FAKULTET ZA OBRAZOVANJE DIPLOMIRANIH

PRAVNIKA I DIPLOMIRANIH EKONOMISTA

ZA RUKOVODEĆE KADROVE
NOVI SAD

SEMINARSKI RAD

Predmet: PRIVREDNO PRAVO

JAVNE I PRIVATNE KOMPANIJE

Mentor: Student:
Prof. Mr Zdravković Bojan Aleksandar Jovičić
Broj indeksa I-315/11

Čačak, aprila 2012. godine

 Sadržaj

UVOD...............................................................................................................................................2

1. JAVNE I PRIVATNE KOMPANIJE - PREVOD.........................................................................3

2. PRIVREDNA DRUŠTVA...........................................................................................................7
2.1. Opšte o privrednim društvima.....................................................................................7
2.2. Elementi privrednih društava......................................................................................7
2.2.1. Ugovor o osnivanju društva..................................................................................8
2.2.2. Osnivački ulog društva.........................................................................................8
2.2.3. Učešće u dobiti......................................................................................................8
2.2.4. Namera i volja potencijalnog člana društva da postane član društva.................8

3. JAVNE KOMPANIJE...................................................................................................................9
3.1. Pitanja koja se odnose na javno preduzeće.................................................................9
3.2. Organi javnog preduzeća...........................................................................................10

4. PRIVATNE KOMPANIJE..........................................................................................................11
4.1.Definicija društva sa ograničenom odgovornošću.....................................................11
4.2. Karakteristike društva sa ograničenom odgovornošću..............................................11

ZAKLJUČAK.................................................................................................................................14

LITERATURA................................................................................................................................15

1
 UVOD

Usvajanjem sistemskih zakona iz oblasti privrede, koja se odnose na компаније

(preduzeća) stvoreni su uslovi, za dalji razvoj preduzeća i transformaciju vlasništva društvenih
preduzeća u druge oblike.

Zakonima se stvaraju uslovi za postupan prelazak društvenih preduzeća, u mnoge

različite forme vlasništva. Napušta se kao jedina važeća i postojeća društvena svojina („kao
ničija i svačaija“) u preduzećima i uvodi se u naš privredno-pravni sistem pluralizam vlasničkih
oblika svojine. Sa donošenjem Zakona o preduzećima, omogućava se i dalje postojanje
društvenih preduzeća, ali sa nemogućnošću osnivanja novih društvenih preduzeća.

Donošenjem niza zakona iz oblasti privrede, prestaje potreba za velikim uplitanjem i

mešanjem države u rad preduzeća. Smanjuje se i preterano administriranje, mnoga ograničavanja
i restrikcije, posebno na planu stroge kontrole - u pogledu obavljanja poslova i omogućava se
tržišno ponašanje preduzeća.

S druge strane, sa donošenjem niza zakona iz oblasti poslovanja preduzećima, stvara se

jedna menadžerska i upravljačka klima vlasnika kapitala i akcionara, sa punim pravom
raspolaganja svojim kapitalom, tako da vlasnik preduzeća može svoj deo preduzeća i da otuđi,
odnosno proda, tj. da sa njim slobodno raspolaže.

Javno preduzeće je ono čije se osnivanje i funkcionisanje može dovesti u vezu sa javnim
(opštim) interesom i u kome javna vlast (država) u potpunosti ili delimično obavlja ulogu
preduzetnika.

Cilj javnog preduzeća je obezbeđenje proizvoda ili usluga od vitalnog značaja za

društvenu zajednicu, a nalaze se u monopolskom ili nekom drugom privilegovanom položaju na
tržištu i predmet su javnog regulisanja. Država često utiče na poslovne odluke preduzeća
(kontroliše politiku cena, ograničava izbor uprave preduzeća).

Osnovni cilj regulacije je obezbeđenje funkcionisanja javnih preduzeća u javnom

(opštem) interesu. Ciljevi regulacije: obezbeđenje kvalitetnih proizvoda i usluga, umerena cena,
zadovoljenje potreba svih građana, ne postojanje diskriminacije potrošača. Javna preduzeća su
manje efikasna u poređenju sa privatnim preduzećima.

Ovaj seminarski rad će obraditi privredna društva i to javne i privatne kompanije.

Rad je posvećen rasvetljavanju pojma javnog i privatnog preduzeća, koncepta kojim

poslovni svet pokušava da odgovori na izazove održivog razvoja. U njemu se pojašnjava
društvena odgovornost preduzeća i daju najvažnije definicije ovog pojma, pošto jedna,
univerzalno prihvaćena, još uvek ne postoji.

2
 1. JAVNE I PRIVATNE KOMPANIJE - PREVOD

1.14. Zakon o privrednim društvima 2006. prepoznaje razliku između dve različite vrste
kompanija1: privatnih kompanija u kojima su investicije u velikoj meri pružene od strane članova
osnivača ili preko njihovih štednji iz banaka ili kredita, i javnih kompanija gde je namera da se
podigne velika količine novca iz opšte javnosti. Iako je ovo ključna razlika postoje i drugi.

1.15. Privatne kompanije su očigledno privatne. Ogromnu većinu kompanija u Velikoj

Britaniji predstavljaju privatne kompanije. Zakon propisuje bliže odnose između članova u
privatnoj kompaniji nego u jednoj javnoj kompaniji i takođe, privatna kompanija, najčešće u
svom statutu, ograničava članstvo svoje kompanije za razliku od onih koje odobrio direktor. U
suštini, ako član želi da napusti kompaniju prodajući svoje akcije ili ako je član umro, direktori
moraju da odrede ako imaju mogućnosti da ih neko zameni.

Tu može postojati klauzula preče kupovine prema članovima, što znači da ukoliko član
želi da proda svoje akcije najpre mora ponuditi akcije drugim članovima. Privatne kompanije su
takođe istorijski bile sposobne da usvoje izborni režim (CA 1985, a 379A) koji je ustanovio da
često u privatnoj kompaniji direktori i članovi društva imaju isto pravo glasa na sastancima, u
određivanju vremenskog rasporeda sastanaka i polaganja računa, pa mogu suspendovati
unapređenje rada privatne kompanije (dodatno stara Knjiga članova, u članu 53 dozvoljava više
neformalni proces donošenja odluka).

Glavni uticaj 2006 CA, u reformi kompanijskog prava, je bio da se isto prilagodi malim
privatnim kompanijama u toj meri da im se olakšaju već postojeće problematične okolnosti, kao
što je održavanje sastanaka itd, i ugrađeno je u članovima 2006 Zakona (AGM zahtevi ne
primewuju se u privatnim kompanijama, vidi CA 2006, Deo 13, poglavlje 14 i CA2006 s 288
predviđa proširenu pisanu rezoluciju režima za privatne kompanije) privatne kompanije ne mogu
da pozivaju javnost da kupe akcije (CA 2006 a 755), ali oni za razliku od javnih preduzeća
nemaju minimalne kapitalne zahteve.

Potrebno je samo da članovi dođu sa nominalnim iznosom. 1 evro ili čak 1 funta bi bile
dovoljne, pa čak i tada bi član mogao da kupi neplaćene akcije (plus kotizacija za sekretara
društva) kako bi se formirala kompanija. Članovi jedne privatne kompanije imaju ograničenu
odgovornost, pa se tako reč ograničena ili „doo“ mora pojaviti nakon imena kompanije. Članovi
su, na taj način, odgovorni samo za neplaćeni iznos njihovih akcija, ali ne i ne za dugove
kompanije.

1.16. Javna preduzeća za cilj imaju obezbeđenje investicija za širu javnost, kao to da se
oglašavaju činjenicama kojima nude akcije u prodaju. Na taj način kompanija mora da izda
prospekt (vidi Poglavlje 5) koji daje detaljan i precizan opis planova kompanije. Pošto je šira
javnost uključena, samim tim i zahtevani osnovni kapital javnih kompanija je više nego veći u
odnosu na privatne.

Postoje minimalni zahtevani kapital („ovlašćeni minimu“) od 50.000 funti (CA2006, S

763). Iako ne postoji formalno ograničenje, u javnim preduzećima imaju ograničenja na prenos
akcija sličnim onima koji važe u privatnim kompanijama, svako takvo ograničenje bi bilo krajnje
nesvakidašnje, s obzirom da je jedan od razloga za formiranjem javnog preduzeća da se podigne
novac od opšte javnosti, pa bi ih takvo ograničenje obeshrabrilo. U svakom slučaju, ako je javno
preduzeće kotirano na berzi, ograničenja na transfer će biti zabranjena.
1
Kompanija se može zameniti sa reči koja je kod nas u češćoj upotrebi a to je preduzeće.

3
 Obratite pažnju na to da javna preduzeća ne moraju biti navedena na berzi. Listing je
suštinski privatni ugovorni aranžman između javnog preduzeća i berze (u Velikoj Britaniji,
Londonska berza (LSE) je sama po sebi lista javno preduzeće) da dobije pristup veoma
sofisticiranom tržištu za svoje akcije. Neka javna preduzeća, međutim, ne postoje van listinga
sistema berze - Sir Alan Sugar za Amstrad PLC kao primer visokog profila.

Javna kompanija, svojim zahtevom za registraciju mora da se izjasni za javnost, kao i

odgovornost članova privatnih kompanija je ograničena tako da naziv javnog akcionarskog
društva (PLC ili PLC) mora doći na kraju svog imena (CA 2006, I 58 (1)), kao i izjava da je
odgovornost članova ograničena i da kaže onima koji se bave je da je ovlašćena da obezbedi
investicije od javnosti.

Pa zašto bi naš preduzetnik osnovao kompaniju?

1.17 Korišćenjem sopstvenih kriterijuma za obezbeđivanje investicija, izgleda da je

dobro obavljeno smanjenje rizika u realizaciji organizacione strukture registrovanim
kompanijama. Ona je posebno dizajnirana kao kapitalno podizanja vozila. Podela akcija
omogućava velikom broju investitora da postanu članovi društva. Ovi članovi imaju ograničenu
odgovornost koja smanjuje njihov rizik. Ovo u teoriji, treba da omogući lakše sticanje kapitala za
pojedinca koji se ne mora brinuti za sigurnost svojih investicija. Društvo sa ograničenom
odgovornošću je, takođe doprinelo da se poveća preduzetnički duh direktora, ohrabrujući ih da
preuzmu rizike u znanju, pa akcionari neće izgubiti svoje kuće ili automobile ako ne uspe
poslovni poduhvat.

Kompanija je takođe otporna na smrt, a akcije su takođe u teoriji prenosive i kao tako
posebne u javnim preduzećima ih je lako konvertovati u gotovinu. Kompanija je dizajnirana da
ima potencijalno veliki broj učesnika i da tako ima formalni ustav sumirajući svoje osnovne
organizacione i strukture moći. Tehnički, ljudi koji kontrolišu preduzeća su akcionari. Oni
kupuju akcije u preduzeću koje im daje pravo da vrše kontrolu određenih prava kroz organ
akcionara, Skupštinu. Međutim, vođenje preduzeća se ne može izvršiti od strane velikog broja
članova jer će kontrola biti glomazna, pa su tako ljudi izabrali direktore da to rade umesto njih.
Direktori posluju preko drugog organa društva, a to je Upravni odbor. Akcionari imenuju
direktore ili ih smenjuju prostom većinom glasova ( više od 50 odsto glasova je zapravo
potrebno za) na opštoj sednici.

1.18. Međutim, našem preduzetniku sa njegovim / njenim investitorima koji se već

poznati, možda neće imati toliko koristi od korporativnog upravljanja. Ovo nas dovodi do
određenog problema sa registrovanom kompanijom. Zakonski model je istorijski osigurao
razdvajanje vlasništva od kontrole i upravljanja. To jest, on osigurava da su akcionari zaostali
kontrolori koji vrše kontrolu jednom godišnje na godišnjem generalnom sastanku (AGM) i da iz
dana u dan upravljanje kompanijom obavljaju profesionalni menadžeri (direktori). Ovo je slučaj
za velike kompanije, ali za većinu kompanija u Velikoj Britaniji ovo razdvajanje vlasništva od
kontrole i upravljanja ne postoji (vidi poglavlja 13 i 15).

1.19. Fridman (1994) je utvrdio da su 90 odsto svih kompanija u stvari mala privatna
preduzeća (kao što bi kompanija našeg preduzetnika trebala da bude). On je takođe sugerisao da
su korporativno upravljanje i regulatorni zahtevi koji su nastali sa njima opterećujući za mala
preduzeća.

Takođe je bilo skupo, jer su morali da zaposle stručne savetnike da se bave rešavanjem
ovih zahteva. Jedina osigurana prednost u malom biznisu, a to je ograničena odgovornost, je

4
takođe negirana praksom banaka koje od akcionara zahtevaju da obezbede garancije za
bankarske kredite (zajednički izvor finansiranja među malim preduzećima).

Tako da bi se svi dugovi prema bankama
Freedmanovoj studiji jedan od glavnih razloga
osiguranje prednosti koju ima „doo“, reč posle
prestiž, legitimitet i kredibilitet preduzetničkog
odrednica za preduzetnika u našem slućaju.
mogli vratiti iz ličnih sredstava akcionara. U
koji su poslovni ljudi inkorporirali je bio
imena kompanije, naime, njom je dodeljen
poduhvata. Ovo takođe može biti ključna

1.20 Dozvolite nam da pogledamo kako je primenjen zakonski model kompanije sa

sudskom praksom u njenom okruženju kada je u pitanju velika kompanija. Godišnji generalni
sastanak se održava pre svega da se izabira direktori odbora. Direktori će biti mešavina
profesionalnih menadžera (izvršni direktori) i neizvršnih (nezavisnih direktora) (vidi poglavlja
13 i 16). Izvršni direktori obično imaju mali udeo, koji nije značajno bitan. Akcionari takođe
dobijaju godišnji izveštaj od direktora koji sadrži performanse kompanije u odnosu na proteklu
godinu i izglede za budućnost (oni prilično vole izveštaj računa sa njihovom efektivom).U srcu
izveštaja su računi overeni od strane revizora (nezavisni računovođa koji proverava preko računa
pripremljenih od strane direktora, videti poglavlje 16). Između AGMs direktori nisu opterećeni
za upravljanje od strane akcionara.

U velikoj kompaniji odbor direktora će biti više kao politički organ koji određuje pravac
kojim kompanija ide, ali stvarno sprovođenje tog pravca će se odvijati od strane zaposlenih u
kompaniji. U obavljanju svojih poslova, direktori su u fiducijarnoj vezi sa kompanijom. Oni
stoga imaju obavezu da postupaju istinski u interesu kompanije (ovo generalno znači da
zastupaju interese akcionara), a ne za bilo koju drugu svrhu (kao što je lično obogaćenje, videti
dalje, poglavlje 14). Zaposleni koji su ovlašćeni da obavljaju poslovanje kompanije su u ovoj
kompaniji agenti i zbog toga kompanija će biti vezani njihovim akcijama (vidi poglavlje 12 ) .

1.21. Isti model Zakon o privrednim društvima se odnosi na male kompanije, ali sa
značajnim razlikama u snazi. Akcionari i direktori se često, u potpunosti preklapaju. Isti ljudi će
takođe biti jedini zaposleni u preduzeću. Da uzmemo, na primer dvojicu zaposlenih u kompaniji,
dvojica akcionari će biti i dvojica direktora i dvojica zaposlena. Ne postoji odvajanje vlasništva
od kontrole, nosioci akcija su menadžeri, i zato većina istorijski zakonskih regulativa o
organizacionoj strukturi kompanije neće održiva. Obzirom da je jedan čovek, takođe može da
predstavlja jedinog zaposlenog u kompaniji, zakonska pretpostavka je počela da se shvata
neozbiljo sa dozom farse. Međutim, izborni režim, kao što smo gore objasnili, je istorijski
pokušao da reši ovaj problem tako što omogućava „kvazi partnerstvo“ ili „bliske kompanije“
(firma sa nekoliko učesnika koji poznaju jedni druge i)na taj način pokušavajući da se otklone
opterećujući aspekti zakonskog modela. Sudovi su, takođe, pokušali da prepoznaju gde je to
moguće i da omoguće „kvazi partnerstvo“ za kompanije (Ebrahim Vestburn doo Galerije (1973),
vidi dalje, poglavlje 11).

1.22. Razlike u tipovima biznisa koji koriste zakonski model je vidno istaknut u
Završnom izveštaju CLRSG(2001), Gl 2 i 4)). CLRSG su preporučili da se zakonom
pojednostave propisani uslovi za odlučivanje, račune i revizije, ustavne strukture i rešavanje
sporova. Oni su takođe preporučili da zakonodavstvo o privatnim kompanijama treba da budu
lakše za razumevanje. Posebno treba da postoji jasna odredba o dužnostima direktora. Bela
knjiga (Modernizacija Zakona o kompanijama (2002)) koja je pratila završni izveštaj,
Konsultativni dokument, mart 2005 (Zakon o reformi privrednih društvava (2005)) i CA 2006 se
odvija kroz fokus na kompanije sa strukturom na bazi „kvazi-partnerstva“ sa mišljenjem da se
naglasak stavi na prve. Međutim, samo će vreme dokazati da li je taj fokus bio uspešan.

5
 1.23. Privatne kompanije predstavljaju još jedan dodatni problem. Ukratko privatne
kompanije, jer često postoji tesna veza između učesnika, pa postoji velika šansa za nastajanje
nesuglasica među istim. U ovim slučajevima, kompanijsko pravo i statut kompanije mogu biti
pogubni za manjinske akcionare jer su im bitno umanjena prava u odnosu na većinske akcionare.
Zakon o kompanijama propisuje da kompanija posluje preko svojih ustavnih organa. Kako bi
kompanija mogla da radi, odbor direktora donesi odluke u vezi sa poslovanjem, ili ako on to ne
može onda se ispunjavaju uslovi da to može učiniti skupština akcionara. Međutim, može se desiti
da većina akcionara koji drže 51 odsto (prosta većina glasa) akcija u kompaniji deluju na štetu
preostalih 49 odsto. 51 odsto većine bi dozvolio da se biraju samo oni članovi koji podržavaju
njihovu politiku na berzi. Tako bi 49 odsto akcionara ostalo nepredstavljeno na berzi, i pravno
nemoćno u odluživanju na u Generalnom sastancima.

1.24. Da uzmemo na primer, X doo koje ima tri akcionara, Rona, Keti i Fridu. Akcijski
kapital X doo je 30 akcija po l funtu za svaku. Ron, Keti i Frida poseduju po 10 akcija ponaosob.
Svo troje su direktori i zaposleni u X doo. Stvari idu dobro nekoliko godina, ali nakon toga na
primer Ron i Keti pretpostave da Frida više ne doprinosi interesima kompanije. Oni odlučuju da
se nanovo ne izabere Frida u odbor direktora, pa je smenjena iz odbora i prinuđena da prenese
svu imovinu X doo za Y doo (firma u kojoj je samo Ron i Keti imaju udeo) za samo jedan delić
njene prave vrednosti.

1.25. U ovoj situaciji Frida nema zakonsku moć da blokira ovu transakciju sredstava.
Ona nema dovoljno glasova na izglasavanju (čak i ako ona nije mogla biti nadglasana od strane
drugih) i nemoćna na opštoj sednici. Iako izgleda da će takođe doći do kršenja fiducijarne
dužnosti, tako što Ron i Keti koriste svoja ovlašćenja direktora da se okoriste, a ne kompanije,
samo odbor ili skupština može pokrenuti neku akciju da ispravi situaciju. Ron i Keti su neželjni
da podrže akciju protiv sebe. Tako Zakon o kompanijam se može koristiti da bi omogućio ono
što je poznato kao „prevara manjine“.

Ove situacije su takođe akutnije u privatnim kompanijama gde potlačeni manjinski

akcionar ne može da proda svoje akcije bez odobrenja odbora i na taj način je zarobljen. Iako su
sudovi brzo došao do jednog ograničenog izuzeća sprovođenjem ustavne strukture (FOSS
Harbottle V (1843), vidi poglavlje 10) uvek će biti i nadalje tenzije između sprovođenja
zakonske strukture (direktorima se omogućava da pokrenu kompaniju nesmetano od uticaja
frakcije među akcionarima) i zaštite manjinskih akcionara protiv čistijih lažnih transakcija. Na
kraju statutarni REM-Edi je uvedena (CA 2006, S 994) da bi se omogućilo akcionarima da izvrše
neku radnju. Dodatno CLRSG i Vlada su bili spremni da ohrabre pokušaj kompanija da koriste
oblike alternativnog rešavanja problema sporova za manjinske akcionare (vidi poglavlje 11).

1.26, Na taj način je kompanija dizajnirana kao investiciono vozilo, sa ograničenom

odgovornošću za svoje akcionare i jasnom organizacionom strukturm, to je dizajnirano za
poduhvate u kojima postoji efikasno odvajanje vlasništva od kontrole i upravljanaj i tako se čini
uglavnom nepodobnim za većinu svojih korisnika koji su u malom biznisu. Čak i obzirom na
reforme u CA 2006 koji se više fokusiraju na potrebe malih preduzeća na mnogo načina,
partnerstvo će biti pogodno za našeg preduzetnika i ozbiljno manje opterećujući za mala
preduzeća uopšte, posebno imajući u vidu da je društvo sa ograničenom odgovornošću u
realnosti retko za ove tipove poslova. Sprovedene reforme u 2002. u vidu ograničavanja broja
akcionara na 20 će pomoći jer povećava kapital za podizanje sposobnosti generalnog
partnerstva... Međutim, kontinuirana upotreba korporativnog oblika malih kompanija izgleda će
zasigurno obezbediti prestiž u „prilogu“' doo u imenu kompanije.

6
 2. PRIVREDNA DRUŠTVA

Uobičajeno je u trgovačkom, privrednom pravu, da se društva s obzirom na njihovu

prirodu dele u dve grupe: društva lica i društva kapitala. Ovakva podela društava na društva lica i
društva kapitala učinjena je obzirom na to koji je elemenat u takvim društvima preovladao da li
lični ili novčani (kapital). Kad su lica koja se udružuju u određeno društvo dala prevagu ličnosti s
kojom udružuju određena sredstva i rad tada se govori o društvu lica, a kada je prednost data
kapitalu, onda se govori o društvu kapitala. 2

2.1. Opšte o privrednim društvima

Sve zemlje EU, poznaju četiri oblika preduzeća, društava lica i društava kapitala (ortačko
društvo, komanditno društvo, akcionarsko društvo i društvo sa ograničenom odgovornošću).
Neke zemlje, uz to, poznaju i oblik komanditnog društva na akcije - deonice (Francuska,
Nemačka, Italija, Švajcarska), a druge ga ne poznaju (Engleska, Austrija i Mađarska). Pored
toga, zemlje EU, ne poznaju oblike privatnog, zadružnog i javnog preduzeća. pri tome je
razumljivo, da i u ovim zemljama EU, preduzeća koja obavljaju delatnosti od opšteg interesa
iako nemaju poseban organizacioni oblik, imaju poseban režim obavljanja delatnosti i posebna
upravljačka ovlašćenja države ili jedinice lokalne samouprave, bez obzira o kojem se vlasničkom
statusu radi. U našem Zakonu o preduzećima, prihvaćena je napred izneta klasifikacija preduzeća
i društava, s tim što se zbog njihovog značaja posebno obrađuju, odnosno pojavljuju društvena i
javna preduzeća, ali je izostavljen oblik organizovanja društava u vidu komanditnog društva na
akcije, jer se od toga oblika društva odustalo i u mnogim zemljama EU (kao na primer, Engleska,
Austrija, Madarska).3 Ovakvim opredeljenjem zakonodavca za klasifikaciju oblika preduzeća i
društava, bez obzira na svojinski oblik, otklanjaju se prigovori favorizacije ili nejednakog
tretmana različitih svojinskih oblika. Iz tih razloga se preduzeća klasifikuju, samo prema statusu
članova - akcionara, prirodi kapitala (akcije ili udeli), a status zavisi samo od toga da li obavljaju
ili ne obavljaju delatnost od opšteg interesa. Karakteristike privrednih društava, odnosno
društava lica i društava kapitala bile bi pluraritet subjekata koji čine ova društva; povezivanje
subjekata na profitnom interesu; način formiranja imovine društva, njeno uvećanje, odnosno
umanjenje i posebna odgovornost za poslovanje imovinom; uslovi i način ostvarivanja poslovne
funkcije koja treba da ostvari nesmetano funkcionisanje društava. Za razliku od društava
kapitala, kod kojih je bitno da se za rad društava pribavlja kapital iz različitih izvora, bez obzira
ko su lica koja ga daju, društva lica zasnivaju se, pre svega, a odnosu intuitu personae, tj. na
ličnim odnosima lica koja čine to društvo, jer takvo društvo predstavlja ustvari zajednicu tih lica.

2.2. Elementi privrednih društava

Za postojanje trgovačkog-privrednog društva, shodno klasičnoj teoriji trgovačkog

(privrednog) prava, potrebna su četiri elementa: ugovor o osnivanju društva, ulog, učešće u
dobiti, i jasna namera, odnosno volja člana da se udruži u društvo. Jedino kod unilateralnih
društava „jedno lice - ruštvo“ (Einmanngesellschafts), pokolebao je neke autore u pogledu
ugovora, kao bitnog elementa za postojanje društva. Ipak se smatra, da ovaj elemenat ugovora
ostaje bitan, jer se zakonom predviđa izuzetak za unilateralna društva, pa se zbog toga ne može
ni dovesti u pitanje ugovor, kao bitan elemenat za pojam društva.

2
Ovakvu podelu i kriterijume podele, zastupa Jovanović dr V, ibid, str. 26; Barbić dr J, Trgovačka društva,
Varaždin, 1991, str. 40 i 41; Vasiljević dr M, ibid, str. 48 i 49.
3
Iz obrazloženja uz predlog Zakona o preduzećima str. 163 i 164 -Predlog Zakona o preduzećima, savezna
skupština SRJ, AS, br. 386. april1996 g.

7
 2.2.1. Ugovor o osnivanju društva

Ugovor o osnivanju društva, smatra se bitnim elementom za nastanak društva i isti mora
biti sačinjen u pismenoj formi. Svaki ugovor o osnivanju društva mora da ima oznaku o firmi i
sedištu društva, da ima odredbe o delatnosti društva koje se osniva, odredbe o osnovnom
kapitalu, iznosu uloga, odnosno udela pojedinih članova, načinu i vremenu uplate novčanih
uloga, o postupku odlučivanja, o nenovčanim ulozima i njihovoj vrednosti, odredbe o organima
društva, pravima i obavezama osnivača, uslovima i načinu utvrđivanja i raspoređivanja dobiti,
kao i druga pitanja značajna za osnivanje društva.

2.2.2. Osnivački ulog društva

Osnivački ulog predstavlja određenu imovinsku vrednost (novac, stvari i prava izražena u
novčanoj vrednosti, rad ili usluge). Lični rad, odnosno lične usluge, koje se iskazuju u novcu
(samo kod društva lica) koje svaki član društva unosi u društvo radi obavljanja određene
delatnosti, predstavljaju osnivački ulog. Tu se pod stvarima i pravima, izraženim u novčanoj
vrednosti, smatraju i nepokretne stvari. Ulozi članova društva, postaju imovina i čine osnovni
kapital društva. Kod akcionarskog društva i društva sa ograničenom odgovornošću, zakonom se
predviđa minimalni iznos osnivačkog kapitala koji članovi moraju da obezbede ulozima, pre
sazivanja osnivačke skupštine društva. Tokom vremena, članovi društva mogu većinom glasova
odlučiti da povećaju visinu uloga, a članovi koji se s tim ne slože mogu da istupe iz društva.

2.2.3. Učešće u dobiti

Cilj društva je da svaki član društva učestvuje u ostvarenoj dobiti, ali u isto vreme
pretpostavlja i učešće članova društva i u eventualnim gubicima. Učešće u dobiti se u ugovorima
o osnivanju društva ističe kao bitan elemenat, bez kojeg takav ugovor nije ni punovažan. Na taj
način, učešće u dobiti čini istovremeno i bitnu razliku koja postoji između društva i udruženja,
jer udruženja mogu imati neki drugi cilj, pa se iz tih razloga ona mogu konstituisati i bez
imovine. Učešće u gubicima društva može se regulisati na dva načina ili smanjenjem kapitala
društva, odnosno uloga članova društva, ili povećavanjem uloga dodatnim kapitalom od strane
članova društva. U vezi sa ortačkim društvima gde postoji neograničena solidarna odgovornost
članova društva, trebalo bi razlikovati odgovornost za obaveze prema trećim licima, od obaveza
snošenja rizika gubitka u samom društvu. Volja za stvaranjem društva (affectio societatis) je
bitni element ugovor o društvu i takva namera pretpostavlja aktivan i zainteresovan odnos za
pristupanje u društvo budućih članova društva. Može se istaći da volja ili interes i u formiranom
- osnovanom društvu nije kod svih članova društva podjednaka, kao na primer, kod akcionara sa
pravom upravljanja i akcionara bez prava upravljanja.4

2.2.4. Namera i volja potencijalnog člana društva da postane član društva

Četvrti elemenat svakog društva je izražena volja i namera svakog potencijalnog člana
društva da postane članom nekog privrednog društva. Za volji je nužno da ista bude
manifestovana slobodno i bez ikakave prinude, pretnje i sl. Dakle, nužno je da je volja (namera)
budućeg člana društva izražena slobodno o tome da se postane član nekog privrednog društva i
da je ona nastala bez ikakvih pritisaka, pretnji i prinude. Na kraju bi se moglo istaći, da sva četiri
ova elementa koja karakterišu privredno-trgovačko društvo, odnosno ugovor o osnivanju
društva, osnivački ulog, učešće u dobiti i izražena volja, na kraju ostvaruju, da privredno-
trgovačko društvo sa ispunjenjem ovih elemenata stiče i pravni subjektivitet, tj. da ono postaje i
pravno lice u našem pravu.

4
Radonjić D.: “Komentar Zakona o privrednim društvima”, Podgorica, 2003; str. 48

8
 3. JAVNA KOMPANIJA
Javno preduzeće je preduzeće koje obavlja delatnost od opšteg - javnog interesa a koje
osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave. Delatnost od opšteg interesa mogu
obavljati i drugi oblici preduzeća koji su utvrđeni Zakonom o preduzećima, kao i preduzetnik.
Osnivanje i poslovanje javnih preduzeća vrši se u skladu sa Zakonom o preduzećima kojim se
uređuju uslovi i način obavljanja delatnosti od opšteg interesa. Zakon o javnim preduzećima i
obavljanju delatnosti od opšteg interesa, predviđa da delatnost od opšteg interesa obavljaju javna
preduzeća, a da delatnost od opšteg interesa mogu da obavljaju i drugi oblici preduzeća, deo
preduzeća i preduzetnik, uz uslov da im nadležni organ poveri obavljanje ovakve delatnosti.
Ovakvi drugi oblici privrednih subjekata pri obavljanju javne delatnosti imaju isti položaj kao i
javno preduzeće, ukoliko zakonom nije drugačije određeno.

U cilju obezbeđivanja javnog interesa, republički Zakon o javnim preduzećima i

obavljanju delatnosti od opšteg interesa predviđa da osnivač daje saglasnost između ostalog na
statut; davanje garancija, avala, jemstva, zaloga i drugih sredstava obezbeđenja za poslove koji
nisu iz okvira delatnosti od opšteg interesa; tarife; raspolaganja pribavljanja i otuđenja imovine,
akta o opštim uslovima za isporuku proizvoda i usluga, ulaganje kapitala; statusne promene; akta
o promeni vrednosti državnog kapitala i iskazivanju tog kapitala u akcijama kao i programu
svojinske transformacije, kao i o drugim odlukama kojima se reguliše obavljaanje delatnosti od
opšteg interesa.5 Preduzeća koja obavljaju usluge u međunarodnom saobraćaju, ista se ona mogu
osnivati kao javna spoljnotrgovinska preduzeća. Tako je u nas već osnovan JAT kao javno
spoljnotrgovinsko preduzeće koje pruža usluge u međunarodnom javnom saobraćaju.

Javna preduzeća se organizuju u cilju da obavljaju delatnost od opšteg interesa, radi čega
su i osnovana, da delatnost vrše na način kojim se obezbeđuje tehničko-tehnološko i ekonomsko
jedinstvo sistema, stabilnost poslovanja, razvoj i usklađenost sopstvenog razvoja sa ukupnim
privrednim razvojem, zaštita i unapređenje dobara od opšteg interesa i živtne sredine, uredno i
kvalitetno zadovoljavanje potreba korisnika proizvoda i usluga, samostalnost u okviru sistema i
funkcionalnu delatnost sa drugim delatnostima, u zemlji i svetu, kao što je to slučaj - na primer,
sa PTT -om, elektroprivredom i dr.6

3.1. Pitanja koja se odnose na javno preduzeće

Državni kapital u javnom preduzeću podeljen je na akcije ili udele određene vrednosti što
se upisuje u sudski registar. Državni kapital u javnom preduzeću sačinjavaju novčana sredstva
uložena od strane države i pravo korišćenja nad stvarima i pravima koja su u državnoj svojini.
Javno preduzeće može da osnuje i skupština autonomne pokrajine. Akt o osnivanju javnog
preduzeća, pored odredaba utvrđenih saveznim zakonom kojim se uređuje pravni položaj
preduzeća, sadrži i odredbe o:

- osnivačkom kapitalu;
- pravima, obavezama i odgovornostima preduzeća i osnivača u obavljanju delatnosti od
opšteg nteresa;
- imovini koja se ne može otuđiti, odnosno imovini za čije je raspolaganje (otuđenje i
pribavljanje) potrebna saglasnost osnivača;
- drugim pitanjima koja su od značaja za nesmetano obavljanje delatnosti za koju se osniva
javno preduzeće.

5
Član 27 citiranog republičkog Zakona.
6
Vasiljević dr M, Poslovno pravo (trgovinsko i privredno pravo), Beograd, 1997. str. 165

9
 Javno preduzeće osniva se i posluje radi:

- obezbeđivanja trajnog obavljanja delatnosti od opšteg interesa i urednog zadovoljavanja

potreba korisnika proizvoda i usluga;
- razvoja i unapređivanja obavljanja delatnosti od opšteg interesa;
- obezbeđivanja tehničko-tehnološkog i ekonomskog jedinstva sistema i usklađenosti
njegovog razvoja;
- sticanja dobiti;
- ostvarivanja drugog zakonom utvrđenog interesa.

Aktom o osnivanju, odnosno povezivanju javnih preduzeća, utvrđuje se posebno:

delatnost, firma, sedište i visina kapitala koji se prenosi javnom preduzeću na upravljanje,
korišćenje ili raspolaganje, način unutrašnjeg organizovanja i vršenje delatnosti, lice koje će
obavljati poslove privremenih organa kao i rok za donošenje statuta i imenovanja direktora.

Aktom o osnivanju preduzeća, utvrđuje se posebno delatnosti, firma, sedište i način

organizovanja rada preduzeća koje se osniva, način sprovođenja odluka skupštine i upravnog
odbora, prava i obaveze preduzeća u pravnom prometu sa trećim licima, ovlašćenja u pogledu
raspolaganja kapitalom, odgovornosti i mere koje se preduzimaju u slučaju neostvarivanja
planom utvrđenih zadataka preduzeća i druga pitanja koja su od značaja za uređenje međusobnih
odnosa. Ovim aktom se uređuje, dakle, pravni položaj javanog preduzeća, uz neminovne odredbe
o osnivačkom kapitalu; pravima i obavezama i oidgovornostima preduzeća i osnivača u
obavljanju delatnosti od opšteg interesa; imovini koja se ne može otuđiti, odnosno o imovini za
čije je raspolaganje (outđenje i pribavljanje) potrebna saglasnost osnivača i mnogim drugim
pitanjima koja su od značaja za nesmetano obavljanje javne delatnosti za koje se osniva javno
preduzeće.

3.2. Organi javnog preduzeća

Organi javnog preduzeća jesu:7

- upravni odbor, kao organ upravljanja;

- direktor, kao organ poslovođenja;
- nadzorni organ, kao organ nadzora.

Upravni odbor i direktor javnog preduzeća čine upravu javnog preduzeća.

Osnivačkim aktom ili statutom javnog preduzeća može se utvrditi da se u javnom preduzeću bira
i izvršni odbor direktora. Statutom javnog preduzeća ili osnivačkim aktom može se utvrditi i
obrazovanje i izvršnog odbora direktora. Upravni i nadzorni odbor, osim predstavnika
zaposlenih, bira osnivač, odnosno vlasnik.

Predsednika i članove upravnog odbora javnog preduzeća imenuje i razrešava osnivač.

Direktora javnog preduzeća bira upravni odbor, kad osnivačkim aktom nije drukčije određeno.8
Predsednika i članove upravnog odbora javnog preduzeća imenuju i razrešavaju saglasno
osnivači, a ukoliko se ta saglasnost ne postigne u roku predviđenom ovim zakonom, predsednika
i članove upravnog odbora imenuje i razrešava Vlada. Predstavnici zaposlenih predlažu se na
način utvrđen statutom. Osnivačkim aktom javnog preduzeća utvrđuje se broj članova upravnog
odbora, kao i njihov mandat. Predsednik upravnog odbora ima zamenika koga određuje osnivač
aktom o imenovanju upravnog odbora.
7
Vasiljević dr M, Poslovno pravo (trgovinsko i privredno pravo), Beograd, 1997. str. 168
8
Detaljnije o funkciji i delokrugu direktora, izvršnog odbora direktora, upravnog odbora i nadzornog odbora u delu
koji se odnosi na ove organe uopšte kod svih preduzeća i društvenih preduzeća.

10
 4. PRIVATNE KOMPANIJE
Društvo sa ograničenom odgovornošću ima elemente i društva lica i društva kapitala, pa
se iz tih razloga, u zakonodavstvima mnogih zemalja, izbegava davanje definicije toga društva,
već se to prepušta pravnoj nauci.9

4.1. Definicija društva sa ograničenom odgovornošću

Ovakvo društvo se definiše kao društvo koje radi obavljanja određene delatnosti,
osnivaju pravna ili fizička lica, koja ne odgovaraju za obaveze društva, a snose rizik za
poslovanje društva do visine svoga uloga, a čiji ulozi čine osnovni kapital društva. U tom društvu
sa ograničenom odgovornošću, svaki član društva stiče udeo u društvu, srazmerno vrednosti
uloga, tako da svaki član društva može imati samo jedan ulog i jedan udeo, a jedan udeo može
imati više glasova. Ovakvi udeli, ne mogu biti izraženi u akcijama.

Može se zaključiti, da društvo sa ograničenom odgovornošću koje je nastalo kao određeni

hibrid, odnosno, koje je nastalo između dva različita koncepta društva, tj. društva lica i društva
kapitala gde po prvome shvatanju, za društvo je karakterističan personaini tip, a po drugom,
bitan je kapital koji je uložen u društvo, nalazi se društvo sa ograničenom odgovornošću, kao
neka interpolirana institucija. Kod društva lica, bitna je osobina ta lična veza između članova
društva gde je otežan ulazak u društvo, kao i izlaženje iz njega koje je i pod potpunim nadzorom
članova društva. Društva lica karakteriše zatvorenost, pa se u takvo društvo teško i ulazi i izlazi i
istom se pribegava onda kada se članovi društva bolje poznaju i kada ih je manji broj. Tada se
obično i radi o manjem unosu kapitala koji se ulaže u društvo ali se u isto vreme povećava
odgovornost za obaveze, kojom se nadomešćuje manje ulaganje kapitala u društvo.

4.2. Karakteristike društva sa ograničenom odgovornošću

Osobine (karakteristike) društva sa ograničenom odgovornošću. Iz napred navedenog,

moglo bi se istaći neke karakteristike društva sa ograničenom odgovornošću, kao što su:

1. Društvo sa ograničenom odgovornošću je pravno lice - To je već poznato u mnogim, a

i u našem pravu, odnosno da je to preduzeće pravno lice, pa se i društvo sa ograničenom
odgovornošću smatra pravnim licem, što u drugim pravima nije uvek takav slučaj kad se radi o
društvima personalnog tipa. Na osnovu napred iznetog, ovo društvo, kao pravno lice, može da
bude nosilac prava i obaveza i da stiče vlasništvo i druga stvarna prava, da raspolaže sa stvarima
i imovinom, da sklapa pravne poslove. Ovakvo društvo, ima i procesnu sposobnost, tj. da može
da učestvuje u postupku pred sudovima i drugim organima, da može da tuži određene subjekte
pred sudom ili pred arbitražom, kao i da bude tužen, da odgovara za privredne prestupe. Nad
njim se može sprovoditi postupak likvidacije, stečaja, a i postupak izvršenja, kad postoji izvršni
naslov uperen protiv njega. Nije moguće izvršenje prema društvu, na osnovu izvršnog naslova
koji postoji prema članu društva i obrnuto, nije moguće izvršenje ni prema članu društva, ako je
izvršni naslov uperen prema društvu.

9
Ipak se u nekim zakonodavstvirna, kao na primer u švajcarskom zakonodavstvu (član 772. st. 1. Zakona o
obligacijama), učinjenja je definicija ovog društva, u smislu da je to društvo sa sopstvenom firmom i unapred
određenim kapitalom (osnovnom glavnicom) u koje se udružuju dva ili više lica ili trgovačkih društava. Pored toga,
i u francuskom zakonodavstvu, kao i u mađarskom, učinjeni su napori, u vezi sa definisanjem društava sa
ograničenom odgovornošću (član 34. francuskog Zakona o trgovačkim društvima i paragraf 155. mađarskog Zakona
o privrednim društvima). Dakle, ima veliki broj zakonodavstava koji ne daju definiciju društava sa ograničenom
odgovornošću. Smatralo se u pravnoj literaturi, da je jedan "prilično neuspeo pokušaj", učinio i naš ranije važeći
Zakon o preduzećima, kada je (u članu 104.) definisao društvo sa ograničenom odgovornošću, kao društvo u i kome
svaki od ulagača učestvuje sa određenim ulogom i gde članovi društva ne odgovaraju za obaveze društva.  

11
 2. Društvo sa ograničenom odgovornošću je pre svega društvo kapitala iako ima
određenih komponenti i primesa društva lica - Kod društva sa ograničenom odgovornošću, bitno
je da je kod njega dominantna karakteristika koja se odnosi na društvo kapitala, uprkos
određenim odstupanjima od toga, ali pošto je dominantna karakteristika ovog društva, kao
društva kapitala, to se isto društvo i razvrstava u grupu društava kapitala. Kod društva sa
ograničenom odgovornošću, postoje određena odstupanja od nekih klasičnih elemenata društava
kapitala, a koja ima obeležja društva lica. Radi se, dakle, o nekoj hibridnoj, mešovitoj prirodi
ovog društva koje posluje pod zajedničkom firmom i utvrđenom realnom glavnicom, koja je
podeljena na članske udele, a uz potpunu odgovornost društva celokupnom svojom imovinom. 10
Svakako, društvo sa ograničenom odgovornošću može se razmatrati i sa aspekta društava
presonalnog karaktera. Razlika se javlja u pogledu članova društva, što pri učestvovanju lica u
društvima presonalnog karaktera, zahteva se odgovornost članova za obaveze društva, odnosno
ta se obaveza ne zahteva ako se radi o društvima kapitala, pa ni u društvu sa ograničenom
odgovornošću. Najbolja potvrda da društvo sa ogrničenom odgovornošću spada u grupu društava
kapitala, ogleda se pri poređenju osnovnih karakteristika ovog društva i akcionarskog društva
kao tipičnog društva kapitala. Oba društva, imaju osnovni kapital koji je podeljena na delove i
koji se stvara udelima članova društva. Kod oba društva se vodi evidencija udela, odnosno akcija
u posebnoj knjizi. Organi u društvu sa ograničenom odgovornošću i akcionarskom društvu,
sastavljeni su u upravljačkom smislu i po pravilu je isti sastav organa, samo se društvu sa
ograničenom odgovornošću omogućava, da prema želji članova - ne moraju imati sve organe
koje poseduje akcionarsko društvo. Imo vina članova i imovina društva i kod akcionarskog
društva i kod društva sa ograničenom odgovornošću, posebno je i strogo razdvojena. Tu je
posebno i odvojena odgovornost člana društva, od odgovornosti u društvu u celini, tako da član
društva odgovara za svoje obaveze prema trećim licima, a društvo odgovara - prema trećim
licima svojom imovinom. Razlika između akcionarskog društva i društva sa ograničenom
odgovornošću, manifestuje se, pre svega, u pogledu kontrole ulaska u društvo i izlaska članova iz
društva. Akcionarsko društvo je otvoreno društvo, a društvo sa ograničenom odgovornošću,
može se reći, da je zatvoreno društvo, odnosno da je društvo zatvorenog tipa. Pored toga,
ugovorom o osnivanju, odnosno statutom, može se kontrola ulaska i izlaska iz društva sa
ograničenom odgovornošću i pojačati, dok kod akcionarskog društva, nasuprot, može se umanjiti
ili potpuno ukinuti.11

3. Postoji još jedna razlika ovog društva, u odnosu na akcionarsko društvo, po kojoj
akcionar može imati više akcija, a u društvu sa ograničenom odgvoronošću, svaki član društva
sa ograničenom odgovornošću, može uneti samo jedan ulog (koji ne moraju biti jednaki),
odnosno steći samo jedan udeo. Na osnovu uplaćenog uloga, član društva stiče udeo, tj.
ukupnost prava koje mu pripadaju na osnovu članstva u društvu sa ograničenom odgovornošću.
Ulog je ono što se od strane svakog člana društva unosi u društvo, a udeo je pravo koje u
društvu, na osnovu tog uloga, član društva stiče. Ova dva pojma treba razlikovati, mada su oni
usko vezani jedan za drugi. Udeo člana društva je uslovljen ulogom koji član društva sa
ogrnaičenom odgovornošću unosi u takvo društvo. Udeo će zavisiti od onoga uloga koji je član
društva sa ograničenom odgovornošću u momentu ulaganja dobio kao udeo, po osnovu koji je
stečen u društvu. Po pravilu, veličina udela zavisi od veličine uloga, kad ugovorom o osnivanju
ili statutom društva nije drugačije određeno. Udeo u nekom društvu sa ograničenom
odgovornošću, u praksi, se najčešće izražava u postotku ili u razlomku. U statutu društva sa
ograničenom odgovornošću, moguće je predvideti da članovi imaju udele prema ulozima koji su
uneli u društvo.

10
Barbić dr J, Društvo sa ograničenom odgovornošću, Privreda i pravo, br. 7-8/1990, str. 489, kao i Guyon, Droit
affaires, Prais, 1984, p. 464.
11
Ne samo, da se to manifestuje u pojedinim zakonodavstvima, nego i kod nekih autora, koji često, društvo sa
ograničenom odgovornošću nazivaju i "deoničkim društvom bez akcija" (Barbić dr J, ibid, str. 93-94 i Jovanović dr
V, ibid, str. 43.).

12
 4. Članovi društva sa ograničenom odgovornošću ne odgovaraju za obaveze društva- To
je i osnovno pravilo koje važi za društvo kapitala. Obaveza člana društva je da uplati ulog, da bi
stekao određeni udeo u društvu i time je njegova obaveza prema društvu ispunjena. Društvo sa
ograničenom odgovornošću može obavljati predmet poslovanja zbog čega je i osnovano ali to ne
podrazumeva odgovornost člana društva sa ograničenom odgovornošću za obaveze društva. Član
učestvuje u podeli dobiti koje društvo ostvari. Član snosi rizike poslovanja i ograničava se na to
da izgubi ono što je uneo, odnosno uložio u društvo. Iz tih razloga se i društvo sa ograničenom
odgovornošću javlja, kao podesan pravni oblik, za ostvarivanje preduzetništva, omogućavajući
učestvovanje u dobrim rezultatima poslovanja sa osiguranom dobiti, a da član društva može
izgubiti, ako društvo rđavo posluje, samo ono što je uložio u društvo i ništa više. 12 Međutim,
potrebno je istaći, da naziv društva nije adekvatan i može dovesti do pogrešnog zaključka, da
društvo sa ograničenom odgovornošću ne odgovara za svoje obaveze. Društvo sa ograničenom
odgovornošću odgovara za svoje obaveze bez ikakvih ograničenja, sa celokupnom svojom
imovinom.

5. Društvo sa ograničenom odgovornošću može se pojaviti, u našem pravnom sistemu, u

svim vlasničkim režimima - Ovakva karakteristika ili osobina se ne javlja u drugim pravima. Iz
toga proizilazi, da društvo sa ograničenom odgovornošću uz akcionarsko društvo je oblik
preduzeća koji se može javiti u privatnom, društvenom, državnom i mešovitom obliku svojine.
Javno preduzeće može biti u obliku društva sa ograničenom odgovornošću. Ovakvo društvo, kao
oblik preduzeća uvek ostaje isto, a s tim što se vlasnički režim može menjati zavisno od toga ko
je vlasnik sredstava, udela koji se ulažu u društvo. Priroda društva, međutim, nije zavisna od
svojinskog režima sredstva koja se u njega ulažu, jer u svim slujčajevima ulagači (članovi
društva) gube svojinu nad stvarima koje ulažu u društvo (izuzev ako to pravo svojine izričito ne
zadrže), ali tada je predmet uloga je pravo korišćenja stvari, a ne njena vrednost)i ulozi postaju
svjina društva, a članovi drućtva stiču „pravo vlasništva nad društvom“ u meri svog udela u
društvu.“ 13

6. Zakon o preduzećima ne postavlja nikakva ograničenja, u pogledu delatnosti društva

sa ograničenom odgovornošću - Isto se društvo smatra jednim od tipova pravnih lica, koje
obavlja određenu privrednu delatnost. Što se tiče obavljanja određene privredne delatnosti za
društvo za ograničenom odgovornošću, moguća su izvesna ograničenja u pogledu obavljanja
delatnosti. Tako na primer, ranije važećim Zakonom o bankama i drugim finansijskim
organizacijama u noveliranom članu bilo je predviđeno da se banka može osnivati kao
akcionarsko društvo ili kao društvo sa ograničenom odgovornošću. 14 Međutim, sa usvajanjem
Zakona o bankama i drugim finansiskim organizacijama, u članu 2, izričito se predviđa da se
banka osniva kao akcionarsko društvo, ugovorom o osnivanju i obezbeđivanju sredstava u
osnivački kapital banke.

7. Zakon o preduzećima decidirano navodi, da društvo sa ograničenom odgovornošću,

odnosno njegova firma sadrži oznaku „d.o.o. „, tj. da firma društva sa ograničenom
odgovornošću mora da sadrži oznaku da se radi o takvom društvu, uz dodatak „d. o. o. „. 15 Na
ovaj način se upućuju i treća lica na odgovornost za obaveze koje ima društvo sa ograničenom
odgovornošću jer iz prirdde ovoga društva treći znaju da za njih odgovara samo društvo svojom
imovinom, a ne i članovi društva za čitavo društvo. Iz tih razloga u firmi i ne dolazi do posebnog
naznačenja, vrste i obima odgovornosti za obaveze društva sa ograničenom odgovornošću.

12
Barbić dr J, ibid, str. 94-95.
13
Vasiljević dr M, Poslovno pravo (trgovinsko i privredno pravo), Beograd, 1997, str. 149.
14
"Službeni list SFRJ", br. 10/89 sa izmenama i dopunama.
15
Član 26. st. 3. ovog Zakona.

13
 ZAKLJUČAK

Privredno pravo obuhvata sve odnose između privrednih subjekata i njihovih kupaca i
korisnika. Ono je nastalo iz građanskog prava. Dominantno obeležje privrednog prava je njegov
međunarodni karakter. Razvoj trgovine u srednjem veku u Evropi, pored toga što je omogućio
ekonomski i kulturni razvoj, direktno je uticao na razvoj trgovačkog prava i finansijskog
poslovanja. Novi vek je doneo kodifikaciju trgovačkog prava na nacionalnom planu. Za
privredno pravo je bitan uticaj koji je ostvarilo građansko pravo. Na privredno pravo su uticala i
podzakonska akta, čije je postojanje i primena posebno naglašena u privrednom pravu. Kao
autonomni izvori privrednog prava uočavaju se običaji, uzanse, opšti uslovi poslovanja i
trgovačke klauzule i termini.

Javna kompanija (preduzeće) je preduzeće čiji je većinski vlasnik država. Formiraju se u

oblastima interesantnim za državu (elektroprivreda, telekomunikacije, železnica). Često javna
preduzeća imaju monopolski položaj na tržištu, što odmah poskupljuje uslugu i prouzrokuje niži
kvalitet. Organi upravljanja su nadzorni odbor i odbor za reviziju. Cilj osnivanja javnih
preduzeća je obezbeđivanje i zaštita interesa države u funkcionisanju vitalnih sektora privredne
delatnosti koje su od velikog značaja za državu i život građana. Zbog značaja i uloge ovih
preduzeća njihove organe upravljanja biraju organi države. Javno preduzeće je preduzeće koje
obavlja delatnost od opšteg interesa, a koje osniva država, odnosno jedinica lokalne samouprave.

Društvo s ograničenom odgovornošću jeste privredno društvo koje osniva jedno ili više
pravnih i/ili fizičkih lica, u svojstvu članova društva, radi obavljanja određene delatnosti pod
zajedničkim poslovnim imenom. Poslovno ime društva s ograničenom odgovornošću sadrži
oznaku "društvo s ograničenom odgovornošću" ili skraćenicu "d.o.o." ili "doo". Društvo
odgovara za svoje obaveze celokupnom imovinom. Član društva ne odgovara za obaveze
društva, osim do iznosa neunetog uloga u imovinu društva. Društvo s ograničenom
odgovornošću može imati najviše 50 članova. Ako se broj članova društva poveća iznad 50, ali
ne više od 100 članova, i ako se taj broj održi u periodu dužem od godinu dana, to društvo menja
pravnu formu u formu zatvorenog akcionarskog društva. Društvo sa ograničenom odgovornošću,
kao i akcionarsko društvo, spada u društva kapitala. Glavna pogodnost ovog oblika privrednih
društava u svetu je u tome što je potreban manji kapital za registrovanje, a i zakonodavstvo koje
se odnosi na ova društva je daleko manje imperativno nego kod akcionarskih društava.

Zakon o preduzećima propisuje da je preduzeće pravno lice koje je nosilac prava i

obaveza u pravnom prometu a privrednu delatnost obavlja radi sticanja dohotka. Delatnošću, u
smislu ovog zakona, smatraju se proizvodnja i promet robe i vršenje usluga na tržištu, utvrđeni
propisom o klasifikaciji delatnosti. Sva preduzeća imaju isti položaj, prava, obaveze i
odgovornosti na tržištu i dužna su da posluju u skladu sa zakonom, dobrim poslovnim običajima
i poslovnim moralom.

Preduzeće stiče status pravnog lica upisom u sudski registar i kao takvo je privredni
subjekt u kome se obavlja delatnost - proizvodnja i promet robe, kao i vršenje usluga na tržištu,
sve radi ostvarivanja dobiti. Osnivač obezbeđuje sredstva potrebna za osnivanje i početak rada
preduzeća i donosi akt o osnivanju koji je u skladu sa zakonskim regulativama. Osnovni razlog
zbog kojeg se formira i postoji svako preduzeće je sticanje profita, jer ako toga nema, nema ni
razloga ni potrebe za njegovo postojanje. U našoj zemlji postoje tri pojavna oblika preduzeća:
privredno društvo, društveno preduzeće i javno preduzeće. U zavisnosti od od pojavnog oblika,
za preduzeća važe posebne odredbe što je sadržano u drugom delu Zakona o preduzećima, gde
su date osnovne karakteristike pojedinih vrsta preduzeća.

14
 LITERATURA

1. Carić Slavko, Vitez Miroslav, Veselinović P. Janko, Privredno pravo,Privredna

akademija Novi Sad 2006.
2. Grupa autora: Momčilo Živković, Ekonomika i organizacija poslovanja,Megatrend,
Beograd, 2007.
3. Jovanović dr V, ibid, str. 26; Barbić dr J, Trgovačka društva, Varaždin, 1991
4. Vasiljević dr M, Privredno pravo (trgovinsko i privredno pravo), Beograd, 1997.
5. Radonjić D.: “Komentar Zakona o privrednim društvima”, Podgorica, 2003; str. 48
6. Zakon o privrednim društvima i Zakon o insolventnosti („Sl. list RCG”, 06/02).Zakon o
javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od opšteg interesa („Sl. glasnik RS“, br.
25/2000, 25/2002, 107/2005 i 108/2005 - ispr.)
7. Zakon o izmenama i dopunama zakona o javnim preduzećima i obavljanju delatnosti od
opšteg interesa
8. Zakona o obligacijama
9. Službeni list SFRJ", br. 10/89 sa izmenama i dopunama.
10. Zakona o preduzećima

Internet adrese:

- http://sr.wikipedia.org/sr (ostvaren pristup dana 13.04.2012. g)

- http://sr.wikipedia.org/sr (ostvaren pristup dana 17.04.2012. g)

15