogledu postizanja više
produktivnosti.
Tabela 2.7: Obrazovanje, 1980-1997
Ekonomija % Neto racio upisanih Neto racio upisanih Stopa
BNP učenika učenika nepismenosti
(% relevantne (% relevantne starosne odraslih (%
starosne grupe) grupe) nepismenih iznad
Primarno Sekundarno 15 godina)
1997 1980 1997 1980 1997 muškarci žene
Svet 4.8 81 90 60 68 18 32
Nizak dohodak 3.3 66 76 38 51 30 49
Srednji 4.8 86 97 63 71 10 20
dohodak
Niži srednji 4.8 85 98 64 70 10 23
dohodak

Edwards, E. O. (ed.) (1974) Employment in Developing Nations (New York: Columbia University Press).
53
 Viši srednji 5.0 88 96 59 75 9 11
dohodak
Niži i srednji 4.1 78 89 53 63 18 33
dohodak
Istočna Azija i 2.9 86 99 59 67 9 22
Pacifik
Evropa i 5.1 92 100 84 81 2 5
Centralna
Azija
Latinska 3.6 85 94 55 66 11 13
Amerika i
Karibi
Bliski Istok i 5.2 74 87 46 66 26 48
Severna Afrika
Južna Azija 3.1 64 77 38 55 35 59
Subsaharska 4.1 - - - - 32 49
Afrika
Visoki dohodak 5.4 97 100 87 96 - -

Izvor: WorldDevelopment Report 2000/2001, New York, Oxford University Press, 2000.

Statistički podaci iz tabele 2.7 daju prikaz osnovnih parametara obrazovanja. Kolona
jedan, prikazuje javne izdatke obrazovanja kao procenat BNP. Prisutan je trend njihovog
rasta, ali još uvek nedovoljno, ako se posmatra da je 3,3% BNP u zemljama niskog dohotka
40% manje u odnosu na proporciju istih izdvajanja u zemljama visokog dohotka. Kolone dva i
tri pokazuju procenat relevantne starosne grupe koja pohađa osnovno i srednje obrazovanje.
Dok je osnovno obrazovanje univerzalno u zemljama visokog dohotka, 25% dece u
siromašnim zemljama nema osnovno obrazovanje. Prevedeno u apsolutnom izrazu 125
miliona dece ostaje bez primarnog obrazovanja, i pored zaveštanja svetskih vlada da osnovno
obrazovanje bude dostupno svima do kraja 2000. godine. Ispunjenje ovog cilja, u pogledu
univerzalnog osnovnog obrazovanja u siromašnim zemljama, pomereno je za 2015. godinu.
Procenjeni troškovi postizanja takvog cilja iznose 8 milijardi dolara godišnje. To će s druge
strane, zahtevati preorjentaciju prioriteta u siromašnim zemljama, ali i veće donacije iz
razvijenih zemalja, kao i pomoć međunarodnih organizacija. U dosadašnjoj politici
kreditiranja Svetska Banka je finansiranje obrazovanja zanemarivala. Bazični nedostatak u
obezbeđenju usluge obrazovanja manifestuje se u visokom nivou nepismenosti odraslih. U
zemljama niskog dohotka 30% muškaraca je nepismeno, i skoro 50% žena. Razlike u stepenu
obrazovanja između muškaraca i žena, po pravilu se gube sa postizanjem višeg nivoa dohotka.
Distribucija dohotka kao specifična dimenzija razvojnog gepa je tipično vrlo
neujednačena, kod siromašnih u odnosu na razvijene zemlje. To konkretno znači da čak i sa
pojavom rasta i razvoja u siromašnoj zemlji, koristi ubiraju bogati stanovnici, dok je ogromna
većina na drugoj strani nepromenjenog položaja. Siromaštvo je po pravilu vrlo rašireno, što je
distribucija dohotka neujednačenija. Stepen dohodnih nejednakosti i između zemalja ima
tendenciju porasta . Transformacija ekonomija unutar osnovnog kapitalističkog okvira, po
pravilu je povezana sa ranom fazom širenja dispariteta u distribuciji personalnih dohodaka.
Neki ljudi su sposobniji od drugih u akumuliranju bogatstva, ali i mogućnosti i prilike po
samoj prirodi stvari, nisu jednake za sve. Cesto se u odsustvu jake redistributivne uloge

Deininger, K. and L. Squire (1996) ‘A New Data Set Measuring Income Inequalities’, World Bank Economic
Review, September.

54
oporezivanja, dohodne nejednakosti proširuju i odraz su nejednakosti u veštinama sticanja
bogatstva. Razlike u individualnim sposobnostima i inicijativama dolaze do izražaja u procesu
ekonomske transformacije u pravcu efikasnijeg sistema. Opservacija da dohodne nejednakosti
rastu sa ekonomskim progresom, a potom opadaju naziva se Kuznetsova kriva. Kuznetsova
istraživanja u pogledu distribucije dohotka, pokazala su da mnoge od sadašnjih razvijenih
zemalja imaju prvo porast stepena nejednakosti, a potom opadanje u kasnijim fazama
industrijalizacije, odnosno rezultujuća kriva ima oblik inverznog slova U . Do određene faze
razvoja, raste nejednakost u distribuciji dohotka, da bi kasnije došlo do njenog opadanja.
Visok stepen nejednakosti u nedovoljno razvijenim zemljama, pojavljuje se kao rezultat višeg
učešća u dohotku koji prima 5% najbogatijih stanovnika tih zemalja (skoro 30% učešća u
dohotku). Deninger i Squire su izračunali Gini koeficijent za preko sto zemalja, kao i racio
udela dohotka koji prima 20% najbogatijih stanovnika u odnosu na 20% stanovnika sa
najnižim dohotkom . Njihovi rezultati ukazali su da je u Latinskoj Americi i Africi, najviši
stepen dohodne nejednakosti iskazan kroz Gini koeficijent pomnožen sa 100 (npr.
Južnoafrička Republika (62,3); Meksiko (53,85); Gvatemala (55,68)). Dohodne nejednakosti
u Aziji i istočnoj Evropi su po ovim autorima mnogo manje izražene. Posebnu zanimljivost
predstavljaju dve najveće zemlje sveta Kina i Indija, gde su nejednakosti merene Gini
koeficijentom, slične vrednosti kao i kod visoko razvijenih zemalja. Opšte pravilo glasi: veći
Gini koeficijent^veći racio dohodnog učešća između prvih i poslednjih 20% stanovnika,
rangiranih po nivou primanja. Različite barijere doprinose održavanju ove nejednakosti u
distribuciji dohotka:
1) nejednakosti u rasporedu obrazovnih mogućnosti, posebno u ruralnim područjima,
gde je koncentrisan najveći broj siromašnih stanovnika;
2) prikrivena ili otvorena nezaposlenost nastala na bazi migratornih kretanja, na relaciji
ruralna-urbana sredina;
3) nedostatak investicija i neadekvatna rešenja ekonomske politike, pre svega u sferi
oporezivanja;
4) dualitetna struktura ekonomije.
Kako bi se popravila situacija potrebno je izvršiti izbor projekata i alokaciju
investicionih sredstava u pravcu podizanja dohotka najsiromašnijih slojeva društva. Ubrzani
privredni rast, po novim istraživanjima doprinosi takvoj strukturalnoj transformaciji, gde se
koristi u jednakoj meri raspoređuju na različite slojeve stanovništva. Na bazi istraživanja
sprovedenog u velikom broju zemalja, utvrđeno je de visoke stope privrednog rasta i
makroekonomska stabilnost, prati tendencija održavanja postojeće raspodele dohotka .
Relacija između siromaštva i privrednog rasta ne menja se puno tokom vremena u zemljama u
razvoju, što znači da relativna nejednakost (Gini koeficijent), ostaje približno ista. Apsolutna
nejednakost na drugoj strani se još više proširuje, jer rast dohotka per capita označava veći
udeo prinosa bogatijeg dela stanovništva u odnosu na siromašne slojeve . U pogledu odgovora
na pitanje da li nejednakost u distribuciji dohotka doprinosi privrednom rastu, novija
istraživanja ukazala su na negativan rezultat . Ujednačenija distribucija dohotka je po pravilu
dobra za privredni rast. Dohodno ujednačavanje, odnosno pravednija raspodela spada u grupu
faktora indukcije privrednog rasta. Iskustvo uspešnih zemalja jugoistočne Azije ukazuje da
ujednačenija distribucija dohotka doprinosi daljem razvoju građanskog društva,

70
Kuznets, S. (1955) ‘Economic Growth and Income Inequality’, American Economic Review, March.
71
Deininger, K. and L. Squire (1996) ‘A New Data Set Measuring Income Inequalities’, World Bank Economic
Review, September.
72
Naqvi, S. N. H. (1995) The nature of Economic Development’, WorldDevelopment, April.
73
Dollar, D. and A. Kraay (2000) Growth is Goodfor the Poor (Washington, DC: World Bank).
74
Forbes, K. J. (2000) ‘A Reassessment of the Relationship Between Inequality and Growth’, American
Economic Review, September.

55
jednakosti i šansi i povećanju izbora za stanovnike ovih zemalja. Po istraživanju Svetske
banke, zemlje sa većim stepenom jednakosti distribucije dohotka imale su više stope
privrednog rasta . Na slici se vidi povezanost rasta dohotka per capita na vertikalnoj osi, i
dohodna nejednakost na horizontalnoj osi. Zemlje ubrzanog privrednog rasta su u uporednoj
analizi imale ujednačeniju distribuciju dohotka, dok su zemlje sporijeg privrednog rasta imale
viši stepen nejednakosti u raspodeli dohotka.

Slika 2.5: Nejednakost dohotka i ekonomski rast

% BDP rasta per capita, 1965 89

™^ RepubUka Koreja
-------#;»--------
SLngapur

(Kor^ rjing

KlllA
 Igipa^
Ti|l.iir Malezl|a
lndonc7i|a Biazll
Madarslta.
 Tunls MaLtildjus

El^vadar
TLaska
JTug<»UtVl]a^» • •• ^J
Poitugal Krni|
5al Lanka« ' L'-il'ldUT'ia
Maroko
Iziđel
MckslKo«
Sriani| Koiiimaijar • • ■
Indija • Kosta Ri.ia I OhaLa slonrvarje
BanjrladeS
UrugvaJ «

CiLe ; Trinidad Kv

Tchagp
Arg«ttttas Peiu
 35 40
a
5 10 15 20 25 30 45

Nejednakost dohotka Izvor: World

Development Report 1991 (Washington D.C.: World Bank)
 Dohodne nejednakosti nisu neophodan uslov za visok nivo štednje i investicija. U kojoj
meri se ostvaruje cilj jednakosti raspodele dohotka, može biti ispitano preko ponderisanih
indeksa rasta. Rast outputa je konvencionalno meren kao prosek rasta dohotka različitih
segmenata stanovništva sa aspekta primanja. U konstrukciji ponderisanih indeksa uzima se
ponderisani prosek, gde je relevantni ponder učešće svakog segmenta u ukupnom dohotku. Po
pravilu stope privrednog rasta ne prikazuju distribuciju dohotka. Tako je moguće da zemlja
ostvari visoke stope privrednog rasta, a da od toga koristi ima samo bogati sloj stanovništva.
Ideja konstrukcije ponderisanih indeksa rasta jeste u obezbeđivanju bolje mere rasta,
sveukupnog blagostanja kroz kombinaciju rasta dohotka sa distribucijom . Ako se pretpostavi
da najbogatija trećina stanovništva prima 70% dohotka, a najsiromašnija trećina svega 10%,
onda se rast BDP može postaviti:
% rasta BDP = r1(0,1) + r2(0,2) + r3(0,7)

75
WorldBank (1991) World DevelopmentReport 1991 (Washington, DC: WorldBank).
76
C. Jones (1997) ‘On the Evolution of the World Income Distribution’, Journal of Economic Perspectives, 11
(3).

56
 -r1, r2 i r3 su stope rasta dohotka za sve kategorije stanovništva sa aspekta primanja. Ako
je r1=1%, r2=3% i r3=7%, stopa rasta BDP je 5,6%, ali će pozicija najsiromašnijeg sloja
stanovništva biti praktično nepromenjena. Procentualna stopa blagostanja bila bi izračunata,
tako da se svakom segmentu stanovništva dodeli jednaki ponder.
% rasta blagostanja = 1(0,33) + 3(0,33) + 7(0,33) = 3,63%
Dobijena stopa rasta je manja od stope prikazane konvencionalnim merenjem. Ako bi se
vrednosti pondera promenile u smislu povećanja udela grupe sa najnižim primanjima, onda bi
procenat porasta blagostanja bio i niži. Tako na primer, ukoliko bi ponder segmenta sa
najnižim primanjima bio 60%, a ponder segmenta stanovništva sa srednjim primanjima 40%,
onda bi rezultat bio:
% rasta blagostanja = 1(0,6) + 3(0,4) + 7(0) = 1,8%
U zemljama u kojima se distribucija dohotka pogoršava, ponderisana mera blagostanja
pokazuje manji napredak u odnosu na rast outputa. Ako je distribucija dohotka ravnomernija,
to je % rasta blagostanja veći, u odnosu na stope privrednog rasta i širi slojevi stanovništva
ostvaruju veće koristi od procesa privrednog rasta.
Razvojni gep ogleda se i u nedovoljnoj uhranjenosti većeg dela stanovništva i slaboj
zdravstvenoj zaštiti u nedovoljno razvijenim zemljama. Sam proces razvoja je
multidimenzionalan, tako da ne treba zanemarivati ovu važnu komponentu kvaliteta ljudskog
života. Organizacija Ujedinjenih Nacija za hranu i poljoprivredu (United Nations Food and
Agriculture Organisation (FAO)), utvrdila je da preko 1 milijarda ljudi u svetu pati od
neuhranjenosti, 1,3 milijarde pati od anemije, 1 milijarda od nedostatka joda, 30 miliona dece
ima nedostatak vitamina A, a preko 1 milijarda ljudi nema pouzdan pristup ka bezbednoj vodi
za piće. Neuhranjenost je posebno ozbiljan problem, jer predstavlja glavni uzrok smrtnosti
novorođenčadi, čija je stopa 10 puta veća u zemljama u razvoju, u odnosu na razvijene
zemlje. Indijski ekonomista Partha Dasgupta posvetio je dosta pažnje pitanjima ishrane i
efektima na zdravlje i radnu produktivnost. Relacija izmeđi niskog dohotka i ishrane je
dvosmerna. Nizak dohodak je glavni razlog neuhranjenosti, koja je s druge strane uzrok
niskog dohotka, pošto smanjuje radnu efektivnost i produktivnost . Indeksi merenja
neuhranjenosti mogu biti bazirani na energetskoj vrednosti ili na zahtevima za unos različitih
vrsta hrane. Za svakog čoveka neophodan je određeni unos hrane, kako bi bio radno sposoban
i zdrav. Kalorijska vrednost hrane je važna zbog sposobnosti organizma za apsorpciju
proteina. Unos proteina je naročito bitan u prve tri godine života, tokom kojih mozak dostiže
90% pune veličine, tako da njihov nedostatak uzrokuje nepovratna oštećenja mozga. Relacija
između ishrane i kapaciteta za fizički napor, definiše se kroz zahtev za unosom minimuma
energetske vrednosti hrane u organizam. Dasgupta stoga definiše neuhranjenost, kao stanje u
kojem je fizičko funkcionisanje osobe umanjeno do tačke, gde ne može očuvati adekvatni
nivo performansi pri fizičkom radu ili se oporaviti od efekta bilo koje bolesti. Minimalna
suma energije u vidu dnevnog kalorijskog unosa, neophodna za osnovno funkcionisanje
života, prikazana je na tački r na slici 2.6.

77
Dasgupta, P. (1993)An Inquiry into Well-Being and Destitution (Oxford: Clarendon Press).

57
 Slika 2.6: Odnos izmeđuproduktivnosti i unosa energije
Produktivnost

u
r Unosenergije

Odnos između produktivnosti i energetskog unosa dat je linijom koja polazi od tačke r.
Novija istraživanja potvrduju znatno povećanje ekonomskih i društvenih prinosa kroz
investiranje u kvalitet ishrane i zdravlje, a sa aspekta ekonomije dolazi do porasta
produktivnosti, kao i do uštede troškova koji nastaju kao posledica neuhranjenosti i slabog
zdravlja . Troškovi tretiranja različitih formi neuhranjenosti su neuporedivo manji u odnosu
na vidljive koristi, koje se na taj način ostvaruju. Prevencija je uvek bolja od lečenja, ne samo
za pojedinca, već i za blagostanje društva kao celine . Na primer, nedostatak vitamina A
uzrokuje slepilo. Godišnji troškovi pomoći slepoj osobi su najmanje 1000 puta veći od
godišnje sume neophodne za nabavku vitamina A, potrebnog za prevenciju ovakvog stanja.
Nedostatak joda takođe izaziva teške posledice, dok je za rešenje ovog problema potrebno
izdvojiti manje od 0,01$ po osobi godišnje . Na drugoj strani, Svetska Banka je izračunala da
su troškovi nedostatka vitamina A, joda i gvožđa u ishrani, u zemljama u razvoju dostigli
sumu od 5% BDP, kroz redukovanu produktivnost, povećanu smrtnost i invaliditet . Radni
kapacitet ne zavisi samo od ishrane, već i od zdravstvene zaštite. Investicioni napor na ovom
polju rezultira u znatnim prinosima. Tri su vodeće bolesti po broju inficiranih ljudi, stvorile
razarajuće efekte na ekonomije pojedinih zemalja (tuberkuloza, malarija i AIDS).
Tuberkuloza ubija 3 miliona ljudi godišnje. Ova se bolest može kontrolisati, ali je njeno
lečenje skupo, jer zahteva kombinaciju antibiotika u periodu od 6-8 meseci. Svetska
zdravstvena organizacija (World Health Organization (WHO)), na primeru Indije je utvrdila
da je 200 miliona $ potrebno za efektivne zdravstvene programe, čiji bi ekonomski efekat bio
750 miliona $ ušteda u troškovima lečenja i porastu produktivnosti . Za kontrolu malarije u
svetu, potrebno je izdvojiti 1 milijardu $ godišnje, za razliku od 130 miliona $, koliko se
danas izdvaja od strane međunarodne zajednice. Malarija ubija 2 miliona ljudi godišnje,
uglavnom u Africi, gde je procenjena šteta od ove bolesti u periodu od 1970. godine, za ovaj
kontinent preko 100 milijardi $. U današnjem svetu, preko 40 miliona ljudi zaraženo je
virusom side . Broj inficiranih raste za 5 miliona godišnje, a oko 3 miliona svake godine
78
Behraman, J. R. (1993) The Economic Rationale for Investing in Nutrition in Developing Countries’, World
79
Development, November.
World Development Report 2000/2001: Attacking Poverty (New York: Oxford University Press).
World Health Organisation (2001) Macroeconomics and Health: Investing in Health for Economic
81
Development (Geneva: WTO).
World Bank (1995) World Development Report 1995: Workers in an Integrating World (Oxford: Oxford
82
University Press for the World Bank).
World Health Organisation (2001) Macroeconomics and Health: Investing in Health for Economic
83
Development (Geneva: WTO).
World Bank (2000) World Development Report 2000/2001: Attacking Poverty (New York: Oxford University
Press).

58
umire. Ekonomske i društvene posledice ove bolesti na razvoj pojedinih zemalja su
katastrofalne. U Zimbabveu, Južnoj Africi i Bocvani, očekivana dužina života skraćena je na
manje od 50 godina. Troškovi medicinskog tretmana AIDS-a su značajno opterećenje za
budžet, a posledice na produktivnost rada su razarajuće. Svetska banka je utvrdila da su
ogromni troškovi izgubljenog outputa prisutni pri povećanju stope infekcije AIDS-om. Za
kontrolu i prevenciju ove bolesti, potrebno je izdvojiti oko 3 milijarde $ godišnje, po proceni
zajedničkog programa UN (UNAIDS). Citava pomoć u oblasti zdravstvene zaštite za region
Afrike iznosi oko 1 milijardu $ godišnje. Relativno male investicije u zdravstvenu zaštitu i
programe obezbeđivanja hrane, mogu znatno transformisati kvalitet života i produktivne
potencijale čitavog niza zemalja. Tabela 2.8 World Development Reporta, prikazuje
statističke podatke u vezi kvaliteta života i zdravstvene zaštite. Nedostatak osnovnih uslova u
tom pogledu utiče na visoku smrtnost novorođenčadi i smanjenu očekivanu dužinu života u
zemljama niskog dohotka, što sve skupa predstavlja ograničavajuće uslove za ekonomski
razvoj.

Tabela 2.8: Zdravstvo, 1990 – 98.

Ekonomija % stanovništva javni izdaci za % stanovništva Stopa smrtnosti
sa pristupom zdravstvo ( % sa pristupom novorođenčadi
vodi za piće BDP 1990-1998) zdravstvenim (na 1000
(1990-1996) uslugama živorođene dece,
1998)
Svet - 2.5 - 54
Nizak dohodak - 1.3 24 68
Srednji - 3.1 - 31
dohodak
Niži srednji - 3.0 - 35
dohodak
Viši srednji - 3.3 - 26
dohodak
Niži i srednji - 1.9 29 59
dohodak
Istočna Azija i 84 1.7 29 35
Pacifik
Evropa i - 4.0 - 22
Centralna Azija
Latinska - 3.3 - 31
Amerika i
Karibi
Bliski Istok i - 2.4 - 45
Severna Afrika
Južna Azija 77 0.8 16 75
Subsaharska - 1.5 - 92
Afrika
Visoki dohodak - 6.2 - 6
Izvor: WorldDevelopment Report 2000/2001, New York, Oxford University Press, 2000.

59
 2.4 Ograničenja rasta i kvalitativne karakteristike razvoja

Tempo i nivo ekonomskog razvoja su niži, što je veći nivo ograničenja ekonomskog
rasta i barijera transformacije privrede i društva jedne zemlje. Glavni izazov razvoja se upravo
sastoji u identifikovanju i prevazilaženju najvažnijih ograničenja. Efektivne i efikasne mere
kojima se minimiziraju ili u potpunosti uklanjaju efekti prepreka za rast i razvoj, glavni su
zadatak kreatora ekonomske politike. Sva ograničenja mogu se klasifikovati u eksterna i
interna. U potencijalna interna ograničenja kojima se blokiraju promene i usporava privredni
rast spadaju:
1) širina i značaj korupcije političkih struktura i uticaj odgovarajućih politika na
ekonomsko ponašanje subjekata na koje se ista odnosi;
2) uloga države i priroda uticaja vlade na makroekonomska zbivanja, uključujući stepen
političkih sloboda i demokratskih procesa;
3) priroda i definicija vlasničkih prava i funkcionisanje pravnog sistema zaštite istih;
4) postojanje znatnih tržišnih disproporcija (market failures) u okviru kojih tržišni
signali ne daju kompletnu, adekvatnu i tačnu transmisiju na ekonomske agente, što dovodi do
distorzije resursne alokacije, pogrešnih proizvodnih odluka i obrazaca potrošnje;
5) inicijalni kvalitet prirodnih resursa kojim zemlja raspolaže;
6) preovlađujući ideološki obrasci i koncepti koji utiču na stavove i ponašanje činilaca
razvoja (npr. uticaj religije, motivi i obrasci ugledanja u društvu, itd.);
7) nejednakosti u postojećoj distribuciji dohotka i bogatstva (za većinu zemalja
distribucija bogatstva je u visokoj korelaciji sa klasnim relacijama u društvu i kontrolom nad
ekonomskim resursima i sferom političkog života);
8) nivo i efikasnost infrastrukture (stanje puteva, sistema vodosnabdevanja,
elektroenergetskog sistema, telekomunikacija, itd.)
9) uloga i stepen razvijenosti bankarskog sistema, finansijskog tržišta i organizovanost
finansijskog posredništva u celini;
10) neefikasan i neadekvatan sistem obrazovanja, nizak nivo opšte obrazovanosti nacije
i slab sistem zdravstvene zaštite.
U potencijalna eksterna ograničenja spadaju:
1) ekonomske politike razvijenih zemalja i njihovo dejstvo na globalni ekonomski
sistem (carinska i necarinska ograničenja, politika kamatnih stopa);
2) uticaj geopolitičkih i strateških interesa velikih ekonomskih sila na ekonomski i
politički slabe države
3) zahtevi međunarodnih finansijskih institucija;
4) dejstvo multinacionalnih korporacija;
5) preovlađujući obrasci razvoja međunarodne trgovine, uključujući organizovane
institucionalne strukture (npr. EU, WTO).
Ova opšta podela na interne i eksterne barijere je svakako različita od zemlje do zemlje
u skladu sa specifičnostima svake od njih. Prethodna nabrojana ograničenja mogu biti samo
vodič kroz identifikovanje i specifikaciju posebnosti koje sprečavaju posmatranu zemlju na
putu prosperiteta, ali njihovo jasno definisanje može dosta pomoći u propisivanju postupaka i
pravila koje ista otklanjaju. Težina pojedinih prepreka sigurno nije nepromenljiva kategorija
tokom vremena, kao ni posledice koje izaziva za svaku posmatranu zemlju. Sve zemlje sveta
se u procesu razvoja suočavaju sa barijerama, ali pitanje koje se uvek mora rešavati jeste,
kako iste prevazilaziti na tom putu. Pravi izazov se upravo sastoji u tome, kako primeniti
rešenja koja su se pokazala uspešnim u prevazilaženju barijera i ubrzavanju privrednog rasta i
razvoja. To je i glavni cilj ekonomske politike jedne države. Odgovor na pitanje kako
maksimizovati individualnu satisfakciju ili korist kroz najbolju alokaciju retkih resursa, pri

60
alternativnim mogućnostima upotrebe jeste centralni problem ekonomske teorije i prakse.
Ovo je naravno slučaj uz pretpostavku da će maksimizacija individualne koristi dovesti do
maksimizacije društvenog blagostanja simultano. Za alokaciju resursa jednog društva takođe
se pretpostavlja da se odvija u datom institucionalnom i organizacionom okruženju, odnosno
da je egzogenog karaktera. Pretpostavka datih institucija i marginalnog prilagođavanja
ekonomskih učesnika na okruženje je suština neoklasične ekonomije.
Proces razvoja nije jednostavna alokacija postojećih resursa unutar datog
institucionalnog režima. To nije samo maksimizacija korisnosti tj. profita unutar ograničenja
koja su trenutno prisutna u posmatranoj zemlji. Naći se na putu razvoja, odnosno udaljiti se od
puta kojim se obnavlja nizak stepen rasta i progresa, pretpostavlja fundamentalnu promenu
postojećeg režima u pravcu traženja optimalnog privrednog rasta i superiornije alokacije
resursa u odnosu do tada postojeću. Takav proces pretpostavlja promenu institucionalnih
obrazaca i organizacione strukture neophodne da se podrže dinamični elementi promena. Da
bi se zemlja našla na putu razvoja, često je potrebno izvršiti značajne ’’skokove’’ tj. preokrete
u odnosu na prethodne strukture . Marginalne modifikacije ekonomije i društva mogu
jednostavno biti nedovoljne da podrže kretanje u novom pravcu na višoj putanji rasta i razvoja
u budućnosti. Nedovoljni razvoj zemlje može se održavati, ukoliko se ne preduzimaju znatne
kvalitativne strukturalne promene, već se samo vrši ekstrapolacija prošlosti, tj. sa stanovišta
ekonomskih kretanja održavanje stagnacije . Nedostatak snage i napora da se izvrše promene
jeste upravo ono što održava zemlju siromašnom. Postoje brojne promene koje se mogu
identifikovati kao karakteristike uspešnog razvojnog procesa, i te kvalitativne promene mogu
se klasifikovati u nekoliko grupa:
1) Promena obrazaca trgovine - Uspešan razvoj je skoro uvek obeležen sazrevanjem strukture
trgovine i limitiranjem ranga izvoza primarnih proizvoda (npr. poljoprivredni proizvodi,
proizvodi rudarstva, proizvodi drvne industrije i ostali proizvodi niže faze prerade). Zamena i
smanjenje učešća primarnih proizvoda u ukupnom izvozu praćena je povećanjem
diversifikovanosti izvoza. Izvoz evoluira od tradicionalnih primarnih proizvoda, preko
proizvoda jednostavnije industrijske izrade i netradicionalnog primarnog izvoza, sve do
izvoza robe kompleksnije izrade poput kompjutera, motornih vozila, proizvoda biotehnologije
itd. Kao rezultat evolutivne transformacije manufakturni izvoz tipično dominira u okviru
izvoza više razvijenih zemalja.
2) Industrijalizacija - Privredni rast i razvoj su jako povezani sa rastom učešća industrijskih
odnosno, manufakturnih aktivnosti u nacionalnom outputu. Ovo povećanje praćeno je
procentualno većom zastupljenošću radne snage u okviru ovih aktivnosti u odnosu na ukupnu
radnu snagu. Tendencija rasta zarada u industrijskom sektoru prisutna je sa proširenjem nivoa
i upotrebe tehnologije, odnosno porastom proizvodnje. Dobici iz više produktivnosti
pripadaju vlasnicima viših dohodaka proisteklih iz ovih delatnosti. Opšte je poznato da
proizvodni metodi postaju usavršeniji kroz upotrebu znanja, dejstvom humanog i materijalnog
kapitala. Kao rezultat ovih procesa prisutan je rast urbanog stanovništva u relativnom i
apsolutnom izrazu u odnosu na ruralnu, poljoprivrednu populaciju.
3) Opadanje uloge poljoprivrede - Paralelno sa ekspanzijom industrijskog sektora u
ekonomiji jedne zemlje prisutan je pad učešća poljoprivrednog u ukupnom autputu. Takav
trend prati i pad zaposlenosti radne snage u poljoprivredi i smanjeno učešće ruralne u ukupnoj
populaciji. Tehnički progres i produktivnost rada imaju karakter odloženog dejstva u okviru
primarnog poljoprivrednog sektora, ali se tokom vremena output po zaposlenom približava

Patel, S. J. (1964) ‘The Economic Distance Between Nations: Its Origins, measurement and Outlook’,
Economic Journal, March.
Killick, T. (1981) Policy Economics: A Textbook ofApplied Economics on Developing Countries (London:
Heinemann).

61
 nivou prisutnom u industrijskom tj. sekundarnom sektoru u procesu kompletiranja uspešnih
strukturalnih promena.
4) Porast primene znanja u proizvodnji i značaj humanog kapitala - Ekonomski rast i razvoj
zahtevaju porast produktivnosti radne snage u proizvodno uslužnim delatnostima svih sektora.
Samo se tako u dugom roku mogu ostvariti porast dohotka i životnog standarda stanovništva
jedne zemlje. Kako je ovo moguće ostvariti? Ovo se delom postiže kroz poboljšanja obuke i
obrazovanja postojeće i potencijalne radne snage. Porast akumulacije humanog kapitala može
se postići kroz formalni proces školovanja i kao rezultat učenja kroz praksu na radnom mestu,
odnosno tzv. “learning-by-doing“ aktivnosti. Porast produktivnosti je takođe posledica
ekspanzije upotrebe stvarnog, materijalnog kapitala i akumulacije istog. Takav kapital odraz
je primene većeg znanja i naprednije tehnologije, a njegova upotreba moguća je kroz
adekvatnu obuku radne snage, koja ovaj kapital može učiniti efikasnijim. Akumulacija
materijalnog i humanog kapitala, kao i primena naprednije tehnologije utiču na porast
produktivnosti radne snage. U isto vreme, oni doprinose mogućnostima viših zarada i lakšem
radnom okruženju tj. okruženju manje intenzivnosti upotrebe radne snage, pre svega u
proizvodnim procesima. Samo komplementarnost dejstva humanog i stvarnog kapitala može
doprineti kroz akumulativne procese, porastu opšteg blagostanja.
5) Institucionalne promene u sferi ekonomskog rasta i razvoja po pravilu znače aktivno
angažovanje i formiranje novih organizacija kao i efikasnije i efektivnije delovanje postojećih.
Banke, berze, osiguravajuća društva i uopšte finansijski sektor, dobijaju veće i značajnije
uloge. Uloga centralne vlade, odnosno države jeste promena u pravcu ubrzavanja, a ne
usporavanja privatne inicijative i preduzetništva, što znači da se država menja u pravcu kojim
se ojačava vladavina prava, a posebno definicija i odbrana vlasničkih prava, što je od izuzetne
važnosti, jer to po pravilu treba da bude dosta modifikovano i adekvatno usmeravano, kako bi
se privredni rast i razvoj efektivno unapređivali. Država naročito igra centralnu ulogu u ranim
fazama strukturalne transformacije u javnim delatnostima poput: telekomunikacija,
elektroenergetskog sistema, saobraćajne infrastrukture i komunalnim uslugama.
Institucionalne promene su po pravilu duboke, jer menjaju osnovne vrednosti i motivacije.
Biznis se usmerava prema povećanju pažnje u pogledu efikasnosti i profitabilnosti u atmosferi
negovanja otvorene konkurentnosti. Zastareli načini razmišljanja i rada ustupaju mesto novim
preduzetničkim inicijativama. Cak se i koncept proširene familije menja u pravcu osnovne
porodice, kao karakteristike modernog društva. Rast i razvoj definitivno zahtevaju raskid sa
prošlošću, pri čemu se tempo života takođe menja, tako da i same vrednosti i institucije
poprimaju oblike koji su prisutni u onim zemljama koje su se već razvile. Strukturalne
promene su naravno makroekonomskog karaktera po svojoj prirodi, što ne znači da nisu
praćene i promenama na polju mikroekonomije. Bez promena fundamentalnih pravila i
poboljšanja rezultata postojećih institucija, neće se postići očekivani željeni efekat.

62
 2.5 Rostovljeve faze rasta i Kaldorovi zakoni rasta

Teorija rasta Rostowa predstavlja pokušaj ovog autora da se obezbedi deskriptivna

ekonomska studija u pogledu obrazaca rasta i razvoja posmatrane zemlje. Odraz je
alternativnog tumačenja marksističke interpretacije ovog fenomena. Sadržana je u delu “The
Stages of Economic Growth” (1960.), pod naslovom “A Non-Communist Manifesto“. Suština
Rostovljeve ideje jeste u identifikovanju faza rasta i razvoja, i klasifikovanje društva u skladu
sa tim fazama. Rostow razlikuje pet faza: tradicionalnu, tranzicionu, fazu uzleta, zrelosti i
visoke masovne potrošnje. Tradicionalna društva po Rostowu su: civilizacije Bliskog Istoka,
Mediterana, srednjevekovne Evrope, itd. Karakteriše ih plafonirana produktivnost, pre svega
zbog ograničenosti naučnih saznanja. Prepoznatljiva su po visokom udelu radne snage u
poljoprivredi, većem od 75%, uz veoma nisku pridruženu mobilnost radne snage. Nizak nivo
društvenih promena praćen je velikim razlikama u bogatstvu i decentralizovanom političkom
moći. Danas se može reći da su sve zemlje prevazišle ovu tradicionalnu fazu razvoja i da su
promene koje su doprinele izlasku iz ove faze uglavnom eksternog karaktera. Izuzeci iz ovog
obraszca tradicionalnih država su one zemlje koje Rostow opisuje kao slobodno uspostavljene
(npr. SAD). U ovakvim zemljama konstrukcija društva i uvođenje industrije izvršeno je izvan
ovih zemalja, dok je za ostatak sveta napuštanje tradicionalne faze, praćeno suštinskim
promenama ekonomske transformacije, kroz političku i društvenu tranziciju od feudalizma.
Tranziciona faza ogleda se u ispunjavanju glavnog ekonomskog zahteva u pogledu
nivoa investicija koje treba da budu najmanje 10% nacionalnog dohotka, kako bi se osigurao
održivi rast. Glavno polje investicionih ulaganja odnosi se na razvijanje pre svega društvenih
infrastruktura (npr. saobraćaja). Preduslov porasta investicionog racia odnosi se na odlučnost
preduzetnika da pozajmljuje kapital, kao i na odlučnost društva u celini da uspostavi
ekonomski sistem baziran na principima podele rada. Na društvenom planu prisutan je razvoj
industrijskog društva i preraspodela viškova, tako kanalisana, da se preusmerava iz
poljoprivrede ka industriji. Razvijanje dalje odlučnosti preduzetnika da se prihvataju rizici,
odraz je odgovora na profitabilnost preduzetničkih inicijativa. U ovoj fazi je od vitalne
važnosti uspostavljanje efektivne, moderne, državotvorne uprave. Dužina tranzicione faze
zavisi od brzine kojom se talenat, energija i resursi posvećuju modernizaciji i odbacivanju
starog poretka, pa je upravo zbog toga političko vođstvo od krucijalnog značaja.
Faza uzleta (take-off) se vrlo malo razlikuje u odnosu na tranzicionu fazu i predstavlja
okosnicu kritike teorije Rostowa. S obzirom da su preduslovi ove faze postignuti u
tranzicionoj fazi, period uzleta je kratak, ali se u njemu odigrava glavna promena na polju
rasta, naime, privredni rast postaje održiv. Investicije moraju porasti na nivo veći od 10%
nacionalnog dohotka u nameri da se osigura rast per capita outputa, kojim se može garantovati
adekvatni budući nivo štednje. Izvori domaćeg finansiranja za fazu uzleta proističu iz dva
glavna metoda. Jedan metod odnosi se na preduzetnike, veleposednike zemlje koji rentu
usmeravaju u industrijske i trgovačke aktivnosti, dok je drugi metod proistekao iz
poljoprivrednih reformi, gde je npr. prisutnost državnih obveznica substituisala zahteve
vlasnika zemlje za plaćanje rente. Razvoj glavnih izvoznih industrija u ovoj fazi omogućen je
i kroz znatan uvoz kapitala. Zemlje poput SAD, Švedske i Kanade su u ovoj fazi ostvarile
znatni (inflow) uvoz stranog kapitala. Sektori koji su prednjačili u rastu su različiti od zemlje
do zemlje, ali se u mnogim zemljama smatra da je izgradnja železnice i puteva, kao
unutarnjeg sredstva komunikacije bila od glavnog značaja za ekspanziju tržišta i uvećanje
izvoza. Rostow smatra da bilo koja industrija može imati ulogu vodećeg sektora kojim se
pospešuje sveukupni rast i razvoj (u fazi uzleta), ukoliko su ispunjeni sledeći uslovi:
1) tržište za proizvode se proširuje ubrzano, čime se obezbeđuje poslovna baza za rast
outputa;

63
 2) vodeći sektor generiše sekundarnu ekspanziju;
3) sektor ima adekvatnu i kontinuiranu ponudu kapitala iz realizovanog profita;
4) nove proizvodne funkcije mogu biti kontinuirano uvođene u sektor, što konkretno
znači proširivanje ranga za porast produktivnosti.
U većini zemalja faza uzleta otpočinje po ovom autoru na bazi tačno određenog
specifičnog stimulansa (npr. politička revolucijau Nemačkoj 1848., Kineska revolucija 1949.,
nezavisnost Indije 1947. itd.). Ne postoji jedinstven obrazac, odnosno sekvenca faze uzleta,
što znači da današnje nerazvijene zemlje ne moraju da ponavljaju kurs događaja razvijenih
zemalja, kako bi se i same razvile. Ipak postoje glavni zahtevi koji se moraju ispuniti kako bi
se ostvarili preduslovi faze uzleta, a oni se odnose na:
1) investicije moraju porasti iznad 10% nacionalnog dohotka,
2) jedan ili više vodećih sektora moraju prednjačiti u rastu i na taj način stimulisati
ostale delove ekonomije,
3) mora postojati institucionalni, društveni i politički okvir kojim se impulsi promena
usmeravaju u pravcu rasta.
Za neke od razvijenih zemalja faze uzleta trajale su različito (npr. Japan 1878-1900,
SAD 1843-1860, Nemačka 1850-1873, Velika Britanija 1783-1802.). U fazi zrelosti dolazi do
efektivne primene moderne tehnologije u pogledu korišćenja raspoloživih resursa. Tokom
ovog perioda novi vodeći sektori zamenjuju stare, a Rostow razvoj industrije čelika vidi kao
simbol zrelosti. Pridružene promene industrijske strukture bile bi strukturalnog karaktera i one
obuhvataju: promenu u distribuciji učešća radne snage, porast urbane populacije i promenu
industrij skog liderstva od preduzetnika ka menadžeru. Zrelost se ogleda u porastu političke
moći (npr. Nemačka pod Bizmarkom i Rusija pod Staljinom). U okviru ovog perioda
potrebno je izvršiti fundamentalni izbor daljih ulaganja akumuliranog bogatstva. Ove odluke
u velikoj meri zavise i od karaktera društveno-političkog uređenja unutar zemlje. Ultimativno
se nakon ove faze nameće faza visoke masovne potrošnje, koju su do sada dostigle samo
najrazvijenije zemlje.
Najveći deo kritika Rostovljevih faza rasta usmeren je na validnost i operativni smisao
razlika koje mogu biti napravljene između faza rasta. Kritika je, pre svega usmerena na
razlikovanje tranzicione i faze uzleta, kao i na fazu uzleta u odnosu na zrelost ekonomije.
Karakteristike kojima Rostow opisuje različite faze nisu specifične samo za određeni period.
Vrlo je teško podvući demarkacionu liniju između različitih faza, zato što se slične promene
odigravaju u okviru njih. Najreprezentativnija kritika potiče od Kuznjeca, koji smatra da
postoje teškoće u empirijskom testiranju teorije, koje su navele i samog autora da ne čini
pokušaje u ovom pravcu . Na jednoj strani postoji opšti nedostatak kvantitativnih podataka za
pojedine faze rasta, dok na drugoj strani Rostovljeva deskripcija karakteristika pojedinih faza
nije u dovoljnoj meri specifična da bi se definisala relevantna empirijska potvrda . Po
Kuznjecu definisanje društvenih fenomena kao kompleksa kojim se proizvode određeni efekti
ne pruža dovoljno smisleno identifikaciju. Po njemu definicija faze uzleta i njene statističke
karakteristike ne pružaju dovoljno dokaza kojima bi se podržale sugestije autora teorije.
Kuznjec smatra da postoje dovoljno ozbiljne sumnje u pogledu validnosti definicije uzleta kao
opšte faze modernog privrednog rasta. Ako se različite faze preklapaju, ne može se na bazi
raspoloživog iskustva izvršiti klasifikovanje zemalja, niti se u dovoljnoj meri definicijski
može označiti određeni period kao faza rasta. Uprkos svim kritikama, Rostovljeva teorija
pruža značajan uvid u proces privrednog rasta, s obzirom da se na bazi nje mogu definisati
određeni prikazi koji se pojavljuju po utvrđenom redosledu. Posebno je značajna uloga

Kuznets, S. (1963) ‘Notes on the Take-Off’, in W. W. Rostow (ed.), The Economics of Take-Off into
Sustained Growth (London: Macmillan).
Kuznets, S. (1963) ‘Quantitative Aspects of the Economic Growth of Nations: Distribution of Income by
Size’, Economic Development and Cultural Change, Part II, January.

64
investicija koje moraju dostići određeni nivo u odnosu na BDP, kako bi se ostvarile pozitivne
stope privrednog rasta.
Postoje tri bazična zakona rasta koja su široko testirana u razvijenim i nerazvijenim
zemljama, kako upoređivanjem podataka između istih, tako i analizom vremenskih serija 88.
Prvi zakon odnosi se na postojanje jake pozitivne korelacije između rasta BDP (gbdp) i rasta
manufakturnog outputa (gm).

gGDP = f1 (gm) f 1>0

Ova funkcionalna relacija opisana je postavkom funkcije f1. Drugi zakon odnosi se na
postojanje visoke pozitivne korelacije između rasta manufakturnog outputa i produktivnosti
(pm) u okviru iste delatnosti, gde se za funkciju f2 pretpostavlja da je pozitivna.

pm= f2 (gm) f 2>0

Treći zakon odnosi se na postojanje pozitivne relacije između rasta manufakturnog outputa i
rasta produktivnosti izvan ove delatnosti (pnm), gde je za f3 pretpostavljeno da je pozitivna
funkcija.

pnm = f3 (gm) f 3>0

Testiranje ovih zakona moguće je izvesti između zemalja, ali i komparacijom rezultata
regiona unutar zemlje. Treći zakon je najteže testirati, jer je problematično merenje
produktivnosti u mnogim aktivnostima izvan industrijske. To je naročito slučaj u uslužnim
delatnostima, gde produktivnost može biti merena samo indirektno.
Kompletan Kaldorov model veza između rasta industrije i razvojnog procesa sadrži
brojne pomoćne teoreme. Obim apsorbovanja radne snage iz aktivnosti opadajućih prinosa,
iscrpljuje se sa usporavanjem sveukupnog rasta. To znači da nije moguće održavati
konstantno visoke stope rasta. Posebno pitanje odnosi se na to šta determiniše rast industrije,
ako se ima u vidu da u ranim fazama razvoja, tražnja poljoprivrednog sektora dominira
ekonomijom. U kasnijim fazama rasta, izvozna tražnja pokreće sistem, jer je domaće tržište
često premalo da bi se ostvarila ekonomija obima, a prodajom se ne ostvaruju dovoljna
devizna sredstva kojima bi se otplatili neophodni uvezeni inputi. Najuspešnije zemlje upravo
pokreću razvojna kretanja putem transmisije sopstvenog rasta, preko izvoznih tržišta. Brzi rast
izvoza i outputa simultano doprinosi stvaranju samoodržavajućeg procesa razvoja, koji zemlja
ne može ostvariti bez izuzetnog zalaganja i određenog stepena podrške razvojnim
aktivnostima kroz zaštitu. Ubrzavanje razvoja kroz industrijske aktivnosti koje primarno
determinišu strukturalne promene, može se ostvariti potpunim dejstvom tržišnih snaga ili kroz
usmeravanja tog procesa od strane države. Kaldor smatra da postoji logičan put koji treba da
se sledi u procesu strukturalnih promena . Zemlja se mora prvo industrijalizovati i to može
ostvariti samo kroz uvođenje određenog stepena protekcije . Iskustvo savremenih razvijenih
zemalja upravo potvrđuje ovu tezu. Nijedna zemlja se nije razvila na bazi potpunog
poštovanja postulata slobodne trgovine. Sve zemlje su u razvoju novih industrija koristile
određeni stepen carinske i/ili necarinske zaštite. Glavno pitanje nije da li zaštititi ili ne, već
kako to uraditi uz promovisanje efikasnosti i međunarodne konkurentnosti. Zabluda je da je
moguće ostvariti razvoj na bazi minimalističkog delovanja državnih struktura (vlade) na
88
Kaldor, N. (1957) ‘A Model of Economic Growth’, Economic Journal, December.
89
Kaldor, N. (1961) ‘Capital Accumulation and Economic Growth’, in F. Lutz (ed.), The Theory of Capital
(London: Macmillan).
90
Kaldor, N. (1967) Strategic Factors in Economic Development (Ithaca: Cornell University Press).

65
ekonomska kretanja. Takođe, nije moguće ostvariti razvoj samo na bazi slobodnog dejstva
tržišnih snaga. Iskustva novoindustrijalizovanih visokorazvijenih zemalja jugoistočne Azije
potvrđuje ove stavove. Kod ovih zemalja koje su relativno brzo ušle u krug razvijenosti, bila
je prisutna masivna državna intervencija i uticaj na ekonomska zbivanja, ali na način koji ne
podriva međunarodnu konkurentnost.
Ako se posmatra povezanost životnog standarda i angažovanih resursa u okviru industrij
skih aktivnosti, može se utvrditi izvestan stepen korelacije. U najsiromašnijim zemljama sveta
skoro i da ne postoji industrijska aktivnost, dok je u srednje i visoko razvijenim zemljama od
20% do 40% ukupnih resursa angažovano u industriji. U dosadašnjoj praksi, samo su tri
zemlje sveta postale bogate zasnivajući svoj razvoj na poljoprivredi (Australija, Novi Zeland i
Kanada). U svim ostalim zemljama, životni standard mogao je porasti onim tempom, kojim je
vršena transmisija resursa iz poljoprivrede u industriju. Rast industrije je po pravilu, osnova
rasta BDP. Rast BDP je relativno brži, što je brži rast udela industrije u ukupnom BDP . Šta je
to što čini industriju pokretačem rasta? S obzirom da razlike u BDP, proističu iz razlika stopa
rasta produktivnosti, naravno da postoji uzročno-posledična veza. Ukoliko imamo rastuće
prinose u industriji, kako statički tako i dinamički posmatrano, očekivana relacija između
industrijskog outputa i produktivnosti je odraz ekonomije obima. Statična ekonomija obima
odnosi se na uštede u masovnoj proizvodnji na bazi velikih količina i sniženih prosečnih
troškova. Dinamična ekonomija obima odnosi se na indukovane efekte, koje rast outputa ima
na akumulaciju kapitala i primenu novih tehnoloških rešenja u proizvodnji. Ako aktivnosti
izvan industrije podležu zakonu opadajućih prinosa, sa marginalnim proizvodom rada ispod
prosečnog, onda se resursi povlače iz ovih aktivnosti u industriju, koja sa daljim proširenjem
dovodi do uzvratnog porasta prosečnog proizvoda rada u neindustrijskim aktivnostima.
Upravo ove relacije su prethodno opisane u radu Nikolasa Kaldora.

91
Drakopoulos, S. A. and I. Theodossiou (1991) ‘Kaldorian Approach to Greek Economic Growth’, Applied
Economics, 23. Hansen, J. D. and J. Zhang (1996) ‘A Kaldorian Approach to Regional Economic Growth in
China’, Applied Economics, June.

66
Sudar doktrina nije nikakva propast, već nova mogućnost
Whitehead

3. TEORIJE RASTA 3.1

Klasične teorije rasta

- Teorija konkurentnog kapitalizma

Klasična škola ekonomske teorije postavila je okvir i ključne ideje u ekonomici rasta.
Interesovanja klasičnih ekonomista nisu se ograničavala samo na to kako društvo proizvodi
output i stvara bogatstvo, već i kako se vrši distribucija između različitih društvenih grupa. Po
klasičnoj teoriji kapitalizam je ne samo prirodni poredak, već i reprezent najviših dostignuća
ljudske civilizacije. U klasičnim modelima rasta, fokus akademskog interesa je postizanje
ekvilibrijuma privrednog rasta uz naglašavanje funkcije štednje, kao determinirajućeg
stimulusa. Ovi modeli su najviše uticali na izbor strategija u vezi specifičnih, kritičnih
varijabli i alata za ubrzavanje privrednog razvoja. Adam Smith je pružio jednu od
najčuvenijih metafora za operacije tržišnog kapitalističkog sistema. Mehanizam “nevidljive
ruke” se u stvari odnosi na delovanje snaga ponude i tražnje na tržištu savršene
konkurencije .“Nevidljiva ruka“ radi automatski i unosi red, sklad i raznovrsnost, jer se
smatra normalnim da se robe i usluge proizvode u onim količinama koje su potrošači spremni
da kupe. Aktuelnost ovog načela u potpunosti je jasna, ako se ima u vidu period komunizma i
centralno-planske privrede u kojoj je stalno bio prisutan fenomen dugih redova i čekanja ili
nestašica pojedinih roba u radnjama. U okruženju tržišne ekonomije, individualne želje za
konzumiranjem roba i usluga u kombinaciji sa interesima maksimizacije profita proizvođača
istih, dovode do nivoa proizvodnje i cena, gde se kriva tražnje ukršta sa krivom ponude u
tački ekvilibrijuma. U privredi baziranoj na privatnom vlasništvu i slobodi ugovaranja, tržišne
cene će usklađivati akcije pojedinaca sa opštim prosperitetom nacije. Cene će odražavati
informacije o preferencijama potrošača, troškovima i svim ostalim elementima, kojima se
vlasnici resursa motivišu da obezbede sve ono što drugi visoko vrednuju u odnosu na
troškove. Egzistencija harmonije interesa između proizvođača i potrošača, odnosno između
različitih društvenih grupa, obezbeđena je kroz konkurentni, tržišni kapitalistički sistem, koji
funkcioniše u korist svih. Cisto sopstveni ili čak sebični i pohlepni, interesi potrošača i
proizvođača su funkcionalni i činjenično zasnovani oblici ponašanja u tržišnom
kapitalističkom sistemu.
Sopstveni interes, kao vodeći princip funkcioniše veoma dobro, samo ako postoji
konkurencija na tržištu između učesnika. Kao što je Adam Smith napisao u svojoj knjizi: „Ne
očekujmo od dobrodušnosti mesara, proizvođača piva ili pekara svoju večeru, nego od
njihove brige za sopstveni interes. Mi se ne obraćamo njihovoj humanosti, nego njihovom
egoizmu, i ne govorimo im o našim potrebama, već o njihovim prednostima“ . Konkurencija

Smith, A. (1976) An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations (London: Strahan &
Caddell).
Kada se cena proizvoda fiksira iznad tržišnog nivoa, potrošači će ga manje tražiti i prodata količina biće
manja. Ako se cena fiksira ispod tržišnog nivoa, proizvođači će biti demotivisani da prodaju taj proizvod. U
oba slučaja se smanjuje obim trgovine i dobit od proizvodnje i razmene. Kontrola cena dovodi do nestašica
i/ili dugih redova (npr. kontrola cena benzina dovodila je do dugih redova na pumpama, a pojedinih artikala
(zejtin i šećer) nije ni bilo u prodavnicama tokom 90-tih godina prošloga veka u Srbiji.
Adam Smith, (1976) An Inquiry into the Nature and Causes ofthe Wealth ofNations (London: Strahan &
Caddell).

67
vrši pritisak na proizvođače da funkcionišu efikasno i zadovolje preferencije potrošača.
Konkurencija iskorenjuje neefikasne, tako da čak i ogromne firme, ukoliko ne drže korak sa
konkurencijom, mogu da izgube potrošače. Uspešni konkurenti moraju biti iznad rivala.
Važnost koju je Smith pridavao konkurenciji, proističe iz mogućnosti da deluje kao protivteža
i kočnica, mogućeg pohlepnog i sebičnog ponašanja, kojim deo proizvođača pokušava da
poveća individualne profite na račun i trošak ostalih učesnika na tržištu. Lični interes deluje
kao moćan generator ekonomskog razvoja, kada ga usmerava konkurencija. Ograničavanje ili
čak sprečavanje tržišnih snaga da deluju kroz razne forme kartela ili monopola, može ugroziti
konkurenciju. Smitovo verovanje da tržišni kapitalistički sistem dovodi do harmonizirajućih
efekata, ne podrazumeva pretpostavku da će svi učesnici automatski ostvariti korist od takvog
poretka. On takođe ne pretpostavlja da će privatni i društveni interes biti svuda i uvek u
koliziji. Uz datu priliku svaki kapitalista će po Smitu težiti da monopolizuje tržište. Zbog toga
se koristi za potrošače od tržišnog kapitalističkog sistema, baziraju na neodvojivim
konstitutivnim komponentama (ponašanje u skladu sa sopstvenim interesima učesnika na
tržištu, koje treba da bude proveravano i regulisano snagama konkurencije).
Ukoliko je konkurencija ugrožena od strane pojedinih tržišnih učesnika, odgovornost
države i vlade jeste da uspostavi legalni okvir i mehanizam prinude, kojim se brani i
rekonstituiše kompetitivno okruženje, tako da koristi od tržišta ne mogu biti ograničene.
Smith je video kapitalizam kao produktivni sistem sa potencijalima koji značajno unapređuju
ljudsko blagostanje. Posebno naglašava važnost podele rada i zakona akumulacije, kao
primarnie faktore kapitalističkog ekonomskog progresa, odnosno bogatstva naroda. Podela
rada ili specijalizacija rapidno evoluira sa širenjem sistema industrijskih fabrika. Pre
industrijske revolucije, podela rada je bila relativno limitirana između poljoprivrede i
industrije, i unutar proizvodnje pojedinih proizvoda. Roba može biti proizvedena u svim
fazama prerade od početka do kraja, od strane jednog radnika, ali može biti i više učesnika
specijalizovanih samo za pojedine faze proizvodnje, čime se podiže produktivnost i proizvodi
više proizvoda, u datoj vremenskoj jedinici. Kao što se i očekuje, relativno mala količina
outputa može biti produkovana, ako samo jedna osoba mora da preuzme sve operacije
neophodne za produkovanje finalnog proizvoda. To je bila tipična situacija pre
industrijalizacije. Sa industrijskom revolucijom u Velikoj Britaniji, organizacija proizvodnje
počinje da se menja, naročito sa pojavom fabričkih sistema. Fabrički sistemi zahtevali su od
radnika da dolaze na određenu lokaciju da bi radili. Tokom vremena istaknuta karakteristika
ovakvog sistema jeste intenzivna upotreba mašina, tako da je tempo rada determinisan
podelom posla na manje i više specijalizovane komponente. To čini rad više ubrzanim i lakše
izvodljivim.
Konkurencija motiviše firme da razvijaju proizvode boljeg kvaliteta, uz iznalaženje
jeftinijih metoda proizvodnje. Konkurencija održava odgovornost preduzetnika i njihovih
ulagača, jer se njihove ideje u krajnjoj liniji moraju suočiti sa proverom na tržištu, tako da
potrošači predstavljaju krajnjeg sudiju u poslovanju svake firme. Konkurencija takođe otkriva
koja će vrsta poslovne strukture, i koja veličina firme imati nizak trošak po jedinici proizvoda
ili usluge. Troškovna efektivnost rezultira iz poslovne strukture, čija će proizvodnja opstati ili
biti izbačena sa tržišta. Za neke proizvode firma mora biti velika, kako bi iskoristila sve
prednosti ekonomije obima. Budući da jedinični troškovi opadaju pri porastu proizvodnje,
male firme imaće tendenciju viših proizvodnih troškova, u poređenju sa većim konkurentima,
naročito u pojedinim delatnostima (npr. današnja auto industrija ilustruje ovakav trend). Kada
velike firme imaju niže troškove, vrlo je važno da država ne ograničava konkurenciju
inostranih proizvođača, i da ne sprečava domaće proizvođače da prodaju u inostranstvu. Ako
je tržište proizvođača malo, imao bi ogromne troškove po jedinici proizvoda, dok bi domaći

68
potrošači u malim zemljama morali da plate vrlo visoke cene za takve proizvode, ako bi im
bilo zabranjeno da kupuju od inostranih proizođača, koji imaju veliki obim i niže troškove
proizvodnje. Sa specijalizacijom, proces proizvodnje dovodi do razdeljivanja posla u skladu
sa nivoom tehnologije i sofisticiranošću raspoloživih mašina. Više outputa može biti
proizvedeno sa istim brojem radnika, prilikom stalnog ponavljanja i usavršavanja pojedinih
faza u procesu proizvodnje. Porast produktivnosti i veća efikasnost kroz specijalizaciju,
dovode do takve organizacije proizvodnje u fabrikama koja podiže output. Tako se dolazi do
potencijalnog povećanja životnog standarda za sve veći broj stanovnika.
Kapitalizam po Smitovom gledištu ima kao poredak prirodnu težnju za širenjem i
produbljivanjem podele rada, jer se tako snižavaju troškovi i uvećava output, tj. unapređuju
profitne šanse za poslovne firme. Tržišna ekonomija dozvoljava da se komparacijom troškova
i interakcijom između proizvođača i potrošača odredi vrsta, kao i veličina firme koja će biti
troškovno efikasna. Konkurencija promoviše efikasnu upotrebu resursa i obezbeđuje
stimulans inovacijama. Slobodna trgovina između zemalja, takođe je bazirana na ovoj logici,
jer je tada tržište veće za potencijalne potrošače, a što je tržište veće to su veće mogućnosti za
veću specijalizaciju i još veći output. Kapitalistički vlasnici imaju inicijativu da traže i uvode
u proizvodne procese najnoviju i najbolju opremu, kao i najbolje načine da se posao odradi,
jer se tako povećava efikasnost i samim tim profit. To znači da tehnologija i dalja podela rada
čine radnike još produktivnijim. Ovaj zakon akumulacije proizašao iz želje i težnje kapitalista
da uvećaju materijalni kapital, i ugrade najnovije tehnologije u odgovarajuće poslovne
procese, jeste svojstven konkurentnoj kapitalističkoj tržišnoj ekonomiji, a za Smita je pojavni
oblik ljudskih karakteristika. Akumulacija materijalnog kapitala, tehnološki progres i
specijalizacija radne snage, su izvori proširenja ekonomskog bogatstva, pa će privredni rast
biti nastavljen onoliko dugo, koliko su mogućnosti za akumulaciju kapitala i uvođenje novih i
naprednijih tehnologija . U poslovnim procesima konkurencija i slobodna trgovina doprinose
ovim procesima, dok institucionalna struktura društva ima ključnu ulogu u determinisanju
kontinuiranog progresa. Transformisano, institucionalno okruženje može osloboditi dinamične
snage rasta u konkurentnoj kapitalističkoj ekonomiji, na način od kojeg ovi imaju koristi.
Kapitalizam, efikasnost kroz specijalizaciju, slobodna trgovina i akumulacija industrij skog
kapitala, predstavljaju konstitutivne, esencijalne elemente u razmišljanju o
96
ekonomskom razvoju do današnjih dana .

- Maltusova teorija privrednog rasta i stanovništva

Delo Thomasa Malthusa “An Essay on the Principle of Population” (1798) ima
nesumnjivo veliki uticaj u razmatranju problema stanovništva i privrednog rasta. U vreme
kada je ovaj rad nastao, efekti industrijalizacije i ekonomskog razvoja u Engleskoj i Škotskoj
izgledali su sasvim drugačije u odnosu na ono što je zapazio Adam Smith, tako da je Malthus
objasnio ovo uznemiravajuće stanje kroz sopstvenu teoriju. Po njegovoj teoriji siromašni su
sami bili odgovorni za sopstvenu mizeriju. U vreme klasnog konflikta i sve veće degradacije,
u pogledu harmonije interesa, Malthus smatra da bogati nisu neprijatelji siromašnim, već da
su siromašni sami graditelji svoje mizerne sudbine, i da u tom pogledu gotovo niko, pa čak ni
država ne može izmeniti stanje stvari. Postojeća klasna podela između malobrojnih bogataša i
mnogobrojnih siromašnih je prirodni rezultat i ishod kapitalističkog sistema. Širenje sistema
industrijskih fabrika doprinelo je povećanju dobitaka i koristi, ali ne kod svih, već samo kod
vlasnika istih. Malthus je pretpostavio da će stanovništvo rasti uvek kada zarade porastu iznad
nivoa neophodnog za zadovoljenje osnovnih životnih potreba. Kako prosečna zarada raste, sa
višim nivoima proizvodnje, tako bi trebalo više hrane i ostalih potrepština da bude
95
Eltis, W. (1984) The Classical Theory ofEconomic Growth (London: Macmillan).
96
Blaug, M. (1996) Economic Theory in Retrospect, 5 edn (Cambridge: Cambridge University Press).
69
raspoloživo. Ako dohodak i ponuda hrane budu iznad neophodnog nivoa, potrebnog za
preživljavanje postojeće populacije, onda će postojati mogućnost za podizanje stope
nataliteta. Kao rezultat porasta zarada očekuje se dupliranje stanovništva tokom svakih 25
godina, pri čemu ne postoji limit takvom rastu. Stanovništvo raste po geometrijskoj progresiji
(npr. 2,4,6,8,16,32,64,128,256,512,1024,...itd). Ova tendencija u pravcu dupliranja
stanovništva sa porastom zarada, iznad neophodnog nivoa, je po Malthusu glavni faktor
razumevanja, zašto klasa siromašnih ljudi ostaje u nepromenjenom položaju.
Kako rast stanovništva doprinosi sam po sebi kontinuitetu siromaštva? Ultimativni limit
ekspanzije stanovništva jeste nemogućnost zemlje da produkuje dovoljno hrane, kako bi
podržala porast broja ljudi u tom obimu. Proizvodnja hrane ne može pratiti porast broja
stanovnika zbog prirodne tendencije da se fertilitet zemljišta smanjuje, kako se više zemlje
obrađuje u procesu kultivacije. Poljoprivredni output raste samo u aritmetičkoj progresiji (npr.
1,2,3,4,5,6,7... i itd). To je naravno sporije od geometrijske stope rasta stanovništva. Tako se
rastuća populacija, pre ili kasnije suočava sa ograničenjima spororastuće proizvodnje bazičnih
dobara, neophodnih za preživljavanje. Dohodak po glavi stanovnika neće nastaviti da raste,
već će u stvarnosti početi da pada sa rastom populacije, gde taj pad može biti ispod nivoa
minimuma egzistencije. Naravno, da dohodak ispod minimuma neophodnog za opstanak
znači glad, bedu i smrt, a samim tim i opadanje stope ekspanzije stanovništva. Ravnoteža će
biti dostignuta kada porast stanovništva bude konzistentan sa stopom rasta proizvodnje hrane.
Malthus je razmatrao faktore koji usporavaju prirodnu stopu rasta stanovništva, pre nego
što se dostigne granica pada zarada ispod minimuma egzistencije. Svaka sila koja usporava
prirodnu stopu rasta stanovništva, deluje na razliku između stope rađanja i stope smrtnosti. To
znači, da redukcija stope rađanja i/ili porast stope smrtnosti usporavaju prirodnu stopu rasta
stanovništva. Malthus tvrdi da je jedini način na koji društvo može poboljšati životni standard
redukcija stope rasta stanovništva. U tom pravcu Malthus vidi ograničenja kojim se može
delovati na usporavanje ove stope. Porast stope smrtnosti može proizići iz ratova, bolesti,
gladi i prirodnih katastrofa, dok smanjenje stope rađanja može biti učinjeno kroz politike
planiranja porodice. Maltuzijanska vizija predstavlja u stvari ekonomski pesimizam.
Neizbežni redosled događaja u pravcu: privredni rast^ekspanzija stanovništva^mizerija, po
Malthusu čini sve napore milosrđa prema siromašnima besmislenim, jer je nemoguće izbeći
pad životnog standarda u okviru ove kategorije ljudi. Dela milosrđa, bilo da su privatna ili
društvena mogu doprineti smanjenju voljnosti siromašnih da rade, jer im se ublažava strah od
gladi i bede.
Malthus je u svojoj analizi napravio kritičnu grešku, jer je ignorisao važnost tehničkog
progresa za porast produktivnosti i otputa, čak i iz relativno fiksnih inputa poput zemlje.
Napredak u proizvodnji poljoprivrednih proizvoda, predstavlja u stvari poljoprivrednu
revoluciju, koja dozvoljava povećanu ponudu hrane i viši životni standard, uz manje napora.
Od industrijske revolucije sve je manje i manje ljudi zaposleno u poljoprivredi, dok je sve
veći poljoprivredni output u isto vreme. Razlog ovome je sasvim jednostavan, i sastoji se u
primeni naprednije poljoprivredne tehnologije. Bolja tehnologija doprinela je dramatičnom
porastu poljoprivrednog outputa po jedijnici inputa. Manji broj farmera u bogatim zemljama u
stanju je da proizvede veći output, uz veću efikasnost, čak i na manjoj površini zemlje. Ono u
čemu je delom Malthusovo objašnjenje tačno, odnosi se na nerazvijene zemlje, kod kojih je
pristup naprednijoj poljoprivrednoj tehnologiji još uvek limitiran. Klasična agregatna
proizvodna funkcija u statičnoj analizi po Malthusu, pretpostavlja konstantnu produktivnost.
Poboljšanja u tehnologiji ipak dozvoljavaju pomeranje funkcije na gore, tako da se više
outputa proizvodi iz iste količine raspoloživih resursa, što se i vidi na slici 3.1.

70
 Slika 3.1: Klasična agregatnaproizvodna funkcija
Ukupni
DUtpUt

Nava T*f sa.

tckinološkiin
promenama
 L* Rad

Na slici je prikazan nivo outputa pre i posle promene tehnologije uz fiksiranu količinu
inputa L - radne snage. Kroz porast tehnologije i višu produktivnost u odnosu na rastuću
populaciju, moguće je obezbediti porast outputa u dovoljnoj meri, da ne dođe do pada per
capita dohotka. Malthus je bio svedok tranzicionih promena i fundamentalnih neravnoteža,
između limitirane proizvodnje hrane i ubrzano rastućeg stanovništva. Njegova analiza
demonstrirala je da ne postoji automatski mehanizam, po kojem sve klase u društvu
neophodno dele dobitke, iz rastuće produktivnosti novog kapitalističkog sistema i strukture.
Ono što se nameće kao zaključak koji i danas važi, jeste da su fundamentalne institucionalne
promene uvek potrebne, kako bi se ravnomerno raspodelile koristi rastuće produktivnosti.
Novi kapitalistički sistem i poredak imaju u sebi prirodnu tendenciju za većom efikasnošću i
tehnološkim promenama, ali se samo dejstvo produktivnog sistema uklapa u kontekst
društvenog i institucionalnog okruženja, koje interaktivno deluje na brže ili sporije usvajanje
novih proizvodnih struktura.

- Rikardova teorija i model privrednog rasta

David Ricardo uspostavio je formulaciju zakona tzv. eventualno opadajućih prinosa. Po

njegovoj formulaciji sa ekonomskim rastom i rastom stanovništva, razumno je za pretpostaviti
da će farmeri prvo upotrebiti najplodniju zemlju, da bi se kasnije upotrebila i koristila zemlja
niže produktivnosti. Cena hrane će rasti, s obzirom da postaje sve teže i skuplje da se
proizvede dodajna jedinica outputa iz manje produktivne zemlje. Za one na najplodnijoj
zemlji viša cena outputa omogućava ekstra dobitak. Iako su troškovi proizvodnje niži na
plodnijem zemljištu, cena outputa pokrivaće troškove i sa manje produktivne zemlje, a profit
će biti pozitivna veličina. Ovi dobici tj. rente rastu sa porastom stanovništva, tako da je manji
deo društvenog dohotka raspoloživ za zarade, a interes zemljoposednika postavlja se nasuprot
interesima svih ostalih klasa u društvu. Ricardo smatra da će dejstvo eventualno opadajućih
prinosa u poljoprivredi dovesti do maksimuma nivoa dohotka po osobi, a zatim do pada
ukoliko cena hrane nastavi da raste. Stacionarno stanje ekvilibrijuma u ekonomiji biće

71
dostignuto na nivou gde, radnici primaju zarade minimuma egzistencije. Ovo stanje stvari ne
mora biti apsolutna posledica, jer se po Rikardu ekonomski rast u kapitalističkom društvu
zasniva na jeftinijoj hrani, što znači da industrijske zarade mogu biti niže, odnosno profit
vlasnika kapitala veći, kao i mogućnosti za kontinuiranu akumulaciju, veću proizvodnju i
samim tim veći dohodak za ekonomiju kao celinu97.
Za Rikarda je porast produktivnosti rada u poljoprivredi, pre nego u industriji, osnovna
baza za održivi privredni rast. Samo tada hrana kao neizbežna i dominantna komponenta
potrošnje radnika u industriji može biti proizvedena po nižim troškovima, omogućavajući niže
zarade, veće profite i veći industrijski rast. Rikardo je verovao da se postojeća produktivnost u
poljoprivredi može povećati, ali samo u dugom roku na bazi tehničkog progresa. U kratkom
roku povećanje ponude hrane iz kolonija zaustavlja porast cena i dejstvo zakona eventualno
opadajućih prinosa, te je zbog toga potrebno ukloniti postojeće restrikcije na uvoz
poljoprivrednih proizvoda, što bi doprinelo održavanju nižih nominalnih zarada radnika na
drugoj strani. Za Rikarda je slobodna trgovina i otvorena ekonomija uslov za sprečavanje
efekata zakona opadajućih prinosa u poljoprivredi u kratkom roku, čime se dozvoljava
eventualni rast realnih zarada, čak i uz porast stanovništva. Održavanje odgovarajućih cena
hrane i poljoprivrednog outputa u dovoljenim količinama, može biti ostvareno kroz porast
poljoprivredne produktivnosti. Na taj način bi se predupredilo da porast osnovnih troškova
života i zarada u vanpoljoprivrednoj proizvodnji deluje na smanjenje profitabilnosti u ovim
delatnostima. Napredak u poljoprivredi je neophodan, a on se može ostvariti kroz primenu
novih tehnologija, sisteme vodosnabdevanja, bolje obuke farmera, adekvatnije zaštite prinosa
itd. Klasični model privrednog rasta može se izvesti na bazi Rikardove formulacije. Agregatna
proizvodna funkcija bazira se na četiri inputa proizvodnje: radna snaga (L), kapital (K),
tehnologija (T) i zemlja (Z). Tehnologija se kao proizvodni input menja sporo i u nedovoljnoj
meri da bi prevazišla zakon opadajućih prinosa u kratkom roku.
Y = f (Z,L,K,T)
Za ovu proizvodnu funkciju važe sledeća ograničenja: fZ, fL, fK > 0 if ZZ, fLL, fKK < 0. Ova
ograničenja govore nam da je marginalni proizvod (f svakog inputa (i) pozitivan, ali da je
podložan zakonu opadajućih prinosafii < 0). Drugim rečima, za svaku dodajnu jedinicu inputa
i u proizvodnji pod ostalim nepromenjenim uslovima output raste, ali po opadajućoj stopi.
Stopa privrednog rasta, stoga zavisi od produktivnosti i ekspanzije inputa u proizvodnoj
funkciji, tokom vremena.
Y = dY / dt Y’ =fZZ’ +
fLL’ + fKK’ + fTT’
Ako se uzme egzogeno određenje tehnologije i određena veličina zemlje, tj. dati prirodni
resursi u kratkom roku, onda jefT = 0idZ/dt = 0.
S obzirom da su prirodni resursi data veličina, oni su limitirajući faktor rasta. Porast
radne snage i stanovništva u toku vremena (dL /dt) je proporcionalan stopi rasta akumulacije
kapitala (dK/ dt). Ako je q broj radnika potreban za angažman svake nove jedinice kapitala,
onda se stopa rasta može izvesti na sledeći način:
dL/dt = qdK/dt, q> 0 Y’ =
(q fL + fK)K’
U v_______________________________________________________ 98
klasicnom modelu, rast esencijalno zavisi od stope akumulacije kapitala . Štoje brži
tempo akumuliranja kapitala, to je veća stopa privrednog rasta. Stopa akumulacije kapitala
determinisana je stopom profita kapitalističkog investitora. Ultimativni limit stope
akumulacije kapitala i samim tim stope privrednog rasta, određen je zakonom opadajućih
prinosa. Marginalni proizvod (f) radne snage opada kako L raste, sve do tačke gde per capita
dohodak dostiže nivo stabilizovanog stanja tj. gde rast stanovništva ima isto dejstvo kao i pri
97
Ricardo, D. (1917) Principles ofPolitical Economy and Taxation (London: Everyman, 1992).
98
Adelman, I. (1961) Theories ofEconomic Growth and Development (Stanford University Press).
72
Maltusovoj formulaciji. Tokom vremena kao rezultat kombinovanih efekata privrednog rasta i
ekspanzije stanovništva, u obradu se uvodi zemlja niže produktivnosti. Cene hrane će rasti
kako se troškovi povećavaju, stvarajući uslove za neophodni porast osnovnih zarada
industrijskih radnika. Rast zarada radnika redukuje stopu profita u industriji i učešće profitnog
udela u ukupnom dohotku, iz čega sledi pad stope akumulacije kapitala. Rezultat je niža stopa
rasta per capita i njeno opadanje do nulte vrednosti. Iako je Rikardo u svojem modelu
priznavao napredak u tehnologiji, ipak su i dalje važile pretpostavke opadajućih prinosa, tako
da je dugoročni privredni rast u postavkama ove teorije nemoguće ostvariti. Rast se može
ubrzati, ali sve dotle dok se ne postigne stacionarno stanje, tako da realni progres u vidu višeg
standarda života, koji bi se kontinuirano nastavio tokom vremena nije moguće ostvariti. U
klasičnom modelu rasta prikazana je u stvari buduća stagnacija ekonomskog progresa, tokom
dugog roka, kada per capita dohodak u stacionarnom stanju nema mogućnosti daljeg rasta.

73
 3.2 Harod-Domarov model rasta

U okviru kenzijanskog modela, uslov da bi output i dohodak bili u ravnoteži jeste

jednakost planirane štednje i investicija u zatvorenoj ekonomiji 99. Injekcije u sistemu
cirkularnog toka dohotka treba da budu jednake povlačenjima iz istog. Harodov model je
ekstenzija analize kenzijanskog statičnog ekvilibrijuma. Osnovna pitanja modela jesu: ako
promene u dohotku indukuju investicije, kolika stopa rasta treba da bude da bi se investicije
izjednačile sa planiranom štednjom u nameri da se osigura ravnoteža rasta ekonomije tokom
vremena? Po tradicionalnoj teoriji ekonomskih fluktuacija neravnoteža između štednje i
investicija u ekonomiji se koriguje dostizanjem novog ekvilibrijuma, preko dejstva
multiplikatora . Da li je ravnoteža rasta samokorigujući mehanizam i da li je ravnotežna stopa
istovremeno i maksimalna stopa rasta, koju ekonomija uspeva da održi, uz dati porast
produktivnih kapaciteta? Odgovori na ova fundamentalna pitanja, ključni su za razumevanje
performansi rasta jedne zemlje. Kompleksnost zadatka i jednostavnost rešenja, nameću
razlikovanje tri vrste stopa rasta: stvarne (g), garantovane (gw) i prirodne (gm) . Stvarna stopa
rasta jednaka je:
g = s/c

s - racio štednje u odnosu na dohodak ( S / Y);

c - stvarni inkrementalni kapital - output racio, tj. odnos ekstra akumulacije kapitala ili
investicija u odnosu na tok dohotka (AK/AY) ili (I/AY). Ovako definisana stvarna stopa bazira
se na jednakosti štednje i investicija. Zamenom c i s odgovarajućim izrazima, dobija se: s/c =
(S/Y/I /AY) = AY/Y, zaS = I, gde AY/Ymeri rast outputa.
Da bi se znalo da li stvarna stopa rasta obezbeđuje bazu za stalno napredovanje u
budućnosti i da li su planirane investicije, usklađene sa planiranom štednjom, pri punoj
zaposlenosti, potrebno je u analizu uvesti garantovanu i prirodnu stopu rasta. Garantovana
stopa rasta je stopa po kojoj su svi ekonomski subjekti ostvarili tačno onoliko koliko su
planirali, tj. proizveli su ne više, a ni manje od sume koja sve učesnike proizvodnje čini
zadovoljnim. Po toj stopi indukovano je onoliko investicija da se uklopi sa planiranom
štednjom i održi puna angažovanost kapitala, tako da su proizvođači voljni da nastave
investiranje u budućnosti po istoj stopi kao u prošlosti. Kako je određena ova stopa? U
odgovoru na ovo pitanje treba poći od kenzijanske funkcije štednje. U bilo kojoj tački
vremena ona je data sledećim izrazom:
S=sY
Na taj način determinisana je potencijalna ponuda investicionih dobara, dok je tražnja za
investicijama definisana preko koeficijenta akceleracije (cr), koji meri zahtevanu sumu ekstra
kapitala ili investicija, potrebnu da se produkuje jedinični tok outputa uz datu kamatnu stopu i
nivo tehnologije.
cr = AKr / AY = I/A Y
Tražnja za investicijama je preko principa akceleracije definisana iz prethodnog izraza:
I = cr AY
Aku su planirane investicije jednake planiranoj štednji (sY= cr AY), onda je garantovana
stopa rasta jednaka:
AY/Y - s/cr = gw
U dinamičnom ekvilibrijumu, output mora rasti po ovoj stopi, jedinoj pri kojoj su
preduzetnici zadovoljni sa onim što rade i koja ne uzrokuje pomeranje i reviziju njihovih
99
Keynes, J. M. (1936) The General Theory of Employment, Interest andMoney (London: Macmillan).
100
Gordon, R. Y. (2000) Macroeconomics, Adison-Wesley Longman.
101
Harrod, R. (1939) ‘AnEssay inDynamic Theory’, Economic Journal, March.

74
planova i investiranje. To znači da je uslov ekvilibrijuma g = gw . Napuštanje ekvilibrijuma
prisutno je u situacijama: g > gw ili g < gw . U prvom slučaju c < cr, a u drugom je c > cr .
Ako je c < cr, onda su stvarne investicije ispod nivoa koji je neophodan za zahtevani porast
outputa, a u suprotnom slučaju pojaviće se višak kapitalnih dobara i dalje opadanje investicija
koje će uzrokovati još veći pad stvarne u odnosu na ekvilibrijumsku stopu.
Nezavisno od Haroda, američki ekonomista Evesey Domar je došao do sličnog
zaključka . Centralno pitanje u Domarovoj analizi odnosi se na veličinu stopa investicija, koja
je neophodna da bi ponuda rasla u skladu sa tražnjom, pri punoj zaposlenosti. Promena
investicija utiče na nivo tražnje: AYd = AI / s;
- nivo investicija utiče na porast ponude: AYs = Io; gde je o - produktivnost kapitala ili tok
outputa po jedinici investicija (A Y/I). Ako je A Yd = A Ys, onda je AI/s = Io, iz čega sledi da
je AI/I = s o. Investicije moraju rasti po stopi, koja je jednaka proizvodu racia štednje i
produktivnosti kapitala.
Uz nepromenjeni racio štednje i investicija, rast outputa biće po stopi sS , tako da dolazi
do poklapanja rezultata u Harodovom i Domarovom modelu. Ali, čak ukoliko se rast nastavi u
skladu sa punim iskorišćenjem kapitalnog stoka i dinamičnom ravnotežom tokom vremena, to
još uvek ne garantuje punu zaposlenost radne snage, koja se zasniva na prirodnoj stopi rasta.
Prirodna stopa rasta sastoji se iz dve komponente: stope rasta radne snage (l), i stope rasta
produktivnosti (q). Obe komponente su egzogenog određenja, ali igraju veoma važnu ulogu u
ovom modelu rasta. Prirodna stopa rasta definiše stopu rasta produktivnosti kapaciteta i
uspostavlja gornji limit stvarne stope rasta. To je stopa kojom se definiše dugoročni
ekvilibrijum, pri punoj zaposlenosti. Stvarna stopa rasta ne može biti veća od prirodne u
dugom roku. Ukoliko je stvarna stopa veća od garantovane, nastavak dalje divergencije u
odnosu nagw moguć je samo do potpune apsorpcije raspoložive radne snage tj. do gn. Relacija
između gw i gn određuje relaciju između rasta kapitala i radne snage. Sa fiksnim
koeficijentima proizvodnje, puna zaposlenost radne snage zahteva jednakost prirodne i stvarne
stope, dokje pri punoj zaposlenosti radne snage i kapitala, neophodna jednakost sve tri stope.
U Harod-Domarovom modelu rasta ne postoji ništa što bi generisalo automatsku jednakost sve
tri stope. Ukoliko je garantovana veća od prirodne stope, postojaće hronična tendencija ka
depresiji, jer stvarna stopa nikada neće biti dovoljna da stimuliše investicionu tražnju, da bi se
uklopila sa raspoloživom štednjom u ekvilibrijumu pune zaposlenosti. Takva situacija odlikuje
se viškom kapitala i štednje. U suprotnom slučaju, ukoliko je garantovana stopa manja od
prirodne, postojaće tendencija inflacije tražnje, zbog težnje stvarne stope rasta da vrši
inflacioni pritisak uz rastuću nezaposlenost, jer rast kapitala je nedovoljan da pokrije rast
efektivne radne snage uz nepromenjenu tehniku proizvodnje.
U većini nedovoljno razvijenih zemalja, prirodna stopa rasta prevazilazi garantovanu
stopu, što konkretno znači da efektivna radna snaga raste brže od akumulacije kapitala, što je
deo objašnjenja rastuće nezaposlenosti u ovim zemljama. Veće planske investicije u odnosu
na planiranu štednju dovode do inflatornog pritiska. Simultano postojanje inflacije i visoke
nezaposlenosti u nedovoljno razvijenoj zemlji nije paradoks, i može biti objašnjeno kroz okvir
i pretpostavke ovog modela rasta. Ako gn^gw, odnosno l + q ^s / cr, onda postoji nekoliko
načina kojima se može aktivno delovati na prilagođavanje gw u odnosu na gn. Ako je gn > gw,
mere za redukovanje stope rasta radne snage kroz kontrolu veličine populacije, mogu
doprineti rešavanju problema nezaposlenosti. U tom pravcu je i redukcija stope rasta
produktivnosti rada, ali to naravno redukuje rast životnog standarda zaposlenih, pri čemu
dolazi do sukoba interesa između zaposlenosti i efikasnosti. Porast racia štednje može suziti
gep između prirodne i garantovane stope rasta. Ujednačavanje ovih stopa može se obaviti i
redukcijom zahtevanog kapital output racia, upotrebom radno-intenzivnih tehnika. Oko ovog

Domar, E. (1947) ‘Expansion and Employment, American Economic Review, March.

75
poslednjeg rešenja postoji nesaglasnost u stručnoj literaturi, i ona se odražava u tome što se
smatra da nedovoljno razvijena zemlja ne može ići napred upotrebom ove tehnike, bez
žrtvovanja štednje i kvaliteta outputa . Mehanizam prilagođavanja garantovane i prirodne
stope prikazan je na slici.
Slika 3.2: Prilagođavanje gwi gn 9
S/Y
9n
9v

VY> S/Y

Rast je meren na vertikalnoj osi, a racio štednje i investicija na horizontalnoj osi. Rast i
investicioni racio povezani su preko cr, odnosno zahtevanog inkrementalnog kapital-output
racia. Racio štednje nezavistan je od stope rasta. Na slici je prirodna stopa rasta veća od
garantovane, a za njihovo ujednačavanje moguće je preduzeti sledeće mere:
1) zaustavljanje rasta radne snage;
2) pomeranje udesno racia štednje, kroz dejstvo monetarne i fiskalne politike;
3) rotiranje krive racia investicija ulevo, kroz redukovanje cr, upotrebom radno
intenzivnih tehnika proizvodnje.
Harod-Domarov model je ekonomski upotrebljiv za razumevanje razvojnih teškoća i
planiranje razvoja. Tako npr., ako je targetirana stopa rasta 5%, a kapital output racio 3%,
onda je potrebni nivo štednje i investicija 15%. Targetirana stopa rasta neće biti dostignuta
ukoliko je nivo štednje i investicija manji od 15% BDP, tj. outputa. Ukoliko je domaća
štednja manja od 15%, gep potreban da se dopune nedostajuća sredstva za investicije, može
biti pokriven iz inostranih izvora. U Harod-Domarovom modelu parametri su nezavisno
određeni. U dugom roku racio štednje ne mora biti fiksiran, već se može prilagođavati.
Specifično u periodima ekspanzije, štednja može rasti, a u periodima recesije opadati. Ako je
garantovana stopa rasta veća od prirodne, postoji tendencija ka depresiji, čime se redukuje
udeo profita u nacionalnom dohotku. Prethodna veća sklonost štednji iz profita, u odnosu na
sklonost štednji iz zarada, dovodi do snižavanja sveukupnog racia štednje, što redukuje
garantovanu u pravcu prirodne stope rasta. Takva promena u distribuciji dohotka, utiče na
pomeranje garantovane stope rasta u skladu sa promenom ostalih varijabli. Udeo profita je
tada samo do određene granice tj. do prihvatljivog minimuma za preduzetnike. Ako je
garantovana stopa manja od prirodne stope rasta, onda tendencija inflacije tražnje uvećava i
udeo profita u nacionalnom dohotku. Uvećanje sveukupnog racia štednje deluje na podizanje
garantovane stope rasta u pravcu prirodne stope. Ali, i tu postoji limit porasta profitnog udela,
determinisan pragom osetljivosti radnika, da prihvate dalju redukciju realnih zarada.

3
Pack, H. (1982) ’Aggregate Implications of Factor Substitution in Industrial Processes’, Journal of
Development Economic, Sen, A. K. (1975) Employment, Technology and Development (Oxford: Clarendon
Press). Stewart, F. (1977) Technology and Underdevelopment (London: Macmillan).

76
 - Analitičko matematička postavka Harod-Domarevog modela

Osnovne postavke modela su:

zatvorena ekonomija;
nema državnog sektora;
relacije bazirane samo na sektoru domaćinstva i poslovnom sektoru, tako da je celokupni
dohodak potrošen ili ušteđen u okviru ova dva sektora;
u modelu ne postoje razlike u proizvodnim tehnologijama, odnosno ona je ista u
poljoprivredi, industriji i uslužnim delatnostima, a predstavlja način na koji firme
kombinuju faktore proizvodnje.
Makroekonomska ravnoteža data je sledećim izrazima:
Y(t) = C(t) + S(t) (1)
Y(t) = C(t) + I(t) (2)
I(t) = S(t) (3)
Y- vrednost agregatnog outputa,
C - vrednost agregatne potrošnje,
I - vrednost agregartnih investicija,
S - vrednost agregatne štednje,
t - vreme (u modelima rasta vreme je inkorporirano u smislu praćenja ekonomskih
performansi tokom vremena). U denotiranju ove varijable koriste se periodi: npr. t =
0,1,2,3..., pri čemu je vrednost (0) inicijalni period. Fundamentalna relacija štednje i
investicija odnosi se na jednakost ove dve kategorije. Osnov makroekonomske ravnoteže je
jednakost outputa s jedne strane, i potrošnje i investicija, odnosno štednje, s druge strane. U
procesu rasta moraju se proširiti produkcioni kapaciteti u budućnosti, a to se može učiniti
samo kroz investiranje, odnosno žrtvovanje tekuće potrošnje, odvajanjem u štednju. Zbog
toga je potrebno definisati akumulaciju kapitala i stopu štednje.
K(t + 1) = I(t) + (1-8 )K(t) (4)
K - veličina agregatnog kapitalnog stoka,
<5 - stopa amortizacije kapitalnog stoka (npr. rok trajanja mašina je 4 godine; godišnja
stopa amortizacije je 25% tj. 0,25.).
Nivo ili stok kapitala sledećeg perioda K(t+1) je jednak zbiru sadašnjih investicija i dela
sadašnjeg stoka kapitala koji ostaje nakon izdvajanja za amortizaciju (1-S)K(t).
S(t)
-----= s (5)
Y(t)
Stopa štednje je po pretpostavci modela nezavisna od vremena tj. konstantna, što znači
da se suma štednje može menjati, ali kao frakcija dohotka ostaje ista (egzogeno određenje
parametra). Poslednja postavka u modelu opisuje tehnologiju kao inkrementalni kapital-
output racio (ICOR):
K (t)
ICOR =------- =0 (6)
Y(t )
Pretpostavka modela je da je kapital output racio konstantan tokom vremena i nezavisan
od tekućeg nivoa kapitala. To znači da je bitna pretpostavka modela egzogena determinacija
parametra. Manja vrednost 6 znači veću efikasnost proizvodnje. Ova varijabla u osnovi
govori o tome koliko je kapitala potrebno da bi se produkovala jedinica outputa.
Endogena varijabla koju treba odrediti odnosi se na nivo i stopu rasta per capita dohotka.
U cilju povezivanja ove endogene i egzogenih varijabli (kapital-output racio, stope štednje i
stope rasta stanosvništva), potrebno je kombinovati izraz za stopu akumulacije kapitala i
zamenu stope investicija za stopu štednje.
K(t+1) = S(t) + (1+8 )K(t) (7)
11
 Iz ovog izraza se može videti kako stok kapitala evoluira tokom vremena. Upotrebom
izraza (5) u izrazu (7) dobija se:
K(t+1) = sY(t) + (1-8 )K(t) (8) Ako je
K(t) = 9 Y(t), substitucijom u prethodnom izrazu dobija se:
K(t+1) = sY(t) + (1-8)0Y(t) (9) Za
period (t+1) sledi da je:
K(t+1) = 6Y(t+1) (10) 9Y(t +1) = sY(t) + (1 - 8)9Y(t)
(11) Podelom izraza (11) sa 9:
s _
Y(t+1) = —Y(t) + (1-8)Y(t) (12) 9
Ako se ima u vidu da je stopa rasta definisana:
Y(t +1) - Y(t)
g(t)
Y(t)
Oduzimanjem Y(t) na obe strane jednakosti u izrazu (12).
Y sY <,
(t + 1)-Y(t) = — (t) + (1 - 8)Y(t) -Y (t) = Y(t) (13)
9

Deljenjem obe strane jednakosti u izrazu (13) sa Y(t):

s -
g(t) =-----8 = g (14)
9
Izraz (14) povezuje dve fundamentalne varijable (stopu štednje i kapital-output racio) i
stopu rasta dohotka. Ovaj izraz daje prikaz agregatne veličine dohotka, ali je potrebno uraditi
izračunavanje u odnosu na per capita dohodak, kao bolje mere životnog standarda. U tom
slučaju u Harod-Domarev model potrebno je inkorporirati rast stanovništva.
P(t + 1)-P(t)
n(t) =--------------- = n (15)
P(t)
n - je po pretpostavci konstantno. Izraz ^je
korišćen za vremensko denotiranje. P(t) -
stanovništvo u vremenu (t), n(t) - stopa rasta
stanovništva u vremenu (t), Y(t)
dohodak per capita u vremenu (t),
P(t)
g*(t) - stopa rasta per capita dohotka.
Y(t +1) - Y(t)
Y(t)

Y(t +1) Y(t) x Y(t)

=s + (1-8)9 (16)
P(t) P(t) P(t)

g*
Upotreba izraza (11) i podela saP(t):
9
 • P(t + 1)
Množenjem leve strane izraza jedimcom u formi----------:
P(t +1)
_ Y(t +1) P(t +1) Y(t) <?^„Y(t)

P(t) P(t +1) P(t) P(t)

9-------------------= s--------\-(1-8)9-------
(17)

78
 _ Y(t +1) P(t +1) „._
8------------------- = sy(t) + (1 - o)uy(t)
P(t +1) P(t)
_ P(t + 1) ,,,„
uy(t +1)---------= sy(t) + (1 - o)uy(t)
P(t)

Deljenjem obe strane izraza sa 9y(t):

y(t +1) P(t +1) s
+ (1 - <5) (18)
y(t) P(t) 9
Ako je stopa rasta jednaka:
y(t +1) - y(t ) y(t +1) y(t) y(t +1)
g * -----------------=-------------------=-------------1
=

y(t) y(t) y(t) y(t)

y(t + 1)
g*+1 (19)
y(t) Po
analizi rešenja:
P(t +1) - P(t) P(t +1) P(t) P(t +1)
n =-------------- =---------------^ =-----------1
P(t) P(t) P(t) P(t)
P(t + 1)
n + 1 =--------- (20)
P(t)
Zamenom izraza (19) i (20) u (18):
(g * +1)(n +1) = —\- (1-8)
(21)
g * +g *n + 1 + n = —h(1-<5) 0
S obzirom, da je g*n blizu 0 po vrednosti, može se zanemariti u izvođenju stope rasta per
capita, koja je jednaka stopi rasta agregatnog dohotka minus stopa rasta stanovništva.
s c-
g* «-----o -n = g-n
0
79
 3.3 Agregatna proizvodna funkcija

Polazna osnova svake teorije rasta jeste agregatna proizvodna funkcija koja u suštini
obezbeđuje kvantitativnu vezu između inputa i outputa. Jednostavna proizvodna funkcija
opisuje na koji način se upotrebom dva inputa (rada i kapitala) produkuje ukupni output u
ekonomiji.

Y=F (K,L)
++

Prikazana u obliku funkcije, ona obuhvata sledeće veličine:

^ Y - agregatni output;
^ K - kapital-suma svih pogona, poslovnih zgrada, mašina, itd; ^ L - rad, tj,
radna snaga prikazana kroz broj zaposlenih radnika ili časove rada;
Funkcija F pokazuje koliki output se može proizvesti za datu količinu rada i kapitala.
Naravno da ovako shvaćena proizvodna funkcija predstavlja drastičnu simplifikaciju
stvarnosti. U okviru kapitala, zgrade i mašine imaju vrlo različite uloge u proizvodnom
procesu, kao što nije ista uloga doktora nauka i radnika sa završenom osnovnom školom. U
okviru drugog inputa, ove se razlike ignorišu. Proizvodna funkcija se može i grafički
prikazati. U trodimenzionalnom prostoru, to je površina koja svakom paru vrednosti (K,L)
pripisuje odgovarajuću vrednost ukupnog outputa (Y). Opšti oblik proizvodne funkcije je
takav da većim vrednostima apcise i ordinate odgovara i veća vrednost aplikate. Na slici 3.3
data je proizvodna funkcija koja povezuje rad i kapital na horizontalnim osama sa
vrednostima outputa na vertikalnoj skali.

Slika 3.3: Funkcijaproizvodnje

Od čega zavisi sama proizvodna funkcija, odnosno od čega zavisi koliki će output biti
proizveden uz dati kvantitet rada i kapitala? To zavisi od stanja tehnologije, odnosno zemlja
koja ima napredniju tehnologiju proizvodiće veći output od zemlje koja poseduje i primenjuje
zastarela tehnološka znanja, bez obzira što i u jednom, i u drugom slučaju može postojati isti
kvantitet oba proizvodna inputa. Samo stanje tehnologije može biti shvaćeno ne samo u
tehničkom (užem) smislu proizvodnje različitih proizvoda, već i u širem zahvatu kroz
organizaciono upravljačka znanja, sofisticiranost tržišta, političko pravni sistem, itd. Za
analizu proizvodne funkcije relevantno je uže shvatanje stanjatehnologije.
Agregatna proizvodna funkcija može biti postavljena preko outputa po zaposlenom i
kapitala po zaposlenom radniku.

Y/L = F(K/L,1);

80
 gde je:

Y/L - output po zaposlenom;

K/L - kapital po zaposlenom.

Iz navedene relacije može se zaključiti da output po zaposlenom zavisi od kapitala po

zaposlenom, pri čemu se ista može grafički prikazati u sledećem obliku:

Slika 3.4: Output i kapitalpo radniku

A A’ A’’ A’’’
K a p i t a l po ra dnik u, K /L

Output po zaposlenom meren je na vertikalnoj osi, dok je kapital po zaposlenom

prikazan na horizontalnoj osi. Rezultujuća kriva konveksna je odozgo, tj, raste sve sporije i
sporije. Sa rastom kapitala po zaposlenom raste i output po zaposlenom. S obzirom na
opadajuće prinose na kapital, povećanja kapitala vodiće sve manjem i manjem porastu
outputa. Ovakvo ponašanje odgovara funkciji koja ima pozitivan, ali opadajući prvi izvod, tj.,
kod koje je drugi izvod negativna veličina. Kako je granični proizvod kapitala, zapravo prvi
izvod funkcije ukupnog outputa, to takva kriva implicira opadajući granični proizvod, što se iz
slike 3.4 da i videti. Opadajući prvi izvod funkcije predstavlja matematički izraz zakona
opadajućeg prinosa. Granični tj., marginalni proizvodi rada i kapitala predstavljaju parcijalne
derivacije proizvodne funkcije.

MPK(K,L)=--------- = FK(K,L)
dK

dF(K,L) F
MPL(K,L) =-------------- = L(K,L)
dL

Pretpostavka da se dodavanjem inputa povećava output znači da je FK >0 i FL >0, dok

daljom matematičkom derivacijom, drugi izvodi izražavaju opadajući granični proizvod kroz
negativnu vrednost.
dMPK(K,L) dFk F
-----------------=-------= KK <0
dK dK

dMPL(K,L) dFl F
------------------ = ------= LL <0
dL dL
81
 Konstantni prinosi na obim proizvodnje pojavljuju se, ako oba inputa pomnožimo istom
konstantom "x", pri čemu se dobija:

xY= F (xK,xL)

Ako bismo duplirali sumu kapitala i broj radnika u jednoj ekonomiji, po pretpostavci
zakonitosti konstantnih prinosa na obim proizvodnje, output će takođe biti dupliran.

2Y= F(2K,2L)

Dejstvo proporcionalnog povećanja/smanjenja outputa pri proporcionalnim varijacijama

inputa odnosi se na konstantne prinose na obim proizvodnje. Međutim, pored proporcionalne
varijacije inputa, moguć je i drugi tip varijacije kada se fiksira količina jednog, a povećava
kvantitet drugog inputa. Takav tip varijacije odgovara pretpostavkama zakona opadajućih
prinosa. Za razliku od slučaja, gde su proporcionalno rasla oba inputa, pa je po istoj proporciji
mogao da raste i output, ovde se povećava količina samo jednog inputa, pa usled toga output
može da raste samo manje nego proporcionalno.
U analizi zakona opadajućih prinosa mora se imati u vidu jednostavna empirijska
činjenica, po kojoj će fiksiranjem svih ostalih inputa, sukcesivno dodavanje jednog inputa
rezultirati, pre ili kasnije, u sve manjem i manjem sukcesivnom prirastu outputa. Ako
pretpostavimo postojanje fabričke hale u kojoj je dat broj mašina, a postepeno se povećava
broj radnika, u početku će se povećavati proizvodnja. Sa postepenim povećavanjem broja
radnika, prvo će doći do rastućih, a zatim do opadajućih prirasta proizvodnje. U zonu
opadajućih prinosa ulazi se pre ili kasnije, s obzirom da broj radnika može toliko da poraste da
svaki dodatni radnik ne samo da produkuje povećanje, već u ekstremnom slučaju može da
izazove smanjenje, pa čak i onemogućenje svake proizvodnje. Pretpostavke dejstva zakona
opadajućih prinosa nisu eksplicitno isticane, ali se podrazumeva da je stanje tehnologije dato,
tj., ne uzima se u obzir dejstvo tehničkog progresa. Iako je tehnički progres veoma brz i
univerzalan po svom karakteru, ipak u deskripciji stvarnih zbivanja, ne ometa dejstvo,
ispoljavanje i efekte ovog zakona.
Za proizvodnu funkciju se kaže da je homogena n-tog stepena, ako je za pozitivnu
konstantu "t" zadovoljen sledeći uslov:

F (tK,tL) = t nF (K,L)

U slučaju kada je "n" jednako jedinici radi se o linearno homogenoj funkciji. Važno
svojstvo linearno homogene proizvodne funkcije dato je preko Ojlerove teoreme:

F (K,L) = KFk(K,L) + LFL(K,L);

Na slici 3.4 jasno se vidi kretanje produktivnosti po osnovu povećanja koeficijenta

tehničke opremljenosti rada, u skladu sa prethodno iznesenim stavovima. Distanca na
horizontalnoj osi AA’ je jednaka odsečku A’’A’’’, ali je rezultujući doprinos porastu
produktivnosti različit, što se može i videti kroz komparaciju odsečaka na vertikalnoj osi A1 A2
i A3A4. Pitanje koje se može postaviti na bazi grafika jeste: šta utiče na rast, odnosno, odakle
isti može proizići? Porast outputa po zaposlenom radniku, tj., rast produktivnosti, može
uslediti usled porasta tehničke opremljenosti rada, tj., kretanjem duž proizvodne funkcije
udesno. Drugi način poboljšanja proizilazi iz tehničko-tehnološkog usavršavanja, pri čemu je

82
koeficijent tehničke opremljenosti nepromenjen, ali se vrši pomeranje proizvodne funkcije na
gore, ulevo, što se i vidi na slici 3.5. Za nivo tehničke opremljenosti u tački A, pomeranje
proizvodne funkcije po osnovu poboljšane tehnologije korespondira prelasku iz tačke A1 u A2.
Na bazi ovoga može se istaći da rast proizilazi iz akumulacije kapitala ili/i iz tehničkog
progresa. Ove dve poluge rasta igraju različite uloge u procesu rasta. Kapitalna akumulacija
sama po sebi ne može podržati rast. Zbog dejstva zakona opadajućih prinosa održavanje
stabilnog porasta produktivnosti zahtevaće sve veća i veća povećanja tehničke opremljenosti.
U određenom trenutku u nacionalnoj ekonomiji neće više postojati spremnost da se štedi i
investira u smislu daljeg povećanja kapitala, što će naravno rezultovati kroz zaustavljanje
rasta outputa po zaposlenom. To ne znači da je stopa štednje nerelevantna kategorije za
privredni rast. Viša stopa štednje ne može konstantno povećavati stopu rasta outputa, ali može
podržati viši nivo outputa. Ako imamo dve ekonomije koje se razlikuju samo u stopi štednje, a
koje će rasti po istoj stopi, u jednom trenutku vremena ekonomija sa višom stopom štednje
imaće veći nivo outputa per capita od druge. Što se tiče tehničkog progresa i njegove uloge,
potrebno je istaći sledeće: ako oba faktora utiču na povećanje outputa per capita, pri čemu
kapitalna akumulacija ne može konstantno da podržava rast, onda se tehnički progres može
posmatrati kao ključna determinanta održivog rasta. Održivi rast zahteva održavanje
tehničkog progresa, pri čemu su implikacije vidljive u dugom roku. Ekonomija koja podržava
visoku stopu tehničkog progresa u dugom roku stiče prednosti nad ostalim ekonomijama.

Slika 3.5: Efekti tehničkogprogresa

F (K /L ,1 )’

A K apital
po r a d n i k u , K /L

83
 3.4 Dinamika rasta kapitala i outputa u neoklasičnoj teoriji

U determinisanju outputa u dugom roku moraju se imati u vidu dve relacije između
outputa i kapitala. Prva relacija odnosi se na dejstvo kapitala na output. Pod pretpostavkom
opadajućih prinosa na kapital, efekti povećanja tehničke opremljenosti rada biće sve manji i
manji. Kada je koeficijent tehničke opremljenosti već na visokom nivou, onda će njegova
dalja povećanja imati male efekte na porast outputa. Takva notacija se u simplifikovanoj
formi može označiti kao:
Y K
— = f (—,1);
L L

odnosno,

fK | [K if
— = F —,1
\L ) vLy

Ako se pretpostavi da je L konstantna egzogeno određena stopa, onda se olakšava

fokusiranje na ulogu kapitalne akumulacije u procesu rasta . Ako je L konstanta, onda je
naravno jedini faktor proizvodnje koji se menja tokom vremena kapital. Ova pretpostavka ne
odgovara stvarnosti, kao ni pretpostavka o nepostojanju tehničkog progresa, ali su one nužne
kako bi se analizirala uloga akumulacije kapitala. Pod prethodno navedenim uslovima
proizvodna funkcija (f) se ne menja tokom vremena. Ako je L konstanta potrebno je razmotriti
relacije koje se pojavljuju između ukupnog stanovništva, ukupne radne snage i zaposlenih
radnika. Broj zaposlenih -radnika (L) dobija se kada se ukupna veličina koja se odnosi na
radnu snagu (L1) - (labor force), pomnoži sa stopom zaposlenosti. Stopa zaposlenosti jednaka
je jedinici minus stopa nezaposlenosti, pa je (L) - (employment) = (L1) x (1 - (u))^
(unemployment rate)). Veličina radne snage dobija se kada se ukupan broj stanovnika
(population) pomnoži odgovarajućom stopom učešća (participation rate). Ako je L konstanta,
onda su i sve ostale odnosne veličine konstante, dok su izvesne veličine proporcionalno
promenljive. U grupi proporcionalno promenljivih veličina, pod ovako definisanim uslovima
nalaze se output po zaposlenom, output per capita i ukupni output.
U analizi uloge akumulacije kapitala, s obzirom da je L konstanta, u postavci
proizvodne funkcije ostalim vrednostima mogu se dodati vremenski indeksi.

Yt [Kt)
L vL)

Povećanje kapitala po zaposlenom radniku, tj., povećanje tehničke opremljenosti rada

vodiće ka povećanju produktivnosti, pod ostalim neizmenjenim uslovima. Druga relacija u
determinisanju outputa u dugom roku odnosi se na povratni uticaj veličine outputa na veličinu
štednje i investicija i prema tome, sume kapitala koji će biti akumuliran. U izvođenju ove
relacije bitni su međuodnosi outputa i investicija s jedne, i investicija i akumulacije kapitala,
sa druge strane.
U odnosima između outputa i investicija, prisutne su tri postavke;

Solow, R. (1957) ‘Technical Change and the Aggregate Production Function’, Review of Economics and
Statistics, August.

84
 >• ekonomija je zatvorena, tako da su investicije jednake štednji (javnoj i privatnoj);
I=S+(G-T) y u fokusu pažnje je štednja iz privatnih izvora, tako da se ignorišu
javni rashodi i
prihodi, pri čemu su investicije jednake privatnoj štednji G=T=0 VG-T=O^I=S y
privatna štednja proporcionalna je u odnosu na dohodak, pri čemu je (s) - stopa
štednje sa vrednostima između 0 i 1; S=sY
Uvođenjem vremenskog indeksiranja prethodna relacija može se napisati u
sledećem obliku:
It=sYt

Prisutna proporcionalnost investicija u odnosu na output znači da se sa povećanjem

outputa, povećavaju i investicije. Što se tiče stope štednje, ona se ne pojavljuje kao viša ili
niža, što je zemlja bogatija, niti je visina stope povezana sa bogatstvom ili siromaštvom zemlje
u smislu direktnog uticaja stanja nacionalne ekonomije na istu. Treba napomenuti da su
vremenskim indeksiranjem obuhvaćene, kako varijable toka, tako i varijable stoka (fondova).
Output, štednja i investicije, definisane su kao varijable toka, dok se zaposlenost i kapitalni
fondovi tretiraju kao varijable stoka. Denotiranje vremenske dimenzije označeno je kroz
godišnje vrednosti; t- bazna godina, t+1- naredna godina,itd. Veličina kapitalnih fondova
merena je početkom svake godine, tako da su preuzete vrednosti označene kao Kt, Kt+1, itd.
Stopa amortizacije pokazuje sumu kapitala koja se amortizuje po toj stopi svake godine. Usled
toga, kapitalni stok K u godini t+1 jednak je kapitalnom stoku u godini t prilagođenom za
amortizaciju kapitala plus investicije tokom iste godine:

Kt + 1 = (1- S)K + It

Na bazi relacije outputa i investicija na jednoj i investicija i akumulacije kapitala na

drugoj strani, moguće je izvesti relaciju između outputa i akumulacije kapitala, preko
koeficijenta tehničke opremljenosti,

K+1 „Kt Yt K+1 K Yt ,K

------= (1-o)------V s— =>------------= s-----o —
L L L L L L L

Koeficijent tehničke opremljenosti u godini t+1 jednak je zbiru investicija po

zaposlenom i koeficijenta tehničke opremljenosti prilagođenom za amortizaciju u godini t.
Same investicije po zaposlenom obračunavaju se kao proizvod stope štednje i outputa po
zaposlenom za godinu t. Promene u veličini koeficijenta tehničke opremljenosti, odnosno
promene u kapitalnim fondovima po zaposlenom radniku, rezultat su razlike između ukupnih
investicija i amortizacije po zaposlenom radniku.
Ako se razmatraju dve derivacije i to determinacija outputa preko kapitala i obratno,
akumulacija kapitala preko outputa, njihovo međusobno povezivanje implicira izvođenje
određenih zakonitosti rasta pojedinih varijabli tokom vremena. Zamenom izraza Y/L sa
relevantnim izrazomf (K/L) uspostavlja se sledeća relacija:

Kt + 1 Kt [ Kt) Kt
------------— sf — — o —
L L vLy L

Ova relacija objašnjava šta uzrokuje promene koeficijenta tehničke opremljenosti, tj.,
kapitala po zaposlenom radniku. Promene u kapitalu po zaposlenom radniku u prvom redu,
uslovljene su investicijama po zaposlenom. Uz datu stopu štednje, određena je i suma štednje, i
85
samim tim i investicije po zaposlenom. Što se tiče amortizacije, veličina kapitalnih fondova po
zaposlenom determiniše sumu amortizacije po zaposlenom. Promene u kretanju koeficijenta
tehničke opremljenosti uslovljene su razlikom između investicija i amortizacije po
zaposlenom. Ova razlika može biti pozitivna i negativna. Pozitivna razlika između investicija
po zaposlenom i amortizacije po zaposlenom, implicira pozitivnu promenu u kretanju veličine
kapitala po zaposlenom. To konkretno znači da koeficijent tehničke opremljenosti raste. U
slučaju negativne razlike, kada je amortizacija po zaposlenom veća od investicija po
zaposlenom, dolazi do negativnih kretanja, odnosno do pada veličine koeficijenta tehničke
opremljenosti, tj., kapitala po zaposlenom. Za dati kapital po zaposlenom radniku, output po
zaposlenom se može izraziti na sledeći način:
 f -- -
Y vL
t
Ova, kao i prethodno navedena matematička relacija neophodne su u analizi dinamike
rasta outputa i kapitala. Dinamika u kretanju ovih veličina može se i grafički interpretirati, pri
čemu je output po zaposlenom meren na vertikalnoj, a kapital po zaposlenom na horizontalnoj
osi. Kriva koja reprezentuje output po zaposlenom data je kao funkcija tehničke
opremljenosti. Što je veći koeficijent tehničke opremljenosti, to je efekat povećanja kapitala
po zaposlenom na uvećanje outputa po zaposlenom sve manji i manji. Isti oblik krive kao i
proizvodna funkcija imaju investicije po zaposlenom, s tim što je ona ispod krive outputa po
zaposlenom, zbog uticaja faktora S. Tako na primer, pri nivou na horizontalnoj krivi (K0/L) u
tački A, nivo outputa po zaposlenom određen je distancom AA4. Investicije po zaposlenom
date su distancom AA3. Investicije takođe rastu sa porastom kapitala, ali je njihovo povećanje
sve manje i manje sa rastom istog. U slučaju kada je kapital već dovoljno visok, to je efekat
daljeg povećanja outputa, pa samim tim i investicija pod uticajem rasta kapitala, veoma
umanjen . Amortizacija po radniku S K/L data je kao prava linija, čije je proporcionalno
uvećanje usklađeno sa kretanjem duže horizontalne ose, tj. sa porastom kapitala po radniku.
Nagib ove prave linije jednak je odgovarajućoj stopi amortizacije. Distanca AA2 na slici 3.6
reprezentuje nivo amortizacije za dati nivo tehničke opremljenosti (K0/L).

Slika 3.6: Dinamika outputa i kapitala

Y 1/L A m o rtiz a c ija p o ra d n iku oK t/L

Outpu
t p o rad
n ik u

f ( K t / L ) Inve stjc ije po rad n iku i

Sf(Kt/L)
K 1 /L
K ap ital po rad niku, K
/L
 Solow, R. (1960) ‘Investment and Technical Progress’, in K. Arrow, S. Karlin and P. Suppes (eds),
Mathematical Methods in the Social Science (Stanford: Stanford University Press).

86
 Promene u kapitalu po radniku, tj. u nivou tehničke opremljenosti date su kroz razliku
između investicija i amortizacije po radniku. Na nivou K0/L razlika je pozitivna i određena je
distancom A2A3. Distanca A2A3 razlika je dve projektovane duži i to: AA3 i AA2. Sa
pomeranjem udesno na horizontalnoj osi, sve je viši i viši nivo tehnološke opremljenosti, pri
čemu investicije rastu sve manje i manje, a amortizacija proporcionalno raste u odnosu na
kapital. Pri nivou kapitala po radniku K1/L investicije su jednake amortizaciji, pri čemu je
dalje kretanje udesno od nivoa K1/L praćeno porastom amortizacije iznad investicija.
Navedena kretanja usmerena su pre svega ka nivou K1/L na horizontalnoj krivi i na
pripadajućoj tački na proizvodnoj funkciji. Ako se pretpostavi da ekonomija startuje sa niskim
nivoom kapitala po radniku K0/L na slici 3.6, onda je dinamika kretanja usmerena na sledeći
način: s obzirom da investicije prevazilaze amortizaciju dolazi do porasta, kako kapitala po
radniku, tako i outputa po radniku. Pri dostizanju nivoa kapitala po radniku u tački K1/L nivo
investicije jednak je amortizaciji, pri čemu ekonomija dostiže nivo kapitala i outputa po
radniku u vidu konstante, što odgovara dugoročnom ravnotežnom stanju. Ako zemlja startuje
sa visokim nivoom kapitala po radniku, što odgovara nekoj tački na horizontalnoj osi udesno
od tačke K1/L, onda je nivo kapitala po radniku isuviše visok da bi se održao za datu stopu
štednje. Smanjenje kapitala po radniku koje usled toga sledi nastaviće se sve dotle dok
ekonomija ne dostigne tačku, gde se investicije izjednačavaju sa amortizacijom, odnosno
tačku koja odgovara nivou K1/L. Tek od tada kapital i output postaju uravnotežene veličine.
Postoji i suprotan primer kada zemlja pretrpi velike gubitke kapitala, kao što je slučaj sa
SR Jugoslavijom tokom rata sa NATO-om. Mehanizam koji je prethodno objašnjen indicira
da je zemlja usled pretrpljenih velikih gubitaka kapitala, iz rata izašla sa niskim nivoom
kapitala po radniku, što odgovara tački ulevo od K1/L na slici 3.6. Izuzimajući uticaj ostalih
faktora, mehanizam rasta delovao bi na našu zemlju na sledeći način: ubrzana akumulacija
kapitala ubrzala bi rast outputa po radniku. Taj rast bi se nastavio sve dotle, dok se ekonomija
naše zemlje ne bi približila nivou kapitala po radniku u tački K1/L i outputa po radniku u tački
na vertikalnoj osiY1/L. Cak i manja povećanja kapitala mogu voditi velikom porastu outputa.
Reparacija glavnih putnih pravaca i mostova može za uzvrat uzrokovati velike redukcije u
vremenu i troškovima puta između dva grada. To vodi velikim redukcijama transportnih
troškova, što omogućava fabrikama u tim regionima da povećaju proizvodnju i snize troškove.
Naravno da akumulacija kapitala omogućava uvećani rast outputa, samo ako je ostvarena na
bazi uvođenja modernizovane kapitalne opreme i upotrebe savremenih proizvodnih tehnika.
Koji je nivo outputa i kapitala po radniku koji odgovara rastu ekonomije u dugom roku?
Stanje u kojem output po radniku i kapital po radniku ne doživljavaju više promene naziva se
stabilnim, odnosno uravnoteženim stanjem (steady - state). Ako je:

Kt -1 Kt
------------= 0
L L

što odgovara stanju stabilnosti, onda je nivo steady state kapitala po radniku dat
sledećim izrazom:
/K 1^ „ K1
sf — — o —
vL) L

Stabilizovana vrednost kapitala po radniku je tolika da suma štednje upravo pokriva

amortizaciju postojećeg kapitalnog stoka. Za dato stanje kapitala po radniku (K1/L) dat je i
stabilni nivo vrednosti outputa po radniku (Y1/L), koji je izražen preko proizvodne funkcije
jednak sledećem izrazu:
87
 Y1 = f (K1 J
/L V /L/

Kakav je efekat stope štednje na kretanje outputa tokom vremena i u uravnoteženom, tj.
stabilizovanom stanju? U dugom roku, stopa štednje ne utiče na kretanje dugoročne stope
rasta outputa po radniku. U dugom roku, stopa rasta ekonomije izjednačava se sa nulom, bez
obzira na vrednost stope štednje. To stoga što se kretanje ekonomije u dugom roku vrši kroz
stabilizovanje konstantnog nivoa outputa po radniku. S obzirom na opadajuće prinose na
kapital, tj. na dejstvo zakona opadajućeg prinosa da bi se održala pozitivna stopa rasta outputa
po radniku neophodno je povećavati nivo kapitala po radniku, pri čemu se taj rast mora
odvijati znatno brže od rasta outputa. To implicira da se u posmatranom dugom roku rast
ekonomije odvija kroz sve veća i veća izdvajanja outputa usmerena na akumulaciju kapitala.
U određenoj tački vremena frakcija outputa koju treba izdvojiti sledeći takvu logiku bila bi
veća od jedinice, što jednostavno nije ostvarivo. Ovo implicira da nije moguće održati
pozitivnu stopu rasta zauvek, već je i u dugom roku kretanje, kako kapitala, tako i outputa
konstantno.
Ako se pretpostavi da dve zemlje imaju isti nivo zaposlenosti, stope amortizacije,
jednake proizvodne funkcije, a različite stope štednje, onda će u dugom roku, zemlja sa višom
stopom štednje imati viši nivo kapitala i outputa po radniku. Sam porast u stopi štednje vodiće
ka dugoročnom porastu nivoa outputa, pri čemu sledi da se povećanja outputa po radniku na
novi viši nivo odvijaju u periodu pozitivnog rasta kao odgovor na povećanje u stopi štednje
sve dotle, dok se ne dostigne novo stabilizovano stanje. Period rasta će nastaviti da traje, do
novog stabilnog stanja. Ukoliko je stopa štednje sO, pretpostavimo da je inicijalni koeficijent
tehničke opremljenosti K0/L u vezi sa odgovarajućim outputom Y0/L. Ukoliko se stopa štednje
poveća sa sO na s1, doći će do pomeranja funkcionalne relacije štednja / investicije po radniku
sa nivoa s0f(K/L) na novi nivo s1f(K/L), odnosno do pomeranja pripadajuće krive na gore. Pri
inicijalnom nivou tehnološke opremljenosti polazna postavka je da su investicije veća veličina
od amortizacije. Sa rastom tehničke opremljenosti raste output, tako da čitava ekonomija
prolazi kroz period pozitivnog rasta. Kada koeficijent tehničke opremljenosti dostigne
izjednačenje investicija i amortizacije u pripadajućoj tački K1/L dolazi do zaustavljanja rasta.
Od tada je nivo odgovarajućeg outputa inicijalno postavljen na konstantnom nivou, pri čemu
je stopa rasta istog vraćena, odnosno teži nuli. Povećanje stope štednje u trenutku t može se
prikazati na slici 3.7.

Slika 3.7: Efektipovećanja stope štednje na outputpo radniku

 r^ Y l/L

ro

%_ 0 /L

t
V re m e

Horizontalna osa predstavlja vreme (t), dok je vertikalna osa reprezent outputa po
radniku. U trenutku t došlo je do porasta stope štednje sa nivoa s0 na nivo s1, pri čemu je to
povećanje praćeno rastom outputa u pravcu Y1/L pri pripadajućoj stopi štednje (s1).

88
Približavanjem nivou outputa Y1/L sa protokom vremena nivo outputa, pri ovakvoj izvedenoj
analizi teži da se stabilizuje. Stanje pri kojem se ta stabilizacija vrši odlikuje se stopom rasta
outputa koja se izjednačava sa nulom. U prisustvu tehničkog progresa prisutna je i stopa rasta
outputa po radniku, čak i u dugom roku106. Ovakva stopa rasta nezavisna je od stope štednje,
mada stopa štednje utiče na nivo outputa po radniku. Efekat povećanja stope štednje uz
prisustvo tehničkog progresa dat je na slici 3.8.

Slika 3.8: Efektipovećanja stope štednje na outputpo radniku u ekonomiji sa tehničkim

progresom
A ,’
 t
V re m e

Pri inicijalnoj stopi štednje s0 ekonomija se pomera duž poluprave (A1A1) da bi se u

trenutku t sa povećanjem stope štednje (s1), put rasta označio novom, višom putanjom (A2A2’).
Duž poluprave (A2A2’) stopa rasta postaje konstanta, pri čemu prisustvo tehničkog progresa
označeno kroz nagib obe poluprave označava da se nivo outputa po radniku permanentno
povećava. Potpuno je jasno da povećanje stope štednje mora inicijalno proizići iz smanjenja
potrošnje. Sama promena u stopi štednje tokom jedne godine nema uticaj na kapital iste
godine, a samim tim ni efekat na output i dohodak te godine. Upravo zato, povećanje štednje
inicijalno je povezano sa podjednakim smanjenjem potrošnje. Da li će sadašnje odricanje
dovesti do povećanja potrošnje u budućnosti, odnosno, da li će porast štednje rezultirati u
porastu potrošnje u dugom roku? Ono što se pouzdano zna jeste da povećanje stope štednje
uvek vodi ka porastu nivoa outputa, ali naravno da output nije isto što i potrošnja. Nivo
kapitala povezan sa stopom štednje koja rezultuje u najvišem nivou potrošnje u stabilnom
stanju označen je kao nivo "zlatnog pravila" . Ako je stopa štednje ispod pripadajućeg nivoa
onda će njena povećanja voditi ka inicijalnom smanjenju potrošnje, ali će zato rezultovati u
povećanju potrošnje u dugom roku. Nasuprot tome ako je povećanje stope štednje iznad
referentne vrednosti, onda će smanjenje potrošnje biti odraženo ne samo inicijalno, već i u
dugom roku. Ovo se dešava zbog toga što je rezultujuće povećanje kapitala proisteklo iz rasta
stope štednje dovelo do vrlo malog porasta u outputu, pri čemu je to povećanje i suviše malo
da pokrije proporcionalno rastuću amortizaciju. Prema tome takva povećanja kapitala iznad
nivoa "zlatnog pravila" redukuju stabilizovanu potrošnju. Na slici 3.9 prikazan je efekat
kretanja stope štednje na potrošnju po radniku u ravnotežnom stanju.

Solow, R. (1962) ’Technical Progress, Capital Formation and Growth’, American Economic Review, Papers
and Proceedings, May. Burda, M. C. Wyplozz, C. (2001) Macroeconomics: A European Text, Oxford
University Press.

89
Slika 3.9: Efekti stope štednje na potrošnju po radniku u stabilnom stanju
 m
Maksimum potrošnje po radniku

1
0
 Stopa štednje, s

Na vertikalnoj osi dat je prikaz potrošnje po radniku, dok je stopa štednje data na
horizontalnoj osi i uzima vrednosti od nule do jedan. Ukoliko je stopa štednje jednaka nuli
onda su i sve ostale varijable, poput koeficijenta tehnološke opremljenosti, nivoa outputa po
radniku i nivoa potrošnje po radniku, jednake nuli. Pri kretanju stope štednje od nule do (sZ)
više stope štednje impliciraće više vrednosti kapitala, outputa i potrošnje po radniku. Ukoliko
je stopa štednje viša od nivoa (sZ) njeno povećanje i dalje će voditi povećanju referentnih
vrednosti kapitala i outputa po radniku, ali će rezultovati u snižavanju nivoa trće varijable.
Veliki kapitalni stok uticaće na porast amortizacije koji će poklopiti porast outputa. Za s=1
potrošnja po radniku biće jednaka nuli, pri čemu je celo povećanje outputa upotrebljeno za
zamenu amortizacije ne ostavljajući ništa za potrošnju, iako su i kapital i output na visokom
nivou. Ukoliko ekonomija već ima toliko kapitala da funkcioniše iznad nivoa "zlatnog
pravila" onda će dalje povećanje štednje smanjiti potrošnju, kako sada, tako i kasnije.
Empirijska istraživanja potvrdila su da se većina OECD zemalja nalazi daleko ispod nivoa
"zlatnog pravila" kapitala, što konkretno znači da će sa povećanjem stope štednje doći do
povećanja potrošnje u budućnosti. U praksi povećanje stope štednje implicira inicijalno
smanjenu potrošnju u cilju veće potrošnje kasnije. Intergeneracijski zahtevi uglavnom su
usmereni na odricanja sadašnje generacije u cilju povećanja bogatstva budućih generacija.
Pretpostavimo da je proizvodna funkcija data u obliku proizvoda kvadratnog korena kapitala i
kvadratnog korena rada, pri čemu se pretpostavlja podjednaka ponderisana težina i jednog i
drugog faktora, što konkretno znači:
a. 1-a
Y=K L 0,5

Y = VKvL

Ova proizvodna funkcija pretpostavlja konstantne prinose na obim proizvodnje.

Podelom obe strane saL dobija se odgovarajući izraz:

Y VKvL vK |K
---- = --------------- = -----ž^ = I--------
L L VL VL

Output po radniku jednak je kvadratnom korenu iz odnosa kapitala i rada. Proizvodna

funkcijaf koja povezuje output po radniku u odnosu na kapital po radniku, vremenskim
indeksiranjem data je u sledećem obliku:

90
 IKtL)= /Kt,

što je ubacivanjem sledećeg izraza jednako:

Kt + 1 Kt IKt ~ Kt
-------------= SfJ--------o —
L L VL L

Kt + 1 Kt IKt „ Kt
L L vL
S----------O-----
L
 U stabilizovanom stanju suma kapitala po radniku je data kao konstanta, tako da je leva strana
jednakosti jednaka nuli što daljim sređivanjem izraza i izbacivanjem vremenskog indeksiranja (s
obzirom da se radi o stabilizovanom, uravnoteženom stanju) poprima sledeći oblik:

_ L
vL

pri čemu se kvadriranjem obe strane i podelom sa izrazomiC/Z dobija:

 2
s 2 K c2f K
——o—
L lL
 2
K s
L
u
Y IK 2
s
--- = I- - =

N VL \
 Output po radniku jednak je odnosu stope štednje i stope amortizacije. Koeficijent tehničke
opremljenosti dobija se kvadriranjem ovog odnosa. S obzirom da je navedeni racio dat u obliku
količnika, viša stopa štednje, uz manju stopu amortizacije vodiće višem koeficijentu tehnološke
opremljenosti u dugom roku. S obzirom da je rast outputa funkcionalno određen preko navedenog
izraza, isto važi i za njega. Dinamični efekti povećanja stope štednje imaju svog odraza u rastu
outputa. Posebno pitanje koje se može postaviti odnosi se na vremenski interval i veličinu uticaja
povećanja stope štednje na stopu rasta outputa. Pretpostavimo da je amortizaciona stopa na nivou 10%
godišnje i stopa štednje na istom nivou. Ukoliko se stopa štednje duplira sa 10% na 20%, odnosno
povećanje u nultoj godini iznosi 0,2, onda se u istoj godini ne dešavaju nikakve promene u kapitalnom
stoku, s obzirom da je potrebna jedna godina da se viša štednja i investicije efektuiraju u povećanom
kapitalu. Koeficijent tehničke opremljenosti, pri stopi štednje od 0,1 jednak je:
KO 0,1
L _ =1 2
=1
0,1
91
 U prvoj godini sa povećanjem stope štednje na 0,2 uz ostale neizmenjene uslove,
koeficijent tehničke opremljenosti bio bi jednak sledećem izrazu:

K1 KO |K O „KO
----------= sJ-------o —
L L VL L
[(0,2)(1)]- [(0,1)1] 1,1
 Postupak izračunavanja koeficijenta tehničke opremljenosti je isti za sve ostale godine.
Rezultati izračunavanja mogu se grafički prikazati u toku vremena posmatrano na dugi rok.

Slika 3.10: Uticaj rasta stope štednje na kretanje produktivnosti

2.0 0

1.7 5

.50

1.2 5

1.0 0

0 5 10 15 20 25 30 35 40 45 50
G o din e
0 5 10 15 20 25 30 35 40 45
G o din e 50
 Na horizontalnim osama date su godine, dok je na vertikalnim osama dato kretanje
produktivnosti, odnosno outputa po radniku i stope rasta produktivnosti u dugom roku. Rast
produktivnosti najviši je na početku, a potom opada tokom vremena. Kada ekonomija
dostigne novo ravnotežno stanje, rast produktivnosti iskazan preko procentualne stope teži
nuli. Kretanje produktivnosti povećava se od inicijalne vrednosti u nultoj godini, koja je
jednaka jedinici do vrednosti u novom ravnotežnom stanju, koja je jednaka dvojci u dugom
roku.

92
 3.5 Teorija endogenog rasta

Od sredine 80-tih godina prošlog veka, u literaturi i istraživanjima privrednog rasta

dominira stav o potrebi objašnjenja razlika u stopama rasta outputa. Uporedna analiza između
zemalja otvorila je pitanje ekonomskih performansi i uočenih razlika. Po postavci neoklasične
teorije rasta, siromašne zemlje treba da rastu brže od bogatih zemalja. Ipak, bezuslovna
konvergencija se ne pojavljuje u sadašnjem trenutku, niti zemlje u razvoju dostižu razvijene
zemlje. Glavna koncepcijska razlika u odnosu na neoklasične modele rasta, kod endogenih
modela jeste u mogućnostima konstantnih ili čak rastućih marginalnih prinosa . Pod ovom
pretpostavkom, endogeni modeli rasta ne podrazumevaju verovatnoću konvergencije, niti
- i 109
dostizanje dugorocnog ekvilibnjumskog nivoa rasta (steady-state growth equilibrium)
Endogeni modeli rasta pretpostavljaju znatne pozitivne eksternalije na bazi akumulacije
humanog kapitala . Akumulacija materijalnog kapitala proizvodi slične efekte u meri u kojoj
je implementirana nova tehnologija, tako da neoklasična postavka dejstva zakona o
opadajućim prinosima biva izbegnuta, kroz efekte prelivanja (Spillover effects) na ekonomiju
u celini. Kada društvene koristi od akumulacije humanog kapitala ispolje dejstvo u
sekundarnim efektima, onda više produktivni i obrazovaniji radnici deluju sinergetski na
okruženje, što podiže ukupnu produktivnost, čak iako ostali zaposleni ne menjaju nivo
obrazovanja. Kapacitet radne snage se podiže putem poboljšanog obrazovanja i učenjem kroz
praksu, tako da isti nivo produkcionog inputa humanog kapitala može povećati produktivnost
tokom vremena. Učenjem kroz praksu (learning by doing) može se povećati i potencijalni
nivo ukupnog outputa, bez potrebe za dodatnim investicijama i inputima. Što je viši nivo
akumulacije humanog kapitala, to je veća efektivnost radne snage i mogućnosti za nastavak
ekspanzije outputa po rastućoj stopi. Na takav način poništava se veza između ekonomskog
rasta i dejstva zakona opadajućih prinosa. Sposobnost upotrebe i razvoja tehnologije,
razvijanje veština postojeće radne snage za nadgradnju tehnološkog znanja su neki od
oblikuju u okviru svake nacionalne ekonomije . Ekonomski rast je 111 elemenata koji se
endogeni proces u kojem svaka nacionalna ekonomija ima specifičnu proizvodnu funkciju, što
je odraz različitih kombinacija rivalitetnih i nerivalitetnih inputa . Opšti oblik proizvodne
funkcije u endogenom modelu rasta dat je formulom:
Y = F(R,K,H)
Y- ukupni output;
R- istraživanje i razvoj;
K- akumulirani kapitalni stok;
H- akumulacija humanog kapitala.
U cilju analize, ova proizvodna funkcija operacionalizovana je u obliku agregatne
linearne funkcije: Y = aK
Redefinicija K, predstavlja kombinaciju humanog, materijalnog i kapitala uloženog u
istraživanje, dok a predstavlja konstantni multiplikator. Vrednost a može biti interpretirana
kao racio outputa i kapitala (Y/K), i pokazuje konstantu u određenoj tački vremena, ali ne
mora biti fiksirana u toku vremena. Vrednost a može da se menja i da raste sa rastućim, a

108
Romer, P. M. (1986) ’Increasing Returns and Long Run Growth, Journal ofPoliticalEconomy, October.
109
Endogene varijable su determinisane unutar ekonomskog modela. Egzogene varijable su uzete kao date, kada
se analizira ekonomski model.
110
Romer, P. M. (1994) The Origins of Endogenous Growth’, Journal ofEconomicPerspectives, Winter.
111
Romer, P. M. (1990) ‘Endogenous Technical Change’, Journal ofPolitical Economy, October.
112
Rivalitetni inputi u proizvodnji su inputi koji mogu biti upotrebljeni istovremeno samo za jedan proizvodni
zadatak. Nerivalitetni inputi u proizvodnji jesu inputi koji mogu biti upotrebljeni kod nelimitiranog broja
proizvođača simultano, bez redukovanja stepena pod kojim svaki proizvođač može imati koristi od istih.

93
opada sa opadajućim prinosima. U formulaciji linearne proizvodne funkcije, u endogenim
modelima rasta pretpostavljeni su konstantni prinosi na kapital u proizvodnji, kao i konstantni
marginalni prinosi u kratkom roku, tako da je kriva marginalnog proizvoda horizontalna linija
sa konstantnom vrednošću parametra a. Dodatna povećanja kapitala nisu ništa manje
efektivna od prethodnih. U nešto kompleksnijoj formulaciji, endogenost procesa rasta može
biti izražena kroz raščlanjavanje agregatne proizvodne funkcije, kroz uključivanje indukovane
tj. endogene tehnološke promene, koja je rezultat kombinovanog dejstva stoka kapitala, koji
postoji u posmatranoj zemlji . Različite ekonomije imaće i različite pojavne oblike i kvalitet
uticaja tehnoloških promena na ekonomiju određene zemlje. Razlike su rezultat
komplementarnog dejstva humanog i materijalnog kapitala, društvenih i materijalnih
infrastrukturnih kapaciteta, i mikro i makro ekonomskih politika, itd. U neoklasičnoj postavci
tehnologija je egzogeno određena u modelima rasta za sve ekonomije, što znači da je njen rast
prisutan po istoj stopi za sve zemlje bez obzira na resurse, politike, akcije i strategije.
Tehnologija je dostupna svim ekonomijama kao opšte dobro, pri čemu proizvodi identične
efekte na svaku. U endogenim modelima rasta, formulacija tehničkog progresa (A(Kt)) data je
na sledeći način u proizvodnoj funkciji:
Yt = A(Kt)Kt Tehnički progres zavisi od funkcionisanja
svake pojedinačne ekonomije, a u opštem smislu to uključuje ne samo humani, materijalni i
kapital uložen u istraživanje i razvoj, već i institucionalnu i organizacionu strukturu
posmatrane ekonomije. Takva struktura utiče na kapacitet efektivnog korišćenja znanja u
proizvodnji, kao i na sposobnost njegovog prihvatanja i daljeg razvijanja. Tempo tehnoloških
promena i priroda tehnologije u upotrebi, su endogenog karaktera, odnosno zavise od
specifičnosti funkcionisanja posmatrane ekonomije. Nivo tehnologije i stopa njene primene
nisu determinisani eksterno. Zemlje koje akumuliraju više kapitalnog stoka i preuzimaju više
aktivnosti u smislu istraživanja i razvoja, u stanju su da ubrzaju stope privrednog rasta tokom
vremena, za razliku od zemalja koje zaostaju u akumulaciji ovih inputa. Tehnički progres kao
i primena njegovih dostignuća u svakoj zemlji uslovljeni su sledećim elementima:
1) ekonomskim i društvenim, organizacionim i institucionalnim kapacitetima i
sposobnostima;
2) državnom politikom u pogledu tretiranja aktivnosti tehničkog progresa (npr. zaštita
patenata i pravo kopiranja, obuka radnika, obrazovanje, finansiranje naučno-istraživačke
delatnosti, itd.);
3) nivo i kvalitet investicija u oblasti istraživanja i razvoja;
4) nivo i kvalitet obrazovanja radne snage.
Po neoklasičnim modelima tehnologija je dostupna podjednako svim zemljama, dok je u
endogenim modelima odraz specifičnosti svake zemlje. Profit od primene nove tehnologije u
izvesnom stepenu prisvaja se od strane kreatora, za kojeg se pretpostavlja da je tipično
privatna firma, koja posluje na tržištu nesavršene konkurencije. Na slici su prikazane dve
proizvodne funkcije i to neoklasična, kao odraz zakona opadajućih prinosa i endogena, kao
odraz zakona konstantnih prinosa. Linija neoklasične proizvodne funkcije odražava opadajuće
prinose nakon tačke Kn, što nije slučaj sa linijom endogene proizvodne funkcije, koja za istu
sumu kapitala ima i viši nivo outputa (Ye). Kod funkcije endogenog rasta nema opadajućih
prinosa na varijabilne faktore proizvodnje, što znači da dodajne investicije u K,H i/ili R mogu
povećati output i iznad nivoa Ye. Kod neoklasične proizvodne funkcije, dalje investiranje ne
može povećati output iznad Yn zbog dejstva zakona o opadajućim prinosima.

Senhadji, A. (2000) ‘Sources of Economic Growth: An Extensive Growth Accounting Exerise’, IMF Staff
Papers, 47 (1).

94
 Slika 3.11: Endogenaproizvodna funkcija
Output (X)

K„ Input
" (X-\iH.;HUiK)

Na osnovu konstantnih prinosa, na faktore proizvodnje u endogenim modelima rasta, ne

dolazi do automatske konvergencije dohodaka, kao što je slučaj pri dejstvu zakona o
opadajućim prinosima u odnosu na varijabilne inpute. Veći inicijalni nivo stoka kapitala
doprinosi višim stopama rasta u budućnosti. To je konsekvenca interakcije inputa, pri čemu
sinergetski efekat doprinosi većoj efikasnosti. Rezultat akumulacije kapitala svih tipova
doprinosi pozitivnim eksternalijama. Više inputa u proizvodnji doprinosi većoj mogućnosti
upotrebe i primene znanja, naročito u slučaju kapitala uloženog u istraživačko razvoje
aktivnosti. Viši nivo obrazovanja utiče na efikasniji humani kapital u budućnosti, tako da
stopa privrednog rasta ne opada zbog postojanja pozitivnih ekstrnalija. Tehnički progres može
biti generisan interno, u ritmu koji sprečava ispoljavanje opadajućih prinosa na varijabilne
faktore proizvodnje. Po endogenoj teoriji rasta ključni inputi u proizvodnji nisu perfektni
supstituti, već su komplementarnog karaktera. Šta to konkretno znači? Viši kapitalni stok,
veće su i mogućnosti za porast produktivnosti. Više stope štednje i investicija utiču na porast
produktivnosti. Ne postoji po ovoj teoriji, stabilizovano stanje (steady state) privrednog rasta.
Inputi endogenog rasta nisu nezavisne kategorije, već su pozitivno međuzavisne. Sugestije
ove teorije idu u pravcu državne podrške stopama akumulacije humanog i materijalnog
kapitala, kao i nivoa istraživanja i razvoja . Državna politika je ekstremno važna, jer se kroz
nju oblikuje dugoročna perspektiva rasta i putanja međuzavisnosti inputa u takvom procesu.
Cisto tržišno zasnovana razvojna strategija neće dati adekvatne rezultate u pogledu
iskorišćenja društvenih potencijala po endogenoj teoriji.
Firme investiraju finansijska sredstva u istraživanje i razvoj, što kreira pozitivne
eksternalije koje se prenose i na druge proizvođače, tako da se dobijeni rezultati takvih
aktivnosti ubrzo primenjuju i kod konkurencije. U toj situaciji firma koja je investirala u
istraživanje i razvoj ne ostvaruje očekivani profit u potpunosti. Ukoliko bi ove aktivnosti bile
prepuštene u potpunosti privatnim firmama, došlo bi do manjeg ostvarivanja koristi od
društveno poželjnog nivoa, zbog nižih stopa investiranja. Pri divergenciji privatne i društvene
koristi, akcija države na subvencioniranju, ili na drugi način podsticanju investicija u
istraživanje i razvoj je neophodna. Teorija endogenog rasta je u osnovi zasnovana na
empirijskim i ekonometrijskim istraživanjima . Porast raspoloživosti standardizovanih
podataka omogućio je pouzdanu ekonometrijsku analizu. Na bazi toga izvedene su mnoge

Pack, H. (1994) ‘Endogenous Growth: Intellectual Appeal and Empirical Shortcomings’, Journal of
Economic Perspectives, Winter. 5 Sala-i-Martin, X. (1997) ‘I Just Ran Two Million Regressions’, American
Economic Review.

95
studije, koje nisu dale rezultate koji bi potkrepili postavke neoklasične teorije rasta. Po
neoklasičnoj teoriji opadajući prinosi uz identične preferencije i dostupnost tehnologije, treba
da dovedu do bržeg rasta u siromašnim zemljama, kako bi se ostvarila konvergencija.
Empirijske studije nisu potvrdile ovu tezu. Predviđanje neoklasične teorije o bezuslovnoj
(beta ) konvergenciji moguća je, ali samo uz rigorozne pretpostavke: ujednačenost racia,
štednje, investicija, rasta stanovništva, tehnologije i svih ostalih faktora produktivnosti rada
između zemalja. Ova ujednačenost u stvarnosti je teško ostvariva.
Razlike u stopama rasta, predmet su istraživanja mnogih autora. Robert Barro ispitivao
11
6
je kretanje stopa rasta na uzorku od 98 zemalja u periodu od 1960-85. godine . Njegovi
rezultati upućuju da ne postoji značajna relacija između inicijalnog nivoa per capita dohotka i
stope rasta istog, što podržava tezu o neopadajućim prinosima na kapital. U postavci analize
pretpostavljene su razlike u akumulaciji humanog kapitala. Zemlje niže akumulacije humanog
kapitala imaju niže stope privrednog rasta. Isti autor na nešto većem uzorku, smatra da pet
faktora odlučujuće utiču na razlikovanje brzorastućih od ekonomija sa usporenim privrednim
rastom. Preko ovih pet varijabli objašnjava se do 80% razlika u stopama rasta između
zemalja. Te varijable su sledeće:
1) investicioni racio;
2) racio javne potrošnje u odnosu na BDP;
3) tržišne distorzije merene deviznim kursom na “sivom“ tržištu;
4) politička nestabilnost merena brojem bitnih političkih promena;
5) inicijalni nivo per capita dohotka u odnosu na obrazovna i dostignuća zdravstvene
zaštite.
Sve studije kojima se objašnjavaju razlike u stopama rasta, otkrile su i ukazale na značaj
varijabli, koje su tradicionalno u fokusu pažnje teorija rasta i razvoja . Cesto su u ovim
istraživanjima prisutni i konfliktni zaključci, a i veliki deo razlika u stopama rasta ostaje
neobjašnjen. Sigurno je da raspoloživost i kvalitet podataka, kao i ekonometrijske procedure,
upotrebljene za testiranje modela utiču na relacije između varijabli. Heterogenost, struktura i
institucija između zemalja, takođe utiču na rezultate istraživanja i njihovu kontradiktornost.
Apstraktni i univerzalni modeli ne mogu u potpunosti obuhvatiti svu kompleksnost i
specifičnost nacionalnih ekonomija. Putterman smatra da je jedan od glavnih razloga što
zemlje u poslednjih 50 godina imaju različite i često divergentne stope privrednog rasta,
upravo u neujednačenosti preduslova u institucionalnoj strukturi . Jedna od ozbiljnih slabosti
nove teorije rasta odnosi se na nepostojanje ograničenja tražnje i prisutnost analize na bazi
modela zatvorene ekonomije.
Razlike u stopama rasta veoma je teško objasniti bez uključivanja međunarodne
trgovine i platnobilansne pozicije zemlje u analizu. U mnogim studijama gde je trgovina
uključena u testiranje modela endogenog rasta, ona gubi na relativnom značaju u
kombinovanj sa drugim varijablama. Merenje trgovine je statično iskazano, preko učešća u
odnosu na BDP i indirektno uključeno u analizu preko investicija. U studiji Thirwalla i Sanna

116
Barro, R. (1998) Determinants of Economic Growth. Lionel Robbins Lectures (Cambridge, Mass.: MIT
Press).
117
Amable, B. (1993) ‘Catch-up and Convergence: A Model of Cumulative Growth’, International Review of
Applied Economics, January. Barro, R. and J. Wha Lee (1993) ‘Loser and Winners in Economic Growth’,
Proceedings of the World Bank Conference on Development Economics (Washington, DC: World Bank,
1994). Baumol, W. (1986) ‘Productivity Growth, Convergence and Welfare’, American Economic Review,
December. Dowrick, S. and D. T. Nguyen (1989) ‘OECD Comparative Economic Growth 1950-85: Catch-Up
and Convergence’,American Economic Review, December. Mankiw, N. G., D. Romer and D. N. Weil (1992)
‘A Contribution to the Empirics of Economic Growth’, Quarterly Journal ofEconomic, May.
118
Putterman, L. (2000) ‘Can an Evolutionary Approach to Development Predict Post-War Economic Growth?’,
Journal of Development Studies, February.
96
 ~ 119
izvoz je tretiran, kao znacajno nezavisna determinanta razlika u stopama privrednog rasta
Pugno smatra da je proces konvergencije funkcija rasta tražnje, čiji je osnovni pokretač rast
izvoza . Veomaje teško okarakterisati privredni rast mnogih nedovoljno razvijenih zemalja
preko linije vremenskog trenda, jer je rast nestabilan. Po Pritchettu, period ubrzanog rasta
praćen je oštrim padovima121. Ove faze ubrzanja i usporavanja su tranzitorne, a samo je mali
broj zemalja uspeo da održi stope rasta na istom nivou kroz više decenija. Korelacija stopa
rasta u različitim periodima je veoma niska.
Nestabilnost trenda u stopama rasta veća je kod zemalja u razvoju, nego kod razvijenih
zemalja. Ono što je važno u analizi jeste upravo otkrivanje determinanti koje u pojedinim
periodima uzrokuju pomeranja stope rasta. U tom pogledu makroekonomska politika glavni je
faktor koji utiče na nestabilnost i veličinu stopa rasta. Način na koji monetarna, fiskalna i
politika deviznog kursa utiču na investicije i tražnju, kao i dejstvo eksternih šokova, na
promene uslova razmene, nisu dovoljno objašnjeni u modelima endogenog rasta. Kontroverza
o superiornosti endogenih u odnosu na neoklasične modele rasta se nastavlja u savremenoj
literaturi. Po endogenoj teoriji napušta se pretpostavka opadajućih prinosa na varijabilne
inpute u kratkom roku, što na drugoj strani predstavlja glavni oslonac neoklasične teorije.
Solow smatra da su konstantni prinosi na varijabilne inpute najslabija karika u endogenoj
teoriji. Ako se marginalni prinosi povećavaju onda se po endogenom modelu rasta predviđa
beskonačni nivo per capita dohotka u konačnoj budućnosti, što je po ovom autoru nemoguće .
Samo preko konstantnih prinosa na varijabilne faktore, otvara se mogućnost održivog porasta
dugoročnog per capita dohotka, što je suština endogenih modela rasta. Ipak, na drugoj strani
Solow smatra da stvarnost odudara od ovakve teorijske postavke. Rezultati empirijskih
istraživanja ukazuju na rastuće prinose zemalja u razvoju i konstantne prinose u zrelim
ekonomijama. To je suprotno Solow stavovima . Dohodna konvergencija neće se pojaviti po
Solow modelu, ako siromašna zemlja ne štedi i investira po istoj stopi kao zemlja visokog
dohotka. Zbog toga je ovaj proces uslovan, jer se bazira na ujednačavanju fundamentalnih
varijabli koje utiču na per capita dohodak. Viši nivo štednje i investicija jeste neophodan, ali ne
i dovoljan uslov za stimulisanje privrednog rasta. Po teoriji endogenog rasta neophodno je
izvršiti promene i drugih fundamentalnih faktora, kako bi se ostvario kvalitetan privredni rast.
119
Thirwall, A. P. and G. Sanna (1996) ‘”New Growth Theory and the Macrodeterminants of Growth: An
Evaluation and Further Evidence’, u P. Arestis (ed.), Employment, Economic Growth and the Tyranny ofthe
Market (Aldershot: Edward Elgar).
120
Pugno, M. (1995) ‘On Competing Theories of Economic Growth: Cross-Country Evidence’, International
Review ofApplied Economic, 3.
121
Pritchett, L. (2000) ‘Understanding Patterns of Growth: Searching for Hills among Plateaus, Mountains and
Plains’, World Bank Economic Review, May.
122
Solow, R. (1956) ‘A Contribution to the Theory of Economic Growth’, quarterly Journal of Economics,
February. 123 Lau l., 1996. ‘The Sources of Long-Term Economic Growth: Observations from the Experience of
Developed and Developing Countries’, Landau, R. Taylor T. and E. Wright (eds), The Mosaic of Economic
Growth. Stanford: Stanford University Press.

97
II deo - FAKTORI I OGRANIČENJA
RAZVOJA

98
Kad u zemlji vlada red, sramota je biti siromašan i običan čovek. Kad je u zemlji
haos, sramota je biti bogat i na visokom položaju
Lao-Tse

4. DRŽAVA I TRŽIŠTE 4.1 Uloga države i

tržišnog mehanizma u procesu rasta i razvoja

Centralno pitanje sa kojim se susreću sve ekonomije sveta jeste kako alocirati resurse
između konkurentnih upotreba. Ovo pitanje je utoliko važnije što je zemlja manje razvijena, a
osnovne potrebe stanovnika takvih zemalja veće. Tržišni mehanizam predstavlja najefikasniji
način za alokaciju resursa, dok je uloga države da promoviše ekonomski razvoj. Pri potpuno
slobodnom dejstvu tržišta, resursi se alociraju u skladu sa tražnjom potrošača, a tržište je
organizacioni okvir koji spaja ponudu i tražnju. U kompletno slobodnom tržištu cene se
formiraju na način koji je potpuno decentralizovan. Ako tražnja za robom raste, cena će rasti i
proizvođači robe biće indukovani da proizvode više. Ako tražnja opada, cena će pasti i
ponuda će biti manja. Tržišne cene su signal koji usmerava proizvođače da ponude više ili
manje robe i na taj način utiču na promenu profitabilnosti proizvodnje. Efikasnost tržišta
zasniva se na brzini odgovora proizvođača na cenovne signale i na pripadajućoj mobilnosti
faktora proizvodnje. Ako potrošači konzumiraju robu do tačke, gde je marginalna korisnost
potrošnje jednaka ceni i proizvođači proizvode na način, gde su marginalni troškovi
proizvodnje jednaki ceni, onda su resursi optimalno alocirani, jer je marginalna korisnost
proizvodnje jednaka marginalnim troškovima.
Društvo dostiže najviši nivo korisnosti u skladu sa proizvodnim mogućnostima.
Proizvodni resursi su ograničeni, dok su na drugoj strani ljudske želje za robom i uslugama
skoro neograničene. U tržišnoj ekonomiji potrošačka tražnja i proizvodni troškovi imaju
funkciju da uravnoteže želje potrošača i postojeće resurse. Da bi se određeno dobro moglo
proizvesti potrebno je privući resurse iz njihovih alternativnih upotreba, uglavnom iz
proizvodnje drugih roba, a da bi se resursi privukli, proizvođači moraju da snose određene
troškove. Korišćenje resursa za proizvodnju jedne robe uskraćuje njihovu upotrebu za
proizvodnju drugih roba. Dakle, korišćenje, tj. upotreba resursa uvek košta i ništa nije
besplatno. Naravno neki proizvodi za pojedince ili grupu mogu biti besplatni ukoliko račun
plaća neko treći. Ovo ne smanjuje trošak, već ga samo prebacuje na nekog drugog. Političari
često koriste fraze poput besplatnog školstva, zdravstva, itd. Ovakva terminologija zavarava,
jer ništa nije besplatno u modernoj tržišnoj privredi. Na primer, resursi koji su upotrebljeni da
se izgradi škola mogli bi biti korišćeni za proizvodnju veće količine hrane u poljoprivredi, ili
neku drugu upotrebu. Troškovi obrazovanja, na primer, čine vrednost svih proizvoda od čije
se proizvodnje odustalo da bi se umesto toga resursi upotrebili za prosvetu. Država može da
prebaci troškove sa jednih subjekata na druge, ali ih ne može izbeći, jer ograničeni resursi
imaju svoju cenu, što je primenljivo na sve oblasti života. Realnost oskudice resursa je uvek
prisutna bez obzira na poboljšanje humanog blagostanja.

99
Slika 4.1: Maksimizacija bogatstva
kahnA
 RobaB

Kriva I1 je kriva indiferencije između robe A i B. Tačka 1 reprezentuje optimalnu

alokaciju resursa u proizvodnji obe robe. Svaka tačka ulevo i udesno od tačke 1 ili unutar
krive proizvodnih mogućnosti reprezentuje niži nivo korisnosti. Alokaciona uloga tržišta nije
jedina funkcija, jer tržište obezbeđuje i okruženje za promene kojim se proširuju proizvodne
mogućnosti (pomeranje krive proizvodnih mogućnosti udesno od krive X1 na nivo X2), čime
je omogućen viši nivo korisnosti u tački 2. Ove promene nastaju kao rezultat dinamičnih
snaga koje su osnova kreativne funkcije tržišta. Uslovi koji treba da budu ispunjeni kako bi
tržište optimalno alociralo resurse i ispoljilo kreativnu funkciju, verovatno nije moguće u
potpunosti zadovoljiti u bilo kojoj ekonomiji. Ne postoji ništa u tržišnom mehanizmu što
može garantovati pravednu raspodelu dohotka i usmeriti resurse izvan sadašnje potrošnje u
sredstva za proizvodnju, kako bi se obezbedila veća buduća potrošnja.
Tržišne disproporcije (Market failures), su argument za državnu intervenciju u procesu
124 li-
razvoja . U prošlosti su uzrokovale da mnoge nedovoljno razvijene zemlje usvoje razcite
forme planiranja u alokaciji resursa. U bivšim komunističkim zemljama, centralizovano
planiranje je u potpunosti zamenjivalo uloge tržišta i o alokaciji resursa odlučivali su
birokratski organi. Sektorska alokacija resursa u potpunosti je bila centralizovana. Uloga
države u procesu razvoja menja se koncepcijski nakon pada komunizma u zemljama
Sovjetskog bloka i istočnoj Evropi. Većina ovih zemalja je nakon sloma sistema centralnog
planiranja, prešla u početku na uvođenje potpuno slobodnog tržišta, što je dovelo do brojnih
negativnih posledica, usled prelaska iz jednog u drugi ekstremni ekonomski sistem. Na drugoj
strani u mnogim zemljama u razvoju, država nije uspela da obezbedi fundamentalna javna
dobra, kao što su: red, zakon, obrazovanje, itd 125. Cesto je u zemljama koje su prolazile
građanske ratove, dolazilo do potpune institucionalne blokade. Zbog toga je bitno da se
izgradi struktura zakona koja je jasna, nedvosmislena i nediskriminatorna, jer pravni sistem u
državi utiče na stepen ekonomske aktivnosti. Uloga države u nekim zemljama bila je
fascinantna, što se tiče razvoja (npr. Singapur, Južna Koreja, Hong Kong, Japan i Tajland)
Sumiranjem dosadašnjih iskustava, može se reći da je država imala u mnogim zemljama
vitalnu ulogu u ekonomskom razvoju, ali ne kao snabdevač dobara i usluga, već kao

124
Arndt, H. W. (1988) ‘”Market Failure” and Underdevelopment’, WorldDevelopment, February.
125
Ghosh, P. K. (ed.) (1984) Development Policy and Planning: A Third World Perspective (Wesport, Conn:
Greenwood Press).
126
Wade, R. (1990) Governing the Market: Economic Theory and the Role of Government in East Asian
Industrialisation (Princeton: Princeton University Press).

100
ekonomski koordinator koji ispravlja tržišne disproporcije i pruža okvir u kojem tržište
evoluira u pravcu efikasnog razvoja. Tržište naravno, postoji i bez državne intervencije, i ono
funkcioniše kroz prepoznavanje signala putem kojih ekonomski činioci usmeravaju svoje
akcije. To ne znači da država treba da se meša i kontroliše sva ekonomska zbivanja. Efektivni
put razvoja podrazumeva određenu dozu državne intervencije u ekonomiji, i to nije nikako
minimalističko dejstvo, prisutno u slobodnom tržištu. Tržišni kapitalizam treba kombinovati
sa državnom intervencijom, jer postoje područja na kojima tržište ne pruža dobre rezultate,
odnosno gde samo dejstvo tržišta može dovesti do problema u razvoju. Ipak, država pogotovu
ako je reč o demokratskoj vladi, nije mehanizam za otklanjanje grešaka i rešavanje svih vrsta
problema (npr., neodgovarajuća zdravstvena zaštita, slabo obrazovanje ili visoki troškovi
života). Država nije u mogućnosti da reši sve vrste problema, bez obzira, što je entitet koji
donosi odluke u javnom interesu. Kao što ni mehanizam za korekciju nije uvek na
raspolaganju, kada god tržište zakaže ili ne daje željeni rezultat. Ono što je bitno jeste, da
nema garancije da će politika koju zastupa većina izabranih državnih predstavnika stimulisati
ekonomski razvoj. Cesto vlade izabrane velikom većinom glasača usvajaju mere ekonomske
politike koje podrivaju ekonomski prosperitet. Pogrešno je takođe staviti znak jednakosti
između demokratije i tržišne ekonomije. Većina zemalja tržišne ekonomije ima demokratske
političke institucije, ali to ne mora biti slučaj (npr. Hong Kong je ceo vek bio pod političkom
kontrolom Velike Britanije, Južna Koreja i Cile su imali veoma uspešnu ekonomsku politiku,
ali su politički režimi u ovim zemljama bili autoritarni). Politička demokratija ne garantuje i
tržišnu ekonomiju, jer ima slučajeva da se demokratske zemlje u alokaciji roba i resursa,
oslanjaju na državne uredbe i poresku politiku umesto na tržište. Tipičan primer su Indija i
Izrael. Demokratski izbori sami po sebi ne mogu da obezbede okruženje koje vodi ka
ekonomskom razvoju. Samo ustavne odredbe kojima se usklađuju politički procesi i načela
zdrave ekonomije doprineli bi unapređenju ekonomskog razvoja. Zbog toga je vrlo bitno
ograničiti domet državne vlasti, odnosno stvoriti njenu neutralnost u odnosu na različite
interesne grupe.
U predatorskoj državi, državna vlast nije ograničena, odnosno sve je spremno da bude
razgrabljeno u toku političkog procesa, pri čemu pljačka i otimačina postaju osnovni motivi
ponašanja, naročito u političkom životu jedne zemlje. Pojedinci će u takvim tipovima države
(kleptokratija) više vremena utrošiti za političko organizovanje i borbu da se kroz političku
aktivnost dobije parče ekonomskog „kolača“, nego za proizvodnju tog „kolača“ . To dovodi
do smanjivanja ukupnog proizvoda, a povećanja netrpeljivosti, nepoverenja, pa čak i mržnje
između pojedinih grupa u društvu, gde proizvodnja stagnira, a život u takvoj zemlji nije ni
malo prijatan. Cesto je u takvim državama prisutan viši stepen etničke i regionalne
diverzifikacije, što verovatno vodi ka internim sukobima i nestabilnostima. Nasuprot tome,
državaunapređuje razvoj kada stimuliše proizvodnu aktivnost, a destimuliše pljačku, odnosno
ima ulogu neutralne sile koja štiti vlasnička prava i primorava na izvršenje ugovorenih
obaveza. Efikasno sprovođenje zakona otežava pokušaj otimanja nečije imovine i smanjuje
sredstva koja će biti usmerena na pljačku i parazitstvo. Zbog toga su glavne uloge države u
ekonomskom razvoju:
1) ispravljanje tržišnih nesavršenosti;
2) očuvanje makroekonomske stabilnosti i obezbeđenje institucionalnog okvira, kroz
koji tržište može dati efektivne rezultate;
3) zaštita prirodne sredine i životnog okruženja;
4) obezbeđenje javnih dobara (red, zakon, odbrana, itd.);
5) zaštita određenih kategorija stanovništva;

Kleptokratija (vladavina lopova) je situacija u kojoj se državni aparat koristi da bi vlastodršci povećali
sopstveno materijalno bogatstvo.

101
 6) osiguranje pravedne i ujednačene distribucije dohotka, kako intertemporalno (između
generacija u toku vremena), tako i intratemporalno (između primaoca dohotka u datoj tački
vremena).
U pogledu zaštite određenih kategorija stanovništva i osiguranja pravedne i ujednačene
distribucije dohotka treba imati u vidu da troškovi transfera dohotka koje vrši država mogu
biti veći nego neto dobitak korisnika. Transferi dohotka u razvijenim zemljama mogu biti
neefikasni iz nekoliko razloga povezanih sa sekundarnim efektima:
1) programi koji štite potencijalne primaoce transfernih plaćanja, zbog neprilika koje
potiču od njihovih neracionalnih odluka, podstiču izvor koji povećava verovatnoću pojave
tih neprilika. Prvo, sami transferi utiču na to da posledice tih neprilika budu manje bolne,
ali umanjuju i motivisanost potencijalnih primalaca da preduzmu sve što je potrebno kako
bi u budućnosti izbegli neprilike. Obe stvari su pod uticajem konfliktnih ciljeva. Ako se
nešto subvencioniše, biće ga i više. Transferi protiv siromaštva nisu primer ovog pravila,
jer podržavaju visokorizični stil života. Dugoročno posmatrano neželjene negativne
posledice su daleko veće od kratkoročnih dobitaka.
2) Povećani obim transferisanog dohotka usporava ekonomski rast, jer dohodak je nešto
što ljudi proizvode i zaraduju, a njega zarađuju pojedinci koji drugima pružaju robe i
usluge koje su ovi voljni da plate, tako da porezi i politika preraspodele dohotka negativno
utiču na motivaciju za zaradom i poreskih obveznika i primalaca transferisanog dohotka.
Prvo, motivacija za ulaz u delatnosti koje ne podležu oporezivanju raste te se resursi ne
upotrebljavaju na taj način racionalno. Ni poreski obveznici, ni primaoci transfera neće
privređivati onoliko koliko bi to činili da nema programa transfernih davanja.
Konkurencija za dobijanje transferisanog dohotka umanjiće veliki deo dugoročnog dobitka
korisnika transfernih beneficija
Treba imati u vidu da su ekonomski resursi ograničeni tako da država mora da utvrdi
kriterijum za dobijanje transferisanih dohotka i drugih političkih beneficija. Ukoliko nema tih
ograničenja transferna plaćanja probijaju budžetske okvire i u takvoj situaciji država se nalazi
u budžetskom deficitu, odnosno njeni prihodi su niži, nego što ona troši. Negativni uticaj
deficita na buduće generacije ogleda se uglavnom kroz potencijalno dejstvo na štednju i
akumulaciju kapitala. Ako današnja generacija ostavi za sobom svojoj deci mnogo više
fabrika, mašina, zgrada, znanja i ostalih sredstava za proizvodnju, tada će proizvodni
potencijal sledeće generacije biti veći. Ako se sledećoj generaciji ostavi manje proizvodnih
sredstava i više obaveza po osnovu duga, onda će njihova proizvodna sposobnost na
odgovarajući način da opadne. Država često zahteva da primalac transfera ima neko
vlasništvo, da nešto radi ili da bude neko u društvu. Međutim, kada se jednom taj kriterijum
utvrdi ljudi po pravilu prilagođavaju svoje ponašanje, kako bi primili besplatan novac, ili
druge beneficije od strane države. Intenzivno angažovanje jedne države u nastojanju da
pomogne jednom delu stanovništva na račun drugog, preusmerava ekonomske resurse od
proizvodnje ka parazitizmu, pri čemu se usporava ekonomski razvoj.
Javna dobra su karakteristična po tome što je teško, ako ne i nemoguće vršiti njihovo
cenovno određivanje i zato ih privatni ponuđači ne mogu obezbediti. Javna dobra, ukoliko se
daju jednom korisniku biće dostupna i svima ostalima. Veoma ih je teško, ako čak i nemoguće
dodeliti onim potrošačim koji plaćaju. Privatnim firmama je izuzetno teško da proizvedu i
iznesu na tržište javna dobra. Pošto je javno dobro po prirodi takvo da ga je nemoguće
isporučiti samo jednom kupcu koji će ga i platiti, potrošač nije sklon da kupi to dobro. Država
zato treba da obezbedi sve ono što ljudi pojedinačno uopšte ne mogu da urade ili ne mogu
dobro da urade, kada deluju odvojeno ili samostalno.

Gwartney J.D. and Stroup R. L, (1996)WhatEveryone should know aboutEconomics andProsperity , IEN.

102
 Karakteristike javnih dobara su:
1) ona su bez rivaliteta (potrošnja jednog korisnika ne redukuje potrošnju za druge);
2) korisnici ne mogu biti sprečeni u potrošnji ovakvog tipa dobara (nemaju mogućnosti
isključenja).
Ne postoje potpuno jasno definisana javna dobra (npr. vazduh, radio i tv program), ali
postoje neka koja su bliska ovoj definiciji i veoma su važna za ekonomski razvoj (npr.
odbrana, red, zakon, osnovna infrastruktura, itd). Naravno da nije ostvarivo primeniti tržište u
slučaju odbrane zemlje, jer je to javno dobro, od kojeg koristi ima čitava nacija. Tržišna
rešenja za pojedine infrastrukturne objekte i sredstva je moguće primeniti, ali se u tom slučaju
otvara pitanje teškoća naplate usluga, zbog visokih fiksnih troškova.
Tržišne nesavršenosti obuhvataju kategoriju tržišnih cena koje mogu biti nepouzdan
vodič u društveno optimalnoj alokaciji resursa, jer ne reflektuju oportunitetne troškove
upotrebe faktora proizvodnje za društvo u celini (npr. cena kapitala, a posebno deviznih
finansijskih sredstava može biti ispod oportunitetnih troškova, tako da se stvara mogućnost
upotrebe ovog faktora u prevelikoj meri) . Cene roba u takvoj situaciji ne reflektuju
marginalne troškove proizvodnje. Moguće je postojanje pozitivnih i negativnih eksternalija, u
smislu da neka dobra mogu biti nedovoljno, a neka previše snabdevena na tržištu, a da se sa
društvenog stanovišta takvo stanje ne odražava kroz adekvatne cene. Država može umanjiti
negativne eksternalije kroz regulativu i oporezivanje, i promovisati pozitivne eksternalije kroz
subvencije ili obezbeđenje takvih aktivnosti (npr. obrazovanje i zdravstvena zaštita).
Asimetrične informacije, moralni hazard i pogrešna selekcija, takođe mogu dovesti do tržišnih
neefikasnosti (npr. tržišta bankarskih zajmova - zajmoprimac zna više o svojoj situaciji od
zajmodavca, tako da banka može imati loše zajmove na bazi pogrešne selekcije, u slučaju
zloupotrebe zajmoprimca). Na drugoj strani, bilo bi veoma skupo za banku da obezbedi sve
informacije o visoko rizičnim klijentima. Moralni hazard je prisutan kada posedovanje
osiguranja ohrabruje aktivnosti za koje je klijent osiguran, na taj način stvarajući uslove da se
kroz takvo ponašanje stvore visoki troškovi koji rezultuju u višim osiguravajućim premijama
za sve. Država u tom slučaju može regulisati privatno osiguranje, ali i sama pružiti iste usluge
po nižim troškovima. Takav primer bilo bi tržište zdravstvenog osiguranja. Država ima
posebno važnu ulogu u osiguranju pravedne distribucije dohotka na tri načina:
1) između regiona,
2) intergeneracijski i
3)između različitih socijalnih grupa u društvu.
Postoje jaki ekonomski i politički razlozi za pomoć ugroženim kategorijama
stanovništva. Siromašni i nezaposleni ljudi mogu biti glavni pokretači civilnih nemira,
kriminalnih aktivnosti i u krajnjoj liniji političke nestabilnosti države. Na taj način mogu se
ugroziti investicije i rast. Posebno je važno imati u vidu šta se ostavlja od bogatstva budućim
generacijama, što često zahteva izmenu između sadašnje potrošnje i investicija. Brojni su
načini na koji država može uticati na smanjivanje sadašnje potrošnje i podizanje investicija u
cilju povećanja potrošnje u budućnosti (npr. oporezivanje, subvencioniranje, javne investicije
itd.). Država je naravno, ključna u obezbeđenju institucionalnog okvira za efikasno delovanje
tržišta . U tom smislu u World Development Report-u iz 1997. godine, objavljene su tri važne
činjenice u vezi sa institucionalnim okvirom:
1) Ogromna masa podataka ukazuje na važnost dobrih ekonomskih politika, razvijenog
humanog kapitala i otvorenosti u odnosu na svetsku ekonomiju, za široko bazirani rast i
smanjenje siromaštva;

Eckstein, O. (1957) ‘Investment Criteria for Economic Development and the Theory of Intertemporal Welfare
Economics’, Quarterly Journal ofEconomics, February.
0
Chang, H. and R. Rowthorn (eds) (1995) The Role of the State in Economic Change (New York: Oxford
University Press).

103
 2) Razvoj bez efektivne države je nemoguć - veoma je važno prepoznati da je uloga
efektivne države, centralna za ekonomski i društveni razvoj, država je više kao partner, nego
kao direktor. Država treba da bude dopuna tržištu, a ne njegova zamena.
3) Istorijsko-empirijski podaci sugerišu važnost izgradnje snažnog tržišta, države i
civilnog društva, kako bi se poboljšala sveukupna efektivnost i kvalitet privrednog rasta.
U mnogim nedovoljno razvijenim zemljama, država ne izvodi osnovne funkcije
adekvatno, i u dovoljnoj meri. Nedostatak državnog kredibiliteta ogleda se u građanskim
nemirima, nemogućnosti da se održi red i zakon, očuva privatno vlasništvo ili/i zaštite
ugrožene kategorije stanovništva. Istraživanja Svetske banke sprovedena na uzorku od 69
zemalja pokazala su da je kredibilitet države, najviši u jugoistočnoj Aziji, a najniži u
zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza i srednjoj Africi . Investicije i privredni rast su u
pozitivnoj korelaciji sa državnim kredibilitetom. Smanjivanje sposobnosti države i opadanje
kredibiliteta ogleda se u porastu nesigurnosti, što negativno utiče na investicije i rast.
Institucionalni okvir je stoga važan za izvođenje različitih funkcija tržišta. Državni kredibilitet
je posebno značajan za privlačenje stranih privatnih investicija. Loša politika i upravljanje
državom mogu doprineti ne samo padu poverenja građana u zemlji, već i do ugrožavanja
perspektiva rasta, što je dokazano u istraživanjima Svetske Banke (npr. zemlje sa lošom
ekonomskom politikom i lošim državnim upravljanjem imale su u proseku rast per capita od
svega 0,4% u periodu od 1964. do 1993. godine, za razliku od zemalja, gde su elementi
li ili 132
kredibiteta dopnne 3% rastu godišnje u proseku, za isti posmatrani period
Bez poboljšanja efektivnosti države nema značajnijih pomaka u ekonomskom progresu.
U osnovi su znači dva načina na koji država može unaprediti ekonomsku dobrobit: 1)
obezbeđenjem svim građanima zaštite života, slobode i vlasništva, (ukoliko nije stečeno
pljačkom, prevarom ili silom), 2) obezbeđenjem određene robe specifičnih osobina koja se
teško može dobiti preko tržišnog mehanizma. Takvu vrstu funkcija Nobelovac James
Buchanan, naziva zaštitnim i produktivnim funkcijama države. U suštini država ima monopol
nad legitimnom upotrebom sile radi zaštite građana, bilo jednih od drugih, bilo od spoljnjeg ili
unutrašnjeg neprijatelja. Posebno važno pitanje u državi jeste zaštita prava vlasništva, jer je
vrlo bitno ograničiti pojedine grupe ili pojedince čije aktivnosti štete drugima. Ne treba
dozvoliti da dođe do prisvajanja vlasništva koja im ne pripada, ili korišćenja resursa za koje
ne plaćaju. Kada pojedinci to rade dolazi do troškova koji se ne registruju precizno na tržištu.
Svi oni resursi čiji vlasnici nisu jasno definisani ili zaštićeni biće preterano korišćeni. Zbog
toga je u toj oblasti zaštitna uloga države od životnog značaja. Ono što je nespojivo sa ulogom
države u tržišnoj ekonomiji odnosi se na povećanu moć oporezivanja, kojom se omogućava
državi da pojedincu oduzme vlasništvo, bez njegove saglasnosti, ukoliko isto nije stečeno
kriminalom. U privatnom sektoru ne postoji takva vrsta prinude, jer nametanjem visoke cene
određenoj robi, privatne firme nemaju moć da nateraju nekoga da istu kupi.
U mnogim zemljama postoji preterana regulacija i previsoka državna potrošnja, te je
zbog toga neophodno obezbediti, pre svega osnovne, prethodno nabrojane fundamentalne
komponente . Kada se razmatraju troškovi državne uprave treba imati u vidu tri vrste
troškova: 1) smanjenje proizvodnje u privatnom sektoru, zato što država koristi određene
resurse, koji bi se inače koristili od strane privatnog sektora; 2) troškovi sprovođenja poreske
politike; 3) neostvarena dobit privatnog sektora od onog dela razmene koji je država preuzela

World Bank (1997) World Development Report 1997: The State in a Changing World, Oxford University
Press.
132 Isti izvor
133
Ekonomski fundamenti su karakteristike zemlje koje utiču na output kroz efekte na produktivnost ili/i
akumulaciju faktora proizvodnje.
104
 134 ~____________
pod svojom kontrolom . Država ne treba da bude jedini i ekskluzivni snabdevac celokupne
infrastrukture i servisa opštedruštvenog značaja. Treba obezbediti regulatorni okvir za
osnovnu zaštitu potrošača i zaposlenih, uz uvođenje privatnog sektora u konkurenciju. Država
ne treba da bude monopolski snabdevač javnih servisa poput elektroenergije, gasa,
telekomunikacija, itd. Ove aktivnosti treba da budu privatizovane, uz državnu superviziju.
Osnova motivacije za privatizaciju jeste:
1) slabo ekonomsko funkcionisanje i loše performanse državnih kompanija;
2) veliki deficiti javnih preduzeća;
3) uvođenje konkurencije u cilju poboljšanja isporuke pripadajućih usluga.
Na bazi osnovnih servisa koje država treba da pruži u svakoj modernoj privredi, moguća
je strateška intervencija u domenu sektorske politike. Vlada je u takvoj situaciji preuzimala
preduzetničku ulogu i intervenisala tamo gde je neophodno, bez ugrožavanja privatnog
sektora (npr. u Hong Kongu je država imala vodeću ulogu u planiranju infrastrukture i
obezbeđenju socijalne stabilnosti, kroz subvencionirano stanovanje za pojedine kategorije
nisko plaćene radne snage). Singapur i Južna Koreja su ostvarile spektakularan uspeh kroz
targetiranu finansijsku pomoć, specifičnim izvoznim kompanijama Poboljšanje
sposobnosti države odnosi se i na obezbeđenje usluga državnih struktura na bolji način od
postojećeg i smanjenje arbitrarnih akcija, koje dovode do netransparentnih odluka i korupcije.
Skoro sve zemlje u razvoju, bez obzira na prisutnu političku ideologiju objavljuju planove
razvoja. To je najbolji način za uspostavljanje razvojnih ciljeva i demonstraciju inicijative u
suočavanju sa razvojnim problemima. Planiranje razvoja može služiti kao katalizator za strane
investicije i zajmove od međunarodnih finansijskih institucija . Po pravilu, svi ovi planovi
sadrže pet osnovnih ciljeva:
1) postizanje održivog privrednog rasta i većeg per capita dohotka;
2) pravednija distribucija dohotka;
3) kontrolisanje eksterne finansijske ravnoteže;
4) generisanje većih mogućnosti zapošljavanja;
5) očuvanje makroekonomske stabilnosti.
U zavisnosti od zemlje, razvojni plan varira u ambicioznosti od opšte izjave o ciljevima
do detaljne kalkulacije neophodnih resursa, predloga za akciju i sume outputa koji svaki
sektor ekonomije mora ostvariti da bi se postigla određena stopa privrednog rasta. Sve što je
izvan opšte izjave o ciljevima, neizbežno uključuje određene forme ekonomsko-matematičkog
modeliranja, od kalkulacija veza između sektora do ključnih varijabli u procesu rasta. Postoje
četiri osnovna oblika modela koji se koriste u planiranju razvoja:
1) makroagregatni modeli ekonomije, koji mogu biti od jednostavnog do kompleksnog
ekonometrijskog oblika, sastavljenog od serija jednačina. Svaka od ovih jednačina
reprezentuje osnovne strukturalne relacije u ekonomiji (npr. inputi i outputi, štednja i
dohodak, uvoz i potrošnja, itd.);
2) sektorski modeli kojima se uspostavljaju osnovne relacije između svakog sektora i
specificiraju odnosi između njih, a služe za utvrđivanje uloge i dejstva sektora pri
ekonomskim kretanjima (npr. sektor potrošnje i sektor sredstava za proizvodnju, državni i
privatni sektor, itd.);
3) inter-industrijski modeli koji pokazuju transakcije između proizvodnih sektora
ekonomije, uobičajeno u formi input-output tabela;

134
Gwartney J.D. and Stroup R. L, (1996)WhatEveryone shouldknow aboutEconomics andProsperity , IEN.
135
Wade, R. (1990) Governing the Market: Economic Theory and the Role of Government in East Asian
industrialisation (Princeton: Princeton University Press).
Krugman, P. (1994) The Myth of Asia’s Miracle’, Foreign Affairs, November-December.
136
Lewis, A. (1996) Development Planning (London: Allen & Unwin).
105
 4) modeli i tehnike za ocenjivanje projekata i alokaciju resursa između različitih
delatnosti.
Modeli omogućavaju planerima da donesu odluke o tome kako postići specificirane
ciljeve. Oni olakšavaju strateški izbor za kreatore ekonomskih politika, pri čemu nije moguće
sve željene ciljeve postići simultano137. Razumevanje relacije između različitih delova
ekonomije i poznavanje parametara ekonomskog sistema omogućava konzistentnu
ekonomsku odluku. Bez detaljnih informacija, često nije moguće izvesti adekvatan plan u
potpunosti. Modeli takođe, mogu obezbediti da se projektuje budućnost sa većim stepenom
izvesnosti, nego što bi inače bilo moguće. Različiti tipovi modela mogu biti klasifikovani u
skladu sa tim, da li se zahtevaju za donošenje odluka ili za projekcije i predviđanja. Sam plan
treba da se sastoji iz sledećih delova:
1) izjave o ekonomskim ciljevima;
2) specifikacije instrumenata politike i varijabli;
3) procena i utvrđivanja strukturalnih relacija, na bazi seta podataka;
4) prepoznavanja i procena egzogenih varijabli;
5) uspostavljanja seta nacionalnih računa, kako bi se osigurala konzistentnost između
tražnje i ponude raspoloživih resursa.

137
Killick, T. (1997) ‘The Possibilities of Development Planning’, Oxford Economic Papers, July.

106
 4.2 Planiranje ekonomskog razvoja

Saznanje da makroekonomska politika razvoja, čak i u tržišnim ekonomijama mora da

bude planirana, ne znači istovremeno da planiranje u svojoj suštini ima istu ulogu i značaj kao
i tokom 60-ih i 70-ih godina prošlog veka. Skoro sve zemlje u razvoju tada su imale
pripremljene razvojne planove, pri čemu je ogromna većina donatora insistirala na
formulisanju takvih planova kao preduslov za pružanje pomoći . Sama filozofija planiranja
razvoja univerzalno je prihvaćeno kao najsigurniji i najdirektniji put koji vodi ka
ekonomskom progresu . Poverenje u planiranje kao alat u upravljanju ekonomijom proističe
iz slabosti tržišnog mehanizma pri usklađivanju i promovisanju razvoja, što se naročito
ispoljava kod siromašnih zemalja.
Odakle potiče poverenje u korisnost planiranja? U osnovi planiranja i planskih
institucija jeste široko rasprostranjeno verovanje da ono nudi jedini institucionalni i
organizaciono adekvatan mehanizam za prevazilaženje glavnih ograničenja razvoja i
postizanje održive stope privrednog rasta. Tradicionalni aspekt planiranja obuhvata tri
elementa:
^ Planske institucije;
>• Proces planiranja i
^ Same planove.
Planske institucije imaju za cilj unapređenje dugoročnih performansi privrede i kao
takve moraju dobro poznavati strukturu nacionalne ekonomije. One vode računa o dugoročnoj
izvodljivosti i održivosti planskih programa. Nezavisnost planskih institucija od raznih vrsta
pritisaka (pre svega političkih, ali i interesnih grupacija) obezbeđuje prihvatljivost njihovih
analiza i kredibilitet planova. Planske institucije predstavljaju koristan servis, ne samo za
pregled i istraživanje sveukupnog društvenog i ekonomskog okruženja, već uspostavljaju i
objektivan okvir za kreiranje specijalizovanih studija očekivane budućnosti, čime pružaju
dopunu kanala informisanja, gde su ovi nepotpuni i manjkavi. Institucije koje sprovode
funkciju planiranja zavise od utemeljenih kanala i prakse koja se sprovodi u određenoj zemlji,
kako bi se osigurala efektivnost procesa planiranja. Sve operacije planskih institucija ne
moraju biti locirane na jednom mestu, već je moguća podela odgovornosti za sprovođenje
politike, analiza i projekcija, kao i difuzija informacija na različite agencije. Te agencije mogu
biti u formi privatnih institucija, univerziteta, zavoda i odgovarajućih instituta. Isto tako,
pojedini regioni i gradovi koji imaju potrebu razvojnog planiranja mogu u operativnom smislu
imati sopstvene planske departmane i biroe.
Proces planiranja predstavlja set pravila i procedura kroz koje se izvodi funkcija
planiranja. Funkcija planiranja uključuje prikupljanje, procesiranje i difuziju informacija u
vezi očekivanih promena i kretanja u društvenom, ekonomskom i tehničkom okruženju. Ona
takođe uključuje pravljenje projekcija o egzogeno datom okruženju i evoluciji cenovnih
signala kao što su cene energije, sirovina, stopa zarada, kamatne stope i devizni kursevi. Cesto
su tu uključeni i alternativni scenariji o kretanju razvojnih trendova u odgovoru na ove
kompleksne i povezane promene. Da bi takve projekcije bile uspešno realizovane potrebno je
imati dovoljno informacija o namerama i interakcijama ekonomskih agenata koji određuju
ekonomska kretanja u glavnim industrijskim granama, sektorima i regionima. Ekonomsko
planiranje shvaćeno u smislu koordinacije ekonomskih odluka u dugom roku ima za cilj
direktan uticaj, a u nekim slučajevima i kontrolu nivoa i rasta glavnih makroekonomskih
varijabli . Krajnji cilj takvog delovanja jeste postizanje određenog seta razvojnih ciljeva. Da

138
Meier, R. (1965) Developmental Planning (New York: McGraw-Hill).
139
Hagen, E. (1963) Planning Economic Development (Homewood, III.: Irwin).
140
Griffin, K. and J. Enos (1970) Planning Development (Reading, Mass.: Addison-Wesley).

107
bi se ciljevi postigli neophodno je razvojnim planiranjem omogućiti makroekonomsku
stabilnost, koja u osnovi zavisi od nivoa vladinih aktivnosti, metoda finansiranja istih, kao i
nivoa makroekonomske ravnoteže između agregatnih prihoda i rashoda. Naravno da
makroekonomska nestabilnost može biti uzrokovana i faktorima koji su izvan vladine
kontrole, poput egzogenih šokova koji često zahtevaju saniranje u dugom roku uz pomoć
drugih zemalja, ali uopšteno govoreći, makroekonomska nestabilnost rezultat je neodrživosti
planirane nacionalne fiskalne i monetarne politike i programa. Simptomi makroekonomske
nestabilnosti reflektuju se u visokom i rastućem javnom dugu u odnosu na BDP i visokoj i
rastućoj inflaciji, pa čak i hiperinflaciji. Uzroci se nalaze u makroekonomskim
neravnotežama, kada agregatni rashodi prevazilaze agregatne prihode. Samo neodrživi
debalansi vode u makroekonomsku nestabilnost.
Ekonomski plan predstavlja glavni dokument kojim se specificira set makroekonomskih
ciljeva koji se žele postići za planirani period vremena uz utvrđenu strategiju koju treba
sprovesti da bi se ti ciljevi ostvarili. Planovi mogu biti parcijalni i sveobuhvatni. Parcijalni
planovi pokrivaju samo deo nacionalne ekonomije poput poljoprivrede, industrije, turizma,
itd. Kod sveobuhvatnih planova kvantitativni ekonomski targeti proizilaze iz nacionalnih
društveno ekonomskih prioriteta, pa se o njihovom ostvarivanju stara vlada, koja i organizuje
okvir za implementaciju, koordinaciju i monitoring makroekonomskih planova razvoja. Zašto
se ekonomskom planiranju pridaje ogroman značaj, posebno kod siromašnih zemalja? U
odgovoru na ovo pitanje treba imati u vidu nestabilnost i slabost tržišnog mehanizma u ovim
zemljama, kao i hronično visoku nezaposlenost Glavni operacioni zadatak
makroekonomskog planiranja razvoja, tržišni mehanizam siromašnih zemalja nije u stanju da
ispuni. Taj zadatak odnosi se na mobilisanje limitiranih resursa na način koji će dovesti do
strukturnih promena u pravcu stimulisanja privrednog rasta i razvoja celokupne nacionalne
ekonomije. Zbog toga se planiranje prihvata kao stožerna tačka u upravljanju ekonomskim
razvojem za skoro sve zemlje u razvoju.
Makroekonomsko planiranje razvoja pretpostavlja mobilizaciju i usmeravanje resursa
ka regionima i sektorima kod kojih se očekuje maksimum efektivnosti u postizanju
dugoročnih ciljeva. Razvijanje komponenti ekonomske infrastrukture na nivou nacionalne
ekonomije treba da se odvija uz najracionalniju upotrebu domaćih i inostranih sredstava. Da
bi se osigurali usklađeni odnosi u postizanju dugoročnih makroekonomskih ciljeva, vlada
često kontroliše i upravlja (preko odgovarajućih instrumenata) ekonomskim aktivnostima
privatnog sektora. Naravno da je u mešovitoj privredi zemalja u razvoju, makroekonomsko
planiranje više izvodljivo i podesnije za realizaciju, nego što je to slučaj u razvijenim tržišnim
ekonomijama. Zašto? Zato što je broj varijabli koje se moraju uzeti u obzir znatno manji, a uz
to i podesniji za kontrolu, pri manjem stepenu razvijenosti posmatrane nacionalne ekonomije.
Planiranjem se dopunjuje neadekvatnost i slabost tržišnog mehanizma da se preko odluka
pojedinačnih činioca osigura optimizacija ekonomskih performansi u skladu sa nacionalnim
društveno ekonomskim prioritetima. Tržišni mehanizam u manje razvijenim zemljama
odlikuju nepotpuna i manjkava struktura i način izvođenja transakcija. Cesto su faktorska
tržišta u ovim zemljama loše organizovana, što omogućava pojavu distorziranih cena koje ne
daju pravilne ekonomske signale, kako proizvođačima, tako i potrošačima. Integrisanje tržišta
i modifikovanje cena, kako bi iste što realnije odražavale troškove upotrebe resursa u
produkovanju roba i usluga, glavni je zadatak vlada slabo razvijenih zemalja. Planiranje ima
za cilj uklanjanje dispariteta i distorzija koje mogu voditi pogrešnoj alokaciji resursa u
investicione projekte koji ne odražavaju dugoročne društvene interese. Primer takvog
investiranja koje nije u skladu sa planiranim dugoročnim ciljevima jeste u alokaciji resursa u

141
Lewis, A. (1995) The Theory ofEconomic Growth (London: Allen & Unwin).
Nurkse, R. (1953) Problems of Capital Formation in Underdeveloped Countries (Oxford: Oxford University
Press).

108
projekte niskog društvenog prioriteta poput proizvodnje luksuzne robe za bogati deo
populacije.
Treba istaći da se planiranjem definišu targeti vezani za budući razvoj posmatrane
ekonomije i da je često detaljizacija razvojnih planova neophodan uslov za pružanje inostrane
bilateralne i multilateralne pomoći. Cesto su razvojni planovi odraz projektnih deskripcija za
koje je neophodno finansiranje inostranih donatora, dok je na nivou cele ekonomije,
nameravani budući privredni razvoj u stvari odraz projekcije primenjenog makroekonomskog
modela. Razvojni planovi po pravilu odražavaju srednjoročne projekcije (do 5 godina) sa
manjim ili većim inkorporiranjem dugoročnih perspektiva. Razrada srednjoročnih planova
obično je prikazana na godišnjem nivou. Limitiranost podataka i slaba industrijska
diversifikacija u siromašnim zemljama najviše pogoduje ostvarenju planova sa kraćim i
predvidivim vremenskim horizontom.
Kakvi su opšti i globalni rezultati makroekonomskog planiranja u odnosu na proces
razvoja? Da li se razvojnim planiranjem uspešno ispunjavaju dugoročni makroekonomski
ciljevi i prevazilaze prepreke na putu privrednog rasta? Rezultati planiranja u zemljama
Trećeg sveta nisu potvrdili uspešnost implementacije plana. Situacija se po nekim autorima
čak još više pogoršava, nego što dolazi do stvarnog poboljšanja ekonomskih performansi kroz
proces primene plana. Zato je ogroman broj zemalja odbacio značaj razvojnog planiranja i u
projekciji razvoja prihvatio bazičan oslonac u vidu orijentacije na ekonomski sistem tržišta.
Divergencija između stvarnog i razvojno planskog vrednovanja, jedan je od glavnih razloga
neuspeha plana. Planovi su često pravljeni da zadovolje interese vladajućih političkih
struktura, pa su kao takvi preambiciozni, nerealni i sadržajno nekonzistentni, jer kombinuju
konkurentne i konfliktne ciljeve. U velikoj meri takvi planovi su i nepouzdani, jer se baziraju
na nekvalitetnim i netačnim podacima. Tačnost i kvalitet prikupljenih podataka u većini
nerazvijenih zemalja nisu pouzdani, često iz razloga nedovoljne tehničke i kadrovske
osposobljenosti ključnih učesnika u izradi planova. Nisu samo subjektivne teškoće prisutne
pri neuspešnim projekcijama makroekonomskih kvantitativnih i kvalitativnih targeta. Većina
otvorenih privreda zavisi od kretanja na globalnom, svetskom tržištu. To znači da se svi veći
eksterni šokovi i potresi reflektuju i na stanje domaće privrede i njene dugoročne perspektive.
I pored objektivnih ograničenja, ipak su dva glavna razloga neuspeha planiranja subjektivne
prirode i proističu iz: nedostatka istrajnosti i političke volje da se planovi sprovedu i
institucionalnih slabosti koje ograničavaju razvojne mogućnosti (npr. korupcija državne
birokratije).
Državno centralno planiranje ne stimuliše ekonomski progres, jer ukoliko firme dobijaju
više fondova od države, a manje od potrošača, trošiće više vremena u pokušajima da udovolje
političarima da bi dobile beneficije, a manje vremena da udovolje potrošačima. Zbog toga je
uloga privatnog sektora nezamenljiva i u procesima planiranja. Postoji mnogo razloga da se
veruje da će vlasnik, koji rizikuje sopstveni novac donositi bolje investicione odluke nego što
to rade državni organi, koji odlučuju tuđim novcem tj. novcem poreskih obveznika. Razlog je
vrlo jednostavan, ako investitor pogreši investicioni projekat je promašaj, on će direktno
snositi posledice u vidu gubitka svoje imovine. Nasuprot tome veza između odabiranja
produktivnih projekata i državnog planiranja je slaba, čak iako je projekat produktivan. Ako je
projekat promašaj i donosi gubitak, to može da ima samo negativn uticaj na organe državnog
planiranja. Vrlo bitna je i tačnost informacija u pogledu planiranja. Pošto planeri raspoređuju
državne investicione fondove i subvencije, menadžeri privatnih i javnih preduzeća mogu da
im daju često netačne ili subjektivno obojene informacije o projektima kojima bi privukli na

Derek T. Healey, Development Policy: New Thinking About an Interpretation, Journal of Economic
Literature 10, 1973.
Tony Killick, The Possibilities of Development Planing, Oxford Economic Papers 41, 1976. Albert
Waterston, Development Planing: Lessons of Expirience, Johns Hopkins University Press, 1965.

109
sebe pažnju i blagonaklonost države. Logično je i očekivati da će svako od njih pokušati da
ubedi direktore državnih fondova da je njegova kompanija ili industrija upravo ono što je
najvrednije i najpotrebnije za opštu korist i dobrobit društva. Međutim, nema načina da
centralni planeri prikupe dovoljno informacija kojim bi se u potpunosti stvorio tačni
nacionalni plan, jer je svet današnjice, svet dinamičnih promena. Međutim, naravno da ima
smisla planirati, ali ono što je važnije od državnih organa i državnih eksperata u tom pogledu
jeste inicijativa poslovnih preduzetnika. Tako da u osnovi, centralno planiranje ne može
zameniti odluke tržišta, niti političko odlučivanje može zameniti odluke privatnih
preduzetnika.
U većini zemalja u razvoju tokom poslednjih decenija državni sektor je povećao
zahvatanja u BDP i učešće u ukupnim investicijama, ali je tako proistekao privredni rast u
ogromnoj većini slučajeva neefikasan i pogrešno usmeren, što ima za rezultat nisku
iskorišćenost kapaciteta, pad prinosa i visoke troškove javnih investicija i projekata. Javni
projekat je produktivan onda kada je moguće alocirati njegove troškove, tako da svi građani
imaju koristi od njega. Rešenje problema jeste u povećanju uloge privatnog sektora pri
preduzimanju projekata, što sveukupno vodi ka efikasnijoj iskorišćenosti resursa. Svetska
banka je utvrdila da je privredni rast zemalja sa visokom distorzijom cenovnih signala u
proseku za 2% niži od sveukupnog proseka zemalja u razvoju . U slučaju državne indukovane
distorzije cena smatra se da će njena eliminacija uslediti uravnoteženim dejstvom tržišnog
mehanizma. Da li tržište u zemljama u razvoju karakteriše pravilno i balansirano
funkcionisanje? Ovakva tržišta karakterišu brojne manjkavosti i nesavršenosti, koje su
prepreka efikasnog funkcionisanja. Nedostatak efikasne konkurencije, naročito u
industrijskom sektoru omogućava veliku koncentraciju moći. U takvoj situaciji output je
manji od mogućeg, a cene više usled nedostatka konkurencije, što dovodi do transfera
bogatstva od potrošača ka monopolskom proizvođaču. U takvim slučajevima opravdana je
intervencija vlade u pravcu smanjenja monopolske moći kroz kontrolu cena ili regulisanje
veličine firme. Tržište takode, u početnim fazama razvojnog procesa nije u stanju da bez
državne intervencije omogući kapitalnu formaciju. Cak i u kasnijim fazama razvoja privatni
sektor često ne može da kanališe masovne fondove neophodne za uspostavljanje i
funkcionisanje specifičnih industrija i obrazovanje humanog kapitala. Pri pravilnom
funkcionisanju tržišta moguća je visoka nejednakost u dohodnoj distribuciji, što takođe
opravdava državnu intervenciju, u cilju postizanja šireg društvenog blagostanja. Posebno
pitanje nedovoljne uloge tržišta u razvojnom procesu odnosi se na ravnopravan pristup
informacijama i prisustvo visoke neizvesnosti. Raspoloživost i kvalitet inputa i outputa često
su nepoznate informacije proizvođačima i potrošačima u zemljama u razvoju, što naravno na
makro nivou ne vodi efikasnoj alokaciji resursa.
Sam proces privrednog razvoja je proces strukturalnih promena koje narušavaju
postojeću ekonomsku strukturu uzrokujući pad jednih i uspon drugih industrija. Takve
promene mogu biti diskontinuirane, što je slučaj sa većinom zemalja u tranziciji, što može
imati višestruke reperkusije u smislu: pada životnog standarda stanovništva, pada outputa,
porasta inflacije, itd. Državna intervencija i planiranje u pravcu održanja dugoročnih
perspektiva razvoja su nužne komponente za prevazilaženje ovih ograničenja tokom vremena.
Državna intervencija i planiranje razvoja imaju kritičnu ulogu u promovisanju privrednog
rasta, samo kroz tržišni mehanizam. Tržište je srce moderne ekonomije. Planiranje
jednostavno ne može zameniti ulogu tržišta ili bilo koji njegov značajni deo, ali to ne znači da
ekonomski sitem zasnovan na tržištu ne zahteva postojanje pravnih, društvenih,

World Bank (1997) World Development Report 1997: The State in a Changing World (New York: Oxford
University Press).
4 Joseph E. Stiglitz, Development Strategy and Management of Market Economy, volume I, Oxford University
Press, 1997.

110
institucionalnih i drugih preduslova da bi efikasno funkcionisao i na pravi način ispoljio
prednosti. Pojedini autori su napravili listu zahteva koji se moraju ispuniti kako bi tržište
operativno funkcionisalo na optimalan način. Ti zahtevi se odnose na sledeće:
1. poverenje (u banke, osiguravajuće kompanije, proizvođače, itd.);
2. red i zakon (snaga ugovora);
3. sigurnost ličnosti i vlasništva;
4. balansiranje konkurencije sa kooperacijom;
5. raspodela odgovornosti i difuzija moći (nezavisno pravosuđe);
6. altruizam zajednice (društvena i socijalna zaštita invalida, starih osoba, hronično
nezaposlenih, itd.);
7. društvena mobilnost, legitimnost ambicija i tolerancija konkurentnosti;
8. materijalne vrednosti kao stimulus veće proizvodnje;
9. odlaganje zadovoljenja radi generisanja privatne štednje;
10. racionalnost prisutna po tradiciji;
11. poštenje i ispravnost vlasti i državne uprave;
12. efikasne forme konkurencije kao suprotnost monopolskoj kontroli;
13. sloboda informacija (zajedno sa zaštitom privatnosti);
14. tokovi informisanja bez favorizovanja i restrikcija.
Svi ovi zahtevi predstavljaju i neophodne uslove za pravilno funkcionisanje tržišta u
razvojnom procesu. Tržište može dati puni doprinos privrednom razvoju samo ukoliko se
obezbeđuje i praktikuje:
^ stabilnost valute i pouzdan i efikasan sistem transfera finansijskih sredstava;
^ autonomnost izbora - zaštita potrošačkih preferencija od uticaja proizvođača i
snabdevača; ^ javni menadžment eksternalija i opskrbljivanje javnim dobrima;
^ postojanje instrumenata za efikasno izvođenje monetarne i fiskalne politike; ^
ohrabrivanje inovacija, zaštita patenata i regulacija prava kopiranja; ^ zaštitna mreža
(socijalna sigurnost) - održavanje adekvatne potrošnje za pojedince
koji su nezaposleni, povređeni na radu i radno nesposobni; ^ obezbeđenje
odgovarajućih informacija u svakom segmentu tržišta o
karakteristikama ponuđenih proizvoda i stanju ponude i tražnje;
^ javna supervizija ili upravljanje prirodnim monopolima;
^ sloboda osnivanja firmi i poslovanja u svim sektorima izuzev onih sa značajnim
eksternalijama bez potrebe izdavanja suvišnih dozvola, kao i stvaranje klime jednakih
ekonomskih mogućnosti; ^ pravosnažnost sudskih odluka u primeni
komercijalnog prava, pre svega u
oblastima regulacije bankrotstva i likvidacije i zaštite ugovora; ^ vlasnička
prava jasno ustanovljena i razgraničena kao i prateće procedure
transfera tih prava. Svaka tržišna reforma koja bude uspela da ugradi ove elemente u
suštinu funkcionisanja ekonomskog sistema ima povećanu mogućnost uspeha. Ovo se
naročito odnosi na zemlje u tranziciji.

145
Nathan Keyfitz, Robert A. Dorfman, The Market Economy is the Best but not the Easiest, Economic
Development mimeograph, 1991.
Robert Klitgaard, Adjusting to Reality Beyond “State versus Market”, Economic Development, ICS Press,
1991.

111
 4.3 Institucionalne promene, korupcija i ekonomski razvoj

Svetska Banka definiše korupciju kao zloupotrebu javne službe za sticanje privatnih
dobitaka146. Korupcija je veoma ozbiljan problem u mnogim nedovoljno razvijenim zemljama.
Po pravilu je u ovim zemljama viši stepen korupcije, a siromaštvo je za ovaj fenomen
pogodno tlo. Problem korupcije jeste što dovodi do ozbiljnih deformacija u funkcionisanju
ekonomije. Ponašanje ekonomskih činilaca u skladu sa ovom pojavom ne vodi samo ka
neefikasnosti, već i do obeshrabrivanja investicija i potkopavanja državnih struktura. Tamo gde
je korupcija endemska pojava, za vladu je mnogo teže da sprovodi zakon, posebno u sferi
oporezivanja i kontrole zaštite životne sredine. Postojanje licenci, dozvola, regulacije, kvota,
subvencija, po pravilu otvara mogućnosti za korupciju, jer odluke o alokaciji resursa na taj
način zavise od političara, vladinih službenika i državnih činovnika. Ukoliko različite zemlje
imaju sličan dohodak per capita, to ne znači da je korupcija na istom nivou. Organizacija pod
nazivom Transparency International, locirana u Nemačkoj, objavljuje indeks percepcije
korupcije, po kojem se rangiraju sve zemlje na skali od 0-10. Niža vrednost indeksa, znači da
je u zemlji prisutan viši stepen korupcije. Formiranje ovog indeksa bazirano je na opažanju
biznismena, javnog mnjenja u posmatranim zemljama, i mišljenju analitičara ekonomskih
kretanja. Po rezultatima istraživanja sprovedenog u 89 zemalja u 2000. godini, Srbija i Crna
Gora bile su na 88 mestu, a u goroj situaciji bila je samo Nigerija. Manja korupcija bila je
prisutna u Kamerunu, Gani, Obali Slonovače i ostalim zemljama afričkog kontinenta. Na
insistiranja MMF, vlada svake države u kojoj je primetan ovaj fenomen, mora da sprovede
antikorupcijske mere, kako bi dobila finansijsku podršku od ove institucije. Tako npr. jedna od
mera odnosi se na zakon o objavljivanju veličine imovine kojom raspolažu svi članovi vlade i
funkcioneri višeg državnog ranga. Takođe se u visoko korumpiranim državama kao uslov za
dobijanje kredita vrši inspekcija MMF, u cilju prevencije da strana pomoć ne završi na
privatnim računima. Iskorenjivanje korupcije povezano je sa povećanom odgovornošću
državnih struktura. Po World Development Reportu 1997, tri se esencijalna elementa moraju
ispoštovati kako bi se smanjila korupcija:
1) postojanje efektivnih pravila, kontrola i ograničenja u cilju provere javnih službi i
prevencije rent-seeking ponašanje. Nezavisnost sudstva i komisije na državnom nivou koja bi
se bavila ovim problemom su od velikog značaja.
2) Javni službenici u državnim organima i javnim preduzećima morali bi biti imenovani
po zaslugama i obrazovanju, a ne na bazi političke patronaže. U okviru javnih preduzeća
potrebno je uspostaviti sistem napredovanja po rezultatima i adekvatan sistem finansijskog
nagrađivanja. Otvorena konkurentnost u zapošljavanju je neophodna, naročito u sektoru
usluga, kako bi se redukovala diskreciona moć državnih činovnika koja otvara mogućnosti za
zloupotrebe.
3) Svi državni programi treba da budu zasnovani na konsultaciji sa korisnicima, kroz
demokratski proces i približavanje ka širim slojevima stanovništva, kako bi se povratilo
poverenje u državu.

6
World Bank (1997) World Development Report 1997: The State in a Changing World (New York: Oxford
University Press).

112
 Tabela 4.1: Indeks korupcije, 2000
Zemlja Rang Indeks Zemlja Rang Indeks Zemlja Rang Indeks
Finska 1 10.0 Ma|arska 31 5.2 Tajland 59 3.2
Danska 2 9.8 Tunis 31 5.2 Kina 62 3.1
Novi Zeland 3 9.4 Južnoafrička 33 5.0 Egipat 62 3.1
Republika
Kanada 4 9.2 Grčka 34 4.9 Burkina Faso 64 3.0
Island 5 9.1 Malezija 35 4.8 Kazakstan 64 3.0
Norveška 5 9.1 Mauricijus 36 4.7 Zimbabve 64 3.0
Singapur 5 9.1 Maroko 36 4.7 Rumunija 67 2.9
Holandija 8 8.9 Italija 38 4.6 Indija 68 2.8
Velika 9 8.7 Jordan 38 4.6 Filipini 68 2.8
Britanija
Luksemburg 10 8.6 Peru 40 4.4 Bolivija 70 2.7
Švajcarska 10 8.6 Ceška 41 4.3 Obala 70 2.7
Republika slonovače
Australija 12 8.3 Belorusija 42 4.1 Venecuela 70 2.7
SAD 13 7.8 Salvador 42 4.1 Ekvador 73 2.6
Austrija 14 7.7 Litvanija 42 4.1 Moldavija 73 2.6
Hong Kong 14 7.7 Malavi 42 4.1 Jermenija 75 2.5
Nemačka 16 7.6 Poljska 42 4.1 Tanzanija 75 2.5
Cile 17 7.4 Južna Koreja 47 4.0 Vijetnam 75 2.5
Irska 18 7.2 Brazil 48 3.9 Uzbekistan 78 2.4
Španija 19 7.0 Turska 49 3.8 Uganda 79 2.3
Francuska 20 6.7 Hrvatska 50 3.7 Mozambik 80 2.2
Izrael 21 6.6 Argentina 51 3.5 Kenija 81 2.1
Japan 22 6.4 Bugarska 51 3.5 Rusija 81 2.1
Portugal 22 6.4 Gana 51 3.5 Kamerun 83 2.0
Belgija 24 6.1 Senegal 51 3.5 Angola 84 1.7
Bocvana 25 6.0 Slovačka 51 3.5 Indonezija 84 1.7
Republika
Estonija 26 5.7 Latvija 56 3.4 Azerbejdžan 86 1.5
Slovenija 27 5.5 Zambija 56 3.4 Ukrajina 86 1.5
Tajvan 28 5.5 Meksiko 58 3.3 Jugoslavija 88 1.3
Kostarika 29 5.4 Kolumbija 59 3.2 Nigerija 89 1.2
Namibija 29 5.4 Etiopija 59 3.2

Izvor: www.transparency.org- 27.12.2000

Zemlje sa niskim kapacitetom države u pogledu efektivnog i efikasnog delovanja treba

da budu skoncentrisane na osnovne funkcije poput obezbeđenja reda i zakona, javnih dobara,
makroekonomske stabilnosti, itd. Iznad ovih baznih servisa su intermedijarne funkcije, poput
regulisanja monopola, obezbeđenja socijalnog osiguranja, upravljanja eksternalijama, itd.
Zemlje sa najačim kapacitetom države imaju više aktivne funkcije i u stanju su da vode
stratešku, industrijsku i finansijsku politiku. Ozbiljna ograničenja u pogledu daljeg progresa,
nastaju u većini područja ekonomskih politika u slučaju neizgrađene transparentnosti državnih
organa. Poseban problem nastaje kada treba smanjiti broj zaposlenih u državnoj upravi, kako
bi se smanjila javna potrošnja i povećala efikasnost u radu. Regulatorna simplifikacija i
reforma javnih preduzeća veoma su složeni i teški politički zadaci. Stvaranje i osvežavanje
veza između države, civilnog društva i privatnog sektora je veoma osetljiv zadatak u situaciji
nedovoljne razvijenosti.

113
 Šta je neophodno da bi se ostvario proces rasta sa aspekta institucionalnih pretpostavki?
Koje institucionalne promene treba izvršiti da bi se ispoljili pozitivni efekti procesa rasta i
razvoja? Prema endogenim teorijama rasta fokus u procesu rasta stavlja se ne samo na
materijalni kapital (sredstva za proizvodnju), već i na humani kapital, kao i sinergiju izmedju
ovih elemenata. Tehnički progres modifikovao je upotrebu svih ovih elemenata, pri čemu je
vrlo važno naglasiti distributivni aspekt dobitaka iz procesa rasta tokom vremena i
institucionalni okvir političke vlasti koja omogućava ispoljavanje ubrzanih stopa rasta. U
prošlosti je tradicionalno bio zastupljen stav, da je akumulacija materijalnog kapitala ključna
za proces rasta, ali nije pridavan značaj toliko drugim formama kapitala u smislu kvaliteta
procesa rasta (razvoj humanog kapitala i očuvanje prirodnih resursa i sredine od degradacije).
Koje se institucionalne promene moraju izvršiti, kako bi se uspešno kombinovali humani i
materijalni kapital u procesa rasta i stvaranja bogatstva?
Investicije u različite elemente procesa rasta, zajedno sa reformama ekonomske
politike doprinose dejstvu tehničkog progresa i rastu ukupne faktorske produktivnosti.
Povećanje ekonomske mobilnosti pozitivno utiče na rast privrede. Suštinska pretpostavka
efektuiranja investicija jeste institucionalni okvir koji može pomoći ostvarenju kvalitetnog
procesa rasta, ali i predstavljati smetnju, stvaranjem distorziranih i nebalansiranih akumulacija
različitih elemenata ovog procesa. To znači da institucionalni okvir može podržati rast
dohotka i povećati blagostanje jedne zemlje, ali takođe može dovesti i do snižavanja ukupne
faktorske produktivnosti i dezinvestiranja. Redukovanje profitabilnosti investicija, kroz
neadekvatnu regulativu institucionalnog okvira, može dovesti do:
snižavanja vrednosti određenih prirodnih resursa i degradacije životne sredine;
preuzimanja rizičnog ponašanja od strane banaka i korporacija;
investiranja na bazi državnih garancija, čime se povećava materijalni kapital, iako nije
praćen odgovarajućom profitabilnošću;
investiranja u humani kapital na način kojim se vrši realokacija javnih izdataka u
promovisanju infrastrukturnih projekata koji odvlače veliki deo produktivnog kapitala;
favorizovanja neproduktivnih delova humanog kapitala (npr. vojno-policijski izdaci), itd.
Efekti distorzija u neadekvatnom institucionalnom okviru, kao i prateća ekonomska politika
deluju na redukovanje stopa rasta na duži rok. Stvaranjem institucionalnog okvira usmerenog
na podizanje ekonomske efikasnosti može se poboljšati proces sinergije različitih resursa u
procesu ostvarivanja rasta. Efektivno funkcionisanje birokratskog aparata, regularni okvir
građanskih sloboda, kao i transparentne i odgovorne institucije mogu osigurati proces rasta i
razvoja. Efekti slabe vlasti, birokratskih prepreka, kao i prateća korupcija, usporavaju
privredni rast. Ukoliko su interesi odgovarajuće elite oligarha sadržani u državnim politikama
i pravu nad resursima, dolazi do ugrožavanja preduzetničke inicijative i usmeravanja javnih
izdataka ka manje društveno produktivnoj aktivi koja erodira proces koristi za društvo kao
celinu i redukuje blagostanje jedne nacionalne zajednice. Zbog toga je investiranje u kapacitet
bolje vlasti i ekonomske vladavine, vrhunski prioritet za efikasno ekonomsko funkcionisanje.
Zašto su važne građanske slobode kao element institucionalne strukture? Zato što one
nisu samo u pozitivnoj korelaciji sa vršenjem funkcije vlasti, već utiču na redukovanje
korupcije i porast produktivnosti javnih investicija, što naravno doprinosi porastu opšteg
blagostanja. U savremenim delima iz oblasti ekonomskog razvoja, Easterlya, Stiglitza,
Northa, Rodrika, Sena obezbeđuje se širok pregled dejstva institucija na konvencionalne
ekonomske varijable. U prethodnim godinama, porast akademske pažnje je naročito usmeren
ka korupciji i njenim posledicama na proces rasta. U većem delu savremene literature iz
oblasti ekonomskog razvoja nije dovoljno pridavana pažnja vršenju funkcije vlasti i njenom
uticaju na rast i razvoj. Cesto se zanemaruje činjenica da efektivna i transparentna vlada može
biti od vitalnog značaja za održivi rast i smanjenje siromaštva.

114
 Korupcija je uvek simptom fundamentalne slabosti države, i nije osnovna i jedina
determinanta u određenju bolesti društva. U pogledu istraživanja iskustava u svetu može se
videti da je institucionalni okvir od vitalnog značaja za ubrzani rast dohotka i društvena
dostignuća pojedinca u jednom društvu. Više vrednosti dohotka, stope rasta i investicija su
prisutne u zemljama koje imaju efektivne, poštene i efikasne državne institucije sa jasnim
pravilima i vladavinom prava koje se primenjuje ne samo da štiti interese elite, već i
celokupnog građanskog društva. U tom smeru, mediji posebno imaju ulogu u stvaranju
nezavisnog glasa, kojim se unapređuje odgovornost vlasti u sprovođenju svojih akcija.
Međunarodna iskustva podržavaju činjenicu da sposobne i poštene vlade ne zahtevaju da
zemlja u potpunosti bude modernizovana ili bogata. Ključna uloga države jeste da ima
efikasnu i efektivnu isporuku javnog servisa i dobara koji su od vitalnog značaja za postizanje
održivog rasta i redukovanje siromaštva. Na Zapadu se ova vrsta politike naziva market-
friendly, odnosno jasno usmeren regulatorni okvir kojim se podržava dejstvo tržišta uz
eliminisanje opterećujuće regulative u poslovanju preduzeća, uz uklanjanje cenovne kontrole,
trgovinskih restrikcija i birokratskog uznemiravanja. Cesto se u okviru regulative i njene
kontrole ne pridaje dovoljno značaja pojedinim važnim elementima institucionalnog sistema
(npr. infrastrukturnim monopolima, superviziji finansijskog sektora, ekološkoj komponenti i
degradaciji životne sredine), što je slučaj posebno u gradovima, gde deluju zastareli
mehanizmi industrijske zaštite (npr. u Srbiji su to: Pančevo, Bor, Šabac i Kragujevac).
U mnogim područjima može se videti da postoji nesklad u pogledu veličine,
kompozicije i isporuke javnih servisa sa potrebama, što često rezultira u dezinvestiranju i
daljoj degradaciji. Rezultati takve politike su najčešće usmereni na otežavanje i proširivanje
veličine i položaja marginalnih grupa u okviru jednog društva. Politički proces u okviru
vršenja vlasti determiniše politiku alokacije javnih koristi i izdataka. Koliko je uspešan, zavisi
pre svega od odgovornosti u vršenju funkcija vlasti, kao i od uticaja javnosti i stvorene klime
koja podržava konkurentnost preduzeća u okviru poslovnog sektora. Za poslovni sektor je
jako bitno da se stvori klima u okviru koje se štite vlasnička prava i ubrzavaju transakcije, pri
čemu se dozvoljava kompetitivnim tržišnim snagama da determinišu cene i zarade uz
neometani ulaz i izlaz preduzeća sa tržišta.
Javni servis može učiniti dosta da se snize transakcioni troškovi kroz obezbedjenje
informacija i institucija kojima se može ostvariti adekvatno vršenje funkcije vlasti. Korupcija
je u tom pravcu jedna od prepreka u stvaranju institucionalnog okvira, kojom se može
onemogućiti javnom servisu da ima onu ulogu koju ima u razvijenim tržišnim privredama.
Analizirajmo korupciju na primeru: ukoliko imamo dva preduzeća koja konkurišu za
izgradnju puta na javnom tenderu. Po pravilu, ono preduzeće koje je efikasnije u stanju je da
ponudi veći mito. Na drugoj strani, ono preduzeće koje ima veće troškove nije u stanju da
ponudi veći mito. Međutim, naglasak kod korupcije nije ekonomska efikasnost i samim tim
veća izdvojena suma za dobijanje posla već, poverenje između glavnih aktera donošenja
odluke, odnosno onoga koji prima i onoga koji daje mito. Inače, korupcija se uopšteno
definiše kao zloupotreba javne službe za odgovarajuće privatne povlastice ili dobitke. Vršenje
vlasti je mnogo širi koncept od korupcije. Vršenje vlasti može se definisati kroz autoritete koji
imaju formalne i/ili neformalne upravljačke funkcije nad institucijama zajedničkog dobra.
Ekonomski adekvatna vlast naglašava proces selektiranja, monitorninga i zamene vlada, a
takođe uključuje i kapacitet da se formuliše i implementira odgovorna politika kojom se
respektuju građani i sprovodi racionalna supervizija nad institucijama koje upravljaju
ekonomskim i društvenim interakcijama.
Posebno važne komponente za stvaranje dobrog institucionalnog okvira jesu pre
svega razvijanje uticaja javnosti i odgovornosti vlasti. To su kategorije koje se moraju razviti
da bi se stvorio dobar institucionalni okvir, kojim će se podržati razvoj i rast u okviru srpske
privrede. Ostvarenje gradjanskih sloboda i slobode štampe jača uticaj javnosti i odgovornosti

115
u vršenju vlasti odgovarajućih političkih autoriteta. Potrebno je stvaranje takvog regulatornog
okvira koji nije veliko opterećenje za privatni sektor, koji je osnovni nosilac razvoja u
ekonomiji. Vlast utiče na blagostanje i kvalitet života u zemlji, kroz kompleksne, direktne i
indirektne kanale, pa se s toga može smatrati stvaranje institucionalnog okvira kao direktan
input za blagostanje stanovništva jedne zemlje. Takođe su vrlo važni indirektni efekti, jer na
primer, neadekvatno vršenje vlasti može usporiti proces rasta nacionalnog dohotka i dovesti
do ubrzane eksploatacije retkih prirodnih resursa. Novije empirijske studije u svetu
naglašavaju važnost institucija i institucionalnog okvira vlasti u ostvarivanju uticaja na
razvojne rezultate jedne zemlje. Institucionalno okruženje za ekonomske aktivnosti
determiniše u velikoj meri sposobnost siromašnih zemalja da se približe, odnosno ostvare
odgovarajuće stope rasta kojima se mogu u budućnosti približiti razvijenim zemljama.
Posebno su istraživane determinante kvaliteta institucionalnog okvira u procesu rasta i
razvoja. U definisanju institucionalnog okvira i vršenja funkcija vlasti Kaufmann, Kraay i
Zoido-Lobaton analizirali su preko stotinu indikatora u različitim aspektima institucionalnog
okvira i u okviru različitih zemalja . Ovi indikatori su upotrebljavani iz različitih izvora, poput
multilateralnih organizacija, nevladinih organizacija kao i organizacija za procenu
komercijalnog rizika. Uglavnom se baziraju na pregledima i izveštajima kojima se pokriva
širok okvir razmatranih tema od percepcije političke stabilnosti i njenog uticaja na poslovnu
klimu do vladavine prava i prijavljivanja slučaja korupcije, itd. Na bazi njihovog istraživanja
može se zaključiti da samo bogate zemlje mogu priuštiti sebi luksuz adekvatnog
institucionalnog okvira i odgovorne vlade. Empirijska analiza upućuje da su veliki direktni
efekti na razvojne rezultate iz samog kretanja ka boljem institucionalnom okviru i boljem
vršenju funkcije vlasti. Tako na primer, razvojni rezultati dobre vladavine date su na
primerima korelacije odgovarajućih komponenti:
1) smrt novorođenčadi i korupcija;
2) per capita dohodak i regulatorno opterećenje;
3) obrazovanost i vladavina prava;
4) očekivana dužina života i uticaj javnosti i odgovornost vlasti;

Slika 4.2: Korelacija razvojnih parametara i korupcija

Smrtnost novorođenčadl 1 korupclja Per caplta clohodak J regulatorno opterećenje Per caplta
Smrtnost novorodenčadi {per IOOO) dohodak (LIS$)
90
12,000
B
O 10,000
7
8,000
0
6 6,000
0 4,000
2,000
5
0
4
0
Visoka Srednje Kisko
3
0 Regulatorno opterecenjt
2
0
1
0
Slaba Prosečha. Jaka Kontrola
konjpcije
 Kaufmann D., Kraay A., Zoido-Lobaton P., Aggregating Governance Indicators, Policy Research Paper no.
2195, World Bank, Policy Research Department, Washington D. C, 1999.

116
Obrazovanost 1 vLadavlna prava OčeMvana dužltia žlvota 1 utlcaj ]avnosti" I odgovornost vLasti
Obrazovanost (%) Očekivana dužlna žtvota (godlne)
LOO

80

60

40

20

Slaba Sređnja Jaka

Slab Piosečan ]ak Uticaj
Vladavlna prava
javnosti i odgovornosti vlasti
Izvor: Kaufmann D., Kraay A., Zoido-Lobaton P., Governance Matters: From Measurement
to Action, Finance andDevelopment, IMF, Washington D.C., 2000.

U svim navedenim slučajevima na vrlo velikom uzorku od oko 160 zemalja izveden
je odgovarajući uticaj povezanih komponenti na razvojne rezultate u zemljama sa slabim,
prosečnim i jako efikasnim ekonomskim upravljanjem. Kao što se iz navedenih rezultata
može videti kod ekonomski efektivne vlasti je uticaj javnosti veći, kao i očekivana dužina
života. Na drugoj strani, što je regulatorno opterećenje niže, to je i per capita dohodak veći.
Smrtnost novorođenčadi je veća, što je korupcija veća, dok je kod obrazovanosti i vladavine
prava istosmerni uticaj, što znači da ukoliko je bolja primena zakona, to je i obrazovanost
veća, odnosno sa porastom obrazovanja nacije, raste i efikasnost primene zakona. Efekti
korupcije na proces razvoja su uglavnom negativni. Svojevremeno je Mauro u svojem
istraživanju pokazao da korupcija usporava stope rasta privrede i po njegovom istraživanju
npr. Bangladeš bi redukcijom korupcije imao stopu rasta od 4% godišnje. Ukoliko bi
redukovao korupciju, prosečna godišnja stopa rasta BDP per capita između 1960. i 1985.
godine bi za ovu zemlju bila za 1,8% veća, što bi rezultiralo u 50% većem per capita dohotku
na kraju ovog perioda . Zašto korupcija oštećuje proces rasta i umanjuje šanse za razvoj jedne
privrede? Brojni autori su dokazali različite uzročno-posledične veze korupcije i elemenata
razvoja, koji se odnose na: distorziran razvoj preduzetništva i preduzeća, kao i rast sive
ekonomije ; prisutnost investicija i javnih izdataka kojima se pogoršava fizička struktura
privrede ; niži stepen domaćih i stranih direktnih investicija ; pogrešna alokacija humanog
kapitala usmerenog na tzv. rent seeking aktivnosti i previše centralizovana vlada i upravljanje
ekonomskim aktivnostima152 .
Država često, u prisustvu korupcije postaje vlasništvo korporativne elite koja
praktično kupuje zakone i usmerava politiku države, što dodatno potkopava rast outputa i

Mauro P., The Effects ofCorruption on Growth, Investment, and Government Expenditure: A Cross-Country
Analysis, Institute for International Economics, Washington D.C., 1997.
149
Johnson S., Kaufmann D., Zoido-Lobaton P.,Regulatory Discretion and the Unofficial Economy, American
Economic Review 88,1998.
150
Tanzi V., Davoodi H., Corruption, Public Investment, and Growth, Working Paper no. W P/97/139, IMF,
WashingtonD.C, 1997.
151
Wei S., How Taxing is Corruption on International Investors, Working Paper no. 6030, NBER, 1997.
152
Fisman R., Gatti R., Decentralization and Corruption: Evidence accross Countries, Working Paper no.
2290.,World Bank, Washington D.C., 2000.

117
investicija u privatnom sektoru. Niže investicije su direktan rezultat korumpirane vlasti.
Empirijski dokazi proizilaze iz istraživanja u velikom broju zemalja, kojima je dokazano da
porast kontrole nad korupcijom dovodi do porasta investicija u odnosu na BDP. Mnoge
zemlje su u cilju privlačenja velikih korporacija ponudile značajne poreske olakšice pre svega,
za multinacionalne kompanije, ali je kontrolisanjem 153korupcije privučeno mnogo više stranih
inicijative . Sam proces korupcije može uticati na direktnih investicija, nego kroz poreske
povećavanje javnih investicija, zato što se kreira mogućnost za manipulaciju visokih vladinih
činovnika na taj način . Takođe je vrlo bitno naglasiti da je po pravilu, u korumpiranim
državama, kompozicija javnih izdataka mnogo udaljenija od najprečih operacija i
odgovarajućih izdataka i usmerena na kupovinu koja odražava uticaj različitih monopolskih
struktura. Pod korumpiranim režimom često se redukuje prihod od poreza, jer se
kompromituje sposobnost državnih organa da prikupe poreze i carine. Šta je rezultat korupcije
u pogledu održavanja javnih dobara? Pre svega, redukcija kvaliteta puteva, porast incidenata u
snabdevanju energijom, naftom i strujom, telekomunikacione, odnosno sistemske greške i
gubitak dragocenih resursa, pre svega vode.
Prisustvo korupcije u kombinaciji sa nizom nerešenih političko-ekonomskih pitanja
pogoduje stvaranju predatorske države. U takvom tipu organizacije društva vrši se prisvajanje
nezarađenog dohotka kroz rent seeking aktivnosti, što predstavlja endemsku i strukturalnu
pojavu, pri čemu je sve na prodaju: sudovi, parlament, policija, poreska kontrola i slično.
Državni činovnici koriste sopstveni autoritet, kako bi maksimizovali u najkraćem mogućem
vremenu akumulaciju bogatstva. Bavljenje politikom odvija se ne iz razloga obezbeđivanja
javnog servisa zemlji i naciji, već zbog svrhe individualnih dobitaka u društvu koje nudi vrlo
mali broj alternativa za akumulaciju bogatstva. Sa endemskom korupcijom racionalni
pojedinac može uvećati sopstveno bogatstvo kroz uspostavljanje veza u sferi politike i
privrede. Ovakav tip države je posebno karakterističan za latinoameričke, i pojedine afričke
zemlje. Država najčešće funkcioniše pod vođstvom lidera, čija je vladavina zasnovana na
korišćenju apsolutizma, koji vlada stilom apsolutne moći. Oko samog autoriteta
predsedničkog vrha je klaster prezidencione klike koji se sastoji od nekoliko desetina ljudi
koji kontrolišu državni aparat i upotrebljavaju ih za sopstvene svrhe, na bazi personalnih i
familijarnih vezaunutar tog kruga.
Iako su uzroci korupcije brojni, empirijska istraživanja ukazuju da je ovaj fenomen
uvek simptom i posledica dubokih institucionalnih slabosti. Odsustvo političkih prava,
slobodnih i nezavisnih medija, kao i gradjanskih sloboda stvara plodno tle za deformisanje
institucionalnog okvira u pravcu povećanja negativnih elemenata koji utiču na kvalitet rasta.
U sferi ekonomije i biznisa, ključni elementi usporavanja privrednog rasta odnose se na: visok
stepen državnog vlasništva u privredi, previsoke regulacije i oporezivanje poslovnog sektora,
arbitrarnu primenu pravne regulative u poslovanju preduzeća, razne vrste trgovinskih
restrikcija i monopolskog ponašanja, itd. Posebno treba istaći monopolski položaj javnih
preduzeća i finansijskog sektora u okviru kojeg su prisutne najveće mogućnosti za korupciju i
slabljenje institucionalnog okvira reformi. Mogućnosti zloupotrebe u ovim sektorima su
brojne, s obzirom da je moguće da se rukovodeći kadar u ovim firmama bira po partijskoj
liniji. Smena vlasti, po pravilu otkriva afere u koje su umešani ljudi iz prethodnog režima.
U odgovoru na pitanje, šta treba preduzeti, kako bi se ojačao institucionalni okvir za
ubrzavanje i postizanje većeg kvaliteta privrednog rasta, treba poći od programa kojim se
usmerava i poboljšava kvalitet kontrole funkcionisanja ključnih institucija za privredni razvoj
zemlje. Strategija jačanja institucionalnog okvira zasniva se na reformama kojima se
poboljšava upravljanje ekonomijom zemlje. U tom pravcu, iskustvo ostalih zemalja u

153
Wei S., How Taxing is Corruption on International Investors, Working Paper no. 6030, NBER, 1997.
154
KlitgaardR., Controlling Corruption, Berkley, University of California, 1988.

118
tranziciji otkriva nam činjenicu da je izvor najveće korupcije, postojanje koncentracije
ekonomske moći u monopolima koji ostvaruju i vrše politički uticaj na vladu u cilju
ostvarivanja privatne koristi pojedinaca. Demonopolizacija, deregulacija i stvaranje efektivne
i efikasne procedure za ulaz i izlaz sa tržišta su ključni za zatvaranje ovog izvora. Pored ovih
mera u sferi ekonomske politike treba održati makroekonomsku stabilnost, transparentnu
privatizaciju, budžetsku kontrolu i fiskalnu disciplinu. U okviru izgradnje kapaciteta za
ostvarenje privrednog rasta, od posebnog, ako ne i najvažnijeg značaja za svaku zemlju je
pravilno upravljanje državom i regulisanje sfere političkog života u zemlji. Razvijanje
odgovornosti političkih lidera podrazumeva stvaranje sistema provere i kontrole svih koji su
odgovorni za upravljanje državom. U tom cilju najveći efekti postižu se kroz sledeće akcije
kojima se povećava uticaj javnosti i transparentnost poteza vladajuće garniture:
- obelodanjivanje izvora i suma kojima se finansiraju političke partije;
- prihoda i imovine državnih činovnika na višim funkcijama i članova njihovih porodica;
- opoziv bezuslovnog skupštinskog imuniteta u slučaju zloupotreba;
- regulacija konflikta interesa; obezbedjenje lične i sigurnosti posla za sve nosioce
javnih funkcija koji pod pritiskom odbiju zloupotrebu svoje funkcije;
- kreiranje nezavisnih i profesionalnih komisija i institucija kojima bi se poboljšale
performanse sistema upravljanja u državnoj upravi i javnim servisima, itd.
Vladavina prava nasuprot vladavine moćnih pojedinaca ostaje izazov u zemlji u kojoj
moćni političari, oligarsi i razni neformalni ili formalni lideri često, utiču na praktične akcije
parlamenta, sudstva, javnih preduzeća, policije i ostalih segmenata sistema. Adekvatni set
zakona može imati neuspeh u efektivnoj aplikaciji, što je već vidjeno na primeru mnogih
zemalja. Rešavanje enigme sistemskih promena jeste tekući zadatak i izazov koji zahteva
uključivanje svih „akcionara“ koji utiču na realnost i rizik ekonomske i političke situacije u
kojoj se zemlja nalazi.

119
 4.4 Rast i komplementarni inputi

Hipoteza o konvergenciji

Stabilizovano stanje determinisano je u neoklasičnom modelu rasta stopom štednje i

nivoom tehnologije, što za posledicu ima hipotezu o konvergenciji. U tački stabilnog stanja,
zemlje sa sličnim tehnologijama i stopama štednje trebalo bi da ostvare isti per capita
dohodak. To znači, što je zemlja na početku siromašnija, to će brži biti ekonomski rast u
budućnosti. Zemlje koje startuju sa niskim nivoom per capita dohotka, trebalo bi da brže
akumuliraju kapital i da na kraju dostignu bogate zemlje.

Slika 4.3: Hipoteza o konvergenciji u stvarnosti

 10

s 6

l 4

i 2
(
a
0
)

"40 5 10 15 20 25
BNP per caplta u 1960. (1995. USD '000)

-: •"
*
• • €
*•.
••. • •: . . 1
*v. • -*. .
ft
#--------• * .**
Mftm •» m *

h' i
•
«
•
30 0 5 10 15 29 25 30
BNP pcr capltei u 1960, (1995, USD 'OOO) ;t>)
23 zeml|e OECD (lgSO-97)
 Izvor: Burda i Viploš, Makroekonomija, Evropski udžbenik, treće izdanje,CLDS, 2004.,
str.442.

Empirijska provera ne pruža dovoljno podataka u prilog bezuslovnoj konvergenciji. Prosečna

stopa rasta u periodu 1960-97. za 102 zemlje i njihov BNP per capita iz 1960. dati su na slici,
pri čemu hipoteza o konvergenciji važi samo za razvijene zemlje. Životni standard bogatih
zemalja konvergira, dok su siromašne zemlje na niskim ili čak negativnim stopama rasta.
Svojevremeno je Nobelovac Robert Lucas izračunao da bi Indija imala 58 puta veći
marginalni proizvod kapitala u odnosu na SAD, ukoliko bi obe zemlje imale istu proizvodnu
funkciju . Međutim, dramatične razlike na koje se u stvarnosti nailazi ne mogu se objasniti
samo preko niskih stopa štednje i pristupa savremenoj tehnologiji. Ako bi svetsko tržište
kapitala bilo potpuno efikasno i slobodno, investitori bi po pravilu trebalo da sele svoje
resurse u zemlje gde su prihodi od investicija visoki, što bi u krajnjoj liniji dovelo da se odnos
kapitala i rada u svim zemljama izjednači. Konvergencija racia kapitala i rada dovela bi do
konvergencije nivoa BDP per capita među zemljama. Međutim, do ovoga u stvarnosti nije
došlo niti su siromašne zemlje u stanju da premoste visoki jaz u razvoju koji postoji u odnosu
na razvijene zemlje. Zbog toga u hipotezu o konvergenciji treba uključiti uticaj drugih
komplementarnih inputa (humani kapital i nivo javne infrastrukture). Ubacivanjem ovih

Lucas, R. (1988) ‘On the Mechanics of Economic Development’, Journal ofMonetary Economic, 22.

120
faktora u determinisanje proizvodne funkcije, hipoteza o konvergenciji više odgovara
stvarnom stanju.
- humani kapital

Investicije u humani kapital obuhvataju materijalna i nematerijalna sredstva u cilju

poboljšanja zdravstvene zaštite, obrazovanja i postojećih veština radne snage. U okviru ovih
investicija postoje različite forme koje uključuju formalno organizovano obrazovanje,
dodatno obrazovanje odraslih, institucionalnu obuku, studijske programe, unapređenje
efikasnosti zdravstvene službe, itd. Ovaj tip investicija može prevazići mnoge karakteristike
radne snage, koje se javljaju kao ograničenja veće produktivnosti (npr. nedostatak privatne
inicijative i mobilnosti radne snage, strah od promena, neobrazovanost, neprihvatanje novog
znanja, itd.). Poboljšanje u zdravstvu, obrazovanju i ostalim društvenim delatnostima može
značajno uticati na produktivnost i zarade radnika i biti preduslov za uvođenje više
sofisticirane, naprednije tehnologije u proizvodnji. Kvalifikacije radnika pospešiće ekonomski
rast, jer su kvalifikovaniji radnici po pravilu i produktivniji. Postoji mnogo načina na koji
radnici ulažući u sebe poboljšavaju i razvijaju svoje prirodne sposobnosti. Ali, većina načina
zahteva učenje i praksu. Dakle, obrazovanje, praktična obuka i iskustvo su osnovni načini
poboljšanja radnih sposobnosti. Praktično, proizvodno znanje o proizvodnim procesima
dobija se kroz iskustvo i transferiše između radnika kroz neformalni trening. Sve to
omogućava poboljšanje produktivne efikasnosti u budućnosti.
Kapacitet apsorpcije materijalnog kapitala može zavisiti između ostalog i od investicija
u humani kapital. Tako se stvara bliskost relacija u determinantama tehničkog progresa.
Postoji nekoliko načina na koje obrazovanje može uticati i unaprediti performanse rasta:
1) obrazovanje ima efekte eksternalija na ostale sektore u društvu, čime se sprečava
dejstvo opadajućih prinosa na kapital;
2) ova delatnost ima jedan od najvažnijih uticaja na privlačenje stranih direktnih
investicija;
3) obrazovanje predstavlja najvažniji input aktivnosti istraživanja i naučnog razvoja;
4) nesumnjiv je uticaj kojim se primenom znanja, unapređuje kvalitet materijalnog
kapitala i veština radne snage.
Obrazovanje doprinosi stvaranju razlika u zaradama pojedinaca. Merenje ovog
doprinosa vrši se preko konstrukcije ponderisanog indeksa radne snage, gde je ponder meren
doprinosom kojim obrazovanje utiče na razlike u zaradama pojedinaca. Za utvrđivanje i
konstrukciju ovog indeksa, potrebno je prvo prikupiti informacije o distribuciji radne snage po
broju godina školovanja, kao i informacije o dohodnim razlikama, koje proističu iz
odgovarajućih razlika, u vremenu i kvalitetu školovanja. Jedna od pretpostavki u derivaciji
indeksa jeste i da se razlike u zaradama formiraju na bazi razlika u obrazovanju. Ovaj pristup
je u određenoj meri arbitraran, jer je veoma teško u osnovi utvrditi doprinos obrazovanja
proporciji razlika u zaradama. Doprinos obrazovanja ekonomskom rastu može se meriti ako se
ova varijabla iskoristi u objašnjenju razlika u stopama rasta. Jednostavna forma kojom bi se
obrazovanje uključilo u utvrđivanje stope rasta bila bi sledeća:
g = a + b(PCY) + o
g - prosečna stopa rasta za određeni vremenski period;
PCY - inicijalni nivo per capita dohotka;
o - obrazovanje mereno proporcijom starosnih grupa prijavljenih u osnovnim ili
srednjim školamau svakoj zemlji, odnosno prosekgodina školovanja.
Koeficijent o meri doprinos 1% poena razlika u godinama školovanja, razlikama u
stopama rasta. Po jednom istraživanju, svaka dodatna godina školovanja u proseku bila bi
povezana sa 0,3% većim stopama rasta per capita dohotka, tokom perioda od 1960-1990.

121
godine . Obrazovanje kao makro determinanta privrednog rasta u svim istraživanjima je
značajna varijabla. Ubrzani rast ekonomija istočne Azije, nesumnjivo je odraz velikih
investicija u obrazovanju. Neke ranije studije, takođe su utvrdile značaj obrazovanja za
privredni rast. Denison je utvrdio doprinos obrazovanja, rastu per capita dohotka u iznosu od
40%157. Na drugoj strani veoma je teško utvrditi stopu prinosa na obrazovanje. Prinos na
investicije u obrazovanje je veći od prinosa na investicije u ostale oblike kapitala . Važnost
obrazovanja u procesu rasta dokazana je istraživanjima u razvijenim zemljama, koja su
potkrepljena kvantitativnom evidencijom . Značaj koji investicije u humani kapital imaju isti
je kao i investicije u materijalni kapital, a empirijska istraživanja potvrđuju ovu tezu.
Ekonomski prinosi na investicije u obrazovanje, u većini slučajeva prevazilaze prinose na
alternativne forme investicija, i zemlje u razvoju u tom pogledu imaju često više prinose od
razvijenih zemalja. Najviše stope prinosa proizilaze iz investicija u primarno obrazovanje, što
je konzistentno sa stanovištem da postoji jaka veza između nivoa i stope rasta per capita
dohotka i proporcije stanovništva u okviru primarnog obrazovanja . Tradicionalni običaji i
stavovi ne mogu biti izmenjeni značajno, dok veći deo zajednice, kroz proces obrazovanja ne
upozna nove ideje i ne savlada osnovnu pismenost. Zato je stopa prinosa po pravilu najveća sa
povećanjem udela stanovništva obuhvaćenog primarnim obrazovanjem. Stopa prinosa na
obrazovanje na svim nivoima (primarno, srednjoškolsko, visoko) teži da opada sa višim
nivoom razvoja. S obzirom da su stope učešća u obrazovnim procesima, veće u razvijenim
zemljama, takav stav sugeriše dejstvo zakona opadajućih prinosa. Društveni prinosi su manji
od privatnih prinosa, jer većinu troškova obrazovanja na primarnom i sekundarnom nivou ne
snose pojedinci, već država. U pogledu visokog obrazovanja, u zemljama visokog per capita
dohotka, društveni i privatni prinosi od obrazovanja su skoro izjednačeni, jer većinu direktnih
troškova snose sami učesnici obrazovanja, tj. studenti. A pored ovih troškova postoje i
oportunitetni troškovi u smislu izgubljenih zarada, zbog nemogućnosti radnog angažovanja
tokom studiranja. Investicije u obrazovanje u svim zemljama, a posebno u manje razvijenim
su isplative. Društveni prinosi na investicije u primarno obrazovanje u zemljama u razvoju, od
20% su veoma visoki, što je i potvrđeno empirijskim istraživanjima
Zemlja može tehnološki napredovati ne samo kroz proces obrazovanja već i kroz
postepeno podizanje produktivnosti u procesu akumulacije iskustva od strane radnika,
menadžera i ostalih učesnika u proizvodnom lancu (learning by doing) . To omogućava
poboljšanje produktivne efikasnosti u budućnosti, a za ovaj proces učenja Adam Smith
koristio je izraz podela rada. Prednosti podele rada ogledaju se u poboljšanju veština radnika,
uštedi vremena i daljem usavršavanju mašina koje koristi radna snaga. Podela rada dovodi do
poboljšanja baze akumuliranog znanja, a kroz proces učenja radna snaga stiče iskustvo i
veštine za bolje savladavanje posla. Ako se proces učenja sagleda kao ulazni input u
produktivni sistem, kroz dodavanje novih faktora, onda se isti može okarakterisati kao
endogen. U bilo kojem trenutku vremena, nove mašine u proizvodnom procesu, nastaju kao

156
Barro,R. (1991) ‘Economic Growth ina Cross-Sectionof Countries’, Quarterly Journal ofEconomics, May.
157
Denison, E. (1962) The Sources ofEconomic Growth in the US and the Alternatives Before Us (New York:
Committee for Economic Development, Library of Congress).
158
Schultz, T. W. (1961) ‘InvestmentinHumanCapital’,AmericanEconomicReview, March.
159
Navaretti, G. B. and D. G. Tarr (2000) ‘International Knowledge Flows and Economic Performance: A
Review of the Evidence’, World Bank Economic Review, January. Psacharopoulos, G. (1985) ‘Returns to
education: A Futher International Update and Implications’, Journal of Human Resources, April.
Psacharopoulos, G. (1991) Educationfor Development (Washington, DC: WorldBank).
160
Colclough, C. (1982) ‘The Impact of Primary Schooling on Economic Development: A Rewiew of the
Evidence’, World Development, April.
161
Psacharopoulos, G. (1994) ‘Returns to Investment in Education: A Global Update’, World Development,
September.
162
Arrow, K. (1962) ‘The Economic Implications of Learningby Doing’, Review ofEconomic Studies, June.

122
rezultat raspoloživog znanja i akumuliranog iskustva u vezi sa postojećom tehnologijom.
Kriva učenja povezuje direktni radni input po jedinici outputa u odnosu na kumulativni output
kao meru iskustva. Za bilo koji proizvod učenjem se ne može ostvarivati porast
korespondirajuće stope produktivnosti zauvek, ali se tipovi proizvoda stalno menjaju, što
omogućuje da se na agregatnom nivou tokom vremena ne uspostavljaju limiti procesu učenja
u velikom broju privrednih grana. U studijama proizvodnih funkcija skoro je nemoguće
uspostaviti prilagođavanje radnog inputa za proces učenja kroz praksu, tako da doprinos ove
komponente ostaje rezidualan faktor u privrednom rastu.

- Infrastruktura

Drugi komplementarni input je javna infrastruktura, odnosno tip javnog dobra (npr.
putevi, telekomunikacija, pošta, sistem vodosnabdevanja, elektrodistribucija, aerodromi itd.).
Na agregatnom nivou proizvodna funkcija može se dodatno proširiti, tako da se uključi ovaj
stok javnog kapitala (Ki).
Y = AF(K,L,H,Ki) Produktivnost materijalnog
kapitala zavisi od investicija u humani kapital, ali i od infrastrukturnih investicija. Kao i svaka
druga forma kapitala, tako i javna infrastruktura direktno doprinosi poboljšanju produktivnosti
i redukovanju proizvodnih troškova. Adekvatna infrastruktura može ključno uticati na dalji
razvoj kroz proširenje trgovinskih mogućnosti, povećanje diverzifikacije proizvodnje i
redukovanje siromaštva. Potreba za ovim investicijama je izuzetno velika, iako zemlje u
razvoju odvajaju u proseku oko 20% ukupnih investicija, odnosno oko 4% BDP za ulaganje u
javnu infrastrukturu. Procena je da oko 1 milijarda ljudi još uvek nema pristup čistoj vodi za
piće, dok oko 2 milijarde ljudi nema regulisane komunalne usluge i snabdevanje električnom
energijom, dok su u isto vreme transportne mogućnosti (putevi, železnica, aerodromi), još
uvek rudimentarne u mnogim zemljama u razvoju. Potreba za različitim tipovima
infrastrukture menja se sa stepenom razvoja, što se i vidi na slici. Sa višim fazama u razvoju
zemlje, raste učešće pojedinih elemenata u ukupnim infrastrukturnim investicijama (npr.
snabdevanje energijom, ulaganje u puteve i telekomunikaciju).

123
 Slika 4.4: Kompozicija infrastrukture

Izvof: World Bank, World Development Report 1994 (New York: Oxford Uni-versity
Press, 1994).

Većinu infrastrukturnih investicija preduzimaju vlade, tj. javni sektor, jer se

infrastruktura odnosi pre svega, na prirodne monopole i javna dobra. U odsustvu konkurencije
i transparentnosti, često dolazi do neefikasnosti i nedovoljne iskorišćenosti javne
infrastrukture, pa je jedno od rešenja privatizacija. U toku poslednje decenije, u mnogim
evropskim zemljama izvršena je privatizacija proizvodnje električne energije, vodoprivrede,
železnice, telefonije, itd. SvetskaBanka izračunala je da bi podizanjem operativne efikasnosti
bilo ušteđeno na infrastrukturnim projektima oko 50 milijardi dolara godišnje na globalnom
nivou, dok bi veće učešće privatnog sektora dovelo do redukovanja državnih subvencija u
iznosu od 100 milijardi dolara (World Development Report 1994). Zbog toga ova institucija
insistira na poboljšanju kvaliteta infrastrukturnog servisa, umesto povećanja kvantiteta
infrastrukturnog stoka, kao i promenu mišljenja, da usluge infrastrukture mogu biti
obezbeđene samo preko države. Iz toga proizilaze tri zaključka u razmatranju infrastrukture
kao javnog kapitala:
1) ispitivanje mogućnosti za uvođenje veće konkurencije;
2) povećanje uključenosti korisnika u procesu kreiranja ponude;
3) šira primena komercijalnih principa i uspostavljanje performansnih targeta u
funkcionisanju infrastrukturnog kapitala.

124
 4.5 Ocena projekata javnog sektora na bazi cost-benefit analize

Izbor projekta javnog sektora, sa aspekta društvene cost-benefit analize, je ekvivalentan

izboru projekta privatnih investicija, upotrebom metoda neto sadašnje vrednosti. Ova tehnika
analize je kompleksna, jer uzima u obzir više faktora u odnosu na procenu projekta privatnih
investicija. Projekti javnih investicija ocenjuju se metodom društvene cost-benefit analize, pri
čemu se vrši izbor alokacije resursa na način koji je najprofitabilniji za društvo u celini
Ulaganje u dugotrajne resurse koji pomažu buduću proizvodnju je važan potencijalni izvor
ekonomskog rasta. Investiranje zahteva štednju, odnosno odricanje od sadašnje potrošnje.
Sredstva ne mogu biti investirana ukoliko nisu ušteđena, što ne znači da svi investicioni
projekti stvaraju bogatstvo, odnosno da bi investicioni projekat povećao bogatstvo cele
zemlje, vrednost dodatne proizvodnje koja sledi iz investicija, mora da bude veća od uloženih
sredstava. Ukoliko je vrednost dodatne proizvodnje manja od troškova investicija, projekat
predstavlja gubitak i njime se umanjuje bogatstvo. Ako zemlja želi da ostvari sopstvene
potencijale rasta mora posedovati mehanizam sposoban da privuče štednju i da je kanališe u
projekte koji uvećavaju bogatstvo.
Tržišne cene roba i usluga, kao i faktora proizvodnje ne reflektuju uvek poželjne
društvene vrednosti i troškove u takvom tipu analize. Kada se govori o javnim investicijama,
u fokusu pažnje su projekti javne infrastrukture i javnih preduzeća. Najčešće su u pitanju
putevi, hidroelektrane, komunalne usluge, ali i ostale kategorije investicija uz podršku države,
gde društvena cost-benefit analiza može biti primenjena. Ocena projekta od društvenog
značaja sadrži tri komponente. Finansijska komponenta odnosi se na finansijske tokove, koje
generiše projekt i direktne troškove projekta merene po tržišnim cenama. Ekonomska ocena
projekta odnosi se na prilagođavanje troškova i koristi za ekonomiju u celini, uključujući i
indirektne efekte projekta, koji nisu zahvaćeni cenovnim mehanizmom. Društveni aspekt
odnosi se na posledice u distribuciji u odnosu na dati izbor projekta, kako intertemporalno
tako i intertemporalno. Tipičan standardizovani izveštaj o oceni projekta od društvenog
značaja sastoji se iz sledećih elemenata:
1) uslovi preporuka;
2) inženjerska studija u kojoj je data tehnička izvodljivost projekta;
3) finansijska studija koja se odnosi na troškove projekta u budžetskom smislu, po
tržišnim cenama;
4) ocena ekonomskih troškova i koristi, kao i vrednovanje inputa i outputa, uključujući i
sekundarni uticaj na ekonomiju i efekte na distribuciju dohotka;
5) administrativni zahtevi projekta;
6) zaključci i preporuke.
Projektno planiranje je proces donošenja odluka u vezi sa projektnim ciklusom i sastoji
se od nekoliko faza:
1) identifikacija projekta u odnosu na proces planiranja i određene targete u smislu
zahteva, koji se žele postići;
2) različite studije izvodljivosti i njihova provera;
3) evolucija kompletnog projekta.
Finansijska ocena projekta predstavlja prvi korak u analizi, koji otpočinje
identifikovanjem svih potencijalnih finansijskih tokova. Ona se odnosi na kalkulaciju neto
sadašnje vrednosti investicija. Finansijski tokovi projekta odnose se na:

163
Pearce, D. W. (1971) Cost-BenefitAnalysis (London: Macmillan).
Steward, F. (1978) ‘Social Cost-Benefit Analysis in Practice: Some Reflections in the Light of Case Studies
Using Little-Mirrlees Techniques’, World Development, February.

125
 1) investicione troškove inicijalnog perioda;
2) operacione troškove (npr. zarade angažovanih radnika, troškovi materijala i sirovina);
3) vrednost outputa (npr. kod privatnih investicija, veličina prodaje pomnožena
cenama);
4) vrednost svih tokova koji moraju biti diskontovani, da bi se na bazi životnog ciklusa
projekta, obezbedile sadašnje vrednosti.
Svaki od uključenih tokova ima oportunitetne troškove, što konkretno npr. znači: imati
1000 evra sledeće godine nije isto, kao i imati 1000 evra u sadašnjosti, jer se ta suma može
investirati i na nju zaraditi određeni interes. Buduća i sadašnja vrednost se dovode u vezu,
diskontovanjem buduće veličine kamatnom stopom, tj. stopom interesa. Sadašnja vrednost
(PV), bilo koje buduće vrednosti (FV) za period t i pri diskontnoj stopi tj. kamatnoj stopi r,
izračunava se po sledećem obrascu:
PV = FVt /(r + 1)t
Neto sadašnja vrednost izračunava se po formuli:
T
N ^ \Vt-Ct\
PV = > -K0
t=o \ ( 1 - r ) )
K0 - inicijalni troškovi projekta baznog perioda;
Vt -vrednost outputa u vremenu t;
Ct - operativni troškovi u trenutku t;
r - diskontna stopa;
T - životni ciklus projekta.
Ako je NPV>0, projekt ostvaruje pozitivne prinose.
Numerički primer: fabrika za preradu komunalnog otpada sa inicijalnim troškovima od
5 miliona evra i tokom neto gotovine, u periodu od 5 godina, od 2 miliona evra godišnje.
Diskontna stopa je 5 %, a neto sadašnja vrednost projekta 3,63 miliona.

Tabela 4.2: kalkulacija neto sadašnje vrednosti

godina (t) neto cashflow diskontni faktor diskontni cash
1/(1+0,05)t flow
0 -5 - -5.00
1 2 x 0,952 +1.90
2 2 x 0,907 +1.81
3 2 x 0,863 +1.72
4 2 x 0,822 +1.64
5 2 x 0,783 +1.56
NPV = +3,63

U razmatranju ekonomske ocene projekta treba uzeti u obzir prilagođavanje troškova i

koristi preko tržišnih cena roba i usluga i faktorskih inputa. Cilj ekonomske ocene društvenog
projekta jeste obračun ekonomske vrednosti istog, za društvo u celini. Neki projekti imaju
indirektne efekte koji mogu biti pozitivni i negativni (npr. novi put koji smanjuje troškove
transporta - pozitivna korist; zagađenje okoline puta - negativni indirektni efekat). Ako novi
put utiče na troškove transporta kroz redukciju cena lokalnih snabdevača roba i usluga, onda
će taj efekat na lokalnom tržištu, kao direktan rezultat imati dobitak za potrošače, što treba
uračunati u predračunsku vrednost projekta. Društveni projekti mogu takođe imati posledice
na tržištu inputa, što treba uzeti u obzir prilikom izrade istog. U ekonomskoj oceni projekta
treba redefinisati varijable preko formule neto sadašnje vrednosti, da bi se utvrdilo da li je
projekat profitabilan za društvo kao celinu. Tu postoji određena doza arbitrarnosti, a u obzir
se uzimaju sledeće vrednosti:

126
 - društvena diskontna stopa (r);
- društveni troškovi investicija (K0);
- društveni troškovi inputa (Ct);
- društvene koristi merene po ekonomskim cenama (Vt).
Projekat će biti profitabilan za društvo ukoliko društvene koristi prevazilaze društvene
troškove, odnosno ukoliko je neto sadašnja vrednost veća od nule.
U osnovi postoje dva pristupa za merenje društvenih koristi i troškova. UNIDO pristup
se zasniva na lokalnim tržišnim cenama, prilagođenim za razliku u odnosu na društveno
obračunate vrednosti . Cene domaćih inostranih inputa i outputa za posmatrani projekat se
upoređuju preko obračunskog deviznog kursa (shadow exchange rate). U okviru drugog
pristupa (Little-Mirrlees), troškovi i koristi mere se po svetskim cenama, kako bi se
reflektovali stvarni oportunitetni troškovi . Pri tome se svi finansijski elementi projekta
prevode u inostranu konvertibilnu valutu. To ne znači da se projekat izražava samo preko
inostrane valute, jer se kao jedinica obračuna i dalje upotrebljava domaća valuta, ali se sve
vrednosti prevode i u ekvivalent inostrane novčane jedinice radi lakše uporedivosti.
Divergencija između tržišnih cena i društveno obračunatih cena postoji iz više razloga:
1) takse, subvencije, carine i razne vrste državnog regulisanja utiču na distorziju i
udaljavanje od cena u slučaju slobodnog tržišta (free market prices);
2) tržišne disproporcije mogu uticati na povećanje cena iznad marginalnih troškova
proizvodnje, naročito pri postojanju monopola, štoje čest slučaj u sektoru javnih servisa;
3) postojanje pozitivnih i negativnih eksternalija utiče na distorziju stvarnih cena u
odnosu na društveno obračunate cene;
4) inostrana devizna sredstva mogu biti previše jeftina, ukoliko se cena valuta veštački
održava kroz različite forme devizne kontrole na preniskom nivou;
5) cene kapitala i radne snage, usled subvencija ili sektorskih disproporcija mogu biti
udaljene od društveno obračunatih cena;
6) moguće je da agregatna štednja i investicije budu manje od društveno poželjnih,
zbog nemogućnosti tržišta da dozvoli preference za višom stopom investicija i akumulacijom
kapitala u cilju budućeg rasta. Utakvom slučaju država upotrebljava nižu društvenu diskontnu
stopu od tržišne kamatne stope, kako bi podstakla veće investicije, nego što bi to bio slučaj
kada bi se tržišna kamatna stopaupotrebljavala za izračunavanje neto sadašnje vrednosti.
Usled svih prethodno pobrojanih razloga vrši se prilagođavanje tržišnih cena u
društveno obračunate, ekonomske cene (shadow prices). Ekonomske cene roba mogu biti
utvrđene korekcijom domaćih cena (uklanjanjem disproporcija) i njihovim upoređivanjem
preko obračunskog deviznog kursa (UNIDO pristup). Ovaj pristup podleže određenoj dozi
arbitrarnosti u postupku utvrđivanja, pa se stoga preporučuje ekonomsko vrednovanje outputa
i inputa po svetskim cenama. Osnova vrednovanja po svetskim cenama proizišla je iz analize
politike uvozne supstitucije, koju su upražnjavale mnoge zemlje u razvoju tokom 50-tih i 60-
tih godina prošloga veka. Analizom je postalo jasno da je veliki broj tada profitabilnih
industrijskih postrojenja u ovim zemljama proizvodio robu, po višim cenama u odnosu na
cene na međunarodnom tržištu. U isto vreme ova industrijska postrojenja imala su visoke
troškove uz ulaganje velikog dela investicija u kreiranje ponude, po višim cenama u odnosu
na cene na svetskom tržištu. Ukoliko bi projekat bio analiziran i postavljen na bazi svetskih
cena, bila bi dobijena prva indikacija da li bi projekat rezultirao u dugom roku outputom, koji
bi bio konkurentan u svetskim okvirima tj. da li bi industrijsko postrojenje bilo u stanju da se
uspešno suoči sa međunarodnom konkurencijom. Ako se u analizi projekta koristi svetska
cena, onda je ekonomska cena po kojoj se vrednuje projektni output bila izvozna cena,
164
Hansen, J. R. (1979) A Guide to the UNIDO Guidelines (Vienna: UNIDO).
165
Little, I. M. D. and J. Mirrless (1974) Project Appraisal and Planning for Developing Countries (London:
Heinemann).

127
ukoliko se proizvod izvozi, odnosno uvozna cena, ako se domaćom proizvodnjom ostvaruje
uvozna supstitucija. U formiranju svetske cene koja se uzima u obzir u analizi projekta
obračunava se cena na granici posmatrane zemlje, prilagođena za troškove rukovanja i
transporta između lokacije projekta i granice (Border Parity Pricing). Tako ekonomska cena
pri uvozu korespondira C.I.F. ceni plus odgovarajući troškovi rukovanja i transporta robom,
dok je ekonomska cena pri izvozu F.O.B. cena minus pripadajući troškovi transporta i
rukovanja. Ukoliko je roba predmet međunarodne trgovine, nije teško utvrditi svetsku cenu,
ali se problem određivanja ove cene javlja kod ne-trgovinskih dobara (non-traded goods). Pri
obračunavanju svetskih cena ove vrste dobara upotrebljava se faktor konverzije (CF), koji
predstavlja racio ekonomske u odnosu na tržišnu cenu, tako da je ekonomska cena ne-
trgovinskih dobara, u stvari tržišna cena multiplikovana faktorom konverzije. Vodeći ne-
trgovinski outputi, tj. dobra koja nisu podložna međunarodnoj trgovini su objekti javne
strukture (putevi, železnice, sistem vodosnabdevanja, itd.). Standardni faktor konverzije
obračunava se po sledećem obrascu:
SCF = OER/EER SCF – standardni faktor konverzije OER - oficijelni devizni
kurs EER - obračunski devizni kurs Društvena ocena projekta pretpostavlja izbor
distributivnih vrednosti koji projekat za
166 -
posledicu ima . Ocena projekta po ovom pitanju mora biti ukljucena, kako bi se prikazale
procene vrednovanja sadašnje u odnosu na buduću potrošnju. Distribuciono ponderisano
vrednovanje sadašnje u odnosu na buduću potrošnju može biti razmatrano kroz određivanje
vrednosti marginalnog porasta potrošnje u odnosu na prosečnu potrošnju i marginalni porast u
javnom prihodu. Da bi se izračunao distribucioni ponder mora se specificirati funkcija
korisnosti. Pri pretpostavci opadajuće marginalne korisnosti potrošnje, funkcija se može
napisati u sledećem obliku:
Uc = 1/ Cn

Parametar funkcije korisnosti (n) je refleksija stope po kojoj marginalna korisnost

potrošnje opada. Meri se kao intertemporalna elastičnost između sadašnje i buduće potrošnje.
Veća vrednost ovog parametra znači veću stopu opadajuće marginalne korisnosti. U većini
javnih projekata pri formatiranju se za vrednost n uzima 1. Posebna konsideracija odnosi se na
kreiranje zaposlenosti. Projekti u urbanim sredinama mogu uticati na povećanje migracije,
tako da gubitak outputa iz alternativnih upotreba može biti veći od marginalnog proizvoda
nastalog kreiranjem veće zaposlenosti. Pretpostavimo sada jednostavan numerički primer; ako
su svetske cene prikazane u evrima, a domaće u dinarima, pri oficijelnom deviznom kursu 1
dinar za 1 evro i obračunskom deviznom kursu 1,25 dinara za 1 evro, onda je standardni
faktor konverzije 0,8. Celokupni output projekta ima godišnju vrednost od 3000 evra.
Troškovi investicija imaju inostranu komponentu u vrednosti od 1000 evra i domaću u
vrednosti od 1000 dinara. Trgovinski inputi su 1000 evra, a ne-trgovinski inputi su 1000
dinara. Potrebno je izračunati neto sadašnju vrednost za dvogodišnji period projekta po
osnovu Little-Mirrlees pristupa. Diskontna stopa je 10%.

6
Dasgupta, P., S. Marglin and A. K. Sen (1972) Guidelines for Project Evaluation (New York: United
Nations).

128
 Tabela 4.3: Ocena projekta po Little-Mirrlees metodi
godina
0 1 2
Troškovi investicija
1.Inostrana 1000
komponenta
2.Lokalna 800
komponenta
1000din.xSCF(0,8)
Troškovi inputa
1. Trgovinski inputi 1000 1000
2.Netrgovinski inputi 800 800
1000din.xSCF(0,8)
Benefit flow (v) 3000 3000
Net benefit 1800 1200 1200

NPV=1200/1.1+1200/(1.1) -1800=282.6

Ovaj pristup ističe vrednovanje deviznih sredstava, komponenti investicija i ne-

trgovinske inpute, kao ključne izvore distrozije cenovnog mehanizma. Zbog toga kalkulacija
obračunskih cena ima za cilj korigovanje ovih distorzija. U okviru ovog pristupa distribucione
konsideracije uzete su u obzir u izračunavanju odnosa sadašnje u odnosu na buduću potrošnju.
U društvenoj cost-benefit analizi javnih projekata Little-Mirrlees pristup bazira se na primeni
svetskih cena, pri diskontovanju novčanih tokova i izračunavanju sadašnje vrednosti, što je
naročito značajno, pri međunarodnoj uporedivosti projekta.

129
 Ono što menja svet nisu nove ideje, već njihova primena.
Pauwels

5. EKONOMSKI RAST I TEHNIČKI PROGRES

5.1 Ekonomski rast kao uslov progresa

Ekonomika rasta istražuje koliko, kako i zašto se proizvodni kapaciteti uvećavaju tokom
vremena. Tendencija rasta prisutna u nacionalnim ekonomijama, može se prihvatiti kao
bezuslovan zakon prirode. Tokom prethodnih decenija i stoleća došlo je do porasta
proizvodnje roba i usluga, kao i poboljšanja u životnom standardu. Viši životni standard
direktno zavisi od povećanja produktivnosti proizvodnje. Direktan je odnos između
nacionalnog dohotka i proizvodnje po stanovniku, jer proizvodnja u stvari predstavlja
vrednost proizvedenih roba i usluga merenih tržišnim cenama, dok je dohodak prihod koji
ostvaruju svi vlasnici resursa upotrebljenih za datu proizvodnju. Životni standard odnosno
dohodak može se povećati, kada se poveća proizvodnja onih stvari koje drugi ljudi, odnosno
zemlje cene, vrednuju i žele da kupe. Na tabeli 5.1a dat je prikaz evolucije BDP per capita u
Zapadnoj Evropi i Kini za proteklih šest vekova. I u jednom i u drugom području prisutan je
stalni porast životnog standarda (posmatran kroz rast BDP-a), s tim što je uvećanje u
Zapadnoj Evropi višestruko prevazišlo rezultate sa područja Kine. U delu (b) tabele 5.1
prikazana je stopa rasta realnog BDP u naprednim ekonomijama. Ta se stopa kreće u proseku
između 2 i 4 % godišnje, ali ono što je bitno, je činjenica da male razlike u godišnjim stopama
evoluiraju u velikim razlikama u nivou BDP, već nakon nekoliko decenija.
Ekonomski rast može se definisati i meriti na dva alternativna načina, i to kroz:
^ porast u ukupnoj veličini realnog BDP-a tokom vremena;
^ porast realnog BDP-a per capita. U razmatranju političke ili vojne moći nacionalne
ekonomije relevantna je ukupna veličina, ali je zato za komparaciju dostignutog nivoa
životnog standarda bitnija per capita veličina. Privredni rast se obračunava preko procentualnih
stopa rasta. Obračunavanje rasta objašnjava koji deo rasta ukupnog outputa proizilazi iz
doprinosa različitih faktora proizvodnje. Rast je široko postavljen ekonomski cilj. Rast
ukupnog outputa u odnosu na broj stanovnika jedne zemlje označava povećanje životnog
standarda. Povećanje realnog outputa označava veću sposobnost stvaranja materijalnog
bogatstva i bolje pozicije za zadovoljenje ljudskih potreba i rešavanje društveno-ekonomskih
problema sa kojima se susreće jedna zemlja. Ekonomija koja raste tj. odlikuje je privredni rast
kroz inkrementalno povećanje godišnje stope, stvara mogućnosti za potpunije zadovoljenje
potreba, kako novih tako, i postojećih.

Tabela 5.1: Fenomen rasta

(a) BDP per capita u Zapadnoj Evropi i Kini, 1400-1989, (1985, SAD$)

1400 1820 1950 1989

4,902
ZAPADNA EVROPA 430 1,034 454 14,413

KINA 500 500 2,361

130
 (b) Prosečna godišnja stopa rasta BDP-a, razvijenih zemalja (1820-1989)

1820-70 1870-1913 1913-50 1950-73 1973-89 1820-1989

Belgija 2.2 2.0 1.0 4.1 2.1 2.2
Danska 1.9 2.7 2.5 3.8 1.7 2.5
Finska 1.6 2.7 2.7 4.9 3.1 2.7
Francuska 1.2 1.5 1.1 5.0 2.3 1.9
Nemačka 1.6 2.8 1.3 5.9 2.1 2.5
Italija 1.2 1.9 1.5 5.6 2.9 2.2
Holandija 1.8 2.3 2.4 4.7 2.0 2.5
Norveška 1.8 2.1 2.9 4.1 4.0 2.7
Švedska 1.6 2.2 2.7 4.0 2.0 2.4
Švajcarska n.a. 2.1 2.6 4.5 1.3 n.a.
VelikaBritanija 2.0 1.9 1.3 3.0 2.0 2.0
Japan 0.3 2.3 2.2 9.3 3.9 2.8
SAD 4.5 3.9 2.8 3.6 2.7 3.7
Izvor: Burda & Wyplosz, Macroeconomics, Oxford University Press, 1997, str. 107.

To konkretno znači da će pojedinci i porodice imati kroz povećanje plata i nadnica, čitav
niz novih mogućnosti u vidu kupovine kompjutera, zadovoljenja obrazovnih potreba, odlaska
na letovanja, itd. Na drugoj strani, u rastućoj ekonomiji mogu se preduzimati programi za
smanjenje siromaštva, zaštitu životne sredine, bez ugrožavanja postojećih nivoa potrošnje i
investicija. U statičnoj ekonomiji nije moguće povećanje potrošnje bez ugrožavanja
postojećih kapaciteta proizvodnje. Za razliku od statične, rastuća ekonomija može povećavati
potrošnju i pri povećanju proizvodnih kapaciteta.
Zašto su male razlike u stopama rasta toliko bitne? Da li je zaista važno da li će
ekonomija rasti 2 ili 2,5 % na prosečnom godišnjem nivou? Za veoma siromašnu zemlju
promena od 0,5 % u stopi privrednog rasta može značiti razliku između umiranja od gladi i
umerenog siromaštva. Male razlike u stopi privrednog rasta zemalja, koje po pretpostavci
imaju isti BDP od npr. 40.000 dolara rezultuju u ogromnim razlikama u životnom standardu
za svega pet decenija. Ako pretpostavimo da zemlja A ima stopu rasta od 2 %, onda će BDP
ove zemlje iznositi 108.700 dolara, dok će u zemlji B pri stopi od 2,5 % taj porast iznositi
139.600 dolara kroz 50 godina. Rezultirajuća razlika od 30.900 dolara je približno %
inicijalnog BDP-a. Bazirano na "pravilu 70" u zemlji A potrebno je 35 godina da se duplira
BDP, dok je u zemlji B potrebno 28 godina za dvostruko povećanje 167. Što su razlike u stopi
rasta veće, to je i broj godina potrebnih za ostvarenje ovakvog povećanja manji,. Na slici 5.1,
dat je prikaz kretanja BDP per capita za 4 zemlje u periodu od preko 150 godina. Bangladeš je
ostao nerazvijena zemlja, dok SAD beleže konstantan rast. Ubrzani privredni rast Japana i
Norveške prisutan je u decenijama posle II svetskog rata.

Pravilo ’70’ je formula kojom se meri vreme potrebno da neki parametar poraste po datoj stopi
duplo. Ako je g stopa rasta u procentima po godini, onda će vreme dupliranja outputa biti 70/g.

131
 Slika 5.1: BDPper capita za četiri zemlje, 1820-1992
25,000-
Japan

„ 20,000
M -----------_ Norveška / /
—------------- Bangladeš / *' /
*'
§ 15,000
„-*" / *'
m / '' /
/'
8 10,000 ' t'
'1
'1/
/
r
m 5,000

-_."-_£ ___"__£ __- =_- __T —> —, __ __ _

0 1 1 1 1 1 1 1 111111 i i i 1 ii i III 71i ii 1iii 1

-
1820 1840 1860 1880 1900 1920 1940 1960 1980 2000

Izvor: A. Madison, Monitoring the World Economy 1820-1992, 1995.

Pitanje koje se može postaviti odnosi se na uzroke ovakvih kretanja stopa rasta na bazi
posmatranja ove 4 zemlje. Ekonomski rast, rezultat je pre svega, fizičke sposobnosti
posmatrane ekonomije da raste. Raspoloživost većeg obima i boljeg kvaliteta u resursima
različitih oblika (od prirodnih resursa do tehnoloških znanja) je upravo ono što omogućava
proizvodnju većeg outputa. Prema tome, ekonomski rast rezultuje pod uticajem kvantiteta i
kvaliteta prirodnih i humanih resursa, ali je takođe određen ponudom, tj. stanjem kapitala i
nivoom tehnologije. Naravno da je za realizaciju proizvodnog potencijala rastuće ekonomije
neophodan prateći rast agregatne tražnje.
Da bi se dostigli proizvodni potencijali nije potrebno obezbediti samo punu zaposlenost
raspoloživih resursa, već je neophodno postići i njihovu efikasnu upotrebu na najracionalniji
način u skladu sa produktivnom i alokativnom efikasnošću. Ekonomski rast karakteriše
okrenutost dugoročnim ciljevima i efektima, pa se može istaći njegov dugoročni karakter. U
dugom roku bitni su i strukturni problemi. Proizvodna struktura je od suštinskog značaja za
ekonomsku efikasnost sistema, posmatrano u dinamičnom kontekstu. Upoznavanje strateških
pravaca rasta i opštih zakonitosti u toj sferi pruža važne informacije o budućnosti i budućim
ekonomskim kretanjima. Rastuća ekonomija karakteriše se i rastom pojedinih delova i
stvaranjem kompleksnih i brojnih veza između njih. Zbog toga se u praćenju, deskripciji i
usmeravanju privrednog rasta mora vršiti stalno prilagođavanje stepena razuđenosti privrede i
privrednih veza. Potreba ubrzanog ekonomskog rasta je izrazito velika u nedovoljno
razvijenim zemljama. Međutim, kao što se i vidi na slici 5.1 (Bangladeš) teško je probiti
začarani krug bede i siromaštva. U početnoj etapi rasta neophodan je izuzetan napor
stanovništva, kako se siromaštvo ne bi proteglo i na mnoge buduće generacije.
Moderna industrijska proizvodnja pretežno zavisi od iscrpljivih prirodnih resursa koji
su fiksirani u pogledu kvantiteta ponude. Dalji rast produkuje smanjenje limitiranih
apsorpcionih kapaciteta svetskog ekološkog sistema, što će neizostavno rezultirati u
smanjenju stopa rasta kroz povratni efekat. Takvo stanje i tendencije izazvali su razvijanje
kompleksnih modela kojima se simuliraju kretanja pojedinih elemenata rasta. Jedan od takvih
modela je Doomsday model po kojem se u predviđanju daljeg istorijskog puta, svetska
zajednica neizbežno kreće ka granici rasta.
132
 Slika 5.2: Stanje ključnih elemenata svetskog sistema

1900 2000 2100

Izvor: C.R. McConnell, S.L. Brue, Macroeconomics, McGraw HillInc, 1996, str. 392.

Polazna pretpostavka ovog modela je da u konačnom svetu nije moguć beskonačan rast.
Eksponencijalni rast pojedinih komponenti (stanovništvo i industrijska proizvodnja) dovodi
do takvih kumulativnih efekata koji uz nepromenjene obrasce napretka tehnologije i
ekonomskih politika prete slomom pojedinih delova sistema i konačno celog sistema. Da bi se
to prevazišlo nužno je preusmeriti industrijski razvoj i zaustaviti porast stanovništva. U
Doomsday modelu, stanovništvo, industrijski output i proizvodnja hrane rastu značajno do
kraja XX veka. Najveći ekonomski rast u istoriji ljudske civilizacije ostvaren je od 1900. do
2000. godine. Posle 2000. godine, usled tendencije jednostrane maksimizacije ekonomskih
efekata nezavisno od drugih sistema na kojima se ekonomski sistem zasniva (bio-ekološki
sistem, sistem svetskog stanovništva, društveni sistem) dolazi do pesimističkog razvoja
događaja koji karakteriše globalni ekonomski kolaps. Neobnovljivi resursi postaju izrazito
oskudni i suviše skupi da bi se obezbedili, uz povećano zagađenje životne sredine . To dovodi
do tzv. „tragedije zajedništva“ (tragedy of commons) . Da ne bi došlo do kritične granice
rasta, kojim se svetski ekonomski sistem dovodi u globalnu katastrofu potrebno je učiniti
sledeće:
1) usporiti i eventualno zaustaviti eksponencijalni rast svetskog stanovništva i
industrij skog outputa;
2) minimiziranje upotrebe neobnovljivih resursa, poput fosilnih goriva i minerala;
3) limitiranje stope upotrebe obnovljivih resursa u skladu sa stopom regeneracije;
4) restrikcija štetnih zagađenja u skladu sa mogućnostima koje pruža i može da
171
asimilira životno okruženje.

Donella H. Meadows, Dennis L. Meadows and Jorgen Randers, Beyond the Limits, Chelsea Green
Publishers, 1992.
169
Neobnovljivi resursi su resursi koji egzistiraju fiksnim kvantitetom na zemlji. Obnovljivi prirodni resursi su
resursi koji se obnavljaju kroz prirodne procese i koji zato mogu biti ponovljeno korišćeni u ekonomskim
procesima. Prirodni kapacitet je najveći stok obnovljivih prirodnih resursa koji bi postojao, ako ne bi bilo
uništavanja resursa od strane ljudi.
170
Tragedija zajedništva je izraz za preveliku i nekontrolisanu upotrebu prirodnih resursa nad kojima nema jasno
definisanih vlasničkih prava.
171
Dennis L. Meadows, The Limits of Growth, Washington; Potomac Associates, 1972.

133
Metod analize i zaključci u kojima se došlo u "Granicama rasta" izazivaju kontroverzne
ocene i ozbiljne prigovore, ali ostaju na snazi vrlo ubedljiva upozorenja i poruke koje
proističu iz ovog izveštaja Rimskom klubu.

134
 5.2 Komponente ekonomskog rasta

Stopa rasta realnog BDP može se izraziti na sledeći način:

AY A AK / ,AL
g =-----=------+a------+ (1-a)—
Y A K L (a)

Ova jednakost dekomponuje rast kroz tri elementa:

>• Prvi element odnosi se na porast ukupne faktorske produktivnosti, odnosno
AA
oznacava stopu tehnološke promene —;
A
"P- Drugi element odnosi se na stopu akumuliranog kapitala, koja je prikazana kao
doprinos akumulacije kapitala privrednom rastu u proporciji sa udelom ove
komponente u BDP. Udeo akumulacije kapitala u BDP obeležen je sa a.
y Treća komponenta privrednog rasta odnosi se na stopu rasta radnog inputa, odnosno
na povećanje radne snage, koje podiže output u proporciji sa pripadajućim udelom
u BDP koji se označava sa (1-cc).
Udeo kapitala i rada u BDP-u, odnosno rad i kapital kao inputi predstavljaju agregatne
veličine koje su merljive po svom sadržaju, dok ukupnu faktorsku produktivnost, odnosno
, AA , f
pripadajucu stopa rasta ( A =a), nije u potpunosti moguce pratiti. Rast ukupne aktorske
produktivnosti može se prikazati kao ponderisani prosek kapitalne i radne stope rasta
produktivnosti.
(AY AK^ (AY AL
a = a\-------------+ (1 - a)\--------------
\Y KJ \Y L

Ako se proizvodna funkcija predstavi uključujući uticaj faktoraA, onda sledi:

Y=AF(K,L) AY =
(b)
AAF(K, L) + MPK • AK + MPL • AL

AF AF
MPK = A----- MPL = A----
AK AL

Podelom obe strane jednakosti (b) sa izrazom:

Y=AF(K,L)

Dobija se:

g =-----= a + \MPK • K/ I------- + \MPL • W I —

Y * /Yy K j t LYy L

Pošto je uslov ravnoteže W=MPL i r=MPK dobija se da je:

a = r * - / = MPK • K-*r
KY /Y
135
 1-a = WLZ=MPL»L/Y
/Y '

Ako se iz relacije (a) oduzme sa obe strane znakajednakosti izraz — dobija se:
L

AY AL [ AK AL
-----------= a + a-------------
Y L ^K L
 JY/ J A(K/ )

Y
\/lJ .. \/lJ
K/
L /L ;
što u krajnjoj liniji znači da BDP per kapita raste na bazi zbirnog kretanja stope tehnoloških
promena i stope rasta kapitala per capita.

Tabela 5.2: Prosečne godišnje stope ekonomskog rasta najrazvijenijih zemalja (1913-1997)
 FRANCUSKA JAPAN HOLANDIJA V. SAD
BDP NEMAČKA BRITANIJA
4.7 3.0
Doprinos inputa
3.0 2.0
Rezidual
1.7 1.0
3.0

2.0

1.0
 Izvor: Burda & Wyplosz, Macroeconomics, Oxford University Press, 1997, str. 115.

Dekompozicija elemenata rasta koji utiču na evoluciju realnog BDP-a za nekoliko

razvijenih zemalja iskazuje na koji način doprinos kapitala i rada utiče na ukupni privredni
rast. Ostatak koji nije objašnjen odnosi se na Solow rezidual kojim se objašnjava između 1/3 i
1/2 stope rasta BDP. Solow rezidual predstavlja u stvari odraz ukupnog faktorskog povećanja
produktivnosti, a često se interpretira kao mera tehničkog progresa. Najvažniji faktor budućeg
rasta bogatih zemalja je tehnički progres. O samom tehničkom progresu nije moguće
definitivno znati šta će se desiti u budućnosti. U računanju rasta polazi se od izvornog porekla
rasta posmatrane makroekonomske varijable (pre svega BDP), ali se ne zalazi u ponašanje tih
pojedinih komponenti. U kretanju ukupne faktorske produktivnosti prisutno je njeno
sistematično usporavanje, što se objašnjava redukovanjem produktivnosti postojeće
energetsko - intenzivne opreme i metoda proizvodnje usled dva cenovna skoka nafte i naftnih
derivata 1973 - 1974 i 1979 - 1980. godine.
Drugi razlog koji utiče na sistematsko usporavanje multifaktorske produktivnosti odnosi
se na značajan razvoj tercijalnog sektora koji ima tendenciju radne intenzivnosti i zato ga
karakteriše manja stopa rasta produktivnosti. Sama poboljšanja u tehnologiji, odnosno
tehnički progres koji konstituiše treći izvor privrednog rasta može se prikazati preko
odgovarajućih kriva marginalne produktivnosti kapitala i marginalne produktivnosti rada.
Poboljšanja produktivnosti ilustrovana su pomeranjem odgovarajućih kriva na slici 5.3,
udesno.

136
Slika 5. 3: Povećanje produktivnosti
 A ''

A'
LR

'M PL

r K K' W ad
S to k ka p ita la

(a ) (b )
 Početna pozicija ilustrovana je tačkom A, dok se pomeranje nastalo usled tehničkog
progresa vrši projekcijom u tačku A', pri čemu nova ravnotežna situacija proističe usled
porasta produktivnosti oba faktora ili usled instaliranja modernizovane opreme (kapitala) u
međuvremenu. Porast stoka kapitala pomera krivu MPL na gore, što je praćeno povećanjem
zarada u tački A'. Rast outputa proističe iz akumulacije kapitala koji je produktivniji
(pomeranje krive MPK udesno i njen presek u tački A'). Izuzev perioda ratne destrukcije
produktivni kapital generalno raste brže od agregatnog rada odnosno ukupno zaposlene radne
snage. Adekvatna mera agregatnog inputa rada može se izraziti preko utrošenih časova rada.
Rast populacije, odnosno rast broja zaposlenih ne vodi neophodno ka povećanju časova rada.
Relacija između zaposlenosti i utrošenih časova rada konstantno se menja iz više razloga (npr.
ljudi žive duže, penzionišu se ranije, udeo žena u ukupnoj radnoj snazi se povećava, itd).
Zaposlenost i broj utrošenih časova rada mogu rasti po različitim stopama. Generalni princip
odnosi se na sledeće. Što je društvo bogatije, tražnja za slobodnim vremenom i odmorom je
veća. Za ilustraciju podatak da je prosečan broj časova rada za godinu dana u Velikoj Britaniji
spao sa 2725 u 1900. godini na 1511 u 1986. godini. Porast radnog inputa može nastati usled
povećanog učešća radne snage, demografske promene, migracije, itd. Egzogeni porast u
ponudi rada reprezentovan je kroz pomeranje odgovarajuće poluprave iz polazne tačke L u
L' (slika 5.4). Pri datoj MPL realne zarade moraju pasti, što je odraz parcijalnog
ekvilibrijumskog efekta. Sa više radne snage u upotrebi MPK kriva u panelu (a) pomera se
udesno kako se novi kapital instalira. Sa više kapitala u upotrebi MPL kriva u panelu (b)
takođe se pomera udesno. Povećanje ponude rada pri konstantnim prinosima dostiže novu
ravnotežnu tačkuB' koja je karakteristična po istom nivou zarada, kao i prethodna. S obzirom
da kapital i rad zajedno rastu, ravnotežni output se takođe povećava, što se može ilustrovati i
efektima povećanja u ponudi rada na slici 5.4.

137
Slika 5.4: Povećanje uponudi rada
 A >^ B'
B M PL

M
PL'
(a ) K S to k L L'
k ap ita la R ad
(b )
 Kako se više kapitala akumulira, tako se novi ravnotežni nivo outputa dostiže i pri
konstantnim prinosima, realne zarade vraćaju na originalni nivo, pomeranjem u sledećem
rasporedu tačaka:
A —» B —» B'

138
 5.3 Tehnički progres i rast

Kakav je uticaj tehničkog progresa na proces ekonomskog rasta? Da bi se dobio

odgovor na ovo pitanje neophodno je revidirati agregatnu proizvodnu funkciju. U
dosadašnjim razmatranjima bilo je pretpostavljeno da se tehnologija, tj. uticaj tehničkog
progresa ne uzima u obzir, pri čemu je bila analizirana promena u nivou kapitala i njen uticaj
na proces proizvodnje, odnosno na proizvodnju uopšte.
Tehnički progres predstavlja višedimenzionalni proces koji se u krajnjoj liniji ogleda u:
a) Pojavi novih proizvoda (npr. televizori na bazi plazma tehnologije sa ravnim
ekranima).
b) Uvećanje varijeteta i diferenciranje proizvoda (npr. pojava novih vrsta hleba na
bazi istih žitarica).
a) Poboljšanje postojećih proizvoda (npr. nova linija automobila).
c) Uvećanje outputa na bazi datog kvantiteta kapitala i rada (npr. pojava novog
motornog ulja omogućava ubrzani rad mašine uz manje škarta).
U svakom od navedenih slučajeva kao prateća dimenzija tehničkog progresa javlja se
povećanje slobode izbora potrošača. Ako posmatramo output kao set postojećih servisa za
obezbeđenje roba i usluga unutar jedne ekonomije, onda se tehnički progres može smatrati
vodećim faktorom za povećanje outputa, pri datoj količini rada i kapitala. Nivo tehnologije
može se posmatrati kao varijabla koja daje odgovor na pitanje koliki se output može
proizvesti na bazi raspoloživih faktora proizvodnje (rada i kapitala) unutar jedne nacionalne
ekonomije. Ako se uticaj tehnološkog faktora označi saA, onda se proizvodna funkcija može
napisati u sledećem obliku:
Y = F(K, L, A)

Ovako tretirana proizvodna funkcija posmatra output kao funkciju koja zavisi od
kapitala, rada i nivoa tehnologije tj. tehnoloških faktora. Za dati kapital i rad svako
poboljšanje tehnologije izraženo preko uticaja faktora A, vodiće ka povećanju outputa. U
nešto restriktivnijem obliku proizvodna funkcija može se napisati, tako da proizvodnja zavisi
od kapitala na jednoj strani i rada mulitplikovanog tehnološkim faktorom na drugoj strani.
Ovakva vrsta simplifikacije omogućava da se sagleda uticaj tehnološkog faktora kao radno
obrazloženog. Moguće je umesto toga tehnološki faktor posmatrati i kao kapitalno
obrazloženim (ako kapital pomnožimo sa tehnološkim faktorom i posmatramo kao jedan
element proizvodne funkcije).
Moguće je takođe, proizvodnu funkciju sa stanovišta uticaja tehnološkog faktora
postaviti kao radno-kapitalno obrazloženu. Radi efikasnije i jednostavnije analize
ekonomskog rasta u dugom roku, proizvodna funkcija postavljena je kao radno
argumentovana na sledeći način:

Y= F(K, ALj

Ovakav način posmatranja uticaja tehnološkog faktora preko faktora rada implicira
dejstvo tehničkog progresa na dva načina:
a) Dupliranjem faktoraA proizvešće se ista količina outputa sa upola manjim brojem
radnika u odnosu na prethodno postojeći broj, što znači da se uz postojeći
kapitalni stok redukuje broj radnika neophodnih za dostizanje datog nivoa outputa
pri dejstvu tehničkog progresa.
b) Ako se nivo efikasnosti tehnologije duplira, efekat na output bio bi isti kao da je
upošljeno duplo više radnika za održavanje uvećanog nivoa proizvodnje.

139
 Inkorporiranje tehničkog progresa kroz faktor efektivnog rada (AL), unutar jedne
nacionalne ekonomije označava da se postojeći output proizvodi na bazi dva faktora i to:
kapitala (K) i efektivnog rada (AL), pri čemu obe veličine treba posmatrati kao apstraktne
makroekonomske agregate. Uz pretpostavku postojanja konstantnih prinosa na obim
proizvodnje sa razlogom se može odrediti da će povećanje kapitala i efektivnog rada za tri
puta, rezultirati u trostrukom povećanju outputa.

3Y = F(3K,3AL)
ili u matičnom obliku;
xY = F(xK, xAL)

Ako se naprotiv pretpostave opadajući prinosi na bazi date veličine jednog od dva
faktora, onda će rezultujuća povećanja outputa biti po opadajućoj stopi. To konkretno znači da
će za dati efektivni rad, povećanje kapitala povećati i output, ali po odgovarajućoj stopi i
obratno za dati kapital, povećanje efektivnog rada imaće isti efekat. Ako se pređe na
posmatranje outputa i kapitala po radniku, onda se takva relacija može postaviti na sledeći

1
A
L
Y
A
način: L
K
F( ,1) x=
AL

f ( K ) = F( K ,1)
/ AL / AL

Y [ K
------ = f --------
AL l AL

U ravnotežom, stabilnom stanju pretpostavlja se da su output i kapital po radniku,

odnosno da su produktivnost i tehnička opremljenost nepromenjene veličine tj. konstante.
Prethodno izvedena relacija daje odnos između veličine outputa po efektivnom radniku
-efektivna produktivnost, i kapitala po efektivnom radniku - efektivna tehnološka
opremljenost. Osobina efektivnosti proističe iz inkorporiranja uticaja tehničkog progresa.
Relacija između efektivne produktivnosti i efektivne tehničke opremljenosti može se grafički
predstaviti na slici 5.5.

Slika 5.5: Produktivnost u odnosu na tehničku opremljenost

 K/AL

(K/AL)
 Relacija je potpuno ista kao i odnos između navedenih veličina u odsustvu tehničkog
progresa. Dinamika kretanja efektivne produktivnosti u odnosu na efektivnu tehničku
opremljenost odvija se po opadajućoj stopi.

140
 Ako se pretpostavi da su investicije jednake štednji, pri čemu je stopa štednje konstanta,
onda se ove veličine mogu predstaviti preko sledećih jednakosti:

I=S

S=sY

I Y
----= s-----
AL AL
I AL /K
gj ------
 Relacija između investicija po efektivnom radniku i kapitala po efektivnom radniku kao
i outputa po efektivnom radniku, grafički se može predstaviti u sledećem obliku:

Slika 5.6: Dinamika kapitala i outputa po efektivnom radniku

 Y\* Zahtevane investicije
AL
I <J y^ i*N '

Proizvodnj
a
HK/AL)
Investicije

'r\t-
o
(K/AL)0 (K/AL)*
Kapital po efektivnom radniku, K/AL
 Da bi kapital bio nepromenjen odnosno konstantan, investicije moraju da budu jednake
amortizaciji postojećeg kapitalnog stoka. U ovoj situaciji, pri dejstvu tehničkog progresa broj
efektivnih radnika povećava se tokom vremena (AL ). Ovo s druge strane zahteva povećanje
kapitalnog stoka (K ) kako bi se održao racio kapitala u odnosu na broj efektivnih radnika
(K/AL).
Ukoliko se rast stanovništva odvija po godišnjoj stopi gN uz pretpostavku da je racio
zaposlenih u odnosu na ukupno stanovništvo ostao nepromenjen, onda će i broj radnika (L)
takođe rasti po istoj stopi. Ako stopu tehničkog progresa obeležimo sa gA, onda će stopa rasta
efektivnog rada (AL) biti jednaka zbiru ovih stopa (gA+gN). Ako npr. broj radnika raste po
stopi od 2% godišnje, a stopa tehničkog progresa iznosi 3% godišnje, onda je stopa rasta
efektivnog rada jednaka 5%. Ako stopu amortizacije obeležimo sa <5 , onda je nivo investicija
neophodan za očuvanje datog nivoa efektivne tehničke opremljenosti, odnosno kapitala po
efektivnom radniku, dat sledećim izrazom:

141
 <5 K+

(gA+gN)K

_ K
(O +gA+gN)------
AL
Nivo zahtevanih investicija dat je pravom linijom čiji je nagib jednak zbiru (8 +gA+gN).
Ako je amortizaciona stopa 10%, onda investicije moraju biti jednake isto 10% kapitalnog
stoka, kako bi se sačuvao isti nivo kapitala. Dodatna suma iskazana izrazom (gA+gN)K je
neophodna da bi se osiguralo povećanje kapitalnog stoka po istoj stopi, kao i stopa rasta
efektivnog rada. Ako se efektivni rad povećao za 5% godišnje, onda se i kapital mora povećati
za 5% godišnje, kako bi se očuvao isti nivo efektivne tehničke opremljenosti. Dovođenjem S
K i (gA+gN)K u vezu dobija se zbirna stopa od 15%, pri čemu naravno investicije moraju biti
jednake 15% kako bi se sačuvao nepromenjeni iznos kapitala po efektivnom radniku. Na slici
5.6 dat je nivo kapitala po efektivnom radniku u tački (K/AL)0 koji odgovara outputu po
efektivnom radniku datom kroz distancu A1A4. Investicije po efektivnom radniku jednake su
duži A1A3. Suma investicija zahtevana da bi se održao dati nivo kapitala po efektivnom
radniku jednaka je duži A1A2. S obzirom da stvarne, tj. postojeće investicije prevazilaze
investicioni nivo neophodan za očuvanje postojećeg odnosa kapitala po efektivnom radniku,
uslediće porast (K/AL). To konkretno znači da se vrši pomeranje ekonomskih performansi
udesno, odnosno da nivo efektivne tehničke opremljenosti raste tokom vremena. Ovo se
nastavlja sve dotle, dok se ne dostigne nova tačka ravnoteže (K/AL)*, odnosno izraženo na
drugi način, ravnotežno stanje ekonomije je takvo da su kapital po efektivnom radniku i
output po efektivnom radniku dostigli nivo ustaljene, odnosno stabilizovane nepromenljivosti.
U ravnotežnom stanju u dugom roku ono što je konstanta nije output, već output po
efektivnom radniku. To znači da output raste po istoj stopi kao i efektivni rad, pa s obzirom da
efektivni rad (AL) raste po stopi (gA+gN) onda i output mora da raste po istoj stopi. Pošto je i
kapital po efektivnom radniku dat kao konstanta u ravnotežnom stanju, onda i on isto raste po
stopi (gA+gN). Šta to konkretno znači? To konkretno znači da se stopa rasta outputa sastoji iz
zbira stope rasta stanovništva (gN) i stope rasta tehničkog progresa (gA).
Bez tehničkog progresa i rasta stanovništva u ekonomiji jedne zemlje ne može se
podržati pozitivna stopa rasta. Pretpostavimo da je prisutna težnja u ekonomiji zemlje da se
postigne pozitivan rast outputa. S obzirom na opadajuće prinose na kapital, da bi se to
postiglo kapital mora rasti brže od outputa. To sa druge strane zahteva posvećenost ka sve
većim i većim proporcijama, odnosno izdvajanjima outputa usmerenim ka akumulaciji
kapitala. U određenoj tački doći će do toga da rast dolazi do kraja, kada nema više mogućnost
da se iz outputa izvrše preusmeravanja ka akumulaciji kapitala. Primenom iste logike
pretpostavimo da ekonomija teži da dostigne višu stopu rasta outputa u odnosu na (gA +gN). S
obzirom na opadajuće prinose na kapital, kapital se mora uvećavati brže od outputa, pri čemu
se sve veća i veća izdvajanja outputa vrše u cilju akumulacije kapitala. U određenoj tački ovo
se može pokazati nemogućim, tako da ekonomija ne može konstantno rasti brže od zbirne
stope (gA+gN). U ravnotežnom stanju output po radniku raste po stopi tehničkog progresa. To
znači da stopa rasta produktivnosti (Y/L) raste po stopi:

gY-gL = (gA +gL)-gL=gA ;

Zato što output, kapital i efektivni rad rastu po istoj stopi (gA+gL), u ravnotežnom
stanju, onda se ovakvo stanje ekonomije naziva i ravnotežnim, tj. balansiranim rastom. U
ravnotežnom stanju, kako kapital, tako i efektivni rad, odnosno output i oba inputa rastu po
istoj stopi. Na putu balansiranog rasta u dugom roku kapital i output po efektivnom radniku su
konstante, odnosno nepromenljive veličine. Sa druge strane rast produktivnosti i tehničke
opremljenosti odvija se po stopi tehničkog progresa, odnosno kapital i output rastu po zbirnoj
142
stopi (gA+gL). U ravnotežnom stanju stopa rasta outputa zavisi samo od stope rasta
stanovništva i stope tehničkog progresa. Promene u stopi štednje ne utiču na ravnotežnu stopu
rasta. Ovo ne znači da je stopa štednje nevažna, zato što promene u stopi štednje utiču na
ravnotežni nivo outputa po efektivnom radniku. Ove se promene najbolje mogu videti na slici
5.7, koja pokazuje efekte porasta stope štednje sa nivoa s0 na novi nivo s1.

Slika 5.7: Efekti rasta stope štednje

f (K/AL)

s?A "L * /r\l—

S 1 f(K/AL)

S 0 f(K/Al )

l /fll—/0
\ ff\l—J1
K/AL

Ovaj porast u stopi štednje pomera krivu investicija sa s0f(K/AL)0 na sf(K/AL) što
dovodi do porasta ravnotežnog nivoa kapitala po efektivnom radniku sa (K/AL)0 na (K/AL)1,
što s druge strane korespondira sa promenjenim nivoom outputa po efektivnom radniku sa
(Y/AL)0 na (Y/AL)1.
Na slici 5.8 vidi se kretanje kapitala i outputa u toku vremena, pri promeni stope štednje
sa s0 na s1. Kapital i output dati su na vertikalnoj, a vreme na horizontalnoj osi. Kretanja ovih
makroekonomskih veličina merena su logaritamskom skalom. Sama ekonomija pri inicijalnoj
ravnoteži nalazi se na putanji balansiranog rasta određenog polupravom AA. Kapital i output
rastu po stopi (gA+gL), što odgovara veličini nagiba AA. Posle porasta stope štednje u trenutku
t, output i kapital rastu brže za neko vreme. Naravno da je stopa njihovog rasta određena
veličinom (gA+gL) pri čemu se rast ekonomije, pri obavljanju inicijalnih promena usmerava na
višu putanju balansiranog rasta A1A1, koja je paralelna sa putanjom AA, zato što imaju isti
nagib određen zbirnom stopom rasta.
Pri korišćenju logaritamske skale varijable koje rastu po konstantnoj stopi kreću se duž
prave linije. Nagib linije određen je stopom rasta varijable.

143
 Slika 5.8: Efektipovećanja stope štednje

B
1 ^
is1> s0 „ -^^
_. : -_>^^
:
ro
ro
/ - - _>^
A
B - - -: >^ ..--

i/T.--"\
ro

ro
Jr-*- n a g i b (g+ g )
A s0 ;
V rem e

--"\
n a g i b (g^+ g )
 V rem e

Output raste tokom vremena u ekonomiji sa rastom stanovništva i pod uticajem

tehničkog progresa. Efektivna produktivnost i efektivna tehnička opremljenost su u
ravnotežnom stanju konstante, odnosno njihova stopa rasta jednaka je nuli. Output, kapital i
efektivni rad, kao agregatne veličine, rastu po zbirnoj stopi (gA+gN). Sama ekonomija u
ravnotežnom, stabilizovanom stanju nalazi se na balansiranoj putanji rasta. Stopa rasta
outputa u ravnotežnom stanju nezavisna je od stope štednje, mada stopa štednje može uticati
na ravnotežni nivo efektivne produktivnosti.

144
 5.4 Kapital-output racio i tehnički progres

Kapitalni stok jedne zemlje raste preko neto investicija, koje predstavljaju razliku
između neto dohotka u obračunskom periodu i sume izdvojene za potrošnju. Suština
akumulacije kapitala jeste u unapređenja kapaciteta za proizvodnju roba u budućnosti, kao i
osposobljavanje iste za ubrzani rast. Postoji nekoliko tipova kapitalnih dobara:
1) infrastrukturne investicije, kojima se obezbeđuju dobra i usluge, delom direktno, a u
isto vreme opslužuju druge forme investicija i čine ih više produktivnim (npr.
telekomunikacije, sistem vodosnabdevanja, putevi itd.);
2) postrojenja i mašine koje nemaju za rezultat direktnu potrošnju, ali produkuju
potrošna dobra i usluge, kojima je to omogućeno;
3) izdaci istraživanja i razvoja, kojima se promoviše poboljšana produktivnost kapitala
i/ili rada. Istraživanje i razvoj, čine kroz proces inovacija proizvodnju postojećih dobara više
efikasnom, a takođe uključuju i kreaciju novih proizvoda, kojima se unapređuje produktivnost
i omogućuju novi načini za obavljanje istih poslova;
4) socijalni izdaci, poput investicija u zdravstu i obrazovanju. Ove investicije čine
pojedince i društvo u celini, više produktivnim.
Imajući u vidu prethodne definicije i tipove kapitalnih dobara, kapital se može definisati
kao svaka imovina, tj. vrednost koja generiše dodajni budući tok merljivih prihoda u društvu.
Mnoge robe i usluge mogu biti posmatrane kao primarno potrošačka dobra, ali istovremeno
mogu biti uključena u kapitalni stok. Ako na primer, trajno potrošačko dobro čini ljude više
efikasnim i produktivnim, onda se pripadajući izdaci s tim u vezi, mogu razmatrati kao
investicija. Privatni izdaci u vezi stanovanja, mogu biti posmatrani kao potrošnja i kao
investicija, ako se stave u kontekst šire kategorije društvenog kapitala. Zato se kao jedini
način izgradnje produktivnih potencijala i podizanja per capita dohotka, smatra proširenje
kapaciteta za proizvodnju roba i usluga. Ovo se naravno, ne odnosi samo na obezbeđenje
materijalnog kapitala poput postrojenja, mašina, fabrika, već i na škole, bolnice, puteve,
železnice, itd. Svi ovi pobrojani elementi doprinose porastu produktivnosti i višem životnom
standardu, a u širem kontekstu mogu se posmatrati kao makro determinante rasta. Kapital je
glavni pokretač tehničkog progresa u produktivnom sistemu, pa se stoga akumulacija kapitala
smatra glavnim elementom i determinantom rasta produktivnosti. Zbog toga sve zemlje, a
posebno nedovoljno razvijene naglašavaju važnost akumulacije kapitala i potrebe podizanja
nivoa investicija u odnosu na output. Gotovo svi nacionalni razvojni planovi sadrže ove
odrednice. Razvoj je povezan sa industrijalizacijom, a industrijalizacija sa akumulacijom
kapitala. Investicije su najvažniji pojedinačni faktor procesa rasta.
Uobičajena je mogućnost za svaku zemlju da izračuna precizni racio investicija u
odnosu na nacionalni dohodak, koji će biti neophodan da se dostigne zahtevana stopa rasta ili
da se preventivno deluje na zaustavljanje pada per capita dohotka. Ova kalkulacija formalno
je izražena u konceptu kapital-output racia . Kao istaknuta karakteristika razvojnog procesa,
odnosno procesa strukturalne transformacije ekonomije, u najširem smislu može se smatrati
proces akumulacije kapitala. Uslov razvijenosti podrazumeva uspostavljanje efikasnih
društvenih i ekonomskih mehanizama za očuvanje i porast stokova kapitala u različitim
formama po glavi stanovnika, što na drugoj strani znači da nerazvijene zemlje odlikuje
relativno nizak stok različitih vrsta kapitala. Prinos na investicije po neoklasičnoj teoriji rasta,
potencijalno je veći u manje razvijenim zemljama. U zemljama sa nižim stepenom
specijalizacije i podelom rada, primena efikasnih proizvodnih rešenja daje relativno veći
porast produktivnosti, u odnosu na one zemlje gde je specijalizacija već dostigla visok nivo

Harrod, R. (1948) Towards a Dynamic Economics (London: Macmillan).

145
sofisticiranosti. U tehnološki zaostalim zemljama, stopa rasta kapitala neophodna da se
apsorbuje nova tehnologija, treba da bude verovatno veća u odnosu na razvijene zemlje. To
znači da će akt poboljšanja kvaliteta kapitala tj. njegovog “produbljivanja” - (capital
deepening) napraviti znatnu razliku u odnosu na ukupan proizvod, mnogo veću u odnosu na
one zemlje, gde ovaj proces nije kontinuirano prisutan duži period vremena.
Svi ovi faktori reprezentuju važan doprinos koji kapital ima u procesu ekonomskog
razvoja i koji može biti relativno veći u zemljama kod kojih je manji inicijalni kapitalni stok
po glavi stanovnika. Pod ostalim jednakim uslovima, ređi faktor proizvodnje u relaciji sa
ostalima daje višu produktivnost. Niska produktivnost je osnovi izvor začaranog kruga
siromaštva. Ovaj krug sadrži sledeće uzročno-posledične veze: niska produktivnost^nizak per
capita dohodak^nizak nivo štednje po glavi stanovnika^nizak nivo akumulacije kapitala, koji
opet vodi ka niskoj produktivnosti. Zbog toga se akumulacija kapitala vidi kao uzrok razbijanja
i osnovni pokretač za izlazak iz kruga siromaštva. Reorganizacija postojećih faktora
proizvodnje i tehnički progres zahtevaju neto povećanje kapitalnog stoka.
Veza između kapitala i otputa izražava se preko racia kapital-output. Prosečni kapital-
output racio je ukupan stok kapitala u odnosu na periodični tok outputa (K/O). Marginalni ili
inkrementalni kapital-output racio (ICOR), meri relaciju između promena kapitalnog stoka i
promena outputa (AK/O ili I / AO). Ako je npr. ukupna vrednost stoka kapitala 10 milijardi
$, a bruto godišnji prihod 2,5 milijardi $, onda će prosečni kapital-output racio biti 4:1. Ako je
ekonomija pri punoj zaposlenosti, onda će inkrementalni output-racio biti približno jednak
prosečnom, što znači da je 4 ekstra jedinice kapitala zahtevano da se produkuje dodajna
jedinica toka outputa. Pri fluktuacijama u dohotku, prosečna i inkrementalna vrednost racia,
neće biti podudarne, jer će u periodima recesije prosečan racio težiti da bude veći u odnosu na
normalnu vrednost, s obzirom da će tok outputa biti depresiran u relaciji sa veličinom
kapitalnog stoka, koja je relativno fiksna. Ako ekonomija funkcioniše ispod pune zaposlenosti
kapaciteta, onda će vrlo malo ekstra kapitala biti potrebno za porast outputa. Znatni privredni
rast može se u tom slučaju ostvariti sa relativno malom akumulacijom kapitala. Zbog toga je
prilikom izračunavanja ICOR-a neophodno imati u vidu fazu privrednog ciklusa, u kojoj se
nalazi zemlja. Zavisnost ICOR-a od nivoa ekonomske aktivnosti dovodi u pitanje legitimnost
ovog parametra, kao nezavisne varijable u ekonomskom sistemu i u investicionom planiranju.
Uzimajući u obzir analizu vremenskih serija i podatke za različite zemlje, utvrđeno je
postojanje jake inverzne relacije između stopa rasta i ICOR-a. Na osnovu empirijske
evidencije utvrđena je tendencija stabilnosti stope investicija, pri variranju stopa rasta. Ako se
vrednost ICOR-a postavi preko Cobb-Douglasove proizvodne funkcije, jednačina bi bila:
AK AK/O
-----=---------------------;
AO rt + ark + (5rl
tako da je ovako određena stopa rasta:
ry=rt+ark+(3rl
Upotreba inkrementalnog kapital-output racia za utvrđivanje sume investicija
neophodne za određeni porast outputa je u osnovi razrađeno Harod-Domarevim modelom.
Harodova osnovna jednačina rasta (gc=s), može se upotrebiti za izračunavanje racia štednje
(investicija) zahtevanog za dostizanje targetirane stope rasta uz datu vrednost c ili za
kalkulaciju c uz date stope rasta i štednje. U orginalnoj postavci modela, ICOR determiniše
privredni rast. Pretpostavka da celokupni porast outputa treba pripisati porastu kapitala je
netačna, jer bi na taj način uloga kapitala bila prenaglašena, a uloga ICOR-a kao recipročne
vrednosti produktivnosti kapitala, potcenjena. Problem može biti rešen prilagođavanjem
ICOR-a za promene u ponudi ostalih inputa.
Prilagođeni ICOR ili neto inkrementalni kapital-output racio, može biti izračunat uz
pretpostavku nepromenljivosti ostalih faktora. Normalno je za pretpostaviti da će se
146
inkrementalni kapital-output racio, vrednosno približiti prosečnom, što je duži vremenski
period planiranja. Kritika upotrebe inkrementalnog kapital-output racia pri investicionom
planiranju zasnovana je na kalkulaciji ovog parametra u kratkom roku, zbog ciklične
varijabilnosti. Kako zemlje postaju bogatije, tako racio kapitala u odnosu na radnu snagu
raste. U situaciji opadajućih prinosa na kapital, kapital-output racio će rasti. U isto vreme, ipak
zahvaljujući ekonomiji obima i poboljšanju kvaliteta radne snage, takođe će porasti
produktivnost kapitala, što uzrokuje suprotna kretanja u pogledu vrednosti kapital-output
racia. Sektorske promene, u smislu pomeranja tražnje ka tercijalnim delatnostima, takođe
mogu redukovati agregatni ICOR, jer ovaj tip aktivnosti zahteva manje kapitala po jedinici
outputa. Empirijska evidencija dugoročnih promena kapital-output racia, ukazuje na dejstvo
međusobno suprostavljenih faktora, kojima se uzrokuju vrlo mala pomeranja u vrednosti ovog
parametra. Tendencija opadajućih prinosa na kapital, pri višem stupnju razvoja onemogućena
je preko eksternalija obrazovanja i istraživačko razvojnih aktivnosti, kojima se podiže
produktivnost kapitala. Zahtevi u pogledu planskih investicija mogu biti obračunati relativno
tačno, ako je pretpostavljen konstantni kapital-output racio tokom vremena. U planiranju
investicija, posebnu pažnju (pre obračuna dodatnog kapitala zahtevanog za targetiranu stopu
rasta outputa) treba obratiti na metode i veću iskorišćenost postojećeg kapitala. U kalkulaciji
kapital-output racia treba uzeti u obzir i promenjenu sektorsku distribuciju resursa, kao i
kvalitet podataka (povezanost i tačnost) kako bi planiranje investicija bilo efikasnije i
efektivnije. Harodova klasifikacija tehničkog progresa zasniva se na datoj stopi profita i
kapital-output raciu. Za tehničku promenu kaže se da je kapitalno-štedna, ako snižava kapital-
output racio, ako ga povećava onda je radno štedna. Pri neutralnoj tehničkoj promeni kapital-
output racio je nepromenjen.
Tehnički progres obuhvata efekte promena u tehnologiji koje imaju uticaj na proces
rasta. Hicksova klasifikacija tehničkog progresa bazira se na konceptu marginalne stope
f 173
aktorske supstitucije . To je stopa po kojoj jedan faktor mora biti supstituisan drugim da bi
output ostao nepromenjen. Uz konstantni racio radne snage u odnosu na kapital, za tehnički
progres kaže se da je kapitalno štedni, ako podiže marginalni proizvod rada u većoj proporciji
od marginalnog proizvoda kapitala. Radno štedni tehnički progres odlikuje se podizanjem
marginalnog proizvoda kapitala u većoj proporciji od marginalnog proizvoda rada, dok
neutralni tehnički progres podrazumeva nepromenjeni racio marginalnih proizvoda.

173
Hicks, J. (1932) The Theory ofWages (London: Macmillan).
147
 Slika 5.9: Tipovi tehničkogprogresa

1. Kapitalno—štedni tehnički progres

2. Radno—stedni tehnički progres

3. Neutralni tehnički progres

Na slici su prikazana sva tri tipa tehničkog progresa. Neutralni tehnički progres prikazan
je ekspanzionom putanjom OZ, koja polazi iz koordinatnog početka i prolazi kroz tangentni
presek linije KL i proizvodne funkcije YY. Linija KL označava racio faktorskih cena. Uz
neutralni tehnički progres, proizvodna funkcija pomera se tako da tangentni presek racia
faktorskih cena bude na istoj ekspanzionoj putanji. To znači da su podjednake proporcionalne
sume oba faktorska inputa ušteđene, pri novoj proizvodnoj funkciji koja je paralelna u odnosu
na prethodnu. U radno štednom tipu tehničkih promena, dolazi do pomeranja ekspanzione
putanje sa OZ na OZ1, što znači da marginalni proizvod kapitala u odnosu na marginalni
proizvod rada raste. U tački P1 nova proizvodna funkcija seče staru ekspanzionu putanju, a
racio marginalnog proizvoda rada u odnosu na kapital je niži nego u tački P. Tačka P1 je
tranzitorno rešenje, odnosno nije tačka ravnoteže. Tačka Q je tačka nove ravnoteže. Ušteda
radnog inputa data je u duži L2L3. U datom primeru obim kapitala je nepromenjen. Kapitalno-
štedni tehnički progres odražava situaciju u kojoj je došlo do povećanja racia marginalnog
proizvoda rada u odnosu na marginalni proizvod kapitala, dok je pomeranje proizvodne

148
funkcije takvo da je tačka tangentnog preseka minimalnih troškova udesno u odnosu na staru
ekspanzionu putanju. U tački P1 nova proizvodna funkcija, seče staru ekspanzionu putanju, a
racio marginalnog proizvoda rada u odnosu na kapital je viši, nego u tački P. P1 nije
ekvilibrijumska tačka, već je to tačka Q, pri čemu je ušteda u kapitalu izražena kroz veličinu
duži K2K3. Koja forma tehničkog progresa može biti prisutna u praksi, veoma je teško utvrditi,
zbog problema identifikacije promena u faktorskim proporcijama, nastalim usled pomeranja
proizvodne funkcije ili promena u relativnim cenama.
Kombinacija istraživanja, invencija, naučnog razvoja i inovacija rezultuje u promenama
tehničkog progresa. Istraživanja i invencije predstavljaju aktivnosti kojima se kreira znanje,
dok su inovacije usmerene na primenu novog znanja u proizvodnom procesu. Način na koji
društvo tehnološki napreduje, kao i tempo progresa nisu u osnovi samo ekonomske
aktivnosti . Ekspanzija novog znanja zavisi od stope prihvatanja i difuzije istog. Različiti
faktori doprinose tehničkom progresu u skladu sa fazama razvoja zemlje i kompleksom
društvenih i ekonomskih snaga preko kojih se vrši asimilacija novog znanja. Sve zemlje sveta
u izvesnom broju imaju ponudu pronalazača, inovatora i preduzetnika. Ovaj deo ponude
humanog kapitala ključan je za tehnički progres. Ekonomska zaostalost predstavlja relativni
nedostatak upravo ovog dela potencijalne ponude humanog kapitala. Nesumnjiva je uloga
preduzetnika i inovatora u razvojnom procesu. Inovacije su glavna pokretačka snaga ispod
površine konkurencije i one zahtevaju podršku preduzetnika, kako bi se praktično sprovele.
Relativni nedostatak konkurencije i opšta averzija prema preduzimanju rizika, uz smanjenu
ponudu preduzetnika i menadžera održava stanje nerazvijenosti. U savremenoj svetskoj
ekonomiji dominira velika barijera tehnoloških podela, koja ne dozvoljava da se prevaziđe
gep između bogatih i siromašnih zemalja. Mali broj razvijenih zemalja produkuje većinu
tehnoloških inovacija. Nemogućnost korišćenja dostignuća tehničkog progresa povezana je sa
brojnim, ne samo ekonomskim problemima, tako da je potreba za tehnologijom kojom bi se
podigla produktivnost i poboljšale sveukupne društvene usluge i servisi, mnogo izraženija.
Širenje primene naprednih tehnologija može biti prirodna posledica veće otvorenosti zemlje
za sve aspekte međunarodne trgovine. U tom smislu geografski položaj, postojeća kultura i
tradicija, kao i kvalitet humanog kapitala igraju važnu ulogu. Brzina kojom se moderne
tehnologije apsorbuju zavisi i od faktora kojim se ubrzava ili usporava difuzija znanja unutar
zemlje, pa je zbog toga često kao argument u prilog proširenja razvojnih mogućnosti, isticano
da međunarodne razvojne institucije uz uobičajene funkcije pozajmljivanja novca treba da
imaju veću ulogu u kreiranju, širenju i prihvatanju znanja, kao opšteg javnog dobra potrebnog
svim zemljama.

174
Denison, E. (1962) The Sources of Economic Growth in the US and the Alternatives Before Us (New York:
Committee for Economic Development, Library of Congress). Schumpeter, J. (1934) The Theory ofEconomic
Development (Cambridge, Mass.: Harvard University Press).

149
 5.5 Produktivnost, output i nezaposlenost

Dve su dimenzije tehničkog progresa bitne pri analizi njegovog uticaja u dugom roku na
relacije između outputa i broja radnika:
^ U okviru prve, tehnički progres dozvoljava da se u ekonomiji proizvodi više outputa
sa istim brojem radnika
^ U okviru druge dimenzije u ekonomiji se pod uticajem tehničkog progresa proizvodi
ista količina outputa sa manjim brojem radnika.
Sam tehnički progres pretpostavlja proizvodnju uvećane količine dobara i usluga, kao i
proizvodnju novih dobara i nestanak zastarelih. Sa tehničkim progresom prisutan je
kompleksan proces kreacije, odnosno otvaranja radnih mesta, i destrukcije, odnosno
zatvaranja radnih mesta. Još je Šumpeter tridesetih godina ovog veka primetio da je proces
rasta u osnovi proces kreativne destrukcije. Kreativna destrukcija je proces po kojem nove
invencije kreiraju profite za neke firme, dok ostale ispadaju iz biznisa. U dugom roku
prilagođavanje ekonomije u odnosu na tehnički progres, kroz povećanje outputa, ne povećava
nužno nezaposlenost. Koncentrisanje na veću zaposlenost neće unaprediti ekonomski razvoj,
ukoliko se takvom politikom ne povećava i ukupni output, tj. ukupna proizvodnja. Nova radna
mesta, sama po sebi nisu potrebna već je potrebno više produktivnih radnika i mašina sa
povećanom produktivnošću, kojima se može više proizvoditi po stanovniku. Povećanje
proizvodnje je izvor većih zarada, a pozitivan uticaj poboljšanja tehnologije postaje očigledan,
jer se njome omogućava radnicima da proizvode više, i samim tim više i zarade. Ne postoji
potpuna, ni teorijska, ni činjenična opredeljenost i podrška da će ubrzani tehnički progres
nužno dovesti do uvećanja nezaposlenosti, već su prisutni efekti usmereni u drugom pravcu.
Usporavanje rasta produktivnosti povezano je sa većom nezaposlenošću za neko vreme.
Ako se pođe od osnovne proizvodne funkcije gde je stanje, odnosno nivo tehnologije
dat faktorom A, onda se ista može zapisati u obliku:

Y=F(K,AL)

U cilju jednostavnosti i adekvatnosti analize ignorisaće se uticaj kapitala, pa se

pretpostavlja sledeća proizvodna funkcija:

Y=A'L

Povećanja faktora A reprezentuju tehnički progres, međutim, ako se A izračunava iz

prethodne navedene formule dobiće se izraz za produktivnost rada, odnosno output po radniku
(Y/L=A). Porast faktora A može se stoga označiti kroz upotrebu tehničkog progresa ili rast
produktivnosti rada, pri čemu se ta zamenljivost dobija na bazi ignorisanja uloge kapitala u
proizvodnji. Sama zaposlenost označena je kroz izraz L=Y/A, odnosno jednaka je količniku
outputa i produktivnosti. Za dati output i viši nivo produktivnosti sledi da je niži nivo
zaposlenosti. Ovo naravno dovodi do pitanja: kada produktivnost raste da li je moguće kroz
rast outputa izbeći pad zaposlenosti, odnosno porast nezaposlenosti?
U analizi kratkoročnog i srednjoročnog prilagođavanja outputa za promene
produktivnosti prisutan je AS-AD model. Osnovna struktura ovog modela sastoji se u
sledećem: output je determinisan presekom krive agregatne ponude i krive agregatne tražnje.
Kriva agregatne ponude je uzlaznog nagiba, što znači da porast nivoa cena vodi ka porastu
nivoa outputa. Mehanizam koji obuhvata efekte kretanja outputa na nivo cena je sledeći:
porast outputa vodi ka padu nezaposlenosti, a pad nezaposlenosti vodi ka porastu zarada koje
imaju svoj odraz u porastu cena.

150
 Agregatna tražnja obuhvata efekte cenovnog nivoa na output. Kriva agregatne tražnje je
silaznog nagiba, što znači da porast cena vodi ka padu tražnje za outputom i tu je mehanizam
sledeći:
^ porast cenovnog nivoa vodi ka padu stoka realnog novca koji se sa svoje strane
odražava u rastu kamatne stope;
^ Porast kamatne stope vodi ka padu tražnje za robom smanjujući output.
Agregatna tražnja obeležena je sa AD, agregatna ponuda saAS, pri čemu presek ove dve
krive daje ravnotežni nivo outputa Y, koji je odraz ravnoteže na tržištu roba, rada i
finansijskom tržištu. U ravnotežnom nivou, nivo zaposlenosti dat je izrazom:

V Y A/

Slika 5.10: AS-AD model

O utpu t = Y

Z a p o s l e n o s t L =Y/A

Ako se pretpostavi porast produktivnosti iz nivoa A u novi nivo A' šta će se desiti sa
outputom i nezaposlenošću? Odgovor na ovo pitanje zavisi od toga kako rast produktivnosti
utiče na pomeranje odgovarajućih kriva. Efekti na agregatnu ponudu su sledeći: porast
produktivnosti smanjuje potrebnu količinu neophodnu za proizvodnju jedinice outputa. Ovo s
druge strane redukuje troškove firme, što se odražava na redukciju cena pri datom nivou
outputa, što pomera krivu agregatne ponude na dole sa nivoa AS na nivo AS'. Pri datom nivou
cena porast produktivnosti rada povećava ili smanjuje tražnju robe iz razloga, što se takav
porast ne pojavljuje odjednom, pa samim tim i uticaj nije potpuno jednostran, što ima odraza
na pomeranje krive agregatne tražnje udesno, ili ulevo, zavisi od toga šta uzrokuje rast
produktivnosti. Kada je rast produktivnosti proistekao iz široke implementacije ključnih
tehnoloških dostignuća, veoma je lako utvrditi kako te promene mogu biti povezane sa
porastom tražnje, pri datom cenovnom nivou. Očekivanja u pogledu višeg rasta u budućnosti
navode potrošače na veći optimizam u pogledu budućih kretanja i s tim u vezi, na porast
potrošnje, pri datom tekućem nivou dohotka. Očekivanja u pogledu većeg profita proistekla iz
primene nove tehnologije vode takođe, ka povećanju investicija, pri čemu tražnja raste, pri
datom cenovnom nivou. Rezultat ovih očekivanja jeste pomeranje krive tražnje udesno.
Pitanje koje se može postaviti jeste, šta ako rast produktivnosti proističe iz efikasnije upotrebe
postojećih tehnologija, a ne iz uvođenja novih? To je slučaj porasta međunarodne trgovine

151
koja rezultira u porastu inostrane konkurencije. S obzirom da većina zemalja sveta teži ka
primeni koncepta otvorene privrede, međunarodna konkurencija primorava mnoge firme da
redukuju troškove kroz reorganizaciju proizvodnje i smanjenje broja radnih mesta. Kada je
takva reorganizacija izvor rasta produktivnosti onda ne postoje pretpostavke da će agregatna
tražnja porasti. Reorganizacija proizvodnje često ne zahteva nove investicije, pri čemu porast
neizvesnosti u pogledu sigurnosti posla navodi radnike na potrebu povećane štednje, što sa
svoje strane redukuje potrošnju. U ovakvim slučajevima kriva agregatne tražnje pomera se
ulevo. Uz pretpostavku da povećanje agregatne tražnje uzrokuje pomeranje krivu udesno,
onda se prethodno navedeni efekti u pogledu pomeranja krive agregatne tražnje i pomeranja
krive agregatne ponude reflektuju kroz povećanje ravnotežnog outputa sa Y na Y'. Grafička
ilustracija pomeranja odgovarajućih krivih data je kroz projekcije AS u AS' i AD u AD', pri
čemu su prethodno navedeni efekti prikazani na slici 5.11.

Slika 5.11: Efekti povećanja produktivnosti na output u kratkom roku

 AS

AD'

AS'
AD
 Y'
Y

O u t p ut = Y Ove promene

impliciraju sledeće relacije u pogledu zaposlenosti:

Y=LA => gY « gL+gA

Y+ A Y=(L+ A L)(A+ A A)
Y + A Y ( L + AL Y A + A

L A

Y
1+ AY Y AL
_
Y
AL
A
A
(1+gY)=( 1+gL)( 1+gA)=1+gA+gL+gAgL

1+gA+gL~ (1+gA) (1+gL)

152
 (1+gY.) ~ (1+gA+gL)

gY ~gA+gL

gL ~ gY-gA

% promene zaposlenosti = % promene outputa - % promene produktivnosti

Šta će se desiti u kretanju zaposlenosti zavisi od procentualnih promena produktivnosti i

outputa, pa recimo ako produktivnost poraste za 5%, onda je potrebno da output poraste za
najmanje 5%, kako bi se izbegao pad zaposlenosti, odnosno porast nezaposlenosti. U analizi
kratkog roka, rast produktivnosti može, ali i ne mora da vodi porastu nezaposlenosti.
Stvaranje novih radnih mesta nije ključ samo po sebi za podizanje dohotka. Relativno je lako
kreirati nove poslove, kroz koje bi svi bili zaposleni, ali bi zemlja i dalje bila siromašna. Npr.
svi bi mogli da provedemo jedan dan u kopanju, a drugi dan u zatrpavanju rupa, ali takva
vrsta posla ne proizvodi željene robe i usluge.
Empirijski je utvrđeno da postoji jaka pozitivna korelacija u kretanju porasta outputa i
produktivnosti, pri čemu su kretanja u outputu prisutna sa većim oscilacijama od kretanja
produktivnosti. Visoka produktivnost po radniku ključ je za visoke zarade po radniku.
Odnosno, bez rasta proizvodnje roba i usluga koje vrednuju potrošači nema ni rasta realnog
dohotka u celoj zemlji. U tom smislu produktivna ekonomska organizacija potpomaže ukupnu
društvenu aktivnost i kanališe resurse ka proizvodnji onih roba i usluga koji se najviše
vrednuju na tržištu. Nasuprot ovoj, u onoj ekonomskoj organizaciji koja podstiče rasipničko
ponašanje, u kojoj se ne nagrađuje stvaranje bogatstva usporava se ekonomski razvoj. Pravni
sistem u državi umnogome utiče na stepen ekonomske aktivnosti, jer bolja ekonomska
organizacija pospešuje rast outputa. Na drugoj strani akumulacija kapitala poboljšava
produktivnost radnika. Radnici mogu proizvesti više ako rade sa boljom opremom (npr.
drvoseča će poseći više drva sa motornom nego sa ručnom testerom). Ali investiranje u alate i
mašine koje doprinosi većoj proizvodnji u budućnosti nije besplatno. Resursi koji su
iskorišćeni za proizvodnju mašina, alata, fabrika mogli bi da budu iskorišćeni za neku drugu
proizvodnju, tako da je izbor između više alternativnih rešenja u stvari i suština ekonomskog
rezonovanja. One nacije koje više štede i ulažu u sadašnjem trenutku, biće u stanju da
proizvode više u budućnosti. Ukoliko je rast produktivnosti visok, prateći rast outputa je
dovoljan da bi se izbegli povratni efekti na zaposlenost, ali uzročno-posledična relacija je u
stvarnosti obrnuta i ide u smeru od rasta outputa ka rastu produktivnosti, što znači da veći rast
outputa vodi ka većem rastu produktivnosti. Zaključci koji proizilaze iz empirijskih
istraživanja u pogledu efekata egzogenih promena produktivnosti u odnosu na output baziraju
se na podacima koji daju odgovor na sledeći način.
Ponekad rast produktivnosti vodi ka porastu outputa dovoljno da se sačuva ili čak
poveća zaposlenost u kratkom roku, dok ponekad to nije slučaj pri čemu nezaposlenost raste.
Prisutna ambivalentnost rezultat je egzogenih promena produktivnosti. Kakav je efekat
promena produktivnosti na prirodnu stopu nezaposlenosti? Prirodna stopa nezaposlenosti
determinisana je platnim i cenovnim određenjem. Cenovno određenje dato je sledećim
izrazom:
p = (1 + R)-

Dok je određenje zarade:

W=A P eF(u,z).
153
 Pri čemu su:

W/A- troškovi proizvodnje jedinice outputa

fl - margina iznad troškova
W - nominalna zarada
A - reprezent tehnološkog progresa
Pe - očekivani cenovni nivo
u - stopa nezaposlenosti
z - institucionalni faktor
Ae - očekivani nivo produktivnosti

Povećanje produktivnosti snižava troškove, što sa svoje strane utiče na sniženje nivoa
cena, pri datim nominalnim zaradama. Zarade pri ostalim neizmenjenim okolnostima
uspostavljene su tako da reflektuju porast produktivnosti tokom vremena. Ako je
produktivnost porasla za 3% godišnje, onda se to odražava kroz porast zarada za isti procenat.
Same zarade, odnosno plate zavise od očekivanog nivoa cena, stope nezaposlenosti, uticaja
institucionalnog faktora i očekivanog nivoa produktivnosti. Ako firme i zaposleni u tim
firmama očekuju da će doći do rasta produktivnosti, oni ta očekivanja ugrađuju u ugovaračku
moć, kako bi se izvršila refleksija tog rasta kroz povećanje ugovorenih zarada. Prirodna stopa
nezaposlenosti može se postaviti uključujući u cenovno i platno određenje faktor očekivanja.
Nivo realnih zarada isplaćenih od strane poslovnog sektora zavisi na jednoj strani, od nivoa
produktivnosti, a na drugoj strani od ugrađene margine, tako da se može postaviti sledeća
relacija:

W A W
— =-------=> — = AF (u, z)
P 1 + [i P

Realne zarade merene su na vertikalnoj osi, dok je horizontalna osa odraz pripadajuće
stope nezaposlenosti na slici 5.12.

Slika 5.12: Efektipovećanjaproduktivnosti naprirodnu stopu nezaposlenosti

 A' 1+
U
A ' F(u
A___
1+ n
 un u

Realne zarade impliciraju cenovno određenje koje je nezavisno od stope nezaposlenosti.

Realne zarade impliciraju da njihovo ugovaranje zavisi, kako od nivoa produktivnosti, tako i
od stope nezaposlenosti. Šta to konkretno znači? Viša stopa nezaposlenosti odražava se u

154
nižim realnim zaradama, dok viši nivo produktivnosti utiče na njihovo povećanje. Za dati nivo
produktivnosti platno određenje dato je krivom silaznog nagiba, što znači da su realne zarade
posmatrane preko ovog određenja opadajuća funkcija stope nezaposlenosti. Ravnoteža na
tržištu rada data je u tački B u preseku cenovnog i platnog određenja, pri čemu je
odgovarajuća stopa u stvari prirodna stopa nezaposlenosti. Porast produktivnosti (A-A') imaće
odraza u novom, višem cenovnom određenju. Horizontalna poluprava cenovnog određenja
pomeriće se na gore, što pri datoj stopi nezaposlenosti implicira da se realne zarade kroz
platno određenje takođe povećavaju, pri čemu se odgovarajuća kriva pomera udesno. To
stvara novu ravnotežu u tački B', pri čemu je prirodna stopa nezaposlenosti ostala
nepromenjena. Redosled poteza za ovakav rezultat dat je kroz sledeći primer: 3% povećanja
produktivnosti dovodi do 3% porasta u realnim zaradama, pri čemu je takav rezultat, ukoliko
je takvo povećanje prisutno svake godine, bez uticaja na promenu prirodne stope
nezaposlenosti.

155
Ako zapodevamo svađu između prošlosti i sadašnjosti, uvidećemo da tako
gubimo budućnost. Churchill

6. PRIRODNO OKRUŽENJE I STANOVNIŠTVO 6.1

Razvoj, prirodno okruženje i efekti eksternalija

Prirodno okruženje je ključno za održavanje života, i obezbeđenje inputa za

proizvodnju. Kao nusprodukt ekonomske aktivnosti javljaju se otpadi i zagađenja. Prirodno
okruženje vrši apsorpciju otpada. Porast efekata ekonomske aktivnosti na prirodnu sredinu
postaje vidljiv krajem XX veka. Ekonomski rast uzrokuje ozbiljna oštećenja prirodne sredine,
a i samo stanje prirodnog okruženja može ograničiti dalje razvojne perspektive. Degradacija
životne i prirodne sredine usled ubrzanog ekonomskog rasta, od većeg je značaja i važnosti za
nerazvijene zemlje u pogledu daljeg usmeravanja tog procesa. Na slici su prikazani odabrani
indikatori koji ukazuju na vezu prirodne sredine i ekonomskog rasta.
 0
100 Slika 6.1: Indikatori životnog okruženja
1,800 Urbana
0 populadja bez

1,000 10,000 100,000

Pcr capita dohodak ($, ]og. skala]

Koncentradja teškth metala

Popukdja bez čiste vode za
pife addwatnCi sanltamlh usluga
S*
1,20
100 100 1,000 10,000
0
100,000
Per capita dohodak ($, log.
skala)

<onccntrđdja sumpoi
dioksida

1,000 10,000 100,000

Per eapita dohodak ($, log. skala]
8*

1,000 10,000
100,000
Per capiui dohodak ($, log.
skala]
Lokalnl atpaci pei capifa Emlslja ugljen dtokslda per caplta
 16
12

1,000 10,000 0
100 100 1,000 10,000
100,000
100,000
Per eapita dohodak ($, log. skala]
Per caplCa dohodak {%, log. skaJa]
Izvor: World Bank, World Development Report 1992 (New York: Oxford Uni-
veisitv Press, 1992).

156
 Ekonomska analiza relacija između prirodnog okruženja i razvoja bazirana je na
tržišnom pristupu. Ovaj pristup potencira efikasnu upotrebu resursa iz okruženja i razmatra
tržišne disproporcije koje pritom nastaju, a glavni su razlog za zabrinutost u pogledu dejstva
ekonomskog razvoja na prirodnu sredinu. Društvena cost benefit analiza obezbeđuje
evaluaciju efikasnosti upotrebe resursa i dejstva ekonomskih aktivnosti na prirodnu sredinu.
Koncept održivog razvoja predstavlja glavnu okosnicu, kojim se definišu razvojne forme koje
ne ugrožavaju potencijalne potrebe budućih generacija, u očuvanja životne sredine. Postoje
različiti modeli koji se koriste u analizi prirodnog okruženja i ekonomije. Najjednostavniji
model ilustruje osnovne funkcije i međusobne interakcije prirodne sredine i ekonomske
aktivnosti. Prirodna sredina pruža tri osnovne funkcije:
1) podrška održavanju života;
2) obezbeđenje ponude prirodnih resursa;
3) apsorpcija otpada iz ekonomske aktivnosti.
Sektor ekonomske aktivnosti, u opštem smislu reprezentuju domaćinstva i firme. Kroz
ekonomske aktivnosti konzumiraju se prirodna dobra, pri čemu prirodno okruženje
obezbeđuje sirovine i energiju za proizvodnju. Prirodno okruženje predstavlja sistem koji
omogućava postojanje života, kako za ljude tako i za biljne i životinjske vrste. Redukcija
“usluga” ovog sistema može imati katastrofalne posledice po život (npr. oštećenje ozonskog
omotača). Prirodni resursi su obnovljivi i neobnovljivi. Obnovljivi resursi treba da budu
korišćeni na održivi način, kroz upotrebu koja nije previsoka i ne rezultira u kompletnom
gubitku ovakvih resursa (npr. preterana seča šuma može izazvati izumiranje pojedinih biljnih i
životinjskih vrsta). Upotreba neobnovljivih resursa redukuje konačne zalihe za sva vremena.
Ekonomske aktivnosti preduzeća i aktivnosti domaćinstava, stvaraju otpad koji se apsorbuje u
prirodnom okruženju. Postoje izvesne otpadne materije koje je teško ili nemoguće deponovati
u prirodu bezbedno, bez ugrožavanja postojećih života (npr. radioaktivni materijali i teški
metali). Zbog toga se za ovakav tip otpada prave posebni aranžmani, jer apsorpcija životne i
prirodne sredine nije beskonačna. Preveliko odlaganje otpadnog materijala u pojedine delove
prirodnog okruženja, može redukovati kapacitet ekonomskih aktivnosti (npr. zagađenje mora
naftom redukuje zalihe ribe). Na drugoj strani se kroz adekvatnu ekonomsku aktivnost može
obezbediti obnovljivost resursa i izvor ekonomskih inputa (npr. adekvatna politika
pošumljavanja može obezbediti dovoljno drvne građe na jednoj strani, i redukciju erozije
zemljišta i pročišćavanje vazduha na drugoj strani).
Dominantan pristup analizi okruženja je baziran na tržištu, pri čemu tako zasnovana
politika treba da ima u vidu da tržište može funkcionisati neefikasno u odnosu na prirodno
okruženje, i da država ima dužnost i obavezu da interveniše i da koriguje te disproporcije Tako
baziran neoklasični pristup, zasniva se na alokaciji resursa na osnovu potrošačkih
preferencija, distribucije ekonomske imovine i troškova proizvodnje. Pretpostavljena je
racionalnost svakog potrošača, pri kupovini dobara i usluga na bazi cena i ekonomske
imovine kojom raspolaže. Vrednost koju potrošač dodaje pri potrošnji određenog proizvoda
opada sa rastom iste. Ekonomska racionalnost diktira potrošnju robe do tačke, gde je vrednost
dodajne jedinica izjednačena sa cenom. Dalji izdaci na tu robu bili bi neefikasni, jer se veća
vrednost za potrošača obezbeđuje kroz dodatne izdatke kupovine, za više preferirane usluge i
robu. Tako neoklasični model pretpostavlja da ekonomska racionalnost ostvaruje efikasnost u
potrošnji. Po ovom modelu firme su zainteresovane za maksimiziranje profita, odnosno
minimiziranje troškova. Konkurencija između firmi ujednačava cene u skladu sa marginalnim
troškovima proizvodnje. Odluke o potrošnji bazirane su na cenama, tako da jednakost između
cena i marginalnih troškova osigurava efikasnost između proizvodnje i potrošnje. Neoklasična
analiza implicira sledeće odnose između prirodnog okruženja i ekonomije:
175
World Bank (2000) World Development Report 2000/2001: Attacking Poverty (New York: Oxford University
Press).

157
 1) pretpostavljeno je da je vrednost potrošnje determinisana individualnim trošenjem
dobara, a ne od strane države ili sličnog autoriteta;
2) individualni potrošači i proizvođači ne razmatraju efekte sopstvenih odluka na ostale
ekonomske učesnike;
3) ekonomska racionalnost implicira da je vrednost marginalne potrošnje roba i usluga
merena cenama;
4) tržište je bazirano na malim promenama potrošnje i proizvodnje;
5) konačni rezultati u pogledu cena, količina i distribucije ekonomskih dobara zavise od
inicijalne distribucije imovine. S tim u vezi, različita distribucija imovine stvara različite
ishode. Pod izvesnim uslovima tržišne operacije mogu biti efikasne, ali su često nepravedne,
tako da je evaluacija tržišnog ishoda stvar vrednosne procene.
Ideja o eksternalijama može biti korišćena za analizu degradacije životne i prirodne
sredine. Eksternalije se pojavljuju u slučaju kada akcija jednog ekonomskog subjekta utiče na
akcije ostalih, pri čemu takva dejstva nisu kontrolisana kroz tržišne operacije. Eksternalije su
sporedni efekti neke ekonomske aktivnosti za koje nema obezbeđene kompenzacije.
Eksternalije imaju dva povezana uzorka: nedostatak individualnih vlasničkih prava i
zajedništvo u proizvodnji ili potrošnji . Individualna vlasnička prava su ključna da bi tržište
funkcionisalo efikasno u sferi roba, usluga i faktora proizvodnje. Svi efekti akcija kontrolisani
su od strane tržišta, jer potrošnja roba i usluga i upotreba faktora proizvodnje zahteva na
drugoj strani plaćanje od strane korisnika. Ukoliko bi tržište regulisalo eksternalije, onda bi za
pozitivne bila nedovoljna ponuda, a za negativne bi ponuda bila prevelika. Maksimalni
održivi prinos predstavlja maksimalnu količinu obnovljivih resursa koja može biti
ekstrahovana za određeni period vremena bez opadanja kvantiteta resursa raspoloživih za
buduću upotrebu.
Povezanost eksternalija i razvoja najbolje je analizirati na primeru. Ako se npr.
izgradi hidroelektrana i brana u gornjem toku neke reke, preko nje se može obezbediti
električna energija, ali su efekti u donjem toku reke povezani sa nedostatkom vode za piće i
poljoprivredu (uzročno smanjenje poljoprivredne produktivnosti). Na taj način izgradnja
hidroelektrane proizvodi eksterne troškove za sve one koji žive i rade u donjem toku reke
ispod brane, jer im se otežava život. U isto vreme sa proizvodnjom struje, menja se sistem
vodosnabdevanja. Ekonomski uzrok negativne eksternalije je nepostojanje tržišta u sistemu
upravljanja vodosnabdevanjem, odnosno nepostojanje jasnih, pravno definisanih prava i mera
prinude kojim bi se osiguralo vodosnabdevanje stanovništva u donjem toku reke.
Jednostavan model kojim se može prikazati konflikt interesa u proizvodnji električne
energije i očuvanja životne sredine stanovništva niz reku, dat je na slici.

176
Baumol, W. and W. Oates (1988) The Theory of Environmental Policy 2nd ed. (Cambridge: Cambridge
University Press).

158
 Slika 6.2: Marginalne koristi i troškovi okruženja

Dobici od produkcije hidroelektrane dati su krivom marginalne koristi (MB), koja je

silaznog nagiba, jer je niža cena, sa većom produkcijom i prodajom električne energije. Efekti
degradacije životne sredine, dati su krivom marginalnih troškova (MC), koja je uzlaznog
nagiba. U tački C je granica promene životne sredine, koju okruženje može apsorbovati bez
bitnih izmena i šteta u sistemu vodosnabdevanja. Nakon ove tačke kriva ukazuje na porast
narušavanja prirodnog okruženja. Optimalni nivo degradacije jeste u tački X gde su
marginalni troškovi i koristi izjednačene. U kojoj će meri ovaj nivo biti, zavisi od oblika
kriva, jer troškovi stanovnika u donjem toku reke mogu biti relativno veliki i tako rezultujuća
distribucija stanja, nepoželjna. Tačka X stoga odražava samo gledište pune ekonomske
efikasnosti, jer dolazi do izjednačenja marginalnih troškova i koristi. Tržišne operacije u
ovom slučaju verovatno ne dovode do efektivnih rezultata. Interesi dela stanovnika mogu biti
degradirani zbog proizvodnje električne energije. U potpuno privatizovanoj imaginarnoj
ekonomiji vlasništvo nad svim ekonomskim dobrima, pa i nad okruženjem je precizno
određeno. U slučaju da su vlasnici prava na životnu i prirodnu sredinu ugroženi stanovnici,
onda vlasnici hidroelektrane treba da plate za dozvolu narušavanja životnog okruženja. U
suprotnom slučaju stanovnici bi trebalo da plaćaju vlasnicima hidroelektrane, kako bi isti
ograničili degradaciju. U stvarnosti su ovakva vlasnička prava nedovoljno dobro definisana,
naročito u međunarodnim okvirima, tako da se efekti degradacije životne sredine u jednoj
zemlji prenose u druge zemlje bez mogućnosti zaštite ili naplate ovih prava (npr. efekti
zagađenja prilikom havarija nuklearnih elektrana).
Ne postoji efektivna tržišna kontrola nad degradacijom životne i prirodne sredine, tako
da će se po logici stvari proizvodnja električne energije nastaviti i proširivati do maksimalno
moguće degradacije, nastale radom hidroelektrane (tačka Z), tj. do potpunog ostvarenja
marginalne koristi. Postojanje tržišne disproporcije u ovakvim slučajevima sugeriše akciju
države, kako bi se ostvario društveno efektivniji rezultat, odnosno našlo kompromisno rešenje
između ekonomskih zahteva i potreba zaštite životne sredine. Nobelovac Ronald Coase
sugeriše uvođenje individualiziranja vlasničkih prava i kupoprodajnog pregovaranja u cilju
donošenja efikasnih odluka . Ukoliko bi npr. stanovnici donjeg toka reke imali vlasnička
prava nad životnom i prirodnom sredinom, onda bi menadžment hidrocentrale morao da
pregovara o dozvoli za narušavanje životne sredine i adekvatnoj isplati. Takva situacija je
prikazana na slici udesno od tačke C. Potencijalni dobici u efikasnosti reprezentovani su

Perman, R., Y. Ma, J. McGilvray and M. Common (1999) Natural Resource and Environmental Economics,
2nd edn (Harlow: Longman).

159
trouglom ABC, jer u okviru ovog trougla marginalne koristi prevazilaze troškove degradacije.
Ukoliko bi vlasnici hidroelektrane posedovali ta prava, inicijativa stanovnika bila bi usmerena
u pravcu otplate za ograničavanje degradacije (ulevo od tačke Z). Glavni problem ovakvog
rešenja je ustanovljenje vlasničkih prava nad zajedničkim javnim dobrima.

Slika 6.3: Efekti oporezivanja na koristi i troškove

MB B MC
MB'=MB- t t
J Z

Q X D^gradadja
iivotnc srcdinc

Takođe postoji dodatna inicijativa pojedinaca (tzv. free ride) da ne uplaćuju doprinose,
kojima se redukuju eksternalije. U mnogim slučajevima transakcioni troškovi ovakvih
kupoprodaja su visoki, tako da ne dozvoljavaju iznalaženje rešenja. U stvarnosti je ovakav vid
kupoprodaje, kao ekonomska solucija problema životne sredine retka. Jedan od pokušaja u
ovom pravcu pojavio se kasnih 80-tih prošloga veka, kada su Svetska banka i Razvojni
program UN, osnovali olakšicu za zaštitu globalne prirodne sredine (Global Environment
Facility). Ova olakšica bila je usmerena pre svega, na globalne probleme zagađenja vodenih
tokova i ozonskog omotača, a finansirana je kroz donacije mnogih zemalja
Uvođenje poreza i subvencija (Pigou) u cilju zaštite životne sredine, predstavlja jedno
od alternativnih rešenja. porez bi se uveo na bazi vrednosti marginalnih troškova degradacije i
doveo bi do nove tačke optimuma X. Ta tačka je rezultat poreza u kojoj su vlasnici
hidoelektrane primorani da uračunavaju potencijalne troškove degradacije za stanovnike
donjeg toka reke. Novonastala situacija označena je u novoj krivi marginalne koristi (MB’),
kroz koju je uključen porez. Slično rešenje proizilazi iz primene subvencija. Međutim,
primena poreza i subvencija u rešavanju problema životne sredine otvara brojne nedoumice,
kao što su:
- merenje i vrednovanje troškova i koristi narušavanja životne i prirodne sredine;
- mogućnosti države da pokrije troškove subvencija;
- nejednakost troškova i koristi za involvirane ekonomske subjekte, pa samim tim i
nemogućnost primene uniformne poreske stope.

Sjoberg, H. (1996) ’The Global Environment Facility’, in J. Werksman, Greening International Institutions
(London: Earthscan).

160
 Sistemi administrativne akcije, pravne regulative i tržišnih dozvola su u praksi
najzastupljenija rešenja negativnih eksternalija . Akcija se preduzima u startu, kako bi se
negativne eksternalije redukovale na prihvatljiv nivo. Obično se vrši fiksiranje standarda u
pogledu zaštite životne i prirodne sredine i predviđaju pravne sankcije prilikom kršenja ovih
propisa. Tako se npr. predviđa maksimalni nivo zagađenja po pojedinim parametrima uz
istovremeni monitoring i superviziju poštovanja standarda. U skladu sa ovim je i izdavanje
dozvola kojima se efikasno reguliše nivo zagađenja. Potencijalni zagađivači životne sredine
odlučuju o kupovini količinskih dozvola, kojima sa reguliše nivo zagađenja, kao i pratećim
troškovima, mada ovakva šema predstavlja kompleksno rešenje za primenu u nedovoljno
razvijenim zemljama. Ipak, glavni ekonomski problem kod svih prethodno navedenih solucija
ostaju vrednovanje i merljivost negativnih eksternalija.

179
Schmalensee, R., P. Joskow, A. Ellerman, J. Monterro and E. Bailey (1998) ’An Interim Evaluation of
Sulphur Dioxide Emissions Trading’, Journal ofEconomic Perspectives, 12.

161
 6.2 Posledice globalnog ekonomskog razvoja na životnu sredinu

Koreni problema zagađenja životne sredine sežu mnogo dublje u prošlost, u odnosu na
trenutak kada su ljudi postali svesni postojanja tog problema. Rasprave o problemima životne
sredine počele su da se zaoštravaju ranih sedamdesetih godina prošlog veka i tada su privukle
pažnju svetske javnosti. Problem je postojao i ranije, a može se pratiti unazad do prve
industrijske revolucije. Nije problem u tome što je kasno uzeto za ozbiljno, to što se zbiva sa
sredinom, već što se izlaz iz krize ne vidi ni danas. Kejnz je u svojim radovima u fokus
stavljao kratak rok govorivši: “Na dugi rok, svi smo mrtvi“. Sada se može reći da je proročki
govorio o budućnosti ljudskog roda, ukoliko se zagađenje nastavi ovim tempom. Nakon
Kejnzove smrti, razvoj ekonomije bio je rapidan, ali u tom vremenu pitanja sredine bila su u
senci preferiranja višeg dohotka i prednosti smanjenja siromaštva. Tako je bilo u svim
današnjim razvijenim zemljama. U zemljama koje su se industrijalizovale tokom XIX veka
smatralo se da su dim, pepeo, smog, zagađena voda i opasni uslovi rada u stvari cena koja se
mora platiti za razvoj i eventualni bolji život. Samo pominjanje imena Rura, Pitsburga,
Centralne Engleske i mnogih drugih industrijskih zona odmah asocira na ogromno smetilište i
kako bi rekli poznati autori koji se bave ovom problematikom, smetilišta sa rastućim
prihodima, u kojima se siromaštvo ipak povlačilo.
Tako je bilo u razvijenim zemljama davno, a u zemljama u razvoju (ZUR) i tranziciji,
tako je i sada. Autori iz Kejnzovog perioda ne bi se čudili, što sad tamo raste zagađenje, jer to
je “cena razvoja”. ZUR do skoro uopšte nisu imale oficijelne politike zaštite sredine. Primeri
opet upečatljivi. Kina - jedna od vodećih proizvođača uglja sa visokim učešćem sumpora na
svetu. Prosečan Kinez ne mari za zagađenost, dok god ne mora da radi u vodi do kolena na
plantaži pirinča, i dok god mu je plata veća od one koju dobija za vuču rikši. Tajvan je drugi
primer koji je mnogo bogatiji, a isto toliko prljav, s vazduhom koji se nekoliko meseci
godišnje službeno proglašava opasnim po ljudsko zdravlje. Dobri obroci su očigledno važniji
od čistog vazduha. Po pravilu, ZUR optiraju veće dohotke po cenu degradacije sredine.
Odluke da kontrolišu ili dozvole veće ili manje zagađenje, ostavljene su internim političkim
procesima u tim zemljama. Retko ZUR i imaju neke agencije za zaštitu sredine. Takođe,
problem bi se po očekivanjima mogao rešiti sam od sebe, kako zemlja izlazi iz siromaštva, jer
bi onda mogla da priušti čišćenje. Broj agencija za zaštitu sredine raste sa stepenom razvoja.
Znači, ekonomski razvoj donosi i više osećaja za životnu sredinu.
Prvi podaci o zagađenju životne sredine prikupljeni su sa lokalnog nivoa, odnoseći se na
regione nekih zemalja. Prvo je primećen rapidan rast stanovništva u pojedinim zemljama, što
je dovelo do smanjenja šansi za razvoj, povećavajući oskudnost zemlje i vode, uz istovremeno
smanjivanje kvaliteta. Rast stanovništva doveo je do migratornih kretanja ka rubovima
brdskog zemljišta, pri čemu dolazi do krčenja šuma, radi obezbeđenja pašnjaka i
zemljoradničkih parcela, što za sobom povlači eroziju tla. Mulj može doći u vodene tokove i
smanjiti kvalitet vode. To se već puno puta desilo u regionima Kine, Latinske Amerike, Južne
Azije. Srećom, borba protiv erozije je jeftinija i jednostavna, sađenjem drveća koje brzo raste.
Eukaliptus je za takve namene vrlo pogodan. Drvo se koristi za ogrev u većini ZUR. Tako je
izgubljen veliki deo šumskog pokrivača na Haitiju, u Nepalu, te afričkim zemljama koje se
graniče sa Saharom. Procenjuje se da u Africi 90% stanovnika koristi drvo kao gorivo za
spremanje hrane. Na Filipinima je oko 60% teritorije bilo pod šumom u poređenju sa 10%
danas . Znajući da su šume izvor kiseonika, ne treba puno mašte da se pretpostavi ishod.
Uništavanje šumske sredine na lokalnom nivou izaziva i preterano stočarenje. Preterana ispaša
dovodi do pretvaranja pašnjaka u pustinje uz pomoć vetra, erozije i preterane

Tietenberg T. Environmental and Natural Resource Economics, 3rd ed., New York, 1992.,

162
osunčanosti. Pretpostavlja se da se godišnje oko 6 miliona hektara (što je jednako teritoriji
š181
Irske) opustoi
Privatno vlasništvo može biti efikasan mehanizam u funkciji očuvanja prirodnih resursa.
Odsustvo privatnog vlasništva dovodi do preterane eksploatacije i to se najbolje može uvideti
na primeru zaštite životinja. Preterana eksploatacija bufala, kitova i dabrova bila je uvek
prisutna. Drugačiji pristup u očuvanju slonova u Africi daje važan indikativan dokaz o potrebi
privatnog vlasništva. U Keniji, slonovi nisu ničije vlasništvo i šetaju se po neograđenom
terenu. Vlada Kenije pokušala je da ograniči ubijanje slonova zbog prodaje slonovače i
zabranila je komercijalno korišćenje slonova, osim u svrhe turizma. Ipak, populacija slonova
se smanjila u deceniji primene ove odluke sa 65 000 na 19 000. Druge zemlje Centralne i
Istočne Afrike primenjivale su iste propise i imale su pad populacije slonova. Nasuprot tome,
vlada Zimbabvea dozvolila je slobodnu prodaju slonovače i slonove kože, ali je lokalnom
stanovništvu na čijoj se teritoriji nalaze slonovi dala pravo vlasništva nad slonovima. Od
donošenja ovakve odluke populacija slonova u Zimbabveu je porasla sa 30 000 na 43 000.
Zbog toga je mehanizmom privatnog vlasništva, data jaka motivacija da se sačuvaju vredni
resursi i da se traga za zamenom kada se povećava relativna oskudica resursa
Kada postoji privatno vlasništvo, sa povećanjem oskudice jednog resursa raste i njegova
cena. Viša cena obezbeđuje da se angažuju proizvođači, inovatori i preduzetnici motivisani da
smanje direktnu upotrebu resursa, revnosnije tragaju za zamenama, supstitutima i razvijaju
nove metode pronalazaka i upotrebe veće količine drugih resursa. Tako je na primer, u
Engleskoj svojevremeno porasla bojazan da će se ostati bez šuma, s obzirom da se drveće
koristilo kao glavni energetski izvor i intenzivno seklo. Međutim, veća cena drveta, s jedne
strane podsticala je očuvanje šuma, a s druge strane pomogla je razvoju proizvodnje uglja.
Privatno vlasništvo stimuliše racionalan razvoj i očuvanje resursa za budućnost. Jer sadašnji
razvoj resursa stvara tekući prihod, a potencijalno veći budući prihod biće argument za
očuvanje resursa u budućnosti. Potencijlna dobit u vidu povećanja očekivane buduće cene
resursa je odraz potreba budućih korisnika.
Pokušavajući da dođu do što više outputa u poljoprivredi, ZUR naročito koriste
ogromne količine pesticida. DDT koji je zabranjen u većini zemlja, se još uvek proizvodi u
Indiji, Brazilu i još nekim zemljama. Trovanje pesticidima ubija između 3000 i 20 000 ljudi
godišnje, dok preko 800 000 ima trajne posledice po zdravlje . U Nikaragvi i Gvatemali DDT
je nađen u ljudima, u visokim vrednostima, a nađen je i u polarnom ledu?! Ni ostali pesticidi
nisu bezopasni. Ukoliko navodnjavanje dovede do plavljenja, pesticidi iz tla će zagaditi vodu.
Posledice ovakvih dešavanja su daleko ozbiljnije, nego što su mnogi pretpostavljali, ali istina
je i to da se te posledice osećaju samo u zemljama u kojima se ovo dešavalo, te je bilo
prepušteno njima da usvajaju (ili ne) mere za sprečavanje zagađenja.
Bez obzira na prethodne probleme, prihodi i outputi su ipak rasli, a uz njih i nade da će
razvoj sam po sebi doneti čistiju sredinu. Neka istraživanja sprovedena u razvijenim zemljama
govore u prilog ovoj tezi. U posmatranom periodu (od 1970. do 1990. godine) ekonomski rast
u meri od 80% ostvaren je uz smanjenje emisija ovih materija u ranim oblicima. Troškovi
postizanja opadanja emisije ovih materija iznosili su 0,8%-1,5% BDP-a razvijenih zemalja.
Interesantno je da je polovinu sredstva obezbedila vlada, a polovina potiče iz privatnih
fondova. Sada se treba zapitati: da li su problemi zagađenja životne sredine samo lokalne
prirode? Ne dovode li zagađenja u jednoj zemlji u opasnost, barem njihove susede? Zar ne
može sumpor ili radioaktivnost da se prenese vazduhom na drugi kontinent, a ne samo na
susednu zemlju? Zagađenje može dovesti u pitanje pozitivne efekte ekonomskog rasta, a i do

181
The Economist, june 25, 1994.
182
Gwartney J.D. and Stroup R. L, (1996)WhatEveryone should know aboutEconomics andProsperity , IEN.
183
Christian Science Monitor, july 21, 1997.
163
porasta političkih problema. Globalni problemi dakle postoje i može se reći da danas postoje
dve glavne grupe ovih problema:
1. oštećenje ozonskog omotača, i
2. efekat staklene bašte (globalno zagrevanje).
Jedno od značajnih otkrića XX veka jeste otkriće (CFC), jedinjenje hlora, fluora i
ugljenika koje je brzo našlo široku primenu u svakodnevnom životu. Ono nije ni otrovno ni
zapaljivo, a jeftino je i efikasno za upotrebu u rashladnim uređajima. Tri četvrtine hrane u
razvijenim zemljama hladi se njime, a koristi se i u sprejevima za kosu, dezodoransima, itd.
Mđutim, uspostavilo se da CFC isparavanjem iz uređaja odlazi u gornje slojeve atmosfere,
gde razbija molekule ozona. Put od zemlje do stratosfere prevali za šest do osam godina, a
tamo se zadržava preko sto godina. Britanski naučnici su među prvima objavili da se ozonski
omotač smanjuje i da se otvara ozonska rupa iznad Antartika. Novost je izazvala ogromno
iznenađenje i uzbunu u svetu. Sprovedene su još mnoge studije i ispostavilo se da se ozon od
1960. do 1986. godine smanjivao po stopi od 1,7% do 3% na severnoj hemisferi, a oštećenja
postaju primetna iznad SAD i Evrope . Zbog dugog putovanja CFC u atmosferu, uočene rupe
su posledica ispuštanja CFC od pre mnogo godina, verovatno od kasnih 70-tih prošloga veka,
tako da se može očekivati smanjenje ozona, još u većem obimu u budućnosti. Ozon inače štiti
zemlju od ultraljubičastih i drugih štetnih zračenja sunca, koja izazivaju rak kože, očni
katarakt, štete u biljnom svetu, a trpi i morski život. Svi ovi efekti su se već ispoljili. Postoje
još neke industrijske hemikalije za koje se sumnja da razaraju ozon. Ugljendikosid koji
nastaje sagorevanjem fosilnog goriva najveći je faktor klimatskih promena, ali su obuhvaćeni
i metan, koji se oslobađa iz đubriva upotrebljenog u poljoprivredi i na deponijama hemijskog
otpada, azot dioksid iz motornih vozila, hidroflordioksid, perflordikosid i sulfatni heksaflorid,
koji nastaju u industrijskim procesima. Sva ova jedinjenja su otkrivena u atmosferi u manjim
ili većim količinama. Što se upotrebe CFC tiče, prednjače razvijene zemlje, pre svega SAD. U
mnogoljudnim zemljama poput Kine, Indije, Brazila relativno je mali broj frižidera u odnosu
na broj stanovnika, ali postoji tendencija rasta. To izaziva strahovanja da će CFC mnogo bržim
tempom stizati u atmosferu. Globalna reakcija na ovakva događanja, otpočela je Montrealskom
konvencijom o ozonu koja je usvojena 1987. godine, a poboljšana u Londonu 1990. godine.
Njome su postavljeni okviri izbacivanja iz upotrebe svih materija štetnih po ozon. Ona se bavi
reduciranjem godišnjeg porasta koncentracije CFC. Ugovorom iz Kopenhagena, 1994. godine
skicirana je zamena tog jedinjenja u rashladnim uređajima, koja bi se završila do 2030. godine.
Montrealska konvencija ima 132 zemlje potpisnice koje predstavljaju preko 5 milijarde
stanovnika. Kina i Indija su svojevremeno bile protiv sporazuma, ali su pod pretnjom
trgovinskih sankcija potpisale konvenciju, ali ipak se čini da za spasavanje ozona nije nađeno
odgovarajuće rešenje.
Globalno zagrevanje je termin upotrebljen za rast temperature u svetu iz kojeg rezultira i
tzv. efekat staklene bašte. Taj efekat se stvara kombinacijom različitih štetnih gasova u
atmosferi. Glavni prirodni gasovi staklene bašte su vodena para (glavni izvor), CO2, metan,
azotni oksidi i ozon. Ugljen-dioksid potiče uglavnom iz sagorevanja fosilnih goriva.
Paljenjem šuma, da bi se dobilo obradivo zemljište direktno povećava količinu ugljen-
dioksida, a smanjenje šumskog pokrivača indirektno doprinosi povećanju istog, tako što se ne
može očistiti iz atmosfere. Polovina tropskih šuma je već uništena. Metan izlazi iz
raspadajućeg drveta, rudnika, sagorevanja biomase, proizvodnje i transmisije prirodnog gasa.
Emisija CO2 raste progresivno poslednjih decenija. Koncentracija CO2 porasla je od
predindustrijskog perioda do 1990. za 26%, a metana za 115%. Procene za period od 1990. do
185
2025. godine govore u prilog daljeg rasta zajoš 23% do 51%

184
Shea C. Protecting the Ozone Layer, u State of the World 1989, New York, 1989.
185
Saunders R., Anthony A., Global Warming and the Developing World, Finance and
Development 28, no.2, 1991.
164
 Efekti porasta temperature mogu biti katastrofalni, posebno u nekim sredinama. Može
doći do neuspevanja rasta poljoprivrednih proizvoda, sušenja biljaka neprilagođenih novim
uslovima, a životinjske vrste mogu odumirati. Smanjenje kukuruznih i žitnih oblasti za stotine
kvadratnih kilometara može dovesti u krajnjem ishodu, pri rastu stanovništva i do pojave
gladi. Monsunske kiše mogu promeniti cikluse, što može da doprinese širenju malarije i
drugih tropskih bolesti. Zagrevanje Sibira i Severne Kanade može izazvati razne klimatske
poremećaje. Topljenje polarnog leda bi podiglo nivo mora za 1-2 metra (npr. 1 metar za
Bangladeš znači gubitak 14% teritorije, dok bi Maldivi i neka druga ostrva mogli potpuno
nestati) . Za male i siromašne zemlje, šančevi i barijere koji bi se gradili da se zaštite neki
niskoležeći gradovi poput Nju Orleansa bili bi preskupi. Posledice svega ovoga za zemlje u
razvoju mogle bi biti strašne, zbog nasleđene nefleksibilnosti i teškoća u prilagođavanju
pogoršanim uslovima za rast i razvoj. Ipak, postoje i sumnje u tako apokaliptična predviđanja.
Pre svega, dugo bi trebalo da se promeni temperatura okeana, a i količina emitovanih gasova
zavisi od ekonomskog razvoja i dejstva tehničkog progresa. Procenjuje se da će se prosečna
temperatura od 1990. do 2100. godine povećati između 2 i 10 stepeni. Ako se ništa ne bude
učinilo, troškovi sprečavanja globalnog zagrevanja će biti od 0 do 16% svetskog outputa, što
je krajnje nesigurno predviđanje. Stabilizacija nivoa CO2 na veličinu iz 1990. godine, koštaće
od 1 do 9% svetskog dohotka. Zabeleženo zagrevanje od 1880. do 1980. godine je oko 0,6
stepeni, ali najveći deo gasova koji izazivaju efekat staklene bašte, emitovan je posle 1940.
godine, a i globalna temperatura raste od tada
188
Mnogi eksperti smatraju da akciju treba preduzeti tek kada se dogode stvarne promene
Prema njima, razvijenija ekonomija može poboljšati sposobnost odbrane od mora, povećati
otpornost zasada i druge adaptacije na zagrevanje. Smatra se da zagađenje vode ubija više
ljudi od globalnog zagrevanja. Po njima svet ima dovoljno bogatstva da se posveti samo
saniranju problema sredine, a svaki od tih problema je prioritetniji od zagrevanja. Tek kada
podaci pokažu da je zagrevanje suštinsko, treba stupiti u akciju redukcije emitovanja
industrijski štetnih gasova, onoliko koliko je potrebno. Dakle, postoji razlika između onih koji
veruju da akcija nije neophodna i drugih koji ukazuju na hitnost situacije.
Situacija u ZUR i tranziciji govori da one sada snose dobar deo odgovornosti za problem
globalnog zagrevanja. Ista će se vremenom pogoršavati, kako bude rasla zastupljenost teške
industrije u njihovim ekonomijama. Rastom standarda povećavaće se i broj automobila. Šta bi
bilo da Kina ima isti broj automobila po glavi stanovnika kao SAD? Razvoj će svakako
povećavati emisiju štetnih industrijskih gasova, ukoliko se ništa ne preduzme. Za sada
industrijski sektor ZUR, još uvek emituje malo štetnih gasova po glavi stanovnika. Nigerija
npr. ima oko polovinu broja stanovnika u odnosu na SAD, ali emituje manje od 1/15 količine
štetnih gasova po osobi u poređenju sa SAD; Drugo, dohodak per capita ove afričke zemlje je
nizak i ne može priuštiti opremu za kontrolu zagađenosti . Potrošnja energije u ZUR će do
2010. biti oko 40% ukupne svetske potrošnje, a do 2030. godine bi mogla biti dvostruko veća
nego u razvijenim zemljama, ali po glavi stanovika iznosila bi jedva 1/3 potrošnje razvijenih
zemalja . Nažalost, veliki deo proizvodnje te energije dolazi od sagorevanja uglja. Jedan od
rezultata je taj da je zimi u Kini smog u gradovima 6-20 puta veći nego u razvijenim
zemljama. Ali čak, ako Kina poveća proizvodnju energije i za 85%, i dalje će trošiti jedva 1/5
energije koju potroši prosečan Amerikanac . Smanjenje emisije štetnih industrijskih gasova
186
Cline W., The Economics of Global Warming, New York, 1992.
187
World Resources Institute Web Site Information
188
Proceedings of the World Bank Annual Conference on Development Economics 1998.,Washington D.C.
1999.
189
The Economist, june 18, 1994.
190
World Development Report 2004.
191
The Economist, October 1, 2004.

165
u ZUR biće bolno, jer će povećati troškove, i smanjiti mogućnost uživanja u plodovima
razvoja. Troškovi stabilizacije porasta emisije štetnih gasova biće viši u ZUR, nego u
razvijenim zemljama, iz nekoliko razloga:
povećanje industrijske proizvodnje ne obećava ekonomizaciju energije;
oskudica u investicionim fondovima će otežati kontrolu merenja emisije gasova;
korišćenje jeftinog uglja smanjiće se u korist skupljih izvora energije, pre svega
nuklearne energije. Glavna dilema danas je kako zaštititi sredinu ne žrtvujući mnogo od
ekonomskog razvoja. Ono što se mora učiniti odnosi se na smanjenje potrošnje pojedinih
vidova energije, seče šuma i omogućenje smanjenja rasta stanovništva. Bolja i efikasnija prava
vlasništva nad zemljom, šumama i ribnjacima zaustavilo bi divlju eksploataciju zajedničkih
vlasništva. Preterano stočarenje se može smanjiti zemljišnom reformom, koja će vlasništvo
nad pašnjacima vratiti u privatne ruke. Isto to važi i za seču šuma na nacionalizovanim
područjima. Srećom veliki procenat zagađenja u ZUR može biti očišćen uz skromne troškove.
Tu mogu pomoći Svetska banka i razne međunarodne organizacije i agencije za zaštitu
sredine. Neki eksperti nabrajaju korake koje treba preduzeti:
1. Smanjenje priraštaja stanovništva, jer je to glavni izvor pritiska na životnu i prirodnu
sredinu
2. Veliki projekti pošumljavanja. Oko 130 miliona pošumljenih hektara smanjilo bi nivo
CO2 za 8-11%. Takav planski projekat bi finansijski mogli podržati Svetska banka,
UN razvojni program i Svetski institut za resurse. Do 2030. godine trebalo bi
izbalansirati seču i pošumljavanje.
3. Fokusiranje na alternativne izvore energije (solarnu, na bazi vetra i prirodnog gasa).
4. Porezi treba da budu u skladu sa stvarnim troškovima fosilnog goriva. Trebalo bi
uvesti poreze na emisiju opasnih gasova. Holandija, Danska, Finska i Švedska su prve
uvele porez na štetne gasove. Tako bi se smanjila potrošnja uglja. ZUR koje je obilno
koriste ugalj trebalo bi pomoći u tehničkom i finansijskom smislu
UN program za životnu sredinu osnovao je 1990. godine, fond od 200 miliona dolara
koji je usmeren za pomoć ZUR da kontrolišu zagađenje životne sredine. Tu su i zajmovi
Svetske banke koji pomažu ekološki razvoj. USAID npr. zahteva da projekti koje finansira
budu ekološki prihvatljiviji. Svetska banka je 1991. godine osnovala Global Enviromental
Facility (GEF) koji služi za projekte zaštite životne sredine. Programi GEF-a bave se
klimatskim promenama, biološkim zagađenjima, zagađenjima međunarodnih voda, itd. Do
1994. GEF je iznosio 750 miliona dolara za oko stotinu projekata. Treba takođe spomenuti
interesantne predloge o uspostavljenju globalnog sistema kvota za emisiju štetnih gasova koji
izazivaju efekat staklene bašte, a koje bi bile podeljene među zemljama. One bi se mogle
posle kupovati i prodavati. Problem je u ključu za raspodelu kvota. Ako bi se delile prema
populaciji, ZUR bi dobile najviše, a bogate industrijske zamlje sa velikom emisijom štetnih
gasova morale bi da ih otkupljuju. Ako bi ključ bio dohodak, bogate zemlje bi dobile najviše
kvote.
Još jedna ideja da se pomogne ZUR i tranziciji, u očuvanju sredine, jeste da se poveže
njihov napor za sprečavanje zagađenja sa smanjivanjem zaduženja. U ovom pravcu postoji
već nekoliko pokušaja. Prvi ugovor je bio sa Brazilom 1987. godine. Tako je 1992. godine
američka Nature Conservancy grupa otkupila 2,192 miliona dolara brazilskog duga po
diskontovanoj ceni od 35% . Dobijena sredstva iskorišćena su za održavanje i upravljanje
brazilskim nacionalnim parkovima. Taj sistem mogao bi biti katalizator za obezbeđenje
političke podrške i u zemljama u razvoju i u razvijenim zemljama.

192
Brown L. et al. State of the World 2000.
193
Christian Science Monitor, may 12, 1992.

166
 Na drugoj strani ima i negativnih primera u pogledu ekonomskog razvoja pojedinih
zemalja. Siromašne zemlje svojim uvozom mogu na različite načine narušiti svoju prirodnu
sredinu. Tako npr. odlaganje otpada u siromašnim zemljama je ozbiljan razlog za zabrinutost.
Uzrok tome je to što su propisi za odlaganje otpada oštriji u nekim zemljama nego u drugim,
pa preduzimači izvoze svoj otpad u te zemlje sa “mekšom“ regulativom. Zbog učestalosti
takvih transakcija donešena je Bazelska konvencija koja zahteva od izvoznika da dobiju
dozvolu vlada zemalja u koje izvoze toksični otpad, a koja važi od 1992. godine. Ova
konvencija ne može onemogućiti vlade zemalja u razvoju i tranziciji da uz naknade prihvate
odlaganje opasnih otrova. Tako je siromašnom narodu Gvineje Bisao plaćeno 40 dolara po
toni deponovanog opasnog otpada iz SAD i pojedinih evropskih zemalja, što je mala suma
kada se uzme u obzir preuzeti rizik za stanovništvo te zemlje, ali je ta transakcija generisala
prihod koji je upola povećao ondašnji vladin budžet. Susednoj republici Benin plaćeno je 4
dolara po toni za sličan tovar . Otpad primaju mnoge zemlje po sličnim naknadama kao u
prethodnom primeru. Cesto firme iz razvijenih zemalja koje su veliki zagađivači, suočene sa
sve oštrijim ekološkim propisima sele svoje operacije u zemlje u razvoju i tranziciji, gde su te
regulative labavije i gde mogu vršiti uticaj na vlade tih zemalja.
U razmatranju strategija razvoja, eksperti raznih profila smatraju da razvoj mora biti
održiv. Ekolozi i biolozi koriste termin održivog razvoja da ukažu na neophodnost smanjenja
iscrpljivanja resursa. Ekonomisti gledaju na iscrpljivanje resursa drugačije i smatraju da su
troškovi, upravo ta snaga koja razvoj čini održivim. Održivi razvoj je kao termin uspostavljen
od strane UN komisije o životnoj sredini i razvoju i definiše se kao razvoj koji zadovoljava
potrebe sadašnjih, bez kompromitovanja sposobnosti budućih generacija da zadovolje
sopstvene potrebe.
Naime, dugo pre potpunog nestanka nekog resursa, njemu će cena skočiti zbog
nestašice ili prevelike potražnje, tako da će njegova upotreba biti nerentabilna i tada će se
ostvariti prelaz na upotrebu substituta. Ipak sa porastom stanovništva 3-5 puta u narednih 50
godina, teško se može zamisliti razvoj, bez značajnijeg iscrpljivanja svetskih zaliha prirodnih
resursa. Suština ideje održivosti svodi se na to da se ne sme dozvoliti katastrofalna
degradacija sredine, da se rast stanovništva otrgne kontroli, fragmentiše poljoprivreda i time
smanji produktivnost, a razlika u dohotku između bogatih i siromašnih dovede do
revolucionarnih potresa. Održivi razvoj se stoga definiše kao zadovoljavanje potreba sadašnje
generacije na način koji neće ugroziti zadovoljavanje potreba budućih generacija, s tim da to
ne znači da buduća generacija treba da bude isto toliko siromašna, jer niko ne bi podržao
održavanje siromaštva. Sva pažnja posvećena održivom razvoju u stvari odražava rastuću
brigu Sveta, posebno razvijenog da bi sadašnji način ponašanja u svetu mogao štetiti opstanku
ljudi na planeti. Ono što karakteriše razmatranja o životnoj sredini i zagađenosti jeste veliko
neslaganje između optimista koji smatraju da na svetu postoji još mnogo neotkrivenih resursa
i da će se uz napredak tehnologije i pronalaženje ekološki naprednih načina proizvodnje
omogućiti nesmetan razvoj, tako da na svetu krize nema, i onih koji misle da možemo opstati
još nekoliko stotina godina, dok ne uništimo sve resurse i ne nastupi apokalipsa. Svakako
treba razmotriti oba stanovišta, ali bi možda najprihvatljivije bilo naći neku sredinu. Tehnički
progres će sigurno omogućiti napredak i prevazilaženje mnogih problema koji su prilično
veliki, ali još uvek rešivi uz širi svetski konsenzus i iskrenu nameru vodećih centara moći
skoncentrisanih u razvijenim zemljama.

Christian Science Monitor, march 24, 1989.

167
 6. 3 Rast stanovništva i ekonomski razvoj

Relacija između rasta stanovništva i ekonomskog razvoja je kompleksna i dvosmislena u

smislu uzroka i posledica. Rast stanovništva može biti posmatran kao ograničenje i kao
stimulans privrednom razvoju. Rapidan porast broja stanovnika u nedovoljno razvijenim
zemljama, često se smatra kao jedno od glavnih ograničenja razvoja. Ekonomski razvoj je
multidimenzionalni koncept, čije merenje uključuje sa ekonomskog stanovišta, optimalni broj
stanovnika u smislu maksimizacije sveukupnog blagostanja. Usporavanjem stope rasta
stanovništva moguće je postići više stope rasta per capita dohotka, odnosno kroz politiku
kontrole populacije, moguće je postići viši životni standard, mada ovakav pristup sa etičkog i
humanog aspekta sadrži određene kontroverze. U situaciji siromaštva, dalji porast broja
stanovnika redukuje još više ionako nizak životni standard, jer se povećava broj ljudi koji
nemaju dovoljno sredstava za život . U takvoj situaciji najmlađi stanovnici najviše pate, jer je
povećanjem broja dece nametnuto povećanje troškova u budućnosti, usled stalno prisutne
nemogućnosti siromašnog društva da podrži njihov opstanak. Jedno od osnovnih ljudskih
prava odnosi se na slobodan izbor broja dece i odgovornosti s tim u vezi, koju svaka porodica
ima, što je u formi rezolucije potvrđeno 1974. godine u Bukureštu na Konferenciji o svetskom
stanovništvu. Konferencija o svetskom stanovništvu i razvoju UN održana 1994. godine
naglasila je prava žene u pogledu broja dece, ali i značaj univerzalnog pristupa servisima za
planiranje porodice, na drugoj strani.
Svetska populacija danas broji preko 6 milijarde ljudi, pri čemu više od 2/3 živi u
zemljama u razvoju. Broj stanovnika se enormno uvećao imajući u vidu da je pre dve hiljade
godina ovaj broj prema nekim procenama iznosio oko 180 miliona, a 1800-te broj stanovnika
bio je oko 1 milijarde. Stopa rasta svetskog stanovništva iznosi oko 1% godišnje, što je mnogo
više u odnosu na stope ostvarene u prošlosti (npr. u prvih 1750. godina ova stopa nije bila viša
od 0,05%, dok je između 1900. i 1950. godine iznosila 0,8%. Po sadašnjoj stopi rasta broj
stanovnika će se duplirati svakih 65 godina. Projekcija UN pokazuje da će do 2050. godine,
broj stanovnika dostići 12 milijardi, ako stope rađanja budu smanjivane usporeno. Situacija u
vezi sadašnjeg broja stanovnika i njihova disperzija u odnosu na zemlje različitih kategorija
dohotka ilustrovana je na tabeli 6.1.

Tabela 6.1: Svetska populacija

Br. stan. u mil. 2000. prosečan godišnji % Gustina naseljenosti
godine rast (1990-2000) po km2 (2000)
Svet 6054 1,4 47
Zemlje niskog
dohotka 2459 2,0 76
Zemlje srednjeg
dohotka 2693 1,2 40
Istočna Azija i 1853 1,2 116
Pacifik
Evropa i Centralna
Azija 475 0,2 20
Latinska Amerika i
516 1,6 26

Ohlin, G. (1967) Population Control and Economic Development (Paris: OECD).

168
 Karibi
Bliski Istok i
Severna Afrika 296 2,2 27
Južna Azija 1355 1,9 283
Subsaharska Afrika 659 2,6 28
Zemlje visokog 903 0,7 29
dohotka

Izvor: World Development Report 2001/2002: Attacking Poverty (New York: Oxford
university Press, 2000).

Stope rasta stanovništva u zemljama u razvoju prevazilaze stope rasta svetskog proseka
i takvo stanje će se nastaviti i u budućnosti. Zemlje niskog i srednjeg dohotka u proseku
ostvaruju 1,6% porasta u broju stanovnika, za razliku od razvijenih zemalja, gde su ove stope
oko 0,7% u periodu poslednje decenije 20-tog veka. Afrički kontinent ubedljivo ima najviši
procenat porasta broja stanovnika (2,6%). Zemlja sa najvećom populacijom je Kina sa preko
1,2 milijarde stanovnika, a u grupi zemalja sa preko 100 miliona stanovnika nalaze se još
Indija, SAD, Indonezija, Japan, Rusija, Brazil, Bangladeš, Nigerija i Pakistan. Samo se u Kini
i Indiji ostvaruje povećanje broja stanovnika u iznosu od preko 25 miliona godišnje. Svakog
minuta u svetu se u proseku rodi oko 300 beba i 150 ljudi umre. Godišnji porast svetske
populacije iznosi oko 80 miliona. Stopa rasta stanovništva je ustvari razlika između broja
novorođenih i broja umrlih na 1000 ljudi. Tako npr. u zemlji gde je stopa rađanja 70 i stopa
smrtnosti 50 na 1000 stanovnika, stopa rasta stanovništva iznosi: (70-50)/1000 = 20 na 1000,
odnosno 2% godišnje. Pod normalnim uslovima, smatra se da je biološki maksimum stope
rađanja 6%, dok je 1% stope smrtnosti medicinski minimum, tako da je maksimalno moguća
stopa rasta stanovništva 5%, uz ignorisanje tokova migratornih kretanja. Ovakve stope su
ekstremi koji se retko mogu naći u stvarnom životu. Sadašnji rekord maksimalne stope
rađanja iznosi 4,5% u nekim afričkim zemljama. U proseku je za zemlje u razvoju stopa
rađanja 2,6%, a stopa smrtnosti 1%, što daje porast stanovništva u iznosu od 1,6%. Ovako
ubrzane stope rasta stanovništva su rezultat relativno visokih stopa rađanja udruženih sa
stopama smrtnosti, približno istim, kao i u razvijenim zemljama.
Ako se rast stanovništva posmatra kao problem za dalji razvoj, jednostavni izlaz i
dugoročno rešenje jeste redukcija fertiliteta . Konvencionalno posmatrano, fertilitet opada sa
porastom per capita dohotka, industrijalizacijom i urbanizacijom, što je osnova teorije
demografske tranzicije. Empirijski dokazi potvrđuju da redukcija fertiliteta nastupa sa
poboljšanjem širokog spektra društveno-ekonomskih uslova. Tako na primer, tamo gde su
žene isključene iz procesa obrazovanja, prosečan broj dece je mnogo veći. U zemljama u
kojima polovina ženske populacije ide u srednje škole, žene prosečno rađaju manji broj dece.
Opšti uslovi za redukciju fertiliteta odnose se na:
1) obezbeđenje zdravstvene zaštite i redukciju smrtnosti novorođenčadi;
2) veće mogućnosti zapošljavanja za žene;
3) povećanje obrazovanosti ženskog dela populacije.
U tom smislu posebno treba istaći ulogu obrazovanja koje deluje na sledeće načine: 1)
obrazovanje povećava mogućnosti zaposlenja za žene, što na drugoj strani povećava utrošak
vremena, odnosno čini skupljim povećanje broja dece;

Enke, S. (1971) ‘Economic Consequences of Rapid Population Growth’, Economic Journal, December.

169
 2) obrazovana žena želi da i njena deca budu obrazovana, što podiže troškove, ukoliko
je broj dece veći;
3) obrazovanje i zaposlenost odlažu brak i vreme raspoloživo za odgajanje dece;
4) obrazovanjem, žene povećavaju moć pregovaranja i nezavisnost u pogledu
sopstvenih izbora i poboljšanja statusa, što takođe utiče na odluku o broju dece.
Tako se podizanjem obrazovanog nivoa ženskog dela populacije utiče na redukovanje
fertiliteta, dalje poboljšanje obrazovnih mogućnosti i povećanje produktivnosti. Zemlje u
kojima fertilitet ubrzano opada imaju po pravilu najniže stope smrtnosti dece i najveći deo
ženske populacije uključen je u obrazovni proces. Trend redukcije fertiliteta prisutan je u
svim regionima sveta, što se može i videti na tabeli 6.2.

Tabela 6.2: Ukupne stope fertiliteta

Zemlje 1975 1997
Sve zemlje u razvoju 5.0 3.0
Najmanje razvijene zemlje 6.6 5.0
Podsaharska Afrika 6.7 5.5
Arapske zemlje 6.4 4.1
Istočna Azija 3.9 1.8
Jugoistočna Azija i Pacifik 5.0 2.7
Južna Azija 5.4 3.3
Latinska Amerika i Karibi 4.7 2.7
Industrijske zemlje 1.9 1.6
Svet 4.1 2.7
Izvor: UNDP, Human Development Report 1999 (New York: United Nations, 1999).

Na bazi podataka jasno se vidi da region Afrike, još uvek ima relativno visoke stope
fertiliteta, dok je najveći napredak ostvaren u ovom pogledu u istočnoj Aziji. Utvrđeno je da
čak, i ukoliko stope fertiliteta budu drastično redukovane na nivo zamene (npr. u proseku
dvoje dece po porodici, od kojih je jedno žensko dete), ipak neće doći do stabilizovanja broja
stanovnika do 2050. godine, s obzirom da postoji vremensko odlaganje (time lag) u padu
stope smrtnosti u odnosu na stope rađanja.

Slika 6.4: Kretanje stope rasta stanovništva u toku vremena

P v

Vleme

Rast stanovništva ima kontroverznu ulogu u razvojnom procesu, jer može delovati
dvostrano i kao ograničenje i kao stimulans. Na slici su prikazane krive stopa rađanja i stopa
smrtnosti u toku vremena, pri čemu je rast stanovništva u stvari gep između ove dve krive.
Pretpostavimo da su tačke x iy reprezenti dve zemlje na vremenskoj osi. U slučaju zemljey
170
rast stanovništva će biti usporen, s obzirom da je stopa rađanja u padu, a stopa smrtnosti
dostigla minimum.

U slučaju zemlje x, koja ima isti tekući rast stanovništva (pq = st) kao i zemljay, ne
dolazi do pada stope rađanja, već se očekuje porast stope rasta stanovništva sa proširivanjem
gepa između kriva RB i RD. Sve do tačke V, stopa rađanja ostaje konstantna, da bi u njoj stopa
rasta stanovništva dostigla maksimum, a nakon ove tačke dolazi do pada ove stope. Obe
zemlje (x i y) imaju iste stope rasta stanovništva u sadašnjosti, ali potpuno različite
perspektive u budućnosti. Glavno pitanje, koje se na osnovu prikaza može postaviti odnosi se
na dužinu vremenskog odlaganja pada stopa rađanja u odnosu na prethodno postignuti pad
stopa smrtnosti. Dužina ovog perioda (time lag) determiniše demografsku tranziciju, odnosno
perspektive posmatrane zemlje u pogledu pokušaja da se iz faze uzleta (tranzicionog stanja)
pređe u fazu održivog rasta. U pogledu empirijskog stanja stvari može se videti da je prirodni
balans narušen u zemljama u razvoju . Primenom mera zdravstvene zaštite i napretkom
medicine u ovnim zemljama došlo je do drastičnog smanjenja stope smrtnosti, ali bez
odgovarajućih efekata u pogledu podjednako važnog pada stopa rađanja, koji nije obezbeđen
u isto vreme. Na taj način došlo je do daljeg porasta stanovništva i pritiska na stopu rasta u
smislu ograničenja. Konvencionalno posmatrano visoke stope rasta stanovništva konstituišu
razvojne probleme za svet kao celinu, a posebno za zemlje u razvoju. Dostignuti životni
standard i blagostanje ugroženi su preko visokih stopa rasta stanovništva na sledeći način:
1) pritisak na ponudu i zalihe hrane;
2) kreiranje problema nezaposlenosti;
3) redukovanje racia štednje;
4) smanjenje količine kapitala po zaposlenom radniku;
5) preterana upotreba neobnovljivih resursa;
6) uzrokovanje degradacije životne i prirodne sredine;
7) kreiranje prenaseljenosti i zagađenja u gradskim sredinama.
Svi prethodno pobrojani argumenti imaju posebnu težinu u delovima sveta za visokom
koncentracijom stanovništva na malim obradivim površinama. U Aziji je na primer, preko 1
milijarda ljudi koncentrisana u gradskim sredinama, koje imaju najviše nivoe zagađenja
vazduha u svetu. Pesimistički stav u pogledu efekata porasta stanovništva zasnovan je na
Maltusovoj tvrdnji da postoji konstantna tendencija da porast stanovništva deluje na
smanjenje mogućnosti povećanja outputa i da će se dejstvo zakona opadajućih prinosa
nastaviti u budućnosti, i pored tehničkog progresa i napretka nauke.
Ograničenje rapidnog rasta stanovništva leži u posledičnoj nesposobnosti zemlje da
uveća stok kapitala u dovoljnoj meri da spreči sniženje per capita dohotka . U slučaju
nemogućnosti primene tehnoloških inovacija i njihovog daljeg napretka, pri ubrzanom rastu
stanovništva može doći do daljeg smanjenja dohotka i sprečavanja porasta kapitala po
zaposlenom199. Uvećanje broja radnika dovodi do snižavanja outputa po radniku, jer je u
takvoj situaciji potrebno obezbediti mnogo više kapitala (opreme i mašina), kako bi dodatni
radnici bili isto tako produktivni, kao i postojeća radna snaga. Empirijske studije za pojedine
zemlje pokazuju negativnu relaciju između rasta stanovništva i akumulacije kapitala, ali je
prilikom ovih istraživanja rast ukupne faktorske produktivnosti smatran konstantnim, što
može biti greška ukoliko postoji pozitivna korelacija između rasta stanovništva i ukupne
faktorske produktivnosti.
 Elgar).

Journal ofEconomics, 108 (3).

197
Simon, J. (1997) The Economic of Population: Key Modern Writings, Vols 1 and 2 (Aldershot: edward
198
Meade, J. (1967) ‘Population Explosion, Standardof Livingand Social Conflict’, Economic Journal, June.
199
Kremer, M. (1993) ‘Population Growth and Technology Change: One Million BC to 1990’, Quarterly

171
 Tradicionalni argumenti u pogledu redukcije štednje sa porastom stanovništva baziraju
se na visokom raciu zavisnosti (procentu udela stanovništva koje troši, a ne produkuje). U
većini evropskih zemalja prisutan je trend povećanja broja penzionera, što naravno može
negativno uticati na stope privrednog rasta, kroz dalja povećanja udela populacije koji nije
angažovan u produktivnim aktivnostima. Kako će se menjati racio agregatne štednje u odnosu
na promene stope rasta stanovništva, zavisiće i od izmene kompozicije unutar ukupnog racia
zavisnosti. Argument da se usporavanjem stopa rasta stanovništva može podići racio štednje
pretpostavlja da su faktori koji determinišu output nezavisni od racia zavisnosti. Hipoteze o
pozitivnoj relaciji između rasta stanovništva, outputa i zaposlenosti date su preko Verdoorn-
ovih zakona, koji je potkrepljen empirijskim dokazima koji sugerišu pozitivnu relaciju između
rasta stanovništva i rasta outputa po zaposlenom . Ekonomija sa većim stopama rasta
zaposlenosti i outputa u stanju je da prihvata brže inovacije i s tim u vezi, povećava stopu
tehničkog progresa. Pri postojanju interne i eksterne ekonomije obima u proizvodnji,
povećana zaposlenost i output vodiće ka ubrzanju stopa rasta produktivnosti. Moguće je
takođe da i populacioni pritisak deluje na pojačanje motivacije za promenama u tehnici
proizvodnje, kako bi se prevazišle negativne posledice rasta stanovništva. U vezi s tim smatra
se da je tzv. “zelena revolucija” tokom 70-tih godina prošloga veka proizišla iz pritiska
stanovništva na postojeću ponudu hrane.
Struktura stanovništva u kojoj dominiraju mlađe starosne kategorije, više je sklona
prihvatanju novih ideja i veće je preduzimljivosti u pogledu premeštanja resursa iz nisko-
produktivnih u visoko-produktivne sektore, čime se u krajnjoj liniji deluje na podizanje
dohotka per capita. Svet je kao celina ostvario veći progres sa povećanjem populacije, pa se s
pravom može zaključiti da su tokom istorije veliki pomaci u razvoju pravljeni ne na bazi
statičke veličine populacije (npr. SAD su napredovale na bazi velike imigracije ljudi, dok je
britanska industrijska revolucija otpočela sa uvećanjem broja stanovnika).
Na jednoj strani povećanje broja stanovnika može redukovati životni standard, pre
svega preko sniženja nivoa štednje i kapitalnog stoka, dok na drugoj strani ista varijabla može
uticati na suprotan smer kretanja životnog standarda, pre svega kroz proces učenja,
specijalizacije, ekonomije obima, širenje tržišta i veće mogućnosti za proizvodnju outputa.
Zbog toga se uloga stanovništva u procesu razvoja može označiti paradoksalnom. Empirijska
evidencija sugeriše da su rast stanovništva i stopa akumulacije kapitala inverzno povezane, što
utiče na smanjenje rasta produktivnosti rada, dok su rast stanovništva i tehnički progres u
pozitivnoj korelaciji, što dovodi do porasta produktivnosti rada. Ova dva efekta deluju u
suprotnim pravcima, što utiče da ukupni efekat rasta stanovništva na rast per capita dohotka
bude skoro neutralan. Ovo je zaključak studija koje su istraživale direktnu povezanost rasta
stanovništva i rasta životnog standarda, pri čemu je na velikom broju zemalja utvrđeno
nepostojanje sistematske relacije između ove dve varijable. Empirijski rezultati međunarodnih
istraživanja ne daju punu potvrdu zapažanju da će zaustavljanje stope rasta stanovništva imati
201 velikog uticaja na rast dohotka per capita .
Zaustavljanje rasta stanovništva može biti
poželjno iz drugih razloga kao što su poboljšanje distribucije dohotka, smanjenje
prenaseljenosti i pritiska na zalihe hrane. Neizvesnost i kontraverznost relacije u pogledu

200
Hoover, E. and A. Coale (1958) Population Growth and Economic Development in Low Income Countries
(Princeton University Press).
201
Kelley, A. C. (1988) ‘Economic Consequences of Population Change in the Third World’, Journal of
Economic Literature, December. Thirwall, A. P. (1988) ‘Population Growth and Development’, in D.
Ironmonger, J. O. N. Perkins and T. V. Hoa (eds), National Income and Economic Progress: Essays in
Honour ofColin Clark (London: Macmillan).

172
porasta stanovništva i životnog standarda nameće kao realnu hipotezu strategijskog programa
koji se zasniva na kontroli populacije.
Jedan od teoretičara koji je razmatrao vezu između rasta stanovništva i materijalnog
blagostanja (Julijan Simon) izveo je simulacionu studiju na bazi teorijskih argumenata i
empirijske evidencije. Njegova glavna teza je da su ljudi ultimativni resurs koji se odlikuje
spremnošću, voljom, veštinom i imaginacijom na bazi kojih se ostvaruje ekonomski razvoj Po
njegovim nalazima, rast stanovništva inicijalno deluje negativno na per capita dohodak, ali u
dugom roku pozitivni feedback efekti koji rezultuju iz stimulansa porasta stanovništva na
tehnički progres, utiču na poboljšanje produktivnosti, čime se potiru negativni efekti Zemlje
koje su industrijalizovane, inicijalne negativne efekte porasta populacije po Simonovoj
simulacionoj studiji, prevazilaze za 50 godina. Manje razvijene zemlje treba da uspostave
umereni rast populacije, kako bi postigle rast životnog standarda, jer stacionarna ili ubrzana
veličina stope rasta stanovništva ne deluje korisno na privredni rast, ali to zavisi od ravnoteže
uticaja između sadašnjosti i budućnosti. U svim ekonomskim analizama, sadašnjost i
budućnost svode se na uporedivu osnovu, upotrebom koncepta diskontne stope. Da li će
pozitivni efekti porasta populacije prevazići kratkoročne negativne efekte, umnogome zavisi
od diskontne stope i dužine vremenskog perioda analize. Što je kraći vremenski period
analize, to je više buduće koristi diskontovano, odnosno manje je koristi od rasta stanovništva.
Naravno da postoji diskontna stopa i vremenski period po kojima je efekat dodajne populacije
na granici između pozitivne i negativne vrednosti. Klasična predikcija pretpostavlja
uniformno depresirano delovanje rasta populacije na životni standard. U Simonovom radu
pozitivni feedback efekat rasta populacije u nedovoljno razvijenim zemljama ogleda se u
sledećim elementima:
1) obezbeđenje društvene infrastrukture;
2) ekonomija obima;
3) investicije indukovane tražnjom;
4) stimulans novim metodama u poljoprivredi i
5) porast ponude na bazi promene proizvodnih obrazaca.
Po Maltusovom gledištu poboljšanja u poljoprivrednim tehnikama nezavisna su od
kretanja u broju stanovnika i mogu indukovati populacionu ekspanziju. U društvu pod
pritiskom porasta stanovništva očekuje se iznalaženje novih i efikasnijih metoda za
zadovoljenje datih potreba. Populacioni pritisak deluje na prihvatanje novih tehnologija u
poljoprivredi, jer bi bilo veomateško zamisliti nastanak tzv. “zelene revolucije”, koja se ne bi
pojavila da nije bilo pritiska povećanog broja stanovnika na ponudu hrane. Populacioni
pritisak takođe deluje kao stimulans na razvijanje društvene infrastrukture, pre svega u
transportu i komunikacijama, što ima daleko veće eksterne efekte. Na bazi ekonomije obima
obezbeđuje se ekonomičnost korišćenja infrastrukture na osnovu povećanog broja korisnika.
Simon smatra da pored kulture i institucija, ključni element privrednog razvoja predstavlja
unapređenje transporta i komunikacija. Svoju impresiju o komunikacijama svojevremeno je
izneo i Adam Smith, kada je zaključio da je najveće od svih postignuća dobrih puteva i
plovnih reka, razbijanje monopola i otvaranje novih tržišta uz smanjivanje troškova transporta
robe . U meri u kojoj porast populacije deluje kao pritisak na obezbeđenje ovih olakšica,
takođe će biti očekivano i povećanje outputa. Rastuća populacija deluje na ubrzavanje
promena bez prekida u organizaciji i funkcionisanju države i društva, pa se zbog toga često
očekuje poboljšanje državne administracije u skladu sa potrebama razvoja.
202
Simon, J. (1996) The Ultimate Resource 2 (Princeton: Princeton University Press).

Press). 4
Smith
Caddell).
203
Simon, J. (ed.) (1992) Population and Development in Poor Countries (Princeton: Princeton University
204
Smith, A. (1776) An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations (London: Strahan &

173
 Posebno pozitivan stav prema promenama i modernizaciji ima mlada populacija, koja je
po pravilu i više mobilna, što predstavlja nevidljivu vrednost u često zahtevanim
strukturalnim promenama. Jedno od glavnih ograničenja razvoja odnosi se, ne na nedostatak
štednje, već na nedostatak preduzetničke inicijative za investiranje. Proširenje i povećanje
tržišta koje rezultuje iz rasta populacije obezbeđuje inicijativu za investiranje. Bilo koji od
prethodno navedenih pozitivnih feedback faktora može delimično ili u potpunosti sprečiti
efekte “razređivanja“ kapitala, usled većeg broja stanovnika u kratkom roku, što je teorijska
predikcija konvencionalnih modela. Kompletna analiza između rasta stanovništva i životnog
standarda stoga mora uvažavati dugoročne koristi iz populacione ekspanzije, kao i
kratkoročne troškove. Samo kroz sagledavanje troškova nije moguće shvatiti porast
sveukupnog humanog blagostanja i pored očigledne ekspanzije svetske populacije.

174
 6.4 Zamka niske ravnoteže

Dva su razloga, zašto ubrzani rast stanovništva može delovati usporavajuće na

ekonomski razvoj. Prvi se odnosi na dejstvo rasta stanovništva na ograničavanje dovoljno
velikog porasta per capita dohotka, kako bi se obezbedila štednja neophodna za zahtevano
formatiranje kapitala u procesu rasta. Drugi se odnosi na prevazilaženje kapaciteta industrije
da apsorbuje novu radnu snagu, bilo kroz urbanu nezaposlenost koja se pritom razvija ili kroz
ruralnu nezaposlenost koja se pogoršava, na taj način depresirajući produktivnost u
poljoprivrednom sektoru. Moguće je da porast per capita dohotka u ranim fazama razvoja
indukuje porast stanovništva iznad pripadajuće održive stope rasta dohotka. U situaciji pada
stopa smrtnosti, može doći do populacionog pritiska, pri nepromenjenim stopama rađanja.
Verovatno je tokom istorije, populacija većine zemalja bila na nivou minimalne egzistencije
sa malim dobicima u životnom standardu, (pre svega zahvaljujući dejstvu tehničkog
progresa), tako da je rast stanovništva uglavnom bio određen visokim stopama rađanja, ali i
faktorima suprotnog dejstva poput, ratova, gladi, epidemija, itd. Jedno od vitalnih pitanja koje
se postavlja u teoriji ekonomskog razvoja jeste određivanje veličine per capita dohotka
dovoljnog da se prevaziđe stopa rasta stanovništva i da se obezbedi dalji održivi rast per
capita dohotka. Na ovo pitanje ne može biti odgovoreno bez zapažanja da rast dohotka mora
biti veći od rasta stanovništva u projekciji budućnosti. Šta se dešava kada per capita dohodak
raste u istoj meri, kao i samo stanovništvo?
Modeli niske ravnoteže pokušavaju da integrišu demografsku i razvojnu teoriju,
prepoznavanjem međuzavisnosti između rasta stanovništva, per capita dohotka i rasta
205 ukupnog nacionalnog dohotka . Ovi modeli su razvijeni
tokom 50-tih godina prošlog veka,
pre svega da bi se prikazale teškoće sa kojima se suočavaju zemlje u razvoju u cilju postizanja
održivog rasta životnog standarda i kako bi se obezbedile mogućnosti za akcije ekonomske
politike. Tri su bazične jednačine u jednom od takvih modela. Prva se odnosi na akumulaciju
kapitala. Akumulacija kapitala se odvija preko štednje. Pretpostavlja se da je štednja jednaka
investicijama. Stopa štednje per capita je jednaka:
dk’/P

i povezana je sa dohotkom per capita O/P na sledeći način:

dk’/P = b(O/P - X),

gde je:

O/P>(O/P)’

dk'/P = -C, ako je O/P<(O/P)'

205
Leibenstein, H. (1957) Economic Backwardness and Economic Growth (New York: Wiley). Nelson, R.
(1956) ’A Theory of the Low Level Equilibrium Trap in Underdeveloped Countries’, American economic
Review, December.

175
Slika 6.5: Stopa štednje i dohotka
dk' X / dk' / P
P

u p
|c

m
 Na slici 6.5, per capita dohodak je nizak ukoliko je na nivou (O/P)’, pri čemu se
pretpostavlja da se proces dezinvestiranja odvija po konstantnoj stopi C. Iza (O/P)’, stopa
štednje per capita raste linearno sa per capita dohotkom.

Slika 6.6: Rast stanovništva iper capita dohotka

dP
P

dP+ P
P 0
y/S
(i '-)" P
 Druga jednačina (slika 6.6) odnosi se na rast stanovništva. Sa rastom per capita dohotka,
stopa rasta stanovništva (dP/P), po pretpostavci modela raste, zahvaljujući padu stope
smrtnosti. Pri prelomnom nivou per capita dohotka (O/P) , rast stanovništva dostiže
maksimum (dP/P) , a stopa smrtnosti pala je na minimum. Relacija između rasta stanovništva
i per capita dohotka definisana je na sledeći način:
dP/P = P(O/P-S),
gde je O/P < (O/P)’’
dP/P = DP*/P, ako je O/P > (OP)’’ S - minimalni nivo per capita dohotka, tako da je ispod
S , dP/P je negativno, s obzirom da stopa smrtnosti prevazilazi stopu rađanja.
Treća jednačina odnosi se na linearno homogenu funkciju faktorskih inputa, tj.
dohodak ili output;
O = Tf(K,L)

Tehnologija i društvena struktura su po pretpostavci konstantne. Na bazi pretpostavki, model

krive rasta dohotka može biti prikazan na slici 6.7.

176
 Slika 6.7: Kriva rasta dohotka
dO O

Ako je S = X, populacija je stacionarna, a stopa štedno kreiranog kapitala po glavi stanovnika

je 0, pa će i dohodak biti stacionaran (dO/O = 0). Porast per capita dohotka iznad
stacionarnog ekvilibrijuma ostvaruje se preko porasta radne snage i kapitala po glavi
stanovnika. Rast dohotka će dostići u odsustvu tehničkog progresa tačku maksimuma iza koje
će ultimativno opadati usled pada racia kapital - radna snaga.

Slika 6.8: Zamka niske ravnoteže

tfO đP o ' p

Kombinacijom slika 6.6 i 6.7 dobija se dijagramska prezentacija modela zamke niskog
ekvilibrijuma u kojem per capita dohodak permanentno depresira (slika 6.8). Bilo kojem
nivou per capita dohotka između tačke minimalne egzistencije S = X i tačke a, biće pridružen
veći rast stanovništva u odnosu na rast dohotka, utičući na taj način na pad per capita dohotka.
Ekvilibrijumski nivo per capita dohotka biće u tački, gde kriva rasta stanovništva seče krivu
dohotka. Tamo gde je S = X reprezentovana je zamka niske ravnoteže. Bilo koji nivo per
capita dohotka ispod tačke a težiće sniženju per capita dohotka na ovaj egzistencijalni nivo,
pri čemu važi i suprotna tendencija da bilo koji per capita dohodak iznad a znači održivi
porast per capita dohotka, sve dok se dve krive ponovo ne preseku u tački q, što će
predstavljati novi stabilni ekvilibrijum.
Da bi se izbegla zamka niske ravnoteže, per capita dohodak mora porasti iznad a ili se
krive dO/O i dP/P moraju pomeriti na način da se izbegne ova zamka. Dva su teorijska
koncepta u ovom pravcu razvijena; jedan je koncept napora kritičnog minimuma, a drugi je
teorija velikog uzleta. Ukoliko je posmatrana ekonomija u zamci niske ravnoteže, verovatno
kretanje za izlaz iz ove situacije će biti u pravcu pomeranja celokupne krive dO/O u odnosu

177
na horizontalnu osu na bazi tehničkog progresa ili kroz pad dP/P, odnosno redukciju stope
rađanja. Kapital iz inostranstva podiže dO/O, kao što emigracija radnika snižava dP/P krivu,
tako da se i na taj način može vršiti oslobađanje ekonomije iz takve zamke.
Ako nizak ekvilibrijum postoji, napor kritičnog minimuma biće neophodan da bi se
izbegla ova zamka. Ova teza odnosi se na neophodna ulaganja merena investicionim
zahtevima, kako bi se podigao per capita dohodak na nivo iznad kojeg se obezbeđuje budući
rast per capita dohotka, ali koji neće biti pridružen sa dejstvom snaga dohodnog depresiranja,
odnosno preovlađivaće efekti koji doprinose daljem rastu dohotka. Kalkulisanje eksternih
investicija neophodnih da bi se održao per capita dohodak u jednom uzletu, čak i u umerenoj
sumi nije toliko izvodljivo u modelu. Relacije između rasta stanovništva, per capita dohotka i
ukupnog rasta dohotka u okviru modela zamke niske ravnoteže su veoma restriktivne.
Predikcije modela zamke niske ravnoteže u odsustvu kritičnog minimuma nisu se u potpunosti
poklopile sa istorijskim iskustvom, pogotovo u Zapadnoj Evropi, gde je dohodno indukovani
porast stanovništva delovao na znatan porast per capita dohotka. Sve dok stanovništvo nije
počelo da raste rapidno, per capita dohodak nije počeo da raste i rast stanovništva prethodio je
rastu dohotka, pre nego što je to bio obrnuti slučaj. Jedan od verovatno glavnih uzroka koji je
doveo do zaobilaženja Maltuzijanske situacije je permanentni pad stopa rađanja, zahvaljujući
efektu porasta životnog standarda. Ovaj efekat je preventivno delovao na razvoj Maltuzijanske
situacije u Evropi u XIX veku. Stope rađanja su pratile pad stopa smrtnosti, pre nego što je
maksimalna stopa rasta stanovništva bila dostignuta. Ono što se desilo u Zapadnoj Evropi nije
bilo iskustvo sadašnjih zemalja u razvoju sve do skora. Sada ipak postoje znaci da stope
rađanja padaju brže od stopa smrtnosti u većini zemalja u razvoju, tako da se izlazi iz zamke
niske ravnoteže. Najznačajnija od svih snaga koje deluje na izlazak iz zamke niske ravnoteže
jeste tehnički progres (kroz nepovratne promene u smislu povećavanja kapitalnog stoka, pre
svega u formi humanog i društvenog kapitala) čije konsekvence deluju na pozitivno pomeranje
krive rasta dohotka tokom vremena, tako da nivo per capita dohotka reprezentovan stabilnim
ekvilibrijumom kontinuirano raste.
Tehnički progres je stoga važan izvor ekonomskog progresa i potencijalno je jača
snaga u sadašnjim zemljama u razvoju, koje dobijaju tehnologiju iz razvijenih zemalja u
većini slučajeva. Na taj način porast životnog standarda može se klasifikovati kao prirodni
fenomen prikazan na slici 6.9. Na slici je prikazan mali porast per capita dohotka sa nivoa X
(minimum egzistencije) na X1. Ovaj porast bio bi povezan sa porastom stanovništva iznad
rasta dohotka, što uzrokuje tendenciju pada per capita dohotka ka egzistencijalnom
minimumu. Moguće je da porast per capita dohotka bude sa X na X1, pri čemu je takvoj
promeni pridružena permanentna promena u kvalitetu kapitalnog stoka, tako da per capita
dohodak neće padati na nivo X, ali će se vratiti na neki viši nivo recimo X2. Rast dohotka sa X
na X2 je sada permanentno reprezentovan na krivi dO/O’. Ukoliko je X2, novi stabilni
ekvilibrijum, sekvenca događaja se ponavlja i per capita dohodak dostiže tačku a u seriji tih
sekvencioniranih ponovljenih događaja, pri čemu nije potreban kritični minimum ulaganja da
bi se to dostiglo. Sa kontinuiranim rastom produktivnosti u svim formama tehničkog progresa
izvodljivo je (kroz taj mehanizam) da zemlja prođe fazu uzleta, tako da većina zemalja
današnjice ima rast dohotka brži od rasta stanovništva. Ukoliko je rast dohotka brži od rasta
stanovništva moguće je čak i da se izbegne zamka niskog ekvilibrijuma, pre svega
zahvaljujući tehničkom progresu, pre nego na bazi uspostavljanja permanentne redukcije u
stopama rađanja.

178
 Slika 6.9: Izlaz iz niske ravnoteže

dO dP

179
 6.5 Redukcija siromaštva

Svetska Banka je utvrdila da oko 1,2 milijardi ljudi živi u siromaštvu i bedi 206.
Međunarodno prihvaćena granica siromaštva jeste primanje od 1$ dnevno po osobi.
Siromaštvo se definiše kao nemogućnost ljudi da dostignu minimum životnog standarda
(World Development Report 2001.). Utvrđivanje životnog standarda je najlakše izvesti preko
uzimanja podataka o realnom dohotku pojedinaca ili domaćinstava. Isti nivo realnog dohotka
u različitim zemljama, ne znači istovremeno ujednačene vrednosti ostalih parametara
društvenog i ekonomskog razvoja. Per capita dohodak nije dovoljan za kompletnu sliku o
postignutom životnom standardu, već je potrebno izvršiti dopunu sa ostalim varijablama.
Razvojni program Ujedinjenih Nacija u tu svrhu koristi indekse humanog razvoja i siromaštva
. Izdvajanje kategorije siromašnih bazirano je na obezbeđenju minimalno prihvatljivog nivoa
potrošnje. Po PPP metodu, granica minimalne potrošnje definisana je kao broj jedinica
određene valute, kojom se može kupiti ona količina dobara i usluga na domaćem tržištu,
koliko se u SAD može kupiti za 1$. Za merenje siromaštva po PPP metodi, npr. granica je 30$
mesečno, što znači da će se preko pariteta obezbediti isti nivo potrošnje u bilo kojoj zemlji.
Ovako utvrđena granica siromaštva ne uzima u obzir razlike u obrascima potrošnje i ishrane u
posmatranim zemljama. Siromaštvo ne podrazumeva samo nizak dohodak, potrošnju, slabu
zdravstvenu zaštitu i obrazovanje, već je praćeno i osećanjem bespomoćnosti, ugroženosti i
poniženosti. Siromašni ljudi nisu slobodni, jer su izloženi većim rizicima na margini
preživljavanja.
Studija Svetske Banke o tome kako izgleda biti siromašan, artikulisala je strategiju za
redukciju siromaštva . U okviru ovog istraživanja, sprovedenog u preko 60 zemalja, siromašni
ljudi su opisali kako izgleda osećaj stalnog poniženja, bespomoćnosti i nedostatka
samopouzdanja. Loša životna iskustva siromašnih ljudi povezani su sa nedostatkom
materijalnih sredstava, nemogućnošću putovanja izvan lokalne zajednice, stalnim osećanjem
frustriranosti i nedostatkom vere i samopoštovanja usled nemogućnosti zadovoljenje
primarnih potreba. Iznenađujuća je sličnost u pogledu rezultata istraživanja u različitim
zemljama. Materijalno blagostanje je izuzetno važno. Nedostatak hrane, smeštaja, obuće
svuda je veoma kritičan problem u razmatranju siromaštva. Siromaštvo je uvek i svuda
vidljivo, i kao takvo uvod je u mnogobrojne probleme. Slaba ishrana vodi ka slabom zdravlju,
a slabo zdravlje vodi ka nemogućnosti da se zaradi dohodak. Za mnoge siromašne ljude,
materijalno blagostanje znači slobodu izbora i mogućnost da se kontroliše sopstveni život.
Zbog toga ga mnogi upoređuju sa životom u zatvoru. Ostaje jedino nada da će nekad biti
slobodni. Osećaj i definicija materijalnog i društvenog blagostanja su povezani sa
intergeneracijskim transferom, jer konstantna bespomoćnost u pogledu sadašnjeg stvaranja
materijalnog bogatstva neophodnog za život, utiče na prolongiranje siromaštva i na buduće
generacije. Strategija Svetske Banke za redukciju siromaštva sastoji se iz tri elementa:
1) promovisanje šansi;
2) olakšavanje ovlašćenja;
3) unapređenje sigurnosti.
Prvi element strategije odnosi se na proširivanje ekonomskih mogućnosti za siromašne
ljude, kroz proces privrednog rasta i delimično kroz proširivanje imovinske baze siromašnih
ljudi, i povećanje prinosa na tako dodeljenu imovinu. Glavni uzroci individualnog siromaštva
206
World Bank (2000) World Development Report 2000/2001: Attacking Poverty (New York: Oxford University
press).
7 UNDP 207 UNDP (2001) Human DevelopmentReport 2000 (New York: United Nations).
8 Wo ld

Press).

208
World Bank (2000) World Development Report 2000/2001: Attacking Poverty (New York: Oxford University

180
proističu iz nedostatka imovine i/ili niskih prinosa, koja ista stvara. Načini izlaska iz
siromaštva odnose se na:
1) raspolaganje prirodnim dobrima poput zemlje;
2) unapređenje obrazovanja i zdravstvene zaštite;
3) povećanje dostupnosti kredta;
4) stvaranje mreže društvenih kontakata kojima se unapređuje sopstveni položaj. Prinos
na imovinu zavisi od institucionalnog okvira i performansi nacionalne
ekonomije. U tom smislu država ima važnu ulogu, jer proširuje mogućnosti siromašnih ljudi,
s obzirom da za tu kategoriju stanovništva, tržište nije dostupno ili ne radi u njihovu korist jer
nemaju pristup, moć i kolateral. Zbog toga država može pomoći na tri načina:
1) upotrebom sopstvene moći za distribuciju sredstava;
2) institucionalnim reformisanjem, kako bi pojedini društveni servisi bili efektivni (pre
svega obrazovanje i zdravstvena zaštita);
3) olakšavanjem mogućnosti angažovanja siromašnih ljudi u programima, putem kojih
mogu doći do pribavljanja odredenih sredstava (npr. zemlje ili kredita).
Dollar i Kraay su preduzeli istraživanje na uzorku od 80 zemalja u poslednjih 40
godina, i pokazali su da koristi od rasta imaju kako siromašni, tako i bogati, što znači da rast
sam po sebi nije uzrok dohodnih nejednakosti . Takođe su utvrdili da ne postoje podaci da
dohodna nejednakost promoviše rast, zato što su bogatiji ljudi u stanju da štede i investiraju
više. U društvima visoke dohodne nejednakosti u distribuciji outputa, privredni rast se
usporava kroz neefikasnost i političku nestabilnost. Ali ono oko čega se svi slažu jeste da
samo rastuća ekonomija može dovesti do redukcije siromaštva. Siromaštvo ne može biti
redukovano u stagnatnoj ekonomiji. 1% poen rasta dohotka iznad proseka je povezan sa 2%
redukcije udela stanovništva, koje živi bedi. Slične stope rasta su povezane sa različitim
stopama redukcije siromaštva i to je rezultat postojećih nejednakosti u distribuciji dohotka.
Rast je više efektivan u redukciji siromaštva, gde je distribucija dohotka pravednija i
ujednačenija, nego gde postoje velike nejednakosti. Gde su nejednakosti niske, rast redukuje
siromaštvo u mnogo većoj meri, nego gde je ovakvo stanje suprotno. Zbog toga se npr. u
podsaharskoj Africi i Latinskoj Americi ne može postići redukcija siromaštva u dovoljnoj
meri, čak i pri per capita rastu od 4% godišnje, jer su prisutne visoke dohodne nejednakosti.
Drugi element strategije Svetske Banke u redukciji siromaštva, odnosi se na ojačavanje
participacije siromašnih ljudi u procesu odlučivanja . U tom smislu potrebno je eliminisati
različite forme diskriminacije i učiniti državne institucije više odgovorne i obzirne, u odnosu
na zahteve siromašnih ljudi. Sama institucionalna struktura zemalja sa velikim brojem
siromašnih stanovnika, često u sebi sadrži mehanizme za kontinuirano održavanje
marginalizacije i diskriminacije ove kategorije ljudi. Zakoni, lokalna elita, običaji, tradicija,
religija itd., samo su neki od elemenata koji održavaju ovakvo stanje. Upravo tu država ima
glavnu ulogu u pogledu olakšavanja položaja ugrožene kategorije stanovnika. Promene
institucionalne strukture, kako bi se smanjilo siromaštvo podrazumevaju sledeće:
1) upotreba aparata državne moći u cilju pravednije raspodele;
1) smanjivanje korupcije i stvaranje pravnog sistema koji promoviše jednakost prava i
obaveze svih građana;
2) ohrabrivanje participacije siromašnih ljudi u političkim procesima i stvaranje stabilne
demokratije;
2) obezbeđenje društvenih servisa i usluga najširim slojevima stanovništva;
3) stvaranje političke podrške u javnoj akciji borbe protiv siromaštva.
Unapređenje sigurnosti je najvažniji element kojim se redukuje ugroženost ljudskih
života. Postoje različite forme nesigurnosti koje obuhvataju: ekonomske šokove, prirodne
209
Dollar, D. and Kraay A. (2000) Growth is Goodfor the Poor (Washington, DC: World Bank).
210
World Bank (2001) World DevelopmentReport 2002 (Oxford: Oxford University Press).

181
katastrofe, ugrožavanje zdravlja, nasilje i ratove. Siromašni ljudi su izloženi širem spektru
rizika, jer žive i rade u okruženjima, koja su povećanog stepena opasnosti u pogledu bolesti ili
povređivanja. Nemogućnost pristupa servisu zdravstvene zaštite u direktnoj je vezi sa ostalim
elementima siromaštva. Kao posebnu kategoriju treba istaći starije ljude, jer je u siromašnim
društvima njihova izolacija veća, kao i nesigurnost u pogledu transfernih plaćanja, kojima
mogu obezbediti adekvatan život. Broj starih ljudi u svetu će značajno porasti u narednih
nekoliko decenija sa ubrzavanjem demografske tranzicije. Siromašne sredine odlikuje i
povećano nasilje i kriminal uz podvajanje usluga bezbednosti u skladu sa kategorijama
primanja. To znači da su kriminal i nasilje znatno viši u siromašnim društvima, jer teški
ekonomski uslovi često vode ka kompletnoj destrukciji jedne zajednice. Na taj način redukuje
se humani i društveni kapital u širem smislu. Nezaposlenost, niske zarade, kao i nekvalitetni
poslovi u neformalnom sektoru ekonomije su prateće odlike siromaštva sa aspekta tržišta
rada. Zbog svih pobrojanih teškoća, nesigurnosti i problema, potrebno je razvijati mehanizme
za upravljanje rizikom (npr. zdravstveno i penziono osiguranje, programe mikro finansiranja,
programe zapošljavanja, društvene fondove i socijalne transfere, osiguranje od podbacivanja
poljoprivrednih prinosa itd.).
Neophodni uslovi u strategiji nisu istovremeno i dovoljni da bi se redukovalo
siromaštvo. Trendovi i tok globalizacije nameću povećani stepen međuzavisnosti u globalnoj
ekonomiji. Zbog toga je neophodna šira međunarodna akcija, kako bi se na globalnom planu
redukovalo siromaštvo. Ta akcija bila bi zasnovana na sledećim elementima:
1) otvaranje tržišta razvijenih zemalja za robu i usluge iz siromašnih zemalja;
2) unapređenje produkcije međunarodnih javnih dobra poput disperzije znanja, kontrole
bolesti, unapređenja poljoprivrednih prinosa itd.
3) redukovanje rizika ekonomskih kriza i promovisanje globalne finansijske stabilnosti;
4) smanjenje duga i povećanje inostrane finansijske i tehničke pomoći;
5) davanje većeg učešća siromašnim zemljama u procesu odlučivanja u međunarodnim
ekonomskim i finansijskim institucijama.
U cilju merenja siromaštva, razvojni program Ujedinjenih Nacija (UNDP) prikazuje i
poredi zemlje po indeksu humanog siromaštva (Human Poverty Index (HPI)). Rezultati se
prikazuju godišnje u Human Development Reportu. Iako je rast per capita dohotka apsolutno
neophodan, kako bi se ostvarili svi esencijalni zahtevi materijalnog blagostanja, zemlje se
razlikuju po načinu na koji uspevaju da izvrše transakciju privrednog rasta u humani razvoj.
UNDP definiše humani razvoj kao proces povećanja ljudskih izbora. Indeks humanog
siromaštva baziran je na:
1) procentu stanovništva za koje se ne očekuje da će preživeti četrdesetu godinu (P1);
2) stopi neobrazovanosti odraslih (P2);
3) indeks deprivacije(P3) baziran na vrednosti dve varijable:% stanovništva bez pristupa
čistoj vodi za piće i % neuhranjene dece ispod 5 godina. Formula za izračunavanje ovog
indeksa glasi:
[1 3 3 3 ]1/3
HPI = /3(P1 +P2 +P3 )- 3

Rezultati i podaci u pogledu ovog indeksa ukazuju na različite aspekte siromaštva na

početku trećeg milenijuma. UNDP je izračunao da je trošak iskorenjivanja siromaštva
relativno mali u odnosu na globalni dohodak, i da je politička rešenost veća prepreka u
odnosu na finansijska sredstva. Po podacima ovog programa, potrebno je svega 0,3%
globalnog dohotka za potpunu redukciju siromaštva širom sveta. Za bazične društvene servise
u nedovoljno razvijenim zemljama, potrebno je izdvojiti 40 milijardi $ tokom 10 narednih
godina, dok je za iskorenjivanje siromaštva u narednih 20 godina potrebno izdvojiti istu sumu.
182
 Tabela 6.3: indeks humanog siromaštva za selektirane zemlje
HDI rang Vrednost Nepismenost Populacija Neuhranjena
indeksa odraslih bez pristupa deca ispod 5
humanog osoba iznad čistoj vodi za godina (%,
siromaštva 15 godina (%, piće 1995-2000)
(%) 1999) (%, 1999)
Visok
humani
razvoj
25 Kipar - 3.1 0 -
39 Cile 4.2 4.4 6 1
42 Bahami - 4.3 4 -
Srednji
humani
razvoj
51 Meksiko 9.5 8.9 14 8
66 Tajland 14.0 4.7 20 19
77 Peru 12.9 10.4 23 8
Nizak
humani
razvoj
129 Nepal 44.2 59.6 19 47
146 Angola - - 62 42
155 Cad 53.1 59.0 73 39
Izvor:UNDP, Human Development Report, 2000, (UN, 2001)

Nivo i rast produktivnosti određuje performanse jedne ekonomije. Jaz između razvijenih
i nerazvijenih zemalja, moguće je prevazići na različite načine. Što je veći gep između ove
dve kategorije, to su i mogućnosti za primenu savremene tehnologije u nerazvijenim
zemljama veće. Ako se tehnologija posmatra kao javno dobro, uz dati nivo tehnoloških
investicija, siromašna zemlja može postići visoke prinose, jer nema troškove razvijanja nove
tehnologije, ali s druge strane mora postojati spremnost razvijenih zemalja da ovu tehnologiju
učine dostupnom. Sposobnost apsorpcije tehnologije je preduslov za ostvarenje konvergencije
u procesu prevazilaženja razvojnih razlika. Neoklasična teorija rasta predviđa konvergenciju
na bazi dejstva zakona opadajućih prinosa na kapital. Po logici ove teorije, razvijene zemlje
raspolažu visokim nivoom kapitala po glavi stanovnika. Uz sličan sistem preferencija, iste
stope štednja i investicija trebalo bi da vode ka bržem privrednom rastu u siromašnijim
zemljama na bazi više produktivnosti kapitala u odnosu na razvijene zemlje. Standardna
procedura testiranja hipoteze o konvergenciji jeste u relaciji između stopa rasta per capita
dohotka, kao zavisne varijable i inicijalnog nivoa per capita dohotka, i produktivnosti kao
nezavisne varijable. Ako je navedena relacija negativna, to znači da je proces konvergencije u
toku, odnosno da per capita dohodak u siromašnim zemljama raste brže u odnosu na razvijene
zemlje. Baumol je u svojoj istraživačkoj studiji ukazao na postojanje jake inverzne korelacije,
između rasta produktivnosti razvijenih zemalja i zemalja srednjeg stepena razvijenosti.
Pretpostavka bezuslovne konvergencije dokazana je samo na primeru unutar grupe razvijenih
zemalja, dok takva hipoteza nije dokazana između razvijenih i nerazvijenih zemalja.
Posebno pitanje odnosi se na to koliko brzo nedovoljno razvijena zemlja treba da raste,
kako bi suzila i prevazišla razvojni gep za određeni period. U odgovoru na ovo pitanje,
moguće je za ilustraciju pretpostaviti sledeće:

183
 1) tekući nivo per capita dohotka u razvijenoj zemlji (YR = 35000$);
2) tekući nivo per capita dohotka u siromašnoj zemlji (YS = 2000$);
3) stopa rasta per capita dohotka u razvijenoj zemlji od 2005-2025. godine (rD= 3%);
4) stvarna stopa rasta per capita dohotka u siromašnoj zemlji (rS = 2%)
5) pretpostavljeni nivo per capita dohotka na kraju perioda po sadašnjim cenama u 2025.
*
godini (Y D = 55000$);
6) zahtevana stopa per capita dohotka u siromašnoj zemlji (r S).
Na bazi pretpostavljenih veličina može se izračunati koliko je vremena potrebno
siromašnoj zemlji po postojećim stopama rasta, da dostigne tekući nivo per capita dohotka
razvijene zemlje.
YR = YS(1 + rs)
Yr log
=>n =
log(1 + rs)
Primenom prethodno navedenih podataka dobija se:
35000
log--------
n= 2000« 144 godina.
log(1,02)
Pri stopi rasta od 2% siromašnoj zemlji sa per capita dohotkom od 2000$, potrebno je
144 godine da dostigne sadašnji nivo životnog standarda razvijene zemlje. Drugo pitanje
odnosi se na to koliko će godina biti potrebno da se eliminiše razvojni gep, odnosno izjednači
per capita dohodak siromašne i razvijene zemlje? U odgovoru na ovo pitanje treba primeniti
sledeću formulu:
Y n n
R(1 + rd) = YS(1 + rS)
Smanjivanje gepa je naravno, moguće samo u situaciji u kojoj siromašna zemlja ima
višu stopu rasta dohotka u odnosu na razvijenu zemlju. U suprotnom slučaju dolazi do
proširivanja razvojnog gepa.
Yr
log

log(1 + rs) - log(1 + rd) Pretpostavimo primer nedovoljno

razvijene zemlje sa per capita dohotkom od 5000$, i stopom rasta od 6% godišnje. Pod
ostalim jednakim uslovima odgovor bi bio:
35000
log--------
n=-------------5000-------^68
log(1,06) - log(1,03) Što je manja razlika u stopama rasta i
niži početni nivo dohotka nedovoljno razvijene zemlje, to je više godina potrebno za
dostizanje životnog standarda razvijene zemlje.
Uz pretpostavku date stope rasta, razvijene zemlje od 2005. do 2025. godine (n=20
godina), moguće je izračunati na koliko, nedovoljno razvijena zemlja treba da uveća stopu
rasta, kako bi u toj godini izjednačila per capita dohodak.
d = YS(1+rS)
n
n = r s = -\lY * Ys
d /Ys -1

r*s = 20V55000/2000-1w18%
Zahtevanu stopu rasta od 18% godišnje je nemoguće postići, u toku naredne dve
decenije. U analizi empirijskih podataka, većina nedovoljno razvijenih zemalja treba da ima
preko 50% stope investicija, kako bi se u razvoju približila razvijenim zemljama. Ovo

184
jednostavno nije izvodljivo, niti su ove zemlje u stanju da apsorbuju ovako visok nivo
investicija.
Sve navedene kalkulacije zavise od veličina pretpostavljenih varijabli u budućnosti,
izbora bazne i targetirane godine, kao i od inicijalnog nivoa per capita dohotka. Niko
pouzdano ne zna sa preciznošću, koliko će buduće stope rasta biti, ali se u projekciji
budućnosti koristi istorijsko iskustvo, kao pouzdan parametar za pretpostavku kretanja stopa u
narednom periodu. Targetirana godina u kalkulaciji konvergencije ne treba da bude previše
blizu sadašnjosti, ali ni predaleko u budućnosti, kako se dostizanje ciljeva ne bi izgubilo iz
vida.
Ipak, ujednačenost dohotka između zemalja nije realno ostvariv cilj u budućnosti. Za
mnoge siromašne zemlje biće potrebno više od 100 godina da dostignu nivo sadašnje
razvijenosti industrijskih zemalja. Podela na bogate i siromašne zemlje relativno je novijeg
datuma. Sadašnji nivo per capita dohotka siromašnih zemalja bio je prisutan u zemljama
Zapadne Evrope sredinom 19. veka. Glavni dispariteti između razvijenih i nerazvijenih
zemalja nastali su tokom 20. veka. Tehnički progres i industrijalizacija u nekim zemljama,
glavni su uzrok ubrzavanja stopa privrednog rasta. Ako se analizira stopa progresa
civilizacije, može se reći da je u poslednjem stoleću proizvedeno više outputa nego u
prethodnih 5000 godina. Nesumnjivo je napravljen veliki progres, ali se razvojni gep i
dohodne razlike između zemalja i dalje proširuju.

185
III deo - MEĐUNARODNA DIMENZIJA
RAZVOJA

186
Ruka koja daje uvek je iznad one koja prima
Arapska poslovica

7. MEĐUNARODNA MONETARNA ASISTENCIJA 7.1

Međunarodni monetarni sistem, MMF i zemlje u razvoju

Potreba za globalnim međunarodnim finansijskim institucijama, koje bi rešavale

globalne probleme postala je evidentna tokom Svetske ekonomske krize, tridesetih godina
prošloga veka. Taj period u razvoju svetske ekonomije biva upamćen kao period Velike
depresije i trajao je od 1929. do 1933. godine. U tom periodu dolazi do velikih razaranja svih
formi ekonomskog života, što se manifestuje kroz visoku nezaposlenost, bankrotstvo firmi i
banaka, inflaciju i visoke troškove proizvodnje. Sve to imalo je za posledicu nepoverenje u
papirni novac i povećanu tražnju za zlatom iznad rezervi nacionalnih banaka. Brojne zemlje
tada su bile prinuđene da napuste zlatni standard koji je sa svoje strane pružao izvesnu
stabilnost u razmeni materijalnih dobara na bazi definisanja vrednosti svake nacionalne valute
kroz datu količinu zlata . Pojava neizvesnosti u pravcu fiksiranih relacija nacionalnih valuta i
zlata dovodi do teškoća u odvijanju međunarodnih finansijskih odnosa. Te teškoće najpre se
javljaju između zemalja koje se trude da sačuvaju zlatni standard i onih zemalja koje su taj
standard napustile u međunarodnoj razmeni. U takvoj situaciji dolazi do ograničavanja i
restrikcija u razmeni nacionalnih valuta, a sve sa ciljem da se zaštiti nacionalna valuta od
erozije i da se sačuvaju rezerve zlata.
Na drugoj strani, dolazi do sniženja cena roba, kako bi konkurenti na međunarodnom
tržištu ostvarili određene prednosti. Pod tim uslovima dolazi do poremećaja cena nacionalnih
valuta, do pada cena roba i obima međunarodne razmene. Narasle protivurečnosti pospešuju
evoluciju međunarodnog monetarnog sistema . Kreiranje novog monetarnog sistema i
institucija koje će ga podržati javlja se kao neophodna potreba i zahtev za osiguranjem
stabilnog okvira funkcionisanja međunarodne ekonomije. Inoviranjem monetarnog sistema
formalizovani su napori u pravcu postizanja sledećih ciljeva :
- prevazilaženje efekata različitih vidova ekonomskog nacionalizma;
- obezbeđenje stabilnog razvoja međunarodne monetarne saradnje i multilateralne trgovine.
Povremene međunarodne monetarne i finansijske konferencije i dogovaranja bilo je
neophodno zameniti međunarodnom organizacijom permanentnog karaktera koja bi preuzela
supervizorsku i monitoring funkciju u novom međunarodnom monetarnom sistemu.
Osmišljavanje i planiranje novog međunarodnog monetarnog sistema i pratećih organizacija
međunarodnog uticaja započelo je tokom II svetskog rata i rezultiralo u određenim planovima
za uređenje posleratnog monetarnog poretka. U stvaranju posleratnog monetarnog ustrojstva
izdvajaju se planovi Harry Dexter White-a, koji je reprezentovao interese SAD, i John
Maynard Keyns-a, koji je reprezentovao Veliku Britaniju. Planovi su zvanično objavljeni
istog dana, 7. aprila 1943. godine. To ne znači da nisu postojali planovi i predlozi sa drugih
strana, ali su interesi tada dve vodeće nacije sveta bili predstavljeni kroz ta dva plana. Na
jednoj strani, SAD su izašle iz rata kao potencijalno dominantna sila pa, u skladu sa tim, i
Vajtov plan odražava težnju SAD za nastavkom dominacije u posleratnom monetarnom
međunarodnom sistemu imajući u vidu da rezerve zlata ove zemlje u toku rata nisu potrošene,

M. D. Bordo and A. J. Schwartz, eds.,A Restrospective on the Classical Gold Standard (Chicago: University
of Chicago Press, 1984).
2 S. C. Tsiang, “Fluctuating Exchange Rates in Countries with Relatively Stable Economies: Some European
Experiences after World War I”, InternationalMonetary Fund StaffPapers, October (1959).

187
što nije bio slučaj kod drugih zemalja. Otuda zalaganje SAD za zadržavanje zlata kao
međunarodnog sredstva plaćanja.
U Velikoj Britaniji diskusija o uređenju posleratnih međunarodnih, valutnih i
trgovinskih odnosa rezultirala je prezentacijom Kejnzovog plana koji je prihvaćen od većine
savezničkih vlada. U osnovi Kejnzovog plana bila je težnja za obnovom razorenih privreda
kroz smanjenje uloge zlata kao svetskog novca i međunarodnog sredstva plaćanja. Da bi se
oživela međunarodna trgovina i podstakao međunarodni privredni razvoj po Kejnzu je trebalo
uspostaviti sistem multilateralnog kliringa putem kojeg bi se prevazišao nedostatak
međunarodnih sredstava plaćanja za izmirenje međunarodnih obaveza. U tom pravcu
potrebno je formirati Međunarodnu klirinšku uniju koja bi podržala inovirani monetarni
sistem međunarodnih finansijskih transakcija. Ova globalna institucija vodila bi računa i
kontrolisala stanje i visinu međunarodne likvidnosti kroz uspostavljanje sistemske
odgovornosti zemalja članica za svoja dugovanja i potraživanja, uz održavanje ravnoteže u
međunarodnim plaćanjima putem međusobnog “prebijanja” dugovanja i potraživanja.
Međunarodno platežno sredstvo koje bi to omogućavalo bilo bi u formi monetarnog
medijuma tj. nove međunarodne valute - bankora. Bankor kao međunarodno platežno sredstvo
bio bi izražen u određenoj količini zlata i zemlje članice bi mogle bankor kupovati zlatom, ali
se obrnuta transakcija ne bi mogla odvijati. Sve nacionalne valute definisale bi valutni paritet
u bankorima u fiksnom, ali ne i zauvek datom nepromenljivom iznosu prema bankoru. Zemlje
članice sa neravnotežom platnog bilansa bile bi u obavezi da preduzmu odgovarajuće korekcije
kako bi smanjile suficit tj. deficit platnog bilansa, dok bi prema uniji plaćale kaznenu kamatu.
Promena deviznog kursa je osnovna mera za smanjenje neravnoteže platnog bilansa po
Kejnzu. Za svaku članicu unije bila bi određena kvota učešća na bazi koje bi bilo limitirano
njeno zaduživanje. Kejnzov plan je odražavao uravnotežen, realan, simetričan i neutralan stav
za rešenje problema međunarodne likvidnosti i obnove posleratne međunarodne monetarne
saradnje i trgovine. Iako je Kejnzov plan sadržao prikladnija rešenja i uravnoteženiji pristup,
prihvaćena je Vajtova koncepcija institucionalizacije međunarodne monetarne saradnje, jer je
odražavala težnju SAD za ekonomskom, a samim tim i političkom dominacijom. Vajtov plan
institucionalizuje dominaciju SAD, čiji se interesi stavljaju i ispred same stabilnosti
međunarodnog monetarnog sistema, što će biti i potvrđeno u kasnijem posleratnom razvoju
početkom sedamdesetih godina ovoga veka. Na izvestan način Vajtov plan produžava
globalnu ekonomsku dominaciju SAD, ali je odložio i nije adekvatno rešio kumulativne
probleme međunarodnih finansijskih i monetarnih odnosa.
Vajtov plan zasnivao se na liberalnim odnosima u međunarodnoj razmeni, sistemu
fiksnih deviznih kurseva i fiksnoj ceni zlata. Za održavanje stabilnosti deviznih kurseva
starala bi se međunarodna monetarna organizacija pod nazivom Stabilizacioni fond
Ujedinjenih i pridruženih nacija. Fiksni devizni kursevi bi se mogli menjati samo u slučaju
fundametalnih ekonomskih neravnoteža, i to uz saglasnost Fonda. Odluka kojom se ostvaruje
saglasnost donosi se većinom koja predstavlja 4/5 ukupne glasačke snage u Fondu. Pariteti
nacionalnih valuta iskazivali bi se u međunarodnoj monetarnoj jedinici “junitasu” čija bi
vrednost bila 10 SAD dolara i formalno bi bila izražena u zlatu. Na taj način uspostavio bi se
svetski monetarni sistem u čijoj osnovi bi bio američki dolar sa zlatnom podlogom tj.
ograničena varijanta zlatnog standarda. Fond bi svoj finansijski potencijal gradio na bazi
uplata kvota zemalja članica. Uplaćivanje bi se vršilo u zlatu, nacionalnoj valuti i hartijama od
vrednosti, dok bi veličina kvote zavisila od parametara vezanih za ekonomsku snagu zemlje
članice. Pozajmice Fonda u slučaju deficita platnog bilansa bile bi limitirane veličinom kvote,
a dobijale bi se u zamenu za nacionalnu valutu u iznosu od 25% kvote u toku jedne godine.
Na viškove nacionalne valute iznad kvote, zemlja članica plaćala bi Fondu sumu u iznosu od
1% u zlatu. Vajtov plan je predviđao ukidanje deviznih i trgovinskih ograničenja, kao i
odbacivanje bilateralnih klirinških aranžmana. Nakon dugih pregovora, koncipiran je

188
zajednički plan stručnjaka u čijoj osnovi je Vajtova koncepcija posleratnog organizovanja
svetskog monetarnog sistema. Taj plan prezentiran je na monetarnoj i finansijskoj
konferenciji Ujedinjenih nacija održanoj od 1.-22. jula 1944. godine u Breton-Vudsu u SAD.

189
Sporazum o osnivanju Međunarodnog monetarnog fonda i Međunarodne banke za obnovu i
razvoj potpisan je kao finalni dokument konferencije 22. jula 1944. godine, a stupio je na
snagu 27.12.1945. godine. Sporazum se sastojao iz tri dela i to: Zaključnog akta, Statuta MMF
(Annex A) i Statuta Banke (Annex B).
Ove institucije osmišljene su kao komplementarne po načinu dejstva u svetskom finansijskom
sistemu, jer je valutno-platna komponenta obuhvaćena kroz MMF, a finansijsko-kreditna i
razvojna kroz funkcionisanje Međunarodne banke za obnovu i razvoj. Osnivanje MMF i
Svetske banke označilo je i otpočinjanje nove etape u stvaranju svetskog finansijskog poretka.
MMF je počeo finansijsko poslovanje 1. marta 1947. godine. Bretonvudski sistem otpočeo je
da funkcioniše po završetku II svetskog rata. Osnovu funkcionisanja predstavljao je
modifikovani tip zlatno-deviznog standarda sa američkim dolarom kao ključnom svetskom
valutom. Centralna ideja osnivanja MMF sadržana je u težnji da se trasira put razvoja i rasta
svetske privrede, kroz organizovanu međunarodnu monetarnu saradnju. U članu I Statuta
Fonda dati su njegovi ciljevi:
- da unapređuje međunarodnu monetarnu saradnju kroz stalnu instituciju koja obezbeđuje
mehanizam za konsultacije i saradnju u pogledu međunarodnih monetarnih problema;
- da podstiče ekspanziju i uravnoteženi rast međunarodne trgovine, kako bi doprineo
unapređenju i očuvanju visokog nivoa zaposlenosti, realnog dohotka i razvitka proizvodnih
resursa svih članica kao primarnih ciljeva ekonomske politike;
- da održava stabilnost deviznih kurseva, podržava propisane devizne aranžmane među
zemljama članicama i da sprečava konkurentske valutne depresijacije;
- da pomaže uspostavljanje multilateralnog sistema plaćanja za tekuće transakcije između
članica i da ukida devizne restrikcije koje ometaju rast svetske trgovine;
- da uliva poverenje zemljama članicama čineći im svoje resurse privremeno dostupnim uz
odgovarajuće garancije, dajući im tako priliku da koriguju platnobilansne neravnoteže, a da ne
moraju da pribegavaju merama štetnim za nacionalni i međunarodni prosperitet;
- u skladu s navedenim, da skraćuje trajanje i smanjuje stepen neravnoteže platnih bilansa
- 213
zemalja clanica.
Prvi član Statuta Fonda predstavlja najvažniju odredbu ovog dokumenta. Ova odredba
nije menjana niti je vršena njena dopuna, što je u skladu sa prvobitno određenom ulogom
MMF. Celokupna politika i odluke Fonda donose se u skladu sa prvim članom Statuta.
Razvitak međunarodne monetarne i ekonomske saradnje je osnovna karakteristika
funkcionisanja MMF, koja je takođe sadržana i u ciljevima ove institucije. Ova karakteristika
se u praktičnoj primeni ogledala u neprekidnoj promeni tokom vremena. Varijacije promena
samo su odraz razvoja u međunarodnom ekonomskom okruženju, a nikako nisu bile usmerene
u pravcu suštinskih izmena. Bitna karakteristika bretonvudskog poretka je sistem fiksnih
deviznih kurseva. Politika deviznog kursa kao područje ekonomske politike zemlje članice
bila je vođena i usmeravana univerzalno usvojenim pravilima sadržanim u Statutu MMF.
Sistem fiksnih deviznih kurseva mogao se sagledati i kao supstitut za koordinaciju
nacionalnih ekonomskih politika. U ovako koncipiranom sistemu podrazumevala se
konvertibilnost dolara u zlatu i uspostavljanje konvertibilnosti valuta zemalja članica.
Stabilnost međunarodnih monetarnih odnosa bila je osnovna namera kreatora bretonvudskog
poretka, čija se koncepcija ogledala kroz sistem fiksnih deviznih kurseva . Modifikovana
varijanta zlatnog standarda bazira se na valutnoj konvertibilnosti i slobodnom tržištu zlata.
Iskustva iz vremena zlatnog standarda činila su osnovu bretonvudskog rešenja. U doba
zlatnog standarda devizni kursevi bi se automatski uspostavljali oko valutnih pariteta. U
okviru modela zlatno-dolarskog standarda devizni kursevi su mogli da osciliraju oko valutnog
pariteta +/- 1%. Zemlje članice mogle su menjati ove valutne paritete samo u slučaju
213
Član I Statuta MMF, Articles of Agreement, IMF, Washington D.C., 1978.
214
R. Triffin, (1961) Goldandthe Dollar Crisis ,Yale University Press.
190
fundamentalne neravnoteže, uz saglasnost i dozvolu Fonda. Zabranjena je bila izmena u cilju
jačanja konkurentskog položaja zemlje kroz valutni damping. Kursevi nacionalnih valuta
održavali su se intervencijama monetarnih vlasti, ali je sve češće dolazilo do dispariteta
između valutnog pariteta i stvarne kupovne moći nacionalne valute. Na taj način stvorena
monetarna neravnoteža dovodila bi do precenjenosti ili potcenjenosti nacionalnih valuta.
Sistem nije imao adekvatni mehanizam za otklanjanje ovih dispariteta koji bi u krajnjoj liniji
bili reflektovani kroz neravnotežu platnog bilansa. Taj nesklad između fiksnih deviznih
kurseva i unutrašnjih vrednosti valuta dovodio je vremenom do stvaranja uslova za napuštanje
politike fiksnih deviznih kurseva. Sistem fiksnih deviznih kurseva srušen je ukidanjem
konvertibilnosti dolara, avgusta 1971. godine. To je dovelo do kraha bretonvudskog sistema i
do otpočinjanja postbretonvudske ere u razvoju svetskog monetarnog i finansijskog poretka.
U bretonvudskom sistemu američki dolar imao je ulogu centralne, rezervne valute. Američka
privreda, još u toku II svetskog rata, gradi vodeću međunarodnu ulogu. Po završetku rata
tražnja američke robe i dolara, u stalnom je porastu. Dolar je svuda rado priman. Najveći deo
svetskih rezervi zlata nalazio se u SAD. Široka upotreba dolara kao sredstva međunarodnih
plaćanja bazirala se na poverenju koje se garantovalo konvertibilnošću dolara u zlato po ceni
od 35 dolara za jednu finu uncu zlata (31,03 gr). Ta cena utvrđena je daleke 1934. godine.
Na drugoj strani, SAD nisu imale slobodu akcije u pravcu devalvacije dolara, jer bi
promena njegovog odnosa prema zlatu dovela do stvaranja nepoverenja u ovu glavnu svetsku
rezervnu valutu . Na stvaranje velikog poverenja u stabilnost vrednosti dolara presudno je
uticala ekonomska dominacija SAD u svetu. Početkom šezdesetih godina dolazi do povećanja
cene zlata na 40 dolara. To je bio prvi signal akumuliranih problema u vidu dispariteta između
zvaničnog valutnog pariteta i unutrašnje vrednosti dolara. Da ta precenjenost dolara ne bi
ugrozila stabilnost deviznih kurseva, osam zemalja Zapada 1961. godine osniva “zlatni pul”
sa ciljem da očuva postojeću cenu zlata. Za tu svrhu učesnice “zlatnog pula” obezbedile su
značajna sredstva kako bi cenu zlata zadržale na postojećem nivou. “Zlatni pul”
intervencijama na tržištu zlata nije mogao ograničiti pritisak na rezerve zlata koji je nastao
smanjenjem poverenja u dolar. Dolarska potraživanja su se povećavala, a samim tim i težnja
za njihovom konverzijom u zlato. Tržište zlata funkcionisalo je na dva segmenta i to na
zvaničnom i privatnom. Postojanje dvojne cene je zastupljeno do 1973. godine. “Zlatni pul”
prestaje da postoji marta 1968. godine, kao rezultat nemoći da se spreči pritisak na tržištu
zlata i time odloži kriza sistema. Da bi se prevazišla kriza sistema i rešile potrebe povećane
međunarodne likvidnosti, odlučeno je da se kreira nov oblik međunarodnog plaćanja u okviru
Fonda. Stvaranje specijalnih prava vučenja - SDR (special drawing rights) ozvaničeno je I
Amandmanom na Statut MMF koji je stupio na snagu 1969. godine. Specijalnim pravima
vučenja htelo se odgovoriti na potrebu za uvećanjem obima međunarodne likvidnosti.
Druga dopuna Statuta MMF proklamovana je 1. aprila 1978. godine, stupanjem na
snagu II Amandmana. Time je ozvaničeno postojanje fleksibilnih deviznih kurseva. III
Amandman donet je 1992. godine i njime se proširuju međusobna prava i obaveze zemalja
članica i Fonda. Treba istaći da je stav Fonda prema čestim izmenama Statuta bio i ostao
izrazito negativan, što se da i zaključiti s obzirom da je za pedeset godina postojanja Fond
samo tri puta vršio dopune Statuta, iako su se monetarni i finansijski odnosi turbulentno
menjali tokom vremena. Bez obzira na ispoljenu rigidnost sa stanovišta pravnog određenja
MMF, uloga i značaj ove institucije progresivno raste tokom proteklih decenija. Ispoljena
rigidnost bila je i ostala u funkciji težnje za očuvanjem autoriteta. Tokom višedecenijskog
funkcionisanja Fond je svoje aktivnosti diversifikovao u više oblasti. MMF pruža savetodavne
usluge zemljama članicama u vezi sa sprovođenjem ekonomske politike. Iz ove funkcije
proizilazi funkcija nadzora (surveillance), kako nad ekonomskom disciplinom zemalja

Bordo M. D., Eichengreen B., eds., (1993), A Retrospective on the Bretton Woods Sytem, University of
Chicago Press.

191
članica, tako i nad svetskim monetarnim sistemom. Nadgledanje i koordinacija ekonomskih
politika, kao jedna od ključnih funkcija Fonda, sprovodi se u cilju održavanja relativne
stabilnosti i funkcionisanja svetskog monetarnog i finansijskog poretka. Regulatorna ili
jurisdikciona oblast funkcionisanja Fonda odnosi se na procenu adekvatnosti ekonomskih i
finansijskih politika, a pre svega na saglasnost politika deviznih kurseva zemalja članica sa
formalno pravnom regulativom i Statutom MMF216.
U okviru finansijskog funkcionisanja, ključna uloga Fonda odnosi se na pružanje
finansijske podrške zemljama članicama za prevazilaženje njihovih platnobilansnih
neravnoteža. Finansijska pomoć Fonda vremenski je oročena. Ispunjenje ove funkcije
podrazumeva sprovođenje politike uslovljenosti. Politika uslovljenosti sprovodi se od strane
Fonda i odnosi se na stepen postizanja neophodnog uzajamnog razumevanja i saglasnosti sa
zemljom članicom u pogledu pridržavanja određenih obaveza pri korišćenju Fondovih
sredstava. Uslovljenost na izvestan način osigurava da će finansijski resursi Fonda biti
korišćeni za rešavanje platnobilansnih teškoća na način koji neće biti u suprotnosti sa
Statutom MMF, niti će ugroziti likvidnost sistema Fonda. MMF je vremenom dobio još jednu
značajnu funkciju pri čemu je njegova uloga u sprovođenju te aktivnosti nezaobilazna i
izuzetno značajna. To je Fondovo angažovanje u pogledu rešavanja krize dugova. Po Statutu,
Fond nema obavezu u pogledu ove aktivnosti, ali je problem dugova u vezi sa
platnobilansnom neravnotežom, ekonomskom i monetarnom politikom zemalja članica, pa
samim tim i u vezi sa MMF.
Svetski finansijski sistem karakteriše veliki broj elemenata koji odražavaju njegovu
krizu i to: inflacija praćena velikom nezaposlenošću, povećanje tereta dugova, platnobilansne
neravnoteže, budžetski deficiti i dr. Uloga MMF kao glavnog koordinatora i strateške
institucije u sistemu svetskih finansija usmerena je pre svega na postepeni razvoj istog,
imajući u vidu da je svetski ekonomski poredak od osnivanja ispoljio i kumulirao slabosti koje
su i dovele do krize sistema . Koncepcija sistema se zasnivala na stabilnosti dolara, a samim
tim i na stabilnosti monetarno kreditne politike SAD. To je, sa druge strane, zahtevalo jaku
finansijsku disciplinu zemlje emitenta ove valute. Nemogućnost uspostavljanja međunarodne
kontrole i potrebne finansijske discipline tj. nekontrolisana emisija dolara i valuta razvijenih
zemalja kao i neravnoteža proistekla iz jaza između razvijenih zemalja sveta i zemalja u
razvoju konstantno generišu krizu. Ta kriza sigurno neće biti prevaziđena u skorijoj
budućnosti, bez obzira na potrebu radikalnih reformi monetarnih i finansijskih odnosa u svetu.
MMF kao ključna institucionalna komponenta sistema neće ići na radikalne promene, već će
pravac njegovog delovanja biti usmeren na postepene promene u sistemu, ali na način kojim se
produžava dominacija visoko razvijenih zemalja članica.
Jedna od najznačajnijih inovacija u samom MMF-u jeste upravo prilikom pomaganja
zemljama članicama da dizajniraju programe prilagođavanja. Veća pažnja se pridaje
društvenim, ekonomskim i političkim karakteristikama zemlje koja je u pitanju. To je bilo po
prvi put oficijelno prepoznavanje da su platno-bilansne teškoće pridružene formatiranju
prihvatljive stope privrednog rasta. Na taj način dat je novi naglasak na politike kojima se
povećava produktivnost i poboljšava alokacija resursa. Tokom prethodne decenije naročito je
rasla uloga MMF kao bankarskog menadžera siromašnih zemalja, pri čemu je i MMF
poprimio određena svojstva razvojne agencije, kroz unapređenje dugoročnih zajmova kojima
se pokrivaju dugoročne strukturalne platno-bilansne teškoće. Uloga Svetske banke se takođe
menja kroz obezbeđenje zajmova za platno-bilansnu podršku, što je bila tradicionalna uloga
MMF. Fond je svojevremeno uspostavio olakšice strukturalnog prilagođavanja (1986) i
naprednu olakšicu strukturalnog prilagođavanaja (1987) u prepoznavanju platnog bilansa kao

6
Polak J. J., (1991) The Changing Nature ofIMF Conditionality, Essays in International Finance no. 184,
Princeton University Press.
7 De Vries M. G., (1986) The IMF in a Changing World, Washington D.C.,IMF.

192
vodećeg targeta za potrebe rasta outputa pre svega, u zemljama u razvoju. Vašingtonski
konsenzus predstavlja važeću doktrinu između MMF i Svetske banke u pogledu politika koje
zemlje u razvoju treba da upražnjavaju, kako bi podigle životni standard. Međutim,
Vašingtonski konsenzus je esencijalno neoliberalna doktrina koja pretpostavlja superiornost
slobodnog tržišta i slobodne trgovine u postizanju ubrzanog ekonomskog razvoja. U
sagledavanju neoliberalne filozofije obe institucije, praktično se pripisuju isti programi
reformi koji se baziraju na: legalnom obezbeđenju vlasničkih prava; redirekciji javnih
izdataka prema obrazovanju, zdravstvu i infrastrukturnim investicijama; fiskalnoj disciplini i
poreskim reformama kojima se širi poreska baza i smanjuju marginalne poreske stope;
kamatnim stopama koje su tržišno determinisane; trgovinskoj liberalizaciji kroz uklanjanje
kvantitativnih restrikcija sa niskim i jednoobraznim carinama; otvorenosti za strane direktne
investicije; privatizaciji državnih preduzeća; deregulaciji kojom se snižava ili ukida regulacija
kojom se usporava ulazak ili ograničava konkurencija, izuzev one koja se opravdava zaštitom
životne okoline, zaštitom potrošača, bezbednošću u širem okviru; kao i prudencionom
monitoringu i superviziji finansijskih institucija. Opravdanost rešenja konsenzusa je uvek
povod za raspravu među ekonomistama, ali su zemlje u razvoju i suviše siromašne da se
odupru primeni ove doktrine. Svojevremeno je Komitet za razvoj (Development Comittee)
uspostavljen 1974. godine, kao unutarnji kabinet MMF, što je prva eksplicitna pojava da ova
institucija više pažnje obraća pitanjima ekonomskog razvoja, a ne samo makroekonomskoj
stabilnosti zemalja u razvoju. Razvojni komitet bavio se pitanjima koja se tiču omogućenja
pristupa zemljama u razvoju, finansijskim i robnim tržištima razvijenih zemalja, tokovima
razvojne pomoći, itd., ali ipak ne postoji evidencija kojom bi se potvrdio značajan uticaj na
odluke MMF. Fond je pre svega, zajmodavna institucija, čije se forme finansijske pomoći,
odnosno podizanja likvidnosti zemalja u razvoju zasnivaju na: povlačenju iz običnih olakšica;
povlačenju iz specijalnih olakšica; i periodičnoj alokaciji i emisiji specijalnih prava vučenja.

193
 7.2 Finansijske olakšice MMF

Osnovni kreditni potencijal MMF formira se kroz finansijske doprinose (kvote)

zemalja članica, kao i kroz dopunu u vidu pozajmica. Jedan od osnovnih ciljeva Fonda jeste
pružanje finansijske pomoći zemljama članicama radi prevazilaženja platnobilansnih
neravnoteža. Ta se pomoć ostvaruje kroz korišćenje Fondovih finansijskih resursa koji čine
bazu međunarodne likvidnosti u funkciji očuvanja stabilnosti svetskog monetarnog sistema.
Kreditni potencijal Fonda dostupan je zemljama članicama preko brojnih finansijskih politika
od kojih su neke tzv. olakšice, a u stvari i jedne i druge predstavljaju svojevrsnu “ponudu
finansijskih proizvoda” kojima MMF raspolaže za rešavanje pre svega, platnobilansnih
problema. Upotreba finansijskih sredstava Fonda ne predstavlja kredit u klasičnom smislu
zbog činjenice da zemlja članica plaća sumu valute koju prima, svojom nacionalnom valutom.
To povlačenje finansijskih sredstava (drawings) bazira se na pristupu koji je određen
politikom uslovljenosti, njenom oštrinom, kao i određenim opštim pravilima za korišćenje
finansijskih sredstava Fonda. Pristup Fondovim finansijskim resursima zavisi od visine
nacionalnih kvota, platnobilansnih potreba i problema, politike prilagođavanja zemlje članice,
kao i od standarda proklamovanih Statutom i smernicama delovanja Fonda kao
institucije.Osnovna finansijska politika Fonda je politika kreditnih tranši koja se sastoji iz tzv.
rezervne (ranije zlatne) i četiri kreditne tranše. Politika rezervne tranše je specifična po tome
što njena upotreba ne konstituiše korišćenje kredita Fonda. Do usvajanja II Amandmana ova
tranša bila je poznata kao zlatna, da bi od 1978. godine, rezervna tranša nasledila zlatnu uz
zadržavanje postojećih karakteristika prethodne.
Rezervna tranša ne podleže politici uslovljavanja, a samim tim Fond nema ovlašćenje
da traži prikaz potreba za upotrebom rezervne tranše, niti da ocenjuje opravdanost zahteva
zemlje članice koja polaže pravo na poziciju rezervne tranše. Politika rezervne tranše nije
podložna obavezi reotkupa ili zaračunavanju troškova na korišćenje finansijskih sredstava.
Rezervna tranša vezana je za iznos nacionalne kvote i zalihe nacionalne valute zemlje članice
kod Fonda. Računa se kao razlika ove dve veličine, pri čemu je rezervna tranša pozitivna
razlika između nacionalne kvote i Fondovih zaliha valute zemlje članice, s tim da je ova
poslednja manja veličina. Kupovine u okviru ove tranše su automatske i likvidne po svom
karakteru zbog mogućnosti brze realizacije u roku od dva dana od dana prijema zahteva
zemlje članice. Veličina rezervne pozicije, a samim tim i rezervne tranše može da se kreće u
rasponu od 100 do 0% kvote u zavisnosti od Fondovih potraživanja za nacionalnom valutom.
Iznos rezervne tranše dostiže 100% kvote kada potraživanje Fonda za nacionalnom valutom
padne na nulu. Zemlja članica može da koristi ostale kreditne mehanizme u okviru Fonda bez
smanjivanja rezervne tranše, tako da ova rezervna pozicija predstavlja monetarne rezerve
zemlje, raspoložive u bilo koje vreme do punog iznosa rezervne tranše. Za iznos smanjenja
zaliha nacionalne valute povećava se rezervna pozicija zemlje u Fondu, ako je to smanjenje
praćeno odgovarajućim odobrenjem tih sredstava u valuti date članice, drugim zemljama
članicama. Na taj način zemlja koja ima veću kreditorsku poziciju u odnosu na Fond ima i
veću poziciju rezervne tranše. Početno stanje ravnoteže zemlje članice u vidu rezervne tranše
od 25% kvote narušava se pri odobravanju kredita drugim zemljama članicama u valuti
posmatrane zemlje, pri čemu se smanjuje Fondovo potraživanje u nacionalnoj valuti ispod
75% kvote. Za iznos smanjenja povećava se pozicija rezervne tranše, pri čemu je granica
maksimalnog rasta 100% kvote.
Povlačenje sredstava u okviru kreditnih tranši za razliku od rezervne tranše podleže
prihvatanju određenih obaveza od strane Fonda, nametnutih zemljama članicama. To znači da
njihovo korišćenje ne podleže automatizmu, kao što je to slučaj kod rezervne tranše. U okviru
ove politike Fond nudi četiri kreditne tranše koje su međusobno jednake i iznose po 25%
iznosa nacionalnih kvota. Zemlja članica koja ima platnobilansnih problema dužna je da pre

194
obraćanja Fondu iskoristi svoje nacionalne monetarne rezerve. Pojavom opasnosti od
iscrpljivanja ovih rezervi, uz nemogućnost pokrivanja deficita platnog bilansa otvara se
mogućnost korišćenja međunarodnih monetarnih rezervi skoncentrisanih u Fondu. Njihovo
korišćenje moguće je na bazi složene procedure koja otpočinje formalnim zahtevom zemlje
članice za kredit. Na bazi toga, Fond šalje svoju misiju stručnjaka u zemlju tražioca kredita u
cilju iznalaženja mera za uravnoteženje platnog bilansa. Ova misija šalje izveštaj Fondu koji
koristi Odbor izvršnih direktora za donošenje odluke u vezi dodele kredita. Izveštaj služi kao
objektivna ocena kreditne sposobnosti zemlje. Povlačenje sredstava u okviru kreditnih tranši
bazira se na opštevažećem principu da zemlja članica može u toku godinu dana podići do 25%
nacionalne kvote. Na taj način smanjuje se pritisak na tzv. drugu liniju rezervi koncentrisanu
u Fondu. Da bi zemlja mogla da koristi kreditne tranše mora da zadovolji standarde Fonda u
pogledu upotrebe sredstava u skladu sa Statutom i politikom MMF, kao i da sledi i sprovodi
ekonomsku politiku koju postavlja Fond u cilju uravnoteženja deficita platnog bilansa zemlje
korisnice kredita. Lakši uslovi kreditiranja zastupljeni su prilikom korišćenja prve kreditne
tranše, u odnosu na ostale više kreditne tranše. U skladu sa politikom Fonda korišćenje viših
kreditnih tranši praćeno je pooštravanjem uslova kreditiranja, pri čemu se takođe prate
kriterijumi izvršenja (performance criteria). Kriterijumi izvršenja definisani su kao određene
varijable koje se kvantificiraju i postavljaju kao ciljne veličine. U zavisnosti od njihovog
ispunjenja ostvaruje se pravo zemlje članice na korišćenje kreditnih tranši. Ti kriterijumi
mogu obuhvatiti širi spektar makroekonomskih varijabli poput deviznog kursa, kamatnih
stopa, visine budžeta, kredita bankarskog sektora i centralne banke, pa čak i mikroekonomske
varijable poput određivanja cena pojedinih proizvoda. Povećanje broja kriterijuma dovodi do
pojačanog mešanja Fonda u unutrašnju ekonomsku politiku zemlje članice, što se može
shvatiti kao nužnost pri korišćenju sredstava MMF.
Prva kreditna tranša podrazumeva obavezu zemlje da će pri njenom korišćenju činiti
odgovarajući napor u skladu sa programom ekonomskih mera koji je prethodno podnet
Fondu. Korišćenje viših kreditnih tranši može biti samo u formi stand by aranžmana uz
prezentaciju sveobuhvatnog programa ekonomskuh mera. U programu su primarne one
stabilizacione mere na kojima Fond najviše insistira. Sam program je i pravljen pod ključnim
uticajem MMF, pa je i neuspeh u sprovođenju datih obaveza, praćen automatskim
obustavljanjem finansijskih resursa Fonda. Dalje korišćenje sredstava nije moguće sve dok se
ne postigne ponovni sporazum o sprovođenju mera ekonomske politike neophodnih za
postizanje ciljeva zacrtanih u programu ekonomske stabilizacije. Maksimum zaduženja
zemlje članice kod Fonda kroz iskorišćenje rezervne i kreditnih tranši iznosi 125% nacionalne
kvote. Pri punom iskorišćenju rezervne i četiri kreditne tranše, Fondova potraživanja (zalihe)
nacionalne valute iznose 200% kvote. Zemlje članice uvođenjem novih finansijskih politika i
olakšica mogu da koriste sredstva i iznad limita od 125% kvote. Primenom politike rezervne i
kreditnih tranši, Fond teži da obezbedi svoju likvidnost i da na bazi pritiska za preduzimanje
mera platnobilansnog prilagođavanja, dovede zemlju članicu u stanje ekonomske ravnoteže
(spoljne i unutrašnje stabilnosti).
Institucija stand by aranžmana predstavlja u stvari “odluku Fonda kojom se zemlja
članica osigurava da će joj biti omogućena kupovina u skladu sa uslovima odluke za vreme
određenog perioda i do određene sume” (član XXX/b) Statuta Fonda. Ovaj finansijski
instrument veoma je pogodan za korišćenje, jer skraćuje komplikovanu proceduru povlačenja
potrebnih sredstava plaćanja. Vreme za pribavljanje sredstava Fonda sa računa GRA, kao i
prateće formalnosti znatno su skraćeni, mada korišćenje stand by aranžmana nosi u sebi
obavezu otplate troškova tj. dažbina korišćenja i obavezu rekupovine u skladu sa
praktikovanom šemom. Stand by aranžmani limitirani su kako sa stanovišta vremena
korišćenja, tako i sa stanovišta iznosa koji se može povlačiti u toku trajanja ovog kreditnog
aranžmana.Fond je ove kredite uveo 1952. godine kako bi stvorio tehničke pogodnosti pri

195
vučenju finansijskih resursa za zemlje članice. Osnovni razlog za uvođenje ovih kredita jeste
saznanje o nedovoljnosti nacionalnih kvota u pojedinim slučajevima kada je neophodno
povlačenje finansijskih sredstava od strane zemalja članica u iznosima većim od predviđenih.
Stand by aranžmani kreirani su sa namerom da obezbede finansijsku pomoć pri kratkoročnim
neravnotežama platnog bilansa. Pokrivaju period od jedne do tri godine, mada mogu biti i za
period trajanja manji od jedne godine. Rekupovine u ovim aranžmanima ustanovljene su za
period od tri godine i tri meseca do pet godina posle svake kupovine. Rok trajanja stand by
aranžmana obično je jedna godina mada postoji mogućnost produženja pre isteka tog perioda.
Ovaj aranžman koristi Fond da bi odobrio sredstva zemljama članicama preko prve kreditne
tranše. Zemlje članice su sa svoje strane dužne da se pridržavaju odgovarajućih obaveza i
uslova prilikom korišćenja ovih aranžmana. To se pre svega, odnosi na sprovođenje mera
ekonomske politike koje se podnose na uvid Fondu u vidu posebnog dokumenta (Letter of
Intent). Pismo o namerama podnosi se Fondu na odobrenje kako bi se zemlja članica
kvalifikovala za korišćenje finansijskih sredstava. Dokument sadrži obaveze koje zemlja mora
da ispoštuje i izvršava. Mere predložene u Pismu o namerama su sveobuhvatne i odnose se na
različite segmente ekonomske politike kao što su politika deviznog kursa, politika stranih
investicija, monetarna i fiskalna politika, itd. Sprovođenje ovih mera u različitim segmentima
ekonomskog života jedne zemlje mora biti u skladu sa osnovnim elementima šireg
stabilizacionog programa koji Fond donosi i usvaja za svaku zemlju zajmotražioca.
Povlačenje sredstava u okviru stand by kredita vrši se kroz kreditnu liniju čije se
karakteristike određuju od strane Fonda uz poštovanje zahteva zemlje zajmotražioca.
Korišćenje sredstava po osnovu stand by kredita podleže automatizmu do određenog iznosa i
roka kreditiranja. To konkretno znači da Fond na bazi prethodno donete kreditne ocene i
odluke neće ispitivati i tražiti ispunjenje dodatnih zahteva, procedura i kriterijuma pri
korišćenju sredstava nego će njihovo povlačenje od strane zemlje članice biti automatsko do
granice utvrđenih iznosa i rokova kreditiranja.
Olakšica proširenog finansiranja (Extended Fund Facility - EFF) ustanovljena je 1974.
godine sa osnovnom namerom pružanja finansijske pomoći zemljama koje imaju
platnobilansne neravnoteže dugoročnog karaktera. Te platnobilansne teškoće su rezultat
nepovoljnog stanja privrede, nedovoljne stope rasta i/ili strukturne neusklađenosti u sektoru
proizvodnje i trgovine. Takve teškoće zahtevaju veću finansijsku podršku i duže vreme za
korekciju. Za finansiranje u okviru proširenih aranžmana na raspolaganju su sredstva veća od
onih koja se povlače u okviru kreditnih tranši. Proširena olakšica najčešće pokriva period u
trajanju od tri godine, pri čemu zemlja koja koristi ovaj aranžman podnosi detaljan predlog
mera ekonomske politike. Mere koje će biti primenjivane tokom narednih dvanaest meseci
detaljno su izložene, kao i za svaku godinu primene sredstava proširenog finansiranja.
Sredstva se povlače u specificiranim sumama u skladu sa poštovanjem kriterijuma izvršenja.
Fond kao i kod većine ostalih aranžmana nadgleda i kontroliše sprovođenje zacrtanih mera uz
diskreciono pravo obustavljanja sredstava u slučaju nepridržavanja i neizvršenja ovih
kriterijuma. Otkup sopstvene valute tj. rekupovina izvršava se u dvanaest jednakih rata u roku
od 4,5 do 10 godina posle svake kupovine valuta od MMF. Osnovni izvor finansiranja
proširenih olakšica su redovna sredstva, ali je zbog nedovoljnosti korišćen dopunski izvor u
vidu pozajmica Fonda. Tako je na primer povećanje pomoći sredinom 1998. godine, u okviru
proširenog finansiranja u iznosu od 6,3 milijarde SPV namenjeno Rusiji proisteklo iz GAB
aranžmana. Proširene finansijske olakšice otvarale su mogućnost šireg učešća drugih kreditora
u sklapanju finansijskih aranžmana sa zemljom članicom. Na taj način produžavao se horizont
planiranja i raspoloživog vremena za proces otklanjanja platnobilansnih poremećaja.
Specijalne olakšice su kao poseban finansijski instrument razvijane od strane Fonda u
nameri da se obezbedi dodatna pomoć za zemlje članice sa specifičnim platnobilansnim
teškoćama. Povlačenje sredstava kroz bilo koju od specijalnih olakšica ne utiče na smanjenje

196
sume koju zemlja članica obezbeđuje kroz kreditne tranše ili proširene olakšice. To sa druge
strane ne znači da Fond prilikom pružanja finansijske pomoći kroz specijalne olakšice ne vrši
ispitivanje i proveru mogućnosti zemlje članice za ispunjenje celokupnih obaveza prema ovoj
instituciji. Kada zemlja članica povlači sredstva kroz više olakšica, Fond ne finansira istu
vrstu platnobilansnih potreba, i na taj način ne dolazi do dupliranja finansijske pomoći,
usmerene u istom pravcu.
Olakšica dopunskih rezervi (Supplemental Reserve Facility - SRF) je relativno novijeg
datuma, jer je osnovana krajem 1997. godine. Namenjena je pokrivanju kratkoročnih potreba
nastalih kao rezultat jakog pritiska na monetarne rezerve i račun kapitalnih transakcija u
okviru platnog bilansa, usled iznenadnog gubitka poverenja u institucije finansijskog tržišta
zemlje članice. SRF je nastala na iskustvima Azijske finansijske krize. Pristup sredstvima
SRF ne podleže limitu (godišnjem i kumulativnom), ali uzima u obzir finansijske potrebe,
kapacitet otplate, program korišćenja kao i prethodnu saradnju zemlje članice sa Fondom.
Prilikom upotrebe SRF postoje očekivanja Fonda da će ova sredstva primenjena kroz
korektivnu ekonomsku politiku dovesti do brze korekcije platnobilansnih teškoća. Sredstva se
obezbeđuju na bazu stand by ili proširenih aranžmana kroz dve ili više kupovina uz obavezu
reotkupa u periodu od 2 do 2,5 godine. Od zemlje članice se očekuje da obavezu reotkupa
ispuni u periodu od 1 do 1,5 godine. Upotreba finansijskih resursa pod SRF podložna je
dodatnom finansijskom opterećenju iznad kamatne stope na kredite MMF, pri čemu sa
protokom vremena progresivno rastu kamatni troškovi. Posle prve godine (uz kamatno
opterećenje od 300 indeksnih poena iznad redovne kamatne stope na upotrebu sredstava
Fonda za vreme prve godine), svakih šest meseci dodaje se po 50 indeksnih poena (jedan
indeksni poen - 1/100 deo 1%) do sume od 500 indeksnih poena iznad redovnog kamatnog
opterećenja.
Olakšice za kompenzatorno finansiranje (Compensatory Financing Facility - CFF) je
uvedena 1963. godine. Osnovna suština ove olakšice (CFF) ostala je nepromenjena. Namena
ove olakšice je pružanje pomoći zemljama koje su suočene sa platnobilansnim problemima
koji proističu iz pada tj. smanjenja prihoda od izvoza roba i usluga, po kratkoročnoj osnovi
usled delovanja faktora koji su van kontrole zemlje članice. Ovu olakšicu najčešće su koristile
sirovinske zemlje po osnovu gubitaka uzrokovanih padom cena primarnih proizvoda na
svetskom tržištu. Faktori koji utiču na smanjenje izvoznih prihoda, imaju takođe visok uticaj
na platni bilans zemlje članice koja konkuriše za sredstva ove olakšice. Smanjenje izvoznih
prihoda može biti po osnovu pada cena izvoznih proizvoda i usluga, spoljnih ograničenja
izvoza, smanjenja prihoda od turizma, radničkih doznaka, itd. Reotkup valute vrši se uz
redovno finansijsko opterećenje u periodu od 3,3 do 5 godina od svake kupovine. Generalno
gledano, dva elementa mogu se izdvojiti pod (CFF) i oni se odnose na izvozne prihode i
uvozne troškove. Raspoloživa suma limitirana je za oba elementa do 45 % od kvote, dok je
kombinovani pristupni limit 55% kvote.
Mehanizam vanrednog finansiranja (Emergency Assistance) razvijen je kao dugoročna
politika MMF na brze i široke pojave platnobilansnih poremećaja koje traže hitnu
intervenciju. U skladu sa ovim problemom, Izvršni odbor ustanovio je ovaj mehanizam, pri
čemu je adaptirana i skraćena procedura odobrenja sredstava kako bi se povećala sposobnost
brze reakcije Fonda u suočavanju sa platnobilansnim deficitima zemalja članica. Politika
uslovljenosti, slična je kao i kod kupovine prve kreditne tranše. Saradnja između MMF i
zemlje članice, kao i brzina u odobravanju sredstava zavise od primene dogovorenih
korektivnih mera i prethodno ostvarene saradnje. Vanredna pomoć s tim u vezi usmerena je
na prirodne katastrofe i postkonfliktne slučajeve. Finansijska asistencija nastaje usled
iznenadnih katastrofa (prirodnih nepogoda kao što su zemljotresi, poplave, itd.) i posleratne
obnove kada postoje samo osnovne institucionalne pretpostavke, ali zemlja nije u stanju da
obavlja osnovna platnobilansna plaćanja, zbog ozbiljnog osipanja ili nedostatka stranih

197
deviznih rezervi. Ova vrsta finansijske pomoći obezbeđuje se kroz postojeće olakšice u formi
vanredne kupovine. Ne postoji formalna olakšica koja bi pokrivala ovu vrstu finansijskog
mehanizma za vanredne okolnosti, već se koriste stand by, prošireni aranžmani ili CFF.
Zemlja članica koja zahteva ovu vrstu pomoći mora imati prikaz korektivne ekonomske
politike koju namerava da sledi. U slučaju postkonfliktnih situacija ova politika je samo deo
napora šire međunarodne zajednice, pri čemu je uloga Fonda katalizatorska u finansijskoj
rekonstituciji zemlje članice. Od 2000. godine, pored opštih uslova za prvu kreditnu tranšu,
svaka zemlja članica pri korišćenju ove vrste pomoći podleže primeni specijalne politike.
Pristupni limiti su do 25 % kvote, dok se dodatnih 25 % može obezbediti u slučaju
postkonfliktne asistencije kada je progres u izgradnji institucionalnih kapaciteta usporen i
nedovoljan, ali postoji očigledna rešenost i kapacitet državnih autoriteta da implementiraju
program Fondovih mera.
Kontigentna kreditna linija (Contigent Credit Line) je novi tip finansijske pomoći
ustanovljen 1999. godine, u odgovoru na ozbiljne finansijske teškoće. Cilj ove olakšice je
podrška nacionalnoj ekonomskoj politici u suočavanju sa platnobilansnim problemima,
nastalim usled efekta prelivanja međunarodnih finansijskih kriza. Bazirana na iskustvu
upotrebe iz prethodnih decenija, ova olakšica ima set novih elemenata koji se odnose na
podobnost i automatizam korišćenja sredstava Fonda. Ti elementi odnose se na:
1) konstruktivne relacije zemlje članice sa međunarodnim kreditorima;
2) razvijen i adekvatan menadžment eksterne senzitivnosti;
3) zadovoljavajući ekonomsko - finansijski program koji je zemlja spremna da sledi;
4) odsustvo hitnosti potrebe korišćenja u momentu odobrenja korišćenja sredstava;
5) pozitivnu procenu postignuća u pogledu prihvatanja međunarodno prihvaćenih
standarda (Special Data Dissemination Standard - SDDS).
Kontigentna kreditna linija obezbeđuje se putem Stand-by aranžmana u kombinaciji sa
resursima kreditne tranše. Pristupni limit je od 300 do 500 % kvote i ne računa se u okviru
pristupnih limita kreditne tranše i proširene olakšice. Posle odobrenja aranžmana, u slučaju
udara krize, zemlja članica može tražiti kompletiranje aktivizacione revizije, pri kojoj Izvršni
odbor MMF potvrđuje da su nastupile predviđene okolnosti za korišćenje ove linije, jer
pritisak na platni bilans nije uzrokovan nacionalnom ekonomskom politikom. Sekvence i
uslovljenost korišćenja preciziraju se u toku ili odmah nakon aktivizacione revizije.
Uslovljenost se bazira na prioritetima makroekonomske politike, a ne na rešavanju
strukturalnih problema. Finansijski uslovi korišćenja su slični, kao i kod olakšice dopunskih
rezervi, osim što postoji za 150 poena niže bazno opterećenje, iznad osnovne kamatne stope.
Finansijsko opterećenje raste progresivno za po 50 poena, nakon isteka preciziranih perioda,
do iznosa maksimuma od 350 poena iznad inicijalne kamatne stope.
Fond je 1986. godine formirao olakšicu za strukturno prilagođavanje (Structural
Adjustment Facility - SAF) sa osnovnom namenom da pruža finansijsku pomoć i obezbeđuje
resurse zemljama koje su kvalifikovane za ovu vrstu finansijskog instrumenta. To su zemlje
sa niskim dohotkom po stanovniku, koje su ranije koristile sredstva Starateljskog fonda.
Sredstva SAF obezbeđivana su članicama kroz koncesionalne zajmove za podršku
programima srednjoročnog, makroekonomskog i strukturnog prilagođavanja. Kvalifikovane
zemlje za korišćenje ove vrste finansijskog aranžmana imaju produžene platnobilansne
probleme, niske stope privrednog rasta, a često i veliki teret spoljnih dugova. U početku je 62
zemlje moglo koristiti ovu olakšicu (SAF), pri čemu su Kina i Indija odbile korišćenje ovog
kreditnog aranžmana, kako bi osigurale veće iznose za ostale niskorazvijene zemlje. Inicijalna
sredstva za SAF aranžmane obezbeđena su otplatom korišćenih sredstava Starateljskog fonda
u iznosu od 2,7 milijardi SPV. SAF zajmovi finansirani su preko Specijalnog isplatnog računa
(SDA), pri čemu je neiskorišćena suma bila korišćena za ESAF aranžmane. Zadnja isplata na
ime SAF aranžmana napravljena je 1995. godine, tako da je do tada paralelno egzistiranje

198
zamenjeno opstajanjem samo ESAF aranžmana. Inicijalno je potencijalni iznos kredita u
okviru SAF olakšice bio određen na 50% kvote zemlje članice, nakon stupanja na snagu
devete opšte revizije kvota. Iznos je raspoloživ kroz godišnje limite prve, druge i treće godine
u sumama od 15%, 20% i 15% nacionalne kvote. Krediti SAF aranžmana nosili su
beneficiranu kamatu od svega 0,5% godišnje, uz obavezu otplate kroz deset jednakih
polugodišnjih rata nakon perioda mirovanja od 5,5 godina, uz završnu isplatu krajem desete
godine. Centralni dokument na bazi koga se vrši korišćenje kreditnih aranžmana (SAF i
ESAF) je Okvirni dokument ekonomske politike (Policy Framework Paper - PFP). Ovaj
dokument predstavlja u stvari plan srednjoročne ekonomske politike za period od 3 godine, a
sastavljao se kroz zajednički napor zemlje članice, MMF i Svetske banke. Plan se sastojao iz
programa i mera koje treba preduzeti kako bi se otklonili strukturne neravnoteže, poboljšala
platnobilansna pozicija i podstakao privredni rast. Sve to je bilo uklopljeno u srednjoročni,
trogodišnji okvir uz detaljan opis reformi i politika koje treba preduzeti kao i ciljeva koje
treba postići u tom periodu. Okvirni dokument ekonomske politike (PFP) predstavljao je
sveobuhvatan i strateški razrađen program ekonomskih aktivnosti, gde je za razliku od ostalih
programa koji prate odgovarajuće politike i olakšice Fonda, dat veći naglasak na strukturno
razvojnu komponentu ekonomske politike zemlje članice. To delom proističe iz saradnje i
uključivanja Svetske banke u izradi i reviziji PFP. Utvrđeni dokument (PFP), kao i sama
olakšica SAF pod kojom su se sredstva koristila, trebali su sprovođenjem i realizacijom da
unaprede makroekonomsku strukturu i funkcionisanje pojedinih sektora u okviru privrede
zemlje, uz ispunjenje spoljnih zahteva finansiranja iz kojih proističu dodajna finansijska
sredstva. Ta katalizatorska uloga ogledala se u privlačenju i koordinaciji finansijskih
sredstava, kako iz multilateralnih, tako i bilateralnih izvora.
Pomoć u okviru SAF aranžmana nije bila dovoljna da bi podržala mere koje siromašne
zemlje preduzimaju u cilju popravljanja platnobilansne situacije, tako da je MMF pokrenuo
inicijativu za stvaranje dodatnih fondova iz bilateralnih izvora. Na bazi inicijative osnovana je
krajem 1987. godine, povećana olakšica za strukturno prilagođavanja (Enhanced Structural
Adjustment Facility - ESAF). Ova olakšica operativno je primenjena 1988. godine, dok je
njeno značajnije povećanje i proširenje nastupilo početkom 1994. godine. ESAF aranžmani su
u obliku koncesionalnih zajmova bili namenjeni nerazvijenim zemljama. Ciljevi, uslovi i
karakteristike su isti kod ESAF i SAF kredita, ali postoje i razlike koje se odnose na nadzor i
primenu ovih olakšica. ESAF zajmovi bili su namenjeni kao podrška srednjoročnim
programima makroekonomskog i strukturnog prilagođavanja, pri čemu se posebna pažnja
poklanja monitoringu programa kroz praćenje i analizu makroekonomskih indikatora i mera
strukturnog prilagođavanja. Okvirni dokument ekonomske politike (PFP) detaljno je razrađen
za svaku godinu primene programa. Tokom 1997. godine, Izvršni odbor MMF odobrio je
upotrebu ESAF sredstava za operacije servisiranja duga i kamate koje ima zemlja članica.
Ova upotreba uključena je samo ako, druge opcije nisu dostupne. Incijalni pristupni limit u
okviru trogodišnjeg ESAF aranžmana iznosio je 190% članske kvote, dok se pod posebnim
uslovima taj pristup mogao podići na 255% kvote. Ostali kreditni uslovi, pre svega rok
trajanja i kamatna stopa bili su isti kao i kod SAF aranžmana. Broj zemalja članica
kvalifikovanih za korišćenje povećanih olakšica u 1998. godini iznosio je 79. Osnovni
kriterijumi za pristup finansijskim resursima pod ovom olakšicom su kriterijumi
Međunarodne asocijacije za razvoj (IDA) i dohodak po stanovniku. Revizija i usmeravanje
povećanih olakšica, kao i programa koje finansiraju, vršila se na polugodišnjoj osnovi. ESAF
fond (ESAF Trust) upravljao je sredstvima raspoloživim za ove aranžmane. Tri računa su bila
osnova funkcionisanja ovog Fonda i to: Zajmovni, Subvencioni i Rezervni račun. Preko
Zajmovnog računa izvodile su se sve operacije vezane za prikupljanje, formiranje izvora i
plasman kredita. Veći deo prikupljenih finansijskih resursa nosio je tržišnu kamatnu stopu
zajmodavcima, mada većina njih istovremeno obezbeđuje subvencione doprinose, kako bi

199
snizila efektivne troškove primaocima zajmova ESAF Trasta. Subvencioni račun ima osnovnu
ulogu da subvencionira kamatnu stopu za primaoce zajmova ESAF Trasta, tako da teret duga
ne bude veliko opterećenje za ionako siromašne zemlje. Ta beneficirana kamatna stopa
održava se na postojećem nivou na bazi subvencionih doprinosa. Kamata koja se isplaćuje
davaocima finansijskih sredstava potiče delom iz kamata koje plaćaju zajmoprimci, a drugim
delom iz subvencija donatora. Rezervni račun osigurava zahteve zajmodavaca u odnosu na
ESAF Trast, u slučaju odlaganja ili nemogućnosti isplate kamate i glavnice duga. Sredstva na
ovom računu potiču iz otplate ranijih SAF i ESAF aranžmana, kao i iz neto kamatnih prihoda
na investicije sa samog Rezervnog računa. Korišćenje ESAF aranžmana od strane članica
znatno je povećalo tržišnu orijentaciju njihovih privreda. Suma ESAF aranžmana je u aprilu
1998. godine iznosila 8,5 milijardi SPV.
Od 1999. godine ESAF aranžmane i ESAF Trast zamenjuje olakšica redukcije
siromaštva i rasta (Poverty Reduction and Growth Facility) i PRGF Trast. Promena imena
odraz je težnje da se ovom olakšicom obuhvati proširenje ciljeva koji se žele postići njenim
dejstvom, ali postoje i izvesne razlike u odnosu na ESAF aranžmane. Ne postoji automatski
link prihvatanja podobnosti IDA kriterijuma za korišćenje sredstava Fonda, već o tome
odlučuje Izvršni odbor. Trenutno, preko 70 zemalja ispunjava kriterijume za korišćenje PRGF
aranžmana, koji su u osnovi trogodišnji i čije su isplate vezane za ispunjenost kriterijuma
izvršenja (performance criteria), a čiji se monitoring vrši polugodišnje, a u težim slučajevima
kvartalno. Zajmovi PRGF nose 0,5 % kamate godišnje, uz jednake re-otplate na polugodišnjoj
osnovi koje počinju 5,5 godina nakon isplate zajma, a završavaju se 10 godina posle poslednje
isplate. Osnovu za implementaciju olakšice čini dokument o strategiji redukcije siromaštva
(Poverty Reduction Strategy Paper). Pristupni limit za korišćenje PRGF aranžmana ograničen
je na 140 % za trogodišnji aranžman, a u izuzetnim okolnostima do 185 % kvote.
U pogledu globalne pomoći siromašnim zemljama u razvoju, posebno treba istaći
Inicijativu za smanjenje dugova prezaduženih, nerazvijenih zemalja ( Heavily Indebted Poor
Countries Initiative). HIPC inicijativa predstavlja okvir kojim se određuje i obezbeđuje
pomoć od strane MMF i Svetske banke za rešavanje i regulisanje dugova. Pomoć je usmerena
ka prezaduženim siromašnim zemljama, kojima ostali mehanizmi ublažavanja tereta dugova
nisu dovoljni. Pomoć u okviru HIPC inicijative zahteva od ovih zemalja sprovođenje
programa prilagođavanja i reformi uz istovremeno ublažavanje tereta dugovanja. Inicijativa
podrazumeva i povlači zajedničku akciju međunarodnih kreditora, kako bi se troškovi
servisiranja duga sveli na nivo prilagođen mogućnostima konkretne zemlje, koja je
kvalifikovana za ovu vrstu specijalne pomoći. Da bi zemlja mogla da se kvalifikuje za pomoć
u okviru HIPC inicijative mora ispuniti određene uslove, koji se odnose na prethodno
sprovođenje programa i reformi donesenih u saradnji sa MMF i Svetskom bankom, kao i
pogodnost za koncesionalno reprogramiranje duga. Na bazi analitičkih podataka za 1993.
godinu na primer, 41 zemlja bila je kvalifikovana za pomoć pod HIPC inicijativom. To su
zemlje kod kojih je bruto nacionalni proizvod (BNP) po podacima za 1993. godinu iznosio
695 US$ ili bio manji od ovog iznosa uz uslov da je sadašnja vrednost duga za posmatranu
godinu u odnosu na vrednost izvoza veća od 220% ili da je sadašnja vrednost duga u odnosu
na BNP veća od 80%. Ove uslove u većini slučajeva ispunjavale su zemlje Afrike, gde su
spoljna dugovna opterećenja i niske ekonomske performanse dovodili ove zemlje u veoma
tešku situaciju. Za ove zemlje u većini slučajeva tradicionalna rešenja i mehanizmi za
redukovanje duga nisu dovoljni da postignu odgovarajući nivo servisiranja spoljnog
dugovnog opterećenja.

Sadašnja vrednost duga predstavlja sumu ukupnih budućih obaveza (kamata i glavnice) po osnovu postojećeg
duga diskontovanog tržišnom kamatnom stopom

200
 Da bi se pomoglo ovoj kategoriji siromašnih i prezaduženih zemalja, Privremeni
komitet MMF i Razvojni komitet Svetske banke usvojili su 1996. godine, program pod
nazivom HIPC inicijativa koja je 1999. godine unapređena i poboljšana. Ovaj program je
polazna osnova za koordinisanu akciju i učešće međunarodnih komercijalnih, bilateralnih i
multilateralnih poverilaca. Osnovni cilj HIPC inicijative je da kroz obezbeđenje pomoći
kvalifikovanim zemljama koje sprovode odgovarajuću usaglašenu i opreznu ekonomsku
politiku, snize stepen dugovnog opterećenja na nivo koji im omogućava podnošljivo
servisiranje duga, kroz izvozne prihode, pomoć i dotok kapitala. HIPC inicijativa nije
usmerena na trenutno stvaranje uslova za servisiranje duga, već je pravac njenog dejstva
kreiranje dugoročne sposobnosti za izdržavanje dugovnog opterećenja. Centralna tačka HIPC
inicijative jeste ocena spremnosti i napora koji kvalifikovana zemlja čini u sprovođenju
makroekonomskog prilagođavanja. Poseban naglasak u okviru inicijative dat je razvijanju
sektora društvenih usluga (obrazovanja i zdravstva). HIPC inicijativa nije diversifikovano
usmerena na rešenje svih problema koje prezadužene zemlje imaju u raznim sektorima
ekonomskog života. Pojedine zemlje su u toliko teškoj situaciji da opraštanje celokupnog
duga ne redukuje potrebu za značajnim spoljnim finansiranjem. Uloga inicijative ogleda se u
katalizatorskom dejstvu i podsticaju da se kroz proces primene reformi pokrenu investicije i
priliv finansijskih tokova.Vremenski okvir HIPC inicijative sadržan je u dve faze sprovođenja,
nakon kojih se donose odgovarajuće odluke sadržane u tački odlučivanja (Decision Point) i
završnoj, kompletirajućoj tački (Completion Point). U prvoj fazi zemlja sprovodi program
dogovoren sa MMF i Svetskom bankom. Taj program prilagođavanja i reformi sprovodi se
tokom tri godine, pri čemu zemlja ima obavezu da ostvaruje određene vrednosti ekonomskih
performansi i indikatora. Tokom tog perioda Pariski klub poverilaca obezbeđuje
reprogramiranje duga do 67% neto sadašnje vrednosti odgovarajućih dužničkih obaveza, pri
čemu se ne obustavlja koncesionalno kreditiranje međunarodnih finansijskih institucija.
Nakon prve faze, procenjuje se na bazi prethodnog trogodišnjeg perioda, kvalifikovanost
zemlje za pomoć u okviru inicijative. Procena otpočinje analizom tekuće ekonomske situacije
i stanja spoljnog duga. Analiza se odvija na bazi srednjoročne projekcije platnog bilansa i
tereta duga. Zemlja je kvalifikovana za pružanje pomoći u drugoj fazi, ako su vrednosti racia
spoljnog duga pale unutar ili preko predviđenih granica i to sadašnja vrednost duga u odnosu
na izvoz u okviru targetiranog nivoa od 200 do 250% i racio servisiranja duga u odnosu na
izvoz, za 20 do 25%. U tački odlučivanja donosi se zajednička odluka Izvršnih odbora MMF i
Svetske banke o kvalifikovanosti zemlje za drugu fazu. Tri su rezultujuće opcije moguće za
zemlju pod HIPC inicijativom, pre ulaska u drugu fazu. Izlaskom iz programa inicijative
(izlaznom opcijom) vrši se redukcija stoka duga od strane Pariskog kluba poverilaca pod
Napuljskim uslovima do 67%. U graničnom slučaju (treća opcija) ako se proceni da zemlja
neće moći da ostvari željene rezultate u tački kompletiranja vrši se obezbeđenje dodatnog
reprogramiranja duga pod Napuljskim uslovima. Ako su rezultati u tački kompletiranja bolji
od projektovanih, zemlja koristi izlaznu opciju Pariskog kluba i ostalih bilateralnih i
komercijalnih kreditora, a ako nisu zemlja prima dodajnu pomoć pod HIPC inicijativom. U
okviru druge faze kvalifikovana zemlja (druga opcija) sledi trogodišnji program usvojen od
MMF i Svetske banke. Taj period može biti skraćen ukoliko je prethodna implementacija
programa ojačala tražene performanse konkretne zemlje. U ovoj fazi, Pariski klub kao i drugi
bilateralni i komercijalni poverioci vrše redukovanje reprogramiranih obaveza do 80%
sadašnje vrednosti duga. U tački kompletiranja obezbeđuje se finalna pomoć kroz
koordinisanu akciju svih značajnih faktora uz dalje smanjenje stoka duga, kako bi ga sveli na
9
Napuljski uslovi – doneti od strane Pariskog kluba 1994. godine, a predstavljaju primenu i poboljšanje
koncesionalnih uslova kreditiranja

201
 podnošljivi nivo. Povlašćeni status kreditora zadržan je za bretonvudske institucije koje u
završnoj tački imaju presudnu ulogu u dovođenju tereta dugova na nivo koji obezbeđuje
zadovoljavajuće ekonomske performanse. Obezbeđenje buduće pomoći u smanjenju sadašnje
vrednosti duga, MMF vrši preko PRGF aranžmana. Takav način olakšanja duga u skladu je sa
Fondovom strategijom za redukciju duga. Fondova strategija u sebi sadrži osiguranje
adkvatne finansijske pomoći uz primenu strukturnih reformi i programa prilagođavanja u
zemljama dužnicima. Ti programi su orijentisani na podržavanje privrednog rasta i
uključivanje privrede u svetske ekonomske tokove.

Tabela 7. 1: PRGF i HIPC- Kvalifikovane zemlje u 2005. godini

1. Avganistan 14.Kamerun* 27. Grenada 40. Liberija*
2. Albania 15. Kejp Verde 28. Gvineja* 41. Makedonija 53. Niger* 66. Zambija*
3. Angola* 16. Cad* 29. Gvajana* 42. Madagaskar* 54. Nigerija 67. Jemen*
4.Jermenija 17. Komori 30. Haiti 43. Malavi* 55. Pakistan 68. Vanuatu
5. Azerbejdžan 18. Kongo* 31. Honduras* 44. Maldivi 56.Ruanda* 69. Vietnam*
6. Bangladeš 19. Džibuti 32. Indija 45. Mali* 57.Samoa 70.Uganda*
7. Benin* 20. Eritreja 33. Kenija* 46. Mauritanija* 58. Sudan* 71. Šri Lanka
8. Butan 21. Etiopija* 34. Kiribati 47.Moldavija 59.Tanzanija* 72. St. Lucia
9. Bolivija* 22. Gambija 35. Kirgistan 48. Mongolija 60.Togo* 73.Zimbabve
10. Bosna i 23. Centralno afrička 36.Dominikanska 49.Mozambik* 61.Tonga 74.Tadžikistan
Hercegovina republika* republika* 62. Siera Leone* 75. Solomonska
11. Burkina Faso* 24. Obala 37. Gvineja-Bisao* 50.Mijanmar* ostr va
Slonovače* 63. Sao Tome i 76. St. Vinsent i
12. Burundi* 25. Gruzija 38.Laos* 51. Nepal Príncipe* Grenadini
13.Kambodža 26. Gana* 39. Lesoto 52. Nikaragva* 64. Senegal* 77. Kiribati
* HIPC- kvalifikovane zemlje. 65. Somalija*
Izvor: www.imf.org

Finansijske politike i olakšice čine osnovne aktivnosti Fonda koje ova institucija
preduzima u cilju održavanja stabilnosti međunarodnog monetarnog sistema. Glavni uzroci
nestabilnosti odnose se na platnobilansne neravnoteže zemalja članica, koje su dugo vremena
tretirane kao rezultat kratkoročnih, privremenih oscilacija i poremećaja spoljnoekonomskih
kretanja. Samo funkcionisanje Fonda bazira se na doktrinarnom stavu da finansiranje
platnobilansnih neravnoteža bude ograničeno, kako sa stanovišta rokova, tako i sa stanovišta
visine finansijskih sredstava. Obimno i trajnije finansiranje deficita smatra se necelishodnim.
Sredstva kojima Fond raspolaže za finansiranje, takođe su ograničena bez obzira na
nominalna povećanja proteklih godina. Statut ne klasifikuje direktno zemlje članice u posebne
kategorije koje se razlikuju po pravima i obavezama. Ne postoji razlikovanje zemalja u
zavisnosti od ekonomskih kriterijuma kao što su bruto nacionalni proizvod, dohodak per
capita, itd. To konkretno znači da postoji opšta jednakost u pristupu Fondovim finansijskim
resursima nezavisno od toga da li se radi o visokorazvijenoj, siromašnoj ili zemlji u razvoju.
Maksimalni pristupni limiti određeni su od strane MMF u zavisnosti od finansijske politike i
olakšice, dok se za konkretnu zemlju unutar ovih limita utvrđuje veličina pristupa u skladu sa
potrebama platnog bilansa, ekonomskim programom i naporom koji članica čini za
ispravljanje neravnoteže. U slučaju kašnjenja u izmirenju finansijskih obaveza po osnovu
kreditnih aranžmana Fond preduzima odgovarajuće akcije za zaštitu i očuvanje sopstvene
likvidnosti. Kao krajnja mera predviđa se sankcija isključenja iz članstva, mada ova sankcija
do sada nije primenjena. Nepodobnost za vučenje kredita Fonda objavljuje se u javnosti tako
da ova odluka vuče čitav niz negativnih posledica u vidu obustavljanja kredita od drugih
institucija usmerenih ka zemlji članici.
Deficiti u platnim bilansima kod mnogih zemalja u razvoju, ali i razvijenih zemalja nisu
odraz kratkoročnih fluktuacija, već imaju obeležja trajnosti. To je osnov za prigovore zemalja
u razvoju u pogledu nedovoljnosti i neefikasnosti u pružanju finansijske pomoći od strane
Fonda. Na drugoj strani, sadašnji međunarodni monetarni sistem nije u mogućnosti da
mobiliše i transferiše toliki obim sredstava putem kojeg može odgovoriti potrebama i

202
zahtevima za rastućim finansiranjem. Ovi limiti proizilaze, pre svega iz obima realne
akumulacije. Iako još uvek nema uslova za masovno i trajno finansiranje platnobilansnih
deficita, ne može se zanemariti centralna uloga finansijskog mehanizma Fonda u očuvanju
svetske likvidnosti. Programi stabilizacije su osnovni zahtev koji Fond u finansijskom
upravljanju usmerava ka zemljama članicama. Ovi programi u sebi sadrže visoku dozu
restriktivnosti, pa su po svojoj sadržini često bolna receptura za političko - ekonomsku
strukturu zemlje, zato što potiskuju njen privredni rast i razvoj i propisuju način vođenja
privrede. Zbog toga je svojevremeno, bivši generalni direktor Fonda, Camdessus, još 1990., u
jednom od svojih govora istakao: “Naš primarni cilj je rast… Kad kažem rast, mislim na
visokokvalitetan rast, a ne na pseudorast. U poslednjih 20 godina bilo je mnogo slučajeva
pseudorasta koji objašnjavaju zašto je današnji svet ne samo nedovoljno razvijen, nego i
pogrešno razvijen. “ To ukazuje na pojačanu pažnju Fonda u pravcu finansiranja programa
usmerenih na ostvarivanje visokokvalitetnog rasta. Taj rast nije finansiran zaduživanjem i
inflacijom. Visokokvalitetan rast sadrži, pored standardnih karakteristika (dinamičnost,
stabilnost, uravnoteženost) i odlike koje proističu iz uvažavanja zahteva socijalno ugroženih
kategorija stanovništva i faktora ekologije. Iz ovoga se da zaključiti da u nastajanju novog
međunarodnog ekonomskog poretka postepeno nestaje čvrsto ugrađena podela na
platnobilansno i razvojno finansiranje.
Zemlja koja želi da koristi finansijske resurse mora da sprovodi odgovarajuće mere za
smanjenje platnobilansne neravnoteže u skladu sa zahtevima Fonda. Opšta politika Fonda
koja zahteva saglasnost ove institucije na predložene mere i njihovu usklađenost sa
odredbama Statuta, da bi se omogućio pristup sredstvima predstavlja princip uslovljenosti.
Osnovni zahtev koji sadrži ovaj princip jeste primena prilagođavanja i finansiranja u
rešavanju platnobilansnih problema. Ukoliko ne bi bio zastupljen princip uslovljenosti u
odobravanju kreditnih aranžmana, Fond bi doveo u pitanje svoju likvidnost, atime i stabilnost
međunarodnog monetarnog sistema, usled nenamenskog korišćenja finansijskih sredstava i
nedostatka kontrolnog mehanizma. Izvršavanje mera u programima koje podržava Fond
moguće je kroz namensko korišćenje kreditnih aranžmana. Smernice ne predstavljaju set
konstantnih i nepromenljivih pravila, već uslovljenost tretiraju kroz različite stepene oštrine u
primeni. To konkretno znači da je niži stepen uslovljenosti kod prve kreditne tranše, nego kod
viših kreditnih tranši. Smernice u sebi sadrže klauzule konsultacija, kriterijuma izvršenja, kao
i vremenske intervale za kupovinu sredstava Fonda. Smernice takođe sadrže klauzulu
periodične revizije, ako je to potrebno. Za uobličavanje koncepta uslovljenosti pored
regulative sadržane u smernicama potrebno je posebno istaći tehničku operacionalizaciju
kojom se upotpunjava ovaj opšti princip kreditiranja. Tehnički ekvivalent uslovljenosti su u
stvari stand by aranžmani čiji period normalno traje godinu dana, ali se može garancijama
proširiti do tri godine. Suština sprovođenja uslovljenosti svodi se na određenje, izbor i
veličinu kriterijuma izvršenja koji ustvari predstavljaju kvantifikovane ekonomske varijable.
U zavisnosti od njihove realizacije određuje se stepen i pravac finansijske podrške zemlji
članici. Nivo kvantifikacije kriterijuma izvršenja određuje stepen realizacije ekonomske
politike proklamovane u Pismu o namerama. Oštrija kvantifikacija kriterijuma izvršenja
povlači za sobom viši stepen uslovljenosti. Svaki kreditni aranžman Fonda u sebi sadrži
određenu uslovljenost. Finansijske olakšice i politike osim ugrađene uslovljenosti koncipirane
su da sačuvaju revolving karakter upotrebe Fondovih sredstava.
MMF kao nadnacionalni monetarni faktor svoj program finansijskog delovanja zasniva
na mehanizmima kontrole i podrške, pre svega na važećem valutnom režimu i ostvarivanju
supervizorske i savetodavne uloge kroz funkcije nadzora i konsultacija sa zemljama
članicama. Ovako koncipiran sistem davao je rezultate u pogledu razvoja svetske

Michel Camdessus, “ Aiming for High Quality Growth “, Finance and Development, September, 1990.,
str.10.

203
ekonomije. Uporedo sa povećanim stepenom otvaranja nacionalnih ekonomija, rasla je i
ekonomska međuzavisnost, što je povećalo zahteve u pogledu transparentnosti u finansijskom
funkcionisanju zemalja članica. Otvorenost intenzivira regionalnu, ali i globalnu saradnju
Fonda sa članicama u pogledu konsultacija, preispitivanja i koordinacije politika
(multilateralni nadzor) svih značajnih učesnika u svetskom monetarnom sistemu. Svetski
ekonomski poredak formira se u pravcu integrisanja nacionalnih ekonomija. Liberalizacija
tokova kapitala uz istovremeno ojačavanje bankarskih i finansijskih sistema zemalja članica
prerastaju u dugoročne ciljeve Fonda. Promena globalnog okvira nameće aktiviranje Fonda u
kanalisanju i usmeravanju takvog procesa, u pravcu stabilnog, svetskog ekonomskog
funkcionisanja. Finansijske aktivnosti Fonda u funkciji su ostvarivanja saradnje sa svim
zemljama članicama, što je u skladu sa Kejnzovim stavom istaknutim na osnivačkoj sednici
MMF i Svetske banke. Ove dve institucije “ pripadaju celom svetu i njihova jedina
privrženost jeste stvaranje opšteg dobra, bez straha ili pristrasnosti bilo kom individualnom
“ 221
interesu .

221
MMF kao monetarna institucija : Izazov koji predstoji ; Manuel Guitian, Finansije br. 11-12, 1994., str. 761.
204
 7.3 SPV i zemlje u razvoju

MMF je u cilju održavanja stabilnosti međunarodnog monetarnog sistema ovlašćen po

Statutu (član XV, odeljak 1) da kreira bezuslovnu likvidnost kroz operaciju alokacije SPV.
Alokacijom se dodeljuju SPV svim učesnicama (zemljama članicama) u odeljenju SPV, u
proporciji sa njihovim kvotama u Fondu. To znači da je oko 70 % tako kreiranog
međunarodnog novca distribuirano između razvijenih i bogatih zemalja, dok zemlje u razvoju
imaju učešće od oko 30 %. Da su alokacije vršene po per capita kriterijumu, odnosi
distribucije bili bi upravo suprotni. Sistem kvota u MMF svojevremeno nije razvijen u cilju
distribucije SPV, već u cilju dodeljivanja glasačke snage, određivanja doprinosa zemalja
članica Fondovim resursima i determinisanja limita pozajmljivanja od ove institucije. Prva
alokacija u ukupnom aproksimativnom iznosu od 9,3 milijardi SPV vršena je bez uplate
odgovarajuće vrednosti u drugim oblicima rezervne aktive, kao što su zlato ili dolari. Na bazi
odluke iz oktobra 1969. godine, Odbor guvernera je na predlog generalnog direktora kreirao
određene količine SPV i tokom trogodišnje alokacije, 1.januara svake godine (1970. - 1972.
godine) automatski prebacio ta sredstva zemljama članicama. Distribucija alociranih sredstava
vršena je u cilju povećanja ukupne rezervne aktive i na taj način zaštite međunarodne
likvidnosti. Po Statutu, moguće je poništavanje i povlačenje dogovorene količine SPV, tj.
operacija suprotna alokaciji, mada ova operacija do sada nije rađena. Povlačenje i
poništavanje dogovorene količine SPV imalo bi uticaj na smanjenje nivoa međunarodne
likvidnosti. Iz ovoga proizilazi da je politika alokacije sastavni deo Fondove šire politike
likvidnosti, jer je dodela SPV putem alokacija usaglašena u odnosu na postojeću rezervnu
aktivu.
Imajući u vidu da, po stepenu kontrole nad kreiranjem tri osnovna oblika rezervne
aktive (zlato i devizne rezerve pored SPV), Fond ima stoprocentnu kontrolu jedino nad trećim
oblikom, može se reći da kreirana količina SPV još uvek nije ispunila očekivanja. U periodu
od 1. 1. 1973. godine do 1. 1. 1978. godine nije bilo alokacije SPV. Na predlog generalnog
direktora, uz saglasnost izvršnog odbora, Odbor guvernera doneo je odluku usvajanjem
rezolucije da se u periodu od 1979. do 1980. godine izvrši nova alokacija SPV. To je i
učinjeno kroz alokaciju 4.032 miliona - 1979. godine, 4.033 miliona - 1980. godine i 4.052
miliona SPV - 1981. godine. Izvedene alokacije (1970. - 1972., 1979. - 1981. godine)
omogućile su postojanje 21,43 milijarde SPV. Ova suma smatra se nedovoljnom, tako da je
Odbor guvernera usvojio rezoluciju u septembru 1997. godine o jednokratnom specijalnom
alociranju SPV u istom iznosu uz ujednačavanje racia SPV u odnosu na kvote zemalja članica
na nivo od 29.3 %. Ova rezolucija stupiće na snagu kada je usvoji članstvo koje odražava
85% ukupne glasačke snage. Namera povećanja količine SPV proizilazi iz potrebe
ispravljanja određenih neravnoteža, alokacijom SPV, uz istovremeno obezbeđenje onog nivoa
međunarodne likvidnosti kojim bi se zadovoljile dugoročne potrebe kroz porast rezervne
aktive svetske privrede. Procenjuje se da će nova alokacija udvostručiti iznos SPV sa 21,43 na
42,87 milijardi SPV. Neravnoteže koje se žele otkloniti alokacijom proističu iz činjenica da
više od 1/5 članstva nikada nije primilo alokacijom SPV, kao i to da neke članice nisu
učestvovale u svim alokacijama.
Koncept alokacije SPV zasniva se na stavu da ova veštački stvorena rezervna aktiva
treba da bude rezidualna pozicija u međunarodnom sistemu likvidnosti. Što se tiče izbora
odgovarajućeg nivoa SPV, nema usaglašenih stavova, pre svega zbog sukobljenih
ekonomskih interesa raznih grupa zemalja članica MMF. Zemlje sa visokim procentom
glasova u odnosu na ukupni glasački potencijal, tj. industrijski najrazvijenije zemlje imaju
negativan stav u pogledu kreiranja povećane količine SPV kroz obimnije i značajnije
alokacije. Ta grupa zemalja ima presudnu i odlučujuću reč u pogledu alokacije SPV. Te

205
zemlje naglašavaju da se povećanje kreiranih SPV negativno odražava na njihovu
antiinflacionu politiku, međutim ne postoje razlozi na bazi kojih bi se tvrdilo da su SPV više
inflatorni po svetsku ekonomiju od dolara ili bilo koje druge rezervne svetske valute. Može se
sa izvesnom tačnošću tvrditi da zemlje u razvoju imaju preferencije da potroše novokreirani
međunarodni novac, pre nego da ga dodaju sopstvenim rezervama. Zemlje u razvoju su u
principu zainteresovane da ojačaju ulogu SPV kroz odgovarajući iznos porasta rezervne
aktive svetske privrede. Stav zemalja u razvoju u pogledu značajnih alokacija SPV proističe iz
teze o ugroženosti njihovih rezervnih pozicija. Platnobilansne rezerve ovih zemalja su na
nižem nivou od potrebnog, a troškovi prilagođavanja veći od razvijenih zemalja, tako da su
mogućnosti za privredni razvoj sužene, uz postojanje platnobilansnih i trgovinskih
ograničenja. Više stope rasta međunarodne likvidnosti, pa samim tim i veći porast količine
SPV ubrzali bi svetske privredne tokove, što bi ujedno pomoglo oživljavanje privreda ovih
zemalja i prevazilaženje stagnacije globalnih rezervi. Cak i kada bi cela suma predložene
nove alokacije SPV bila distribuirana ka zemljama u razvoju, to bi reprezentovalo samo oko
0.3 % nacionalnog dohotka razvijenih zemalja. Time bi se stvorilo pozitivno spoljno
okruženje, što bi u mnogome olakšalo platnobilansno prilagođavanje zemalja u razvoju. Više
stope privrednog rasta, diversifikacija međunarodnih rezervi i olakšanje međunarodnog
plaćanja javili bi se kao logične posledice ovakvog stanja.
Suprotni stavovi i razlike u oceni primerenog nivoa i stepena porasta međunarodne
likvidnosti kroz nove alokacije SPV proističu iz različitih ekonomskih i platnobilansnih
pozicija zemalja u razvoju i razvijenih zemalja. Dati nivo međunarodne likvidnosti ima
različite efekte na pojedine grupacije zemalja. Opšti stav je da se smanjeni nivo međunarodne
likvidnosti odražava u recesionim tendencijama u svetskoj privredi, što proizilazi iz primene
ograničenja u kretanju roba, usluga i kapitala. Preterani nivo međunarodne likvidnosti sa
druge strane, utiče na akceleraciju inflacije, što proističe iz smanjenja platnobilansnih
ograničenja i povećanja agregatne tražnje. Ovi stavovi samo su delimično tačni imajući u vidu
da može doći do istovremene pojave protivrečnih tendencija, kako u pravcu nedovoljne, tako i
u pravcu povećane likvidnosti.
Utvrđivanje vrednosti SPV predstavlja jednu od ključnih operativnih aktivnosti Fonda,
s obzirom da se kompletno knjigovodstvo izražava u SPV, a uz to ova obračunska jedinica
služi za izračunavanje potraživanja i obaveza u nacionalnim valutama u vezi sa kreditnim
aranžmanima zemalja članica. Prilikom uvođenja, SPV je kao paritetna valutna jedinica bila
izražena u određenoj količini zlata ( 1SPV = 0,88867gr čistog zlata). SAD dolar i SPV su
imali jednake vrednosti koje su proisticale iz zlatnog pariteta. Jednak zlatni paritet puca usled
devalvacije dolara u odnosu na zlato 1971. i 1973. godine, čime se vrednost SPV u izrazu
dolara povećava. Da bi se održala stabilnost vrednosti SPV u izrazu valuta uopšte, izabrana je
korpa svetskih valuta. Jedinica SPV odražava utvrđene fiksne iznose pojedinačnih valuta, tako
da je SPV praktično kompozitna valuta. To znači da je vrednost jedinice SPV određena kroz
zbir fiksnih iznosa pojedinih valuta. Ti fiksni iznosi predstavljaju u stvari, pondere valuta u
valutnoj korpi SPV. Korpa valuta SPV revidira se svakih pet godina. Najnovija revizija
utvrdila je sledeće valute u sastavu korpe: SAD dolar, evro, japanski jen i britanska funta.
Korpa valuta odražava promene u značaju koji najveći izvoznici roba i usluga imaju u
svetskim privrednim tokovima.Vrednost SPV se određuje dnevno prema stanju na London
Exchange Market. Kao oblik rezervne aktive, SPV nose odgovarajuću stopu prinosa koja
odgovara tržišnim uslovima, kako bi držanje ovog finansijskog instrumenta bilo privlačno za
posednike. Prihvatljivost SPV od strane učesnika u međunarodnom monetarnom sistemu je od
izuzetnog značaja, kao što je i prihvatljivost nacionalnih valuta bitna za funkcionisanje
sistema plaćanjau svakoj od zemalja članica.
Stvaranje novog oblika finansijske aktive (SPV) predstavlja prvo organizovano
kreiranje potpuno nove, globalne obračunske jedinice. Uloga SPV u odnosu na ostale oblike

206
međunarodne rezervne aktive još uvek je marginalnog značaja, ako se ima u vidu, pre svega,
učešće u ukupnim međunarodnim monetarnim rezervama (bez zlata). Učešće SPV ima
permanentnu tendenciju opadanja i to sa 3,9% u 1988.; na 2,1% u 1996., da bi u 1998. godini
to učešće iznosilo 1,8% ukupnih svetskih rezervi (bez zlata). Nedovoljna alokacija, jak uticaj
dolara, kao i teškoće veće primene u praksi još uvek nisu omogućile SPV da bude u centru
međunarodnog monetarnog sistema, tako da su ona ostale rezidualno sredstvo za
popunjavanje međunarodnih rezervi likvidnosti. Njihov doprinos u povećanju stepena
likvidnosti je skroman, tako da u tom pravcu nisu ispunjena očekivanja o proširivanju
inicijalne uloge i postepenom uspostavljanju glavne rezervne aktive u međunarodnom
monetarnom sistemu. Dolar je i dalje ključna rezervna valuta koja se i dalje koristi u
međunarodnim plaćanjima, iako je rastuća internacionalizacija ekonomskih aktivnosti i
institucija nametnula potrebu univerzalne, jedinstvene i stabilne međunarodne valutne
jedinice. Valute pojedinih najznačajnijih zemalja kao što su Nemačka, Japan i Velika Britanija
preuzele su funkcije sekundarnih rezervnih valuta. Zlato je značajan deo nacionalnih rezervi,
ali je povučeno iz obavljanja monetarne funkcije. Uloga zlata svedena je na stratešku rezervnu
aktivu. Na drugoj strani, SPV ima određenih prednosti koje proizilaze pre svega iz vršenja
funkcije obračunske jedinice i mere vrednosti. Te prednosti ogledaju se u sledećem :
- stabilnost međunarodne obračunske jedinice;
- mogućnost veće diversifikacije portfolia finansijske aktive međunarodnih investitora;
- smanjenje uticaja ekonomske politike SAD na svetske privredne tokove;
- smanjenje uloge dolara u mehanizmu povećanja međunarodne likvidnosti;
- ravnomernija raspodela deviznog rizika pri upotrebi SPV u regulisanju dužničko
poverilačkih odnosa;
- smanjenje deviznog rizika, jer se u određivanju SPV koristi valutna korpa.
Zemlje koje imaju najveći uticaj na dalje dizajniranje evolutivnog pravca promena
SPV nemaju interesa za određenje SPV kao efektivnog, cirkulatornog novca. SPV imaju
karakteristike papirnog novca, mada nemaju realnu podlogu, jer nisu u direktnoj vezi sa
transferom roba i usluga, pošto su nacionalne valute krajnje sredstvo plaćanja. To ne znači da
SPV nisu ostala pouzdan zajednički denominator kroz koji nacionalne valute iskazuju svoju
vrednost. Razvijene zemlje ograničavaju prostor za jačanje uloge SPV pre svega zbog težnje
za ubiranjem koristi, što su im valute međunarodni novac. Za donošenje odluke u vezi sa
novom alokacijom SPV potrebna je kvalifikovana većina od 85% ukupne glasačke snage u
Fondu. Nova alokacija SPV omogućila bi efektivnije kreiranje međunarodne likvidnosti u
odnosu na emisiju rezervnih valuta i proizvodnju zlata. To ne znači da plansko kreiranje SPV
ne nosi potencijalnu opasnost od inflatornog dejstva, ali bi se ona izbegla postepenim
povećanjem sume SPV u skladu sa parametrima ostalih rezervi i stopama rasta svetske
trgovine i proizvodnje.
Sve zemlje članice Fonda su istovremeno i učesnice odeljenja SPV. Zemlje članice su
ovlašćene da primaju alokacije SPV i upotrebljavaju iste za transakcije. SPV se upotrebljavaju
u transakcijama između samih zemalja članica, unutar Fonda, kao i kod petnaest ovlašćenih
posednika (prescribed holders). Ove ovlašćene institucije predstavljaju, kako centralne, tako i
banke multilateralnog karaktera koje mogu držati, ali ne mogu primati SPV alokacijom.
Upotreba SPV prvenstveno je usmerena ka finansiranju platnobilansnih neravnoteža što ne
ograničava spektar njihove primene. SPV predstavljaju meru vrednosti i obračunsku jedinicu
u više međunarodnih konvencija i organizacija. Vrednost SPV je stabilnija od vrednosti
pojedinačnih valuta, tako da se ona upotrebljavaju kao denominator za finansijske
instrumente, prilikom njihove emisije, kao i pri sklapanju kreditnih i ostalih finansijskih
aranžmana. Upotreba SPV može biti u izvođenju operacija Fonda kao što su svojevremno bili
ESAF aranžmani, pri čemu ovakve operacije često zahtevaju angažman povlašćenih

207
posednika. SPV su pogodna i za terminske poslove, mada to nisu jedini oblici tzv.
dobrovoljnih transfera u kojima se ona upotrebljavaju.
U transakcijama sa određivanjem (transaction with designation) Fond određuje zemlju
članicu koja je u obavezi da obezbedi slobodno upotrebljivu valutu u zamenu za SPV, kako bi
se finansirao deficit date zemlje. To su zemlje članice sa jakom platnobilansnom i rezervnom
pozicijom koje Fond odabira na bazi ovih kriterija. Obaveza zemlje članice u obezbeđivanju
valute ne sme preći u ukupnom iznosu trostruku sumu kumulativnih SPV alokacija, osim ako
to ugovorno nije drugačije određeno. Transakcije sa određivanjem nisu u upotrebi od 1987.
godine zato što se sve zamene SPV za nacionalne valute izvode preko transakcija po
sporazumu (transactions by agreement). Ova vrsta aranžmana kupoprodaje SPV izvodi se uz
pomoć Fonda. Vrednost transakcija po sporazumu ima tendenciju porasta tako da je za
1997./98. godinu iznosila 8,6 milijardi SPV. Ovakav trend ostvaren je stalnom saradnjom
razvijenih zemalja članica koje pružaju mogućnost permanentne kupovine ili prodaje SPV za
odgovarajuću valutu u okviru određenih limita. Značajniji trend upotrebe i uloge SPV
određen je stepenom ispunjenja cilja da ova obračunska jedinica postane glavna rezervna
aktiva u međunarodnom monetarnom sistemu. Ovo će prvenstveno zavisiti od ispunjenja dva
kriterijuma : “od relativne privlačnosti SPV u odnosu na druge oblike rezervne aktive i od
raspoloživosti tih sredstava u dovoljnom obimu.“
Povećanje relativne privlačnosti pretpostavlja visok stepen stabilnosti i povećanje
prihoda na držanje SPV. U pogledu povećanja raspoloživosti postojali su različiti predlozi
posebno po pitanju “ključeva” raspodele novih alokacija, ali nijedan od ovih projekata nije do
sada primenjen. To se pre svega odnosi na predlog zemalja u razvoju poznat pod nazivom link
projekat između razvojne pomoći i SPV. Suština ovog projekta jeste u tome da se kreiranje i
distribucija SPV poveže sa potrebom finansiranja investicionog razvoja ovih zemalja. Uz
regularnu ekspanziju SPV, link projekti bi obezbedili koristan mehanizam koji bi bio u
funkciji porasta razvojne pomoći u skladu sa dugoročnom tendencijom rasta svetske
proizvodnje i trgovine. U sadašnjoj situaciji ne postoji garancija povećanja pomoći sa rastom
svetskog dohotka, već programi pomoći zavise od platnobilansnih situacija donatorskih
zemalja. Link šeme funkcionisale bi preko međunarodnih finansijskih institucija poput
Svetske Banke, preko kojih bi se obezbedio regularni tok resursa, bez potrebe političkih
uslovljavanja i ulaženja u pregovore sa vladama pojedinih država. Dosadašnji predlozi link
projekata mogli bi se klasifikovati u tri grupacije (organski, dobrovoljni i direktni). Direktni
link predstavlja najjednostavniji metod alokacije na bazi dugoročne tražnje za rezervama.
Može biti ostvaren na nekoliko načina. U osnovi se može koristiti kvotna struktura na bazi
povećanja kvota zemalja u razvoju, kao polazna tačka distribucije SPV. Takođe je moguće
alocirati alternativno SPV u odnosu na dogovorenu formulu alokacije. Organski link odnosi
se na mogućnost kanalisanja SPV zemljama u razvoju, preko razvijenih zemalja ili preko
međunarodnih institucija. Svojevremeno je UNCTAD predlagao da se distribucija obavi
preko MMF-a na način da se obezbede dodajni i relativno jeftini resursi za multilateralne,
razvojne projekte. Sama forma organskog linka mogla bi biti u obliku direktne alokacije SPV
razvojnim agencijama, ili alokacija SPV od strane razvijenih zemalja direktno ka zemljama u
razvoju, i kao treća mogućnost alokacija SPV, razvijenih zemalja ka razvojnim agencijama.
Smatra se da direktna alokacija SPV razvojnim agencijama verovatno predstavlja
najnaprednije rešenje između organskih link predloga. Za potrebe razvoja, ova agencija vršila
bi redovno kreditiranje i podršku zemljama u razvoju, preko transfera specijalnih prava
vučenja sa računa u MMF-u. Dobrovoljni link zahtevao bi uključivanje razvijenih zemalja
koje bi pravile kontribucije multilateralnim razvojnim agencijama uvek kada bi došlo do
novih alokacija SPV. Takve kontribucije bile bi u nacionalnoj valuti, ali bi reprezentovale

Jugoslavija i Međunarodni monetarni fond, Dejan Jovović, Beograd, Ekonomika, 1991.,str.76

208
proporciju svakog primaoca (razvijene zemlje) SPV alokacije. Loše strane ovog predloga
upravo proističu iz dobrovoljne prirode kontribucije, jer jedna ili više razvijenih zemalja može
odlučiti da ne da prilog ili da njen prilog bude uslovljen platnobilansnom situacijom, pa je
zbog toga prisutna neizvesnost u čitavoj šemi. Takođe, same vlade razvijenih zemalja treba da
donesu odluke u vezi veličine ovih doprinosa, što otvara niz teškoća prisutnih kod regularnih
izdvajanja za stranu pomoć.Veće učešće zemalja u razvoju u novostvorenoj aktivi kroz
reforme međunarodnog monetarnog sistema na bazi link projekta ne bi proizilazilo iz realnog
povećanja akumulacije, ali ipak ne postoji veća opasnost od porasta svetske inflacije, (na bazi
prethodno navedenih razloga), mada u tom pogledu ipak postoji sukob u stavovima između
razvijenih zemalja i zemalja u razvoju u vezi ovakvog povećanja međunarodne finansijske
aktive. Specijalna prava vučenja ni kvantitativno ni kvalitativno nemaju glavnu ulogu u
svetskoj privredi, ali poseduju sposobnost dragocenog sigurnosnog stabilizatora u slučaju da
međunarodni monetarni sistem zapadne u ozbiljne teškoće.

209
 7.4 Izbor deviznog kursa za zemlje u razvoju

Sve zemlje sveta imaju širok spektar u pogledu izbora sistema deviznog kursa. Koji će
sistem biti izabran zavisi od ekonomskih specifičnosti svake zemlje i dugoročnih ciljeva
ekonomske politike. Zemlje koje preferiraju makroekonomsku stabilnost imaće neku od
varijanti fiksnog kursa, a ukoliko se želi postići neki od ciljeva u razvoju domaće ekonomije
(npr. ubrzanje stope privrednog rasta, rast izvoza, smanjenje nezaposlenosti), preferencija će
biti u pravcu fluktuirajućeg deviznog kursa. Sa promenama domaćih i inostranih cena,
targetirani realni devizni kurs zahtevaće česte promene u nominalnom deviznom kursu, što
nameće potrebu za fleksibilnim određenjem. Ukoliko zemlja ima liberalizovano tržište
kapitala, tj. slobodu kapitalnih tokova (transakcija koje se beleže na kapitalnom računu u
platnom bilansu), biće nemoguće održavati targetirani devizni kurs i u isto vreme imati
nezavisnu monetarnu politiku. Odliv kapitala uzrokuje depresijaciju valute, a jedini efektivan
način da se to zaustavi je podizanje kamatnih stopa, što recesiono deluje na domaću
ekonomiju. Suprotan trend prisutan je prilikom uvoza kapitala. Jedini put kojim se može vršiti
usklađivanje eksternog i unutarnjeg ekvilibrijuma nacionalne ekonomije je izbor između
kontrole kapitalnih tokova ili slobodnog fluktuiranja domaće valute. Ukoliko se dozvoli
slobodno fluktuiranje, moguće je imati upravljanje monetarnom politikom u pravcu realizacije
ciljeva domaće ekonomije, ali u praksi nijedna zemlja nije indiferentna u pogledu kretanja
deviznog kursa, naročito u slučaju prebacivanja u odnosu na ekvilibrijumsku vrednost. Svaka
zemlja ima mogućnost izbora deviznog kursa, ali na bazi prethodnog tridesetogodišnjeg
iskustva, Fischer izvodi sledeće zaključke:
zemlje nisu indiferentne na kretanje deviznog kursa, tako da nezavisno flotiranje
nije opcija i može biti opasno;
intermedijarna pozicija između čvrstog pega i flotiranja (mekog pega) nije
održiva bez kontrole kapitalnih tokova
dok se zemlje prilikom izmeštanja iz intermedijarnih režima pomeraju ka
krajevima spektra u izboru deviznog kursa, još uvek je moguć širi rang
223
fleksibilnih aranžmana Hibridni sistemi deviznog kursa predstavljaju kombinacije
karakteristika fiksnog ili fleksibilnog deviznog kursa u različitom stepenu. Valutni odbori
(currency board) predstavljaju u stvari, najekstremniju formu vezivanja deviznog kursa. Pri
valutnim odborima ekonomija funkcioniše na bazi valute koja je rigidno vezana, fiksirana
često zakonom u odnosu na vodeće valute, gde je devizni kurs odraz vrednosti u odnosu na
inostrane valute, specijalna prava vučenja ili kompozitni sastav inostranih valuta. Valutni
odbor je sličan zlatnom standardu, jer zahteva 100% međunarodne devizne rezerve kojima bi
se podržala ponuda novca u zemlji, pri čemu se zemlja odriče kontrole nad ponudom novca, a
centralna banka nema funkciju sprovođenja nezavisne monetarne politike. Sa valutnim
odborom ponuda novca raste ili se smanjuje respektivno samo kao odgovor na platnobilansni
suficit i uvoz međunarodnih deviznih rezervi ili platnobilansni deficit i izvoz međunarodnih
deviznih rezervi. Kao rezultat, inflacija i kamatna stopa su determinisane u većini slučajeva u
uslovima zemlje za čiju je valutu nacionalna valuta vezana, odnosno fiksirana. Obično su
ovakvi aranžmani primenjuju u zemljama u kojima je prisutna duboka finansijska kriza u cilju
efektivnog savladavanja inflacije. Valutni odbori su bili prisutni u nizu ekonomija (Bugarska
od 1997., Argentina od 1991-2001. godine i Bosna i Hercegovina od 1997. godine). Ključni
uslovi za uspešne operacije valutnog odbora, (osim onih koji se uopšteno zahtevaju za
uspešnost fiksnog deviznog kursa) jesu: bankarski sistem u kojem centralna banka ne može

Fischer, S. (2000) ‘Exchange Rate Regimes: Is the Bipolar View Correct?’, Journal of Economic
Perspectives, Spring.

210
biti zajmodavac poslednjeg utočišta ili proširivati kreditne linije bankama koje imaju teškoće
u svojem poslovanju i drugi uslov je vrlo oprezno upravljanje javnim finansijama, s obzirom
da centralna banka ne može pozajmljivati vladi.
Glavna prednost valutnog odbora je kredibilnost ekonomske politike, režima i mera, jer
je kurs često zakonski regulisan, što deluje na snižavanje kamatne stope i inflacije u okviru
zemlje. Troškovi valutnih odbora odnose se na:
nemogućnost centralne banke da izvodi sopstvenu monetarnu politiku;
nema delovanja u svojstvu zajmodavca poslednjeg utočišta;
nema prikupljanja senioraže od nezavisne emisije sopstvene valute;
ne postoji elastičnost u pogledu kreditiranja preduzetnika u skladu sa potrebama biznisa;
ukoliko valuta (za koju je domaća valuta vezana) apresira, ugrožava se izvoz i
konkurentnost u odnosu na trgovinske partnere.
Istorijski posmatrano, valutni odbori su uglavnom bili kolonijalni valutni režimi i
vezani su uglavnom za zemlje koje su imale dugoročne specifične probleme. Inostrane
rezerve su osnov domaće valute koja je u potpunosti njima pokrivena. Uspostavljanje
zakonske regulative kojom se reguliše devizni kurs i samokorigujući mehanizam platnog
bilansa u kojem deficit automatski smanjuje monetarnu ponudu i smanjuje potrošnju, jesu
osnovne karakteristike valutnog odbora. Na drugoj strani, nemogućnost korišćenja monetarne
politike za stimulaciju privrede, kada je to potrebno, predstavlja glavni nedostatak valutnog
odbora tako da su se oni pokazali kao odgovarajuće rešenje uglavnom za zemlje sa slabijim
bankarskim sistemima. Emisiona dobit predstavlja posebno značajan nedostatak valutnih
odbora i ovakav režim deviznog kursa predstavlja, u stvari odricanje zemlje od monetarne
nezavisnosti.
Argentina je imala valutni odbor od 1991. godine do kraja 2001. godine, gde je ovaj
režim deviznog kursa ukinut u januaru 2002. godine, prilikom suočavanja sa ozbiljnom
ekonomskom i političkom krizom. Ipak, valutni odbor u Argentini je davao rezultate sve do
oštrog testiranja tokom finansijskih kriza 1999. godine, kada je Brazil bio prinuđen da
devalvira svoju valutu i da dozvoli oštru depresijaciju reala. Argentinska valuta (pezos) je bila
rigidno vezana za dolar, tako da je Argentina doživela veliki gubitak međunarodne
konkurentnosti u odnosu na Brazil koji joj je bio i najveći trgovački partner, što je gurnulo
ovu zemlju u recesiju, pri ogromnoj precenjenosti valute i pri nekontrolisanom budžetskom
deficitu. Argentina je jednostavno imala potrošnju izvan mogućnosti, što je bilo na dugi rok
neodrživo. Sama precenjenost nacionalne valute učinila je krizu još dubljom. Veća restrikcija
javnih finansijau cilju ohrabrivanja stranih investicija nije dala očekivane rezultate, već je još
više produbila recesiju, što je dodatno uplašilo strane investitore i doprinelo da Argentina
napusti valutni odbor i devalvira valutu. Pred Argentinom su tada bila samo dva izbora:
devalvacija valute ili potpuna dolarizacija. Nevoljno napuštanje valutnog odbora i
devalviranje nacionalne valute pojačalo je strah od vraćanja uslova hiper-inflacije iz kasnih
80-tih. Dolarizacija kao rešenje je takođe bila rizična, jer ne bi eliminisala gubitak
međunarodne konkurentnosti, pre svega u odnosu na Brazil, niti bi rešila budžetske probleme
sa kojima se suočavala zemlja. Ogromni strani dug prinudio je Argentinu da u januaru 2002.
godine napusti valutni odbor, devalvira valutu i prepusti je fluktuiranju. Već u jesen 2002.
godine, nacionalna valuta je depresirala u odnosu na dolar za 350%.
Posebno povezan fenomen sa valutnim odborom odnosi se na dolarizaciju, tj.
evroizaciju, gde neke nacije, valutni odbor zamenjuju jednostavnim usvajanjem nacionalne
valute druge zemlje, kao sopstvenog legalnog tendera. Proces usvajanje valute druge zemlje
kao sopstvene, naziva se dolarizacijom. Karakterističan je pre svega, za latinoameričke
zemlje. Panama je imala zvaničnu i potpunu dolarizaciju u dosta dugom periodu od 1904.
godine, Ekvador od 2002. godine, Salvador od 2001. godine. Gvatemala, Honduras i niz
zemalja Latinske Amerike su takođe primenile ovaj proces. Od evropskih zemalja, potpunu

211
evroizaciju ima Crna Gora. Troškovi dolarizacije, slični su onima koji su prisutni kod
valutnog odbora, pri čemu dolarizacija uključuje kompletno odbacivanje nacionalnog
monetarnog suvereniteta. Koristi od dolarizacije su:
- nema troškova zamene domaće valute za dolare ili evre, kao ni potrebe hedžinga
rizika deviznog kursa;
- suočavanje sa stopom inflacije zemlje, čija je valuta preuzeta;
- kamatne stope prate nivo prisutan u SAD ili EU, izuzev za preostajući rizik zemlje u
kojoj je prisutan dolar ili evro kao legalni tender; (to se pre svega odnosi na političke faktore
koji utiču na sigurnost ulaganja, vlasnička prava i niz drugih elemenata koji utiču na
ekonomski život u jednoj zemlji).
- jačanje budžetske discipline;
- i ohrabrivanje potpune međunarodne finansijske integracije.
Dolarizacija takođe implicira određene troškove za zemlju koja usvaja stranu valutu:
- troškovi zamene domaće valute za dolar ili evro.
- gubitak nezavisnosti monetarne politike i politike deviznog kursa, gde se zemlja
suočava sa istom monetarnom politikom sa kojom se suočava zemlja, čija je valuta preuzeta i
to bez obzira na fazu privrednog ciklusa;
- gubitak uloge centralne banke kao zajmodavca poslednjeg utočišta u cilju
spašavanja domaćih banaka i finansijskih institucija koje se suočavaju sa krizom.
U većini slučajeva za dolarizaciju su pogodne male, otvorene ekonomije kod kojih je
dominantan ekonomski partner (SAD ili EU) i koje imaju istoriju slabih monetarnih
performansi i veoma malu kredibilnost ekonomske politike. To su u većini slučajeva zemlje u
Latinskoj Americi i jugoistočnoj Evropi, pri čemu je u odnosu na velike zemlje mnogo teže
utvrditi da li dolarizacija obezbeđuje neto korist, kao što to obezbeđuje za male zemlje.
Većina fiksnih sistema deviznih kurseva dozvoljava fluktuiranje u okviru usko
definisanih granica. Na bazi odluke o vrednosti nacionalne valute, dozvoljava se da devizni
kurs fluktuira unutar uskog koridora, oko definisane par value vrednosti (iznad i ispod). Na
primer, Bretonvudski sistem (od posleratnog perioda do 1971. godine), dozvoljavao je
fluktuacije 1% iznad i ispod ustanovljene par value vrednosti, odnosno fiksnog deviznog
kursa. Ukupni okvir fluktuacije pod fiksnim deviznim kursom prikazan je na prvom panelu
slike.

212
Slika 7.1: Okvirni, prilagodljivi vezani ipuzajući vezani devizni kurs
Par value 4
1.01
1.00 Okvii
0,9
9
o H
M
e
s
e
c
i
l.Od Otvir
Uevalvacija
1.01
1.00 Prilagodljivi peg
0,9 sa okviram
9
Revalvacija
0.94 Olfvit
L
Meseci
 i 1.06
Puzajući peg (za Okvir
depresijadju)
1.02
1.01
1.00
0.9
9
 £
______ Meseci
o I
 Pretpostavljeni fiksni devizni kurs između dolara i evra je r = $/€ = 1. Dozvoljena
fluktuacija je 1% iznad i ispod te vrednosti. Okvir fluktuacije dat je isprekidanim
horizontalnim linijama, gde je r = 0,90$ niži limit i r = 1,01$ viši limit. Izbor okvirnog
deviznog kursa podrazumeva determinisanu dozu fleksibilnosti, pri čemu se fluktiranje vrši u
vrlo uskim granicama oko valutnog pariteta. Tehnički je moguće da se uvede porast širine
koridora dozvoljenih fluktuacija, i da se dozvoli da se devizni kurs determiniše više uticajem
tržišnih snaga, redukujući na taj način potrebu za oficijelnom intervencijom. Okvir
dozvoljenih fluktuacija može biti tako širok da se eliminiše kompletna oficijelna intervencija
na ino-deviznom tržištu, što je praktično reprezent fleksibilnog deviznog kursa. Preferencija
ka fiksnom deviznom kursu dozvoljavaće veoma mali okvir fluktuacija, dok preferencija ka
fleksibilnom deviznom kursu dozvoljava veoma širok koridor fluktuacija.
Prilagodljivi peg sistem zahteva definisanje valutnog pariteta i dozvoljenog okvira
fluktuacija sa mogućnošću da se paritet ugovorno menja periodično i valuta devalvira, kako bi

213
se korigovao platnobilansni deficit ili izvrši revalvacija, kako bi se korigovao suficit.
Svojevremeno je bretonvudski sistem bio originalno postavljen kao prilagodljivi peg sistem,
gde je zemljama bilo dozvoljeno da menjaju paritet valute u situaciji fundamentalne
neravnoteže. Međutim, ne postoji potpuno jasna definicija fundamentalne neravnoteže, ali se
to uglavnom odnosi na velike potencijalne ili ostvarene deficite ili suficite koji su prisutni
tokom niza godina, odnosno imaju karakter permanentnosti. Pod Bretonvudskim sistemom
nacionalne ekonomije nisu voljno primenjivale frekventne promene deviznog kursa, jer bi
ohrabrivale destabilizirajuće špekulacije, sve dok nisu bile primorane da to urade, a često i
pod pritiskom efekata destabilizirajućih špekulacija. Dok je Bretonvudski sistem originalno
bio postavljen kao prilagodljivi peg sistem, činjenica je da je u stvarnosti više operativno
flunkcionisao kao fiksni sistem deviznog kursa, koji se u suočavanju rastuće mobilnosti
kapitala nije mogao održati.
Uz visoku mobilnost kapitala, veoma je teško održati vezani kurs i u isto vreme voditi
nezavisnu monetarnu politiku, jer kamatne stope treba povećavati, kako bi se odbranila
postojeća vrednost valute. Kod pegova uvek postoji opasnost špekulativnog pritiska u pravcu
smanjenja vrednosti nacionalne valute. Zbog toga su vezani ili fiksni kursevi bili jedan od
glavnih faktora u svakoj finansijskoj krizi rastućih tržišta (npr. Argentina 2001., Rusija 1998.,
Meksiko 1994., Tajland, Indonezija i Koreja 1997.) U prilagodljivom sistemu vezanog kursa
zemlja sa platnobilansnom neravnotežom bila bi u mogućnosti da iskoristi prednosti
fleksibilnosti, obezbeđene kroz sistem promene valutnog pariteta bez čekanja na pritisak pod
kojim bi takva promena bila krajnje neophodna. Ovaj sistem je ilustrovan u srednjem panelu
slike 7.1, gde je orginalni valutni paritet isti kao u gornjem panelu. U nacionalnoj ekonomiji
na početku četvrtog meseca moguće su: devalvacija valute, i podizanje deviznog kursa u
situaciji platno-bilansnog deficita; ili revalvacija i snižavanje deviznog kursa ukoliko se
zemlja suočava sa platnobilansnim suficitom. Za prilagodljivi sistem vezanog deviznog kursa
neka objektivna pravila bila bi neophodna, kako bi se ojačalo određenje kada zemlja mora
promeniti valutni paritet (npr. pad međunarodnih rezervi za unapred određeni procenat). Bilo
koje takvo pravilo u određenoj meri može biti arbitrarno i poznato špekulantima koji tada
mogu predvideti promenu valutnog pariteta i profitabilno se angažovati u destabilizirajućim
špekulacijama.
Moguće je izbeći nedostatke relativno velikih promena valutnog pariteta i
destabilizirajuće špekulacije kroz puzajući peg (crawling peg system) ili sistem slajdovskih
pariteta. Pod ovim sistemom par value paritet se menja po malim unapred objavljenim
sumama ili procentima frekventno u jasno specifikovanim intervalima, npr. svakog meseca
sve dotle, dok se ne ne dostigne ekvilibrijumska stopa deviznog kursa. Ovo je ilustrovano na
donjem panelu slike 7.1, gde je prikazana devalvacija valute. Umesto jedne devalvacije od 6%
nakon 3 meseca, u nacionalnoj ekonomiji vrši se devalvacija oko 2% na kraju svakog od 3
meseca. Na taj način, mogu se preventivno sprečiti destabilizirajuće špekulacije kroz
manipulisanje kratkoročnim kamatnim stopama, čime se neutralizuje profit koji bi rezultirao
iz organizovanih promena po prethodnom obrascu. Na šematizovanom obrascu promena u
deviznom kursu, npr. objavljivanje 2% devalvacije valute bilo bi pridruženo 2% porasta
kratkoročnih kamatnih stopa, što bi međutim značilo mešanje u upravljanje monetarnom
politikom. Puzajući peg sistem može eliminisati velike devalvacije i sprečiti destabilizirajuće
špekulacije, što predstavlja osnovne prednosti ovog sistema u odnosu na prethodni. Ovaj
sistem takođe, može dostići veću fleksibilnost kroz kombinaciju sa širim okvirima fluktuacije.
Ono što je bitno u puzajućem peg sistemu jesu odluke o frekvenciji i veličini procentne
promene valutnog pariteta i veličini dozvoljenog koridora fluktuacija. Puzajući peg sistem je
posebno pogodan za zemlje u razvoju koje su izložene realnim šokovima i razlikama u
stopama inflacije.

214
 Sistem upravljanog flotiranja predstavlja sistem, gde devizni kurs fluktuira tokom
vremena u skladu sa fluktuacijama realnih faktora u ekonomiji tokom privrednog
ciklusa.Upravljano flotiranje je lakše izvesti ukoliko postoji kontrola nad tokovima kapitala.
Destabilizirajuće špekulacije i prebacivanje (overshooting) bili bi ublaženi kroz bitne
fluktuacije u deviznom kursu. Ceste fluktuacije deviznog kursa teže da redukuju tok
međunarodne trgovine i investicija. Pod upravljanim sistemom fluktuiranja, monetarni
autoriteti intervenišu na ino-deviznom tržištu, kako bi ublažili kratkoročne fluktuacije bez
namere da utiču na dugoročni trend deviznog kursa. U meri u kojoj su intervencije uspešne
ekonomija ostvaruje koristi koji rezultiraju iz fiksiranja deviznog kursa, a u isto vreme se
zadržava fleksibilnost u prilagođavanju platno-bilansnih neravnoteža. Jedna od mogućih
teškoća sastoji se u tome da monetarni autoriteti nisu u boljoj poziciji od profesionalnih
špekulanata, investitora i trgovaca u pogledu predviđanja budućnosti dugoročnog trenda
deviznog kursa. Znanje u vezi sa dugoročnim trendom nije potrebno za stabilizovanje
kratkoročnih fluktuacija u deviznom kursu, ako nacionalna ekonomska politika usvoji pravilo
da izvrši povećanje ponude iz međunarodnih deviznih rezervi za svaki kratkoročni višak
tražnje za stranom valutom na tržištu, čime se ublažava tendencija nacionale valute da
depresira i u suprotnom slučaju izvrši apsorpciju, odnosno dodavanje međunarodnim
rezervama odgovarajuće proporcije za svaki kratkoročni višak ponude strane valute na tržištu,
čime ublažava tendenciju apresijacije. Tako se redukuju kratkoročne fluktuacije bez uticaja na
dugoročni trend kretanja deviznih kurseva. Pod upravljanim fluktuiranjem postoji potreba za
međunarodnim rezervama, dok se pod potpuno slobodnim fluktuiranjem, teorijski,
platnobilansne neravnoteže automatski koriguju kroz korekciju deviznog kursa u slučaju
stabilnog deviznog tržišta, bez bilo kakve oficijelne intervencije i potreba za rezervama.
Međutim, potpuno slobodno fluktuiranje će imati za posledicu fluktuacije deviznog kursa koje
sistem upravljanog fluktuiranja teži da ublaži. U praksi ne postoji zemlja koja je indiferentna
na kretanja deviznog kursa, jer je to pitanje pre svega, unutarnje makroekonomske stabilnosti.
U slučaju potpuno slobodnog fluktuiranja, devizni kursevi mogu biti faktor poremećaja koji
dovodi do rapidnog depresiranja valute i inflacije. Takođe, ravnotežni slobodno flotirajući
devizni kurs ne garantuje u praksi, ekvilibraciju tekućeg računa u platnom bilansu. Koju će
proporciju kratkoročnih fluktuacija deviznog kursa, monetarni autoriteti uspeti da ublaže pod
upravljanim fluktuiranjem zavisi od proporcije kratkoročnog viška tražnje ili ponude deviznih
sredstava koje uspevaju da apsorbuju. Intervencija na ino-deviznom tržištu u cilju stabilizacije
zavisi i od veličine deviznih rezervi sa kojima nacionalni monetarni autoriteti raspolažu. Što je
veći stok međunarodnih rezervi, moguće je uspostaviti veću stabilizaciju deviznog kursa.
Nacionalni monetarni autoriteti mogu da održavaju devizni kurs visokim, odnosno
depresiraju valutu, kako bi stimulisali izvoz, što često dovodi do uzvratnih mera ostalih
zemalja koje se susreću sa povećanjem uvoza iz tih zemalja i redukcijom sopstvenog izvoza u
te zemlje, a takav tip fluktuiranja naziva se prljavim flotiranjem i može biti uzrok distorzija i
konflikta u međunarodnoj trgovini u odsustvu jasno definisanih i pridruženih pravila
ponašanja. Sadašnji međunarodni monetarni sistem podrazumeva visok stepen fleksibilnosti i
dozvoljava svakoj zemlji da izabere režim deviznog kursa koji najbolje odgovara ekonomiji
određene zemlje Velike industrijske zemlje su izložene konstantnim inflacionim pritiscima,
tako da u pogledu politike deviznog kursa optiraju ka većoj fleksibilnosti za razliku od malih
zemalja u razvoju ili visokospecijalizovanih, otvorenih ekonomija. Na početku 21. veka, izbor
deviznog kursa odnosi se pre svega na biranje između rigidno-fiksnog i fleksibilnog sistema
deviznog kursa, pri čemu se hibridni sistemi smatraju manje atraktivnim, jer je veća
verovatnoća da će ovakvi sistemi deviznog kursa voditi ka

Frenkel, J. (1999) No Single Currency Regime is Rightfor all Countries at all Times (Princeton University:
Essays in International Finance, 215).

215
destabilizirajućim špekulacijama i zato postati u većem stepenu neodrživi. Sistemi deviznog
kursa zemalja članica MMF na kraju 2001. godine prikazani su u okviru tabele.

Tabela 7.2: Aranžmani deviznog kursa zemalja članicaMMF u 2001. godini

Režimi deviznog kursa Broj zemalja
Valuta druge zemlje kao sopstveni tender 40
Aranžmani valutnog odbora 8
Ostali konvencionalni fiksni peg aranžmani 40
Vezani devizni kursevi sa horizontalnim 5
okvirima
Ukupni peg 93
Puzajući peg 4
Devizni kursevi unutar puzajućeg pega 6
Upravljano fluktuiranje 42
Nezavisno fluktuiranje 41
Ukupan broj sa određenim stepenom 93
fleksibilnosti
Ukupno 186
Izvor: IMF, International Financial Statistics, September 2002, str.3

Od 186 članica, polovina zemalja svoju ekonomsku politiku usmerava pod različitim
tipovima sistema fiksnog deviznog kursa, dok druga polovina svoju ekonomsku politiku
izvodi pod nekom vrstom fleksibilnog deviznog kursa. U zemlje koje imaju fiksni sistem
deviznog kursa uključene su i one koje su usvojile valutu druge države kao što su Ekvador,
Salvador i Panama, kao i one koje su usvojile zajedničku valutu poput zemalja Evropske
monetarne unije, ali i one koje su imale valutni odbor poput Argentine, Hong Konga, Bosne i
Hercegovine. U okviru fiksnog sistema deviznog kursa su takođe i zemlje koje imaju
konvencionalno vezane devizne kurseve, poput Kine. Na drugoj strani su zemlje koje imaju
različite varijante fleksibilnih deviznih kurseva (puzajući peg, upravljano i nezavisno
fluktuiranje). U okviru nezavisnog fluktuiranja je 41 zemlja (npr. Australija, Brazil, Kanada,
Švajcarska, SAD, Japan, Novi Zeland, Norveška, itd). Sistem upravljanog fluktuiranja
prisutan je u 42 zemlje (npr. u Srbiji, Indiji, Singapuru, Uzbekistanu, Rusiji, itd).
Fleksibilni sistemi deviznih kurseva zasnivaju se na većoj tržišnoj efikasnosti i
prednostima u sprovođenju ekonomske politike. Fleksibilni sistem deviznog kursa ima
sledeće prednosti u odnosu na fiksni devizni kurs:
pravac dejstva ekonomske politike oslanja se na promene u deviznom kursu pre
nego na promene svih cena, unutar tržišta, kako bi se izvršilo platno-bilansno
prilagođavanje;
prilagođavanja su jednostavna i kontinuirana pre nego povremena i velika;
jasno identifikuje posmatrane zemlje u komparativnim prednostima i
nedostacima u različitim robama.
oslobađa monetarnu politiku za domaće ciljeve i unapređuje efektivnost
monetarne politike;
dozvoljava kreatorima ekonomske politike da uspostave sopstveni trade off
između inflacije i nezaposlenosti;
otklanja opasnost da će vlada upotrebiti devizni kurs, kako bi postigla svoje
ciljeve koji mogu biti bolje postignuti kroz druge ekonomske politike i eliminiše
troškove oficijelne intervencije na ino-deviznom tržištu. Na drugoj strani, kod
fiksnih sistema deviznih kurseva je prisutna niža neizvesnost, pri čemu se veruje da su
špekulacije više stabilizirajuće i da su fiksni devizni kursevi manje inflatorni.

216
Na drugoj strani, fleksibilni devizni kursevi su više efikasniji i daju više fleksibilnosti u
postizanju sopstvenih stabilizacionih politika nacionalnih ekonomija, ali su više inflatorni od
fiksnih deviznih kurseva i manje stabilizirajući i pogodni za zemlje koje se susreću i
suočavaju sa velikim internim i eksternim šokovima. Takođe se smatra da vode ka previsokoj
volatilnosti deviznih kurseva. Na bazi svega, može se zaključiti da postoji velika raznolikost u
okviru aranžmana deviznog kursa, prisutna među zemljama članicama MMF, a posebno među
zemljama u razvoju.

217
 7.5 Rezultati i kritika programa MMF

Efekti MMF programa na ekonomske performanse zemalja u kojima su bili

primenjivani su veoma različiti. U studijama Reichmanna i Stillsona, istraživani su efekti
MMF programa na uzorku različitih grupa zemalja u periodu od 1963-72. godine, upoređujući
performanse dve godine posle implementacije programa, sa performansama dve godine pre
Uzimajući platni bilans kao celinu (tekući plus kapitalni račun), u 75 istraženih slučajeva
samo je u 18 došlo do značajnog statističkog poboljšanja, dok je u 4 slučaja iskazano realno
pogoršanje. Što se tiče rasta BDP, na bazi 70 istraženih slučajeva, performanse su se
poboljšale u 33, a pogoršale u 28 slučajeva. Na bazi 30 stabilizacionih programa MMF, od
1964 do 1979. godine, Killick je utvrdio tzv. realno-ekonomski pristup platnom bilansu ili
prilagođavanje sa rastom, što bi odgovaralo pristupu orijentacije fleksibilne ponude . Jedna od
svrha proširenih i strukturalnih olakšica prilagođavanja je bila da se dozvoli MMF da rešava
strukturalne neravnoteže, ali sami programi nisu bili značajno različiti od konvencionalnih
programa upravljanja tražnjom, koji su izgrađeni na monetarnim i fiskalnim kontrakcijama, a
kojima su pridružena trgovinska liberalizacija i poneke proizvodne inicijative.
U novijoj studiji istog autora (1995) kritika MMF programa u pogledu efekata
nesumnjivo dovodi do zaključka: da bi se izbegao slom i pritisak na MMF programe potrebna
je relaksacija standardizovanih reformskih paketa i veći naglasak na lokalno iniciranim
programima stabilizacije i reformi . Iznad svega, programi treba da uspostave stope rasta
najmanje 1% iznad stope rasta stanovništva i dovoljno finansiranje da takve stope budu
ostvarene. Killick smatra da su glavne žrtve Fondovih programa investicije i da ne postoji
evidencija da MMF finansiranje deluje kao katalizator na privatne investicije. Lance Taylor
izveštava o rezultatima studije 18 zemalja pod pokroviteljstvom WIDER-Svetskog instituta za
istraživanja ekonomskog razvoja iz Helsinkija . Glavni nalaz autora odnosi se na to da
programi MMF nisu optimalni ni za stabilizaciju, ni za rast, ni za dohodnu distribuciju u
zemljama Trećeg sveta. Ovo je ozbiljno upozorenje od strane vodećih svetskih ekonomista
skoncentrisanih u ovom institutu. Postoje alternative programima koji su implementirani od
strane MMF, ali bi oni morali da budu više intervencionistički, direktno skoncentrisani na
targete sa preciziranim instrumentima. U tom pogledu, postoji uloga selektivne uvozne
kontrole, izvoznih subvencija, višestrukih deviznih kurseva, niskih kamatnih stopa, itd., ali je
sve ovo odbačeno od strane MMF programa. U studiji 45 MMF zajmodavnih aranžmana
(između 1988-1991.) Schadler je konstatovao značajna poboljšanja na eksternim računima, ali
bez poboljšanja u stopi inflacije, rastu i investicijama, i zato nudi sledeća objašnjenja: 1)
zemlje se obraćaju MMF prekasno;
2)previše je naglaska dato na eksterne ciljeve platno-bilansne ravnoteže, pre nego
na postizanje domaćih ciljeva;
3) slom monetarnih targeta;
' 229
4) nedovoljan naglasak je dat na podizanje domace štednje
225
Reichmann, T. M. and R. T. Stillson (1978) ‘Experience with Programs of Balance of Payments Adjustment:
226
Stand-by Arrangements in the Higher Tranches, 1963-72’, IMFStaffPapers, June.
227
Killick, T. (ed.) (1982) Adjustment andFinancing in the Developing World (Washington, DC: IMF).
228
Killick, T. (1995) IMFProgrammes in Developing Countries: Design andImpact (London: Routledge).
229
Taylor, L. (1998) Varieties of Stabilisation Experience (Oxford: Clarendon Press).
Schadler, S. (1996) ‘How Successful are IMF Supported Adjustment Programs?’, Finance and Development,
June.

218
 Tabela 7.3 pokazuje rezultate programa MMF do 1995. godine, na primeru 36 zemalja
u kojima se upoređuju performanse pre i posle implementacije programa i između zemalja
koje su primenile program i onih koje nisu. Može se videti da su glavne makro varijable u
većini zemalja poboljšane u periodu od 1991-1995. u odnosu na period 1981-1985. godine,
pre nego što je program bio uveden. Situacija je mnogo lošija u zemljama bez programa, ali se
mora imati u vidu da to nije iznenađenje, jer su uglavnom u pitanju najsiromašnije zemlje
sveta. Koliko je poboljšanje na bazi programa, ipak nije dovoljno jasno i nije dovoljno lako
prosuđivati, kakva bi bila situacija bez programa, i koliko bi bilo pogoršanje ili poboljšanje na
bazi izmenjenih uslova u globalnoj ekonomiji.

Tabela 7.3: Ekonomski indikatori zemalja u razvoju

Zemlje korisnice Zemlje koje nisu
ESAF koristile ESAF
aranžmana aranžmane
1981-5 1991-5 1981-5 1991-5
Rast realnog -1.1 0.0 0.3 1.0
BDP per capita
Prosečna 94.4 44.9 23.5 139.9
inflacija
Bruto 8.0 9.9 18.6 17.4
nacionalna
štednja
( % BDP)
Budžetska -9.1 -5.6 -6.8 -4.8
ravnoteža
(% BDP)
Rast izvoza 1.7 7.9 4.4 5.7
Racio 27.9 25.7 18.8 15.7
servisiranja
duga (% izvoza)
Spoljni dug 81.9 154.2 55.7 75.6
(% BNP)
Bruto rezerve 2.0 3.5 4.7 5.6
Izvor: IMFSurvey, 5.08.1997.

Preporuke programa MMF, zemljama u razvoju, su uvek bazirane na miksu

finansiranja i prilagođavanja. Međutim, ono što je na udaru kritike, su politike prilagođavanja,
jer se smatraju antirazvojnim. U pristupu prilagođavanja, uslovljenost se zasniva na
postavkama neoklasične ekonomske teorije. MMF poriče da je to rigidno doktrinarni pristup
ekonomskoj politici, ali se jasno može videti da je propisivanje preporuka ekonomske politike
koju zemlja članica mora voditi u cilju Fondove pomoći bazirano na Vašingtonskom
konsenzusu. Glavni bastion podrške međunarodnog ekonomskog sistema favorizuje privatne
u odnosu na javne investicije, ukazuje na nadmoć slobodne trgovine i operacije cenovnog
mehanizma na bazi kojih se ohrabruje slobodan tok privatnog kapitala iz i ka zemljama u
razvoju. Inače, paradigma zasnovana na tržišno orjentisanim politikama u odnosu na državno
upravljanje razvojem predstavlja u stvari pomeranje zasnovano ne samo na postavkama
ekonomske teorije, već i na ideološkim obrascima. Razvojni programi u globalizovanoj
ekonomiji primenjuju se na način koji je zasnovan na istim receptima u velikoj većini zemalja
u razvoju, kao da su one jedna homogena masa. Džozef Štiglic, jedan od vodećih teoretičara u
oblasti ekonomskog razvoja, analizirajući MMF programe, zaključuje da ova institucija služi

219
pre svega, potrebama globalnih finansija, pre nego potrebama globalne stabilnosti,
ohrabrujući prerano unutarnju i eksternu finansijsku liberalizaciju . On smatra da su metodi
MMF isuviše jednostrani, propisujući iste programe za svaku zemlju, bez obzira na okolnosti
u kojima se ona nalazi. Po njemu su četiri ključna elementa svakog od tih programa:
1) privatizacija državnih industrija;
2) liberalizacija tržišta kapitala;
3) tržišno bazirana cenovna politika; i
4) slobodna trgovina.
Liberalizacija tržišta kapitala se pokazala katastrofalnom za mnoge zemlje koje nisu
bile spremne i u stanju da se suoče sa nestabilnim uvozom i izvozom kapitala, odnosno
volatilnost kapitala je delovala u suprotnom pravcu od očekivanog. Otvaranje ekonomija u
smislu preranog kreiranja slobodnih tokova predstavlja u stvari, konstituisanje elemenata da
se ekonomski haos dogodi (npr. masovna finansijska kriza, 1997. godine u istočnoj Aziji koju
Fond nije predvideo, a koja je rezultirala masivnim deficitima tekućeg računa i kapitalom koji
se odlivao iz jugoistočne Azije, pre nego što je kriza zaista nastupila. U tom pogledu, s
pravom se opravdava kontrola tokova kapitala u izvesnim okolnostima. Nagla primena tržišno
bazirane cenovne politike je bila takođe uzrok građanskih nemira i često dovodi do pada vlade
(npr. uklanjanje subvencija za hranu i benzin u Indoneziji je 1998. godine dovelo do velikih
pobuna i građanskih nemira. Slobodna trgovina nije optimalna sa razvojne tačke gledišta,
ukoliko uvoz raste brže od izvoza. U toj situaciji, platni bilans se samo pogoršava.
Neoklasični pristup u propisivanju ekonomskih politika i dijagnozi platno-bilansnih problema
dominira kao način mišljenja koji često nije primeren zemljama u razvoju. Deficiti se
sagledavaju kao uzrokovani cenovnom nekonkurentnošću ili previsokom monetarnom
tražnjom, pa se pripisuje devalvacija ili kontrakcija tražnje. Analiza kondicionalnosti MMF
ukazuje na nedostatak teoretskog pristupa kojim treba operisati u suočavanju sa dva pitanja
devalvacije: koliki je stepen precenjenosti valute i koliki je optimalni tempo prilagođavanja
od precenjenog ka ekvilibrijumskoj stopi deviznog kursa?
Kritika MMF programa zasniva se takođe i na opravdanju da postoje jedni zakoni za
siromašne, a drugi za bogate zemlje. Dok siromašne zemlje moraju ukloniti kontrolu nad
deviznim sektorim i uvozom kao uslov pomoći, bogate zemlje nastavljaju da uvode restrikcije
na uvoz iz zemalja u razvoju. Da bi podržale liberalizacione programe, zemlje treba da
depresiraju agregatnu tražnju u dovoljnoj meri da sprovedu devalvaciju u pokušaju da
dostignu platno-bilansni ekvilibrijum koji dovodi do usporavanja rasta i nezaposlenosti.
Simptomi platno-bilansne neravnoteže se na taj način uklanjaju, ali ne i koreni problema i
uzroci koji perpetuiraju, odnosno dovode do konstantnih tendencije ka neravnoteži. Platno-
bilansni problemi većine zemalja u razvoju moraju se tretirati primarno kao strukturalni po
svojoj prirodi, pre svega povezani sa karakteristikama dobara koja se produkuju i kojima se
trguje, što implicira različiti pristup platnobilansnom prilagođavanju koji nije zasnovan na
kontinuiranoj devalvaciji, kontrakcijama tražnje i razvlašćivanju javnog sektora. To
opravdava s druge strane, postojanje dualnih deviznih kurseva i politika koje su zasnovane na
miksu subvencija i kontroli kojima se menje struktura proizvodnje.
MMF programi takođe, ignorišu na izvestan način strukturalne suficite u platnom
bilansu, nasuprot strukturalnim deficitima. To znači da teret prilagođavanja treba da bude
podeljen između deficitnih zemalja i zemalja koje ostvaruju viškove u platnom bilansu. Pri
sadašnjoj konstelaciji snaga, glavni teret prilagođavanja je na zemljama dužnicima. Zemlje
koje ostvaruju viškove u platnom bilansu ne pokušavaju da se prilagođavaju kroz apresijaciju
njihovih valuta i deficitnim zemljama treba da se dozvoli da izvrše diskriminaciju roba iz tih
zemalja. Naravno da se ova vrsta kritike, zasniva na pravu zemlje da kontrolišu uvoz iz zemlje

Stiglitz, J. (2002) Globalisation and its Discontents )London: All Lane, the Penguin Press).

220
retke valute, odnosno iz zemalja sa ostvarenim suficitima u trgovini u odnosu na tu zemlju.
Ipak, glavna kritika odnosi se na nezainteresovanost MMF za pitanja ekonomskog razvoja. U
odgovoru na kritiku, MMF se zajedno sa Svetskom bankom deklariše za redukciju
siromaštva, kroz formulaciju nove olakšice za redukciju siromaštva i podsticaj privrednog
rasta (PRGF). Umesto da zemlja članica ispuni masu individualnih uslova za zajmovnu
podršku, vlade tih zemalja treba da specificiraju nekoliko širih rezultata povezanih sa
redukcijom siromaštva, podizanjem nivoa zdravstvene zaštite i obrazovanja. Naravno da se i u
pogledu MMF zajmova posebno vrši monitoring zajmodavnih aktivnosti zasnovan na
prethodnoj kritici i poukama izvučenim iz azijske i ruske finansijske krize koje su dovele do
masivnog bankrotstva u bankarskim sistemima. Meltzerova komisija oformljena od strane
SAD Kongresa preporučila je Fondu da se u potpunosti pomeri sa polja ekonomskog razvoja i
koncentriše na ulogu zajmodavca zadnjeg utočišta za brzorastuće ekonomije, koje se
suočavaju sa finansijskim krizama. Takođe se preporučuje Svetskoj banci da svoje aktivnosti
bazira na pozajmljivanju samo siromašnim zemljama, a ne zemljama koje su sposobne da
privuku privatni kapital. U tom pravcu, pozajmljivanje treba da bude usmereno ka zemljama
sa dohotkom manjim od 4000 $ per capita i sa niskim kreditnim rejtingom. Najsiromašnijim
zemljama sveta ne treba pozajmljivati, već vršiti donacije. Pozajmljivanje azijskim i
latinoameričkim zemljama treba da bude prepušteno regionalnim razvojnim bankama u tom
regionu. Preporuke ove komisije na kojima se sigurno zasnivaju budući pravci razvoja
Svetske banke i MMF ističu jasniju distinkciju između aktivnosti ove dve institucije. Ukoliko
bi bila prihvaćena originalna koncepcija iz Bretton-Woodsa da Svetska banka deluje kao
razvojna agencija, a MMF kao organizacija za kratkoročnu podršku rešavanja platnobilansnih
teškoća, smanjila bi se kritika usmerena ka ovim institucijama.

221
I u porodici i u državi, štednja je najbolji prihod.
Ciceron

8. FINANSIRANJE RAZVOJA

8.1 Uloga štednje u ekonomskom razvoju

Finansiranje razvoja iz domaćih izvora zasniva se na dva glavna aspekta: prvi se

odnosi na način na koji štednja može biti podsticana, jer samo društva koja su voljna da štede
mogu izdvajati resurse za proizvodnju kapitalnih dobara, a drugi se odnosi na neophodnost
štednje za zasnivanje investicija. U jednostavnom vidu ekonomije, štednja i investicije teže da
budu simultane u smislu da i štednje i investicije moraju biti izvedene od strane istih nosilaca.
Štednja teži da bude investirana u sektoru u kojem je i zasnovana. Oni koji žrtvuju vreme i
resurse koji bi u drugom slučaju bili upotrebljeni za svrhu potrošnje, to rade da bi razvili
proizvodnju. Oni ne drže novac ili bilo kakvu interesnu kamatnu prihodnu aktivu. Ipak, u više
sofisticiranoj, monetarno zasnovanoj ekonomiji ne postoji garancija da će štednja biti nužno
konvertovana u investicije. Sa postojanjem novca i monetarne aktive, akt štednje postaje
podvojen u odnosu na akt investiranja. Oni koji investiraju razlikuju se u odnosu na one koji
štede, tako da proces akumulacije kapitala zahteva finansijsko kreditne mehanizme za
redistribuiranje resursa od vlasnika štednih uloga ka investitorima. U bankarskom sistemu sa
punomoćjem za kreiranje kredita, investicije se mogu odvijati bez prethodne štednje, kroz
proces pozajmljivanja, drugim rečima štednja zasniva investicije, ali to ne znači da ih nužno i
231
finansira . Investicije generišu sopstvenu štednju kroz porast outputa i profita.
U ranim fazama razvoja, štednja ne mora biti glavna barijera za formatiranje kapitala,
već je to pre nesposobnost investiranja ili greške u alociranju investicionih fondova. Ako se
investicioni fondovi ne alociraju u skladu sa očekivanom stopom prinosa, nego u skladu sa
interesima pojedinaca iz stranke na vlasti, onda će resursi biti rasipani na projekte koji ne
unapređuju životni standard stanovništva jedne zemlje. Kada politički kriterijumi zamene
ekonomske, onda investicioni projekti umanjuju bogatstvo, umesto da ga uvećavaju, jer se
fondovi kanališu ka onima koji podržavaju stranku na vlasti. Npr. u komunističkim zemljama,
iako su bile visoke stope investicija i štednje, vrlo je malo učinjeno da se popravi životni
standard stanovništva. Nevoljnost da se investira može proisticati iz kulturoloških stavova ili
iz jednostavnog realističnog sagledavanja uključenih rizika. Siromašni ljudi po pravilu, imaju
averziju prema riziku, tako da nesposobnost investiranja može rezultovati iz nedostatka
kooperirajućih faktora proizvodnje ili nedostatka pristupa kreditima zbog nedovoljne
razvijenosti samog finansijskog sistema. Važan aspekt finansiranja razvoja iz domaćih resursa
odnosi se na ulogu bankarskog i finansijskog sistema u promovisanju i finansiranju štednje.
Finansijski sistem je važan za ohrabrivanje štednje, finansiranje investicija i alociranje štednje
na najproduktivniji način . Za uvećanje stope ekonomskog rasta, porast štednje i investicija je
neophodan, ali ne i dovoljan uslov. U osnovi u svakom društvu postoje tri grupe koje štede:
sektor domaćinstva, poslovni i državni sektor. Sektor domaćinstva štedi iz dela raspoloživog
dohotka. Poslovni sektor štedi iz profita, dok država izvlači štednju iz poreskih prihoda,
ukoliko troši manje u odnosu natekuće izdatke, odnosno vodi politiku budžetskog suficita na
tekućem računu. Sektor domaćinstva i poslovni sektor formatiraju privatnu štednju, dok
državni sektor formatira javnu štednju. Svaki od ovih sektora ima različite motive štednje. U

231
Davidson, P. (1986) ‘Finance, Funding, Saving and Investment’, Journal ofPost Keynesian Economics, Fall.
232
De Gregorio, J. and P. Guidotti (1995) ‘Financial Development and Economic Growth’, World Development,
March.
222
osnovi postoje tri tipa štednje: voljna, nevoljna i prinudna štednja. Dobrovoljna štednja odnosi
se na štednju koja se odvija kroz dobrovoljne redukcije potrošnje iz raspoloživog dohotka.
Sektor domaćinstva i poslovni sektor mogu biti izvor dobrovoljne štednje. Nedobrovoljna
štednja je štednja koja se odvija kroz nedobrovoljnu redukciju u potrošnji. Sve forme
oporezivanja države su tradicionalne mere nedobrovoljne redukcije potrošnje. Potrošnja može
biti redukovana i kroz podizanje cena, odnosno kroz prinudnu štednju, pri čemu inflacija
može redistribuirati dohotke ka onima koji imaju veću sklonost štednji, odnosno vlasnicima
profita. Iz različitih razloga, inflacija je verovatno prirodni pratilac razvoja. Inflacija može biti
indukovana kroz državno finansiranje budžetskog deficita, pri punoj zaposlenosti. To
predstavlja ideju inflacije kao poreza na novac, a ukoliko je ekonomija u stanju manjem od
pune zaposlenosti, postoje uvek mogućnosti za veću štednju kroz aktiviranje nezaposlenih ili
nedovoljno zaposlenih resursa, i na taj način obezbeđenja da porast u outputu ne rezultira u
potrošnji.
Domaća potreba za investiranjem može biti dopunjena i iz inostranstva. Strane
privatne investicije su direktan izvor kapitalne formacije i direktni dodajni izvor domaćim
investicijama. One takođe, mogu biti izvor štednje kroz stimulisanje dohotka i zaposlenosti,
koji su prethodno bili nedovoljno iskorišćeni. Pozajmljivanje iz inostranstva takođe,
obezbeđuje resurse za investiranje. Strana pomoć može biti iz multilateralnih ili bilateralnih
izvora i imati različite forme, od zajmova sa komercijalnom kamatnom stopom do donacija ili
tehničke pomoći. Naravno, da komercijalna politika koja stimuliše štednju može osloboditi
dosta resursa za investicionu svrhu. Poboljšanje uslova razmene u spoljnoj trgovini može
obezbediti dodajne resurse za investicije koji rezultuju u porastu realnog dohotka, koji nije u
potpunosti potrošen. Takođe, i politika kojom se vrše restrikcije uvoza potrošačkih dobara
može dodajno stimulisati izvore za investiranje - obezbeđenjem da se domaća štednja ne
redukuje kroz kupovinu potrošnih dobara. Suma koju zemlje štede i investiraju kao proporciju
BDP, može se razlikovati enormno. Neke zemlje dezinvestiraju, odnosno troše više nego što
produkuju (imaju negativnu štednju). U nekim zemljama se štedi više od onoga što se
investira u njihovim ekonomijama, što znači da je jak proces investiranja u inostranstvu, dok
druge zemlje investiraju više nego što ostvaruju štednju, što znači da su neto uvoznici
kapitala.

Tabela 8.1: Štednja i investicije (% BDP), 1999.

Ekonomija Bruto domaće Bruto domaća
investicije štednja
Svet 22 23
Zemlje niskog dohotka 20 19
Zemlje srednjeg dohotka 24 26
niži srednji dohodak 27 30
viši srednji dohodak 22 23
Zemlje visokog dohotka 21 22
Istočna Azija i Pacifik 33 37
Evropa i centralna Azija 20 23
Latinska Amerika i Karibi 21 20
Bliski istok i Severna Afrika 22 19
Južna Azija 22 19
Subsaharska Afrika 17 14
Izvor: WorldDevelopment Report 2000/2001: Attacking Poverty, Oxford University
Press, 2000.

223
 Racio štednje je mnogo niži u siromašnim zemljama, nego u bogatim. Taj racio ne
raste kontinuelno, čak i kada zemlja postane bogatija. Prosečni ponderisani racio štednje za
zemlje niskog dohotka je 19% BDP, dok je u zemljama sa srednjim nivoom dohotka oko
30%, a 22% je prosečni ponderisani racio štednje u zemljama visokog dohotka. Neke zemlje
niskog dohotka imaju čak, i negativnu štednju i uglavnom se radi o zemljama u kojima su
prisutni teški ekonomski uslovi povezani sa nestabilnom političkom situacijom (npr. Sijera
Leone, Ruanda, Haiti, itd). Većina zemalja niskog dohotka ima investicioni racio koji je viši
od racia domaće štednje, što znači da su te zemlje neto uvoznici kapitala. Posebno važna
opservacija je enormni disparitet u pogledu performansi štednje, naročito između kontinenata
i pojedinih regiona. Taj racio za zemlje istočne Azije iznosi 37%, dok je u zemljama Latinske
Amerike oko 20%, a najniži je u Subsaharskoj Africi i iznosi oko 14%. Ono što se kao
logično pitanje može postaviti jeste da li visoka štednja prethodi rapidnom rastu, odnosno da
li rapidni rast generiše sopstveni visoki racio štednje? Ne postoji jednostavan odgovor na ovo
pitanje, ali postoje različiti analitičko-teorijski pristupi finansiranju razvoja iz domaćih
resursa.
Pristup prethodne štednje u finansiranju razvoja naglašava važnost prethodne štednje
za investicije i potrebu politika kojima se podiže nivo štednje, bilo dobrovoljno ili
nedobrovoljno. U koncepciji se naglašava štednja kao preduslov investicija. Ovaj pristup se
karakteriše jakom averzijom prema inflaciji, i bazira na verovanju da će štednja odmah imati
investicionu upotrebu. Kenzijanski pristup odbacuje ideju da štednja determiniše investicije i
argumentuje umesto toga da ohrabrivanje investicija generiše sopstvenu štednju : kroz porast
outputa ako su resursi nezaposleni ili kroz dohodnu distribuciju od grupa sa niskom sklonošću
ka štednji, ka grupama sa visokom skonošću štednji, usled inflacije, ako su resursi pri punoj
zaposlenosti. Pristup kvantitativne teorije naglašava ulogu državne, monetarne ekspanzije u
prisvajanju resursa za razvoj, kroz prinudnu štednju ili inflaciono oporezivanje. U pristupu
prethodne štednje, resursi se oslobađaju za investicije na bazi dobrovoljne i nedobrovoljne
štednje i inflacija nije uključena. U druga dva pristupa, resursi se delimično oslobađaju kroz
proces inflacije, kroz dohodnu redistribuciju, koja se odvija između grupa koje imaju i
različitu sklonost štednji. Po klasičnoj teoriji štednja i investicije su praktično jedno isto.
Celokupna štednja nalazi investicione upotrebe kroz varijacije kamatnih stopa. Investicije i
razvojni proces vode ka štednji. Klasičan pristup razvojnom procesu naglašava mobilizaciju
štednje za potrebe razvoja, kao i preporuke formiranja visokih kamatnih stopa kojima se
ohrabruje dobrovoljna štednja. U tom smislu Lewisov model je klasičan model
li - 234
razvojnog procesa kojim se naglašava važnost reinvestiranja kapitastickog viška . U modelu
je inače, pretpostavljeno da višak radne snage postoji samo u ruralnim područjima, a profit se
uvećava budućim povećanjem tražnje za radnom snagom.
Apsolutni nivo štednje i racio štednje u odnosu na nacionalni dohodak zavise od
brojnih varijabli koje utiču na sposobnost i voljnost da se štedi. Glavne determinante
kapaciteta štednje su: prosečni nivo per capita dohotka, stopa rasta dohotka, distribucija
dohotka između društvenih grupa i kompozicija stanovništva na bazi starosnog doba, odnosno
racio zavisnosti. Dobrovoljnost štednje determinisana je uglavnom monetarnim faktorima kao
što su: kamatne stope, rang i raspoloživost finansijskih institucija i finansijske imovine, kao i
stopa inflacije. Razlike u tradiciji, veri i kulturi, takođe mogu biti od važnosti, ali ih je vrlo
teško izmeriti. U pogledu kapaciteta štednje, dohodak je vodeća determinanta kapaciteta
štednje. Prvi je Kejnz uveo u ekonomsku analizu, ideju da su funkcija potrošnje i samim tim
funkcija štednje, primarno funkcije dohotka, pre nego kamatne stope, kao što je to slučaj u
klasičnoj teoriji. Štednja kao funkcija dohotka je poznata kao Kejnzijanska hipoteza

233
Keynes, J. M. (1930) Treatise onMoney, Vol. 2 (London: Macmillan).
234
Lewis, A. (1995) The Theory ofEconomic Growth (London: Allen & Unwin).
224
apsolutnog dohotka. Racio štednje može se definisati kao funkcija nivoa per capita dohotka na
sledeći način: S = -A0 + B0Y; što podeljeno sa brojem stanovnika glasi:
S/N=-A1+ B1(Y/N) Racio štednje dobija se
multiplikovanjem obe strane izraza sa Ni podelom sa Y.
S/Y= B1- A1(Y/N)-1 Kenzijanska hipoteza apsolutnog
dohotka ukazuje da je štednja po glavi stanovnika linearna, ali neproporcionalna funkcija
dohotka po glavi stanovnika i da je racio štednje hiperbolična funkcija nivoa dohotka per
capita, što znači da racio štednje raste sa nivoom per capita dohotka, ali po opadajućoj stopi.
Ako Y/N teži beskonačnosti, onda se S/Y približava asimptoti B1, što je pokazano na slici 8.1.

Slika 8.1: Kejnzijanska hipoteza apsolutnog dohotka

A
*w

I
I
1/1

Per c-apita dohodak (YlN)

Racio štednje je niži u siromašnim, nego u bogatim zemljama. Racio ne raste

neprekidno linearno, sa porastom per capita dohotka, već raste po opadajućoj stopi i potom se
stabilizuje. Postoje čak indikacije da počinje da opada sa visokim nivoom dohotka i za to
postoje određena empirijska saznanja. Zašto se štedni racio stabilizuje pri određenom
visokom nivou per capita dohotka, nije potpuno jasno. Deo razloga može biti u načinu na koji
se štednja definiše u zemljama u razvoju, kao razlika između investicija i uvoza inostranog
kapitala. Kako se investicioni izdaci tačnije registruju u razvojnom procesu, pri porastu per
capita dohotka, tako i racio štednje teži da raste, ali ipak i tu postoje brojni ekonomski faktori
koji igraju važnu ulogu u ovoj relaciji. Jedan od njih je rast monetizacije ekonomije. Kako
novac zamenjuje naturalne transakcije, tako javnost sve više teži da drži sve veće proporcije
sopstvenog dohotka u formi novca, što se može postići preko odricanja od poseda nad realnim
resursima, sticanjem poverenja u novac kao sredstvo razmene.
Posebna hipoteza odnosi se na rane faze razvoja, gde distribucija dohotka teži da bude
neujednačena i po opadajućoj stopi. U grupama višeg dohotka postoji veća sklonost štednji od
ostalih grupa nižeg dohotka, tako da vlasnici profita imaju veću sklonost štednji u odnosu na
vlasnike zarada, pa je i racio štednje pozitivno povezan u odnosu na stepen nejednakosti
dohodne distribucije i u odnosu na učešće profita u ukupnom dohotku. Druga važna
determinanta kapaciteta zemlje da štedi odnosi se na rast dohotka na bazi hipoteze životnog
ciklusa . Baza za ovu hipotezu formulisana je na Modiglianijevoj postavci po kojoj pojedinci i
domaćinstva odluke o štednji uspostavljaju na bazi funkcije ukupnih primanja u toku života i
faze u kojoj su dostigli određenu zaradu. Tipičan obrazac takvog ponašanja

5
Modigliani, F. (1970) The Life Cycle Hypothesis of Saving and Inter-Country Differences in the Savings
Ratio’, u W. Eltis et al. (eds), Induction, Growth and Trade: Essays in Honour ofSir Roy Harrod (Oxford:
Oxford University Press).

225
odnosi se na negativnu štednju kod stanovništva mlađeg životnog doba, pozitivnu štednju u
srednjem dobu i potom negativnu štednju u starijoj starosnoj grupi, odnosno kod penzionera.
Ako se razmatra efekat rasta dohotka u ovom okviru, to znači da će zarada i potrošnja svake
starosne grupe biti veća u odnosu na onu prethodnu. Svaka sledeća starosna grupa ima za cilj
viši nivo potrošnje. Racio štednje teži da raste sa rastom dohotka, zato što viša stopa rasta
povećava gep između targetiranog potrošačkog nivoa sadašnjih generacija radno aktivnih
domaćinstava i negativne štednje penzionisanih osoba. Zato zemlje sa višim stopama rasta
mogu da očekuju viši racio štednje od zemalja sa nižim stopama rasta. Rast dohotka u baznoj
osnovi sadrži dve komponente: rast dohotka per capita i rast stanovništva. Rast dohotka koji
nastaje zahvaljujući rastu stanovništva, uticaće na racio štednje u zavisnosti od toga kako je
sastavljen racio aktivne u odnosu na radno neaktivne pojedince i grupacije. Zato je jedna od
determinanti racia štednje, racio zavisnosti. Ako je rast stanovništva visok, to može biti
rezultat povećanja udela mlade populacije koja konzumira, ali ne produkuje output. Isti
rezultat dobija se iz višeg racia penzionisanih stanovnika koji takođe, nisu proizvodno aktivni.
Tako visoki i usporeni rast stanovništva mogu biti povezani sa niskim raciom štednje. Zato je
u analizi racia štednje potrebno uključiti starosnu strukturu populacije ili racio zavisnosti, kao
posebnu varijablu.
Distribucija dohotka kao determinanta kapaciteta štednje odnosi se na sklonost štednje
u odnosu na pojedine prihodne grupe. Sigurno je da bogatije grupacije u društvu imaju veću
sklonost štednji od siromašnih, tako da je agregatni racio štednje pozitivno povezan sa
stepenom nejednakosti u ličnoj dohodnoj distribuciji između pojedinaca i takođe u
funkcionalnoj distribuciji između zarada i profita. U Lewisovom modelu razvoja sa
neograničenom ponudom radne snage nije apsolutni nivo per capita dohotka glavna
determinanta racia štednje, već veličina kapitalističkog viška i distribucija dohotka između
preduzetničkog profita i ostalih vrsta dohodaka. Zašto manje razvijene zemlje štede tako
malo? Razlog je u tome, što je kapitalistički sektor u njima mali. Investicije kao proporcija
nacionalnog dohotka nisu male zbog nesposobnosti kapaciteta štednje, već zbog ostvarenog
viška koji se upotrebljava u neproduktivne svrhe. U svim empirijskim studijama došlo se do
zaključka da nivo i rast per capita dohotka značajno utiču kao determinanta racia štednje.
Neki autori smatraju da je uticaj per capita dohotka na racio štednje veći u zemljama u
razvoju u odnosu na razvijene zemlje, što takođe ide u prilog nelinearnosti postojećeg oblika
specifikacije krive per capita dohotka. Isti autori su pronašli da je 10% razlika u per capita
dohotku povezano sa 0,47 procentna poena razlika u raciu štednje . Politike koje ubrzavaju
razvoj na indirektan i efektivan način podižu štednju. Uspešne politike privrednog rasta mogu
biti efikasne samo ukoliko deluju u krugu štednje, akumulacije kapitala i rasta. Osnovno
pitanje jeste kako startovati kumulativno-uzročni porast dohotka i više štednje. Monetarna i
fiskalna politika, kao i sofistikacija finansijskog sistema igraju važnu ulogu u tom procesu.
Štednja predstavlja intertemporalni izbor između potrošnje danas i potrošnje sutra. Zbog
toga je za očekivati da cena sadašnje potrošnje, odnosno realna kamatna stopa, utiče na
štednju pozitivno. Realna kamatna stopa je jednaka nominalnoj kamatnoj stopi minus stopa
inflacije. Kao rezultat takve relacije, ukoliko je kamatna stopa korigovana stopom inflacije
negativna, onda je realna dobit na štedne uloge takođe negativna, a samim tim biće negativne
i stope ekonomskog rasta. U onim zemljama gde se na taj način uništava domaće tržište
kapitala dolazi do zastoja produktivnih investicija. Samo viša realna kamatna stopa dovodi da
se veća suma izdvaja za štednju. To pretpostavlja pozitivnu relaciju koja reflektuje klasičnu
ideju o kamatnoj stopi kao nagradi za čekanje i predstavlja suštinu programa finansijske
liberalizacije u zemljama u razvoju koje traže način da podignu realnu kamatnu stopu u cilju
maksimiziranja štednje, investicije i rasta. Poslednjih decenija postoji ekstenzivno testiranje
6
Loayza, N, K. Schmidt-Hebbel and L. Serven (2000) ‘What Drives Private Saving Across the World?’,
Review of Economics and Statistics, May.

226
hipoteze finansijske liberalizacije i uloge kamatne stope u promovisanju štednje sa dosta
kontraverznim rezultatima na bazi kojih se ne može izvesti konačan zaključak. Ovo nije
iznenađujuće, s obzirom da se argument finansijske liberalizacije odnosi na finansijsku
štednju koja predstavlja samo jednu komponentu ukupne štednje. Ako kamatne stope rastu,
finansijska štednja može porasti, ali ostavljujući ukupnu štednju nepromenjenu. To je
standardna teorija po kojoj promena cena ima dohodne i supstitucione efekte. Supstitucioni
efekti promovišu štednju, ali dohodni efekti redukuju štednju i ta dva efekta mogu poništavati
jedan drugi. Verovatno važnija determinanta dobrovoljnosti štednje jeste postojanje
finansijskih institucija i mogućnosti, odnosno raspoloživosti finansijske aktive koja pogoduje
onima koji se odluče da štede. Ne postoji jedna mera koja može obuhvatiti sve institucionalne
determinante dobrovoljnosti štednje. Broj, pogodnosti i diversifikovanost finansijskih
institucija koje služe različitim potrebama štedioca, mogu biti od velikog značaja.
Podjednako, volumen i rang finansijske aktive mogu imati uticaja kao mere kvaliteta
finansijskog sistema. U takve mere uključeni su različiti elementi. Domaći krediti obezbeđeni
od strane bankarskog sistema predstavljaju meru dubine finansijskog sistema, ali efekat na
štednju je ambivalentan. Na jednoj strani, bankarski krediti finansiraju investicije i rast, koji
imaju pozitivne efekte na štednju, a na drugoj strani, porast bankarskih kredita relaksira
ograničenja likvidnosti na potrošnju, što rezultira u opadanju štednje. Konačno, stopa inflacije
takođe utiče na dobrovoljnost štednje, ali efekat je ambivalentan. Inflacija deluje kao porez na
držaoce novčanih finansijskih sredstava, i ukoliko pojedinci žele da restauriraju realnu
vrednost finansijskih poseda, štednja će verovatno rasti sa stopom inflacije. Na drugoj strani,
prirodno je očekivati od pojedinaca da izbegavaju porez, ukoliko je to opterećenje u relaciji sa
držanjem novca u formi gotovine. Cak i kada privatna štednja raste, ipak ukupna štednja ne
mora porasti, ukoliko država u potpunosti troši rezultate inflacionog oporezivanja. Inflacija će
takođe redistribuirati ostvarene viškove iz zarada u profite unutar privatnog sektora. To će
uticati na porast štednje, ako je sklonost štednji iz profita, veća od sklonosti štednji iz zarada.
Taj proces može trajati onoliko dugo, koliko postoji ta novčana iluzija i sve dotle, dok
sindikati ne izdejstvuju da rast zarada prati porast cena. Najverovatnija relacija između
inflacije i racia štednje je inverzna t/kriva, odnosno funkcija koja pokazuje da štednja raste sa
umerenom inflacijom, a zatim opada, kada inflacija postaje previsoka. Ovaj tip nelinearne
relacije sugerisan je pojedinim empirijskim nalazima.
Istraživanja o finansijskim varijablama koje utiču na performansnost štednje, ukazuju da
produbljivanje finansijskog sistema, odnosno pojačavanje kvaliteta finansijskog sistema i
raspoloživost kredita, u višim fazama ekonomskog razvoja imaju veći uticaj od kamatnih
stopa. Nivo finansijskog razvoja je važna determinanta privatne štednje . Različitim merenjem
dubine finansijskog sistema, pronađena je jaka pozitivna korelacija između racia domaće
štednje i racia kvazilikvidnih obaveza bankarskog sistema u odnosu na BDP. U pojedinim
istraživanjima se smatra da finansijske varijable ne moraju biti tako važne kao dohodne
varijable u determinisanju kretanja štednje. Ekonomski razvoj ipak, zavisi od sofistikacije
finansijskog sistema. Kamatna stopa ima veći efekat na kretanje štednje, ukoliko je nivo
dohotka udaljeniji od egzistencijalnog minimuma. Rast kamatne stope utiče na kretanje
štednje, a rezultati su prikazani u tabeli 8.2. Podaci se odnose na promene (u procentnim
poenima) stope štednje na bazi 1 % rasta realne kamatne stope. Studija ukazuje da na štednju
vrlo malo utiče kamatna stopa u zemljama niskog dohotka, gde je mala margina dohotka iznad
nivoa egzistencijalnog minimuma, ali senzitivnost se povećava, kako vlasnici

237
Demetriades, P. O. and K. A. Hussein (1996) ‘Does Financial Developmewnt Cause Economic Growth?
Times Series Evidence from 16 Countries’, Journal of Development Economics, Gupta, K. L. (1987)
‘Aggregate Savings, Financial Intermediation and Interest Rates’, Review of Economics and
Statistics, May.

227
dohotka povećavaju mogućnosti izbora između rastućih elemenata sadašnje ili buduće
potrošnje, odnosno kako dohodak per capita raste.

Tabela 8.2: Kamatna osetljivost štednje

Inicijalna realna kamatna stopa
Grupacije zemalja 3% 4% 5%
Nizak dohodak 0.312 0.306 0.300
Prosek za 10 najsiromašnijih zemalja 0.177 0.174 0.171
Niži srednji dohodak 0.532 0.522 0.512
Viši srednji dohodak 0.560 0.549 0.539
Visok dohodak 0.584 0.573 0.562
Izvor: Ogaki M., Ostry J. D., Reinhart C. M., Savings Behaviour in low and Middle Income
Developing Countries, IMF Staff Papers, March 1996.

228
 8.2 Finansijski sistem i razvoj

Jedna od karakteristika zemalja u razvoju jeste da je veći deo ekonomije obuhvaćen

transakcijama izvan formalnog finansijskog sistema. Zemlje u razvoju po pravilu, imaju veliki
obim transakcija, gde se nacionalna valuta ne koristi kao primarno sredstvo razmene i gde
takođe, postoji veliki i neformalni finansijski sektor i neorganizovano tržište novca. To
proizvodi brojne posledice koje ne doprinose razvoju, naročito ako transakcije imaju formu
bartera, što je izraz visokotroškovnih aranžmana (u vremenu i resursima). Prodavci moraju
potrošiti vreme i napor da pronađu kupce, a upotrebom novca kao sredstva razmene izbegava
se taj problem. Novac je resurs koji uvođenjem u ekonomiju može biti visoko produktivan za
obavljanje ekonomskih transakcija. Bez pogodnog i prihvatljivog sredstva plaćanja, podela
rada i specijalizacija su nedovoljni, jer se usporava proces akumulacije kapitala i redukuje
produktivnost. Podela rada je izvor rastućih prinosa, jer dozvoljava podelu kompleksnog
procesa na jednostavne operacije, što redukuje troškove i povećava produktivnost. Ako je
specijalizacija limitirana, i samo tržište je limitirano teškoćama u razmeni roba. Štednja
preuzima formu akvizicije realnih dobara, (npr., zemlje, stoke, zlata, nakita ili nekih drugih
elemenata), čime se apsorbuju resursi koji verovatno ne mogu biti korišćeni produktivno. Bez
egzistencije finansijskih institucija koje izdaju monetarnu aktivu, investicije će težiti da se
odvijaju u sektoru, gde se formira štednja. Moguće je da to ne mora biti najproduktivniji
sektor. Većina pozajmljivanja u neformalnom sektoru je za svrhu potrošnje, pa su zbog toga
kamatne stope veoma visoke, što s druge strane utiče na ukupne investicije.
Neformalni finansijski sektor ima veoma važnu ulogu u razvojnom procesu, ali je
integracija unutar formalnog sektora poželjnija iz više razloga. Ovaj sektor odnosi se na sve
institucije i transakcije, koje se ne odvijaju unutar autorizovanog finansijskog sistema zemlje.
Njegovu važnost nije moguće utvrditi potpuno preciznim ekonometrijskim merenjem. Unutar
neformalnog sektora postoji širok varijetet institucija i različitih formi aranžmana između
depozitora, pozajmljivača i zajmodavaca. Takvi aranžmani mogu imati poreklo u običajima i
tradiciji izgrađenoj tokom prethodnih vekova. Naravno da postoji određen broj tih aranžmana
koji konstanto evoluiraju u skladu sa promenjenim, društvenim i ekonomskim uslovima, ali
ono što karakteriše ovaj sektor je visok stepen spontanosti i fleksibilnosti. Glavni učesnici u
takvom sistemu su zajmoprimci novca, trgovci, zajmodavci, štedne grupe, prijatelji i rođaci.
Pozajmljivači novca imaju jako dugu tradiciju u ruralnim oblastima nerazvijenih zemalja. To
mogu biti zemljoposednici, trgovci, vlasnici radnji i zalogodavci. Zajmovi se tipično daju za
kraći period, sa visokim kamatnim stopama, koje reflektuju oskudnost fondova i visoku
tražnju za kratkoročnim zajmovima (npr. trgovci često obezbeđuju zajmove klijentima,
bazirane na budućoj prodaji ili kupovini dobara; zalogodavci se često javljaju kao posrednici
između agenata koji imaju višak fondova i onih koji zahtevaju kredite).
Štedne grupe imaju različite forme i imena, ali su važan izvor finansiranja i kreditiranja
u ruralnim područjima. U nekim slučajevima, štedne grupe sastoje se od pojedinaca koji
čuvaju novac kao grupni lideri ili blagajnici. Pravila se oblikuju u skladu sa lokalnim
uslovima i tradicijama. Clanovi štedne grupe mogu na bazi principa rotacije, pozajmljivati
sakupljenu sumu novca, poput mini kreditnih unija baziranih na principu zajedništva. Clanovi
asocijacije uplaćuju fiksne doprinose, štednim fondovima na periodičnoj bazi i ovlašćeni su
da povuku novac na rotacionoj bazi. Oni mogu odlučiti oko ciklusa plaćanja i povlačenja koja
odgovara njihovim potrebama. Prednosti ovakve šeme finansiranja su u mogućnostima
pokrivanja velikih izdataka koji mogu biti pokriveni ranije, pre nego što se skupe sredstva
kroz sopstvenu štednju pojedinca. Konačno, sistem kreditiranja može biti fleksibilan, bez
kamate i sa otplatom u otvorenom roku na bazi pozajmice drugova ili rođaka, koji takođe
mogu biti jedan od izvora finansijskih fondova. Uprkos rastu formalnog sektora u ekonomiji,

229
u većini zemalja u razvoju, neformalni finansijski sektor nastavlja da egzistira, jer može
ispuniti potrebe, koje nisu u dovoljnoj meri ispunjene kroz formalni finansijski sektor. Postoje
mnoga ruralna područja koja nemaju pristup finansijskim institucijama, bilo zbog toga što ne
postoje, bilo zbog toga, što je finansijski sektor dominantno urbano baziran. Banke često,
imaju brojne institucionalne barijere u upotrebi fondova, kroz formalna pravila i procedure
koje se moraju ispoštovati u cilju finansijske pomoći. Uslovi za dobijanje kredita mogu biti
mnogo teži i mnogo strožiji od onoga što je stvarno potrebno većem broju ljudi (npr.
siromašni ljudi teško mogu obezbediti kolateral za kredite koji se zahteva od strane formalnog
finansijskog sektora). U praksi je često prisutna situacija, naročito u uslovima političko-
ekonomske nestabilnosti da formalni finansijski sektor teži da bude izvan potreba malih
pojedinačnih farmera, sitnih preduzetnika i običnih domaćinstava, tako da neformalni
finansijski sektor ispunjava taj gep na tržištu. Dobro razvijeni finansijski sistem služi
celokupnoj zajednici za ispunjenje finansijskih potreba razvoja. Glavni preduslovi kojima se
doprinosi razvoju finansijskog sistema odnose se na:
- punu monetizaciju ekonomije i zamenu bartera kao načina razmene;
- integraciju neformalnog i formalnog novčanog tržišta;
- razvoj komercijalnog bankarskog sistema sa supervizijom centralne banke;
- kreaciju razvojnih banaka i mikro-kreditnih olakšica za pozajmljivanje na maloj skali;
- razvoj finansijskih tržišta i finansijskog posredništva .
Monetizacija ekonomije obezbeđuje potencijale za generisanje realnih investicionih
viškova. Širina ranga finansijske aktive utiče na forme štednje. Ukoliko je mogućnost
diverzifikacije finansijske aktive limitirana, onda će štednja težiti da preuzima forme
akvizicije fizičkih dobara. Visoke kamatne stope koje za usluge pruža neformalni sektor mogu
biti redukovane, ukoliko se isti sektor izloži većoj konkurenciji od strane formalnog sektora.
To može biti urađeno kroz transformisanje neformalnih u legalne institucije i na taj način
upotrebu neformalnog sektora za kanalisanje formalnih fondova, odnosno preuzimanje
prednosti niskih transakcionih troškova, lokalnog znanja i veće fleksibilnosti neformalnog
sektora. Takođe, moraju postojati mehanizmi podrške kojima se garantuju zajmovi iz
neformalnog sektora. Veoma je važno da tržište kapitala bude integrisano, u smislu da
struktura kamatne stope bude unificirana. Posledice fragmentiranog tržišta kapitala u kojima
kamatne stope variraju od jednog do drugog sektora su strukturalne deformacije i nepravilna
alokacija resursa. Zbog nedostatka informacija i faktorske imobilnosti, neki sektori ekonomije
su sposobni da pozajmljuju fondove daleko ispod kamatne stope koja preovlađuje u ostalim
sektorima, gde je produktivnost kapitala viša. Alokacija kapitala je distorzirana i neefikasna,
ukoliko je i kapital output racio viši, nego što bi inače bio. Rešenje je da se fondovi preusmere
na organizovano tržište novca i da se prošire provizije finansijskih institucija u sektorima
ekonomije kojima fondovi nedostaju. Razvoj organizovanog novčanog tržišta može
istovremeno snižavati prosečne kamatne stope u ekonomiji kao celini i podizati nivo štednje,
jer neorganizovano tržište novca ima više kamatno opterećenje i pozajmice se vrše uglavnom
za svrhu potrošnje. Kod organizovanog tržišta novca, kamatne stope su niže i pozajmljivanje
je većim delom usmereno u investicione svrhe.
Razvoj nacionalnog bankarskog sistema pretpostavlja formatiranje centralne banke,
komercijalnog bankarskog sistema i specijalnih razvojnih banaka. To predstavlja prvi prioritet
svake razvojne strategije.U tom smislu, funkcije centralne banke uključuju sledeće:
- emisija valute;
- pozajmice vladi - gde se realni resursi transferišu, na način koji dovodi do podizanja
sveopšteg razvojnog nivoa;
- razvijanje frakcionalnih rezervi bankarskog sistema kroz koji se obezbeđuje
likvidnost i kontrolišu krediti - centralna banka može zahtevati od banaka članica da

230
 drže rezerve u državnim obveznicama, pri čemu rast tržišta obveznica sam po sebi
može doprinositi razvoju bez previsoke monetarne ekspanzije;
- razvijanje ostalih finansijskih institucija, posebno institucija kojima se obezbeđuje
dugoročno zajmodavno finansiranje razvoja;
- održavanje visokog nivoa tražnje, kako bi se postizali kapaciteti rasta;
- primenjivanje selektivne kreditne kontrole, kada je to neophodno i u interesu razvoja
pojedinih sektora ekonomije.
Komercijalni bankarski sektor u osnovi ima dve važne funkcije: da kreira kredite i da
ohrabruje i alocira štednju, na najproduktivniji način. Sposobnost finansijskog sistema da
kreira kredite je važna iz dva razloga: 1) može kompenzirati nedostatak planirane štednje i
investicija u ekonomskom sistemu; 2) obezbeđuju se sredstva kojima se privredni rast
finansira. To stvara značajne prednosti, jer se dozvoljava ekonomskom sistemu da se proširi u
odgovoru na mogućnosti rasta . Banke mogu alocirati štednju na produktivniji način, nego što
bi to bio slučaj, ako bi štednja mogla biti korišćena samo u sektoru iz kojeg potiče. Tako se
ukidaju sektorska uska grla u štednji i unificira kamatna stopa. Ipak, komercijalne banke u
većini zemalja u razvoju, još uvek ne predstavljaju značajan segment razvojnih potencijala.
Racio bankarskih depozita u odnosu na nacionalni dohodak u proseku dostiže 15%, a
proporcija depozita po videnju u ukupnoj ponudi novca dostiže 25-30% u zemljama u razvoju.
U razvijenim zemljama, racio bankarskih depozita u odnosu na nacionalni dohodak obično
prevazilazi 30% i ponuda novca se u ogromnoj većini sastoji od depozita komercijalnih
banaka. Broj banaka u odnosu na broj stanovnika je takođe, mali. U zemljama u razvoju,
prosečan broj banaka na 1 milion stanovnika je 10, što je u poređenju sa razvijenim zemljama
jako malo, jer u ovim zemljama ovaj broj iznosi 180. Banke treba da budu brojne i
disperzovane, kako bi delovale kao katalizator malih štednih uloga. Jedna od svrha
ekstenzivne bankarske nacionalizacije, koja je svojevremeno bila sprovedena u Indiji, bila je
da se prošire bankarski ogranci i poveća uloga banaka u promovisanju razvoja u zaostalim
regionima i sektorima ekonomije, naročito u odnosu na mali biznis u ruralnim područjima. To
je dovelo do toga da je između 1969-72. godine, preko 3000 novih bankarskih ureda bilo
uspostavljeno u Indiji od strane 14 nacionalizovanih banaka. Isturene kancelarije su na taj
način prikupile malu štednju i produktivno je upotrebile u ravnomernijem regionalnom
razvoju.
Specijalne razvojne banke i mikrokreditne institucije igraju posebno važnu ulogu u
razvojnom procesu, jer eksplicitna funkcija komercijalnog bankarskog sistema, nije razvojni
prioritet. Funkcija komercijalnih banaka je da prave profite za njihove vlasnike, odnosno
akcionare. To znači da komercijalne banke uopšteno imaju veću averziju prema riziku i teže
da imaju kraće vremenske horizonte u odnosu na razvojne projekte koji su po pravilu, većeg
rizika i dugoročnog karaktera. Komercijalne banke nemaju interesa u društvenoj
profitabilnosti projekata za koje obavljaju poslovne aranžmane. Razvojne banke mogu
popuniti taj gep, kroz duže vremenske horizonte, preuzimanje većih rizika i upražnjavanje
razvojnih ciljeva, u cilju podizanja društvene profitabilnosti . Jedna od studija koja se bavi
ekonomskim razvojem ukazuje na značaj bankarske delatnosti, odnosno kreditne politike u
kojoj se prioriteti daju projektima koji imaju potencijal porasta izvoza ili redukcije uvoza kroz
uključivanje lokalnih preduzetnika, upotrebu lokalnih inputa i doprinos porastu zapošljavanja
lokalnog stanovništva, naročito u ruralnim i siromašnim regionima. Ukoliko je privredni rast
ograničen nedostatkom inostranih sredstava, svaki projekat finansiran od strane banke, koji
neto prihoduje devizna sredstva, imaće viši društveni prinos od privatnih prinosa, jer će rast

World Bank (1989) ‘Financial Systems and Development: An Overview’, World Development Report
(Washington D.C.: World Bank).
Thirwall, A. P. (1974) Inflation, Saving and Growth in Developing Economies (London: Macmillan).
Thirwall, A. P. (1976) Financing Economic Development (London: Macmillan).

231
outputa imati tendencije pozitivnih eksternalija. Komercijalni bankarski sistemi često ne
upražnjavaju pozajmljivanje proizvođačima koji žele da preuzimaju veći rizik u tom pravcu,
pa je zbog toga veliki uticaj i uloga razvojnih banaka. Te banke popunjavaju važni gep na
tržištu malih kredita, jer komercijalne banke mogu imati brojne barijere i pristupne limite.
Zbog toga se vodeća uloga razvojnih banaka u ekonomiji ogleda u činjenici da se njenom
ulogom kompenzira ono u šta privatno, komercijalno bankarstvo ne želi da ulazi, a što može
imati niz pozitivnih eksternalija.
Sve razvojne banke imaju ulogu u stimulisanju tržišta kapitala. One to mogu učiniti
bilo kroz prodaju sopstvenih akcija i obveznica u cilju finansiranja ili kroz pomaganje
preduzeća u plasmanu njihovih hartija od vrednosti. Mikrokrediti razvojnih institucija imaju
krucijalnu ulogu u ubrzavanju rasta malog biznisa, naročito gde potencijalni preduzetnici nisu
u mogućnosti da pozajmljuju iz bankarskog sistema, zato što su isuviše siromašni ili im
nedostaje kolateral. Zbog toga su mikrokreditne organizacije vrlo zastupljena razvojna forma
u zemljama u razvoju. Jedna od prvih mikrokreditnih organizacija predstavlja u stvari
Grameen banku preko koje je izveden pionirski koncept mikrokreditiranja u Bangladešu i čiji
koncept sada postoji kroz nekoliko šema širom sveta . Osnova koncepta jeste mogućnost da
siromašni ljudi bez kolaterala imaju pristup pozajmicama. Grameen banka uspostavljena je na
bazi ideja profesora tamnošnjeg univerziteta koji je insistirao na praktičnim rešenjima pitanja
siromaštva. Najbolji način da se ljudima pomogne da se izbave iz siromaštva jeste da im se
omogući da vrše pozajmice za uspostavljanje malih biznisa. Tako je Grameen banka osnovana
kao kreditna organizacija za pozajmice malih suma, bez kolaterala. Pozajmljivanje i otplata
tako šematizovanih mikro kredita obično se odvija kroz grupe do 5 ljudi, gde svaki član grupe
nadgleda i vrši monitoring ostalih, tako da se pritisak u vezi pravilne upotrebe zajmova i
otplate vrši od svakog člana grupe koji je iz istog mesta, sa sličnim ekonomskim i društvenim
okolnostima. Zajmovi su prvo davani dvojici iz grupe, koji se nadgledaju u roku od dva
meseca i otplaćuju zajam na bazi sedmičnih rata, a kada otplate sopstveni zajam, onda druga
dvojica mogu vršiti pozajmice, i ukoliko bilo koji od članova ne uspe da vrati zajam, cela
grupa postaje nesposobna da vrši dalje pozajmice. Zbog toga se cela šema Grameen banke
odvijala na način, koji sa stanovišta upotrebe radne snage daje maksimum.
Cesto se predstavnici banke i takvih grupa sastaju da bi diskutovali i vršili izbor novih
projekata. Sve kreditne transakcije su kompletno transparentne, tako da se uvek zna dokle se i
sa čime stiglo. Ne postoji korupcija. To je uspostavilo rekord otplate zajmova u odnosu na
Grameen banku, jer je čak 98% zajmova bilo otplaćeno. Ovaj tip bankarske delatnosti
uključuje društveno razvojne programe u seoskim sredinama, kojima se unapređuje kvalitet
života i kojima se ohrabruju članovi lokalnih zajednica da izgrađuju i uređuju komunalne
olakšice, npr. vodovod i kanalizaciju, itd. U Bangladešu postoji oko 1000 ogranaka ove banke
kojima se opslužuje 36000 sela, a novac je pozajmilo preko 2 miliona ljudi. Sama ideja i
koncept finansiranja su se vrlo brzo raširili u preko 60 zemalja sveta. Mikrokreditne banke ne
posluju naravno, sve na isti način, ali su sve dizajnirane da pozajmljuju siromašnim ljudima,
koji nemaju pristup kreditima, jer nemaju kolateral. Uopšteno, takve šeme se po pravilu
subvencioniraju do 5 godina, pre nego što postanu samoisplative. Moguće je dizajnirati šeme
kojima se minimiziraju troškovi i rizik neuspeha u otplati zajma i gde su elementi subvencija
veoma mali. Takođe je moguća veoma uspešna šema, koja se oslanja na selekciju
potencijalnih zajmoprimaca na bazi motivacija postojećih zajmoprimaca. Participanti prvo
moraju proći kroz program treninga, a pristup zajmovima raste sa odgovornim ponašanjem,
odnosno sa adekvatnim otplatama i tajmingom duga. Ovako razrađene inicijative osiguravaju
dobre performanse i otplate zajmova na troškovno efektivan način.

Smith S.C., Case Studies in Economic Development, George Washington University, 2003.

232
 Važnost što šireg spektra finansijskih medijatora je u većim mogućnostima ponude
diversifikovane finansijske aktive sa različitim prinosima, rokovima dospeća i drugim
mogućnostima koje odgovaraju individualnim potrebama vlasnika štednih uloga i investitora.
Na bazi toga, može se povećati nivo štednje i investicija i poboljšati efikasnost u alokaciji
resursa. Finansijsko posredništvo ima sledeće prednosti:
1) Investicioni projekti su nezavisni i mogu biti veći od štednje bilo kojeg pojedinca
ili grupe, tako da egzistencija finansijskih posrednika prevazilazi probleme malih uloga
štednje i odvajanja štednje od investicija;
2) Vlasnici štednje imaju po pravilu, kraće horizonte ulaganja, kako bi ostali likvidni,
dok investitori teže da vrše pozajmice za duži period vremena. Direktno pozajmljivanje
vlasnika štednje ka investitorima, bez finansijske intermedijacije, uključuje opredeljenost za
štednju dužeg perioda, iako investicije ne garantuju brzo generisanje prinosa.
3) Uloga finansijskih posrednika sastoji se u preuzimanju rizika, primanju štednih
uloga za kraće i plasiranju za duže vremenske periode.
4) Upotreba finansijske medijacije redukuje transakcione troškove, jer kod direktnog
pozajmljivanja, vlasnici štednje treba da nađu odgovarajućeg investitora, što je vremenski i
troškovno veoma skupo. Redukcija transakcionih troškova ohrabruje štednju i investicije.
5) Finansijski medijatori mogu se specijalizovati u specifičnim oblastima biznisa, što
redukuje informacione troškove, kroz akumulaciju znanja o različitim segmentima tržišta. Na
taj način se smanjuje kreditni rizik i takođe, ohrabruju veća štednja i investicije.
6) U pogledu efikasnosti resursne alokacije, prednost finansijskih posrednika je u
povećanju mogućnosti vlasnika štednje da drže deo njihovog bogatstva u različitim formama
finansijske imovine. Investicije nisu više samo u sektoru, gde se štednja generiše, već se
olakšava alokacija resursa u najproduktivnije sektore ekonomije.

233
 8.3 Liberalizacija, inflacija i rast

Finansijska liberalizacija u nedovoljno razvijenim zemljama, u formalnom

finansijskom sektoru (centralna banka, komercijalni bankarski sistem, kao i različiti tipovi
finansijskih medijatora), tipično je usporena pod uticajem različitih formi finansijske represije
koje mogu usporiti razvojni proces. Utakvoj situaciji moguće je sledeće:
1) državni sektor može imati monopol nad bankarskim sistemom i vršiti restrikcije
rasta finansijskih institucija.
2) privatni bankarski sektor mora održavati visoke rezerve i prinuđen je da povremeno
pozajmljuje državi, kako bi ista finansirala sopstveni deficit.
3) centralna banka može uvesti kreditno racioniranje za komercijalne banke ili
insistirati da banke pozajmljuju izvesnim prioritetnim sektorima.
4) nominalna kamatna stopa može biti održavana veštački nisko, tako da je sa
inflacijom, realna kamatna stopa negativna, što obeshrabruje akviziciju kamatno-prihodne
finansijske aktive.
Glavni argument za finansijsku liberalizaciju jeste da različite forme finansijske
represije ugrožavaju razvoj finansijskih tržišta. Posledice finansijske represije su:
1) redukcija tokova fondova u formalno finansijskom sektoru;
2) distorzija alokacije resursa;
3) niski nivo štednje, investicija i rasta outputa.
Opasnosti finansijske represije, važnost monetizacije ekonomije i povećanje dubine
finansijskog sistema (financial deepening) su naglašeni istraživanjima McKinnon-a i Shaw-a.
Oni su 1973. godine, prvi istakli opasnosti finansijske represije i argumentovali slučaj
maksimiziranja finansijske liberalizacije . Njihova istraživanja su postala veoma uticajna u
formiranju doktrine delovanja MMF i Svetske banke, naročito u dizajniranju programa
finansijskog restruktuiranja, kao deo napora strukturalnog prilagođavanja. McKinnon smatra
da su posedi novca i akumulacija kapitala, komplementarni u razvojnom procesu. Ekonomski
subjekti teže da akumuliraju novčane prihode, pre nego što preduzmu investicije, zbog
veličine sume investicionih izdataka. Pozitivna i visoka realna kamatna stopa je zato
neophodna, da bi se ohrabrili ekonomski subjekti da akumuliraju posede novca i preduzmu
investicije, ukoliko je realna stopa prinosa na investicije iznad realne kamatne stope. Shaw
naglašava važnost finansijske liberalizacije za dubinu finansijskog sistema i beneficijske
efekte visokih kamatnih stopa za ohrabrivanje štednje i obeshrabrivanje investicija u
niskoprinosnim projektima. Rastuće obaveze bankarskog sistema koje rezultuju iz viših
realnih kamatnih stopa, nameću bankarskom sistemu da pozajmljuje više resursa za
produktivne investicije na efikasniji način.

241
McKinnon, R. (1973) Money and Capital in Economic Development (Washington, DC: Brookings
Institution). Shaw, E. (1973) Financial Deepening in Economic Development (London: Oxford University
Press).

234
 Slika 8.2: Štednja, investicije i realna kamatna stopa

T
1

%
I, I, I* h h
Štedrja 11rjvestlcl|e

Slika 8.2 ilustruje prethodne stavove. U klasičnoj postavci, štednja je pozitivna funkcija
realne kamatne stope, čime se reflektuju ideje vremenskih preferencija i kamatnih stopa kao
nagrada za apstinenciju od sadašnje potrošnje. Investicije su negativna funkcije realne
kamatne stope, što je odraz opadajuće marginalne efikasnosti investicija. Bez kontrole
kamatne stope, ekvilibrijumska stopa bice r i nivo štednje i investicija bice I* . Pretpostavimo
sada uvođenje plafoniranja nominalne depozitne stope za vlasnike štednih uloga, uz datu
realnu kamatnu stopu, r1. To znači da će štednja biti na nivou I1, kao i investicije, što je
bazirano na klasičnoj postavci prethodne štednje neophodne za investicije. Ukoliko nema
plafoniranja na kamatne stope na kredite banke, kamatna stopa r2 biće u odnosu na
investitore, tako da će gep između r1 i r2 omogućavati znatne profite bankama, koji iste mogu
upotrebiti za različite necenovne forme konkurencije. Pri r2 ne postoji nezadovoljena tražnja
za investicionim fondovima. Ukoliko bi kamatne stope na kredite, bile iste kao i na depozite,
to bi značilo da će štednja i dalje biti I1, ali bi investiciona tražnja bila I2, tako da postoji
nezadovoljena tražnja za investicionim fondovima, jednaka veličini duži AB. Kreditiranje bi
moralo biti racionirano u tom slučaju. Postojala bi tendencija banaka da preduzimaju manje
rizične projekte sa nižim stopama prinosa. To bi snižavalo sveukupnu produktivnost
investicija. Ako bi plafon kamatnih stopa bio podignut, tako da realna kamatna stopa poraste
na r3 , to bi povećalo štednju sa I1 na I3. To bi dovelo do viših investicija, redukovanja
kreditnog racioniranja i porasta produktivnosti investicija. Polazeći od prethodnog, štednja i
investicije bi bili optimalni i kreditno racioniranje bi nestalo, kada bi se tržište potpuno
liberalizovalo i realna kamatna stopa bila na nivou r , što predstavlja odraz tzv. tržišno čiste,
ravnotežne situacije (market clearing situation). Argumenti finansijske liberalizacije izgledaju
veoma teorijski ubedljivi na površini, ali su iskustva i rezultati veoma kontroverzni
Prvi element kritike finansijske liberalizacije odnosi se na finansijsku štednju, koja je
samo jedan od tipova štednje. Finansijska štednja može rasti, ako se kamatna stopa
liberalizuje, ali takođe može biti prisutna i supstitucija između finansijskih i drugih oblika
imovine, gde ukupna štednja ostaje nepromenjena. Poznato je da bilo koja cenovna promena,
(u ovom slučaju kamatnih stopa) ima dohodni i supstitucioni efekat. Supstitucioni efekat
promoviše štednju kroz formatiranje tekuće potrošnje skupljom varijantom, a dohodni efekat
usporava štednju, jer pri višoj kamatnoj stopi, isti dohodak može biti obezbeđen sa manje
štednje, tako da se ta dva efekta mogu međusobno potiskivati. Dornbusch i Reynoso su istakli
čvrsto verovanje u sposobnost visokih kamatnih stopa da mobilišu štednju . U istraživanju

2 Dornbusch, R. and A. Reynoso (1989) ‘Financial Factors in Economic Development’, American Economic
Review, Papers and Proceedings, May.
235
22 azijske i latinoameričke zemlje (od 1967. do 1976. godine), Gupta ukazuje na nedovoljnu
empirijsku podršku represionističkoj hipotezi da je pozitivni supstitucioni efekat realne
243
kamatne stope na štednju dominantan nad negativnim dohodnim efektom . Najvažnija
determinanta štednje je realni dohodak. Giovannini u rezultatima svojeg istraživanja, izražava
ozbiljnu sumnju u pogledu postojanja kamatne elastičnosti štednje i pozitivnog smera
kretanja, kao i mogućnosti detektovanja iste, u zemljama u razvoju . Do nedavno je verovano
da će uklanjanje represivnih finansijskih politika, povećati štednju. Međutim, finansijske
reforme ne otkrivaju trend i obrazac kretanja štednje. Na bazi toga, Cho i Khatkhate
zaključuju da je štednja determinisana sa mnogo faktora, a relacija između štednje i realnih
kamatnih stopa je u najmanju ruku, ambivalentna . Bandiera i grupa autora su istraživali
iskustvo liberalizacije osam zemalja u razvoju, tokom 25 godina, i zaključili da njihovi
rezultati ne mogu dati podršku hipotezi da finansijska liberalizacija, povećava štednju .
Naprotiv, indikacija da ukupna liberalizacija i naročito oni elementi kojima se relaksiraju
ograničenja likvidnosti mogu biti povezani sa padom štednje. Ako finansijska liberalizacija ne
povećava agregatnu štednju, pozitivni uticaj na razvoj mora doći kroz veću efikasnost alokacije
resursa, kojima se podiže produktivnost investicija.
Shaw naglašava da finansijska liberalizacija treba da bude koncentrisana na podizanje
kvaliteta investicija, pre nego na njihovo kvantitativno povećanje. Svetske banka je u
razmatranju povezanosti finansijskog sistema i ekonomskog razvoja, utvrdila da je u
zemljama sa pozitivnim, realnim kamatnim stopama, prosečna produktivnost investicija 4
puta viša u odnosu na zemlje koje imaju negativnu, realnu kamatnu stopu . Cak i ukoliko
finansijska liberalizacija ne doprinosi porastu privatne štednje, to ne znači da je takav proces
suprotan porastu fondova koji mogu biti usmereni ka produktivnim investicijama. Finansijska
liberalizacija može povećati uvoz kapitala iz inostranstva, a reformski proces može imati
efekat eliminisanja manje produktivnih upotreba zajmovnih fondova.
Jedan od argumenata kritike finansijske liberalizacije, odnosi se na model koji tretira
banke isključivo, kao štedno-depozitne institucije, uz pretpostavku da se ponuda zajmova
bankarskog sistema zasniva na depozitima. Rast depozita automatski dovodi do porasta
zajmova. U kratkom roku, ponuda kredita se tretira kao egzogeno determinisana. Ipak, ako
banke imaju moć da kreiraju kredite, ponuda zajmova zavisiće i od tražnje za zajmovima, i
neće se bazirati na ponudi depozita. Ponuda zajmova postaje endogena varijabla. Unutar ovog
okvira, upravo inicijativa za investicijama zahteva niže kamatne stope. To čini oslonac
kejnzijanske kritike finansijske liberalizacije. Paul Davidson argumentuje da je dodatne realne
investicije moguće finansirati kroz porast bankarskih kredita, tako da ne postoji potreba za
porastom štednje, sve dotle, dok banka može kreirati nove finansije kroz prihvatljivu i
bankarski odgovornu praksu . Kako ponuda kredita reaguje na kretanja kamatne stope i kako
se investicije kreću na bazi ponude kredita i kamatnih stopa, jeste pitanje empirijskog
istraživanja. Ta istraživanja vršena su u Meksiku za period od 1960 do 1990. godine, gde je
utvrđeno da je finansijska štednja reagovala pozitivno na kretanje kamatne stope, što je
dovelo do porasta kredita bankarskog sistema ka privatnom sektoru. Rast ponude kredita

243
Gupta, K. L. (1987) ‘Aggregate Savings, Financial Intermediation and Interest Rates’, Review of Economics
and Statistics, May.
244
Giovannini, A. (1983) The Interest Rate Elasticity of Savings in Developing Countries’, WorldDevelopment,
July.
245
Cho, Y. C. and D. Khatkhate (1990) ‘Financial Liberalisation: Issues and Evidence’, Economic and Political
Weekly, May.
246
Bandiera, O., G. Caprio, P. Honohan and F. Schiantarelli (2000) ‘Does Financial Reform Raise or Reduce
Saving?, Review ofEconomics and Statistics, May.
247
World Bank (1989) ‘Financial Systems and Development: An Overview’, World Development Report
(Washington, DC: World Bank).
248
Davidson, P. (1986) ‘Finance, Funding, Saving and Investment’, Journal ofPost Keynesian Economics, Fall.
236
uticao je pozitivno na investicije, dok su efekti kamatne stope na nivo investicija negativni,
što je održalo ponudu kredita konstantnom. Neto efekat viših realnih kamatnih stopa na
investicije je bio nepovoljan.
Na bazi istraživanja iskustava 63 zemlje, za period od 1960 do 1990., Demetriades i
Devereux su utvrdili negativne efekte viših troškova kapitala na investicije koji su
prevazilazili efekte veće ponude investicionih fondova . I u drugim istraživanjima takođe je
potvrđeno, da za zemlje u razvoju postoje negativni efekti viših realnih kamatnih stopa na
investicije. Finansijska liberalizacija ignoriše adverzativni efekat viših realnih kamatnih stopa,
što može dovesti do stagflacije, odnosno kombinacije inflacije troškova sa rastućom
nezaposlenošću, što čini poseban aspekt kejnzijanske kritike finansijske liberalizacije. Visoke
kamatne stope ne samo da obeshrabruju investicije, već takođe vode ka valutnoj
precenjenosti, kroz privlačenje kapitala iz inostranstva, što dovodi do pada izvoza i povećava
troškove servisiranja državnog duga. U Latinskoj Americi, tokom 70-tih godina, finansijska
liberalizacija je dovela do eksplozije državnog duga, ekonomske nestabilnosti i neumereno
visokih kamatnih stopa koje su rezultirale u sveopštem bankrotstvu banaka i preduzeća i
prolongiranoj recesiji. Smanjenje finansijske represije dovelo je do finansijskog kraha, pa su
programi finansijske liberalizacije bili privremeno napušteni
Posebno je značajno, objasniti relaciju između formalnog i neformalnog sektora. Više
realne kamatne stope su verovatno poželjne da bi se izvukli fondovi sa neformalnog tržišta
novca, gde ne postoje regulacije nad upotrebom fondova. Ako je banka subjekt zahteva za
rezervama i uz to primorana da prinudno pozajmljuje vladi, preusmeravanje fondova iz
neformalnog sektora može voditi ka redukciji ukupne ponude zajmova privatnom sektoru.
Ovu hipotezu neostrukturalističkog pristupa je veoma teško direktno testirati bez informacija
o kompoziciji kredita sa neformalnog tržišta. Ukoliko su zajmovi sa neformalnog tržišta bili
za investicije, a ulaskom u formalni sektor, njihova upotreba od strane države usmerava se za
finasiranje budžetskog deficita tekućeg računa, realokacija fondova između sektora imaće
adverzativni efekat na ukupan nivo štednje i investicija.
Finansijska liberalizacija sama po sebi ne znači da će kreditno racioniranje biti
neophodno eliminisano i da će se resursi efikasnije alocirati, ako se kamatne stope ne
kontrolišu i dozvoljava njihovo tržišno uspostavljanje na market clearing nivou. Stiglitz i
Weiss su ukazali da banke imaju problem adverzativne selekcije, zbog postojanja asimetričnih
informacija na strani zajmodavca i zajmoprimca . Zajmoprimci znaju više od zajmodavaca o
riziku koji je uključen u transakciju zajma, tako da se zato može očekivati od banaka da
praktikuju kreditno racioniranje, kako bi redukovale rizik i jednostavno ne bi pozajmljivale za
one projekte koji izgledaju visokoprinosni, ali u sebi uključuju viši rizik. Postojanje
finansijske represije treba da se razmatra ozbiljno, ali to ne znači da će veća liberalizacija
doprineti boljem stanju ekonomije, pogotovu ako se zna da finansijska tržišta imaju mnogo
nesavršenosti i da konkurencija između banaka i drugih finansijskih institucija može voditi
finansijskim potresima, ukoliko ne postoji istitucionalna struktura sa adekvatnim standardima
odgovornosti, monitoringom i ostalim elementima supervizije, kojima se preventivno deluje
na loše zajmove, odnosno na neadekvatnu politiku pozajmljivanja. Finansijska liberalizacija
takođe ne znači slobodno bankarstvo. Države često treba da intervenišu iz prudencionih, ali
takođe i iz strateških razloga, kao glavni pozajmljivač ili direktni kreditor.

Demetriades, P. O. and P. Devereux (1992) ‘Investment and “Financial Repression”, Theory and Evidence
from 63 LDCs’, Working Paper in Economics, 92/16, Keele University.
0
Diaz-Alejandro, C. (1985) ‘Good-bye Financial Repression, Hello Financial Crash’, Journal of Development
Economics, September-October.
1
Stiglitz, J. E. and A. Weiss (1981) ‘Credit Rationing in Markets with Imperfect Information’, American
Economic Review, June.

237
 Posebnu pažnju potrebno je obratiti na liberalizaciju kamatnih stopa, zbog uticaja na
troškove, investicionu tražnju, devizni kurs i troškove finansiranja državnih deficita. To
otvara pitanje optimalne realne kamatne stope za zemlju. Cak i u klasičnoj postavci teorije
nije jasno, da li je optimalna realna kamatna stopa (r ), neophodno pozitivna. Štednja i
investicione krive mogu se seći ispod horizontalne ose ukoliko su preferencije likvidnosti
veoma visoke i investiciona tražnja veoma slaba. Finansijska liberalizacija treba da bude
prosuđivana po uticaju na ekonomski rast i razvoj, ali i u tom pogledu ne postoje jasni
zaključci koji se mogu izvesti na bazi empirijskih istraživanja. King i Levine su na uzorku od
80 zemalja, za period od 1960 do 1989. godine, zaključili da su viši nivoi finansijskog razvoja
u korelaciji sa većim, tekućim i budućim stopama ekonomskog rasta, akumulacijom fizičkog
kapitala i poboljšanom ekonomskom efikasnošću . Međutim, veoma je teško testirati ovu
uzročnost. Može biti da je finansijski razvoj, sam po sebi produkt rasta i ekonomskog razvoja.
Demetriades i Hussein su u analizi vremenskih serija podataka, za 16 zemalja došli do
zaključka o dvosmernoj uzročnosti između nivoa dubine finansijskog sistema i ekonomskog
razvoja, i zaključili da različite zemlje imaju različite obrasce uzročnosti, što je refleksija
li 253
razlika u finansijskim potikama, sektorskim i in stitucionalnim strukturama . U jednoj od
analiza Svetske banke smatra se da politika umerene finansijske represije sa pozitivnim,
realnim kamatama može ubrzati agregatne investicije i rast u visoko performansnim
ekonomijama . Relacija između realne kamatne stope i rasta je verovatno inverzna U kriva,
jer negativne realne kamatne stope nisu u funkciji finansijskog razvoja i privrednog rasta,
dok visoke, realne kamatne stope takođe, teže da redukuju rast kroz adverzativni uticaj na
investicije i koncentrisanje na rizične projekte. Negde između ta dva ekstrema, rast se
verovatno maksimizira. U testiranju hipoteze, na uzorku 85 zemalja, za period od 1971-95.
godine, Fry je zaključio da se stope rasta maksimiziraju, sa realnom kamatnom stopom koja je
255
jednaka nuli
Da bi finansijska reforma uspela mora biti implementirana sa adekvatnim
makroekonomskim, finansijskim i institucionalnim okvirom, uz pravilno sekvencioniranje
između unutarnje i eksterne liberalizacije. Ukoliko ne postoji poverenje u nacionalnu valutu,
relaksacija kontrole kapitala vodiće ka bekstvu kapitala i pritisku u pravcu pada deviznog
kursa. Na drugoj strani, više realne kamatne stope mogu privući masivni uvoz kapitala koji
vodi ka previsokoj valutnoj apresijaciji. Na bilo koji način, nestabilnost deviznog kursa nije
sprovodiva za postojanje makroekonomske stabilnosti. Liberalizacija je bila uspešnija u
azijskim zemljama, nego u Latinskoj Americi i Africi, zato što se odvijala u okruženju veće
makroekonomske stabilnosti, sa mnogo opreznijim, institucionalnim okvirom regulacije i
supervizije bankarskog sistema. Makroekonomska stabilnost znači upravljive i kontrolisane
fiskalne i platno-bilansne deficite, uz nisku inflaciju, kojom se ohrabruje držanje finansijske
aktive i dozvoljava transfer fondova ka privatnom sektoru. Poverenje je za bankarski sistem
od izuzetne važnosti, i zahteva restrukturiranje bankarskih bilansa, otklanjanje loših dugova,
ali i jačanje menadžmenta i stalnu evaluaciju rizika, u nameri da se izbegne bankrotstvo.
Države treba da jačaju bankarsku regulaciju i superviziju uz paralelno odvijanje finansijske
liberalizacije. Za uspešnu liberalizaciju, Fry ističe sledeće preduslove:
1) adekvatnu prudencionu regulaciju i superviziju komercijalnog bankarstva, što
implicira minimum transparentnosti bankarske infrastrukture i odgovornosti;
2) razumni nivo cenovne stabilnosti;

252
King, R. G. and R. Levine (1993) ‘Finance and Growth: Schumpeter Might be Right’, Quarterly Journal of
Economics, August.
253
Demetriades, P. O. and K. A. Hussein (1996) ‘Does Financial Development Cause Economic Growth? Time
Series Evidence from 16 Countries’, Journal of Development Economics, 51.
254
WorldBank (1990) Adjustment Lending: Ten Years ofExperience (Washington, DC: WorldBank).
255
Fry, M. (1997) ‘In Favour of Financial Liberalisation’, Economic Journal, May.
238
 3) fiskalnu disciplinu;
4) profitno maksimiziranje i konkurentsko ponašanje komercijalnih banaka;
5) poreski sistem kojim se ne uvodi diskriminatorno, eksplicitno ili implicitno,
poresko opterećenje na finansijsku medijaciju.
Ako su dobrovoljna i nedobrovoljna štednja neadekvatne da pokrenu procese rasta,
inflaciona politika koja primorava, odnosno obrazuje štednju kroz oporezivanje novca i
redistribuiranje dohotka između društvenih klasa unutar privatnog sektora je alternativna
mogućnost. Cena finansijskog konzervatizma može biti ekonomska stagnacija. Potencijalna
korist inflacionog finansiranja koja proizilazi iz kejnzijanskog pristupa razvojnom
finansiranju, bazirana je na ekonomskoj istoriji, odnosno razmatranju relacije između perioda
inflacije i rapidnog ekonomskog razvoja. Hamilton je svojevremeno utvrdio da inflacija može
biti moćan stimulans rasta i to potvrđuje brojnim istorijskim primerima favorizovanja efekata
visoke tražnje na profit, štednju i investicije. Rostow je takođe utvrdio da je inflacija bila
in 257 ' if
veoma važna za nekoliko dustrijskih uzleta . Kejnz je razmatrajuci vezu mlacije i rasta
258 f
utvrdio povezanost tokom ekonomske istorije . U odnosu na inflaciju i delaciju, preferirao je
inflaciju, jer je po njegovom zapažanju bolje razočarati rentijere, nego u uslovima siromaštva
provocirati nezaposlenost. Porast akumulacije kapitala preko uslovnog inflatornog finansiranja
može imati regresivne distribucione konsekvence. Međutim, dugoročne koristi primaoca
zarada mogu prevazići kratkoročne gubitke. Radnička klasa može imati koristi daleko više u
dugom roku od prinudne apstinencije koju inflacija uvodi u kratkom roku, jer se smanjuje
potrošnja, nego što gubi u prvoj instanci kroz smanjivanje potrošnje. Kejnzijanski pristup
finansiranju razvoja inflacionim sredstvima naglašava da investicije mogu generisati sopstvenu
štednju, kroz podizanje nivoa dohotka, kada ekonomija funkcioniše ispod kapaciteta, i kroz
redistribuciju dohotka od vlasnika zarada sa niskim sklonostima štednji ka vlasnicima profita
sa visokom sklonosti štednji. Tada ekonomija funkcioniše pri punom kapacitetu.
U osnovi znači postoje dva pristupa. Prvi pristup u kojem se generiše sopstvena
štednja podizanjem dohotka, i drugi pristup redistribucije. Inflacija može sama po sebi
ohrabriti investicije podizanjem nominalne stope prinosa na investicije i redukovanjem realne
kamatne stope. Nezaposleni resursi obezbeđuju klasičan argument za kenzijansku politiku
inflacionog finansiranja. Ako su resursi nedovoljno iskorišćeni realni output i realna štednja
mogu rasti preko deficitnog državnog budžeta, finansiranog preko štampanja novca ili kroz
emisiju državnih obveznica u bankarskom sistemu. U situaciji kejnzijanske nezaposlenosti
svaka tendencija ka inflaciji, bez obzira na metod deficitnog finansiranja ispoljava se kroz
porast ponude dobara, kako bi se zadovoljila dodatno kreirana kupovna moć. Primećena
nezaposlenost radne snage u zemljama u razvoju ne mora striktno da bude kenzijanskog tipa.
Posebno pitanje u tom pogledu odnosi se na porast ponude, odnosno mogućnosti porasta
ponude na bazi tako povećane tražnje. Veći deo nezaposlenosti zemalja u razvoju rezultira ne
iz nedovoljne tražnje, već iz nedostatka kooperirajućih faktora proizvodnje, pre svega
kapitala. Direktni multiplikatorski efekti državnih izdataka mogu biti niski, mada neki od
deficitno finansiranih projekata mogu izazvati značajne sekundarne reperkusije na output, ako
se eliminišu uska grla proizvodnje. U poljoprivredi i proizvodnji potrošačkih dobara u
industrijskom sektoru, postoje mnoge mogućnosti za investicije kojima se može delovati na
povećanje outputa u vrlo kratkom periodu vremena. Kreditna ekspanzija za ove aktivnosti
može ubrzano generisati dovoljan output da se apsorbuju efekti kreiranja tražnje. Većina
nezaposlenosti u zemljama u razvoju u osnovi nije kejnzijanskog tipa, što znači da monetarna

256
Hamilton, E. (1952) ‘Prices as a Factor in Business Growth’, Journal ofEconomic History, Autumn.
257
Rostow, W. W. (1960) The Stages ofEconomic Growth (Cambridge: Cambridge University Press).
258
Keynes, J. M. (1930) Treatise on money, Vol. 2 (London: Macmillan).
239
ekspanzija u uslovima nezaposlenosti ne može generisati sekundarnu zaposlenost i efekte na
output.
Pri punoj zaposlenosti, inflacija je neizbežno rezultat kejnzijanskog pristupa razvoju.
Nasuprot klasičnoj i neoklasičnoj teoriji, kejnzijanska teorija specificira nezavisnu štednju i
investicionu funkciju i dozvoljava cenovne promene u odgovoru na višak tražnje na tržištu
roba, kako bi se štednja podigla redistribucijom dohotka. Inflacija je sredstvo kojim se resursi
redistribuiraju između potrošnje i investicija. U kejnzijanskom modelu, investicije nisu
ograničene štednjom, već inflacionom stopom koju su primaoci zarada voljni da tolerišu, zbog
pada realnih zarada. Prednosti umerene inflacije posebno se odnose na sposobnost
oslobađanja resursa za razvoj kroz redistribuciju dohodaka unutar privatnog sektora i od
privatnog ka državnom sektoru. Međutim, inflacija nije bez opasnosti, što se takođe mora
naglasiti. Prvo razlikovanje odnosi se na tipove inflacije koji su najviše prisutni u zemljama u
razvoju: inflacija tražnje, troškovna inflacija i strukturalna inflacija. Argumenti za inflaciono
finansiranje su pre svega, argumenti inflacije tražnje. Troškovna inflacija zbog redukovanja
profita nije povoljna za razvoj. Strukturalna inflacija može biti neizbežna cena razvoja, i ne
postoji ništa u ovom tipu inflacije što bi ubrzalo razvojne procese.
Postoje izvesne opasnosti i troškovi uključeni u oprezno upražnjavanje inflacione
politike u cilju stimulisanja razvoja. Najvažnije i najozbiljnije pretnje inflacije proističu iz
efekata na platni bilans (naročito ako su devizna sredstva redak resurs) i mogućnosti da
dobrovoljna štednja, produktivne investicije i upotreba novca kao sredstva razmene budu
obeshrabreni, ako inflacija postane previsoka i preteška. Ukoliko je inflacija previsoka,
investicije u materijalna dobra, fabrike i opremu mogu postati neatraktivne u odnosu na
špekulativne investicije. Kada se resursi umesto za produktivne, koriste za neproduktivne
svrhe, dolazi do usporavanja ekonomskog razvoja. Ukoliko je realna kamatna stopa
negativna, onda je stopa inflacije prevazišla nominalnu kamatnu stopu. Inflacija jasno
redukuje kupovnu moć novca. Ako je inflacija postala previsoka, to ne znači da je samo
dobrovoljna štednja obeshrabrena, već i upotreba novca kao sredstva razmene i jedinice mere
može biti takođe smanjena, što uključuje gubitke u realnim resursima i sveukupnom
blagostanju. Produktivni doprinos novca je vezan za stabilnost njegove vrednosti. Vrednost
novca je kao i kod drugih roba određena u osnovi ponudom i tražnjom. Ukoliko je ponuda
konstantna, onda je i vrednost novca relativno stabilna. Ekonomska stvarnost ukazuje da se
inflacija prvenstveno rađa iz jednog izvora: brzog rasta ponude novca. Visoka inflacija je
posledica brze monetarne ekspanzije. Npr. stopa inflacije u SR Jugoslaviji je u periodu januar-
septembar 1993. godine bila 64422465 . Za nisku stopu inflacije potrebna je politika sporog
rasta novčane mase koju treba da vodi centralna banka nezavisna od bilo kojeg političkog
autoriteta i interesa. Veza između stope inflacije i stope rasta novčane mase prikazana je u
tabeli 8.3. Veći stepen nezavisnosti centralne banke je u vezi sa dužim održavanjem
monetarne i cenovne stabilnosti, bez koje u dugom roku, po pravilu nema ostvarenja
potencijalnih dobiti od akumulacije kapitala i drugih ekonomskih aktivnosti koje vode u
ekonomski prosperitet. S obzirom da inflacija redukuje kupovnu moć novca, držaoci novca
mogu izbeći sopstvene gubitke kroz smanjivanje poseda novca za transakcione svrhe.
Inflacija uzrokuje gubitak energije, vremena i resursa, kako bi se minimizirala upotreba
gotovine.

Economic Commission for Europe, Economic Survey for Europe in 1993-1994, UN, 1994.

240
 Tabela 8.3: Stopa inflacije i rast novčane mase uperiodu 1980 - 1990.
Zemlja Godišnja stopa rasta novčane Godišnja stopa inflacije
mase
Spori rast novčane mase
Japan 4.9 1.5
SAD 5.0 3.7
Švajcarska 5.1 3.7
Brzi rast novčane mase
Kostarika 22.6 23.5
Meksiko 61.4 70.4
Turska 46.8 43.2
Najbrži rast novčane mase
Argentina 368.9 395.1
Peru 157.3 233.1
Bolivija 444.1 318.4
Izvor: World Development Report 1992, World Bank, Washington D.C.

Postoje takođe, distribucione posledice inflacije koje se odnose na: koristi dužnika u
odnosu na zajmodavce; koristi vlasnika profita na račun troškova primaoca zarada u uslovima
inflacije tražnje; dobitke vlasnika realne aktive u odnosu na posednike novčane aktive. Oni
koji su jaki u pregovaračkom smislu, verovatno imaju dobitke u odnosu na slabe pregovarače
u poslovnim procesima, a gubitke imaju svi koji imaju fiksno ugovorene prihode u inflatornoj
valuti. Ako je jedan od ciljeva blage inflacione politike da se kreira dodatna zaposlenost,
glavni korisnici inflacionog finansiranja, treba da budu nezaposleni i nedovoljno zaposleni.
Imajući u vidu potencijalne opasnosti inflacije, može se videti da postoji mnogo argumenata
za neslaganje, da li inflacija doprinosi ili oštećuje, potpomaže ili usporava rast. Sigurno je da
može u izvesnoj meri, pomoći da se podigne nivo realne štednje i ohrabre investicije, ali može
izmaknuti kontroli i usporiti razvoj, kroz adverzativne efekte na produktivne investicije i
platni bilans. Koji će od efekata preovladati zavisi od tipa inflacije i veličine stope. U pogledu
empirijske evidencije inflacije i rasta, ta je veza verovatno nelinearna, sa pozitivnim stopama
ekonomskog rasta do određene stope inflacije, a onda preovladava negativna veza, kada
troškovi inflacione stope prevazilaze koristi od iste. To je u skladu sa novijom empirijskom
evidencijom velikog seta podataka razvijenih i nerazvijenih zemalja. Studija Svetske banke na
uzorku 127 zemalja u periodu od 1960-92. godine, zaključuje da su inflacija i rast pozitivno
povezani do 5% inflacije. Rast i inflacija su u jakoj negativnoj korelaciji kada inflacija pređe
30%260. Ghosh i Phillips su utvrdili da je stopa rasta BDP najviša u rangu inflacije od 3-5% za
razvijene zemlje i u rangu od 5-10% za zemlje u razvoju, kod kojih je inflatorni udar, odraz
strukturalnih promena . Evidencija nelinearnosti između inflacije i rasta potvrđena je u
Stannersovom istraživanju . Nelinearnost veze postoji takođe i između inflacije i stope
štednje, i inflacije i investicija . Zbog toga nije iznenađujuća studija Levinea i Zervosa o
makrodeterminantama rasta po kojoj ne postoji naučna evidencija koja sugeriše da je

260
Bruno, M. (1995) ’Does Inflation Really Lower Growth?’, Finance andDevelopment, September.
261
Ghosh, A. and S. Phillips (1998) ’Inflation may be Harmful to Your Growth’, IMF StaffPapers, December.
262
Stanners, W. (1993) ’Is Low Inflation an Important Condition for High Growth?’, Cambridge Journal of
economics Review, June.
263
Thirlwall, A. P. (1974) Inflation, Saving and Growth in Developing Economies (London: Macmillan).

241
 264
' 264 ifi

neophodan uslov za brži rast, da inflacija bude što je moguce niža . Ipak, postoji uncirani
pogled ekonomskih stručnjaka da zemlje sa visokom inflacijom treba da usvoje politiku
snižavanja inflacije u cilu promovisanja ekonomskog prosperiteta. Empirijska evidencija
sugeriše da blaga inflacija od 5% do 8% pozitivno deluje na ekonomski rast. Iznad ove stope,
efekti inflacije mogu ozbiljno ugroziti proces rasta. Cinjenica je da je ekonomsko iskustvo
pojedinih zemalja u razvoju bilo infaciono opterećeno. Nema empirijske potvrde stavu da su
zemlje u razvoju sklone visokim stopama inflacije, izuzev pojedinih zemalja Latinske
Amerike. Na uzorku 48 zemalja u razvoju, za period od 1958-68. godine, 38 zemalja imalo je
prosečne stope inflacije manje od 6% godišnje . Većina zemalja u razvoju je po pitanju
inflacije, finansijski konzervativna. Prosečna stopa inflacije za period od 1990-2000. godine
za pojedine evropske zemlje prikazana je u tabeli 8.4. U periodu od 1990-2000., po podacima
World Development Reporta 2002, najnižu stopu inflacije imao je Japan (0.1), a najvišu DR
Kongo (1423), s tim što podaci za Srbiju i Crnu Goru nisu bili prikazani u izveštaju.

Tabela 8.4: Prosečne godišnje stope inflacije, 1990-2000

Zemlja %
Albanija 39.0
Austrija 2.1
Slovenija 20.4
Hrvatska 86.2
Makedonija 77.1
Bugarska 103.0
Rumunija 98.0
Švajcarska 1.4
Izvor: WorldDevelopment Report 2002 (OUP, 2001)

U razvijenim zemljama, prosečna stopa inflacije bila je manja od 10%, dok je u

zemljama niskog i srednjeg dohotka, prosečna stopa inflacije bila iznad 20%, čak i kada se iz
te grupe isključe zemlje sa prosečnim stopama inflacije preko 100%. U mnogim zemljama
Latinske Amerike, inflacija je endemska pojava više decenija (npr. stope inflacije su u
proseku preko 100% u poslednjih 40 godina za Argentinu, Brazil, Peru, Boliviju, Cile i
Urugvaj).

Levine, R. and S. Zervos (1993) ’What we have Learned About Policy and Growth From Cross-Country
Regressions’,American economicReview, Papers andProceedings, May. 265 Thirlwall, A. P. (1974)
Inflation, Saving and Growth in Developing Economies (London: Macmillan).
242
 8.4 Strana pomoć kao eksterni izvor finansiranja

U otvorenoj ekonomiji, domaća štednja može biti dopunjena različitim formama

eksternih finansijskih izvora. Veoma je važno razumeti da su poslovi kreditiranja i štednje
prirodni elementi kapitalističke ekonomske aktivnosti i da bi bez njih akumulacija kapitala
bila usmeravana samo u sektore u kojima je ostvaren višak dohotka iznad tekućih izdataka,
što bi sa stanovišta ekonomskog sistema bilo neefektivno i neefikasno i što bi dovelo do
deformacija u procesu rasta. Međunarodni procesi kreditiranja čine integralni deo razvoja, pre
svega glavnih industrijskih zemalja, što se nastavlja u ekonomskoj transformaciji današnjih
zemalja u razvoju. Tradicionalno je uloga inostranog kreditiranja bila viđena kao dodatak
domaćoj štednji, kako bi se premostio investiciono-štedni gep i postigao ubrzani rast. Taj
koncept analize dualnog gepa svojevremeno je razvio Chenery i njegovi saradnici u nameri da
proces inostranog pozajmljivanja prikažu kao dodatak domaćoj štednji . Većina zemalja u
razvoju imaju dominantan gep deviznih resursa, koji se manifestuje u hroničnom
platnobilansnom deficitu u tekućem računu. Ovaj deficit zahteva finansiranje ne samo u
interesu zemlje već i zbog potreba rasta celokupne ekonomije. Alternativa finansiranju
deficita je prilagođavanje deflacijom, kako bi se redukovao uvoz, što znači usporeni rast u
sistemu kao celini. U razmatranju istorijskog iskustva razvijenih zemalja u slučajevima gde je
pozajmljivanja bilo, takva vrsta finansijskog aranžmana bi ultimativno bila konvertovana u
izvozni višak, što je omogućavalo zemlji dužniku da otplati dug i postane neto kreditor. Uslov
da bi se ovo desilo jeste da racio marginalne štednje prevazilazi prosečan, u nameri da se
eliminiše investiciono-štedni gep, ukoliko je to dominantno ograničenje, ili da je marginalna
sklonost izvozu veća od marginalne sklonosti uvozu, ako su devizna sredstva dominantno
ograničenje. Potreba za resursima je veća nego ikada u ZUR, jer je dominantan gep deviznih
sredstava, kako bi se zadovoljili zahtevi razvoja i kako bi se isplatila kamata i amortizovalo
prethodno pozajmljivanje.
U zemljama u razvoju su prisutne teškoće konvertovanja domaćih resursa u inostrana
sredstva u dovoljnim količinama, ne samo ciklično kada je svetska ekonomija u recesiji, već
takođe i sekularno na bazi sopstvenih ekonomskih struktura proizvodnje robe čija je tražnja
cenovno i dohodno neelastična u svetskoj trgovini. Sigurno je da će za većinu tih zemalja
proteći jako puno vremena, pre nego što postanu neto izvoznici kapitala, čak i u odsustvu
investiciono-štednog gepa. Dug ZUR je procenjen na oko 2,500 milijardi $, a na godišnje
servisiranje tog duga odlazi 250 milijardi $. Ako se dohodak posmatra kao jednačina koja je
jednaka: potrošnja + investicije + izvoz - uvoz; onda je štednja jednaka: dohodak - potrošnja;
što znači da je štednja jednaka: investicije + izvoz - uvoz; odnosno investicije - štednja
jednako je uvoz - izvoz. Višak uvoza nad izvozom finansira se stranim pozajmicama kojima
se dozvoljava da zemlja potroši više nego što proizvede ili da investira više od onoga što
uštedi.. Ukoliko zemlja investira više od onoga što uštedi ili ukoliko je veći uvoz od izvoza, to
će se reflektovati kao platno-bilansni deficit. To neophodno znači da postoji višak
upotrebljenih resursa u ekonomiji nad ponudom resursa, ili višak investicija iznad štednje. Za
rast su neophodna investiciona dobra koja mogu biti obezbeđena, bilo u domaćoj
ekonomiji,bilo kupovinom iz inostranstva. To znači da stopa rasta može biti podizana i
uvozom kapitala, ali je potrebno razmotriti kako uvoz kapitala može biti finansiran i kako
uslovi pozajmljivanja mogu uticati na stopu rasta. Model kojim se objašnjava uvoz kapitala i
proces rasta polazi od sledećeg: stopa rasta outputa biće veća sa uvozom kapitala. Stopa rasta
dohotka se povećava, sve dok produktivnost uvoznog kapitala prevazilazi kamatnu stopu.
Ukoliko je:
O = Y+rD;
6
Chenery, H. and A. Strout (1996) ‘Foreign Assistance and Economic Development’, American Economic
Review, September.

243
 gde je:
O - output,
Y - dohodak,
r - kamatna stopa i

Razlika između domaćeg outputa i nacionalnog dohotka je faktorska otplata

inostranstvu. Odgovarajući prirast jednak je:
AO= AY + rAD
AO= I;
gde je:
y - produktivnost kapitala; Ako je:
I = s O + AD - srD;
gde je: s - sklonost štednji. Substitucijom prethodnog u pretposlednjem izrazu i
podelom sa O dobija se izraz za rast outputa:
AO / O = y[s + (AD - srD)/O]
Izraz prikazuje da će stopa rasta outputa biti viša od stope obezbeđene samo kroz
domaću štednju sve dotle dok je AD>srD, odnosno sve dotle dok novi ulazni tokovi kapitala
prevazilaze sumu izlaznih tokova prethodnih zajmova. Ovo je prilično restriktivan uslov, osim
ukoliko se pretpostavi da kamatna plaćanja nisu bila pokrivena kroz kreiranje novog duga.
Ukoliko je rD = AD, stopa rasta outputa sa uvozom kapitala biće uvek viša u odnosu na stanje
bez uvoza kapitala, sve dotle dok je s<1. Stopa rasta dohotka jednaka je AY = AO - rAD.
Odgovarajućim zamenama prethodnih izraza dobija se: AY = y(sO + AD - srD) - rAD. S
obzirom da je Y = O - rD, to se može napisati: AY = ysY + AD (sy - r). Podelom sa Y, obe
strane izraza dobija se stopa rasta dohotka AY/Y = y s +(y - r) AD/Y. Ova jednačina pokazuje
da će stopa rasta dohotka sa uvozom kapitala biti viša od one koja je obezbeđena, samo kroz
domaću štednju, sve dotle dok je produktivnost uveženog kapitala (y) veća od kamatne stope
na inostrane pozajmice (r). Nijedna empirijska studija nije pronašla negativnu relaciju između
uvoza kapitala i investicionog racia, što znači da uvozni kapital finansira dodajni rast, osim u
slučaju drastičnog pada produktivnosti. Pojedini autori smatraju da uvoz inostranog kapitala
smanjuje produktivnost, povećavanjem kapital output racia, uz tendenciju međunarodne
pomoći da bude upotrebljena za prestižne projekte
Glavne forme međunarodnih tokova kapitala odnose se na oficijelne tokove iz
bilateralnih i multilateralnih izvora. Različite forme u kojima kapitalni tokovi dolaze u zemlje
u razvoju mogu varirati od poklona, zajmova, portfolio investicija do direktnih investicija
multinacionalnih kompanija. Značaj finansijske pomoći za zemlje u razvoju je često predmet
subjektivne procene zavisno od toga kakva je vizija razvojnog procesa prisutna od strane
protagonista ekonomske politike u toj zemlji. Naročito je važno da li postoje određeni
elementi kojima se povećava zavisnost, smanjuje domaći razvojni napor ili vodi ka
distorziranoj strukturi potrošnje i proizvodnje u cilju ostvarivanja profitnih izlaznih tokova.
Nekoliko motiva inspirišu finansijsku pomoć iz bilateralnih i multilateralnih izvora na
koncesionalnim principima. Moralni i humanitarni motivi kojima se obezbeđuje pomoć za
siromašne zemlje predstavljaju osnov argumenata zasnovanih na dohodnoj redistribuciji
između različitih zemalja u cilju redukovanja apsolutnog siromaštva i podizanja sveukupnog
blagostanja. Zemlje koje prihvataju pomoć prihvataju to kao deo regularnih programa od
strane mnogih organizacija, koje su motivisane stvaranjem fondova u slučaju nesreća ili
teškoća sa kojima se suočava pojedina zemlja. Politički, vojni i istorijski motivi su takođe deo
elemenata za pružanje finansijske pomoći na koncensionalnoj osnovi. Veliki deo elemenata

Griffin, K. (1970) ’Foreign Capital, Domestic Savings and Economic Development’ Bulletin ofthe Oxford
Institute ofEconomics, May.

244
programa iz SAD je originalno bio dizajniran u cilju zaustavljanja širenja komunizma i s
namerom da pomoć u tom pravcu bude usmerena, kako bi se zaustavila jedna pogrešna
ideologija. Britanska i francuska pomoć teže da budu koncentrisane ka bivšim kolonijalnim
teritorijama, što reflektuje jake istorijske veze. Ekonomski motivi razvijenih zemalja da
investiraju u zemlje u razvoju nisu samo u pravcu podizanja stopa rasta, već i u unapređenju
sopstvenog blagostanja.
Međunarodna pomoć može biti projekat od obostrane koristi, ukoliko je kamatna stopa
na zajmove viša od produktivnosti kapitala u razvijenoj donatorskoj zemlji i niža od
produktivnosti kapitala u zemljama u razvoju. Ukoliko postoje nedovoljno iskorišćeni resursi
u razvijenim zemljama koji mogu biti aktivirani kroz međunarodnu pomoć, onda se
dodavanjem ovih resursa zemljama u razvoju i omogućenjem potpunijeg iskorišćenja tih
resursa, obrazuje jak kejnzijanski argument za ovaj vid međunarodne asistencije. Ipak, mnoge
zemlje i dalje su izuzetno siromašne i posle 50 godina pomoći, a mnogi delovi Trećeg sveta
nisu mnogo napredovali, uprkos stalnim naporima međunarodne zajednice da poboljša stanje
u ovim zemljama. Potrebno je istaći da bi u zemljama koje su u pitanju bilo mnogo gore bez
ikakve pomoći, tako da ne postoji nijedan argument koji bi ukazao da je pomoć
neproduktivna. Ne postoji razlog da se veruje da kapital iz bilateralnih ili multilateralnih
izvora može biti manje produktivan od komercijalnog kapitala. Međutim, ono što je važna
kritika jeste da se međunarodna pomoć odvija kroz podršku vladama koje u izvesnoj meri vrše
opstrukciju razvoja preko povećane korupcije, rastućih neefikasnosti i tenzija u društvu. Strana
pomoć može ohrabriti neodgovornu finansijsku politiku, naročito ako nije uslovljena, jer ne
postoji inicijativa da se upotreba resursa vrši na najproduktivniji način. Kakav će krajnji
rezultat biti, zavisi od potencijala odgovornosti ljudi u vlasti, koji pomoć usmeravaju u
nacionalnoj ekonomiji.
Dva su glavna pristupa koji mogu biti upotrebljena za procenu uticaja pomoći na
ekonomski razvoj. Prvi je tradicionalni pristup na bazi studija slučajeva, gde je Cassen utvrdio
na primeru sedam zemalja da je većina pomoći ispunila razvojne ciljeve mada je u nekoliko
slučajeva moguće značajnije poboljšanje performansi, nego što je to zaista urađeno.
Performanse pomoći pojavljuju se kao najmanje zadovoljene, tamo gde su najviše potrebne
Drugi pristup sastoji se u procenjivanju uticaja pomoći na rast BDP i životnog standarda. U
studiji Papaneka sugerisano je da su pomoć i rast pozitivno povezani, uprkos činjenici da se
produktivnost inostranih resursa može značajno razlikovati između zemalja . Papanek je
povezao ekonomski rast sa tri tipa uvoza inostranog kapitala i to u formi:
a) pomoći,
b) stranih direktnih investicija i
c) ostalih vrsta inostranih ulaznih tokova kapitala.
Na uzorku 85 zemalja uključen je i racio domaće štednje kao dodajna eksplanatorna
varijabla i na taj način izvedena je formula, koja ukazuje na to da je koeficijent pomoći znatno
viši u apsolutnoj vrednosti od ostalih koeficijenata, čime se sugeriše da je pomoć više
produktivna od domaćih resursa ili drugih vrsta uvoza kapitala. Postoje primeri gde je kroz
inostranu pomoć postignut spektakularan uspeh i gde je ista igrala značajnu ulogu u razvojnoj
politici i finansiranju pomoćnih reformi. Strana pomoć je milionima ljudi unapredila kvalitet
života, kroz transformaciju osnovnih društvenih servisa, koji često ne mogu biti finansirani ni
na jedan drugi način.
To unapređenje kvaliteta života usmereno je pre svega na izgradnju škola, vodovoda i
kanalizacija, elektro-energetskog sistema, zdravstvene službe, puteva, itd. Naravno da postoje
i potpuno suprotni primeri, gde je strana pomoć bila značajno zloupotrebljena. U Kongu je

268
Cassen, R. (1994) DoesAid Work?, 2nd edn (Oxford: Clarendon Press).
269
Papanek, G. (1973) ’Aid, Foreign Private Investment, Savings and Growth in Less Developed Countries’,
Journal ofPolitical Economy, January-February.

245
npr. Mobutu Sese Seko zloupotrebio stranu pomoć za povećanje sopstvenog bogatstva, koje je
investirao izvan sopstvene zemlje, što je ovu zemlju ostavilo na marginama progresa. Sve to
vodi ka zaključku da je strana pomoć u različitom vremenu i na različitim mestima bila visoko
efektivna, totalno neefektivna ili između ova dva ekstrema. Tu postoje značajne mogućnosti
za poboljšanja i elementi za buduće reforme. U jednom od novijih istraživanja Burnside i
Dollara na panelu od 56 zemalja u razvoju, između 1970. i 1993. godine primećeno je da u
proseku, pomoć nije imala značajan uticaj na stope rasta BDP per capita, zbog toga što je
sama pomoć kao procenat BDP izrazito mala, često ne prelazeći 0,5% BDP . Po istom
istraživanju, ekstremna efektivnost je prisutna u promovisanju rasta i redukovanju siromaštva
u pravnom, ekonomskom i političkom okruženju, gde demokratske vlade upražnjavaju
efektivnu makroekonomsku politiku. U zemljama sa dobrim ekonomskim menadžmentom,
jedan procentni poen porasta pomoći podiže stopu rasta za 0,5%, i redukuje siromaštvo za 1%.
Svetska banka je procenila da ekstra 10 milijardi $ pomoći može izvući oko 25 miliona ljudi
iz siromaštva, ukoliko je pomoć usmerena ka zemljama u kojima je upravljanje ekonomijama
odgovorno . U zemljama gde postoji loš menadžment pomoć je potpuno pogrešno utrošena, a
takođe postoje i opadajući prinosi u odnosu na pruženu pomoć.
Svetska banka naglašava sledeće zaključke za vođenje ekonomske politike, kako bi
pomoć bila više efektivna:
- finansijska pomoć deluje samo u odgovornom političkom okruženju;
- poboljšanja u ekonomskim institucijama i politikama su ključna za redukovanje
siromaštva;
- efektivna pomoć i privatne investicije su komplementarni inputi razvoja;
- vrednost razvojnih projekata sastoji se u ojačavanju institucija i politika kojima
njihove usluge mogu biti izvršene efektivno;
- pomoć može ubrzati reforme, čak i u najlošijem okruženju, ali zahteva strpljenje i
fokus na ideje, a ne novac;
- finansijska pomoć mora biti targetirana efektivno ka zemljama niskog dohotka sa
odgovornim ekonomskim menadžmentom;
- pomoć mora biti obezbeđena da ubrza političke reforme, tamo gde je potrebno;
- miks pomoći treba da odgovara potrebama zemlje i sektorskim uslovima;
- projekti treba da se fokusiraju na kreiranje i transmisiju znanja i kapaciteta;
- razvojne agencije u pružanju pomoći treba da iznalaze alternativne pristupe, kako bi
pomogle visoko ugrožene zemlje.
Nesigurnost u pogledu tokova pomoći utiče na stope rasta, jer ugrožava investicije i
ograničava mogućnosti fiskalnog menadžmenta . Sa kontrolisanjem te neizvesnosti, pomoć
ima pozitivne i značajne efekte na performanse privrednog rasta. S obzirom da je
fundamentalna svrha međunarodne pomoći oslobađanje od primarnog siromaštva, postoje jaki
argumenti da se pomoć pruža zemljama koje prave progres u izvesnim targetima, poput
obrazovanja, bazičnim servisima zdravstvene zaštite, redukovanju smrtnosti novorođenčadi,
itd. Inicijative usmerene ka vladama tih zemalja treba da budu tako napravljene da pomoć
stiže, sve dotle dok zemlja primalac pomoći nastavlja da podržava takve programe. Na taj
način se uspostavlja i poboljšava sigurnost u pogledu tokova pomoći. U tom pogledu na pragu
21. veka, Svetska banka konstatuje da je izvršen konsenzus u pogledu upotrebe pomoći i
podizanja njene efikasnosti . Zemlja u konsultaciji sa kljucnim akcionarima sopstvene

270
Burnside, C. and D. Dollar (2000)’Aid, Policies and Growth’, American Economic Review, September.
271
World Bank (1998) Assessing Aid: What Works, What Doesn’t, and Why (New York: Oxford University
Press).
272
Lesink, R. and O. Morrissey (2000) ’Aid Instability as a Measure of Uncertainty and the Positive Impact of
Aid on Growth’, Journal of Development Studies, February.
273
World Bank (2001) World DevelopmentReport 2002 (Oxford: Oxford University Press).

246
budućnosti dizajnira sektorske strategije i budžetske okvire za nekoliko godina unapred, pri
čemu se donatori uključuju sopstvenim finansijskim sredstvima u centralne fondove za
finansiranje sektorskog razvoja. Tako je npr. razvijen sektor zdravstva u Zambiji. Nacionalna
politika zdravstva prezentirana je kao strategija donatorima u cilju osiguranja ujednačenije
distribucije istog servisa. Svi projekti odvijali su se preko ministarstva zdravlja na
centralizovanom nivou, a ne kroz specifične regione ili projekte. Nezavisnom evaluacijom
1997. godine utvrđeno je da je ovakav program dao rezultate u poboljšanju funkcionisanja
nacionalne zdravstvene službe i decentralizaciji koja je u tom smislu izvršena, uključivanjem
privatnog sektora u pružanju zdravstvenih usluga. Ovaj pristup osigurao je da zemlja primalac
pomoći ima veću kontrolu nad onim što se dešava u upotrebi sredstava i što može biti više
efikasno. Međutim, potrebno je istaći i da nekoliko tako osmišljenih sektorskih programa nije
dalo rezultate, jer zemlja primalac nije imala adekvatne institucionalne kapaciteta da primeni
takve programe. Nedostatak konzistentnosti u makroekonomskim programim bio je veliki
problem, tako da su takvi aražmani praktično imali smanjenu kontrolu od strane zemalja
donatora. Zbog toga je od velikog značaja poverenje vlade koja preuzima sektorske
nadležnosti u pogledu trošenja sredstava i u pogledu implementacije takvih aranžmana. Na
državnim strukturama odredene ekonomije je izbor u pogledu dozvole i mogućnosti donatora
da implementiraju projekte, sve dotle dok se oni uklapaju u celokupnu sektorsku strategiju.
Ukupni neto tok finansijskih resursa ka zemljama u razvoju pretpostavlja ulazne
oficijelne i privatne tokove kapitala minus otplate prethodnih dugova. Samo koncesionalni
elementi međunarodnih finansijskih tokova se zaista mogu kvalifikovati pod terminom
pomoći. Glavni donatori oficijelne razvojne pomoći su 22 razvijene zemlje koje obrazuju
Komitet razvojne pomoći (Development Assistance Committee (DAC)) OECD zemalja, kao i
različite multilateralne agencije. Nekoncensionalni tokovi su primarno bilateralni i sastoje se
uglavnom od stranih direktnih investicija, izvoznih kredita i sindikalizovanih bankarskih
zajmova. Treba istaći da je ukupan neto tok finansijskih resursa iz DAC zemalja ka zemljama
u razvoju i multilateralnim institucijama u 1999. godini iznosio oko 189 milijardi $, od čega je
čak 56 milijardi $ bila oficijelna razvojna pomoć, a 110 milijardi $ se sastojalo od
nekoncesijskih tokova, pre svega stranih direktnih investicija . U pogledu distribucije pomoći,
SAD su najbogatija zemlja, ali njihov doprinos je najniži u odnosu na proporciju BNP, dok je
targetirana stopa pomoći od 0,7% BNP dostignuta od strane Holandije, Danske, Norveške i
Švedske. Ovaj racio za DAC zemlje u proseku iznosi 0,24 %.

Tabela 8.5: Tokovipomoći izDACzemalja

Zemlja Oficijelna razvojna pomoć (ODA) Ukupni neto tok resursa
milioni $ % BNP milioni $ % BNP
Australija 982 0.26 1794 0.46
Austrija 527 0.26 1963 0.96
Belgija 760 0.30 5528 2.21
Kanada 1699 0.28 6984 1.13
Danska 1733 1.01 1992 1.16
Finska 416 0.33 875 0.69
Francuska 5637 0.39 9125 0.64
Nemačka 5515 0.26 20181 0.96
Grčka 194 0.15 195 0.16
Island 245 0.31 251 0.32
Italija 1806 0.15 11337 0.97
Japan 15323 0.35 20794 0.47

OECD, Development Cooperation 2000 Report, Paris, 2001.

247
 Luksemburg 119 0.66 124 0.69
Holandija 3134 0.79 7985 2.02
Novi Zeland 134 0.27 163 0.33
Norveška 1370 0.91 2060 1.37
Portugal 276 0.26 2337 2.17
Španija 1363 0.23 29029 4.90
Švedska 1630 0.70 2892 1.24
Švajcarska 969 0.35 3266 1.17
Britanija 3401 0.23 10017 0.69
SAD 9145 0.10 50138 0.54
Ukupno DAC 56378 0.24 188943 0.80
Izvor: OECD, Development Cooperation 2000 Report (Paris: OECD, 2001).

Razvijene zemlje su glavni izvor privatnih tokova kapitala. Neke zemlje koje nisu
uspele da dostignu target oficijelne razvojne pomoći, uspele su da dostignu target ukupnog
neto finansijskog toka od 1% BNP, zahvaljujući velikom obimu transfera privatnog kapitala.
Distribucija eksternog kapitala po grupama zemalja i za svet kao celinu data je u tabeli 8.6.

Tabela 8.6: Pomoć ifinansijski tokovi, 1999.

Neto privatni Strane direktne Oficijelna Eksterni ukupni
tokovi kapitala investicije razvojna pomoć dug (milioni $)
(milioni $) (milioni $) ($ per capita)
Svet - 912520 10 -
Zemlje niskog 2255 9750 9 570711
dohotka
Zemlje srednjeg 217184 175640 9 1989925
dohotka
Niži srednji 73441 64842 9 873475
dohodak
Viši srednji 143743 110798 6 1116450
dohodak
Niži i srednji 219440 185390 10 2560636
dohodak
Istočna Azija i 51062 56041 5 674693
Pacifik
Evropa i 43164 26534 23 486059
Centralna Azija
Latinska 111315 90335 12 812763
Amerika i
Karibi
Bliski Istok i 4277 1461 18 206163
Severna Afrika
Južna Azija 2172 3070 3 164600
Subsaharska 10449 7949 20 216359
Afrika
Zemlje visokog - 727130 2 -
dohotka
Izvor: WorldDevelopment Report 2002 (Oxford: Oxford University Press, 2001).
248
 Najveći primalac oficijelne razvojne pomoći po glavi stanovnika, po podacima World
Development Reporta, za posmatrani period, bili su Izrael (148 $) i Albanija (142 $). Tokovi
neto privatnog kapitala imaju visoku koncentrisanost u pojedinim zemljama kao što su Kina,
Meksiko, Brazil, Ruska Federacija i Argentina, koje zajedno obuhvataju preko 50% ukupnih
tokova neto privatnog kapitala. Preko V2 ukupnih privatnih tokova kapitala odlazi u Latinsku
Ameriku, dok svega 0,5% odlazi u region Subsaharske Afrike.
Oko 50% pomoći Međunarodnog razvojnog komiteta vezano je za kupovinu dobara iz
donatorskih zemalja. Zemlje primaoci često moraju da plaćaju više cene za robu i usluge od
cena koje preovlađuju na svetskom tržištu. Vezivanje pomoći može biti preko: restrikcija na
to gde primalac pomoći novac može da potroši, i restrikcija, kako se ta pomoć može
upotrebiti. Restrikcije potrošnje uzimaju formu vezivanja pomoći za kupovinu u donatorskim
zemljama, i na taj način redukuje se realna vrednost pomoći, jer se vrši prevencija da primalac
pomoći kupuje robu koju želi na jeftinijim tržištima. Pomoć mora biti upotrebljena da se
pokriju troškovi deviznih resursa za definisane restrikcije. Restrikcije upotrebe pomoći za
specifične projekte, kao i za robu iz donatorskih zemalja predstavljaju duplo vezivanje
pomoći. Vezivanje pomoći može biti vrlo skupo za zemlje primaoce, a cena vezane robe
može biti čak, i 20% viša od cene iste robe na slobodnom tržištu, što je i dokazano u
pojedinim istraživanjima . Postoje takođe i drugi nepovoljni elementi koji proističu iz takvog
aranžmana:
projekti za koje se vrši asistencija ne moraju perfektno odgovarati razvojnim
programima u zemljama primaocima pomoći;
tehnologija može biti neadekvatna;
donatori mogu nepotrebno uvećati uvoz;
ponuđači se mogu angažovati u eksploataciji, znajući da na taj način
troškove prevaljuju na krajnjeg potrošača.

Glavni izvori multilateralne pomoći zemljama u razvoju su Svetska banka i njene dve
afilijacije (Međunarodna razvojna asocijacija (IDA) i Međunarodna finansijska korporacija
(IFC)), kao i različite regionalne razvojne banke i agencije. Međunarodna razvojna asocijacija
vrši disperziju pozajmica, po vrlo niskim kamatnim stopama, sa dugim periodima otplate, što
je svrstava u red najznačajnijeg davaoca koncesijskog tipa multilateralne pomoći. Od 1960.
godine, ova asocijacija je plasirala preko 100 milijardi dolara zajma u 90 zemalja. Tokom
prethodnih decenija prošloga veka, glavni naglasak Svetske banke bio je na finansiranju
infrastrukturnih projekata, kojima se unapređuju elektroenergetski sistemi, telekomunikacije i
transport. Međutim, shvaćeno je da investicije u infrastrukturi nisu dovoljne i da Svetska
banka mora imati veću ulogu i značaj u podršci direktnim produktivnim aktivnostima, kroz
otvaranje mogućnosti zapošljavanja u radno-intenzivnim projektima i razvijanje bazičnih
servisa koji mogu poslužiti siromašnim ljudima, po niskim troškovima. Distribucija različitih
aktivnosti u pogledu kreditne podrške Svetske banke data je u tabeli 8.7.

Morrissey, O. and H. White (1993) ’How Consessional is Tied Aid?’, CREDIT Research Paper, 93/13
(Universitu of Nottingham).

249
 Tabela 8.7: Distribucija pozajmica Svetske Banke, 1999.
Područje % od ukupnih pozajmica
Društvena i administrativna infrastruktura 34.5
Obrazovanje 6.3
Zdravstvo i stanovništvo 3.1
Snabdevanje vodom 2.4
Vlade i civilno društvo 12.4
Ostala društvena infrastruktura 10.3
Ekonomska infrastruktura 30.2
Transport i komunikacija 13.6
Energija 1.9
Ostalo 14.7
Proizvodnja 12.4
Poljoprivreda 9.4
Industrija 2.6
Trgovina i turizam 0.4
Programska pomoć 23.0
Izvor: OECD Development Cooperation 2000 Report (Paris: OECD, 2001).

Glavna kreditna aktivnost Banke odnosi se na pozajmice strukturalnog prilagođavanja.

Svetska banka definiše aranžmane strukturalnog prilagođavanja, kao pozajmljivanje za
podršku programima kojima se modifikuje ekonomska struktura, tako da se očuvaju stope
rasta i održivost platno-bilansne pozicije u srednjem roku. Zajmovi su usmereni na sledeća
područja:
reforme na strani ponude;
reforme cena;
promene cena trgovinskih dobara u odnosu na netrgovinska dobra;
korigovanje uslova razmene između poljoprivrednih i industrijskih dobara;
redukovanje veličine javnog sektora;
reforme finansijskog sistema. Dok se u svojoj politici MMF primarno fokusira na
platno-bilansni menadžment, Svetska banka je više koncentrisana na promovisanje politika
kojima se povećava efikasnost i obezbeđuju inicijative za porast izvoznih prihoda i
redukovanje uvoznih plaćanja. Jasno je da se danas, uloga ove dve institucije preklapa u
rastućem obimu, tako da MMF insistira na politikama kojima se unapređuje ponuda kao uslov
pomoći. Programi strukturalnog prilagođavanja imaju za cilj poboljšanje potencijala rasta. U
jednoj od studija Svetske banke ukazano je da su aranžmani strukturalnog prilagođavanja
dostigli u najboljem slučaju, umereni uspeh u poboljšanju platnog bilansa i nisu doprineli
porastu investicija i poboljšanju sposobnosti zemlje da izade iz dugova276. Harrigan i Mosley
su 1991., u istraživanju ekonomskih performansi 40 zemalja, utvrdili da su se rast izvoza i
platni bilans poboljšali, ali su investicije opale. Glavni razlog slabih rezultata je visoka
uslovljenost u odnosu na vlade zemalja koje primaju zajmove, koje su u pokušaju da
depresiraju tražnju, depresirale i sopstveno poverenje . U tom smislu rezultati različitih studija
ukazuju na vrlo kontraverzne rezultate. U nekim zemljama je došlo do poboljšanja indikatora
standarda života, a u nekima su se oni značajno pogoršali i nakon korišćenja aranžmana
strukturalnog prilagođavanja. U novom pristupu Svetske banke i MMF koji je usvojen 1999.
godine, nacionalnim vladama

276
WorldBank (1990) Adjustment Lending: Ten Years ofExperience (Washington, DC: WorldBank).
277
Harrigan, J. and P. Mosley (1991) ’Evaluating the Impact of World Bank Structural Adjustment Lending
1980-87’, Journal ofDevelopment Studies, April.

250
ponuđena je uloga u oblikovanju i implementiranju strategija za redukciju siromaštva, kao i za
olakšanje duga, pre svega, kroz fokus na identifikovanju participatornog učešća u krajnjem
ishodu koji zemlja želi da postigne i kroz ključne akcije koje treba da sprovede u smislu
promena ekonomskih politika, institucionalnih reformi, programa i projekata koje treba da
implementira, kako bi se postigli željeni ishodi. Ideja je da se stvori partnerstvo i da se
zajedno sa vladama uspostavi monitoring u postizanju ciljeva i procesa u kojima učestvuju, s
obzirom na različitu prirodu tokova kapitala.

251
 8.5 Strane direktne investicije i multinacionalne kompanije u razvojnim procesima

Pokretanje razvoja često zahteva svež inostrani kapital. Tri su glavna oblika kretanja
međunarodnog kapitala:
1) strane direktne investicije;
2) portfolio investicije; i
3) zajmovni kapital.
Struktura kretanja kapitala zavisi od karakteristika ekonomija zemlje primaoca ili
davaoca. Kod zemalja u razvoju je zajmovni kapital, pre svega iz javnih izvora dugo bio
glavni oblik priliva međunarodnog kapitala, zbog nerazvijenih finansijskih tržišta. Ipak, posle
kulminacije dužničke krize početkom 80-tih godina prošloga veka, privatni sektor se uzdržao
od svakog novog kreditiranja zemalja u razvoju, izuzev u obliku direktnih investicija, koje
konstantno beleže trend porasta. Dugoročni zajmovi iz javnih izvora ostali su najpouzdaniji
izvor za finansiranje razvoja ovih zemalja. Razvojem međunarodnog finansijskog tržišta i
pratećih instrumenata stvorene su mogućnosti da investitori vrše diverzifikaciju rizika, kroz
ulaganja u više različitih hartija od vrednosti sa različitih tržišta. Mogućnosti diverzifikacije
rizika su veće, što je širi izbor tržišta i hartija od vrednosti, a time je i prinos stabilniji. Na bazi
Heckscher-Ohlinove teorije, prinosi na kapital su originalno viši u zemlji koja ima niži
sveukupni kapital - rad racio. Rezidenti jedne zemlje mogu kupovati stok akcija korporacije u
drugoj zemlji, ako očekuju da će buduća profitabilnost strane korporacije biti veća od one
koju poseduje domaća korporacija.
Posebno je značajno to da investitori nisu zainteresovani samo za stopu prinosa, već i
za rizik koji je povezan sa određenom investicijom. Rizik hartija od vrednosti sastoji se u
mogućnosti bankrotstva i variranja u tržišnoj vrednosti. Kod akcija se rizik sastoji ne samo u
bankrotstvu firme, već i mnogo većem variranju tržišne vrednosti i mogućnosti nižih od
anticipiranih prinosa. Zbog toga investitor maksimizira prinos, pri datom nivou rizika i
uopšteno prihvata viši rizik, samo ukoliko su i prinosi viši. Portfolio investicije su finansijska
ulaganja u hartije od vrednosti do nivoa koji investitoru ne daje pravo upravljanja nad
ekonomskim entitetima u koje je uložio. Vlada SAD definiše portfolio investicije kao
kupovinu hartija od vrednosti koja reprezentuje manje od 10% ukupne kontrole nad
korporacijom. Kupovina više od 10% ukupnog upravljačkog stoka kapitala tretira se kao
direktna investicija. Sa akcijama investitor kupuje zahteve na neto vrednost firme. Glavni
nosioci ovakvog oblika investiranja su institucionalni investitori (uzajamni (mutual) fondovi,
penzioni fondovi, fondovi raznih vrsta osiguranja, itd.). Međunarodna finansijska korporacija
(IFC) redovno objavljuje podatke o poslovanju jednog broja globalnih i regionalnih fondova
za pojedine zemlje (country funds). Eitemann i Stonehill su analizirali rezultate deset
međunarodnih uzajamnih fondova, za period 1974-82., i utvrdili da su po ostvarenom prinosu
korigovanom za rizik, svih deset fondova postigli bolje rezultate od vrednosti Standard &
Poor indeksa kojim se reprezentuje vrednost velikog broja deonica američkih preduzeća
Direktne investicije su ulaganja u ekonomske entitete kojim se stiče vlasnička kontrola
nad investiranim kapitalom. Direktne investicije u međunarodnom kontekstu su obično
preduzete od strane multinacionalnih korporacija koje su angažovane u manufakturnoj
delatnosti, ekstrakciji resursa ili uslužnoj delatnosti. Cinjenica je da i jedan i drugi tip
investicija predstavljaju važne kanale međunarodnih privatnih kapitalnih tokova. Glavni
motiv za direktno investiranje jeste u ostvarivanju viših prinosa u inostranstvu, što je
jednostavno ishod profitne maksimizacije. Multinacionalne korporacije su firme koje
poseduju, kontrolišu ili upravljaju imovinom u nekoliko zemalja. Većina stranih direktnih

Eitemann D. K., Stonehill A. I. (1989) Multinational Business Finance, Addison Wesley Company.

252
investicija danas se preuzima od strane multinacionalnih korporacija. Osnovni razlog za
postojanje multinacionalnih korporacija su konkurentske prednosti globalne mreže
proizvodnje i distribucije. Konkurentske prednosti proizilaze iz vertikalne i horizontalne
integracije sa inostranim afilijacijama. Kroz vertikalnu integraciju većina korporacija
osigurava sopstvenu ponudu inostranih sirovina i intermedijarnih proizvoda, dok kroz
horizontalnu integraciju, multinacionalne korporacije bolje čuvaju i eksploatišu sopstvenu
monopolsku moć, adaptirajući sopstvene proizvode lokalnim uslovima i ukusima u cilju
osiguranja konzistentnog proizvodnog kvaliteta. Prednosti multinacionalnih korporacija
bazirane su na ekonomiji obima u proizvodnji, finansiranju i razvoju, kao i prikupljanju
tržišnih informacija. Veliki obim outputa, multinacionalnim korporacijama dozvoljava da
izvedu podelu rada i specijalizaciju u proizvodnji u mnogo većoj meri od malih nacionalnih
firmi. Kroz svoje afilijacije, ove firme imaju veći pristup i bolje uslove na međunarodnom
tržištu kapitala od čisto nacionalnih firmi, što ih stavlja u bolju poziciju finansiranja većih
projekata. To dovodi do koncentracije istraživanja i razvoja u malom broju razvijenih zemalja
koje imaju veću raspoloživost tehničkog personala i olakšica za izvođenje tih aktivnosti.
Najveće MNK imaju veće prihode od BDP pojedinih država, što se iz tabele može i videti,
tako da njihov uticaj i značaj za ekonomski razvoj pojedinih zemalja, ne može nikako biti
zanemaren.

Tabela 8.8: Najveće svetske industrijske multinacionalne korporacije u 2000.

Rang Kompanija Zemlja porekla Industrija Godišnja % inostrane
prodaja prodaje
(mlrd. $)
1 Exxon Mobil SAD Nafta 206.1 69.4
2 General SAD Motorna 184.4 26.1
Motors vozila
3 Ford motors SAD Motorna 170.1 30.4
vozila
4 Daimler Nemačka/SAD Motorna 152.4 32.0
Chrysler vozila
5 Royal Britanija/Holandija Nafta 149.1 54.4
Dutch/Shell
Group
6 British Britanija Nafta 148.1 71.3
Petroleum
7 General SAD Elektronika 129.9 38.1
Electric
8 Toyota Japan Motorna 125.6 49.6
vozila
9 Chevron SAD Nafta 117.1 55.5
Texaco
10 Total Final Francuska Nafta 105.8 78.0
Elf
11 IBM SAD Kompjuteri 88.4 57.9
12 Volkswagen Nemačka Motorna 79.6 72.6
Group vozila
13 Hitachi Japan Elektronika 75.5 29.3
14 Siemens Nemačka Elektronika 71.4 43.8
15 Matsushita Japan Elektronika 68.9 49.3
Electric

253
 16 Sony Japan Elektronika 63.7 67.2
17 Honda Japan Motorna 57.5 72.9
Motor vozila
18 Fiat Italija Motorna 53.6 66.9
vozila
19 Petroleos de Venecuela Nafta 53.2 93.5
Venezuela
Izvor: UnitedNations, World Investment Report 2002.

Strane direktne investicije beleže permanentan trend porasta u odnosu na zemlje u

razvoju, što je odraz sledećih faktora:
porasta snage, moći i uticaja multinacionalnih kompanija u potrazi za
globalnim profitima;
liberalizacije globalnih tržišta kapitala;
i ekonomske liberalizacije unutar zemalja u razvoju. Od ukupnog toka stranih
direktnih investicija u zemlje u razvoju, od preko 200 milijardi dolara godišnje, skoro više od
60% ide ka 10 vodećih zemalja u razvoju. Strane direktne investicije su u proseku oko 10%
ukupnih investicija i oko 2% BDP u ZUR.

Tabela 8.9: Tokovi SDI u 10 vodećih zemalja u razvoju

Milioni $ (1999)
Kina 40400
Brazil 31398
Argentina 23135
Meksiko 11233
Koreja 10340
Cile 9221
Poljska 7500
Tajland 6078
Malezija 3532
Ruska federacija 2861
Ukupno za sve zemlje u razvoju 207169
Izvor: UnitedNations, WorldInvestment Report 2000.

Multinacionalne kompanije pri investiranju, traže favorizovane trgovinsko-investicione

režime, dobru infrastrukturu, osigurana vlasnička prava, političku i makroekonomsku
stabilnost i dobro obrazovanu radnu snagu. Nabrojane komponente determinišu kapacitet
zemlje da apsorbuje strane direktne investicije koje podižu investicioni racio iznad racia
domaće štednje, što je dobro za ekonomski rast, ukoliko se ne dešava adverzativni efekat u
odnosu na produktivnost investicija. Strane direktne investicije donose sa sobom neophodno
znanje, tehnologiju i menadžment veštine, što u osnovi ima velike pozitivne eksternalije na
ostatak ekonomije, a često deluje kao katalizator procesa domaćeg investiranja. One su
naročito favorizovane vrlo rapidnim napretkom u transportu i komunikacijama. Ovaj
napredak omogućio je štabovima multinacionalnih korporacija da imaju potpuniju mogućnost
direktne kontrole nad operacijama sopstvenih ogranaka širom sveta.
Istraživanjima je utvrđena pozitivna relacija između stranih direktnih investicija,
domaćih investicija i rasta BDP. Bosworth i Collins su na uzorku od 58 zemaja, u periodu od
1978-95. godine, utvrdili da strane direktne investicije doprinose porastu domaćih

254
investicija . Coe, Helpman i Hoffmaister su utvrdili da u empirijskoj vezi između
međunarodnih aktivnosti istraživanja i razvoja i efekata na ekonomski rast, varijacije ukupne
faktorske produktivnosti su povezane u velikoj meri sa stranim stokom kapitala uloženim u
ove aktivnosti280. Borensztein i De Gregorio i Lee su utvrdili da je 1% porasta SDI u odnosu na
BDP u zemljama u razvoju, tokom perioda od 1971-89. godine povezan sa 0,4-0,7% porasta
per capita BDP
Grafički se mogu ilustrovati efekti investiranja međunarodnih tokova kapitala na zemlju
investitora i zemlju domaćina. Zemlja I i zemlja II raspolažu sa kombinovnim stokom kapitala
(OO’). Od ukupnog kapitalnog stoka, OA pripada zemlji I, a O’A pripada zemlji II. VMPK1 i
VMPK2 su krive marginalnog proizvoda kapitala zemlje I i zemlje II. Za različite nivoe
investicija, vrednost marginalnog proizvoda kapitala reprezentuje prinos na kapital. Zemlja I
investira celokupni kapitalni stok (OA), u domaćoj privredi i ima prinos u iznosu OC. Ukupni
proizvod je područje ispod krive marginalnog proizvoda (OFGA), od kojeg je OCGA, prinos
vlasnicima kapitala u zemlji I, a ostatak CFG pripada ostalim kooperirajućim faktorima.
Zemlja II investira celokupni stok O’A u domaću privredu uz prinos O’H. Uupni proizvod je
O’JMA, od kojeg O’HMA ide vlasnicima kapitala u zemlji II, a ostatak (HJM) odlazi na
ostale kooperirajuće faktore. Pod pretpostavkom slobodnih međunarodnih kretanja kapitala,
prinos na kapital je viši u zemlji II (O’H) od zemlje I, (OC), tako da AZ tokova kapitala
odlazi iz zemlje I u zemlju II, čime se ujednačava stopa prinosa kapitala u obe zemlje, pri ZE
= ON = O’T. Ukupni domaći proizvod u zemlji I je sada OFEZ, na koji se dodaje AZER, kao
prinos na strane investicije, stvarajući ukupni nacionalni dohodak, OFERA. Ukupni prinos na
kapital u zemlji I raste na ONRA, dok je prinos na ostale kooperirajuće faktore smanjen na
NFE. Ulazni tokovi stranog kapitala (AZ) u zemlju II, snižavaju stopu prinosa na kapital sa
O’H na O’T. Ukupan domaći proizvod u zemlji II raste od O’JMA na O’JEZ, sa porastom za
AZEM, od kojeg AZER ide stranim investitorima, a ERM ostaje kao neto dobitak u ukupnom
proizvodu koji pripada zemlji II. Ukupni prinosi domaćih vlasnika kapitala padaju sa O’HMA
na O’TRA, dok ukupan prinos ostalih kooperirajućih faktora raste sa HJM na TJE. Sa gledišta
sveta kao celine, pod pretpostavkom postojanja samo ove dve zemlje, ukupni proizvod raste
sa OFGA + O’JMA na OFEZ + O’JEZ ili za EGM. Zato međunarodni tokovi kapitala
povećavaju efikasnost u alokaciji resursa na međunarodnom nivou i povećavaju svetski output
i blagostanje. Što su krive VMPK1 i VMPK2 oštrijeg nagiba, to je veći ukupni dobitak iz
međunarodnih tokova kapitala.

279
Bosworth, S. and S. Collins (1999) ’Capital Flows to Developing Economies: Implications for Savings and
Investment’, Brookings Papers on Economic Activity, 1.
280
Coe, D., E. Helpman and A. Hoffmaister (1997) ’North-South R&D Spillovers’, Economic journal, January.
281
Borensztein, E., J. De Gregorio and J.-W. Lee (1995) ’How Does Foreign Investment Affect Growth?’, NBER
Working Paper, 5057 (Cambridge: Mass: NBER).

255
 Slika 8. 3: Efekti transfera međunarodnogkapitala

Llkupni kombinovani stok kapitala

Što se tiče potencijalnih opasnosti, investicije multinacionalnih kompanija, sa glavnim

štabovima u razvijenim zemljama, uključuju ne samo transfer fondova, već ceo paket fizičkog
kapitala, tehnike proizvodnje, menadžerske i marketing ekspertize, kao i poslovne prakse u
cilju maksimizacije globalnog profita. Osnovno je pitanje da li takve investicije doprinose
širenju pozitivnih iskustava razvoja i povezuju obrazac razvoja sa distribucijom dohotka.
Multinacionalne kompanije teže uglavnom da se lociraju u urbanim područjima sa velikim
tržištem, što proširuje dohodni gep između urbanog i ruralnog sektora, i na taj način održava
dualnu strukturu u zemljama u razvoju. Ali to ne može biti ekskluzivno samo jedan od
uzročnika održavanja takvog gepa jer bilo koja nova industrijska aktivnost koja se postavlja
unutar postojeće urbane sredine imaće isti efekat. Jedan od važnih elemenata kritike odnosi se
na manipulaciju potrošnje, jer se ohrabruju forme potrošnje u odnosu na široke mase ljudi u
urbanim područjima, koje su neadekvatne za fazu razvoja u kojoj se zemlja nalazi. Jedan od
aspekata kritike multinacionalnih kompanija odnosi se na ogromnu moć i uticaj kojim se
praktično operacionalizuje gubljenje nacionalnog suvereniteta i kontrole nad ekonomskom
politikom. Te kompanije često izbegavaju domaću monetarnu politiku, zbog lakog pristupa
stranim tržištima kapitala i sopstvenih razvijenih internih resursa. Takođe one mogu
izbegavati proces oporezivanja kroz premeštanje profita u inostranstvo. Pitanje repatriacije
profita predstavlja jedan od važnih elemenata kritike, jer postoji mogućnost da izvoz profita,
traje mnogo duže od odliva plaćanja po osnovu duga. Dok dug kreira plaćanja za određeni
broj godina, dotle strane direktne investicije uključuju mogućnost, ne samo dugoročnog, već
neodređenog broja godina izvlačenja profita. Ovo naravno ima ozbiljne implikacije na platni
bilans i na iskorišćenost domaćih resursa, ukoliko su devizna sredstva redak resurs. Ukoliko
se vrše velike repatrijacije profita u dugom roku, uticaj stranih direktnih investicija može biti
na platni bilans negativan, osim ukoliko bruto uvoz stranih investicija raste znatno iz godine u
godinu. Naravno da sa ovim raste i moć i uticaj stranog interesa unutar same zemlje.
Pretpostavimo da postoji konstantan bruto uvoz 100 jedinica stranog kapitala godišnje.
Produktivnost kapitala je 30%, a lA profita se reinvestira, dok se za drugu polovinu profita vrši
repatrijacija.

256
 Tabela 8.10: Efekti stranih investicija na platni bilans
Godina Bruto ulazni Strane Strane Izlazni tok Neto transfer
tok investicije na investicije na profita
početku kraju perioda
perioda
1 100 100 115 15 85
2 100 215 247.2 32.2 67.8
3 100 347.2 399.3 52.0 48
4 100 499.3 574.2 75 25
5 100 674.2 775.3 101.1 -1.1

Tabela ukazuje na negativno dejstvo na platni bilans nakon četvrte godine. Da bi se

održao pozitivan neto tok resursa, potreban je konstantno rastući bruto tok privatnih stranih
investicija, sa svim implikacijama koje one mogu imati na obrasce razvoja u budućnosti.
Colman i Nixson su utvrdili da multinacionalne korporacije ne mogu biti direktno okrivljene
za nedostatak razvoja, odnosno direkciju razvoja u manje razvijenim zemljama. Njihov
primarni cilj je maksimizacija globalnog profita, i sve njihove akcije su upravljane u tom
pravcu, a ne u pravcu razvijanja domaće ekonomije manje razvijene zemlje, i postizanja
domaćih ekonomskih ciljeva . Ako su tehnologija i proizvodi koje uvode neadekvatni i
njihove akcije uvećavaju regionalne i društvene nejednakosti unutar zemlje, i ukoliko slabe
platnobilansnu poziciju, u krajnjem ishodu na državnim strukturama, odnosno na vladi je da
upražnjava politiku, koja eliminiše uzroke ovih problema. Sa razvojne tačke gledišta, veoma
je teško meriti puni uticaj i realne troškove multinacionalnih investicija, upotrebom samo
ekonomskog kalkulusa. Ali i to zemlje u razvoju moraju učiniti. Koliki bi bili dobici u porastu
realnog dohotka ili gubici od kontrolisanja slobodne mobilnosti stranih direktnih investicija?.
Zemlje u razvoju moraju vrlo jasno postaviti uslove pod kojima mogu prihvatiti
multinacionalne investicije i vršiti stalni monitoring operacija multinacionalnih kompanija,
tako da se ne bi ugrozio i usporio razvoj i izbegla eksploatacija.
282
Colman, D. and F. Nixson (1978) Economics ofChange in Less Developed Countries (Oxford: Philip
Allan).
257
 Svet je pozornica na kojoj svako igra svoju ulogu
Shakespeare

9. MEĐUNARODNA TRGOVINA, KRIZE DUGOVA I RAZVOJ

9.1 Međunarodna trgovina i odnosi razmene

Prema tradicionalnoj teoriji trgovine, svaka zemlja se specijalizuje u proizvodnji robe

u kojoj ima komparativne prednosti, i svetski output se povećava kroz trgovinu, pri čemu
svaka nacija koja u njoj učestvuje, ima odgovarajuće dobitke. Međunarodna trgovina je
razmena dobara i usluga preko nacionalnih granica. Sa sadašnjom distribucijom faktorske
raspoloživosti i tehnologija između razvijenih i zemalja u razvoju, teorija komparativne
prednosti, propisuje da zemlje u razvoju treba da se specijalizuju primarno u proizvodnji i
izvozu sirovina (goriva, minerala i hrane) u razmeni za manufakturne proizvode iz zemalja
koje su razvijene,. To može maksimizirati blagostanje u kratkom roku, za obe grupacije
zemalja, ali ovaj obrazac specijalizacije trgovine održava neoptimalne pozicije u odnosu na
razvijene zemlje, pri čemu takva pozicija sprečava zahvatanje dinamičkih koristi i
maksimiziranje blagostanja u dugom roku.
Dinamičke koristi razlikuju se od koristi iz komparativne prednosti i rezultuju iz:
industrijske proizvodnje sa obrazovanom radnom snagom; inovacija; viših i stabilnih cena
izvoza; i većeg dohotka koji iz svega toga rezultira. Zemlje koje se specijalizuju u primarnoj
proizvodnji, ne zahvataju ove dinamičke koristi industrije i trgovine koje pripadaju zemljama
koje su razvijene. Ovo verovanje ojačano je opservacijom da su sve razvijene zemlje
primarno industrijske, dok su većina zemalja u razvoju, primarno poljoprivredne ili
angažovane u razvijanju industrije mineralne ekstrakcije. Postavke statične koristi
tradicionalne teorije trgovine su irelevantne za razvojni proces, jer je po postavkama
tradicionalne teorije uključeno prilagođavanje postojećim uslovima, dok razvoj neophodno
zahteva menjanje postojećih uslova. Po tradicionalnoj teoriji trgovine može se maksimizirati
blagostanje u jednoj tački vremena, ali ne i tokom vremena. Kao krajnji rezultat u zemljama u
razvoju potrebne su promene u obrascima trgovine i reforma sadašnjeg međunarodnog
ekonomskog sistema, kako bi se u obzir uzele njihove razvojne potrebe.
Bitno je istaći da obrazac razvoja pojedinih zemalja nije determinisan jednom zauvek,
ali je potrebno uvažavati i prilagođavanje postojećim uslovima, kroz promene koje se očekuju
u toku vremena. Zbog toga je u zemljama u razvoju neophodno vršiti akumulaciju kapitala i
poboljšanja u tehnologiji, kako bi se komparativne prednosti pomerale iz sektora primarne
proizvodnje, ka sektoru jednostavnijih industrijskih proizvoda u početku, a kasnije i ka onim
sektorima koji su više sofisticirani (npr. modeli ekonomskog razvoja Brazila, Južne Koreje,
Tajvana, Meksika, itd). Sigurno je da postoji stimulus u razvoju koji se može obezbediti kroz
rapidno proširenje izvoznih potencijala, koji na taj način utiču na ostatak ekonomije. Prema
Nurkseu, izvozni sektor je vodeći sektor koji uspostavlja mogućnosti ubrzanog rasta i razvoja
za ekonomiju . Na taj način, međunarodna trgovina funkcioniše kao motor rasta, kojim se
transmituje rast iz jednog dela sveta u drugi, i doprinosi poboljšanju efikasnosti alokacije
resursa između zemalja
Glavna dinamična korist iz trgovine jeste širenje ukupnog tržišta za proizvođače jedne
zemlje na bazi izvoza, jer se smanjuju troškovi po jedinici proizvodnje, koji se javljaju kao
rezultat masovne proizvodnje, marketinga i distribucije. Ukoliko je proizvodnja podložna
rastućim prinosima, ukupni dobici iz trgovine će prevazići statične dobitke, i doprineti

R. Nurkse, (1970) ed., Problems ofCapital Formation in Underdeveloped Countries and Patterns ofTrade
and Development (New York: OUP).

258
efikasnijoj alokaciji resursa. Sa porastom ekonomije obima bilo koja zemlja može imati korist
iz trgovine nezavisno od uslova razmene. Postoji jaka povezanost između rastućih prinosa i
akumulacije kapitala. Za malu zemlju, bez trgovine, veoma je limitiran obim velikih
investicija u naprednoj kapitalnoj opremi, a sama specijalizacija limitirana veličinom tržišta,
ali iako je zemlja siromašna postoje određene perspektive industrijalizacije. Što je veće
tržište, lakša je akumulacija kapitala, ukoliko postoje rastući prinosi na obim. Što je veća
zemlja, to je više favorizovana pozicija u odnosu na manje zemlje. Na primer, Indija i Kina su
pogodne za uspostavljenje industrije kapitalnih dobara, s obzirom da se proizvodnja odvija na
mogućnostima koje nudi tako veliko tržište. Manja zemlja, ipak može ponuditi znatnu
protekciju za određene proizvode, pre nego što ti proizvodi postanu ekonomični i konkurentni
na svetskom tržištu. Vrlo važan dinamičan efekt trgovine sastoji se od stimulansa
konkurencije i akvizicije novih znanja i ideja, kao i disperzije tehničkog znanja, uz
mogućnosti porasta specijalizacije i promene stavova i institucija u skladu sa svetski
naprednom praksom. U tom kontekstu jeste i polazište endogenih teorija rasta, koje
razmatraju sve forme eksternalija, a kojima je pridružen uticaj trgovine na dugoročne
perspektive rasta. Efekti dinamičke koristi sveukupno vode ka povećanju blagostanja. Vrlo
važan potencijalni dobitak iz trgovine odnosi se na obezbeđenje mogućnosti za izvoz viška
proizvoda, koji bi u suprotnom slučaju ostali neprodati ili bi bili neiskorišćeni. Kao takav,
ovaj pristup odnosi se na objašnjenje rapidne ekspanzije izvozne proizvodnje u većini zemalja
u razvoju, zbog neiskorišćenih resursa.
Međunarodna trgovina može na mnoge načina doprineti ekonomskom rastu zemalja u
razvoju. Haberler je isticao sledeće korisne efekte, gde međunarodna trgovina ima uticaj na
284
ekonomski razvoj
Trgovina može voditi ka punoj iskorišćenosti nedovoljno uposlenih domaćih
resursa, koji bi bez iste bili neiskorišćeni. Zbog toga se kroz trgovinu vrši
pomeranje sa tačke neefikasne proizvodnje, zbog nedovoljno iskorišćenih
resursa i nedovoljne, domaće tražnje ka krivi proizvodnih mogućnosti sa
uticajem međunarodne trgovine. Na taj način trgovina prezentuje izlaz za
potencijalni suficit poljoprivrednih proizvoda i sirovina. Sa proširenjem
veličine tržišta otvara se mogućnost podela rada i ekonomije obima. To je
veoma važno za razvoj malih ekonomija, koje su uspešno iskoristile takve
prednosti (Tajvan, Hong Kong, Singapur). Međunarodna trgovina je pokretač
transmisije novih ideja, novih tehnologija, novih menadžerskih i ostalih
veština.
Trgovina takođe, stimuliše i ubrzava međunarodni tok kapitala iz razvijenih
zemalja ka zemljama u razvoju.
Međunarodna trgovina je takođe izvrsno antimonopolsko sredstvo kojom se
stimuliše veća efikasnost domaćih proizvođača u susretu sa inostranom
konkurencijom, što je naročito važno u održavanju niskih troškova i cena za
intermedijarnu robu i poluproizvode koji služe kao inputi u domaćoj
proizvodnji.
Jedan od važnih elemenata u razmatranju međunarodne trgovine, odnosi se na
masivnu liberalizaciju koja se odvijala pod pokroviteljstvom Opšteg sporazuma o carinama i
trgovini (GATT), ustanovljenog 1947. godine, a nakon toga od strane Svetske trgovinske
organizacije WTO, koja je zamenila GATT u 1995. godini. Glavne barijere u međunarodnoj
trgovini su carine i necarinske barijere koje mogu imati vrlo širok spektar. Carinski nivo
zaštite u razvijenim zemljama je drastično pao, ali su bogate zemlje zadržale zaštitu pojedinih
sektora, poput poljoprivrede i tekstila. Nivo carina u zemljama u razvoju je takođe redukovan,
4
Haberler, G. ’Comparative Advantage, Agricultural Production and International Trade’, The International
Journal of Agrarian Affairs, May 1964.
259
ali je još uvek relativno visok i u proseku iznosi preko 20% za zemlje niskog i srednjeg
dohotka. Ove zemlje takođe primenjuju razne necarinske barijere za uvoz različitih vrsta
proizvoda. Neke od najbrže rastućih ekonomija imaju mnogo liberalnije trgovinske režime sa
mnogo nižim carinskim stopama i veoma mali procenat uvoza podložan necarinskim
barijerama, što se i vidi na slici 9.1. Npr. ekonomija Hong Konga je najslobodnija na svetu.
Hong Kong ima niske poreske stope i necarinske barijere, i nema carinska ograničenja. Entry-
Exit barijere na tržištu su takođe niske. Od sredine 60-tih godina prošloga veka, dohodak per
capita ove zemlje se duplirao svakih 12 godina.

Slika 9.1: Carinske i necarinske barijere u selektiranim zemljama i kategorijama

zemalja.

0.4.

EWE1 %
Nlvo carina (neponderisanl proseK) Deo uvoza pocl necarinsJdm barijerama
Nizak dohodak

Srcdnjt dohodak

Brzotastudi izvoznici
Južna Koreja

Slngapur
Tajvan

Tajland
Malczija

inclonezfj a
Mck.si'kn

Hong Kong 0.5

Izvor: Thirwall A.P. Growth & Development, Palgrave Macmillan, New York, 2003, str.633.

Ekonomski istoričari smatraju da je u toku 19. veka, tražnja u Evropi, naročito u

Britaniji za sirovinama, doprinela prosperitetu mnogih drugih zemalja poput Kanade,
Argentine, Južne Afrike, Australije i Novog Zelanda. Kako se tražnja za njihovom robom
povećavala, investicije u ove zemlje su takođe rasle. Zbog toga se trgovina pokazala kao
obostrano korisna. Kao što je svojevremeno Alfred Marshall napisao, uzroci koji determinišu
ekonomski razvoj nacija pripadaju studiji međunarodne trgovine
Po Romeru i Lucasu snižavanje trgovinskih barijera, ubrzava stopu ekonomskog rasta i
razvoja u dugom roku kroz
1) dozvoljavanje zemljama u razvoju da apsorbuju tehnologiju razvijenu u
najrazvijenijim zemljama, po bržoj stopi, nego što bi to bio slučaj, ukoliko bi bio niži stepen
otvorenosti.
2) rastuće koristi iz istraživačkih i razvojnih aktivnosti prelivaju se kroz takve tokove.
3) promovisanje veće ekonomije obima u proizvodnji.
4) redukovanje cenovnih distorzija i mnogo efikasniju upotrebu domaćih resursa u svim
sektorima.

285
Marshall, A. (1890) Principles ofEconomics (London: Macmillan).
286
Romer P. M. ’Increasing Returns and Long-Run Growth’, Journal ofPolitical Economy, October 1986.
Lucas R. E., ’On the Mechanics of Economic Development’, Journal ofMonetary Economics, June 1988.

260
 5) ohrabrivanje veće specijalizacije i više efikasnosti u proizvodnji intermedijarnih
inputa.
6) brže uvođenje novih proizvoda i usluga.
Novije empirijske studije potvrđuju da veća otvorenost vodi ka bržem rastu, što je
teorijski doprinos endogenih teorija rasta. Stope rasta za zemlje u razvoju su u korelaciji sa
izvoznim performansama, pre nego sa bilo kojim drugim ekonomskim indikatorom. Jedan od
glavnih izvora rasta u različitim zemljama jeste forsirano uključivanje u tokove međunarodne
trgovine. Problem sa kojim se susreću zemlje u razvoju nije da li trgovati ili ne, već kojim
dobrima trgovati u cilju osiguranja onih odnosa razmene koji su povoljni za tu grupaciju
zemalja. Ne postoji neslaganje u pogledu statičkih i dinamičkih dobitaka iz trgovine. Ono što
je predmet rasprave jeste da li bi sveukupni dobici u trgovini bili veći i distribucija dobitaka
između zemalja pravilnija, ukoliko bi obrasci trgovine bili različiti u odnosu na sadašnje,
odnosno kada bi razvijene zemlje modifikovale trgovinske politike u odnosu na zemlje u
razvoju.
Postoje različiti tipovi odnosa razmene. Robni ili neto barterski odnosi razmene (n) jesu
racia cenovnog indeksa izvoza zemlje (Px) u odnosu na indeks cena uvoza te zemlje (Pm)
multiplikovani sa 100 da bi se dobio procentualni izraz. n = (Px/Pm)100. Na primer, ako bi
smo uzeli 1990. godinu kao baznu n = 100, i na kraju 2000. godine vidimo da je Px pao za
5%, odnosno iznosi 95, dok je Pm povećan za 10%, odnosno iznosi 110. Robni uslovi
razmene opali su na n = (95/110)100 = 86,36%, što znači da su izvozne cene posmatrane
zemlje opale za približno 14% u odnosu na cene uvoza. Dohodni uslovi razmene su dati
sledećim obrascem: i = (Px/Pm)Qx, gde je Qx - indeks obima izvoza, što znači da i meri
izvozno bazirani kapacitet uvoza, odnosno ukupnu kupovnu moć izvoza nad uvozom. Ako Qx
raste sa 100 u 1990. na 120 u 2000., onda dohodni uslovi razmene rastu; i = (95/110)120 =
103,63. To znači da je od 1990. do 2000. godine kapacitet uvoza, baziran na izvoznim
prihodima, porastao za 3,63%. Jedinični faktorski uslovi razmene dati su obrascem: s =
(Px/Pm)Zx, gde je Zx - indeks produktivnosti izvoznog sektora, a s meri sumu uvoza, koju
zemlja dobija po jedinici domaćeg faktora proizvodnje ugrađenog u sopstveni izvoz. Na
primer, ako je produktivnost izvoznog sektora porasla sa 100 na 130 onda su jedinični
faktorski uslovi razmene porasli sa: s = (95/110)130 = 112,27, što znači da je u 2000. godini,
zemlja primila 12,27 % više uvoza po jedinici domaćeg faktora proizvodnje ugrađenog u
izvoz, nego što je to slučaj u 1990. godini. S obzirom da se n najlakše meri, većina diskusija
baziranih u ekonomskoj literaturi o odnosima razmene bazira se na robnim odnosima razmene
koji se pogoršavaju u slučaju zemalja u razvoju, iako i i s mogu rasti, čak i kada n opada, kao
što se i vidi u prethodnim primerima. Najgora moguća situacija sa razvojne tačke gledišta za
bilo koju zemlju u razvoju jeste da se sva tri tipa odnosa razmene pogoršavaju, što vodi ka
destrukciji perspektiva rasta.
Prebisch je smatrao da je u proseku pogoršanje odnosa razmene primarnih proizvoda
između 1876. i 1938. iznosilo 0,9% godišnje 287. Hans Singer je takođe ustanovio trend
pogoršanja od 0,64% godišnje u toku istog perioda, što je obrazovalo tezu opadajućih odnosa
razmene primarnih proizvoda . Spraos je potvrdio istorijski trend pogoršanja, ali po nižoj
stopi od 0,5%, korigujući statističke podatke za uvažavanje promene kvaliteta proizvoda i
transportne troškove . Sapsford je utvrdio da postoji izvesni trend pogoršanja, pre i posle
Drugog svetskog rata, a za period od 1900. do 1982., taj trend iznosio je u proseku 1,2%

Prebisch, R. (1959) ’Commercial Policy in the Underdeveloped Countries’, American Economic Review,
Papers and Proceedings May.
8Singer, H. (1950) ’The Distribution of Gains Between Investing and Borrowing Countries’, American
Economic Review, May.
9Spraos, J. (1980) ’The Statistical Debate on the Net Barter Terms of Trade Between Primary Commodities
and Manufacturers’, Economic Journal, March.

261
 š 290_______________________________ i
godinje . Na slici je prikazan trend kretanja odnosa razmene pnmarnih proizvoda za
relativno dug period vremena.

Slika 9.2: Odnosi razmeneprimarnihproizvoda, 1900-1990 (1980=100)

200

180

160

140

120

100

80

60 1900 1910 1920 1930 1940 1950 1960 1970 1980

1990
Izvor: IMF Survey, 31.10.1994.

Ako se uzme taj period vremena u razmatranje, uvideće se dugoročni trend pogoršanja
odnosa razmene. Cashin i McDermott su ukazali na pogoršanje realnih robnih cena za oko 1%
godišnje, za period od 1962. do 1999. godine . Za period od 1900. do 1986. godine, Grilli i
Yang utvrdili su da su odnosi razmene za primarne proizvode opali za oko 0,6% godišnje, a
ovi rezultati bili su potvrđeni i u studiji Reinharta i Wickhama za nešto duži period (od 1900.
do 1990. godine) . Ono što su Borensztein i ostali autori zaključili na bazi silaznog trenda
odnosa razmene, sastoji se u sledećem:
novija pogoršanja realnih cena roba, odnosno uslova razmene su primarno,
sekularne i perzistentne prirode i nisu produkt velike, privremene devijacije
od trenda;
opadajući trend je delom rezultat usporavanja rasta tražnje;
ponuda roba i nestabilnost robnih cena rastu konstantno i značajno od ranih
293
70-tih godina
Uslovi razmene primarnih proizvoda u odnosu na manufakturnu robu, nisu neophodno
isti kao i uslovi razmene zemalja u razvoju u odnosu na industrijske zemlje, jer obe vrste
zemalja izvoze i uvoze oba tipa robe, mada u različitim odnosima. Sarkar je upoređivao
izvozne cene zemalja u razvoju u odnosu na cene izvoza iz razvijenih zemalja, isključivši
 Sapsford, D. (1985) ’The Statistical Debate on the Net Barter Terms of Trade between Primary Commodities
and Manufacturers’, Economic Journal, September.
291
Cashin, P. and McDermott, C. J. (2002) ’The Long-Run Behavior of Commodity Prices: Small Trends and
Big Variability’, IMFStaffPapers, No.2.
292
Grilli, E. and Yang, M. C. (1988) ’Primary Commodity Prices, Manufactured Goods Prices, and the Terms of
Trade of Developing Countries; What the Long Run Shows’, World Bank Economic Review, January.
Reinhart, C. M. and Wickham, P. (1994) ’Comodity Prices: Cyclical Weakness or Secular Decline?’ IMF Staff
Papers, June.
293
Borensztein, E., M. Khan, C. Reinhart and P. Wickham (1994) The Behavior ofNon-Oil Commodity Prices,
IMF Occasional Paper, 112 (Washington, DC: IMF).

262
 294
___ š 294

naftu iz analize, i utvrdio trend pogoršanja odnosa razmene od 0,51% godinje . Bleaney i
Greenaway su utvrdili (za period od 1955. do 1989. godine) da se 1% pogoršanja odnosa
razmene primarnih proizvoda translatorno preslikava u 0,3% pogoršanja odnosa razmene, za
zemlje u razvoju kao celinu295. Sarkar i Singer su takođe istraživali odnose razmene za
manufakturne proizvode izvezene iz zemalja u razvoju u odnosu na izvoz manufakturnih
proizvoda razvijenih zemalja, u periodu od 1970. do 1987. godine, i utvrdili trend pogoršanja,
od 1% godišnje . Na bazi toga može se zaključiti da ne opadaju samo cene primarnih u
odnosu na manufakturne proizvode, već i cene manufakturnog izvoza ZUR u odnosu na izvoz
manufakturnih proizvoda razvijenih zemalja. Na taj način reflektuju se niža novododata
vrednost i niža dohodna elastičnost tražnje robne kompozicije izvoza ZUR na svetskom
tržištu. Na bazi podataka iz World Development Indicators-a 2001., neto barterski odnosi
razmene su za 52 od 89 prikazanih zemalja doživeli pogoršanje.
Dohodni odnosi razmene su sa stanovišta razvoja, (mereni per capita) važniji koncept u
odnosu na barterske odnose razmene. Barterski odnosi razmene mogu se pogoršati, ali razvoj
može biti stimulisan. Pad izvoznih cena u odnosu na uvozne cene može uslediti kao rezultat
povećane efikasnosti zemlje izvoznice. Zemlja takođe može da devalvira sopstvenu valutu,
čime pogoršava barterske odnose razmene, u nadi da će kroz poboljšanje platnog bilansa
obezbediti mogućnost za brži rast realnog dohotka. Ukoliko je tražnja za izvozom zemlje
neelastična, onda je pad barterskih, praćen pogoršanjem i dohodnih odnosa razmene.

Tabela 9.1: Neto barterski odnosi razmene pojedinih zemalja u razvoju (1995=100)
Zemlja 1990 1998
Argentina 94 104
Egipat 86 84
Indonezija 102 95
Libija 145 101
Meksiko 113 99
Nikaragva 119 102
Senegal 116 108
Turska 104 102
Tunis 103 101
Kuvajt 95 77
Izvor: WorldDevelopment Indicators 2001 (Washington DC: World Bank)

Prema Prebischu i Singeru, robni uslovi razmene zemalja u razvoju imaju tendenciju
pogoršanja tokom vremena. Razlog za ovakav trend jeste u tome, što se većina rasta
produktivnosti u razvijenim zemljama prosleđuje na radnike istih zemalja u formi viših zarada
i dohodaka, dok se veći deo porasta produktivnosti u zemljama u razvoju reflektuje u nižim
cenama. Na taj način razvijene zemlje ostvaruju koristi iz oba trenda. One zadržavaju koristi
od sopstvenog porasta produktivnosti u formi viših zarada i dohodaka za sopstvene radnike, a
u isto vreme zahvataju koristi od porasta produktivnosti u zemljama u razvoju, kroz niže cene
koje plaćaju na uvoz, pre svega poljoprivrednih i primarnih proizvoda iz zemalja u razvoju.
Veoma različit odgovor na rast produktivnosti zasnovan je na bazi razlika internih tržišta rada.
S obzirom, da je radna snaga relativno retka u razvijenim zemljama i sindikati veoma jaki,

Sarkar, P. (1986) ’The Singer-Prebisch Hypothesis: A Statistical Evaluation’, Cambridge Journal of

Economics, December.
5
Bleaney, M. and D. Greenaway (1993) ’Long Run Trends in the Relative Prices of Primary Commodities
and
in the Terms of Trade Developing Countries’, OxfordEconomic Papers, July
6
Sarkar, P. and H. Singer (1991) ’Manufactured Exports of Developing Countries ond their Terms of
Trade
since 1965’, World Development, April.
263
većina rasta produktivnosti u razvijenim zemljama ekstrahuje se u u višim zaradama radnika,
ostavljajući troškove proizvodnje i cene, manje ili više nepromenjene. Radna snaga u ovim
zemljama je sposobna da ekstrahuje rast zarada, čak veći i od porasta produktivnosti, što
podiže troškove proizvodnje i cene manufakturne robe koju razvijene zemlje izvoze. Na
drugoj strani, suficit radne snage, visoka nezaposlenost i slabost sindikata u većini zemalja u
razvoju, veći deo porasta produktivnosti reflektuju u nižim proizvodnim troškovima i nižim
cenama, pre svega za primarne proizvode.
S obzirom da se rast produktivnosti reflektuje u višim zaradama u razvijenim
zemljama, a u nižim cenama u zemljama u razvoju, to se prema Prebischu i Singeru očekuju
sekularna pogoršanja u zajedničkim odnosima razmene za zemlje u razvoju. Drugi razlog za
pogoršanje odnosa razmene za zemlje u razvoju, jeste i u njihovoj tražnji manufakturne robe
iz razvijenih zemalja, koja raste mnogo brže od prethodne tražnje za primarnim proizvodima
iz zemalja u razvoju. To je odraz mnogo više dohodne elastičnosti tražnje za manufakturnom
robom, od dohodne elastičnosti tražnje poljoprivrednih proizvoda i sirovina. Dohodna
elastičnost tražnje u razvijenim zemljama za mnoge poljoprivredne proizvode i sirovine
zemalja u razvoju manja je od jedinice, tako da sa porastom dohotka u razvijenim zemljama,
tražnja za poljoprivrednim izvozom iz zemalja u razvoju raste proporcionalno manje u odnosu
na porast dohotka (npr. dohodna elastičnost tražnje za kafom je oko 0,8, za šećerom 0,4, a za
čajem 0,1) . S obzirom da ovi argumenti imaju i određenog smisla, veoma je teško proceniti i
njihovu vrednost, jer su mnoge zemlje u razvoju povećale znatni udeo manufakturnog izvoza u
njihovom ukupnom izvozu, tokom prethodnih decenija, što otežava mogućnosti za izradu
tačnijih rezultata.

297
Salvatore, D. (2004) ’International Economics’, Eighth Edition, Wiley Inc.

264
 9.2 Restrikcije trgovine i nestabilnost izvoznih prihoda zemalja u razvoju

Sve zemlje uvode određeni stepen restrikcija na tokove u međunarodnoj trgovini.

Regulisanje restrikcija u nadležnosti je trgovinske politike određene zemlje. Trgovinske
restrikcije u stvarnosti su vrlo različito formatirane i zastupane od strane interesnih grupa u
okviru jedne zemlje. Najvažnije restrikcije u medjunarodnoj trgovini predstavljaju carine.
Carine su u stvari, finansijske obaveze na dobra kojima se trguje preko granica posmatrane
zemlje. Uvozne carine su obaveze na robu koja ulazi u zemlju, dok su izvozne carine, obaveze
na robu koja se eksportuje iz zemlje. Uvozne carine su važnije od izvoznih carina. Izvozne
carine su uglavnom u većini razvijenih zemalja uklonjene. Njihova primena zadržana je u
zemljama u razvoju uglavnom, na tradicionalni izvoz, kako bi se postigla bolja cena i podigli
određeni prihodi. Zemlje u razvoju se često, oslanjaju na izvozne carine u nameri da podignu
svoje budžetske prihode, zbog toga što je njih veoma lako prikupiti. Na drugoj strani, ostale
zemlje konstantno uvode carine ili druge trgovinske restrikcije da bi zaštitile neku radno-
intenzivnu industriju.
Carine mogu biti na bazi vrednosti (ad valorem), specifične ili složene. Ad valorem
carine su izražene kroz fiksni procenat od vrednosti robe koja je predmet trgovine. Specifične
carine su fiksna suma po fizičkoj jedinici robe kojom se trguje, dok su složene carine,
kombinacija ad valorem i specifične carine. Npr. 1 lap top kompjuter košta 1000 evra, 10% ad
valorem carine na kompjuter može rezultirati u plaćanju carinskom službeniku sume od 100
evra na svakih 1000 evra uvezene robe odnosno, sume od 200 evra na svakih 2000 evra
uvoza. Specifične carine od 100 evra na uvezenu robu, znači da carinski službenik može
prikupiti fiksnu sumu od 100 evra na svaki uvezeni kompjuter, bez obzira na njegovu cenu.
Na kraju, složene kombinovane obaveze od 5% ad valorem i specifične obaveze od 100 evra
na uvezeni kompjuter, rezultovaće u naplati 150 evra od strane carinskog službenika na 1000
evra uvoza.
Tabela 9.2: Carine na industrijskeproizvode vodećih zemalja u razvoju
Proizvodi Brazil Meksiko J. Koreja Tajland Indija
Drvo, papir i 27.7 34.0 4.8 21.3 56.4
nameštaj
Tekstil i 34.9 35.0 18.2 29.2 87.8
odeća
Metali 33.4 34.7 7.7 25.6 58.3
Hemijski 22.7 35.2 6.7 29.3 44.1
proizvodi
Transportna 33.6 35.8 24.6 38.5 53.9
oprema
Ne-električne 32.6 35.0 11.1 23.4 36.2
mašine
Električne 31.9 34.1 16.1 30.5 44.8
mašine
Mineralni 33.5 34.4 10.4 25.9 47.2
proizvodi
Ostali 33.5 34.6 11.4 29.5 72.4
manufakturni
proizvodi
Proizvodi 33.4 34.6 19.1 12.5 68.6
ribarstva
Prosek 30.0 34.8 11.7 27.5 58.7
Izvor: WTO, Market Access: Unfinished Business (Geneva: WTO, 2001).

265
 Zemlje u razvoju imaju u proseku više carine od razvijenih zemalja, ali su pozicije u
pogledu visine carina različite u okviru posmatrane grupe (npr. najniže carine su u Koreji, a
najviše u Indiji). Pravilo koje se na bazi toga može izvesti odnosi se na povezanost stepena
razvoja i visine prosečnih carina. Što je viši stepen razvoja, to su carine po pravilu niže. SAD
kao jedna od najrazvijenijih ekonomija sveta, upotrebljavaju ad valorem i specifičnu carinu sa
podjednakom frekvencijom, dok se evropske zemlje uglavnom oslanjaju na ad valorem
carinu. Carine su značajno redukovane od kraja II svetskog rata i sada u proseku dostižu 5%
ili manje, na industrijske proizvode razvijenih zemalja, ali su znatno više u zemljama u
razvoju.
Parcijalna ekvilibrijumska analiza carina je najpogodnija na primeru male zemlje.
Uvođenje carina na uvoz, motivisano je poboljšanjem konkurentnosti outputa domaće
industrije. Ova carina nije u mogućnosti da utiče na svetsku cenu, s obzirom da se radi o
maloj zemlji, niti na ostali deo ekonomije, s obzirom da je industrija na koju se odnosi,
takodje mala. Parcijalni ekvilibrijumski efekat carina na primeru male zemlje, prikazan je na
slici.
 Slika 9.3: Parcijalni ekvilibrijumski efekat
m carina

10 20 30 70 80
 Kriva tražnje je Dx, a Sx je kriva ponude robe x u zemlji B. U zemlji B se pretpostavlja da
je industrija proizvoda x, mala. U odsustvu trgovine, presek Dx i Sx definisan je
ekvilibrijumskom tačkom E u kojoj je 30x tražena i ponuđena roba po ceni (Px) od tri evra u
zemlji B. U uslovima slobodne trgovine svetska cena je jedan evro, tako da će se u zemlji B
konzumirati 70x (AB) od kojih je 10x (AC) proizvedeno od strane domaće industrije, a
ostatak od 60x (CB) je uvezeno. Horizontalnu, isprekidanu liniju Sf karakteriše beskonačna
elastičnost, iz slobodne trgovine, tj. to je kriva inostrane ponude robe x ka zemlji B. Ako
zemlja B sada uvede 100% ad valorem carinu na uvoz robe x, Px će porasti na 2 evra, tako da
će se konzumirati 50x (GH) od kojih je 20x (GJ) produkovano unutar zemlje B i ostatak od
30x (JH) je uvezeno. Horizontalno isprekidana linija (Sf+T) reprezentuje carinu uključenu u
krivu inostrane ponude robe x ka zemlji B. Efekat potrošnje uvedene carine dat je kroz
redukciju domaće potrošnje na 20x (BN). Proizvodni efekat, tj. ekspanzija domaće
proizvodnje na bazi carine je 10x (CM). Trgovinski efekat (pad uvoza) jednak je 30x
(BN+CM). Prihodni efekat tj., efekat koji se ogleda u prihodu koji uzima država je 30 evra
(jedan evro na svakih uvezenih 30x (MJHN)). Efekat povećanja Px u zemlji B (kao rezultat
carina) jeste više elastična i ravnija kriva Dx. Što je više elastična i ravnija Dx, veći je efekat

266
potrošnje. Veća elastičnost Sx, uzrokuje veći efekat proizvodnje. Veća elastičnost Dx i Sx u
zemlji B, implicira veći trgovinski efekat uvedene carine, odnosno veće redukcije uvoza robe
x i manji prihodni efekat date carine.

Slika 9.4: Efekat carina napotrošački iproizvodni višak

5 ^ff

4 - ^^ ^\£
-
3 T^^.
G <2 V. B
i 1 ^^
2 1 ^s*
I
1 \^
L
[ A
' N [w ^

10 20 2,0 40 50 60 70 80 10 20 30 40 50
 Porast cene robe x sa Px = 1 evro na Px = 2 evra, kao rezultat 100-procentne carine koju
zemlja B uvodi na uvoz robe x, vodi ka redukciji potrošačkog suficita i povećanju
proizvodačkog suficita. Levi panel slike 9.4 pokazuje da je gubitak potrošačkog suficita kao
rezultat carina jednak osenčenoj oblasti AGHB, odnosno 60 evra. Razlog je sledeći: pre
uvođenja carina, potrošači zemlje B kupovali su 70x pri Px = 1. Potrošači plaćaju za svaku
jedinicu onoliko, koliko su spremni da plate za poslednju, odnosno 70-tu jedinicu robe x datu
u tački B na krivi Dx. Potrošači međutim imaju veću satisfakciju i zato su spremni da plate
veću cenu za ranije jedinice robe x. U stvari, visina krive tražnje pokazuje maksimum cene,
koju su potrošači spremni da plate za svaku jedinicu robe, pre nego da ostanu bez nje. Razlika
koju su potrošači spremni da plate za svaku jedinicu robe (visina Dx u svakoj tački) i onoga
što stvarno plaćaju (cena za poslednju jedinicu koju kupuju) naziva se potrošački suficit.
Potrošački suficit predstavlja u stvari, razliku između onoga što su potrošači voljni da plate za
svaku jedinicu robe i onoga što u stvarnosti plaćaju. Grafički, potrošački suficit je meren
područjem ispod krive tražnje, iznad tekuće cene. Na levom panelu slike 9.4, vidi se da su
potrošači zemlje B spremni da plate LE = 3 evra za tridesetu jedinicu robe x. S obzirom da
robu plaćaju samo 1 evro, oni ostvaruju potrošački suficit (KE = 2 evra) kupovinom tridesete
jedinice robe x. Za pedesetu jedinicu, potrošači će biti spremni da plate ZH = 2 evra, ali oni
plaćaju ZN = 1 evro, i potrošački suficit je NH = 1evro na 50-tu jedinicu robe x. Za 70-tu
jedinicu robe x, potrošači će biti spremni da plate WB = 1 evro, a to je jednako ceni koju u
stvarnosti plaćaju, pa je potrošački suficit na bazi kupovine 70-te jedinice robe x = 0. Sa
ukupno 70 jedinica robe x, kupljene po ceni od Px = 1evro u odsustvu uvoznih carina, ukupan
potrošački suficit zemlje B je jednak ARB tj. 122,50 evra (3,5 evra puta 70, podeljeno sa 2).
To je razlika između onoga, što je potrošač voljan da plati (ORBW = 192,50) i onoga što
potrošač stvarno plaća za 70 jedinica robe x, (OABW = 70). Kada bi zemlja B uvela 100%
uvoznu carinu, cena robe x bila bi Px = 2 evra. Kupovina robe pala bi sa 70x na 50x. Sa
carinom potrošači plaćaju OGHZ = 100 evra za 50x. Potrošački suficit se sada smanjuje sa
ARB = 122,5 evra, pre uvodjenja carine, na GRH = 62,50, kada je Px = 2 evra sa carinom, ili
za AGHB = 60 (osenčena oblast u levom panelu). Uvođenje 100% uvozne carine vodi ka
redukciji potrošačkog viška. U desnom panelu slike 9.4, porast proizvođačkog viška, kao
rezultat carine dat je kroz osenčenu oblast AGJC = 15 evra. Razlog za ovo je sledeći: pri
slobodnoj trgovini, (Px = 1 evro) domaća industrija proizvodi 10x i prima OACV =10 evra

267
prihoda. Sa carinom i cenom od 2 evra, ona proizvodi 20x i prima OGJU = 40 evra. Od 30
evra povećanja (AGJC + VCJU) prihoda proizvođača, VCJU = 15evra (neosenčena oblast
ispod Sx krive između 10X i 20X) reprezentuje porast troškova proizvodnje, dok ostatak
(osenčena oblast, AGJC = 15 evra) reprezentuje porast rente ili proizvođačkog viška. Ono je
definisano kao plaćanje koje ne treba da se učini da bi se u dugom roku indukovala domaća
proizvodnja, da ponudi dodatnih 10x robe na bazi uvođenja carine. Porast u renti ili
proizvođački višak, kao rezultat carina odnosi se na subvencioni efekat iste.

Slika 9.5: Cost-benefit analiza carina

0 10 20 30 40 50 60 70 80

Koncepti merenja potrošačkog i proizvođačkog viška mogu biti upotrebljeni za cost-

benefit analizu carina. Slika 9.5 pokazuje da se uvodjenjem 100% uvozne carine dešava
sledeće:
povećava se cena sa Px = 1 na Px = 2 evra;
potrošnja pada sa AB = 70x na GH = 50x;
domaća proizvodnja se povećava sa AC = 10x na GJ = 20x;
uvoz opada sa CB = 60x na JH = 30x;
država prikuplja prihode u iznosu MJHN = 30 evra kroz carinski prihod;
potrošački višak opada za iznos AGHB = 60 evra;
proizvođacki višak raste za iznos AGJC =15 evra.
Redukcija potrošačkog viška je AGHB = a + b + c + d = 60 evra, od čega MJHN = c = 30
evra predstavlja carinski prihod države, AGJC = a = 15 evra redistribuira se domaćem
proizvođaču robe x u formi porasta proizvođačkog viška, odnosno rente, dok preostalh 15
evra, CJM = b = 5 evra i BHN = d = 10 evra reprezentuju troškove carinske zaštite.
Proizvođačka komponenta (CJM = b = 5 evra) troškova zaštite nastaje, zato što je sa carinom
deo domaćih resursa transferisan iz više efikasne proizvodnje neke izvozne robe y, na manje
efikasnu proizvodnju uvozne robe x. Potrošačka komponenta (BHN = d = 10 evra) je trošak
zaštite, zato što je carina veštački povećala cenu Px u odnosu na Py i praktično izvršila
distorziju obrazaca potrošnje u zemlji B. Carine su uticale na distribuiranje dohotka od
domaćeg potrošača koji plaća veću cenu ka domaćem proizvođaču robe x. Faktorska
preraspodela vrši se kroz preusmerenje angažovanih faktora izvozno orjentisane proizvodnje
ka proizvodnji uvozne robe x. To vodi ka neefikasnosti koja se odnosi na troškove zaštite
uvedene carine (deadweight cost). Kroz podelu sume redukovanog potrošačkog viška sa
brojem poslova zaštićene, domaće industrije, dobijaju se troškovi po očuvanom poslu.
Od necarinskih restrikcija u međunarodnoj trgovini najvažniju ulogu imaju subvencije.
Izvozne subvencije su direktne potpore ili nagradjivanja u formi poreskih olakšica ili
subvencioniranih zajmova izvozniku ili inostranom kupcu, kako bi se stimulisao izvoz.

268
Izvozne subvencije mogu biti tretirane kao forma dampinga i kroz medjunarodne sporazume
smatraju se nedozvoljenim. Mnoge zemlje obezbedjuju ih u prikrivenoj formi. Npr. sve
vodeće industrijske zemlje daju stranim kupcima za izvezenu robu, zajmove sa niskom
kamatom, kako bi finansirale kupovinu, i to obavljaju specijalizovane agencije tipa izvozno-
uvoznih banaka. Takav vid podrške obuhvata oko 2% izvoza SAD, 32% japanskog, 19%
francuskog, i oko 9% nemačkog izvoza . Suma subvencija može biti merena kao razlika
izmedju kamate koja bi bila plaćena na komercijalne zajmove i one koji se isplaćuju na bazi
subvencionirane stope. SAD je u 1996. obezbedila oko 1 milijardu $ kroz takve subvencije,
dok su Japan, Francuska i Nemačka imale 2 do 3 puta veće sume. Posebno značajne
subvencije unutar EU odnose se na farmerske dohotke pod tzv. zajedničkom poljoprivrednom
politikom (Common agricultural policy, (CAP)). Vrlo visoke farmerske subvencije dovele su
do velikih poljoprivrednih viškova i subvencioniranog izvoza koji preuzima izvozna tržišta od
SAD i drugih zemalja. Ova vrsta politike je predmet oštrih neslaganja u trgovinskim
pregovorima izmedju SAD i EU. Slične ozbiljne kontroverze i neslaganja narastaju iz
subvencija koje japansko ministarstvo medjunarodne trgovine i industrije obezbedjuje za
kompjutersku i drugu industrije sa primenom visoke tehnologije. U 2001. godini, najveće
subvencije za poljoprivredu izdvajale su EU (105,6 miljijardi $), SAD (95,3 milijardi $) i
Japan (59,1 milijardu $). Ukoliko subvencije posmatramo kao % poljoprivrednog outputa,
Australija i Novi Zeland su imale najmanja, dok su Norveška i Švajcarska imale najveća
299
izdvajanja za ovu delatnost
Px® Slika 9.6: Efekat izvoznih subvencija
 30 35 40
Izvozne subvencije analizirane su na slici 9.6. Dx i Sx reprezentuju krive tražnje i
ponude robe x zemlje B. Ako je svetska cena, pri slobodnoj medjunarodnoj razmeni 3,5 evra,
onda će zemlja B proizvoditi 35 jedinica robe x (A'C'), od čega će domaća potrošnja biti 20
jedinica (A'B') i izvoziti ostatak od 15 jedinica robe x (B'C'). Ako vlada zemlje B obezbedjuje
subvenciju od 0,5 evra na svaku jedinicu robe u izvozu, Px raste na 4 evra za domaće
proizvodjače i potrošače robe x. Pri Px = 4, u zemlji B proizvodi se 40 x (G'J'), troši 10x
(G'H') i izvozi 30 x (H'J'). Više cene robe x od koristi su za proizvodjače, ali otežavaju položaj
potrošača u zemlji B. Domaći potrošač gubi 7,5 evra, područje (a' + b'), a domaći

Salvatore, D. (2004) ’International Economics’, Eighth Edition, Wiley Inc.

OECD, Agricultural Policies in OECD Countries: Monitoring andEvaluation (OECD:Paris), 2002.

269
proizvodjač dobija 18,75 evra, podrucje (a' + b' + c') dok je ukupna subvencija države 15 evra
(b' + c' + d'). Područje d' nije deo dobitaka u proizvodjačkom višku, jer reprezentuje rastuće
domaće troškove proizvodnje robe x. Troškovi zaštite za zemlju B su 3,75 evra, odnosno
suma područja B'H'N' = b' = 2,5 i C'J'M' = d' = 1,25. Domaći proizvodjači dobijaju manje,
nego što je gubitak domaćih potrošača, dok troškove subvencija nadoknadjuju poreske platiše.
Neto gubitak jednak je troškovima zaštite od 3,75 evra. Inostrani potrošač dobija, jer sada
prima 30 umesto 15 x, po subvencioniranoj ceni Px = 3,5.
Grafički prikaz kojim se potvrdjuje teza da su subvencije bolje od carina u postizanju
domaćih ekonomskih ciljeva dat ja na slici 9.7. Pri slobodnoj trgovini, u zemlji se proizvodi u
tački B 40x i 120y, dok je potrošnja u tački E 100x i 60y na krivi diferencije III, pri čemu je
Px / Py = Pw = 1. Ako se želi proizvoditi 65x (tačka F), to se može uraditi ili kroz uvodjenje
100% uvozne carine ili kroz 100% subvencije domaćem proizvodjaču robe x. Kroz uvodjenje
100% carine na robu x dolazi do promene cena, tako da je Px / Py = Pf = 2. Zemlja će u tom
slučaju, proizvoditi u tački F (65x i 85y), a konzumirati u tački H' na krivi indiferencije II'. Sa
100% subvencijom domaćim proizvodjačima, potrošači plaćaju cenu Px/Py = 1, kao pod
režimom slobodne trgovine i zemlja dostiže krivu indiferencije II'', koja je viša od krive
indiferencije II', tako da je subvencija bolja od carine, iako pružaju istu sumu zaštite domaćim
proizvodjačima, ali subvencije u odnosu na carinu ne distorzira cenu koju potrošači plaćaju.

0 40 65 80 95 100
Slika 9.7: Carine versus subvencije

Sumiranjem argumenata, postavlja se pitanje šta je bolji metod restrikcije. Svi argumenti
zaštite idu u korist subvencija u izboru metoda restrikcije. Cilj protekcije je jednostavno rast
domaćeg outputa. Tu su subvencije superiorne u odnosu na carine, jer se carinama uvode
troškovi potrošnje i ne dodaje ništa u cilju postizanja porasta proizvodnje. Dalji argument
nasuprot carina u smislu favorizovanja subvencija, jeste da su carine unutarnje okrenute, a
subvencije, više spoljno orjentisana mera. Carine zahtevaju prilagođavanje interne cenovne
strukture ka višoj internoj troškovnoj strukturi. To može voditi neefikasnosti i činiti teškim
izvozu da konkuriše. Subvencije nasuprot carinama, prilagođavaju internu troškovnu strukturu
ka nižoj eksternoj strukturi, i čine izvoz konkurentnim na svetskom tržištu.
Zemlje u razvoju se susreću i sa kratkoročnim fluktuacijama izvoznih cena i prihoda,
što ozbiljno usporava njihov razvoj. Velike fluktuacije izvoznih prihoda mogu biti uzročno
povezane sa četiri faktora: previsoka varijabilnost ponude i tražnje, niska cenovna elastičnost
270
ponude i tražnje, previsoka specijalizacija u proizvodnji jedne ili dve roba, koncentracija
izvoza na pojedina tržišta. Privremeno stabilizovanje cena neće stabilizovati ponudu, ukoliko
već postoji tendencija ka konstantno visokoj ponudi i ukoliko je tražnja cenovno neelastična,
pri proizvodnji primarnih proizvoda zemalja u razvoju. Cenovna stabilizacija će očuvati
prihode, ali će i dalje ohrabrivati porast ponude, što će stvarati neophodnost uvođenja kvota i
dovoditi ka neefikasnosti u proizvodnji, ako zemlja proizvođač alocira kvote, tako da
zadovolji jednakost neefikasnosti. Možda je bolje rešenje da se dopusti da se cene formiraju
na sopstvenom tržišnom nivou, a da proizvođači zemlje budu kompenzovani pod dugoročnim
aranžmanima, iako će kompenzacije ohrabrivati neke proizvođače da uđu iz drugih aktivnosti.
Dohodne kompenzacije mogu biti izvedene i u slučajevima kada su prihodi od izvoza,
nestabilni, zbog varijacija domaće ponude. Nekoliko alternativnih cenovnih, stabilizacionih
metoda u vidu međunarodnih robnih sporazuma bilo je i ostalo, prisutno na svetskom tržištu,
sa većim ili manjim uspehom.
Za veći deo perioda, tokom prethodnih pet decenija izvozne performanse zemalja u
razvoju su zaostajale u odnosu na iste performanse razvijenih, industrijskih zemalja. U isto
vreme, svetski izvoz je značajno porastao. Kompozicija izvoza menjala se u korist povećanja
udela manufakturnih dobara u međunarodnoj trgovini. Izvoz i uvoz roba za pojedine
kategorije zemalja i regione prikazan je u tabeli.

Tabela 9. 3: Globalna trgovina

Ekonomija Robni izvoz Robni uvoz Manufakturni izvoz
(mil. $) (mil. $) (% robnog izvoza)
Svet 6350105 6550720 79
Nizak dohodak 217569 200257 51
Srednji 1529860 1417789 66
dohodak
Niži srednji 656925 570941 58
dohodak
Viši srednji 872934 846841 72
dohodak
Niži i srednji 1747436 1618121 64
dohodak
Istočna Azija i 711806 621336 81
Pacifik
Evropa i 306731 311632 56
Centralna Azija
Latinska 357646 381551 48
Amerika i
Karibi
Bliski Istok i 214254 137948 17
Severna Afrika
Južna Azija 63736 79157 79
Subsaharska 93246 86396 39
Afrika
Visoki dohodak 4602927 4932665 82
Izvor: WorldDevelopment Report 2002,World Bank, New York,Oxford University Press.

Razmatrajući stanje u pojedinim regionima može se zaključiti da je ukupan udeo

manufakturnih proizvoda u ukupnom izvozu, još uvek niži u zemljama u razvoju u odnosu na
razvijene zemlje, ali uz tendenciju rasta. Na drugoj strani, uvoz manufakturnih dobara

271
dominira ukupnim uvozom u svim grupama zemalja. Uprkos ubrzanom rastu manufakturnog
izvoza pojedinih zemalja u razvoju, mora se imati u vidu činjenica da sve ove zemlje startuju
od niskih startnih pozicija. U kompoziciji izvoza, naročito siromašnih zemalja dominiraju
primarni proizvodi. Takva pozicija (izuzev zemalja izvoznica nafte koncentrisanih u
proizvodnom kartelu (OPEC)) odražava veliku nestabilnost izvoznih prihoda, naročito u
slučaju, kada su cene nestabilne ili imaju trend pada. Nedovoljno razvijene zemlje ne izvoze
samo primarne proizvode u zamenu za manufakturnu robu iz razvijenih zemalja, niti razvijene
zemlje izvoze samo manufakturne proizvode u zamenu za primarne proizvode iz zemalja u
razvoju. U praksi veliki deo trgovine manufakturnih i primarnih proizvoda ide između
razvijenih i nerazvijenih zemalja, gde razvijene zemlje izvoze značajne količine primarnih
proizvoda, naročito kada su pitanju pojedine vrste žitarica, dok zemlje u razvoju izvoze i neke
od manufakturnih proizvoda. Razvijene zemlje konstituišu oko 50% svetske ponude primarnih
proizvoda, dok zemlje u razvoju konstituišu oko 30% svetske trgovine manufakturnih
proizvoda. Distinkcija između razvijenih i nerazvijenih zemalja nije samo sinonim za
distinkciju primarnih proizvođača i proizvođača manufakturne robe. U tom pogledu
najvažnije razlike su: odnosi razmene za zemlje u razvoju i razvijene zemlje na jednoj strani; i
odnosi razmene primarnih i manufakturnih proizvoda na drugoj strani. Tri različita faktora
posebno utiču na tradicionalni izvoz iz zemalja u razvoju:
obrazac tražnje se pomerio ka dobrima sa relativno niskim uvoznim
sadržajem primarnih proizvoda;
tehnološke promene vodile su ka razvoju sintetičkih supstituta prirodnih
sirovina;
razvijene zemlje upražnjavaju protekcionističku politiku koja usporava rast
uvoza primarnih i manufakturnih dobara iz zemalja u razvoju. Ova ograničenja u
razvoju trgovine deluju na rast u zemljama u razvoju. Zemlje u razvoju imaju veliku
nestabilnost cena izvoza primarnih proizvoda, što je prikazano na slici 9.8.

Slika 9.8: Cenovna nestabilnost izvozaprimarnihproizvoda ZUR

s s'
Cena

P"

KaliSna

Neelastične krive oštrog nagiba (D i S) reprezentuju tražnju i ponudu za primarnim

izvozom zemlje, uz ekvilibrijumsku cenu u tački P. Ako D opadne, odnosno pomeri se ulevo,
na D’, ili S poraste, tj. pomeri se udesno na S’, ekvilibrijumska cena pada na P’. Ako se D i S
pomeraju u isto vreme na D’ i S’, ekvilibrijumska cena naglo pada na P”. Ako se D’ i S’
pomere unazad na D i S, ekvilibrijumska cena raste veoma brzo i vraća se na nivo P. Zbog
toga neelastične krive oštrog nagiba, prilikom pomeranja vode ka visokim fluktuacijama cena
primarnog izvoza. Tražnja za mnogim primarnim proizvodima je cenovno neelastična, jer
individualna domaćinstva u razvijenim zemljama troše vrlo malu proporciju sopstvenog
dohotka na takvu robu (npr. kafa, šećer, kakao, čaj). Posledično, čak i kada se cene menjaju,

272
domaćinstva ne menjaju značajno kupovinu ove robe, što rezultuje u cenovnoj neelastičnosti
tražnje. Tražnja za mineralima je takođe cenovno neelastična, jer je raspoloživo vrlo malo
supstituta. U isto vreme, tražnja primarnih proizvoda može biti nestabilna i zbog cikličnih
fluktuacija u razvijenim zemljama. Na drugoj strani, ponuda primarnih proizvoda je cenovno
neelastična, odnosno količine koje se nude ne reaguju puno na promene cena zbog internih
rigidnosti i nefleksibilnosti resursa koji se upotrebljavaju u većini zemalja u razvoju. Zbog
toga, izvozni prihodi tih zemalja veoma variraju iz godine u godinu. Kada izvozni prihodi
rastu, izvoznici povećavaju izdatke na potrošnju i investicije i ti se efekti translatorno prenose
na ostatak ekonomije kroz multiplikatorsko-akceleratorski proces. Pad izvoznih prihoda
deluje u suprotnom pravcu i rezultuje u multiplikovanim kontrakcijama nacionalnog dohotka,
štednje i investicija. Ove sekvence u nestabilnosti, uzrok su teškoća razvojnog planiranja.
Po istraživanju MacBeana, tokom perioda od 1946. do 1958. godine, indeks
nestabilnosti izvoznih prihoda je veći za zemlje u razvoju od razvijenih zemalja . Veći stepen
nestabilnosti izvoznih prihoda zemalja u razvoju zavisi primarno od tipa proizvedene robe
(izvozni prihodi od gume, jute i kakaa su nestabilniji od izvoznih prihoda od nafte, banana,
šećera i duvana). Veće fluktuacije u izvoznim prihodima zemalja u razvoju ne vode ka
značajnim fluktuacijama u njihovim nacionalnim dohocima, štednji i investicijama i ne utiču
puno na njihov razvojni napor, što je zaključak istog autora potvrđen u kasnijim
istraživanjima . MacBean smatra da je troškovno skuplje stvarati međunarodne robne
sporazume u cilju stabilizacije izvoznih prihoda, dok bi profitabilnije bilo upotrebiti te resurse
za određene razvojne napore . Po studiji Ghosha i Ostryija, nestabilnost izvoznih prihoda nije
toliko velika i ne usporava razvoj u značajnoj meri
Većina zemalja u razvoju se u periodu posle II svetskog rata, opredelila za
industrijalizaciju u odnosu na nastavak specijalizacije u proizvodnji primarnih proizvoda
(hrane, sirovina i minerala). Na industrijalizaciju se oslanjalo u cilju stvaranja sledećih
prednosti:
obezbeđenja efekata tehničkog progresa;
kreiranja poslova kojima bi se smanila ozbiljna nezaposlenost i ublažio
problem nedovoljne zaposlenosti;
većih multiplikatorskih i akceleratorskih procesa kroz kreiranje veza u
proizvodnim procesima;
rastućih odnosa razmene;
i stabilnijih izvoznih cena i prihoda.
300
MacBean, A. I. (1996) Export Instability and Economic development (Cambridge, Mass: Harvard University
Press).
301
Massell, B. F. (1970) ’Export Instability andEconomic Structure’,AmericanEconomicReview, September.
302
To nije slučaj sa međunarodnim kartelima. Medjunarodni karteli su organizacije proizvodjača robe, locirane u
različitim zemljama ili grupi zemalja, a koje su se usaglasile da izvrše restrikciju outputa i izvoza robe u cilju
maksimizacije ukupnog profita organizacije. Stvaranje kartela podleže strogoj restrikciji u EU. Snaga
medjunarodnih kartela ne može biti zanemarena, s obzirom da oni ne podležu jurisdikciji ni jedne zemlje,
pojedinačno posmatrano. Najočigledniji primer medjunarodnih kartela je Organizacija zemalja izvoznika
nafte, (Organization of Petroleum Exporting Countries (OPEC)), koja je restrikcijom proizvodnje i izvoza
uspela da učetvorostruči cenu sirove nafte izmedju 1973. i 1974. Drugi primer jeste Medjunarodna asocijacija
avio-prevoznika, (International Air Transport Association), kartel glavnih medjunarodnih avio-prevoznika koji
se sastaje godišnje da uspostavi cene medjunarodnih avio karata i politiku u vezi sa tim. Medjunarodni karteli
su više uspešni, ako postoji samo nekoliko snabdevača esencijalne robe za koje ne postoje bliski supstituti.
Kada postoji mnogo medjunarodnih proizvodjača, veoma je teško organizovati ih u efektivni kartel. Isto tako,
kada postoje supstituti za robu koja je predmet kartelskog sporazuma, onda će pokušaj medjunarodnih kartela
da izvrši restrikciju outputa i izvoza u cilju povećanja cena i profita, samo usmeriti potrošače i kupce na
kupovinu supstituta. Ovim se objašnjava nemogućnost da se uspostave medjunarodni karteli za druge vrste
minerala, osim nafte, i poljoprivrednih proizvoda koji nisu šećer, kafa, kakao ili kaučuk.
303
Ghosh, A. R. and Ostry, J. D. (1994) ‘Export Instability and the External Balance in Developing Countries’,
IMF StaffPapers, June.

273
 Želja zemalja u razvoju da se industrijalizuju je razumljiva, imajući u vidu da su sve
bogate zemlje industrijalizovane. U pogledu strategije industrijalizacije, zemlje su imale izbor
između uvozne supstitucije ili izvozno orjentisane industrijalizacije. Većina zemalja u razvoju
optirala je politiku uvozne supstitucije tokom 50-tih, 60-tih i 70-tih godina prošloga veka. One
su štitile sopstvenu, novouspostavljenu industriju sa efektivnim carinskim stopama, koje su
rasle sa povećanjem stepena procesuiranja završnog outputa. U ranim fazama uvozne
supstitucije upotrebljavane su carine, kao najlakši način za promovisanje takve strategije. U
različitim fazama uvozne supstitucije postoje različiti elementi koji čine neke faze lakše od
drugih. Prva faza uključuje zamenu uvoza netrajnih potrošačkih dobara, poput odeće, obuće i
proizvoda od drveta, domaćom proizvodnjom. Zemlje u ranim fazama industrijalizacije su
prirodno orjentisane na ove proizvode i relativno mala zaštita se zahteva u toj fazi. Kada se
jednom ta faza prevaziđe, održavanje visokih stopa rasta zahteva uvoznu supstituciju ostalih
roba. Problem druge faze uvozne supstitucije je u zahtevima za relativno visokim stopama
zaštite za intermedijarna dobra, poput čelika i trajnih proizvodnih dobara, tako da su jedinični
troškovi veoma visoki, ako je output nizak. Uvozna supstitucija ima primarnu prednost:
domaće tržište za industrijske proizvode već postoji, (što je evidentno kroz uvoz te robe), tako
da je redukovan rizik u uspostavljanju te industrije za zamenu uvoza. Lakše je zemljama u
razvoju da zaštite sopstveno, domaće tržište od inostrane konkurencije, nego da prinude
razvijene zemlje, da snize trgovinske barijere na njihov manufakturni izvoz. Glavni
nedostatak uvozne supstitucije jeste u tome, da domaće industrije (usled prejake i
prolongirane zaštite od inostrane konkurencije) nemaju inicijativu da budu dugoročno
efikasne. Uvozna supstitucija može voditi ka neefikasnoj industriji, jer smanjeno, domaće
tržište u mnogim zemljama u razvoju, ne dozvoljava ispoljavanje koristi od ekonomije obima.
Politika industrijalizacije kroz uvoznu supstituciju ima limitirani uspeh, ili čak potpuni
neuspeh. Visoke stope efektivne protekcije (npr. preko 100% ili 200% u Indiji, Pakistanu i
Argentini) stvarale su neefikasnu domaću industriju, uz vrlo visoke cene za domaće potrošače.
Ponekad je vrednost uvezenih inputa bila veća od vrednosti produkovanog outputa u stranoj
valuti, tj. stvarana je negativna novododata vrednost.
U pogledu izvozno orjentisane industrijalizacije, prednosti su sledeće: prevazilazi
smanjeno domaće tržište, što je veoma važno, jer su zemlje u razvoju, po pravilu siromašna
i/ili mala tržišta; Proizvodnja manufakturnih dobara za izvoz zahteva i stimuliše efikasnost
kroz ekonomiju, što je slučaj kada se output jedne industrijske grane koristi kao input druge
domaće industrije. Na drugoj strani, može biti veoma teško za zemlje u razvoju da uspostave
izvozne industrije, jer je konkurencija jaka, naročito od strane efikasnih industrija u
razvijenim zemljama. Razvijene zemlje često obezbeđuju visok nivo efektivne zaštite njihovih
industrija koje proizvode jednostavne, radno-intenzivne proizvode za koje zemlje u razvoju
mogu steći ubrzane, komparativne prednosti. Politika uvozne supstitucije može imati
određene koristi u ranim fazama razvoja, ali izvozna orjentacija postaje apsolutna
neophodnost u kasnijim razvojnim procesima. Zbog toga je u izboru ovih alternativa moguće
iskoristiti kombinaciju u smislu sekvencioniranog prilagođavanja, što je svojevremeno i
urađeno u Južnoj Koreji u modeliranju razvojnih procesa.
Potpuna sloboda ekonomske razmene je bolja, nego njeno ograničavanje. Ipak, u
praksi se medjunarodna trgovina ograničava, zbog potreba zaštite nacionalne privede. Svaka
zemlja ima i sprovodi odgovarajuću zaštitnu politiku. Suština ove politike jeste stvaranje
razlike izmedju relativnih cena roba na domaćem i svetskom tržištu. Mere ekonomske politike
kojima se vrši zaštita domaće privrede i zaposlenosti usmerene su na ograničavanje slobode
tokova medjunarodne ekonomske razmene. U osnovi ograničenja mogu biti preko mehanizma
cena i količina. Svako ograničenje ima za svrhu povećanje relativne cene uvoznih roba na
domaćem tržištu, iznad relativne cene iste robe na svetskom tržištu. Najčešći argument
ograničenja odnosi se na zaštitu nejake industrije. Takvu industriju treba štititi, dok ne ojača,

274
kako bi mogla da se takmiči sa inostranom konkurencijom pod ravnopravnim uslovima.
Kasnije bi koristi od rasta iste, bili veći od troškova njene zaštite. Kroz sticanje iskustva,
ekonomiju obima i primenu tehnološki boljih rešenja, vremenom bi došlo do snižavanja
jediničnih troškova i samim tim do veće osposobljenosti za suočavanje sa konkurentima.
Dosadašnje iskustvo zemalja u razvoju pokazalo je uslovnu validnost ovog argumenta. Svaki
se sektor želi zaštititi u ovim zemljama, pa je teško precizno definisati stepen potrebne zaštite,
kao i neophodnost iste. U slučaju dobijanja, potrebno je vremenski ograničiti i postepeno
smanjivati zaštitu, što je jako teško izvesti, jer se nje niko ne želi odreći. Ceste su strukturne i
cenovne neravnomernosti usled viših cena proizvoda zaštićenog sektora u odnosu na ostale.
Menadžment i zaposleni mogu imati jak politički uticaj u zemlji, koji se usmerava na
očuvanje i produženje zaštite, pre nego na povećanje ekonomske efikasnosti i efektivnosti.
Od ostalih argumenata u prilog restrikcija slobodne trgovine, treba istaći
nesavršenosti tržišta proizvoda i proizvodnih faktora. Slobodna medjunarodna ekonomska
razmena dovodi do najefikasnije alokacije resursa i maksimiziranja svetske proizvodnje.
Pretpostavke efikasnosti i ekonomske racionalnosti upotrebe inputa na jednoj, i maksimizacije
outputa na drugoj strani, moguće su samo, ako postoji tržište potpune konkurencije u svakoj
zemlji i u svetskim okvirima. U potpunoj konkurenciji, u uslovima slobodne medjunarodne
ekonomske razmene dolazi do ujednačavanja domaćih i svetskih cena. Medjutim, postojanje
nesavršenosti tržišta, odnosno nepostojanje savršene konkurencije na domaćem i svetskom
tržištu onemogućava optimizaciju alokacije resursa i maksimizaciju svetskog outputa, putem
slobodne medjunarodne ekonomske razmene. U uslovima nesavršenosti tržišta, slobodna
medjunarodna ekonomska razmena ne daje očekivane rezultate u pogledu optimalne alokacije
resursa, pa je zbog toga nužna intervencija merama ekonomske politike. U uslovima savršene
konkurencije i optimalne alokacije zadovoljen je uslov Paretovog optimuma o jednakosti
graničnih stopa supstitucije i transformacije sa odgovarajućim cenama. Na nesavršenom
tržištu treba uvesti carine ili subvencije da bi se postiglo izjednačavanje graničnih stopa
supstitucije i transformacije sa tržišnim cenama i ovakvo rešenje predstavlja drugi najbolji
optimum (second best) za razliku od optimuma bez ograničenja tj. prvog najboljeg (first best)
rešenja. Prvo najbolje rešenje predstavlja apsolutni maksimum funkcije društvenog
blagostanja, koje se ostvaruje ukoliko je ispunjen Pareto optimum. Optimalna struktura carina
postiže izjednačavanje domaćih odnosa cena roba s njihovim graničnim stopama
transformacije u medjunarodnoj ekonomskoj razmeni. Eliminisanjem jedne nesavršenosti u
medjunarodnoj ekonomskoj razmeni često se stvara druga, koja rezultuje u nejednakosti cena
i oportunitetnih troškova dobara koja se razmenjuju.
Vrlo često, zemlje uvoze sirovine bez carine ili uvode nižu carinsku stopu na uvoz
inputa. Carinske stope na uvoz finalnog proizvoda sastavljenog od inputa iz uvoza su po
pravilu, više. Takva carinska politika usmerena je sa ciljem da se ohrabri domaća proizvodnja
i zaposlenost. Npr. zemlja može da uveze vunu bez carine, ali sa druge strane može uvesti
carine na uvoz odeće u nameri da stimuliše proizvodnju i zaposlenost. U takvim slučajevima,
stopa efektivne zaštite kalkulisana na bazi domaće dodajne vrednosti, prevazilazi nominalne
carinske stope, kalkulisane na vrednost finalne robe. Domaća dodata vrednost jednaka je ceni
finalnog proizvoda minus troškovi uvezenih inputa koji ulaze u proizvodnju tog proizvoda.
Nominalna carinska stopa je važna za potrošače, zato što indicira koliki je udeo cene finalnog
proizvoda nastao kao rezultat carine. Efektivna stopa je važna za proizvođače, zato što
ukazuje koji je stepen zaštite u stvarnosti obezbeđen za domaće procesiranje uvozno-
konkurentnog proizvoda.
Na primeru se može izvršiti jasna distinkcija između nominalne i efektivne carinske
stope. Pretpostavke: 80 evra uvezene vune ide u domaću proizvodnju odela; cena odela na
bazi slobodne medjunarodne trgovine je 100 evra; 10% nominalne carine na svako uvezeno
odelo. Cena odela domaćeg proizvođača je 110 evra, a od toga, 80 evra reprezentuje vrednost

275
uvezene jedinice inputa, 20 evra je domaća dodata vrednost i 10 evra je carina. 10%
nominalne carinske stope, kalkulisano je na cenu finalnog proizvoda. 10% nominalne carinske
zaštite korespondira 50% efektivnoj carinskoj zaštiti, s obzirom da je efektivna carina
kalkulisana na domaću dodatu vrednost, odnosno (10 evra / 20 evra)x100 = 50%. Dok
potrošači razmišljaju o činjenici da je 10 evra u stvari, povećanje cene odela koje kupuju,
dotle 10%, proizvodjači vide kao 50% od 20 evra dobiti na svako proizvedeno domaće odelo.
Njima 10 evra carine obezbeđuje 50% zaštite vrednosti domaćeg procesiranja. To
reprezentuje mnogo veći stepen zaštite (pet puta) od 10% nominalne carinske stope. To je
efektivna stopa carinske zaštite koja je važna za proizvođače u stimulisanju domaće
proizvodnje odela u konkurenciji sa uvoznim odelima. Kada je uvezeni input bez carine ili po
nižoj carinskoj stopi od finalnog proizvoda produkovanog sa uvezenim inputom, onda
efektivna stopa zaštite prevazilazi nominalnu carinsku stopu. Stopa efektivne carinske zaštite
se kalkuliše po sledećoj formuli: g= t -ai ti /1 - ai, gde je:
g - stopa efektivne zaštite proizvođača finalne robe;
t - nominalna carinska stopa na finalne proizvode;
ai - racio troškova uvezenog inputa u odnosu na cenu finalne robe u odsustvu carina;
ti - nominalna carinska stopa na uvezeni input.
U prethodnom primeru t = 10% odnosno 0,1;
ai = 80 / 100, odnosno 0,8; ti = 0. g= (0,1
- 0,8 x 0)/1 - 0,8 = 0,1 - 0 / 0,2 g=0,1 / 0,2
= 0,5 odnosno 50%.
Ukoliko bi npr. bilo uvedeno 5% nominalne carine na uvezeni input npr. ti = 0,05; g= 0,1 - 0,8
x 0,05 / 1 - 0,8 = 0,1 - 0,04 / 0,2 = 0,06 / 0,2 = 0,3 odnosno 30%. Ako bi ti umesto toga, bilo
jednako 10% onda bi stopa g=0,1 - 0,8 x 0,1 /1 - 0,8 = 0,1 - 0,08 / 0,2 = 0,02 / 0,2 = 0,1
odnosno 10%.
Sa ti = 20%, g=0,1 - 0,8 x 0,2 / 1 - 0,8 = 0,1 - 0,16 / 0,2 = - 0,06 / 0,2 = - 0,3 odnosno -30%.
Na bazi izraza za stopu efektivne zaštite, mogu se izvesti određeni važni zaključi u vezi
relacija koje se uspostavljaju između stope efektivne zaštite (g) i nominalne carinske stope (t)
na finalni proizvod.
Ako je ai = 0, onda je g=t;
za datu vrednost ai i ti, g je veće, što je veća vrednost t;
za datu vrednost t i ti, gje veće, što je veća vrednost ai;
vrednost g prevazilazi, jednaka je, ili je manja od t, ako je ti manje, jednako ili veće od t;
kada ai ti prevazilazi t, stopa efektivne zaštite je negativna.
Prva tri numerička primera potvrdjuju prva tri pravila, a poslednje pravilo je na bazi
prethodnog primera. Carine na uvozne inpute su porezi na domaću proizvodnju, čime se vrši
pritisak na porast troškova proizvodnje i redukuje se stopa efektivne zaštite, obezbeđena kroz
datu nominalnu carinu na finalni proizvod. Nominalna carinska stopa može biti veoma
varljiva i ne daje pouzdanu informaciju o stepenu zaštite, koja je stvarno obezbeđena
domaćem proizvođaču na uvozno konkurentni proizvod. Većina razvijenih zemalja ima
stepenastu carinsku strukturu sa veoma niskom ili nultom nominalnom stopom carina na
sirovine i višim stopama u skladu sa stepenom obrade. Stopa efektivne zaštite na finalni
proizvod sa uvoznim inputima je mnogo veća, nego što nominalna carinska stopa to može
indicirati.
Stopa efektivne zaštite je definitivno superiorna u odnosu na nominalnu carinsku stopu,
pri utvrđivanju stepena zaštite kojima se nagrađuje domaći proizvođač uvozno konkurentnog
proizvoda. Slučaj jednog uvoznog inputa diskutovan u prethodnom primeru je
najjednostavniji za analizu. Izraz stope carinske zaštite može biti proširen u slučaju više od
jednog uvoznih inputa podložnih različitim nominalnim carinama. Tada se uzima suma ai ti

276
za svaki uvozni input u numeratoru i suma ai u denominatoru formule i tada je opšti obrazac
sledeći:
g= t-Iaiti/1-Iai
U derivaciji opšte stope efektivne zaštite treba istaći sledeće: stopa efektivne zaštite meri
procenat povećanja u domaćoj dodatnoj vrednosti kao rezultat carina.
g=V'-V/V
V - domaća dodata vrednost pod režimom slobodne trgovine;
V' - domaća dodata vrednost uz uključenje uvoznih carina;
Stepenasta carinska struktura je dominantna karakteristika u skladu sa fazama
procesiranja proizvoda kod razvijenih zemalja. Efektivna stopa zaštite se proporcionalno
povećavala sa višim fazama finalizacije proizvoda. Tako npr. mnogi industrijski proizvodi
koje uvozi EU podložni su kaskadnoj carinskoj strukturi. Npr. kretanje carinskih stopa u
industriji tekstila i odeće je 2,6 % za sirovine, 6,6% za manufakturne poluproizvode i 9,7% za
finalna dobra. Carinska struktura u ostalim razvijenim zemljama ima iste karakteristike.
Cinjenica da se u ekonomijama koje su liberalizovale trgovinu, poboljšava stanje ne
znači da neliberalizovani trgovinski režimi u ostalim zemljama ne funkcionišu pravilno. Bitno
je da se zemlje u razvoju ne liberalizuju ubrzano i da ne zanemare ulogu protekcije i državne
intervencije u reorjentisanju trgovine, kako bi poboljšale performanse rasta u dugom roku.
Uspešne istočnoazijske zemlje su upravo to uradile. Nijedna zemlja (osim Velike Britanije
kao prva zemlja koja se industrijalizovala) se nije razvila na bazi postulata slobodne trgovine.
Zemlje Evrope i Severne Amerike su razvile svoje industrijske sektore na bazi pomoći carina i
necarinske zaštite. Principi komparativne prednosti i slobodne trgovine ne predstavljaju toliko
upotrebljiv koncept u kontekstu zemalja u razvoju, koje često zahtevaju rapidne strukturalne
promene i dizajniranje dugoročne razvojne strategije. Doktrina komparativne prednosti je više
korisna u objašnjavanju prošlih obrazaca trgovine, nego u obezbeđenju vodiča kojima se
budući obrasci trgovine mogu iskoristiti kao stimulans razvoju. Pitanje nije da li trgovine treba
da bude, već da li ona treba da bude slobodna i što doktrina komparativnih troškova implicira.
Dugoročne potrebe zemalja u razvoju mogu biti bolje zadovoljene kroz različite forme
oročene protekcije sopstvene proizvodnje. Slobodno tržište ima komparativne prednosti, ali u
korist razvijenih zemalja.

277
 9.3 Uticaj integracije i liberalizacije na ekonomski rast – empirijska evidencija

Brojne su prednosti koje proističu iz međunarodne integracije i trgovine, tako da

regionalni trgovinski aranžmani postaju vrlo zastupljeni tokom prethodnih decenija, najčešće
u formi carinskih unija i slobodnih trgovinskih zona. Svetska trgovinska organizacija utvrdila
je postojanje 76 takvih aranžmana ustanovljenih od 1948. godine. Dominantni trgovinski
blokovi su EU, Severnoamerička asocijacija slobodne trgovine (NAFTA), zatim
MERCOSUR koji uključuje Latinoameričke zemlje, APEC koji pokriva azijsko-pacifički
region, ASEAN za područje jugoistočne Azije i SACU koji pokriva zemlje u južnoj Africi.
Suština carinske unije je slobodna trgovina između članica, uvođenjem zajedničke spoljne
carinske dažbine na uvezenu robu iz ostatka sveta. U zonama slobodne trgovine, trgovinske
barijere su snižene unutar područja, a takođe nema ni zajedničke spoljne carine u odnosu na
ostatak sveta. Zemlje su slobodne da uvode sopstvene specifične carine na robu izvan tog
područja, mada su te carine često subjekt sporazuma oko proporcija robe koja mora biti
kupljena unutar zone slobodne trgovine. Carinske unije, zato kreiraju, ali takođe i
preusmeravaju trgovinu u odnosu na ponudu po nižim troškovima izvan unije. Zbog toga je
vrlo važno utvrditi da li kreiranje trgovine prevazilazi troškove od preusmeravanja trgovine.
Područja slobodne trgovine takođe kreiraju trgovinu, ali je mera preusmeravanja trgovine po
pravilu niža. S obzirom na empirijska saznanja, prvo treba teorijski razmotriti gubitke i
dobitke iz carinskih unija. Analiza pretpostavlja postavke klasične teorije, kao što su: savršena
konkurencija; cene reflektuju oportunitetne troškove; faktori proizvodnje nisu mobilni između
zemalja; trgovina je balansirana, tako da nema platnobilansnih problema; postoji puna
zaposlenost resursa. Efekat kreiranja trgovine sastoji se iz dva dela. Prvi deo je proizvodni
efekat koji se sastoji iz zamene jeftinije inostrane robe za domaću robu unutar područja unije,
a drugi je efekat potrošnje koji se sastoji iz dobitaka u potrošačkom višku koji je proistekao iz
potrošnje jeftinije robe. Trgovinsko preusmeravanje je sastavljeno, takođe iz dva dela. Prvi je
supstitucioni efekat višeg cenovnog određenja robe unutar unije, za robu izvan unije, a drugi
je gubitak potrošačkog viška koji iz toga proizilazi. Dobici i gubici mogu biti ilustrovani na
primeru dve partnerske zemlje unutar unije.

278
 Slika 9.9: Efekti integracije
Zemlja 1
 Sl
*

T
S. +M,
B a D
n )c^

L M NPQ Količina

Zemlja 1 ^

CET

T,
 0 g s T Količina

U analizi su zanemareni efekti ekonomije obima i uslova razmene. Krive tražnje su D1

i D2, dok su krive S1 i S2 krive domaće ponude. S1+M1 je kriva ponude za zemlju 1, a sastoji
se iz domaće ponude i ponude robe iz partnerske zemlje, za koju je pretpostavljeno da je uvela
bescarinski režim u okviru unije. Pw je svetska cena. Pretpostavima da se pre uvođenja unije
između te dve zemlje, carine u zemlji 1 bile PwT1 i PwT2 u zemlji 2. U oba slučaja može se
videti da je tražnja jednaka ponudi na oba tržišta. Pretpostavka je da ne postoji uvoz iz ostatka
sveta tako da se celokupni fokus usmerava na proces kreiranja trgovine. Carinska unija je sada
formirana sa zajedničkom spoljnom carinom, pri čemu se balansiraju ponuda i tražnja oba
partnera koje su sada jednake PwCET. Zajednička carina je niža od OT1 u zemlji 1 i viša od
OT2 u zemlji 2. Ovo proizvodi efekte na proizvodnju i potrošnju u obe zemlje. U zemlji 1
domaća potrošnja raste sa N na Q, dok domaća proizvodnja opada sa N na L. U zemlji 2
domaća proizvodnja raste od S na T, a domaća potrošnja opada sa S na R, a razlika između
ponude i tražnje je izvezena u zemlju 1. Za zemlju 1 postoje ušteda troškova jednaka području
ABD, dok je porast potrošačkog viška jednak području ADC. Ukupan dobitak iz kreiranja
trgovine jednak je ABD+ADC. U zemlji 2 postoji gubitak potrošačkog viška (područje d) i
porast proizvodnih troškova (području e). Ovaj gubitak je prepokriven porastom izvoznih
prihoda (područje LFGQ), tako da je sveukupno za zemlju 2 bolja situacija, nego pre
uspostavljanja carinske unije. Razmotrimo sada efekat preusmeravanja trgovine u odnosu na
ostatak sveta. Pretpostavimo da je u zemlji 1 inicijalna carina niža od nivoa PwT1 i da se ona
nalazi na nivou PwT*, tako da tražnja prevazilazi ponudu i da je deo tražnje popunjen uvozom
iz ostatka sveta u iznosu MP po svetskoj ceni Pw. Ako je CETzajednička spoljna carina pri

279
uvođenju unije onda će cena iznositi Pwcet i tražnja će porasti sa P na Q, što će uzrokovati
porast potrošačkog viška za područje c. Proizvodnja će pasti sa M na L uz redukciju
proizvodnih troškova koja je jednaka području a. Postojaće dobici iz kreiranja trgovine koji su
jednaki a+c, ali s obzirom da sada postoji preusmeravanje trgovine, uvoz koji je prethodno
bio izvan unije, će sada biti od strane partnera koji ima više troškove. Uvoz iz inostranstva
(MP), biće zamenjen po rastućim troškovima koji su jednaki MPxPwcet, što je u stvari trošak
trgovinskog preusmeravanja. U evaluaciji neto dobitaka iz carinske unije, kreiranje trgovine
treba da bude upoređeno sa preusmeravanjem trgovine. Opšta teorijska postavka s tim u vezi
glasi: efekat kreiranja trgovine je dominantan nad efektom preusmeravanjem trgovine,
ukoliko je unija veća i što su niže zajedničke spoljne carine (CET). Što je veća unija, to je veći
obim za kreiranje trgovine i niže zajedničke spoljne carine, tako da će manje biti
preusmeravanje trgovine. Ipak, moguće je da celokupna unija bude u poziciji kreiranja
trgovine, a da najmanje jedna zemlja može imati veće troškove, usled preusmeravanja
trgovine. Takođe je moguće da makar jedna zemlja ima dobitak iz unije kao celine, iako je
unija kao celina u bilansnoj poziciji trgovinskog preusmeravanja, dok bi u prethodnom
slučaju unija kao celina bila u bilansnoj poziciji trgovinskog kreiranja. Sve zavisi od samih
okolnosti. Carinska unija može biti izvedena na taj način da raste blagostanje svih članica.
Ovo na primer, zahteva da se zajedničke spoljne carine unije postave tako da nivo post-
unijske trgovine sa ostatkom sveta ne padne ispod pre-unijskog nivoa, dok je drugi uslov da
količina kompenzatornih transfera uvedenih da se preduprede troškovi i gubici pojedinih
zemalja bude na odgovarajućem nivou potrebnom za prilagođavanja. Pored efekta kreiranja i
preusmeravanja trgovine, carinska unija takođe, može imati druge važne efekte povećanja
tržišta koji su zanemareni statičkom analizom. Prvi efekat odnosi se na veće tržište koje može
generisati ekonomiju obima. Ukoliko je prisutno postojanje ekonomije obima, kriva ponude
ima nagib na dole, tako da će zajedničke spoljne carine biti niže od orginalnih carina u obe
zemlje. Postojaće efekat kreiranja trgovine i troškovna ušteda u obe zemlje. Drugo, integracija
će verovatno promovisati porast konkurencije, što će naravno uticati na smanjivanje cena i
troškova i sveukupni rast outputa. Treće, širenje tržišta carinske unije, verovatno će doprineti
povećanju međunarodnih investicija. Proizvođači će preferirati da produkuju unutar unije, pre
nego da se susreću sa spoljnim carinskim barijerama u odnosu na ostatak sveta. Cetvrto,
postoje efekti odnosa razmene koje treba razmotriti u slučaju trgovinskog preusmeravanja,
kada svetske cene roba opadaju, pomerajući uslove razmene u prilog carinskoj uniji.
Posebno pitanje koje treba razmotriti odnosi se na efekte politike unilateralne carinske
redukcije. Pretpostavimo da zemlja 1 ima inicijalne carine na nivou PwT , i da stupa u
carinsku uniju sa zemljom 2 uz zajedničku spoljnu carinu CET. Kreiranje trgovine rezultira u
dobitku a + c. Zemlja 1 može unilateralno redukovati carine na PwT , na nediskriminatornoj
bazi, pri čemu će takođe imati dobitak iz kreiranja trgovine, ali će sada biti u mogućnosti da
obezbedi jeftiniji uvoz iz ostatka sveta. To znači da se dodatni dobitak ostvaruje u razlici
između alternativnih ukupnih izdataka na uvoz iz unije u komparaciji sa uvozom iz ostatka
sveta na bazi unilateralne carinske redukcije. Zaključak koji se može izvesti na osnovu
teorijske analize jeste da carinska unija reprezentuje kretanje ka slobodnoj trgovini, ali da je
stanje slobodne trgovine bez trgovinskog preusmeravanja bolje rešenje u odnosu na uniju.
Skorija empirijska saznanja podržavaju ovaj stav. Sveukupno, liberalizacija trgovine vodi ka
masivnoj ekspanziji rasta svetske trgovine u odnosu na svetski output. Svetski output uvećan
je šestostruko, dok je obim svetske trgovine porastao 20 puta po prosečnoj zbirnoj stopi od
304 ,
7% godišnje . U brzorastucim ekonomijama, rast izvoza prevazišao je 10% godišnje. Po
pravilu, izvoz teži da raste brže u zemljama sa liberalnijim trgovinskim režimima, pri čemu su
ove zemlje iskusile i najbrži rast BDP. Opšte iskustvo u vezi sa regionalnim trgovinskim

The Economist, 27.11.1999.

280
aranžmanima u zemljama u razvoju su se pokazala razočaravajuća, s obzirom da su
prevashodno bila okrenuta protekcionizmu unutarnjeg tržišta, sa preusmeravanjem trgovine,
čiji su efekti prevazilazili pozitivne efekte kreiranja trgovine. Postojeći racio trgovine u
odnosu na BDP je bio visok u zemljama članicama, kao i racio trgovine u odnosu na ostatak
svetu, tako da je obim mogućnosti za kreiranje trgovine minimalan, ali su zato potencijali za
preusmeravanje trgovine bili veliki. U pojedinim grupacijama poput Ekonomske zajednice
zapadnoafričkih zemalja (ECOWAS), obim trgovine između članica je manji od 10% od
ukupnog izvoza ovog regionalnog aranžmana. U tom smislu posebno su značajne studije
regionalne integracije u subsaharskim zemljama Afrike na bazi kojih je zaključeno da je
trgovina unutar zemalja članica i dalje limitirana i stagnantna . Na bazi iskustva regionalne
integracije i trgovinske liberalizacije zaključeno je da nijedna od ovih zemalja nije postigla
zapaženi nivo integracije u tržištima roba i usluga. Postojeća empirijska saznanja u vezi
zemalja u razvoju i regionalnih integracija podržavaju pesimističke zaključke kada su u
pitanju regionalni trgovinski aranžmani, pre svega zbog sledećih razloga: nejednake
distribucije troškova i koristi od integracije; različitih nacionalnih politika uvozne supstitucije;
i različitih strukturnih i ekonomskih neusklađenosti između zemalja članica.
Nasuprot tome ohrabruju saznanja po pitanju uvođenja široke trgovinske liberalizacije
koja ipak vodi ka ubrzanom rastu.Vamvakidis je razmatrao 109 slučajeva učešća zemalja u 18
regionalnih trgovinskih aranžmanau periodu od 1950-1992. godine i došao do zaključka da je
uticaj učešća na stope rasta zemalja članica u ovim aranžmanima bio negativan, ali je takođe
razmatrao i 51 slučaj šire liberalizacije i zaključio da su zemlje rasle brže posle liberalizacije .
Dve su mere liberalizacije bile upotrebljene u analizi i to, standarna mera racia ukupne
trgovine (uvoza i izvoza) u odnosu na BDP i druga koja se odnosi na racio otvorenosti kojim
se definiše ekonomija kao otvorena ukoliko su zadovoljena pet uslova:
- prosečna carinska stopa je manja od 40%;
- prosečni NTB ekvivalent carinske stope je manji od 40%;
- premija crnog deviznog tržišta je manja od 20%;
- ne postoje komunističke vlade;
- i ne postoji državni monopol na glavni deo izvoza.
Ovi kriterijumi mogu biti upotrebljeni da se precizira godina trgovinskog otvaranja
zemlje. Procedura testiranja efekata trgovinske liberalizacije ili pripadnosti regionalnih
trgovinskih aranžmana u odnosu na specificirane stopa rasta može se prikazati u okviru
rezultata koji sugerišu da se posle liberalizacije, raste brže u proseku za 1,5 procentni poen,
dok porast trgovinskog učešća u BDP-u od 10 % vodi ka porastu stope privrednog rasta od
0,56%, pri čemu je rast outputa meren uzimanjem petogodišnjeg proseka za period od 1950-
1992. godine. Istom analizom je ustanovljeno da je participacija u regionalnim trgovinskim
aranžmanima u negativnoj korelaciji u odnosu na stopu rasta. Posle liberalizacije, učešće
investicija u BDP-u postaje veće za 2,7%, dok članstvo u regionalnim trgovinskim
aranžmanima snižava udeo investicija. Negativni rezultat iz regionalnih trgovinskih
aranžmana proizilazi iz činjenice da je trgovinsko preusmeravanje mnogo većeg efekta od
kreiranja trgovine. Takođe je utvrđeno, da je efekat na rast outputa zemalja koje imaju susede
sa velikim otvorenim ekonomijama pozitivan, odnosno da te zemlje imaju iskustveno brži
rast. Otvorenost je mnogo bitnija od veličine, ali blizina razvijene zemlje ima pozitivne
eksternalije (spillover effects). U pogledu mehanizama kojima trgovinska liberalizacija utiče
na dugoročne stope rasta ekonomije, potrebno je istaći da veći obim trgovine ohrabruje

305
Forouton, F. (1993) ‘Regional Integration in sub-Saharan Africa: Past Experience and Future Prospects’, in J.
de Melo and A. Panagariya (eds) New Dimensions in Regional Integration (Cambridge: Cambridge University
Press).
306
Vamvakidis, A. (1999) ‘Regional Trade Agreements or Broad Liberalisation: Which Part Leads to Faster
Growth?’, IMF StaffPapers, March.

281
investicije. Veća trgovina znači veći obim outputa i veću širinu specijalizacije i transfera
tehnologije, što dovodi do pozitivnih efekata.
Testiranje relacija između trgovinske liberalizacije i ekonomskog rasta zahteva u analizi
nekoliko mera koji su u tom pravcu razvijene:
prosečne uvozne carine,
indeks NTB,
indeks efektivne zaštite,
indeks relativne cenovne distorzije
i prosečne premije crnog deviznog tržišta. U 1987. godini, Svetska Banka je
klasifikovala grupu zemalja u razvoju prema njihovoj trgovinskoj orjentaciji u nameri da
prikaže performanse zemalja sa različitim stepenom otvorenosti ili zatvorenosti u
spoljnotrgovinskoj i sveukupnoj ekonomskoj orjentaciji. Identifikovane su četiri
kategorije zemalja:
1) jaka spoljna orjentacija, gde je zemlja imala vrlo mala trgovinska ograničenja i deviznu
kontrolu, pri čemu nacionalna trgovinsko-industrijska politika nema diskriminacije između
proizvodnje za domaće tržište i izvoz, kao i između kupovine domaće i inostrane robe;
2) umerena spoljna orjentacija, gde je sveukupna inicijativa zaštite umereno usmerena prema
proizvodnji dobara za domaće tržište, pre nego za izvoz, pri čemu se favorizuje kupovina
domaćih dobara;
3)umerena unutarnja orjentacija, gde postoji jaka barijera u odnosu na izvoz i favorizuje se
uvozna supstitucija;
4)jaka unutarnja orjentacija, gde trgovinska kontrola i struktura vladine inicijative jako
favorizuje proizvodnju za domaće tržište i ima jaku diskriminaciju u odnosu na uvoz.
Klasifikacija po osnovu smera orjentacije u ekonomskoj politici za neke od zemalja u periodu
od 1963-1985. godine, dataje u tabeli.

Tabela 9.4: Klasifikacija selektiranih zemalja u razvoju u skladu sa orijentacijom trgovine

(1963-1985)
jaka spoljna umerena spoljna umerena unutarnja jaka unutarnja
orjentacija orjentacija orjentacija orjentacija
Hong Kong Brazil Meksiko Argentina
J. Koreja Izrael Senegal Indija
Singapur Tajland Jugoslavija Bangladeš
Izvor: WorldDevelopment Report 1987, Washington DC, World Bank, 1987.

Autori studije Svetske Banke zaključuju da su performanse ekonomija spoljne

orjentacije u najširem stepenu superiornije u odnosu na ekonomije unutarnje orjentacije, po
svim aspektima. I drugi autori zaključuju da su otvorene ekonomije efikasnije u podizanju
životnog standarda u odnosu na ekonomije koje neguju visok stepen zaštite sopstvene
proizvodnje. Edwards je razvio model koji pretpostavlja da su otvorene ekonomije više
i 307
efikasnije u apsorbovanju egzogeno generisamh tehnologija . Upotrebom devet indikatora
trgovinskih orjentacije pokazao je da su u periodu od 1970-1982. godine, više otvorene
ekonomije težile da rastu brže. Da bi testirao ovu hipotezu konvencionalna jednačina rasta
upotrebljena je za povezivanje rasta dohotka per capita u odnosu na investicioni racio i u
odnosu na mere trgovinskih distorzija. U pogledu trgovinske liberalizacije, u daljim
istraživanjima, Edwards zaključuje da ukupna faktorska produktivnost zavisi u značajnoj meri
od otvorenosti. Značajna pozitivna relacija između otvorenosti i rasta produktivnosti

Edwards, S. (1998) ‘Openness, Productivity and Growth: What do we Really Know’, Economic Journal,
March.
282
potvrđena je i u drugim studijama. Po rezultatima Dollar-ove analize, zemlje spoljne
orjentacije karakteriše brži rast, što je dokazano na uzorku 95 zemalja u razvoju za period od
1976-1985. godine . Trgovinska orjentacija merenaje stepenom po kojem je realni devizni
kurs distorziran na način da ne reflektuje razlike u cenovnim nivoima između zemalja. Više
relativne cene indiciraju jaku zaštitu i inicijativu usmerenu na proizvodnju za domaće tržište.
Uzimajući u obzir različite kontinente i komparirajući ih u odnosu na uspešne ekonomije
azijskog regiona, isti autor je našao da je u Latinskoj Americi devizni kurs u proseku bio
precenjen za 33% tokom ovog perioda, dok je u zemljama Afrike razlika bila i veća (86%).
Jednačina rasta je utvrđena za svaku zemlju upotrebom mere distorzije deviznog kursa i
kontrolisanjem razlika u nivou investicija i varijabilnosti deviznog kursa. Dollar smatra da
trgovinske distorzije u proseku u zemljama afričkog i latinoameričkog regiona redukuju rast
per capita dohotka između 1,5% i 2,1% godišnje.
U MMF je razvijeno merenje brzine integracije, korišćenjem četiri indikatora:
- racia izvoza i uvoza u odnosu na BDP;
- racia stranih direktnih investicija u odnosu na BDP;
- učešća proizvoda fabričke prerade u ukupnom izvozu;
- i kreditnog rejtinga zemlje.
Na bazi ova četiri indikatora sve zemlje su podeljene u četiri grupe: brzi, umereni, slabi i
spori integratori . Po toj studiji utvrđeno je da su najbrži integratori, brzorastuće ekonomije
zemalja istočne Azije, dok su najslabiji i najsporiji integratori većina zemalja subsaharske
Afrike i zemlje srednjeg dohotka u Latinskoj Americi. Na bazi svih prethodno navedenih
empirijskih saznanja može se zaključiti da je trgovinska liberalizacija, jedan od glavnih
stimulansa ekonomskom rastu i rastu životnog standarda. Uticaj trgovinske liberalizacije na
privredni rast istaknut je u mnogim radovima kojima se naglašavaju efekti poboljšanje
efikasnosti u resursnoj alokaciji, stimulisanju izvoza koji ima značajne efekte na ponudu i
tražnju unutar ekonomije, itd. Trgovinska liberalizacija ne implicira sama po sebi rast izvoza,
ali u stvarnosti ima značajan pozitivan uticaj. Ovo je potvrđeno analizama na primeru
latinoameričkih i afričkih zemalja. Upotrebom tehnike panelnih podataka za 22 zemlje u
razvoju koje su usvojile trgovinsku liberalizaciju od sredine 70-tih, Santos-Paulino je
izračunao je da je liberalizacija podigla izvoz za skoro 2% u odnosu na period pre
liberalizacije . Ovaj uticaj je veći u zemljama koje su najmanje bile liberalizovane, tako da je
u pojedinim afričkim zemljama, taj procenat iznosio i više od 3,6%.
Pojedine azijske zemlje su možda najspektakularniji primer ekonomskog uspeha
vezanog za izvozne performanse, ali ono što je interesantno u većini slučajeva, strategija
uspeha nije bila bazirana na potpunoj primeni principa slobodne trgovine. Ekonomije Japana,
Južne Koreje, Singapura, Tajvana, Hong Konga, Malezije, Indonezije i Tajlanda imale su
najveće stope BDP rasta u svetu od 1965. godine, pri čemu je prosek za grupu ovih zemalja
iznosio 6% godišnje i stope rasta izvoza u proseku 10% godišnje. Dok su neke od ovih
zemalja bile u potpunosti orjentisane na slobodnu trgovinu, neke su primenjivale
intervenicionističke mere kao npr. Japan i Južna Koreja. Takođe je zaključeno da ne postoji
potpuno jedinstven Istočno-azijski model koji može biti primenjen u podizanju privrednog
rasta . Ono što je važno za privredni rast jeste da se postave fundamenti na pravilan način,
tako da bez obzira na to ko te fundamente usmerava, (da li je to slobodno tržište ili država na

Dollar, D. (1992) ’Outward-Oriented Developing Countries Really Do Grow More Rapidly: Evidence from
95 LDCs 1976-1985’, Economic Development and Cultural Change, April.
Brahmbhatt, M. and U. Dadush (1996) ’Disparities in Global Integrations’, Finance and Development,
September.
0
Santos-Paulino, A. (2002) ’Trade Liberalisation and Export Performance in Selected Developing Countries’,
Journal of Development Studies, October.
1
World Bank (1993) The East Asia Miracle:Economic Growth and Public policies (Washington DC: World
Bank).

283
drugoj strani), bude ostvaren uspeh u podizanju performansi privrede. Tri identifikovane
politike u tom pravcu su doprinele uspehu ovih ekonomija:
industrijska politika kojom su promovisani specifični sektori ekonomije i to
pre svega u smislu strateškog usmeravanja na industriju kao glavnu privrednu
granu;
politika državne supervizije finansijskih tržišta kojom se snižavaju troškovi kapitala i
usmerava direktno kreditiranje strateških sektora; - i treća politika koja promoviše izvoz i
oročenu zaštitu domaće industrije. Krucijalno za sve tri politike bilo je odlično upravljanje
ekonomijom. Svetska Banka je zaključila da većina ovih zemalja nije u potpunosti
primenjivala zakone slobodnog tržišta, ali da su fundamenti za funkcionisanje ekonomije u
svetskim okvirima postavljeni pravilno (npr. efikasna resursna alokacija, visoke stope
akumulacije humanog i materijalnog kapitala, itd.), tako da je devijacija u odnosu na norme
slobodnog tržišta, manja u odnosu na zemlje u razvoju.
Ne postoji način po kojem bi bilo koja od ovih zemalja rasla brže da nije bila primenjena
u svim slučajevima strategija ubrzanog rasta izvoza. Posebno je interesantan slučaj Kine koja
i dalje vrši restrikciju trgovine, ali je trenutno jedan od 10 najvećih svetskih izvoznika. Kina je
svojevremeno lansirala politiku tzv. “otvorenih vrata“u 1978. godini, posle tri decenije
unutarnje orjentacije trgovine. Od tada njen izvoz raste u proseku 10% godišnje, a stope rasta
BDP su oko 7%. To je klasičan primer izvozno usmeravanog privrednog rasta promovisanog
od strane vlade kroz uspostavljanje specijalnih ekonomskih zona i otvorenih gradova, koji
predstavljaju magnete za investicije. U svim izvozno orjentisanim ekonomijama, tipične
inicijative za izvoznike sastoje se od: investicionih subvencija i odobrenja; oslobađanja od
poreza i carina na inpute proizvoda koji idu u izvoz; favorizovani tretman stranih investicija,
itd. U Kini je 25% investiciono učešće bilo dovoljno da se odobri zajedničko ulaganje i status
stranog investitora koji kvalifikuje za poreska oslobađanja. Bez limita je bilo odobreno strano
akcionarsko investiranje u kineske kompanije. Literatura iz oblasti razvoja potvrđuje
empirijske analize koje povezuju rast izvoza i outputa i skoro sve pokazuju jaku pozitivnu
korelaciju. Ubrzani rast outputa vodi ubrzanoj produktivnosti rada i većoj konkurentnosti, što
pospešuje izvoz u kumulativno-uzročnom modela rasta.

284
 9.4 Kreditni rejting zemlje i krize dugova

U oceni sposobnosti zemlje da otplaćuje dug, treba uzeti u obzir mnogo faktora koji se
kombinuju u neki od indeksa rizičnosti duga posmatrane zemlje, na bazi metoda country risk
analize. Pri proceni rizika u međunarodnom razvojnom finansiranju uključen je niz elemenata,
koji su povezani sa ekonomskim i političkim prilikama u zemlji zajmoprimcu. Ono što je
važno u proceni individualne sposobnosti zajmoprimaca odnosi se na visinu i dospeće
spoljnog duga kojim se utiče na sposobnost zemlje da izmiruje eksterna zaduženja. Zbog toga
je za globalne zajmodavce, često u procesu međunarodnog kreditiranja neophodno da odrede,
kako individualnu kreditnu sposobnost, tako i rizik zemlje prema kojoj je zajam usmeren. U
procesu analize rizika zemlje, kod zajmodavca se često uspostavljaju limiti finansiranja u
različitim formama (npr. po regionima, sektorima, roku dospeća, veličini zajma itd.). Procena
rizika zemlje zasniva se u osnovi na cost benefit analizi i otpočinje izračunavanjem sadašnje
vrednosti budućeg nacionalnog dohotka, koji mora biti veći od obaveza eksternog zaduženja.
U mnogim slučajevima privatne kompanije mogu biti kreditno sposobnije od suverenih
država, jer je poslovanje sa političkim entitetima u osnovi povezano sa većim rizikom, što je
zemlja manje razvijena (npr. racionalna, međunarodna bankarska institucija preferiraće
kreditiranje Microsofta, pre nego finansiranje državne zajednice Srbije i Crne Gore). Cesto se
dešava da vlade u politički nestabilnim državama nude malu ili nikakvu zaštitu
međunarodnim zajmodavcima. Akcije kreditora u velikoj meri zasnivaju se na pretnji
obustavljanja daljih zajmova, u slučaju neizmirenja preuzetih međunarodnih obaveza.
Međutim, ovo može biti prazna pretnja, ako zemlja ima moćnog geopolitičkog saveznika ili je
sudbina kreditorske banke vezana za sudbinu zajmoprimca (npr. ako je veći deo portfolia
banke zarobljen u kreditima zemlje dužnika). Mrtav dužnik nije dobar dužnik.
Rizik zemlje odnosi se na mogućnost da zemlja dužnik nije sposobna ili nije voljna da
servisira dug u vremenski dogovorenim rokovima tj. predstavlja rizik koji je u izvesnom
stepenu pod kontrolom vlade zemlje zajmoprimca. U okviru rizika zemlje sadržane su sledeće
komponente:
politički rizik; ova vrsta rizika odnosi se na mogućnost da politički faktori
mogu ugroziti sposobnost zemlje da otplaćuje dugovne obaveze. U okviru
političkog rizika sadržan je različit spektar mogućih događaja; od
nacionalizacije imovine, preko političkih prevrata, korupcije, pa sve do šteta
izazvanih građanskim nemirima ili ratovima. Rizik se odnosi na mogućnost
da političke odluke ili događaji utiču na poslovnu klimu u zemlji, na način
pri kojem investitori gube novac ili nemaju prinos, koliko su očekivali.
Predviđanja ovog rizika uključuju projekcije nastale na bazi političkih
odluka koje utiču na poslovanje investitora (npr. pad Suharta u Indoneziji,
1998. godine, doveo je do većeg restruktuiranja duga ove zemlje). Ovaj tip
projekcija je u odnosu na većinu ekonomskih ili poslovnih analiza, ipak
relativno nerazvijen.
transferni rizik; rizik da zajmoprimac ne bude u mogućnosti da servisira dug,
zbog ograničenog pristupa inostranim deviznim sredstvima. Zajmoprimac
može imati dovoljno prihoda da servisira dug, ali nije u mogućnosti, ili mu
nije dozvoljeno da konvertuje lokalnu valutu u inostranu, za ove svrhe.
rizik suverenosti; rizik da država u ulozi zajmoprimca postane kreditno
nesposobna, odnosi se na rizik da država ili preduzeće sa javnom garancijom
nije u mogućnosti ili nije voljno da ispunjava inostrane obaveze.
Rizik zemlje uključuje kreditni rizik svih zajmoprimaca za zemlju kao celinu. Metodologija
uključuje kvalitativne i kvantitativne analize političkog, društvenog, ekonomskog i prirodnog

285
okruženja u zemlji, kojoj je kredit odobren. Pored toga zahteva se i procena stepena u kojem
prethodni faktori utiču na zajmoprimčevu sposobnost da servisira zajmove. Analiza rizika
zemlje tipično rezultira u nekoj vrsti indeksa koji uključuje raznolike ponderisane varijable
izvedene za svaku zemlju, kao što je prikazano na tabeli. Tako na primer, izveštaj
Institucionalnog Investitora rangira sve zemlje u skladu sa kreditnim rejtingom na skali od 0
do 100, gde veća vrednost odražava manju mogućnost ispoljavanja nesposobnosti servisiranja
duga.

Tabela 9.5: Kreditni rejting selektiranih zemalja napočetku i kraju liste Institucionalnog
Investitora
Rang Zemlja II Kreditni rejt ing
1 Švajcarska 92.7
2 Nemačka 92.5
3 SAD 92.2
4 Holandija 91.7
5 Francuska 90.8
6 Velika Britanija 90.2
7 Luksemburg 89.9
129 Jugoslavija 8.9
130 Severna Koreja 7.8
131 Liberija 7.6
132 Sudan 7.5
133 Irak 7.1
134 Sijera Leone 6.3
135 Avganistan 6.2
136 Kongo 6.1
Globalni prosečni rejting 40.9
Izvor:Institutional Investor, March 1999. www.iimagazine.com/research/99/countrycredit

Svi modeli rizika zemlje sadrže nekoliko osnovnih elemenata:

politička analiza; u okviru ovog parametra procenjuju se: dubina i iskustva sa
državnom birokratijom, politički uticaj na ekonomski menadžmet, etničke
tenzije, korupcija, politički prevrati, legitimnost režima i stabilnost, političke
veze sa inostranim partnerima.
ekonomska analiza; ova analiza ukazuje na verovatne buduće ekonomske performanse zemlje,
u cilju određenja buduće sposobnosti servisiranja inostranog duga i uključuje:
monetarnu i fiskalnu politiku, globalno ekonomsko okruženje, rast BDP, stope inflacije,
diverzifikaciju izvoza, raspoloživost prirodnih resursa, stabilnost bankarske industrije.
finansijska analiza; ispitivanje međunarodne pozicije likvidnosti zemlje, u cilju određenja
kapaciteta servisiranja duga, utvrđuje sledeće indikatore: spoljnu zaduženost u apsolutnom
izrazu i u odnosu na domaći output, stanje tekućeg računa, stabilnost deviznog kursa, stanje
deviznih rezervi, procena ulaznih i izlaznih tokova kapitala, i servisiranje duga u odnosu na
izvoz. Multidisciplinarna priroda indeksa rizika zemlje zahteva integrisani pristup, u analizi
koja kombinuje kvantitativne i kvalitativne faktore, i kao takva služi kao solidan indikator
stanja, u kojem se nalazi zemlja, i kao uputstvo za strane investitore, da li u tu zemlju treba
ulagati ili ne.
Kada se država zadužuje u inostranstvu ili na zahtev poverilaca garantuje dug javnih
preduzeća ili državnih banaka, onda i najveći deo obaveza postaje dug države. Država ne

286
može proglasiti bankrot, kao što to mogu preduzeća i banke, iako i za suverene države postoji
rizik u pogledu ispoljavanja nesposobnosti servisiranja duga (default). Dok se dug preduzeća,
banaka, i individualnih lica može naplatiti sudskim izvršenjem i oduzimanjem imovine, to u
slučaju suverene države nije tako jednostavno rešenje, jer obustavljanje (moratorijum)
servisiranja spoljnog duga , povlači niz posledica za zemlju dužnika u sledećim oblicima: -
zaplena robe i imovine u inostranstvu;
- blokada deviznih rezervi i ostalih oblika finansijske aktive zemlje dužnika u
inostranstvu;
- isključivanje iz svakog daljeg kreditiranja u inostranstvu;
- onemogućenje korišćenja instrumenata i mehanizama međunarodnog robnog i
platnog prometa;
- sužavanje koristi od međunarodne trgovine;
- urušavanje međunarodnog kredibiliteta zemlje.
Ipak, što je dug veći, to su i iskušenja u pogledu moratorijuma takođe veća, ali svaka zemlja je
svesna mogućih posledica, koji bi ovakav čin imao po njen dalji razvoj.
Ako bi se kapital ulagao tamo gde donosi najveći prinos, onda bi se po postavkama
neoklasične teorije, iz dela tog prinosa, dug mogao otplatiti. Do anomalija u funkcionisanju
međunarodnih tržišta kapitala dolazi usled narušavanja složenih relacija između ključnih
varijabli ekonomskog sistema, tako da se kao simptom pogoršanja stanja nacionalne
ekonomije, javljaju problem zaduženosti i dužnička kriza. Zemlje u razvoju ne pozajmljuju
samo od drugih zemalja i multilateralnih agencija, već i od komercijalnih, bankarskih
institucija. Sve pozajmice bilo da su oficijelne ili privatne uključuju otplate duga, osim
ukoliko nije u pitanju poklon ili izvršen otpis duga. Dug mora biti plaćen nakon izvesnog
broja godina, a kamatna plaćanja se podrazumevaju na uzimanje zajma. Amortizacija glavnice
i kamatna plaćanja konstituišu obavezu servisiranja duga. Svi zajmovi moraju biti otplaćeni sa
kamatom, što predstavlja dugovno kreirane tokove. Kretanje zajmovnog kapitala konstituiše
tokove u intertemporalnoj trgovini, dok je sam dug prema inostranstvu na određeni dan, odraz
stanja neotplaćenih obaveza. Jasno je samo po sebi da se preuzimanjem novih obaveza, pored
postojećih, povećava dug, a da se otplatom glavnice, dug smanjuje. Servisiranje duga sastoji
se iz plaćanja kamate i otplate glavnice, tako da je neto promena duga, odraz novog
zaduživanja umanjenog za otplatu glavnice, u posmatranom periodu. Neto transfer sredstava
po tom osnovu je razlika između novog zaduživanja i službe duga, tj. neto promena duga
umanjena za plaćanje kamate.Veličina duga je rezultat takvih tokova.
Postoji masivni porast dugovno kreiranih tokova u zemljama u razvoju, poslednjih
tridesetak godina, a naročito nakon prvog skoka cena nafte u 1973. i 1974. godini.
Komercijalne banke su tada organizovale recikliranje tzv. petrodolara kojima su finansirani
deficiti tekućih računa u mnogim zemljama. Ponuda kapitala na svetskom tržištu je bila
ogromna, a kamatne stope niske. Kontinuirano zaduživanje zemalja u razvoju, odvijalo se na
bazi sindikalizovanih zajmova, sa varijabilnom kamatnom stopom ( LIBOR + troškovi +
kamatna margina) koja nije u početku bila visoka. SAD su krajem 70-tih uvele oštru
antiinflacionu politiku, što je ostatak svetske ekonomije uvelo u recesiju. Ubrzo je došlo do
porasta realnih kamatnih stopa i kursa dolara, što je za zemlje u razvoju počelo da izaziva
veliki odliv kamata. Skok kursa dolara i plivajuće kamatne stope doveli su do velikog
povećanja realnog obima vrednosti duga i tada je dug umesto dobrog sluge postao zao
gospodar. Porast obima duga između 1980 i 1999. godine prikazan je u tabeli.

287
 Tabela 9.6: Stanje duga i tok servisiranja duga ZUR, (1980-1999)
Zemlja Ukupni Ukupno Dug-BNP Dug-Izvoz Racio
stok duga servisiranje racio racio servisiranja
(mlrd.$) duga(mlrd.$) duga
1980 1999 1980 1999 1980 1999 1980 1999 1980 1999
Sve ZUR 609 2554 114 246 20.3 41.5 88.4 136.6 13.5 18.7
Nizak 131 730 25 52 17.7 37.3 - 152.0 21.5 14.7
dohodak
Srednji 478 1824 89 194 21.0 43.4 86.7 128.5 14.5 19.6
dohodak
Istočna 74 659 17 65 21.2 34.8 - 94.4 15.7 14.8
Azija i
Pacifik
Evropa i 75 486 21 40 - 42.2 - 133.7 - 14.8
Centralna
Azija
Latinska 257 793 45 97 34.1 346.2 225.7 194.6 36.2 34.5
Amerika i
Karibi
Bliski Istok 84 214 12 19 20.7 44.2 40.8 111.3 5.6 11.0
i Severna
Afrika
Južna Azija 38 171 6 13 16.0 28.2 161.5 1162.5 11.8 14.8
Subsaharska 61 231 12 11 23.5 75.8 65.5 225.1 7.2 14.8
Afrika
Izvor: Global Development Finance 2000, (Washington DC: World Bank, 2000).

Ukupan dug zemalja u razvoju narastao je preko 2,5 hiljade milijardi $, odnosno preko
600 $ po glavi stanovnika ovih zemalja. Obaveza servisiranja duga apsorbuje oko 246
milijardi $ stranih deviznih sredstava ili 18,7% ukupnih izvoznih prihoda. U prezaduženim
zemljama niskog dohotka, racio servisiranja duga iznosi 24,7%, a u Latinskoj i Srednjoj
Americi 34,5% izvoznih prihoda odlazi na servisiranje duga. Racio servisiranja duga meri
sumu prihoda stranih deviznih sredstava, koje ne mogu biti upotrebljena da se finansira uvoz.
Što je veći racio servisiranja duga, to je više ugrožen ekonomski razvoj zemlje i razvojne
perspektive. U odgovoru da li je nivo duga zemlje održiv, Svetska banka uzima racio dug-
izvoz i ukoliko je isti veći od 220%, to znači da dug nije održiv i da se zemlja nalazi u
kategoriji prezaduženih zemalja. To je ujedno i jedan od glavnih kriterijuma za olakšanje
duga pod HIPC inicijativom. Većina afričkih zemalja kvalifikuje se visokim vrednostima
ovogracia u grupu prezaduženih zemalja.
Za zemlju je profitabilno pozajmljivati, sve dotle dok stope prinosa koje se ostvaruju
tim pozajmicama prevazilaze kamatne stope. Pod ovim okolnostima, stopa rasta dohotka je
viša, nego što bi inače bila, što dovodi do povećanja svetskog blagostanja. To znači da su
profitabilnost pozajmljivanja i kapacitet servisiranja duga konceptualno različite kategorije.
Glavne teškoće servisiranja odnose se na promene u svetkim ekonomskim uslovima, pre
svega kroz depresiranje deviznih prihoda zemalja u razvoju, tokom prve polovine 80-tih
godina, što je sa pogrešnim kalkulacijama stopa prinosa na investicije, uzrokovalo i pogrešno
korišćenje investicionih fondova, odnosno pozajmljenog kapitala. Zemlje u razvoju su
doživele veliki realni pad dolarskih izvoznih cena svojih proizvoda. Za početak globalne krize
dugova uzima se 1982. godina, kada je obim svetske trgovine naglo pao za 2,5%, a uslovi
razmene za zemlje u razvoju su se u celini pogoršali za preko 10%. Niko od zajmodavaca i

288
zajmoprimaca nije mogao da predvidi ovakav tok događaja. Meksiko je 1982., bio prva
zemlja koja je suspendovala dalje otplate dužničkih obaveza u odnosu na međunarodne
bankarske institucije i oficijelne zajmodavce, kada je objavio da je njegova centralna banka
utrošila sve devizne rezerve i da ne može više da otplaćuje dugove. Već krajem 1986. godine,
preko 40 zemalja je došlo do velikih teškoća u pogledu otplate svog spoljnog duga. U 1987.
godini, Brazil je bio prva zemlja koja je suspendovala kamatna plaćanja inostranim
kreditorima. Servisiranje duga ne mora biti jedini i pouzdani indikator sposobnosti otplate
duga, niti je u praksi na bazi njega moguće potpuno precizno predvideti bankrotstvo zemlje.
Sposobnost otplate takođe zavisi i od sposobnosti da se privuče novi kapital u relaciji sa ino-
deviznim prihodima i neophodnim uvoznim zahtevima. Zemlje koje su svojevremeno
proglasile bankrotstvo u prošlosti (Bolivija, Brazil i Peru) imale su racio servisiranja duga
između 16% i 20%, dok Australija sa raciom od 45% nije bankrotirala. Sklonost bankrotstvu
zavisi i od mnogih drugih faktora, kao što su:
nivo i rast per capita dohotka;
racio neto uvoza stranog kapitala u odnosu na plaćanja po osnovu servisiranja
duga;
rast izvoza;
racio uvoza u odnosu na posede međunarodnih rezervi; Krizni aspekt duga može biti
posmatran sa stanovišta zemlje zajmoprimca i sa stanovišta zajmodavca, bilo da je u pitanju,
privatna bankarska institucija ili suverena vlada određene države. Zemlje dužnici su morale da
izvrše jaku redukciju uvoza u cilju servisiranja sopstvenog duga. Zemlje Latinske Amerike
pozajmljivale su od komercijalnih banaka po fluktuirajućim kamatnim stopama, tako da su u
situaciji depresiranih izvoznih tržišta, povećale sume novca na ime servisiranja duga, a sam
teret duga je postao prevelik. U ovim slučajevima neplaćanje ugovorenih obaveza po osnovu
duga izazvalo je krizu za privatne bankarske institucije i krizu za pojedine zemlje zbog pretnji
da će iscrpeti uvoz i tokove novog kapitala. Kriza bi se prenela na svetsku ekonomiju, s
obzirom na masovne kontrakcije bankarskog kreditiranja kroz sistem, ali to se ipak nije desilo,
zbog toga što je proces kreditiranja nakon kratke kontrakcije, ponovo oživeo na bazi rešenja
različitih formi međunarodne kooperacije i reprogramiranja duga.
Zajmodavci i zajmoprimci su uračunavali rizik u vidu statističke verovatnoće, da se
očekivani prihodi ne ostvare, ali ono što se desilo u svetskoj ekonomiji tokom 80-tih godina,
bilo je celokupno pomeranje distribucije verovatnoća ishoda, koje niko nije predvideo. Kada
su se pojavili događaji izvan kontrole zajmoprimaca, postalo je evidentno da će nastati
teškoće otplate i servisiranja duga. Interes privatnih banaka da dug bude otplaćen u skladu sa
ugovorenim obavezama, nije neophodno značio poklapanje sa globalnim interesom svetske
ekonomije. Otplata duga vodila je kontrakciji uvoza od strane zemlje zajmoprimca, što
redukuje izvoz drugih zemalja, uvećavajući deflaciona kretanja u celokupnoj svetskoj
ekonomiji. Do sada je solucija bila, da se zahteva od strane zemlje dužnika da prihvati
prilagođavanja i reprogramiranje duga sa vrlo malim subvencijama. Kada potencijalne
prednosti dugovnog kreditiranja bivaju nadmašene potencijalnim nedostacima iz takvog
procesa? Naravno, da ne postoji potpuno objektivni kriterijum na bazi koga se može
odgovoriti lako na ovo pitanje. Ukoliko zemlja ima intertemporalno budžetsko ograničenje,
optimalni tajming zaduživanja zavisi od tekućih i budućih uslova u ekonomiji. Ukoliko je u
pitanju pozajmljivanje za investicije, relacija između kamatne stope i produktivnosti
investicija je najvažnija. Ukoliko ne postoji intertemporalno ograničenje i ukoliko zemlja
servisira dug u stranoj valuti, većina kriterija za evaluaciju optimalnog pozajmljivanja
povezana je sa sklonošću da se ne izvrše ugovorne obaveze. Dug kao proporcija nacionalnog
dohotka može biti uzet kao kriterijum za evaluaciju optimalnog pozajmljivanja. Najšire
korišćeni kriterijum za odredivanje poželjnosti budućih pozajmica i utvrđivanja sklonosti da

289
se dug ne otplati, jeste racio servisiranja duga, kojim se meri odnos amortizacije glavnice
duga i kamatnih plaćanja u odnosu na prihode od izvoza. Taj indikator (stepen zaduženosti)
ukazuje na to koji deo tekućeg deviznog priliva posmatrana zemlja troši na servisiranje
anuiteta (kamate i glavnice). Teret duga tako posmatran odražava aspekt likvidnosti
posmatrane zemlje. Progresivno rastući racio znači veće fiksne obaveze na izvozne prihode.
Veća je sklonost ka bankrotstvu, ukoliko ti prihodi fluktuiraju i ukoliko strana devizna
sredstva ne mogu biti tako lako izdvojena za servisiranje duga. Za sve zemlje u razvoju, racio
servisiranja duga je u stalnom porastu. Dug se može posmatrati i sa aspekta solventnosti u
odnosu na imovinu, output ili bogatstvo kojim raspolaže posmatrana zemlja.
Jedan od inicijalnih odgovora u odnosu na krizu dugova, pre svega jeste pokušaj da se
poveća likvidnost zemalja u razvoju, odnosno da se stvori više manevarskog prostora za izlaz
iz tih problema. U periodu prinudnog prilagođavanja (1982.-1986.), strategija koju su razvile
SAD, imala je za cilj da zemlje dužnici nastave servisiranje dugova i ponovo steknu kreditnu
sposobnost za novo zaduživanje u cilju otplate starih dugova. Ovim rešenjem u suštini samo
je odložena otplata duga (reprogramiranje), ali ne i smanjenje. Dužnici su pod izrazito
nepovoljnim uslovima, uz malo eksternih resursa, morali da podnesu recesiju, kao previsoku
cenu prinudnog prilagođavanja, zbog zahteva za sprovođenjem reformi usmerenih na redovno
izvršavanje službe dugova, a ne na nacionalne, razvojne ekonomske prioritete. Bejkerovim
planom je u 1988. godini napravljena provizija od 20 milijardi $ dodatnog kreditiranja od
strane komercijalnih banaka i 9 milijardi $ od strane multilateralnih agencija u odnosu na
najzaduženije zemlje sveta. Time je priznato da je recesiono prilagođavanje bilo
kontraproduktivno, već da se rešenje mora tražiti u povećanju kapaciteta servisiranja dugova u
krizom pogođenim zemljama. Bejkerov plan bio je pripremljen kroz sporazum o
višegodišnjem reprogramiranju (multiyear rescheduling agreement), uz prihvatanje
odgovornosti svih aktera u krizi dugova. Bejkerov plan, nasledio je plan N. Brady, kojim je
prihvaćena redukcija duga, 1989. godine, što je bilo mnogo više uspešno. Po prvi put priznato
je da zemlje u razvoju ne mogu da otplaćuju ceo dug. Dva su glavna elementa plana:
obezbeđenje fondova kroz MMF i Svetsku banku, u različitim formama dugovnog olakšanja u
odnosu na zemlje srednjeg dohotka koje su bile voljne da prihvate politike prilagođavanja i
reforme; kao i ohrabrivanje zemalja da otkupe dugove po diskontnim cenama i na taj način
redukuju buduće obligacije. Jedna od mogućnosti zemalja bila je da izvrše zamenu starih
zajmova sa novim dugoročnim obveznicima na 30 godina, po diskontovanoj ceni od 35% i po
kamatnoj stopi, samo marginalno iznad tržišne stope. Obveznice su garantovane od strane
MMF. Na taj način se na primer, Meksiko oslobodio 20 milijardi $ obaveza po osnovu
servisiranja duga.
U svim nekonvencionalnim oblicima smanjenja duga polazi se od priznanja da se
tržišna i nominalna cena duga razlikuju. Tržišna cena duga je daleko ispod nominalne
vrednosti kod prezaduženih zemalja, i formira se na bazi različitih procena poverioca o tome
koji deo duga, dužnik zaista može da plati. Jedna od metoda rešenja problema dugova, u tom
pogledu, predstavlja i otkup duga na sekundarnom tržištu, po nižoj ceni. Otkup duga od strane
dužnika, njegovim sopstvenim sredstvima ide na njegovu štetu, a u korist poverilaca, jer
transferiše sredstva ka zajmodavcu . U pogledu ostalih rešenja, najčešće se vrše konverzije
dugova (swap) za akcijski kapital, novi dug, ekološke programe i/ili razvoj, a vrlo retko vrši se
i opraštanje duga kao krajnje rešenje.
Jedan od primera krize dugova jeste i kriza u istočnoj Aziji. Erupcija finansijskih kriza
u istočnoj Aziji, u julu 1997. godine, nastupila je kao pritisak na pojedine valute, tako da
države nisu bile više u stanju da brane fiksni devisni kurs. Napuštanje fiksnih kurseva i
prelazak na fluktuiranje, bio je namera da se izbegne bankrotstvo na preuzete međunarodne

Krugman P. R. and Obstfeld M. (1991) International Economics - Theory andPolicy, New York.

290
obaveze. Rapidno širanje krize kroz region, ogledalo se u valutnom kolapsu Tajlanda,
Indonezije, Filipina i Južne Koreje u toku nekoliko nedelja. Valutni kolaps uzrokovao je i
oštar pad na tržištima akcija ovih zemalja. Zemlje koje su bile zahvaćene krizom pokušale su
da upravljaju velikim platno-bilansnim deficitima, finansiranjem kratkoročnog uvoza kapitala,
uz istovremeno očuvanje fiksnog deviznog kursa. Značajno je istaći da MMF nije predvideo
krizu i da je odgovor MMF bio reakcija na posledice. Region brzo rastućih ekonomija uveden
je u jednu od najozbiljnijhih posleratnih recesija u svetu, u poslednjih nekoliko decenija.
Pre krize, makroekonomski agregati nisu na prvi pogled, odavali utisak mogućnosti
upadanja u velike teškoće. Fiskalni bilans je uglavnom bio u suficitu, inflacija je bila niska,
domaća štednja i investicije kao proporcija BDP su bile među najvišima u svetu. Međutim,
postojali su veliki debalansi na eksternim računima. Treba imati u vidu da ni jedna ekonomija
u dugom roku ne može rasti brže, od stope koja je kompatibilna sa ekvilibrijumom na
tekućem računu platnog bilansa, osim ukoliko neprekidno ne finansira stalno rastući defict,
što generalno nijedna zemlja nije u stanju. Istočnoazijska kriza je rezultat neodrživog platno-
bilansnog deficita, finansiranog kratkoročnim, nestabilnim uvozom kapitala, dok su razmere
krize uvećane slabim internim finansijskim strukturama i pozajmicama nad kojima nije vršen
monitoring u dovoljnoj meri. Platno-bilansni deficiti kao proporcija BDP, za period pre i u
toku krize dati su u tabeli.

Tabela 9.7: Stanje tekućeg računa, 1992-1998, (mil. $ i %BDP)

Zemlja
1992 1993 1994 1995 1996 1997 1998
Tajland
-6304 -6159 -7862 -13248 -14380 -3130 13500
-5.7 -4.9 -5.4 -7.9 -7.9 -2.0 11.5
Indonezija
-2780 -2940 -3488 -6987 -8069 -1698 1423
-2.0 -1.9 -2.0 -3.4 -3.4 -1.4 1.1
Filipini
-858 -3016 -2950 -1980 -3953 -4351 1300
-1.6 -5.5 -4.6 -2.7 -4.7 -5.3 2.0
Malezija
-2167 -2991 -4521 -8470 -4956 -4791 5113
-3.7 -4.7 -6.2 -9.7 -5.0 -5.3 8.1
J.-3939
Koreja 939 -3868 -8507 -23005 -8167 40039
-1.3 -0.3 -1.0 -1.9 -4.7 -1.8 13.2
Izvor: Asian Development Outlook, 1998 (Manila: Asian Development Bank, 1998).

Deficiti su varirali oko 2 do 10% u godinama koje su prethodile krizi. Iz istorijskog

iskustva u vezi duga zemalja Latinske Amerike, maksimalno održivi deficit u odnosu na BDP
je 2-3%, zavisno od okolnosti u kojim finansijsko tržište postaje nestabilno iz razumljivih
razloga. Ukoliko je deficit finansiran dugovno kreiranim tokovima, poput komercijalnog,
bankarskog pozajmljivanja, eksterni dug u odnosu na BDP počinje da raste i racio servisiranja
duga u odnosu na izvozne prihode, takođe se povećava. Zemlja postaje preosetljiva na
eksterne šokove sa izbijanjem mogućnosti za bekstvo kapitala, ukoliko je dug pretežno lociran
u privatnom sektoru, uz razvijanje perspektive nemogućnosti dalje otplate duga. Tokom 80-tih
godina u MMF se smatralo da deficit tekućeg računa platnog bilansa ne mora biti problem,
sve dotle dok nije povezan sa državnim, fiskalnim deficitom. Pod ovim okolnostima,
međunarodni platni deficit se prihvatao, kao pitanje između konstituišućih činilaca, koje
zadire u interptemporalnu distribuciju potrošnje. Međutim kriza u istočnoj Aziji je pokazala
greške u ovim stavovima. U toku četiri godine koje su prethodile krizi nije bilo fiskalnog
deficita u bilo kojoj od ovih zemalja. Međutim, fragilnost situacije u kojoj je brz rast outputa
podržan dugovno kreiranim tokovima, koji moraju biti servisirani i otplaćeni u stranoj valuti u
ekonomiji u kojoj kapital može izaći isto tako brzo, kao što je i ušao, ima znatne implikacije
za stabilnost valute. Stepen u kojem platnobilansni deficiti ostaju održivi, zavisi delom od

291
prirode ulaznih tokova kapitala. Postoje četiri tipa ulaznih tokova kapitala: oficijelni tokovi,
strane direktne investicije, portfolio investicije i komercijalne pozajmice. U tom pogledu
eksterno finansiranje deficita u zemljama pogođenim krizom bilo je vrlo nepovoljno.

Tabela 9.8: Eksterno finansiranje deficita u Azija-5 zemljama, 1994-1997.

1994 1995 1996 1997
Neto ekstrno 47.4 80.9 92.8 15.2
finansiranje
SDI 4.7 4.9 7.0 7.2
Portfolio tokovi 7.6 10.6 12.1 -11.6
Komercijalne 24.0 49.4 55.5 -21.3
bankarske
pozajmice
Nebankarske 4.2 12.4 18.4 13.7
pozajmice
Neto oficijelni 7.0 3.6 -0.2 27.2
tokovi
Izvor: UNCTAD, Trade and Development Report 1998 (Geneva: UNCTAD, 1998).

Oficijelni tokovi su od najveće pomoći u finansiranju deficita, jer su njihovi uslovi

otplate najpovoljniji, ali igraju malu ulogu u periodu do 1997. godine, do momenta udara
krize. Strane direktne investicije su stabilne i dugoročne po svojoj prirodi i ne uključuju
buduće fiksne obaveze plaćanja, kao što je to slučaj sa pozajmicama. Tokom perioda visokog
rasta do 1997. godine, ove zemlje su primile značajne tokove direktnih investicija koji su im
pomagali da održe deficite. Ostale kategorije ulaznih tokova kapitala su znatno više
nestabilne. Masivan uvoz kratkoročnog kapitala bio je omogućen finansijskom
liberalizacijom. Tokovi portfolio investicija i različiti tokovi privatnih pozajmica porasli su sa
36 milijardi $ u 1994. na 86 milijardi $ u 1996. godini, tako da su nestabilni tokovi
konstituisali preko 60% eksternog finansiranja, u godinama pre 1997. godine. Da li su zemlje
istočne Azije bile u stanju da finansiraju stalno rastući platnobilansni deficit i zašto je
otpočelo iznenadno bekstvo kapitala?
Region je bio atraktivan za strani kapital iz brojnih razloga. Prvo, sve ove zemlje su
implicitno ili eksplicitno vezale devizni kurs u odnosu na SAD dolar i bile su posvećene
odbrani ove relacije. Ovo je u očima mnogih stranih kreditora eliminisalo element rizika koji
se odnosi na pad deviznog kursa. Takođe je postojalo uverenje da će vlade uvek priskočiti da
izbave i spasu od bankrotstva ogromne finansijske institucije, ili firme koje se nađu u nevolji,
što je već rađeno u prošlosti. Finansijske krize u Tajlandu i Maleziji tokom sredine 80-tih i
Indoneziji u 1994. godini, bile su rešene državnom intervencijom i izbavljenjem iz
bankrotstva velikih firmi, što je potvrdilo gledište da će država i vlade implicitno garantovati
za domaće finansijske institucije i firme. To je na izvestan način oslabilo i tržišnu disciplinu
banaka. Ako su države garantovale depozite, ne postoji potreba investitora da se povlači, čak i
kada se banka očigledno ponaša rizično u politici kreditiranja. Percepcija regiona kao subjekta
koji podržava brže stope rasta i visoke stope prinosa, dovela je do velikog privlačenja stranog
kapitala. Liberalizacija je dodatno omogućila veće pozajmljivanje iz inostranstva,
istočnoazijskim bankama i firmama. Velike pozajmice u inostranstvu su azijske korporacije
uzimale zbog visokih troškova intermedijacije kod regionalnih domaćih bankarskih
institucija. Zbog toga je bilo jeftinije podizati fondove iz inostranstva.
Problem koji nije bio dovoljno procenjen, dok nije bilo kasno, jeste da ubrzana
liberalizacija tržišta kapitala otvara skrivene, oštre nedostatke istočnoazijskog, finansijskog
sistema. Postojalo je dobro razvijeno tržište akcija, ali tržišta obveznica i drugih hartija od

292
vrednosti su bila nedovoljno razvijena i zbog toga su eksterna finansiranja korporacija bila
većim delom oslonjena na bankarski sistem. Sistem je pokazao fundamentalne slabosti koje
su u prethodnim godinama bile zamaskirane brzim stopama rasta, dok je racio adekvatnosti
kapitala u bankama bio veoma nizak. Limiti na pozajmice ka jednom pojedincu ili povezanoj
grupi su bili nedovoljni i nisu bili zadovoljavajući, a takođe nisu postojala ni striktna pravila u
pogledu transparentnosti bankarskih operacija. Menadžment i vođenje bankarskih institucija
često su bili pod uticajem državnih politika, što je doprinosilo slabijim performansama. Važna
slabost se odnosila i na limitirani institucionalni razvoj banaka, tako što se veći deo
pozajmljivanja odvijao na kolateralnoj bazi, pre nego na dinamičkoj projekciji novčanih
tokova, što je zanemarilo potrebu analize profitabilnosti i rizika tako finansiranih projekata.
Postojala je tendencija kreditiranja onih delova privrede, koji su bili u bliskoj vezi sa
državnim sektorima. Eksplicitne državne garancije vode ka problemu moralnog hazarda, s
obzirom da banke i kompanije nisu težile da snose odgovornost i troškove bilo kakve
pogrešne poslovne politike. Ukoliko investicije propadnu, oni koji su ih preduzimali nisu
morali da snose troškove, već su jednostavno bili upućeni na državu, odnosno vladine
institucije za pokriće tih troškova.
Međutim, onog momenta kada su se pojavili prvi znaci krize, došlo je do bekstva
kapitala. Kada je kapital počeo ubrzano da se odliva iz regiona, pri padu deviznih kurseva,
niko nije želeo da drži finansijsku imovinu denominovanu u domaćoj valuti. Gubici kapitala
uzrokovani depresiranjem valute, uveliko su prevazilazili moguće dobitke visokih prinosa,
čak i na visoke kamatne stope, koje su bile uvedene u cilju pokušaja restauriranja poverenja.
Cinjenica da je veći deo stranih pozajmica bio kratkoročan, značio je da su se i izlazni tokovi
kapitala odvijali vrlo brzo. Takvi tokovi nisu mogli biti pokriveni rezervama, jer su
kratkoročni dugovi u odnosu na rezerve bili mnogo veći u svim zemljama. Sve je ovo
doprinelo da se kriza pojavi kao konačni rezultat. Istočnoazijska finansijska kriza pokazala je
fundamentalne slabosti procesa rasta i opasnosti rapidne liberalizacije međunarodnih tokova
kapitala, pre nego što domaći bankarski sistem razvije u dovoljnoj meri regulatornu kontrolu
nad ulaznim tokovima kratkoročnog kapitala. Zbog toga je platni bilans postao ultimativno
ograničenje performansi rasta.
Svetski problem duga je u stvari problem deviznih resursa, odnosno reprezent
nesposobnosti dužnika da zaradi dovoljno deviznih resursa kroz izvoz, kako bi servisirao
inostrani dug i u isto vreme imao održivi rast outputa. Bilo da su servisiranja duga
suspendovana, ili rast ograničen, ili kombinacija oba slučaja, na nesreću zemalja dužnika,
poboljšanja u životnom standardu su jako usporena. Prezadužene, nerazvijene zemlje
stagniraju pod ukupnim teretom siromaštva i duga. To naravno vodi do situacije u kojoj
siromašni postaju progresivno siromašniji, zbog ekstrakcije deviznih resursa i velikih
transfera iz dotične zemlje. Ekonomije prezaduženih zemalja ne mogu se same izbaviti iz
takve agonije loših performansi i slabih perspektiva rasta. Vlade zemalja u dugovima moraju
zahvatiti domaća sredstva za otplatu duga i izvršiti transfer tih resursa u devizna sredstva, pri
čemu transferno opterećenje zahteva višak izvoza nad uvozom. Empirijska evidencija ukazuje
da je kod prezaduženih zemalja, veliki deo trgovine u konkurenciji zemalja u sličnoj situaciji
na međunarodnom tržištu, tako da konkurentska cenovna redukcija ostavlja njihove izvozne
prihode manje ili više nepromenjene. U krajnjem ishodu, dolazi do kontrakcije životnog
standarda, jer se generiše izvozni suficit, kroz redukovanje uvoza.
Na mnogo načina, kao bolest koju je teško izlečiti, problem duga (ukoliko se jednom
uspostavi za određenu zemlju) u velikoj meri utiče i širi se na ostatak ekonomije i čini je
nemoćnom. Ne postoje laka rešenja za problem servisiranja duga, osim masivnog programa
opraštanja duga. U situaciji prezaduženih zemalja uglavnom se radi na stvaranju mogućnosti
za zajmoprimce da im dug bude upravljiv, tj., da ga mogu servisirati. Bez takvog vida
olakšanja, dalja povećanja obima servisiranja duga i obaveza po tom osnovu jednostavno čine

293
stvari gorim, nego što su bile. Zajmodavci i zajmoprimci kao deo celine svetske zajednice,
imaju koristi od kreiranja kreditnog procesa, tako da je potrebno istaći da sve strane u tom
procesu treba da snose i teret olakšanja duga. Nije samo na zemljama dužnicima da snose
celokupni teret prilagođavanja. Do sada je u tom pravcu učinjeno vrlo malo, iako je većina
problema proizišla ne iz grešaka samo zemalja u razvoju, već i iz rezultata događaja u
svetskoj ekonomiji (npr. porast cena nafte, rast kamatnih stopa, svetska ekonomska recesija,
rastući pad cena izvoznih primarnih proizvoda, itd).

294
 9.5 Prioriteti globalnog ekonomskog razvoja

Rastući interes za pitanja ekonomskog razvoja proizilazi iz veće potrebe i nade u

zemljama niskog dohotka u pogledu promene njihovog inferiornog, ekonomskog i političkog
statusa u svetu. Želja za materijalnim poboljšanjem i većim političkim prepoznavanjem kroz
jačanje ekonomske snage, jeste prioritetan zadatak svake od ovih zemalja. Naravno da je u
prošlosti problem nerazvijenosti bio mnogo više izražen, tako da su se i rastuća očekivanja u
pogledu razvoja nastavila. Razvoj obezbeđuje pokrivanje bazičnih potreba života, i stepen
određene slobode i samopoštovanja, što je ključno za borbu protiv siromaštva. Bogatstvo i
materijalno posedovanje ne obezbeđuju veću sreću, ali proširuju mogućnosti izbora pojedinca,
što je važan aspekt slobode i blagostanja. Zemlje u razvoju čine napore u smislu apela za
pravičnim funkcionisanjem svetske ekonomije, jer postoji favorizovanje zemalja, koje su već
bogate. Generalna skupština Ujedinjenih Nacija svojevremeno je donela preporuke, da se radi
urgentno na uspostavljanju novog međunarodnog poretka, baziranog na jednakosti,
zajedničkom interesu i kooperaciji između svih zemalja, bez obzira na njihov ekonomsko-
društveni sistem u cilju korekcije nejednakosti i ispravljanja postojećih nepravdi, tako da se
učini mogućim eliminisanje daljeg proširenja gepa između razvijenih i zemalja u razvoju, radi
permanentnog, ubrzanog ekonomskog i društvenog razvoja, mira i pravde za sadašnje i
buduće generacije.
Program akcije poziva na: - poboljšanje odnosa razmene za zemlje koje su siromašne;
- omogućavanje većeg pristupa tržištima razvijenih zemalja za robu iz zemalja u
razvoju;
- veću finansijsku pomoć;
- saniranje prethodnog duga;
- reformu Međunarodnog monetarnog fonda;
- veću zastupljenost zemalja u razvoju pri donošenju odluka međunarodnih institucija,
koje razmatraju pitanja trgovine i razvoja;
- i veću tehničku kooperaciju kroz razmenu tehnologije i znanja. Svetska banka i UN čine
napore u pravcu postizanja međunarodnih razvojnih ciljeva. Rastuća globalizacija svetske
ekonomije vodi ka sve većoj međuzavisnosti između zemalja sveta. Vreme transporta, prostor
i granice smanjuju važnost u budućnosti. Globalizaciju karakterišu sledeći procesi: - rast i
liberalizacija trgovine; rast globalnog tržišta kapitala; uvećanje tokova kratkoročnog
špekulativnog kapitala;
porast stranih direktnih investicija, naročito multinacionalnih korporacija sa
većom imovinom i outputom, nego što to imaju pojedine države; veća mobilnost
ljudi i smanjivanje kulturalnih barijera; širenje informacionetehnologije;
nove institucije čiji autoritet nad nacionalnim vladama raste; novi multilateralni
sporazumi kojima se redukuje suverenitet nacionalnih ekonomija;
uvećanje globalne konkurencije na svetskom tržištu. Svi ovi aspekti globalizacije
čine zemlje osetljivim na eksterne šokove (svetske recesije, pad svetske trgovine, finansijske
krize, itd). Konkurentna tržišta iako mogu biti garant efikasnosti, ne moraju sadržati pravičnost
i jednakost. Izazovi globalizacije u novom veku nisu u zaustavljanju ekspanzije svetskog
tržišta. Izazov je da se kreiraju institucije i pravila sa jačom snagom kontrole i odlučivanja na
lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom polju, kako bi se sačuvale prednosti
razvoja globalne ekonomije, i obezbedio dovoljan prostor za dalji razvitak ljudske zajednice i
očuvanje prirodnih resursa. Zato se naročito insistira na smanjivanju ekonomskih dispariteta
unutar i između pojedinih zemalja.

295
 Kada akcije jedne zemlje ili grupe zemalja rezultuju posledicama za druge, onda takvi
efekti postaju javno dobro ili eksternalija, bez obzira da li se te akcije reflektuju kao pozitivne
ili negativne. Zadatak međunarodne zajednice po ovom pitanju jeste da se maksimizira
disperzija javnih dobara sa pozitivnim eksternalijama (npr. tehnologija, informacije,
zdravstvena zaštita, itd.), a da se minimizira širenje negativnih eksternalija (bolesti,
zagađenja, finansijske krize, itd.).Globalizacijom se nepravilno funkcionisanje jedne
ekonomije prenosi na funkcionisanje ostalih ekonomija (npr. stanje u svetskoj ekonomiji
tokom 80-tih godina prošloga veka, usled rastućih cena nafte i krize dugova).
U septembru, 2000. godine na samitu UN doneta je Milenijumska dekleracija potpisana
od strane predstavnika 189 zemalja, kojom su jasno definisani ciljevi, targeti i precizirani
rokovi za njihovo postizanje. U dekleraciji je sadržano 8 ciljeva, 18 targeta i 48 indikatora.
Ambicioznost, preciznost i širina obima su karakteristike eksplicitno izraženih ciljeva u
iskorenjivanju siromaštva i unapređenju razvoja. U postavljanju razvojnih ciljeva, dostignuta
je saglasnost između svih aktera razvoja na globalnoj sceni. Najbitnija uloga u tom smislu je
uloga najrazvijenijih zemalja čije akcije treba da budu usmerene na: proširenje trgovine;
opraštanje duga; obezbeđenje pomoći; i transfer tehnologije ka zemljama u razvoju.
Dekleracija je ustanovljena na bazi poštovanja zajedničkih načela na kojima treba da počiva
sadašnja civilizacija (jednakost, sloboda, solidarnost, tolerancija, respekt prema prirodi i
podeljena zajednička odgovornost). Razvojni ciljevi koji su u njoj sadržani, reflektuju hitnu
potrebu za mnogo bržim tempom progresa.
Globalni razvojni ciljevi itargeti do 2015. godine su:
1) iskorenjivanje ekstremnog siromaštva i gladi;
a) redukovanje broja ljudi koji žive u ekstremnom siromaštvu (na manje od 1$ dnevno)
za polovinu između 1990. i 2015. godine;
b) redukovanje broja ljudi koji pate od gladi za polovinu u istom periodu;
2) postizanje univerzalno dostupnog primarnog obrazovanja;
a) obuhvatanje celokupne dečje populacije osnovnim školovanjem do 2015. godine;
3) promovisanje jednakosti bez obzira na pol;
a) eliminisanje diskriminacije žena u pogledu usluga primarnog, sekundarnog i tercijarnog
obrazovanja do 2015. godine;
4) redukovanje smrtnosti novorođenčadi
a) redukovanje smrtnosti dece ispod 5 godina za 2/3 do 2015. godine (između 1990. i 2015.
godine).
5) poboljšanje zdravlja majki; a) redukovanje smrtnosti majki za %
između 1990. i 2015. godine; 6) suzbijanje HIV/AIDS, malarije i
ostalih bolesti;
a) zaustaviti širenje HIV/ AIDS do 2015. godine;
b) zaustaviti širenje malarije i ostalih vodećih bolesti do 2015. godine;
7) obezbediti održivost prirodnog i životnog okruženja;
a) integrisati principe održivog razvoja u politiku i programe svake zemlje i zaustaviti gubitak
prirodnih resursa;
b) redukovati za polovinu broj ljudi koji nema pristup čistoj vodi za piće do 2015. godine;
c) do 2020. godine postići značajna olakšanja života za najmanje 100 miliona ljudi koji žive u
najgorim gradskim uslovima;
8) razviti globalno razvojno partnerstvo;
a) razviti otvoren, predvidiv, nediskriminatorni trgovinski i finansijski sistem na nacionalnom
i međunarodnom nivou;
b) uvažiti specijalne potrebe najmanje razvijenih zemalja kroz: opraštanje oficijelnog
bilateralnog duga, veću oficijelnu razvojnu pomoć, unapređenje programa olakšanja duga,
slobodan pristup za izvoz iz ovih zemalja;

296
c) uvažiti specijalne potrebe za razvojem malih ostrvskih država i zemalja sa nepovoljnim
geografskim položajem;
d) sprovesti mere na nacionalnom i međunarodnom nivou kako bi dug zemalja u razvoju bio
održiv u dugom roku;
e) u kooperaciji sa zemljama u razvoju razviti strategije za rad mlađe populacije u ovim
zemljama uz poštovanje određenih standarda;
f) u kooperaciji sa farmaceutskim kompanijama obezbediti pristup za esencijalne lekove u
zemljama u razvoju;
g) u kooperaciji sa privatnim sektorom učiniti dostupnim koristi od novih, naročito
• 313
lnformacionih i komunikacionih tehnologija
Svaki od milenijumskih ciljeva je direktno ili indirektno povezan sa siromaštvom.
Postizanje jednog cilja dovodi do sinergetskog poboljšanja svih ostalih targeta. Postoje
određene konfliktne situacije koje smanjuju dobit iz društvenog razvoja, prisutne u pojedinim
zemljama. Nemogućnost održivog ekonomskog rasta, kao vitalne komponente za dugoročnu
redukciju siromaštva i dalje predstavlja veliki problem za više od 60 zemalja, gde realni per
capita dohodak pada i gde je taj trend moguće zaustaviti, samo kroz kombinaciju efektivnih
domaćih i međunarodnih akcija. Ekonomisti imaju posebnu odgovornost i doprinos u
naglašavanju mogućih rešenja ekonomskih teškoća sa kojima se susreću zemlje u razvoju.
Sam proces razvoja implicira proces ekonomske i društvene transformacije unutar zemalja.
Koncept razvoja definisan preko cilja ili željenog stanja koje se želi postići je povezan sa
stopama rasta outputa, ali i činjenicom da zemlja nije indiferentna na distribucione
konsekvence ekonomske politike.
Nijedna zemlja ne može biti smatrana razvijenom, ukoliko nije u stanju da obezbedi
bazične potrebe svojih stanovnika, ukoliko je eksploatisana od drugih i nema moć i uticaj da
kreira odnose sa drugim državama, pod jednakim uslovima. Zemljama u razvoju, put razvoja
je nužnost, kako bi iskorenile osećaj zavisnosti i manje važnosti koji je povezan sa
inferiornim, ekonomskim stausom. Prednosti materijalnog razvoja jesu u proširivanju slobode
izbora otvorene ka svim pojedincima i društvu kao celini. Sen vidi slobodu kao primarni cilj
razvoja i kao glavno sredstvo za postizanje razvoja . Razvoj se sastoji od uklanjanja različitih
tipova prepreka koje ostavljaju ljudima male mogućnosti izbora. Nemogućnost zadovoljenja
bazičnih potreba, nedostatak političkih i građanskih sloboda i pravna i ekonomska
nesigurnost, jesu upravo neke od tih prepreka. Razvoj može biti tretiran i kao proces
proširenja realnih sloboda koje ljudi koriste. Rast per capita dohotka je samo sredstvo na tom
putu. Cinjenica da mnogi elementi razvoja nisu merljivi, ne znači da je njihova važnost manja.
Izazovi razvojne teorije i dalje se nalaze u formulaciji ekonomskih aplikacija i politika u
nameri da se proces razvoja bolje razume i ostvaruje u praksi. Veliki deo konvencionalne
ekonomske teorije mora biti adaptiran uslovima koji preovlađuju u zemljama u razvoju.
Todaro je svojevremno naglasio: ekonomija treba da bude viđena kroz mnogo širu perspektivu
sveukupnog društvenog sistema zemlje, koja uključuje vrednosti, verovanja, stavove,
preuzimanje rizika, religiju i klasni sistem To se mora učiniti ukoliko se žele izbeći greške u
razvoju, koje mogu biti implementirane na bazi politike zasnovane samo na ekonomskoj
teoriji. Svaka razvojna aktivnost čiji je trošak manji, nego očekivana vrednost koju stvara
unapred je osuđena na uspeh.

313
Human Development Report 2003, UNDP, Oxford University Press, New York, 2003.
314
Sen A., (1983) ‘Development: Which way now?’,Economic Journal, December.
315
Todaro M. (2000) Economic Development in the third World, London, Longman.
297
 Literatura

Adelman, I. (1961) Theories of Economic Growth and Development (Stanford University

Press).

Adelman I. i Morris C, (1967) Society, Politics and Economic Development, John Hopkins
University Press.

Amable, B. (1993) ‘Catch-up and Convergence: A Model of Cumulative Growth’,

International Review of Applied Economics, January.

Amartya S., (1998) Resources, Values andDevelopment, Harvard University Press.

Andic, A. and A. Peacock (1961) ‘The International Distribution of Income, 1949 and 1957’,
Journal ofthe Royal Statistical Society, Part 2.

Arndt, H. W. (1988) ‘”Market Failure” and Underdevelopment’, World Development,

February.

Arrow, K. (1962) ‘The Economic Implications of Learning by Doing’, Review of Economic

Studies, June.

Asian Development Bank (1998) Asian Development Outlook 1998 (Manila: Asian
Development Bank).

Bajec J., (1977) Društveni razvoj i mogućnost njegovog merenja, Savremena administracija,
Beograd.

Bandiera, O., Caprio G. Honohan P. and Schiantarelli F. (2000) ‘Does Financial Reform Raise
or Reduce Saving?, Review of Economics and Statistics, May.

Bardhan, P. (1993) ‘Economics of Development and the Development of Economics’,

Journal of Economic Perspectives, Spring.

Barro, R. (1991) ‘Economic Growth in a Cross-Section of Countries’, Quarterly Journal of

Economic, May.

Barro, R. i J. Wha Lee (1993) ‘Loser and Winners in Economic Growth’, Proceedings ofthe
World Bank Conference on Development Economics (Washington, DC: World Bank, 1994).

Barro, R. (1998) Determinants of Economic Growth. Lionel Robbins Lectures (Cambridge,

Mass.: MIT Press).

Barro, R. and X. Sala-i-Martin (1995) Economic Growth (New York: McGraw Hill).

Baumol, W. (1986) ‘Productivity Growth, Convergence and Welfare: What the Long-run Data
Show’, American Economic Review, December.

Baumol, W. and W. Oates (1988) The Teory of Environmental Policy 2nd ed. (Cambridge:
Cambridge University Press).

298
Behraman, J. R. (1993) ‘The Economic Rationale for Investing in Nutrition in Developing
Countries’, WorldDevelopment, November.

Blaug, M. (1996) Economic Theory in Retrospect, 5 edn (Cambridge: Cambridge University

Press).

Bleaney, M. and D. Greenaway (1993) ‘Long Run Trends in the Relative Prices of Primary
Commodities and in the Terms of Trade of Developing Countries’, OxfordEconomic Papers,
July.

Bordo, M. D. and Schwartz, A. J. (1984) eds., A Restrospective on the Classical Gold

Standard (Chicago: University of Chicago Press,).

Bordo M. D., Eichengreen B., eds., (1993),A Retrospective on the Bretton Woods Sytem,
University of Chicago Press.

Borensztein, E., Khan M., Reinhart C. and Wickham P. (1994) The Behavior of Non-Oil
Commodity Prices, IMF Occasional Paper, 112 (Washington, DC: IMF).

Borensztein, E., De Gregorio J. and Lee J.W. (1995) ’How Does Foreign Investment Affect
Growth?’, NBER WorkingPaper, 5057 (Cambridge: Mass: NBER).

Bosworth B., S. Collins, (1996) Economic Growth in East Asia: Accumulation Versus
Assimilation, Brookings Papers on Economic Activity: 2, Brookings Institution.

Bosworth, B., S. Collins, (1999) ’Capital Flows to Developing Economies: Implications for
Savings and Investment’, Brookings Papers on Economic Activity, 1.

Brahmbhatt, M. and U. Dadush (1996) ’Disparities in Global Integrations’, Finance and

Development, September.

Brown L. et al. State ofthe World 2000.

Bruno, M. (1995) ’Does Inflation Really Lower Growth?’, Finance and Development,
September.

Burda & Wyplosz, (1997) Macroeconomics, Oxford University Press.

Burda, M. C. Wyploz, C. (2001) Macroeconomics: A European Text, Oxford University

Press.

Burda i Viploš, (2004) Makroekonomija, Evropski udžbenik, treće izdanje,CLDS.

Burnside, C. and D. Dollar (2000) ’Aid, Policies and Growth’, American Economic Review,
September.

Camdessus, M. (1990) “ Aiming for High Quality Growth “, Finance and Development,
September.

299
Cashin, P. and McDermott, C. J. (2002) ’The Long-Run Behavior of Commodity Prices:
Small Trends and Big Variability’, IMF Staff Papers, No.2.

Cassen, R. (1994) Does Aid Work?, 2nd edn (Oxford: Clarendon Press).

Cassen, R. et al. (1994) Population and Development: Old Debates, New Conclusions
(Washington, DC: Overseas Development Council).

Chang, H. and R. Rowthorn (eds) (1995) The Role of the State in Economic Change (New
York: Oxford University Press).

Chenery, H. and A. Strout (1996) ‘Foreign Assistance and Economic Development’,

American Economic Review, September.

Cho, Y. C. and Khatkhate D. (1990) ‘Financial Liberalisation: Issues and Evidence’,

Economic and Political Weekly, May.

Christian Science Monitor, March 24, 1989.

Christian Science Monitor, May 12, 1992.

Christian Science Monitor, July21, 1997.

Cline W., (1992) The Economics of Global Warming, New York.

Coe, D., E. Helpman and A. Hoffmaister (1997) ’North-South R&D Spillovers’, Economic
Journal, January.

Colclough, C. (1982) ‘The Impact of Primary Schooling on Economic Development: A

Rewiew of the Evidence’, WorldDevelopment, April.

Colman, D. and F. Nixson (1978) Economics of Change in Less Developed Countries

(Oxford: Philip Allan).

Dasgupta, P., S. Marglin and A. K. Sen (1972) Guidelines for Project Evaluation (New York:
United Nations).

Dasgupta, P. (1993) An Inquiry into Well-Being andDestitution (Oxford: Clarendon Press).

Davidson, P. (1986) ‘Finance, Funding, Saving and Investment’, Journal of Post Keynesian
Economics, Fall.

De Gregorio, J. and P. Guidotti (1995) ‘Financial Development and Economic Growth’,

World Development, March.

De Vries M. G., (1986) The IMF in a Changing World , Washington D.C.,IMF.

Deininger, K. and L. Squire (1996) ‘A New Data Set Measuring Income Inequalities’, World
Bank Economic Review, September.

300
Demetriades, P. O. and Devereux P. (1992) ‘Investment and “Financial Repression”, Theory
and Evidence from 63 LDCs’, WorkingPaper in Economics, 92/16, Keele University.

Demetriades, P. O. and Hussein K. A. (1996) ‘Does Financial Development Cause Economic

Growth? Times Series Evidence from 16 Countries’, Journal of Development Economics 51.

Denison, E. (1962) The Sources of Economic Growth in the US and the Alternatives Before
Us (New York: Committee for Economic Development, Library of Congress).

Diaz-Alejandro, C. (1985) ‘Good-bye Financial Repression, Hello Financial Crash’, Journal

of Development Economics, September-October.

Dollar, D. (1992) ’Outward-Oriented Developing Countries Really Do Grow More Rapidly:

Evidence from 95 LDCs 1976-1985’, Economic Development and Cultural Change, April.

Dollar, D. and Kraay A. (2000) Growth is Good for the Poor (Washington, DC: World Bank).

Domar, E. (1947) ‘Expansion and Employment’, American Economic Review, March.

Dornbusch, R. and A. Reynoso (1989) ‘Financial Factors in Economic Development’,

American Economic Review, Papers and Proceedings, May.

Dowrick, S. and D. T. Nguyen (1989) ‘OECD Comparative Economic Growth 1950-85:

Catch-Up and Convergence’, American Economic Review, December.

Drakopoulos, S. A. and I. Theodossiou (1991) ‘Kaldorian Approach to Greek Economic

Growth’, Applied Economics, 23. Hansen, J. D. and J. Zhang (1996) ‘A Kaldorian Approach
to Regional Economic Growth in China’, AppliedEconomics, June.

Dudley Seers, (1969) The Meaning of Development, International Development Review 11.

Easterlin, R. (2000) ‘The Worldwide Standard of Living Since 1800’, Journal of economic
perspectives, Winter.

Eckstein, O. (1957) ‘Investment Criteria for Economic Development and the Theory of
Intertemporal Welfare Economics’, Quarterly Journal of Economics, February.

Economic Report of the President, (1989); Federal Reserve Bulletin, March.

Edward N. Wolff, (1998) Recent Trends in the Size Distribution of Household Welth, Journal
of Economic Perspectives, n. 12.

Edwards, E. O. (ed.) (1974) Employment in Developing Nations (New York: Columbia

University Press).

Edwards, S. (1998) ‘Openness, Productivity and Growth: What do we Really Know’,

Economic Journal, March.

301
Eitemann D. K. , Stonehill A. I. (1989) Multinational Business Finance, Addison Wesley
Company.

Eltis, W. (1984) The Classical Theory of Economic Growth (London: Macmillan).

Enke, S. (1971) ‘Economic Consequences of Rapid Population Growth’, Economic Journal,

December.

Fischer, S. (2000) ‘Exchange Rate Regimes: Is the Bipolar View Correct?’, Journal of
Economic Perspectives, Spring.

Fisman R., Gatti R., (2000) Decentralization and Corruption: Evidence accross Countries,
Working Paper no. 2290.,World Bank, Washington D.C.

Forbes, K. J. (2000) ‘A Reassessment of the Relationship Between Inequality and Growth’,

American Economic Review, September.

Forouton, F. (1993) ‘Regional Integration in sub-Saharan Africa: Past Experience and Future
Prospects’, u J. de Melo and A. Panagariya (eds) New Dimensions in Regional Integration
(Cambridge: Cambridge University Press).

Frenkel, J. (1999) No Single Currency Regime is Right for all Countries at all Times
(Princeton University: Essays in International Finance, 215).

Fry, M. (1997) ‘InFavour ofFinancial Liberalisation’, Economic Journal, May.

Furtado, C. (1964) Development and Underdevelopment (Berkeley: University of California

Press).

Ghosh, P. K. (ed.) (1984) Development Policy and Planning: A Third World Perspective
(Wesport, Conn.: Greenwood Press).

Ghosh, A. R. and Ostry, J. D. (1994) ‘Export Instability and the External Balance in
Developing Countries’, IMF Staff Papers, June.

Ghosh, A. and S. Phillips (1998) ’Inflation may be Harmful to Your Growth’, IMF Staff
Papers, December.

Giovannini, A. (1983) ‘The Interest Rate Elasticity of Savings in Developing Countries’,

World Development, July.

Gordon, R. Y. (2000) Macroeconomics, Adison-Wesley Longman.

Goulet D., (1971) The Cruel Choice: A New Concept on the Theory of Development, New
York.

Griffin, K. and Enos J. (1970) Planning Development (Reading, Mass.: Addison-Wesley).

Griffin, K. (1970) ’Foreign Capital, Domestic Savings and Economic Development’ Bulletin
ofthe Oxford Institute ofEconomics, May.

302
Grilli, E. and Yang, M. C. (1988) ’Primary Commodity Prices, Manufactured Goods Prices,
and the Terms of Trade of Developing Countries; What the Long Run Shows’, World Bank
Economic Review, January.

Guitian, M., (1994) MMF kao monetarna institucija: Izazov koji predstoji; Finansije br. 11-
12.

Gupta, K. L. (1987) ‘Aggregate Savings, Financial Intermediation and Interest Rates’, Review
of Economics and Statistics, May.

Gwartney J.D. and Stroup R. L, (1996)What Everyone should know about Economics and
Prosperity , IEN.

Haberler, G. 1964.’Comparative Advantage, Agricultural Production and International Trade’,

The International Journal of Agrarian Affairs, May.

Hagen, E. (1963) PlanningEconomic Development (Homewood, III: Irwin).

Hamilton, E. (1952) ‘Prices as a Factor in Business Growth’, Journal of Economic History,

Autumn.

Hansen, J. R. (1979)A Guide to the UNIDO Guidelines (Vienna: UNIDO).

Harrigan, J. and P. Mosley (1991) ’Evaluating the Impact of World Bank Structural
Adjustment Lending 1980-87’, Journal ofDevelopment Studies, April.

Harrod, R. (1939) ‘An Essay in Dynamic Theory’, Economic Journal, March.

Harrod, R. (1948) Towards a Dynamic Economics (London: Macmillan).

Healey D. T., (1973) Development Policy: New Thinking About an Interpretation, Journal of
Economic Literature 10.

Hicks, J. (1932) The Theory ofWages (London: Macmillan).

Hirschman, A. (1981) ‘The rise and Decline of Development Economics’, u Essays in

Trespassing: Economics to Politics andBeyond (Cambridge: Cambridge University Press).

Hoover, E. and A. Coale (1958) Population Growth and Economic Development in Low
Income Countries (Princeton: Princeton University Press).

Huntington S. P., (1968) Political Order in Changing Societies, Yale University Press.

ILO, (1996) Annual Employment Report, Geneva, ILO.

IMF, (2002) International Financial Statistics, September.

IMF Statut, Articles of Agreement, IMF, WashingtonD.C, 1978.

303
IMF Survey, 31.10.1994.

IMFSurvey, 5.08.1997.

Institutional Investor, Mart 1999, www.iimagazine.com/research/99/countrycredit

Johnson S., Kaufmann D., Zoido-Lobaton P., (1998) Regulatory Discretion and the Unofficial
Economv, American Economic Review 88.

Jones C. (1997) ‘On the Evolution of the World Income Distribution’, Journal of Economic
Perspectives, 11 (3).

Jovović D., (1991) Jugoslavija iMeđunarodni monetarni fond, Beograd, Ekonomika.

Kaldor, N. (1957) ‘AModel of Economic Growth’, Economic Journal, December.

Kaldor, N. (1961) ‘Capital Accumulation and Economic Growth’, in F. Lutz (ed.), The
Theory of Capital (London: Macmillan).

Kaldor, N. (1967) Strategic Factors in Economic Development (Ithaca: Cornell University

Press).

Kaufmann D., Kraay A., Zoido-Lobaton P., (1999) Aggregating Governance Indicators,
Policy Research Paper no. 2195, World Bank, Policy Research Department, Washington D.C.

Kaufmann D., Kraay A., Zoido-Lobaton P., (2000) Governance Matters: From Measurement
to Action, Finance andDevelopment, IMF, Washington D.C.

Kelley, A. C. (1988) ‘Economic Consequences of Population Change in the Third World’,

Journal of Economic Literature, December.

Keyfitz N., Dorfman R. A., (1991) The Market Economy is the Best but not the Easiest,
Economic Development mimeograph.

Keynes, J. M. (1930) Treatise onmoney, Vol. 2 (London: Macmillan).

Keynes, J. M. (1936) The General Theory of Employment, Interest and Money (London:
Macmillan).

Killick T., (1976) The Possibilities of Development Planing, Oxford Economic Papers 41.

Killick, T. (1981) Policy Economics: A Textbook of Applied Economics on Developing

Countries (London: Heinemann).

Killick, T. (ed.) (1982) Adjustment and Financing in the Developing World (Washington,
DC: IMF).

Killick, T. (1995) IMF Programmes in Developing Countries: Design and Impact (London:
Routledge).

304
Killick, T. (1997) ‘The Possibilities of Development Planning’, Oxford Economic Papers,
July.

King, R. G. and R. Levine (1993) ‘Finance and Growth: Schumpeter Might be Right’,
Quarterly Journal of Economics, August.

Klitgaard R., (1988) Controlling Corruption, Berkley, University of California.

Klitgaard R., (1991) Adjusting to Reality Beyond “State versus Market ”, Economic
Development, ICS Press.

Kremer, M. (1993) ‘Population Growth and Technology Change: One Million BC to 1990’,
Quarterly Journal of Economics, 108 (3).

Krugman P. and Obstfeld M. (1991) International Economics - Theory and Policy, New
York.

Krugman, P. (1992) ‘Towards a Counter-Revolution in Development Theory’, World Bank

Economic Review (Supplement): Proceedings of the World Bank Annual Conference on
Development Economics (Washington, DC: World Bank).

Krugman, P. (1994) ‘The Myth of Asia’s Miracle’, Foreign Affairs, November-December.

Kuznets, S. (1955) ‘Economic Growth and Income Inequality’, American Economic Review,
March.

Kuznets, S. (1963) ‘Notes on the Take-Off, in W. W. Rostow (ed.), The Economics of Take-
Off into Sustained Growth (London: Macmillan).

Kuznets, S. (1963) ‘Quantitative Aspects of the Economic Growth of Nations: Distribution of

Income by Size’, Economic Development and Cultural Change, Part II, January.

Kuznets, S. (1965) Economic Growth andStructure (London: Heinemann).

Kuznets S., (1971) Economic Growth of Nations: Total Output and Production Structure,
Harvard University Press, Cambridge.

Kuznets S., (1973) Modern Economic Growth: Findings and Reflections, American
Economic Review 63, 09.

Lacko (1995); Economie et statistiques, Paris.

Lau l., (1996) ‘The Sources of Long-Term Economic Growth: Observations from the
Experience of Developed and Developing Countries’, Landau, R. Taylor T. and E. Wright
(eds), The Mosaic of Economic Growth. Stanford: Stanford University Press.

Leibenstein, H. (1957) Economic Backwardness and Economic Growth (New York: Wiley).

305
Lesink, R. and O. Morrissey (2000) ’Aid Instability as a Measure of Uncertainty and the
Positive Impact of Aid on Growth’, Journal of Development Studies, February.

Levine, R. and S. Zervos (1993) ’What we have Learned About Policy and Growth From
Cross-Country Regressions’, American economic Review, Papers andProceedings, May.

Lewis, J. P. and Kalleb, V. U.S. Foreign Policy and the Third World, Agenda 1983., New
York: Praeger, 1983.

Lewis, W.A. (1954) ‘Economic Development with Unlimited Supplies of Labour’,

Manchester School, May.

Lewis W.A., (1963) The Theory of Economic Growth, Allen and Unwin.

Lewis, W.A. (1984) ‘The State ofDevelopment Theory’, American Economic Review, March.

Lewis, W. A. (1996) Development Planning (London: Allen & Unwin).

Little, I. M. D. and J. Mirrless (1974) Project Appraisal and Planning for Developing
Countries (London: Heinemann).

Little, I. M. D. (1982) Economic Development: Theory, Policies and International Relations

(New York: Basic Books).

Loayza, N., Schmidt-Hebbel K.and Serven L. (2000) ‘What Drives Private Saving Across the
World?’, Review of Economics andStatistics, May.

Lucas, R. (1988) ‘On the Mechanics of Economic Development’, Journal of Monetary

Economic, 22.

MacBean, A. I. (1996) Export Instability and Economic Development (Cambridge, Mass:

Harvard University Press).

Madison A., (1995) Monitoring the World Economy 1820-1992 (London: Macmillan).

Marshall, A. (1890) Principles of Economics (London: Macmillan).

Massell, B. F. (1970) ’Export Instability and Economic Structure’, American

EconomicReview, September.

Mauro P., (1997) The Effects of Corruption on Growth, Investment, and Government
Expenditure: A Cross-Country Analysis, Institute for International Economics, Washington
D.C.

McKinnon, R. (1973) Money and Capital in Economic Development (Washington, DC:

Brookings Institution).

McConnell C.R., Brue S.L., (1996) Macroeconomics, McGraw HillInc.

306
McNamara Robert S., former World Bank president, UN Conference on Trade and
Development, Chile, 1972.

Meade, J. (1967) ‘Population Explosion, Standard of Living and Social Conflict’, Economic
Journal, June.

Meadows D. L., (1972) The Limits of Growth, Washington; Potomac Associates.

Meadows D. H., Meadows D. L. and Randers J., (1992) Beyond the Limits, Chelsea Green
Publishers.

Meier, R. (1965) Developmental planning (New York: McGraw-Hill).

Meier, G. and J. E. Rauch (2000) Leading Issues in Economic Development, 7th edn (Oxford:
Oxford University Press).

Milanovic, B. (2000) ‘True World Income Distribution 1988 and 1993: First Calculations
Based on Household Surveys Alone’, Economic Journal, January.

Modigliani, F. (1970) ‘The Life Cycle Hypothesis of Saving and Inter-Country Differences in
the Savings Ratio’, in W. Eltis et al. (eds), Induction, Growth and Trade: Essays in Honour of
Sir Roy Harrod (Oxford: Oxford University Press).

Morrissey, O. and H. White (1993) ’How Consessional is Tied Aid?’, CREDIT Research
Paper, 93/13 (Universitu of Nottingham).
Naqvi, S. N. H. (1995) ‘TheNature of Economic Development’, WorldDevelopment, April.

Navaretti, G. B. and D. G. Tarr (2000) ‘International Knowledge Flows and Economic

Performance: AReviewofthe Evidence’, World Bank Economic Review, January.

Nelson, R. (1956) ’A Theory of the Low Level Equilibrium Trap in Underdeveloped

Countries’, American economic Review, December.

Norwegian Institute of International Affairs (2000) Globalisation and Inequality: World

Income Distribution andLivings Standards, 1960-1998 (Report to the Norwegian Ministry of
Foreign Affairs: Report 6b: 2000).

Nurkse, R. (1953) Problems of Capital Formation in Underdeveloped countries (Oxford:

Oxford university Press).

Nurkse R., (1970) ed., Problems of Capital Formation in Underdeveloped Countries and
Patterns of Trade and Development (New York: OUP).

OECD Development Cooperation 2000 Report (Paris: OECD, 2001).

OECD, Agricultural Policies in OECD Countries: Monitoring and Evaluation (OECD:Paris),

2002.

Ogaki M., Ostry J. D., Reinhart C. M., (1996) Savings Behaviour in low and Middle Income
Developing Countries, IMF Staff Papers, March.

307
Ohlin, G. (1967) Population Control and Economic Development (Paris: OECD).

Okun A. M., (1971) “Social Welfare Has No Price Tag”, The Economic Accounts of the
United States: Retrospect and Prospect (U.S. Department of Commerce, July).

Pack, H. (1982) ’Aggregate Implications of Factor Substitution in Industrial Processes’,

Journal of Development Economic.

Pack, H. (1994) ‘Endogenous Growth: Intellectual Appeal and Empirical Shortcomings’,

Journal of Economic Perspectives, Winter.

Papanek, G. (1973) ’Aid, Foreign Private Investment, Savings and Growth in Less Developed
Countries’, Journal of Political Economy, January-February.

Patel, S. J. (1964) ‘The Economic Distance Between Nations: Its Origins, measurement and
Outlook’, Economic Journal, March.

Pearce, D. W. (1971) Cost-Benefit Analysis (London: Macmillan).

Perman, R., Y., McGilvray J. and Common M. (1999) Natural Resource and Environmental
Economics, 2nd edn (Harlow: Longman).

Polak J. J., (1991) The Changing Nature of IMF Conditionality, Essays in International
Finance no. 184, Princeton University Press.

Prebisch, R. (1950) The Economic Development of Latin America and its Principal Problems
(New York: ECLA, UN Dept of Economic Affairs).

Prebisch, R. (1959) ‘Commercial Policy in the Underdeveloped Countries’, American

Economic Review, Papers and Proceedings May.

Pritchett, L. (2000) ‘Understanding Patterns of Growth: Searching for Hills among Plateaus,
Mountains and Plains’, World Bank Economic Review, May.

Proceedings of the World Bank Annual Conference on Development Economics 1998.,

Wahington D.C. 1999.

Psacharopoulos, G. (1985) ‘Returns to education: A Futher International Update and

Implications’, Journal of Human Resources, April.

Psacharopoulos, G. (1991) Education for Development (Washington, DC: World Bank).

Psacharopoulos, G. (1994) ‘Returns to Investment in Education: A Global Update’, World

Development, September.

Pugno, M. (1995) ‘On Competing Theories of Economic Growth: Cross-Country Evidence’,

International Review of Applied Economic, 3.

308
Putterman, L. (2000) ‘Can an Evolutionary Approach to Development Predict Post-War
Economic Growth?’, Journal of Development Studies, February.

Ram, R. (1987) ‘Exports and Economic Growth in Developing Countries: Evidence from
Time Series and Cross Section Data’, Economic Development and cultural Change, October.

Reichmann, T. M. and R. T. Stillson (1978) ‘Experience with Programs of Balance of

Payments Adjustment: Stand-by Arrangements in the Higher Tranches, 1963-72’, IMF Staff
Papers, June.

Reinhart, C. M. and Wickham, P. (1994) ’Comodity Prices: Cyclical Weakness or Secular

Decline?’ IMF Staff Papers, June.
Ricardo, D. (1917) Principles ofPolitical Economy and Taxation (London: Everyman, 1992).

Romer P. M.(1986) ’Increasing Returns and Long-Run Growth’, Journal of Political

Economy, October.

Romer, P. M. (1990) ‘Endogenous Technical Change’, Journal of Political Economy,

October.

Romer and D. N. Weil (1992) ‘A Contribution to the Empirics of Economic Growth’,

Quarterly Journal of Economic, May.

Romer, P. M. (1994) ’The Origins of Endogenous Growth’, Journal of EconomicPerspectives,

Winter.

Rostow, W. W. (1960) The Stages of Economic Growth (Cambridge: Cambridge University

Press).

Sala-i-Martin, X. (1997) ‘I Just Ran Two Million Regressions’, American Economic Review,
June.

Salvatore, D. (2004) ’International Economics’, Eighth Edition, Wiley Inc.

Samuelson, P., Nordhaus, W., (1994) Ekonomija, 14. izdanje, Mate, Zagreb.

Santos-Paulino, A. (2002) ’Trade Liberalisation and Export Performance in Selected

Developing Countries’, Journal of Development Studies, October.

Sapsford, D. (1985) ’The Statistical Debate on the Net Barter Terms of Trade Between
Primary Commodities and Manufacturers’, Economic Journal, September.

Sapsford, D., P. Sarkar and H. Singer (1992) ‘The Prebisch-Singer Terms of Trade
Controversy Revisited’, Journal of InternationalDevelopment, May.

Sapsford, D. and V. N. Balasubramanyam (1994) ‘The Long-Run Behaviour of the Relative

Price of primary Commodities: Statistical Evidence and Policy Implications’, World
Development, November.

309
Sarkar, P. (1986) ’The Singer-Prebisch Hypothesis: A Statistical Evaluation’, Cambridge
Journal of Economics, December.

Sarkar, P. and H. Singer (1991) ’Manufactured Exports of Developing Countries ond their
Terms of Trade since 1965’, WorldDevelopment, April.

Saunders R., Anthony A., (1991) Global Warming and the Developing World, Finance and
Development 28, no.2.

Schadler, S. (1996) ‘How Successful are IMF Supported Adjustment Programs?’, Finance
and Development, June.

Schmalensee, R., Joskow P., Ellerman A., Monterro J. and Bailey E. (1998) ’An Interim
Evaluation of Sulphur Dioxide Emissions Trading’, Journal of Economic Perspectives, 12.

Schultz, T. W. (1961) ‘Investment inHuman Capital’, American Economic Review, March.

Schumpeter, J. (1934) The Theory of Economic Development (Cambridge, Mass.: Harvard

University Press).

Sen, A. (1975) Employment, Technology andDevelopment (Oxford: Clarendon Press).

Sen A., (1983) ‘Development: Which way now?’,Economic Journal, December.

Sen, A. (1996) ‘Peasents and Dualism: With and Without Surplus Labour’, Journal of
Political Economy, October.

Senhadji, A. (2000) ‘Sources of Economic Growth: An Extensive Growth Accounting

Exerise’, IMF Staff Papers, 47 (1).

Shaw, E. (1973) Financial Deepening in Economic Development (London: Oxford

University Press).

Shea C. (1989) Protecting the Ozone Layer, u State of the World 1989, New York.

Simon, J. (ed.) (1992) Population and Development in Poor Countries (Princeton: Princeton
University Press).

Simon, J. (1996) The Ultimate Resource 2 (Princeton: Princeton University Press).

Simon, J. (1997) The Economic of Population: Key Modern Writings, Vols 1 and 2
(Aldershot: edward Elgar).

Singer, H. (1950) ‘ The Distribution of Gains Between Investing and Borrowing Countries’,
American Economic Review, May.

Sjoberg, H. (1996) ’The Global Environment Facility’, in J. Werksman, Greening

International Institutions (London: Earthscan).

310
Smith, A. (1976) An Inquiry into the Nature and Causes of the Wealth of Nations (London:
Strahan & Caddell).

Smith S.C., (2003) Case Studies in Economic Development, George Washington University.

Solow, R. (1956) ‘A Contribution to the Theory of Economic Growth’, Quarterly Journal of

Economics, February.

Solow, R. (1957) ‘Technical Change and the Aggregate Production Function’, Review of
Economics and Statistics, August.

Solow, R. (1960) ‘Investment and Technical Progress’, in K. Arrow, S. Karlin and P. Suppes
(eds), MathematicalMethods in the Social Science (Stanford: Stanford University Press).

Solow, R. (1962) ’Technical Progress, Capital Formation and Growth’, American Economic
Review, Papers and Proceedings, May.

Sorel M., (1995) Nonlinear Effects of Inflation on Economic Growth, IMF Working Paper
95/96, Washington: IMF.

Spraos, J. (1980) ’The Statistical Debate on the Net Barter Terms of Trade Between Primary
Commodities and Manufacturers’, Economic Journal, March.

Stanners, W. (1993) ’Is Low Inflation an Important Condition for High Growth?’, Cambridge
Journal of economics Review, June.

Stark, O. (1991) The Migration of Labour (Oxford: Blackwell).

Stewart, F. (1977) Technology and Underdevelopment (London: Macmillan).

Stewart, F. (1978) ‘Social Cost-Benefit Analysis in Practice: Some Reflections in the Light of
Case Studies Using Little-Mirrlees Techniques’, WorldDevelopment, February.

Stiglitz, J. and Weiss A. (1981) ‘Credit Rationing in Markets with Imperfect Information’,
American Economic Review, June.

Stiglitz J., (1997) Development Strategy and Management of Market Economy, volume I,
Oxford University Press.

Stiglitz, J. (2002) Globalisation and its Discontents, (London: All Lane, the Penguin Press).

Survey of CurrentBusiness (1995) "Note on Calculating Output andPrice Indexes", July.

Survey of Current Business, (1999) April.

Tanzi V., Davoodi H., (1997) Corruption, Public Investment, and Growth, Working Paper no.
W P/97/139, IMF, Washington D.C.

Taylor, L. (1998) Varieties of Stabilisation Experience (Oxford: Clarendon Press).

311
The Economist, June 18, 1994.

The Economist, June 25, 1994.

The Economist, November 27.1999.

The Economist, October 1, 2004.

Thirwall, A. P. (1974) Inflation, Saving and Growth in Developing Economies (London:

Macmillan). Thirwall, A. P. (1976) Financing Economic Development (London: Macmillan).

Thirwall, A. P. (1988) ‘Population Growth and Development’, in D. Ironmonger, J. O. N.

Perkins and T. V. Hoa (eds), National Income and Economic Progress: Essays in Honour of
Colin Clark (London: Macmillan).

Thirwall, A. P. and G. Sanna (1996) ‘”New Growth Theory and the Macrodeterminants of
Growth: An Evaluation and Further Evidence’, u Arestis P. (ed.), Emploument, Economic
Growth and the Tyranny ofthe Market (Aldershot: Edward Elgar).

Thirwall A.P., (2003) Growth & Development, Palgrave Macmillan, New York.

Tietenberg T. (1992), Environmental andNaturalResource Economics, 3rd ed., New York.

Tinbergen Jan, (1958) The Design of Development, Baltimore: John Hopkins University
Press.

Todaro, M. (1969) ‘A Model of Labour Migration and Urban Unemployment in Less

Developed Countries’, American Economic Review, March.

Todaro M. (2000) Economic Development in the third World, London, Longman.

Todaro M., (2000) Economic Development, Addison Wesley - Longman, New York.

Triffin, R. (1961) Goldandthe Dollar Crisis ,Yale University Press.

Tsiang, S. C. (1959) “Fluctuating Exchange Rates in Countries with Relatively Stable

Economies: Some European Experiences after World War I”, International Monetary Fund
Staff Papers, October.

UN (1994) Economic Commission for Europe, Economic Survey for Europe in 1993-1994.

UNCTAD, Trade andDevelopment Report 1998 (Geneva: UNCTAD, 1998).

UNDP (1995) Human Development Report, (New York: Oxford University Press).

UNDP (1996) Human Development Report, (New York: Oxford University Press).

UNDP (1997) Human Development Report (New York: Oxford University Press).

UNDP (1998) Human Development Report (New York: Oxford University Press).

312
UNDP (1999) Human Development Report, (New York: Oxford University Press).

UNDP (2001) Human Development Report 2000 (New York: United Nations).

UNDP (2003) Human Development Report 2003 (Oxford Universitv Press: New York).

UN Inter-Agency Task Force, Khartoum Conference, Khartoum, March, 1988.

United Nations Research Institute on Social Development, (1970) Contents and

Measurements of Socioeconomic Development, Geneva: UNIRSD.

United Nations, World Investment Report 2000.

United Nations, World Investment Report 2002.

U.S. Department of Commerce data

Vamvakidis, A. (1999) ‘Regional Trade Agreements or Broad Liberalisation: Which Part

Leads to Faster Growth?’, IMF Staff Papers, March.

Wade, R. (1990) Governing the Market: Economic Theory and the Role of Government in
East Asian Industrialisation (Princeton: priceton University Press).

Waterston A., (\965)Development Planing: Lessons ofExpirience, Johns Hopkins University

Press.

Wei S., How Taxing is Corruption on International Investors, Working Paper no. 6030,
NBER, 1997.

WEO Databases, 2001., www.imf.org

World Bank, Global Development Finance 2000, (Washington DC: World Bank, 2000).

World Bank, (1979) WorldDevelopment Report, WashingtonD.C.

World Bank (1987) World Development Report, Washington D.C.

World Bank (1989) ‘Financial Systems and Development: An Overview’, World

Development Report,Washington, D.C.

World Bank (1990) Adjustment Lending: Ten Years of Experience (Washington, DC: World
Bank).

World Bank (1991) WorldDevelopment Report 1991 (Washington, DC: World Bank).

World Bank (1992) WorldDevelopment Report 1992(New York: Oxford University Press).

World Bank (1993) The East Asia Miracle:Economic Growth and Public policies
(Washington DC: World Bank).

313
World Bank (1994) WorldDevelopment Report 1994 (New York: Oxford University Press).

World Bank (1995) World Development Report 1995: Workers in an Integrating World
(Oxford: Oxford University Press for the World Bank).

World Bank, (1997) WorldDevelopment Report, (New York: Oxford University Press).

World Bank, (1998) DevelopmentIndicators 1998, Washington, D.C.

World Bank (1998) Assessing Aid: What Works, What Doesn’t, and Why (New York: Oxford
University Press).

World Bank (2000) World Development Report 2000/2001: Attacking Poverty (New York:
Oxford University Press).

World Bank, (2001) WorldDevelopment Indicators 2001, Washington D.C.

World Bank (2001) WorldDevelopment Report 2002 (Oxford: Oxford University Press).

World Bank, (2004) World Development Report 2004, (New York: Oxford University Press).

World Health Organisation (2001) Macroeconomics and Health: Investing in Health for
Economic Development (Geneva: WTO).

World Resources Institute Web Site Information

WTO, Market Access: UnfinishedBusiness (Geneva: WTO, 2001).

www.transparency.org

Yap, L. Y. L. (1977) ‘The Attraction of Cities: A Review of the Migration Literature’,

Journal of Development Economic, 4.

314