Magistarska teza

5.0. GRUPNO ODLUČIVANJE

Pojedini oblici grupnog odlučivanja postojali su još i u prvim aktivnostima nakon postanka
ljudskog društva. Ipak, moderan oblik grupnog odlučivanja nastaje u drugoj polovini
dvadesetog veka. Usled sve snažnijeg razvoja privrede i sve turbulentnijeg tržišta,
menadžeri su počeli da se suočavaju sa sve kompleksnijim situacijama u poslovanju. Od
njih se zahteva donošenje važnih odluka sa dalekosežnim posledicama po organizaciju. Za
donošenje takvih odluka neophodna je velika koncentracija stručnih znanja i iskustva, uz
prisutan veliki rizik. Zahtevi koji su se postavljali su počeli da prevazilaze sposobnosti
pojedinca i nastalo je grupno odlučivanje. Detaljno istraživanje ove oblasti prikazano je u
[72].

Odluke bilo individualne, bilo grupne, donose se da bi se postigao neki cilj. Cilj koji se
želi postići može biti u različitom stepenu poželjan i vredan. Verovatnoća da se cilj
postigne može biti veća ili manja. Čim se cilj teže postiže, njegovo ostvarenje predstavlja
veći uspeh, ali istovremeno veća je verovatnoća da se, uprkos uloženom trudu i
sredstvima, cilj ne postiže. Između stepena poželjnosti cilja i verovatnoće da se postigne
postoji negativna korelacija. Čim je teži i poželjniji cilj, manja je verovatnoća uspeha.
Kada se prihvatimo teže ostvarivog cilja, veća je verovatnoća neuspeha i izlažemo se
većem riziku nego ako se odlučimo za manje poželjan ali lakše ostvariv cilj. Ljudi se raz-
likuju po tome koliki su rizik spremni da prihvate. Jedni su oprezni i donose samo takve
odluke koje im obezbeđuju malen ali siguran uspeh. Drugi postupaju obrnuto: teže što
većem uspehu, i pored toga što je verovatnoća da će ga postići mala, videti [55].

Pitanje stepena rizičnosti pri odlučivanju, i praktički ne samo teorijski važno pitanje,
intenzivno se počinje istraživati početkom šezdesetih godina i od tada je jedna od
najintenzivnije proučavanih tema u oblasti procesa odlučivanja, a posebno grupnog
odlučivanja. Proučavani su različiti problemi u vezi sa spremnošću na rizik: koliko stepen
rizičnosti zavisi od situacionih faktora, na primer od visine uloženoga novca; koliko od
različitih demografskih činilaca, na primer od pola i dobi; koliko od personalnih faktora,
na primer, od stepena razvijenosti motiva za postignućem ili od motiva za nezavisnošću ili
od osobina kao što su impulsivnost i rigidnost; da li je spremnost na određeni stepen
rizičnosti opšta karakteristika pojedinca, pa dolazi do izražaja i u sudovima i savetima
koje daje kao i u akcijama koje u raznim uslovima preduzima. A naročito je mnogo
istraživanja u vezi sa grupnim odlučivanjem, a posebno o tome da li su grupne odluke

99
 Magistarska teza

rizičnije od individualnih. Posebno važan problem za proučavanje grupnog odlučivanja

bilo je pitanje da li je rizičnost veća pri individualnom ili pri grupnom odlučivanju. Postoje
tri mogućnosti: da je rizičnost grupnih odluka jednaka proseku individualne spremnosti
članova grupe na rizik, da je rizičnost grupnih odluka veća od individualnih, kao i da je
manja nego što su individualne odluke i prosek takvih odluka. Pitanje razlike u stepenu
rizičnosti između individualnog i grupnog odlučivanja upravo postaje intenzivno
izučavano od početka šezdesetih godina, kada Stoner, u svom magistarskom radu, prvi
eksperimentalno proverava da li je individualna ili grupna odluka rizičnija. On polazi od
pretpostavke da je grupna odluka manje rizična. Na tu ga pretpostavku navodi prošireno
uverenje da su različite grupe - kao što su različite komisije, upravni odbori, fakultetski
saveti, akademska tela konzervativna i da teško prihvataju neku radikalnu odluku, na
primer rizičan poduhvat ili izbor mlađih osoba na neki važniji položaj. Koristi za
ispitivanje instrument koji su pedesetih godina već upotrebljavali za utvrđivanje stepena
rizičnosti, a koji je nekoliko godina kasnije dobio i novu formu. Taj instrument se u
brojnim istraživanjima koristi sve do danas. Poznat je pod nazivom C.D.Q.(engleski:
Choice Dilemmas Questionaire) - upitnik izbora u dilemama, a sastoji se od prikaza 12
situacija u kojima se nalaze razne osobe. One su uvek pred izborom između dve alternative
od kojih je jedna privlačnija ali rizičnija. Ispitanici treba da savetuju osobi čija se dilema
prikazuje i u čiji položaj treba da se stave uz koji najmanji stepen verovatnoće u uspeh da
prihvati povoljniju i privlačniju, ali uvek u nekom stepenu rizičnu, alternativu.

Rezultati ispitivanja u kojima je upoređivana rizičnost individualnih i grupnih odluka

pokazali su da ispitanici u grupi zaista prihvataju veći rizik nego što to čine pojedinačno.
Tako je izveden zaključak da su grupne odluke rizičnije od individualnih i da su osetljivost
za donetu odluku i osećanje odgovornosti za efekte grupnog rešenja smanjeni.

Grupno odlučivanje je veoma važna društvena pojava već i po tome što se stalno širi.
Brojne su razne vrste malih grupa čija je funkcija donošenje ili predlaganje rešenja
različitih, opštijih i specifičnijih, pitanja društvenog života. Otkada postoji društvo i dru-
štveni život male grupe sa različitim nazivima i veoma različitih svojstava donose mno-
gobrojne, više ili manje važne, odluke, preporuke, predloge, savete, uputstva - kao
rezultat grupne diskusije i grupnih zaključaka. I tamo gde pojedinci imaju formalno pravo i
stvarnu moć da individualno donose odluke, oni se po pravilu oslanjaju na savete i
predloge formalnih i neformalnih malih grupa. Sa širenjem demokratskih odnosa i prava
širi se i oblast grupnog odlučivanja. Često ne samo zato da bi se donela što racionalnija i
pravilnija odluka nego i zato da bi se donele i društveno pravednije odluke, takve odluke
koje će biti u interesu većine i u korist svih.

100
 Magistarska teza

Odlučivanje je odgovornost koja se ne može izbeći. Pretpostavljeni i podređeni uvek sude

o rukovodiocu na osnovu kvaliteta odluka koje donosi. Odlučivanje podrazumeva
sposobnost prosuđivanja, biranje između alternativnih pravaca akcije. Ni za jedan
odabrani pravac se ne može sa sigurnošću reci da je ispravan ili potpuno pogrešan. Znanje,
iskustvo, intuicija, informisanost i mudrost rukovodioca su od presudnog značaja za
ispravnost odluke. Do odluke se dolazi kroz analizu neophodnih podataka , mnogobrojne
razgovore sa saradnicima i sagledavanje perspektive posledica odluke.Uspešan
rukovodilac nikada ne primenjuje samo jednu tehniku ili samo jedan stil za sve što radi . U
procesu odlučivanja nema nepromenljivih standardnih postupaka. Zato se rukovodilac
mora naučiti "nepokolebljivoj fleksibilnosti". Ne postoje ponovljive situacije niti isti ljudi
u njima učestvuju. Svaka odluka u poslovnom smislu daje preduzeću šanse za novi razvoj.
U većini slučajeva odluke se odnose na ljude a znamo da je sa ljudima najteže raditi.

5.1.Pristupi grupnom odlučivanju

Može se konstatovati da su se do danas iskristalisala sledeća četiri pristupa grupnog

odlučivanja:
1. racionalni pristup,
2. politički pristup,
3. proceduralni pristup, i
4. pristup ''korpe'' za otpatke.

Racionalni pristup u potpunosti podržava ekonomski aspekt odlučivanja. Podrazumeva

rešavanje problema za koje se prethodno u potpunosti definiše cilj, sa jasno definisanim
alternativama i njihovim mogućim posledicama. Pri tome se posebna pažnja poklanja
praćenju svake alternative (prednostima i nedostacima) u odnosu na ostvarenje cilja.

Politički pristup razmatra unapred pripremljene predloge od strane učesnika sesije u cilju
rešavanja problema. Teži se od strane svakog učesnika sesije da se postigne nivo referentne
tačke, tako da svaki od njih u izvesnoj meri odstupa od početnog stava. Osnovni zahtev pri
tome je minimizacija nesporazuma i konflikata.

Proceduralni pristup u potpunosti podržava unapred definisane procedure dolaska do

grupne odluke. Sve aktivnosti grupnog odlučivanja su strukturirane. Tako je donošenje
grupne odluke kod ovog pristupa zasnovano na preciznom algoritmu odlučivanja.

101
 Magistarska teza

Pristup ''korpe'' za otpatke, predstavlja oblik grupnog odlučivanja gde nisu u potpunosti
definisane aktivnosti samog procesa grupnog odlučivanja. Učesnici sesije se kolebaju
između protivurečnih (konfliktnih) stavova i ideja za izbor u datom vremenskom trenutku.
Koristan je proces u uslovima kada je neophodno doneti odluku što pre, i pored toga sto je
ta procedura ponekad u potpunosti nestrukturirana.

5.2.Osnovni koncepti grupnog odlučivanja

Osnovno pitanje problema višekriterijumskog grupnog odlučivanja jeste pronalaženje

procedura za izbor odluka koje odgovaraju željenom rešenju, uz mogućnost selekcije i
izdvajanja (što je vrlo čest slučaj) najprihvatljivije alternative.

FAZA PROCENE FAZA DODELJIVANJA FAZA ANALIZE

PRIORITETA PODATAKA
IZBOR ALTERNATIVA
IDENTIFIKOVANJE
ZA PROCENJIVAN JE
PODGRUPA

DEFINISANJE KRITERIJUMA RANGIRANJE IDENTIFIKOVANJE KLJUČA

PROCENE ALTERNATIVA POJEDINCA

DEFINISANJE PRAGA POREĐENJE PODATAKA DEFINISANJE

SAGLASNOSTI
PROBLEMATIČNIH OPCIJA

Slika. 5.1. Konceptualni okvir faza grupnog odlučivanja

Konceptualni okvir faza grupnog odlučivanja, grubo je podeljena u tri celine (faze):
(1) faza procene
(2) faza dodeljivanja prioriteta
(3) faza analize podataka i zaključivanje.

Faza procene obuhvata tri osnovne aktivnosti: definisanje alternativa, definisanje

kriterijuma i definisanje praga saglasnosti između učesnika sesije. Druga faza dodeljivanje
prioriteta obuhvata procedure za određivanje redosleda važnosti alternativa uz mogućnost
poređenja podataka. I na kraju, treća faza, analiza podatka ima za cilj da na osnovu već
prikupljenih podataka identifikuje podgrupe i eventualne problematične aktivnosti, kao i
da utvrdi nivo indikatora neusaglašenosti u grupi. Svaka od navedenih faza procesa
grupnog donošenja odluke, može se dobro uočiti prilikom procedure primene
višekriterijumskog modela grupnog odlučivanja.

102
 Magistarska teza

Osnovna karakteristika grupnog odlučivanja je grupa: entitet sačinjen od više pojedinaca.

U okviru grupe do izražaja, osim profesionalnih, dolaze i psihološke i sociološke
karakteristike pojedinaca. Usled interakcije pojedinaca u okviru grupe dolazi do formiranja
grupne svesti, grupnih ciljeva i grupnih vrednosti.

5.3. Pojam i rad grupe

Pojam grupe je veoma kompleksan i o njemu postoji dosta različitih mišljenja.Većina

istraživača grupne dinamike definiše grupu tako što uglavnom polaze od različitih
kriterijuma i imaju u vidu različita shvatanja o grupama, pa zbog toga navode različite
karakteristike kao bitne odlike pojma grupe. Ono što većina ističe kao bitnu karakteristiku
grupe je zajednički cilj.

O grupi se često govori kada se određen broj ljudi, zainteresovanih za neki događaj, nađe
zajedno, radi ostvarenja cilja.

Grupe se mogu klasifikovati na osnovu različitih kriterijuma. Jedna od uopštenih podela je

na struktuirane i nestruktuirane grupe. Pod struktuiranim grupama podrazumevamo male
grupe i organizacije, dok su velike društvene grupe uglavnom nestruktuirane.

Malim grupama nazivamo struktuirane grupe sa manjim brojem članova. Ove grupe broje
između 2 i 20 članova. Najprisniji odnosi se uspostavljaju u grupama od 2 do 5 članova.
Međutim treba videti koji je to optimalan broj članova male grupe da bi ona bila
najefikasnija. Taj broj prvenstveno zavisi od vrste grupe i od njene pretežne aktivnosti.

Četiri osnovne karakteristike male grupe su:

 Ograničen broj članova,
 Uzajamno opažanje članova,
 Neposredna interakcija članova grupe
 Uzajamna zavisnost i uzajamni uticaj

Uzimajući u obzir navedene karakteristike “mala grupa se može definisati kao socijalna
jedinica koju čini ograničen broj pojedinaca među kojima ne postoji samo stabilizovan
sistem odnosa i određene norme ponašanja, a radi ostvarenja zajedničkih ciljeva, nego i
kontakt licem u lice i neposredna interakcija i znatan uzajamni uticaj”.

103
 Magistarska teza

Male grupe se dalje dele na sledeće vrste: primarne, referentne, neformalne, kao i vlastite
i tuđe grupe.

Za primarne grupe karakteristično je, prema [23]:

1. Postojanje intenzivnih interpersonalnih odnosa među članovima,
2. Jaka emocionalna vezanost među njima,
3. Izrazito osećanje ne samo uzajamne povezanosti članova nego i jako osećanje
vezanosti za grupu,
4. Trajna živa interakcija svih sa svima,
5. Jak uticaj grupe na ponašanje članova i njihovu ličnost,
6. Trajni kontakt licem u lice koji se može realizovati jer je broj članova grupe
mali

Referentne grupe su one grupe koje aktivno utiču na ponašanje svojih članova i služe nam
kao model i kao merilo za upoređivanje i ocenjivanje našeg ličnog ponašanja.One poseduju
dve osnovne funkcije: normativnu i funkciju upoređivanja. Normativna funkcija referentne
grupe sastoji se u tome da je ona izvor ideologije, normi, vrednosti i stavova i njeni
članovi ih prihvataju kao vlastite. Funkcija upoređivanja se još naziva i “informativna
funkcija”.

Na osnovu toga da li grupe žive i rade po unapred propisanim pravilima ponašanja ili ne,
razlikujemo formalne i neformalne grupe. Karakteristike neformalne grupe u odnosu na
formalnu su sledeće, videti [39]:

1. U neformalnim grupama nisu propisani utvrđeni ciljevi i sa

ciljevima usklađeno ponašanje
2. Odnosi koji se razvijaju i načini ponašanja koji se ustaljuju,
nastaju na osnovu sličnosti interesovanja ili drugih karakteristika, često i na
osnovu posebnih interesa, a po dobrovoljnom opredeljenju.

Neformalne organizacije se formiraju zato što radne organizacije ne mogu da zadovolje

razne potrebe članova grupe.Pojedinci, članovi formalnih grupa, udružuju se radi
zadovoljavanja sličnih potreba u okviru prijateljske neformalne grupe.

Grupe se mogu razlikovati i na osnovu ličnog odnosa članova prema grupi, na osnovu toga
da li ih doživljavamo kao vlastite grupe kojima pripadamo ili kao nama strane grupe.
Razlikovanje grupa prema ovom kriterijumu važno je za dejstvo na ponašanje uopšte, a
posebno na socijalno ponašanje.Prihvatanje neke grupe kao vlastite, a neke druge kao tuđe

104
 Magistarska teza

i nama strane, nije samo jednostavno znanje o tome da jednoj pripadamo a drugoj ne
pripadamo. Za neke grupe kojima pripadamo osećamo se vezani. Članove tih grupa
doživljavamo kao osobe koje su nam srodne i sa kojima imamo zajedničke interese. Grupu
kojoj ne pripadamo i koju ne vidimo kao nama blisku, sa kojom nemamo zajedničke
karakteristike i iste interese, doživljavamo kao nama tuđu grupu.

5.3.1. Nastanak grupe

Svaka mala grupa nastaje na određen način i u određenim okolnostima. Postoje 3 grupe
uslova važnih za nastajanje jedne grupe. Prvi je namerno obrazovanje grupe. Ovako
formirane grupe mogu biti npr. proizvodne grupe ili organizacije koje se stvaraju da bi
udruživanjem i koordinacijom što efikasnije izvršavale neke zadatke. Takve grupe mogu
biti i grupe za rešavanje problema ili diskusione grupe. One se stvaraju zato što se očekuje
da će neki problem bolje biti rešen ili neka solucija uspešnije prihvaćena ako više ljudi
učestvuje u odlučivanju. Postoje grupe čiji se nastanak ne može objasniti ni nametnutim
formiranjem radi ostvarivanja nekog cilja, ni sličnim potrebama i željama onih koji su
članovi grupe. Ljudi se udružuju u grupe radi zadovoljavanja svojih potreba. Potrebe se ne
zadovoljavaju samo članstvom u jednoj grupi. Ljudi su članovi više grupa. Boravkom u
grupi stvaraju se i razvijaju nove potrebe. Jedna takva je i težnja da se grupa kojoj se
pripada i uz koju se vezuje održi i uspešno deluje. Razvijanje takve lične potrebe veoma je
bitno za održavanje i funkcionisanje grupe.

Pod pojmom grupnog cilja podrazumeva se cilj koji ima većina članova. Grupa se, u
stvari, i formira radi toga da se određeni cilj postojanja grupe ostvari. Grupa traje dok se
takva svrha ostvaruje. I u slučajevima kada cilj grupe nije postavljen od strane nekih
članova grupe, oni ga mogu prihvatiti.

5.3.2. Razvoj grupe

Grupa se ne može odmah stabilizovati. Proces stabilizovanja grupe traje određeno vreme.
U početku se odvija brže a zatim sporije. U brojnim pokušajima da se utvrde zakonitosti u
razvitku grupe, određeni istraživači smatraju da treba razlikovati dve faze: fazu razvijanja
ličnih odnosa članova grupe i fazu razvitka ponašanja članova u odnosu na zadatke grupe.

105
 Magistarska teza

U razvijanju ličnih odnosa u grupi prva faza je uzajamno povezivanje. Članovi nastoje da
utvrde koji su međusobni odnosi ostvarljivi i za njih prihvatljivi. Prva faza, s obzirom na
zadatke grupe, jeste orjentacija i informisanje o zadatku, zatim utvrđivanje šta je
konkretan zadatak grupe, koja je vlastita uloga u ostvarivanju zadataka kao i koja su
osnovna pravila u upražnjavanju aktivnosti kojima se zadatak ostvaruje.

Drugu fazu u razvijanju strukture karakteriše pojavljivanje konflikata u grupi. Među

članovima se javljaju neprijateljstva i sukobi.

Treću fazu strukture karakteriše razvijanje jedinstva grupe, grupne kohezivnosti.

Prihvataju se i grupa u celini i članovi onakvima kakvi jesu.Konflikti se izbegavaju radi
uspostavljanja skladnog rada grupe.

Četvrta faza razvijanja grupne strukture predstavlja uspostavljanje funkcionalnog odnosa

između uloga. Svaka se uloga povezuje sa ostalim, one se dopunjuju i jedne čine
pretpostavku za uspešno vršenje drugih. Lični odnosi se učvršćuju.

5.3.3. Faktori rada grupe

.
Da bi se grupa održala i funkcionisala nužno je postojanje dveju grupa aktivnosti koje
treba obavljati u svakoj grupi i organizaciji. To su aktivnosti koje su usmerene na
održavanje i neometano funkcionisanje grupe i aktivnosti usmerene na izvršenje zadataka.
U velikoj grupi, kao što je organizacija, postoje i posebni podsistemi i delovi koji moraju
da se staraju o uspešnom obavljanju obeju pomenutih vrsta aktivnosti. Obe vrste nalazimo i
u organizaciji i u svakoj grupi, dakle i u maloj grupi. Uspešno rukovođenje podrazumeva
da se ove funkcije obavljaju. Za održavanje grupe i uspešno ostvarenje grupnih ciljeva i
zadataka, važno je da članovi grupe usvoje ciljeve, i to prevashodno ciljeve koji su razlog
formiranja i održavanja grupe.

Pri donošenju odluka uopšte, pa tako i odluka o grupi, deluje veći broj faktora koji utiču
na to da se odluka donese brže ili sporije, da se površnije ili pažljivije razmatraju uslovi i
mogućnosti rešenja i da se doneta odluka pokaže celishodnijom ili manje korisnom.
Faktori koji utiču na donošenje odluke mogu da se svrstaju u tri kategorije.

Prvo, imamo faktore u vezi sa zadatkom, kao što su na primer, važnost zadatka i njegova
težina. Tok donošenja odluke i sadržaj odluke zavisi, između ostalog, od neposredne,
tačnije rečeno doživljene, važnosti odluke za one koji je donose. Ako je odluka od

106
 Magistarska teza

neposrednog interesa za učesnike, ona će se doneti brzo i relativno lako - ukoliko su

članovi grupe jedinstveni. Ali, ako njihovi interesi nisu jedinstveni, što je veoma često,
odluke se donose teško, uz uzajamne sukobe i ne na osnovu najracionalnijih argumenata.
Donose se redovno u interesu onih čija je moć u grupi najveća. Međutim, ne događa se,
što bi bilo opravdano očekivati, da odluke, ukoliko su od veće važnosti za grupu i njene
članove, budu utoliko brižljivije razmatrane i da utoliko više napora bude uloženo da se
donese što korisnija odluka. Često se dešava upravo suprotno: ukoliko je važnost odluke
opštija i njen efekat manje neposredan, u stvari važniji i dugotrajniji, utoliko se brže i
lakše donosi. Slično pravilo važi i u odnosu na težinu zadatka. Ne razmatra se uvek duže i
temeljnije teži i kompleksniji zadatak nego jednostavan i relativno lak zadatak, [55].

Drugu grupu faktora čine faktori vezani za sastav grupe i način rukovođenja. Među njih
spadaju: homogenost i heterogenost grupe, sposobnost članova grupe, orijentisanost
članova prvenstveno na ostvarenje ciljeva i na razvitak grupe ili na zadovoljenje ličnih
potreba i interesa, način na koji vođa rukovodi grupom. Dosta je ispitivanja o tome da li je
korisnija homogenost ili heterogenost članova. Često se navodi važnost homogenosti
individualnih karakteristika za zadovoljstvo boravkom u grupi i za kohezivnost grupe. Što
se tiče produktivnosti grupe, a posebno efikasnosti diskusione grupe, ističe se prednost
heterogenosti. Različitost članova može, doduše, dovesti do tenzije i sukoba, ali
doprinosi tome da se pri odlučivanju svestranije razmatraju i problemi i alternative rešenja.
Može se reći, da su u načelu heterogene grupe efikasnije u rešavanju problema. Efikasnije
su i zato što obezbeđuju svestranije informisanje o problemima, ali još više zbog toga što
se u heterogenim grupama redovno dovode u pitanje neproverene pretpostavke pojedinih
alternativa i podvrgavaju kritičkom procenjivanju sve iznete sugestije za rešenje. Zbog
toga je heterogenost važnija i korisnija ukoliko je zadatak o kome treba doneti odluku teži i
složeniji. Naravno, kada je heterogenost toliko izrazita da izaziva nerazumevanje, tenzije i
sukobe, ona nije više korisna. Postaje štetna za odlučivanje već i radi toga što ograničava
ili sasvim prekida komunikaciju među članovima. Odlučivanje će biti promišljenije i
odluka korisnija za grupu kada članovi angažovano usvajaju ciljeve i teže tome da oni
budu ostvareni. U tom će slučaju biti više informacija o temi o kojoj se donosi odluka,
informacije će biti jedna s drugom više povezane i sve će biti usmerene na što bolje
rešavanje zadatka važnog za funkcionisanje grupe. Kada nema prihvatanja ciljeva grupe i
kada su članovi više orijentisani na svoje lične interese nego na uspešnost grupe, biće
manje iznetih i izmenjenih informacija, više sukoba i manje korisnih odluka.

U okviru ove grupe faktora može se pomenuti kao značajan faktor za odlučivanje i stil
rukovođenja. Nema sumnje da je sklonost demokratskom ili nedirektivnom vođenju važan
uslov za kvalitet odlučivanja i zato što pruža mogućnost slobodnog i smišljenog

107
 Magistarska teza

odlučivanja. Način rukovođenja važan je faktor odlučivanja i zbog toga što utiče i na ostale
faktore relevantne za proces odlučivanja: na prihvatanje ciljeva grupe, na učestvovanje u
rešavanju zadataka, na kohezivnost grupe.

5.3.4. Pojedinci (menadžeri – donosioci odluke ) u grupi

Grupe su sastavljene od pojedinaca, a grupni proizvodi su posledica individualnih

doprinosa svakog pojedinačnog člana grupe. Međutim, nije uvek jasno do kog stepena su
pojedinačni doprinosi pod uticajem drugih. Bar teorijski svaki pojedinac - član grupe može
se ponašati u grupi onako kako bi se ponašao sam, tj. da drugi u grupi nemaju efekta na
njegov doprinos grupnom proizvodu. Istraživanja, međutim, pokazuju da je doprinos
svakog člana delimično određen ostalim članovima.

Jedno od osnovnih pitanja grupne dinamike jeste kako na ponašanje pojedinaca utiču
članovi grupe. Individualno socijalno ponašanje ponekad se skoro neopaženo utapa u
grupno ponašanje. Ova činjenica se odražava u istraživanjima koja se odnose na grupne
procese. Prva istraživanja o uticaju člana grupe na drugog člana zahtevala su prisustvo
drugih osoba za vreme delovanja uticaja. Tek kasnije ispitivane su grupne interakcije. U
početku, ove grupe su analizirane samo u odnosu na pojedince, što i danas predstavlja
pretežan interes većine istraživača.

Sva dosadašnja istraživanja grupne interakcije možemo svrstati u više oblasti. Te oblasti ,
prema [29] su:
1. Socijalna facilitacija (socijalno olaksanje),
2. Individualnom nasuprot grupnom izvođenju,
3. “moždana oluja” ,
4. Fenomen pomeranja rizika.

Istraživanja koja se odnose na socijalnu facilitaciju govore o uticaju prisustva drugih na

individualno ponašanje, a ostale tri oblasti odnose se na razlike između usamljenog
ponašanja i ponašanja u maloj grupi.
Ono čemu ćemo mi posvetiti posebnu pažnju je individualno nasuprot grupnom ponašanju.

Individualno nasuprot grupnom ponašanju

Izučavanje individualnih i grupnih aktivnosti bilo je predmet istraživanja mnogih

istraživača. Grupne interakcijske aktivnosti u ovoj oblasti istraživanja upoređivane su sa

108
 Magistarska teza

aktivnostima pojedinaca u njihovom radu na nekim zadacima. Ta istraživanja su se

odnosila na tri vrste zadataka:

1. Suđenje,
2. Rešavanje problema,
3. Učenje.

Na primer, rezultati empirijskih istraživanja pokazuju da su suđenja grupe bolja od

individualnih suđenja. Te tvrdnje su izvedene na osnovu radova nekih istraživača iz ove
oblasti. Oni su utvrdili da su grupni sudovi superiorniji od individualnih sudova. Ovakav
efekat dobija se na osnovu većeg broja sudova u grupi, većeg obima znanja u grupi i
uticaja svakog člana na grupni rad.

Očigledna mana u ovoj tehnici prosuđivanja jeste to da broj suđenja varira sa veličinom
grupe, a poznato je da će prosek nekoliko sudova aproksimirati prvu vrednost bliže nego
većina pojedinačnih sudova, sve dok je greška merenja slučajna, tj sve dok je jednaka
šansa da svako pojedinačno suđenje bude i veoma nisko i veoma visoko. Drugim rečima,
može se očekivati isti rezultat iz nekoliko sudova koje je dao pojedinac, i iz kojih je
izvučen prosek, kao i iz istog broja sudova koje je dalo nekoliko pojedinaca, od kojih je
svaki doprineo jednim suđenjem.

Istraživanja su pokazala da grupe uglavnom daju više i bolja rešenja za neki problem nego
pojedinci koji rade sami. Superiornost grupa u rešavanju nekih problema verovatno se
odnosi na zadatke u kojima se doprinos nekoliko pojedinaca može kombinovati, zatim na
zadatke gde je potrebna kreacija ideja i pamćenja informacija, kao i na zadatke gde postoji
mogućnost da drugi uvide i isprave individualne greške. Stepen grupne superiornosti zavisi
od sposobnosti najboljeg člana grupe i od jačine interesa za zadatak podstaknut članstvom
u grupi. Dobijeni rezultati empirijskih istraživanja pokazuju i to da je grupama često
potrebno više ukupnog vremena za istraživanje nekog problema nego pojedincima. Grupe
uče brže od pojedinaca. Međutim, neki istraživači su utvrdili da su pojedinci mnogo
efikasniji od grupe kad je reč o vremenu potrebnom za rešavanje nekog problema.

Da li će biti uspešniji pojedinci ili grupe zavisiće od iskustva uključenih osoba, vrste
zadataka koje treba da izvrše, procesa koji se ispituje i mere efikasnosti. Na primer,
pojedinci koji imaju iskustvo efikasniji su od pojedinaca u grupama sa manje stručnih
osoba. Grupe su uspešnije od pojedinaca na zadacima koji zahtevaju različitost
informacija, koji mogu biti rešeni sumiranjem individualnih doprinosa i koji zahtevaju
određen broj postupaka koje treba obaviti po određenom redosledu. Pojedinci su bolji na

109
 Magistarska teza

zadacima koji traže centralizovanu organizaciju. Grupe rade bolje nego pojedinci kada je
proces učenja ili rešavanja problema u pitanju, ali ne i kada je problem koji se ispituje
suđenje.

Na osnovu raznih istraživanja zapaženo je da samo prisustvo drugih povećava nivo

motivacije pojedinaca. Grupe uglavnom daju više i bolja rešenja za pojedine probleme
nego pojedinci koji rade sami. Međutim, odluke donesene posle grupne diskusije rizičnije
su od odluka koje donosi pojedinac pre grupne diskusije.

Jedna od karakteristika socijalne psihologije i socijalno-psihološke orijentacije jeste

dosledno naglašavanje potrebe uzimanja u obzir dve grupa faktora kao determinanti
ponašanja: i faktora ličnosti i situacionih faktora ili faktora sredine, kao i njihovog
povezanog delovanja.

Sledeća grupa faktora odnosi se na grupu i njene karakteristike: veličinu grupe, strukturu
moći i ostale vrste grupne strukture, kao i na kohezivnost. Ima logike u pretpostavci da će
veća grupa, jer je verovatno da više članova poseduje više informacija i znanja
relevantnih za dobro rešenje, doneti bolje odluke nego manja grupa. Pokazuje se, me-
đutim, da kada broj članova grupe koja donosi odluku pređe optimalni broj, veći deo
članova manje učestvuje u rešavanju zadataka i daje sve manji doprinos. Tada i dolazi do
dominacije prodornih pojedinaca i nametanja njihovih ideja. Verovatno je optimalni broj
članova često veći od pet, a koji je Slejter, utvrdio kao najpoželjniji broj članova
diskusionih grupa.

Važan uticaj na kvalitet donošenja odluka ima struktura grupe, i to struktura moći i
komunikaciona i statusna struktura. U grupama u kojima je moć koncentrisana kod jedne
ili nekoliko osoba, lako dolazi do preuranjenih i nedovoljno promišljenih odluka, a za čije
se rešenje zalaže moćni vođa. Vođa sa izrazitom moći, a veoma angažovan u rešavanju
zadataka, kao što je to obično slučaj kod vođa sa velikom moći, može negativno uticati na
kvalitet rešenja. Članovi grupe su pod njegovim uticajem i, umesto da samostalno
razmišljaju o rešenjima, prihvataju sugestije angažovanog vođe i onda kada je u pitanju
rešavanje složenih problema za koje taj vođa nije kompetentan. Takav moćan i angažovan
vođa nameće svoje ideje i nastoji da se u diskusiji podržava njegov predlog i sprečava
iznošenje drugačijih, eventualno i boljih ideja. Negativni efekat na racionalnost i vrednost
donetih odluka kod suviše aktivnih i moćnih vođa potvrđuje i na oko paradoksalan nalaz da
osobe koje imaju manje podataka o problemu i slabiji uvid u razne mogućnosti rešenja i
znaju samo za jednu soluciju, a za koju se aktivno zalažu, imaju veći uticaj na izbor
rešenja od osoba koje imaju u vidu više mogućnosti toga rešenja. Te osobe koje znaju za

110
 Magistarska teza

više alternativa manje su sigurne u tačnost jednog rešenja i zbog toga se manje angažovano
zalazu za jedno određeno rešenje. Ukratko, uticajni i socijalno agresivniji članovi grupe
sprečavaju korišćenje raspoloživih i za donošenje odluke važnih informacija, prikazano u
[55].

Sa delovanjem strukture moći povezano je i dejstvo komunikacione i statusne strukture na

odlučivanje. Zna se da je jedan od uslova moć vođe i njegovo centralno mesto u
komunikacionoj strukturi. Vođa raspolaže sa najviše informacija i može da ih bira za
saopštavanje u skladu sa idejama za koje se zalaže i sa rešenjima koja predlaže. Vođa je i
osoba sa najvišim statusom. Članovi sa višim statusom kada nisu vođe, a posebno kada to
jesu, više utiču od ostalih članova na donošenje odluka. Ako se član grupe sa visokim
statusom zalaže za određeno rešenje, ostali članovi, i kad imaju bolje ideje, manje utiču
na donošenje odluke. Pre svega zato sto se osećaju inhibiranim i ne iznose svoje predloge
ako su drugačiji i suprotni idejama člana sa višim statusom. A i kada ih iznose, njihove
ideje, i kad su bolje, imaju manji uticaj.

Kohezivnost kao faktor koji utiče na donošenje odluka, doprinosi većem prihvatanju
ciljeva grupe, manjem neprijateljstvu među članovima, intenzivnijoj komunikaciji u
grupi, pa time, kao što to potvrđuju i istraživanja, i većoj efikasnosti grupe. U
diskusionoj grupi kohezivnost doprinosi lakšem donošenju odluka i većoj saglasnosti u
prihvatanju rešenja. Ali baš usled toga, mogu veoma kohezivne grupe da otežavaju
donošenje najcelishodnijih odluka. Takav eventualni negativni efekat kohezivnosti može
biti posledica toga što se u veoma kohezivnim grupama mnogo vremena koristi za
socijalno-emocijalne odnose, pa zato ostaje manje vremena za razmatranje problema. Ali
više od toga kod izrazito kohezivnih grupa kvalitet odluka ometa usvajanje grupnih
shvatanja bez obzira na to da li su ispravna ili nisu. Predlozi manjine da bi se sačuvala
jedinstvenost grupe, a i kada su bolji od rešenja za koje se zalaže većina, u kohezivnim
grupama, više nego u drugima, ostaju bez uticaja. I veliki broj drugih faktora utiče na
proces odlučivanja. Često se neki od njih izučavaju kao povoljni a neki kao nepovoljni za
donošenje odluka. Postavlja se pitanje na osnovu čega mi ocenjujemo da neki faktori
predstavljaju povoljne a drugi nepovoljne uslove za donošenje odluka. Mi ne možemo,
dati ocenu za donetu odluku da je, neposredno pošto je prihvaćena, dobra ili
loša.Određeni uslovi doprinose tome da odluka bude korisna i celishodna, odnosno da to
ne bude. Osnova za takvu ocenu jeste uticaj određenih uslova na proces donošenja odluka,
na to da donošenje bude više ili manje sistematsko, promišljeno i racionalno; na to da se
više ili manje iscrpno analizira situacija, preciznije ili manje precizno fiksira problem,
potpunije ili manje potpuno razmatraju alternative i argumenti za njih, promišljeno ili
manje promišljeno izabere rešenje. Verovatno je da će veća racionalnost u donošenju

111
 Magistarska teza

odluka omogućiti donošenje korisnijih i celishodnijih rešenja.

5.3.5. Uticaj ličnih osobina na grupne procese

Lične osobine članova male grupe imaju veoma jak uticaj na sve ono što se dešava u grupi.
Očigledno je da od osobina ličnosti i određenih sposobnosti u mnogome zavisi ono što
nazivamo grupnom dinamikom. Način ponašanja neke osobe, njene tipične reakcije na
druge, i njene osobine i sposobnosti ne određuju samo njeno ponašanje već i stepen
reakcije drugih na tu osobu kao člana male grupe. Lične osobine i nivo sposobnosti svakog
člana grupe služe kao stimulans za sve druge članove grupe, i obrnuto. Prema tome, lične
osobine i sposobnosti pojedinih članova grupe sačinjavaju i konstituišu psihološku klimu u
kojoj grupa deluje. Nemoguće je razumeti grupu ako se ne poznaje način na koji grupa
funkcioniše, zavisno od osobina ličnosti njenih članova.

Lične osobine utiču na grupno ponašanje uglavnom na dva načina. Prvo, lične osobine
svakog člana male grupe utiču u određenom stepenu na njegovo ponašanje u grupi i na to
kako će drugi reagovati na njega. Na primer, ako član grupe poseduje neka specifična
znanja potrebna za rešenje problema grupe, može se očekivati da on ta znanja iskoristi da
bi mala grupa postigla cilj. Od dominantne osobe može se očekivati da ispoljava ponašanja
usmerena na uspostavljanje kontrole nad drugim članovima grupe. Drugi način na koji
lične osobine i sposobnosti utiču na grupno ponašanje, jeste posledica posebnih
kombinacija ličnih osobina. U ovom slučaju nije problem u tome da li član grupe ima neka
specifična znanja potrebna u manjem ili većem stepenu.

Lične osobine članova grupe

Od ličnih osobina članova grupe umnogome zavise interakcijski odnosi i ponašanje u
maloj grupi. Pod crtom ili ličnom osobinom obično se podrazumeva sposobnost ili
predispozicija da se neko ponaša na relativno ustaljen način i to u različitim situacijama.
Stoga reći za neku osobu da ima određenu crtu ličnosti isto je što i reći da očekujemo od
nje da će se ponašati na određeni način u mnogim različitim situacijama. Svakako da se ne
očekuje da će se neko uvek ponašati na isti način, ali od stepena postojanja neke
karakteristike ličnosti, zavisiće i mogućnost predviđanja njenog ponašanja. U mnogim
istraživanjima proučavane su različite crte ličnosti kao uzrok određenih interakcijskih
odnosa u grupi.

112
 Magistarska teza

Dominantne tendencije i grupni procesi

Članovi grupe veoma se razlikuju u tome da li žele ili ne žele da budu zapaženi u grupnim
situacijama, i po stepenu do kojeg žele da dominiraju nad drugima. Članovi grupe koji su
po prirodi dominantni ponašaju se onako kako bi se očekivalo iz opisa ove dimenzije. Oni
pokušavaju sa vođstvom, učestvuju u grupnim aktivnostima, kreativni su. Imaju
tendenciju da postanu vođe, unapređuju grupnu kohezivnost, utiču na grupne odluke,
prilagođavaju se grupnim normama i popularne su. One, takođe, imaju tendenciju da
budu nezadovoljne vođom ako je vođa neko drugi. Između osoba koje imaju potrebu za
samopotvrđivanjem i rigidnih osoba nađena je pozitivna korelacija, a dominacija je
pozitivno povezana sa negativnim socijalno - emocionalnim primedbama.

Zavisnost i grupni procesi

Prosečan član grupe verovatno je privučen u grupu od strane drugih članova koji su
zavisni, kako u pogledu svog ličnog integriteta i sposobnosti, tako i u pogledu stalnosti
ponašanja. Članovi grupe koji su samopouzdani i odgovorni za svoje ponašanje, verovatno
će biti zapaženi kao poželjni članovi grupe i doprineće njenoj uspešnosti. Takođe, član
grupe za koga se može očekivati da će se ponašati na standardan način verovatno neće
kvariti malu grupu, dok je za nekonvencijalnu osobu verovatno da će prouzrokovati nerad
i nezadovoljstvo. Ova dva aspekta ličnosti svrstana su u jednu kategoriju označenu kao
zavisnost, jer oba aspekta verovatno predviđaju odgovorno, zavisno ponašanje.

Želja za zavisnim i odgovornim ponašanjem povezana je sa takvim crtama ličnosti kao što
su integritet, uvažavanje samog sebe, odgovornost, samopouzdanje i kontrola volje.
Svaka navedena karakteristika predstavlja jedinstven aspekt ličnosti ali postoji njihovo
zajedničko jezgro koje odslikava zavisnost u ličnoj oblasti. Zavisna osoba će verovatno biti
privlačnija drugima, popularnija kao član grupe, aktivnija u grupi itd. Takvi efekti će
imati značajne posledice na grupni proces.

Od nekonvencionalnog člana grupe ne može se očekivati da će se ponašati na uobičajeni

način u interakcijskim odnosima sa drugim članovima grupe. Stoga je drugim članovima
grupe uvek pomalo neizvesno njegovo ponašanje u grupnoj interakciji. Može se očekivati
da će se ovaj nedostatak “stabilnosti ponašanja” odraziti u nezainteresovanosti za grupne
zadatke i, posledično tome, dovesti do smanjivanja grupne produktivnosti.
Nekonvencionalnost je u negativnoj korelaciji sa interesovanjem za posao i sa “grupnom
produktivnosću”.
Emocionalna stabilnost i grupni procesi
Emocionalna stabilnost se odnosi na karakteristike ličnosti koje su povezane sa metalnim i
emocionalnim stanjem pojedinaca. Odražava se u takvim pozitivnim karakteristikama kao

113
 Magistarska teza

što su prilagođenost, emocionalna kontrola i emocionalna stabilnost i u negativnim

karakteristikama kao što su korišćenje odbrambenih mehanizama, depresivne tendencije i
neurotizam.

Anksioznost
Može se definisati kao opšta zabrinutost ili briga za neke grupne procese. Anksiozna osoba
stalno je okupirana brigom i zabrinutošću, što je psihološki neprijatno i predstavlja
posebno psihološko opterećenje. Takvo stanje nesumnjivo utiče na interpersonalno
ponašanje i odlučivanje u grupi. Anksiozni član grupe ima, uglavnom, niže aspiracije za
grupu, njegovi odgovori su sporiji i varijabilni, lakše se konformira u grupnoj normi,
menja svoje suđenje u smeru grupnog suda mnogo lakše i zadovoljniji je grupom od
neanksioznog člana grupe. Njegovi lični interesi su zavisni od interesa grupe, a
istovremeno ga vode da od grupe očekuje manje. Budući da od grupe očekuje malo on je i
zadovoljniji bilo kojim rezultatom koji se dobije, nego pojedinac koji postavlja više
grupne ciljeve.

Prilagođenost
Ponašanje člana male grupe u mnogome zavisi i od prilagođenosti svakog člana grupe.
Korelacije između, mera prilagođenosti i mera grupnih procesa sasvim su konzistentne,
iako njihova veličina nije izrazita. Grupna efikasnost, kohenzivnost, moral, grupna
motivacija i komunikaciona efikasnost pozitivno su povezani sa atributima kao što su
depresivne tendencije, neurotizam, paranoidne tendencije i sl. Ukratko, dobro
prilagođena osoba korisna je za grupu, a lose prilagođena predstavlja problem i teškoću.

5.3.6. Sposobnost članova malih grupa

Određene sposobnosti člana male grupe u osnovi određuju koliko uspešno on može
obavljati poslove koje želi da obavlja u maloj grupi, a to opet utiče na reakcije drugih
članova grupe na njega.

Inteligencija članova grupe

Kada razmatramo efekte inteligencije na grupne procese uvek se pozivamo na takozvanu
tekstovnu inteligenciju, odnosno na opštu sposobnost merenu testovima inteligencije.
Najviše je istraživan uticaj inteligencije na grupno ponašanje u oblasti vođstva. Urađena su
32 istraživanja u kojima je ispitivan odnos između inteligencije i vođstva. Od ovih
istraživanja, u 22 je nađeno da su vođe inteligentnije od onih koji nisu vođe, u 5 da se
vođe i oni koji nisu vođe ne razlikuju u intelektualnoj sposobnosti, a u 5 da suviše velika

114
 Magistarska teza

razlika između vođe i ostalih članova grupe nije poželjna sa gledišta efikasnosti. Za
inteligenciju je takođe utvrđeno da je povezana sa opštom sposobnošću, popularnosću i
konformizmom pojedinih članova grupa. Rezultati istraživanja pokazuju da inteligentna
osoba u odnosu na manje inteligentnu ima tendenciju da bude aktivnija i manje
konformistična u grupama. Ona je uspešniji vođa nego manje inteligentan član grupe.
Međutim, uticaj inteligencije na grupne procese nije izuzetno jak.

Specifične sposobnosti članova grupe

Specifične sposobnosti su bliže povezane sa ponašanjima u maloj grupi i zato imaju
snažniji učinak na grupne procese. Specifične sposobnosti od interesa za grupni proces
obuhvataju ne samo one koje se sadrže u opštoj sposobnosti, već takođe i specifične
veštine i znanja. Sposobnost u odnosu na grupni zadatak merena je “testom višestrukog
izbora”. Posle ovog testa ispitanici su radili na zadatku u četvoročlanim ili petočlanim
malim grupama. Uspešno vođstvo bilo je definisano kao stepen do kojeg pojedinac, član
grupe, utiče na grupnu odluku, a efektivno vođstvo kao razmena tačnih informacija. Kada
pojedinac, član male grupe, ima neke specifične sposobnosti koje su povezane sa grupnim
zadatkom, biće aktivniji u maloj grupi, više će doprinositi grupnim pokušajima za
ostvarivanje zadataka i više će uticati na grupnu odluku. Ovakav član grupe ima više šansi
da postane vođa. Takva osoba je zadovoljnija grupnom kooperacijom i izvođenjem
verovatno zato što je zauzela određeno mesto u grupi i što je grupa uspešnija zahvaljujući
njenim doprinosima.

5.3.7. Ostale karakteristike članova grupe

U ostale karakteristike članova grupe uključujemo biološke (na primer pol, uzrast, težina)
i socioloske (na primer obrazovanje, socioekonomski status ) faktore. Ti faktori, naravno,
utiču na grupne procese, ali ih je teško zapaziti i identifikovati. Međutim, dosadašnja
istraživanja su pokazala da je njihov uticaj na grupni proces veoma značajan.

Uzrast
Čovekovo ponašanje, naravno, zavisi i od njegovog starosnog uzrasta. Ta se različitost
ponašanja pokazuje i u okviru grupnog procesa. Međutim, malo je istraživanja koja su
ispitala uticaj starosnog uzrasta na grupno ponašanje.

Starosni uzrast i interakciona ponašanja

Očigledno je da od starosnog uzrasta u mnogome zavisi ponašanje svakog člana
grupe.Vrste interakcijskih odnosa, prijateljstvo koje iz takvih odnosa proizilazi i kvalitet

115
 Magistarska teza

ponašanja ispoljenog u interakciji varira sa starosnim uzrastom članova grupe, što je i

utvrđeno.Jedno istraživanje pokazuje da broj i procenat interakcijskih kontakata raste sa
starosnim uzrastom.

Starosni uzrast i vođstvo

Fenomen vođstva često je istraživan. Na žalost, istraživanja su se razlikovala u definisanju
vođstva, vrstama grupa i primenjenim metodama istraživanja. Definisanje vođstva
uglavnom zavisi od metode koja se koristi u istraživanju. Na primer, dve uobičajene
metode istraživanja bile su:
1. izbor vođe i nevođe koji su zatim upoređivani u pogledu uzrasta i nekih drugih
karakteristika,
2. korelacija ocena sposobnosti vođe sa starosnim uzrastom

Pri korišćenju prve metode uočena je tendencija da se vođa definiše kao osoba koja
“zauzima poziciju vođstva”, kao što je, na primer, predradnik u radnoj grupi i sl.
Kada je izabrana druga metoda zapažena je težnja da se vođa definiše kao osoba
“imenovana od članova njegove grupe” ili od rukovodeće strukture u njegovoj grupi.
Grupe koje su korišćene u ovom istraživanju bile su različite. To su bile socijalne i
formalne industrijske grupe. Ove razlike treba imati u vidu naročito kada analiziramo
dobijene rezultate istraživanja. Utvrđeno je da su vođe u grupi često starije po godinama od
ostalih članova. Konkretno u deset radova je izneto da su vođe bile starije od onih koji nisu
vođe, u dva rada nije bilo starosne razlike, a u jednom su starosne razlike zavisile od nekih
posebnih situacija. Ovi rezultati nisu potvrdili hipotezu da postoji visoka korelacija između
starosnog uzrasta i vođstva.

Starosni uzrast i konformizam

Konformizam je jedan od najčešćih oblika ponašanja u malim grupama. Kada se članovi
nalaze u interakcijskim odnosima, svaki član grupe teži da se ponaša na način kojim se
konformira grupi. Konformizam je uglavnom slep, a u većini slučajeva služi kao korisna
funkcija uspostavljanja reda i stabilnosti u našim interakcijama sa drugim članovima grupe.
Član grupe mora da nauči norme grupe ili grupa, a učenje se javlja kao proces
socijalizacije. Stoga treba očekivati da će konformizam rasti sa uzrastom svakog člana
grupe.

U literaturi se često ističe da dete veoma rano uči “pravila igre” o svom ponašanju u grupi.
U to vreme dete internalizuje pravila ponašanja i shvata da ona nisu “bogom dana”, da su
načinjena radi pogodnosti i stoga mogu biti prekršena ili modifikovana kada je potrebno.
Istraživanjima je potvrđeno da konformizam raste do 12. godine a zatim opada. Da bi se

116
 Magistarska teza

potvrdila postavljena hipoteza, prikazano u [55], testirano je konformističko ponašanje u

grupama koje su imale raspon od 7. do 21. godine života. U istraživanje su bile uključene
devojčice i dečaci slučajno određeni u jednu od četiri uzrasne grupe. Bile su formirane
sledeće grupe: od 7 do 9 godina, od 11 do 13 godina, od 15 do 17 godina i od 19 do 20
godina. Svaka grupa je imala četiri člana. Ispitanici su sedeli u kabini izolovani ali su
primali određene informacije o izborima drugih članova grupe. Svaki ispitanik je imao
zadatak da od tri prezentirane linije izabere onu koja je ista kao standardna (Aschove
linije). Rezultati istraživanja jasno ukazuju da konformizam raste sa uzrastom i dostiže
maksimalan nivo kod starosnih uzrasta od 11 do 13 godina, a zatim opada. Taj zaključak
se verovatno odnosi samo na slučajeve kada grupni pritisak ispoljavaju vršnjaci. Kada ga
pak izražavaju autoritativne ličnosti, stepen konformizma mogao bi biti negativno povezan
sa uzrastom, ili bi starosni uzrast maksimalnog konformiteta mogao biti pomeren ka nižim
uzrasnim nivoima. Dakle, ima dosta dokaza da je starosni uzrast člana grupe povezan sa
određenim aspektima grupne interakcije. Sa povećanjem starosnog uzrasta član grupe ima
veći broj kontakata sa drugima, a učestala je i promena ka većoj selektivnosti kontakata i
dubljoj sadržajnosti interakcionih odnosa. Starosni uzrast je, dakle, povezan sa
ponašanjem u grupi, ali nije važna sama činjenica da li je neki član grupe određenog
starosnog uzrasta, već da li je imao veće iskustvo u socijalnim situacijama.

5.3.8. Pol članova grupe

Od pola člana grupe u mnogome zavisi njegovo ponašanje u grupi. To ponašanje je

različito. Razlike u ponašanjima muškaraca i žena uslovljene su ulogom koju oni imaju u
drustvu, a takođe i kulturom u kojoj žive i rade. Istraživanja polnih razlika u ponašanju
ličnosti otkrilo je da su muškarci agresivniji, samouvereniji i neustrašiviji. Oni su takođe
skloni da iskazuju više grubosti u manirima, jeziku i sentimentima nego žene. S druge
strane, žene su osećajnije, simpatičnije i, uopšteno rečeno, emocionalnije od muškaraca.
Malo je istraživanja koja su bila usmerena ka identifikaciji posledica polnih razlika na
grupnu interakciju.

Pol i interakciona ponašanja u maloj grupi

Razlike u ličnosti zavisno od pola mogu, naravno, da utiču i na razlike u ponašanju
pojedinaca u grupi. Ako su muškarci, uopšteno uzevši, agresivniji i samouvereniji od
žena, onda treba očekivati da će se oni ponašati agresivnije u grupama. Istraživanja to i
pokazuju. Među mlađom decom, dečaci su svađalačkije raspoloženi od devojčica i stepen
sukoba među devojčicama dostiže vrhunac i počinje da opada ranije nego kod dečaka.

117
 Magistarska teza

Ovakvi rezultati istraživanja dobijeni su i među odraslima. Neka istraživanja pokazuju da

su se žene više angažovale u vizuelnoj infrastrukturi nego muškarci.

Pol i konformizam
Već smo istakli da su muškarci samouvereniji i dominantniji od žena. Takav zaključak
nameće stav da će se žene konformirati normama grupe više od muškaraca. Polne razlike u
konformiranju mogu biti odraz kulturne razlike u polnim ulogama, kao što je već
istaknuto, ili izraz i drugih kulturnih uticaja. Na primer, u društvu uglavnom postoji
stereotipno mišljenje da su muškarci superiorniji od žena u određenim oblastima
kognitivnog funkcionisanja. Međutim, ako se muškarci vide kao kompetentniji, onda nije
iznenađujuće da se oni manje konformiraju od žena. Došlo se do saznanja da su studenti
više zainteresovani za okončanje nekog zadatka, a studentkinje imaju tendenciju da budu
više orijentisane ka interakciji i zainteresovane su za uspostavljanje harmoničnih odnosa sa
drugim članovima grupe.

5.3.9. Fizičke karakteristike članova male grupe

Fizičke karakteristike - težina, visina i opšte zdravlje, utiču na ponašanje svakog člana
grupe i na odnos drugih članova grupe prema njemu. U poređenju sa drugim varijablama,
ovi su činioci, uopšte uzevši, slabi i mogu biti poništeni učinkom jačih varijabli, kao što
su lične osobine i sposobnosti. Neka istraživanja su pokazala da je fizička korpulencija
povezana sa postizanjem statusa vođe. Mnoga su se istraživanja bavila utvrđivajem odnosa
između visine, težine, i drugih fizičkih karakteristika i vođstva. Utvrđen je pozitivan
odnos između fizičkih karakteristika i vođstva. Ovi nalazi ukazuju da fizički superiorniji
ljudi imaju bolju šansu od ostalih da postanu vođe. Međutim, relativno malo pažnje je
posvećeno istraživanju uticaja korpulencije na druge aspekte grupnog ponašanja, iako je
očigledno da korpulencija može uticati na prihvatanje nekog člana grupe od strane drugih
članova.

5.3.10. Prihvatanje rizika od strane članova grupe

Za proces donošenja odluka vrlo je bitan stav koji donosilac odluke ima prema riziku.
Odluke koje donose vrhunski menadžeri uglavnom nose veliki rizik po organizaciju, a
samim tim i po njenog donosioca koji pritom oseća veliku odgovornost. Neretko se dešava
da preduzeće propusti veliku priliku na tržištu jer niko od osoba koje odlučuju nije bio
spreman na rizik.

118
 Magistarska teza

Ipak, dokazano je da pojedinci pre prihvataju rizik kada funkcionišu kao članovi grupe
nego kao individualni donosioci odluka. Ta osobina je u literaturi poznata kao “rizičan
prelaz”. Postoje tri objašnjenja ove pojave:
 Učešće u grupi dovodi do podele odgovornosti na sve članove grupe koji su
zbog toga spremni na donošenje odluka većeg rizika
 Grupna interakcija dovodi do protoka velike količine informacija među
članovima grupe koji postaju kompetentni za donošenje odluka veće važnosti i
većeg rizika
 Pojedinac koji prihvata rizik u prisustvu drugih time svesno ili podsvesno teži
svojoj većoj prihvaćenosti u okviru grupe.

Postoje brojna objašnjenja zašto je čovek kao član grupe spremniji na rizik od čoveka kao
pojedinca. Međutim, u praksi postoje i primeri koji pokazuju suprotno. Naime, ako je
vođa grupe taj koji snosi najveću odgovornost za odluku grupe, on će često težiti da odloži
ili promeni odluku grupe, ukoliko ona nosi veliki rizik.

Takođe, ako je odluku u grupi neophodno doneti konsenzusom, tada će biti članova koji
će težiti rizičnijoj i onih koji će težiti manje rizičnoj odluci. U tom slučaju konsenzus se
lakše postiže usvajanjem manje rizične odluke.

5.4. Sastanci kao oblik grupnog odlučivanja

Osnovni oblik rada u svakoj organizaciji je sastanak. To je učešće više ljudi u donošenju
odluke kojom se teži postizanje određenog cilja organizacije. Zavisno od cilja, razlikuju se
tri tipa sastanaka:

Informativni sastanci,
koji za cilj imaju pre svega prenos određenih informacija učesnicima sastanka. Sastanak
traje onoliko dugo koliko je potrebno da učesnici prihvate informacije na zadovoljavajući
način. Cilj ovog tipa sastanka nije donošenje odluke.

Odlučujući sastanci,
koji za cilj imaju donošenje jedne ili više odluka.

Mešoviti sastanci,
koji podrazumevaju i prenos informacija i donošenje odluke. Sastanci koji se u ovoj tezi
obrađuju su uglavnom ovog tipa.

119
 Magistarska teza

Dobra organizacija sastanka je od izuzetne važnosti, jer treba uzeti u obzir podatak da
menadžeri, zavisno od svog položaja u hijerarhiji organizacije, provode na sastancima i do
80% svog radnog vremena. Uspešan sastanak karakteriše kratko trajanje i sažeta, jasna
odluka. Najneefikasniji sastanak je onaj koji dugo traje, a ne završava se konkretnom
odlukom.

Vrlo bitnu ulogu na sastanku ima moderator (vođa) sastanka. To je osoba koja saziva
sastanak i upravlja njegovim tokom. Moderator sastanka mora biti osoba koja poseduje
visok kredibilitet kod ostalih učesnika, kao i autoritet neophodan za ponovno pokretanje
sastanka u situacijama kada se ovaj nađe na “mrtvoj tački”.

Vođa (moderator) sastanka mora tačno da zna kog je tipa problem koji se na sastanku
rešava. Razlikujemo dve grupe takvih problema:

Problemi kod kojih je kvalitet odluke bitniji od njene opšte prihvaćenosti,

To su sastanci na kojima se donosi odluka od velike važnosti po organizaciju ona mora biti
kvalitetna, čak i po cenu da nije prihvaćena od strane većine učesnika sastanka i da postoji
određeno nezadovoljstvo sa njihove strane.

Problemi kod kojih je bitnija saglasnost učesnika od kvaliteta odluke,

To su obično sastanci na kojima se ne donose odluke od velike važnosti, ali mogu znatno
da utiču na zadovoljstvo radnika organizacijom i poslom, jer postizanje saglasnosti u
odlučivanju povećava participaciju radnika u vođenju organizacije.

5.5. Strategije grupnog odlučivanja

Prema teoriji grupnog odlučivanja grupa može dostići svoje ciljeve jednom od tri moguće
strategije. Podela strategija izvršena je s obzirom na: tri osnovna tipa odluka koje se
donose (rutinske, kreativne, pregovaračke ) i pet dimenzija grupe (struktura, grupni
proces, norme, uloge, stil ).

Kod rutinskog odlučivanja strategija ističe specijalizaciju, koordinaciju i individualnu

ekspertizu sa jakom potrebom za profesionalizmom. Kreativno odlučivanje uključuje
strategiju baziranu na participativnim tehnikama rešavanja problema u neautoritarnom,
nestruktuiranom okruženju. Pregovaračko odlučivanje naglašava formalizovano i
disciplinovano ponašanje učesnika, kao i utvrđena pravila i procedure izbora, videti [4].

120
 Magistarska teza

Dimenzija Strategija I Strategija II Strategija III

grupe Rutinsko odlučivanje Kreativno odlučivanje Pregovaračko odlučivanje
Struktura Specijalisti sa koordinatorom Heterogeno i kompetentno Proporcionalno učešće
  (liderom)   osoblje i lider koji vodi kreativan donosioca odluke
         proces         
Uloge Nezavisan napor i   Sve ideje se iznose pred grupu Pojedinac vidi sebe kao
 specijalističko znanje i diskutuju   predstavnika jedne strane
                 
Grupni Specificirani su ciljevi i postoji Proces rešavanja problema Uredna komunikacija i
interakcija među
proces  koordinatorima podrazumeva participaciju, formalizovane procedure
 i specijalistima   spontanu komunikaciju i  
         razmatranje procena       
Stil Visok stres prouzrokovan Opušteno okruženje, bez stresa Otvorenost i iskrenost, prihvatanje
kvalitetom i kvantitetom
 obaveza i odsustvo sankcija   dužnosti i izbegavanje
   i vremenskim ograničenjima       emocionalnih neprijatnosti
Norme Profesionalizam   Otvorenost u komunikaciji, Postizanje dogovora, konstruktivno
     konsenzus, podržavanje shvatanje konflikata, prihvatanje
         originalnosti i neautoritativnost kompromisa  

5.6. Vrste grupnog odlučivanja

Taksonomija vrsta Grupnog odlučivanja detaljno je prikazana u [72],i to:

1. Unilateralno odlučivanje

Ovaj oblik je prvi vid prelaza od individualnog ka grupnom odlučivanju. Odluke i dalje
donosi jedan član: vođa grupe, tj moderator. Nivo participacije ostalih članova grupe je
nizak, kao i nivo odgovornosti i međusobnog poverenja u grupi.

2. Dvojno odlučivanje

Ovaj oblik odlučivanja realizuju najčešće dva člana tima. Jedan daje sugestije i predlaže
alternative, a drugi ih prihvata. Ta dva člana imaju veliku odgovornost, dok ostali
participiraju samo delimično. Ovaj vid odlučivanja je koristan kod donošenja spornih
odluka.

3. Odlučivanje jezgra grupe

U okviru formalne grupe određen broj članova, koji su po znanju i sposobnostima

superiorni u odnosu na ostale članove grupe, formira “jezgro” : grupu u grupi. To jezgro

121
 Magistarska teza

donosi odluke i dominira. Kod ostatka grupe je često prisutno nezadovoljstvo jezgrom i
javlja se podela.

4. Mamac odlučivanje

Jedan član grupe u toku diskusije postavlja sugestivna pitanja tipa “Sada smo se svi složili,
zar ne?”. Na taj način se teži sputavanju novih ideja i pristupa u grupi. Samo najsavesniji
članovi grupe nastaviće sa diskusijom. Kod ovog oblika odlučivanja nivo odgovornosti
članova je nizak i nastaje prividan konsenzus.

5. Pravilo većine

Pri svakom donošenju odluke formira se neformalna grupa koju čini veći broj članova. Ta
većina predlaže i usvaja odluke, dok se manjina oseća sputano i nezainteresovano za
sprovođenje odluke.

6. Konsenzus odlučivanje

Svi članovi tima su aktivni do donošenja predloga za konačnu odluku. Svi su svesni da
odluka koja će biti konačna mora biti prihvatljiva za sve. Svi delimično revidiraju svoje
stavove i postižu kompromisno rešenje. Doneta odluka sa sobom nosi visok nivo
odgovornosti.

Osim navedenih vrsta grupnog odlučivanja, postoje i drugi načini nastali izvesnim
modifikacijama ovih šest vrsta. U zavisnosti od okolnosti pod kojima se vrši odlučivanje,
jedan od njih će biti izabran. Činjenica je da prvih pet vidova grupnog odlučivanja u
mnogome slabe snagu grupe i stvaraju tenziju na odgovornosti učesnika sesije u grupi,
dajući realne osnove da konsenzus kao vid grupnog odlučivanja zaživi u potpunosti.
Preduslov da ovaj vid grupnog odlučivanja zaživi, jeste automatizovan proces grupnog
odlučivanja.

Šta je konsenzus?
Konsenzus je proces donošenja odluke koji radi kreativno na tome da se uključe sve osobe
u donošenje odluke. To je najmoćniji proces donošenja odluka pošto se svi članovi na
kraju usaglašavaju oko konačne odluke. Ovo je prava demokratija pošto svi učesnici imaju
direktno pravo glasa i pravo veta.

122
 Magistarska teza

Konsenzus zahteva takvu okolinu u kojoj se cene svi doprinosi i ohrabruje participacija.
Često je proces konsenzusa neformalan, nejasan i veoma protivrečan. Ovo se javlja kada
proces konsenzusa nije baziran na jasnim osnovama i struktura je nepoznata ili
nepostojeća. Da bi se razvio formalan proces konsenzusa, organizacija mora definisati
principe kojih će se zajednički pridržavati. Oni se formiraju na osnovu aktivnosti grupe.

Realno posmatrano, konsenzus znači više od pukog širokog dogovora. U stvari, kada
ciljamo na pravi konsenzus manje smo zabrinuti o postizanju sporazuma, više pažnje
posvećujemo stvaranju mudrih rešenja koja uzimaju u obzir sve relevantne potrebe i
poglede na problematiku. Kada smo sagledali problem u celini, saglasnost obično sledi
prirodno

Grupe koje učestvuju u procesu donošenja odluke konsenzusom mogu biti sastavljene od 5
do 500 000 ljudi. Unutar malih grupa, tj. nekoliko desetina ljudi konsenzus je jednostavniji
i svi učesnici grupe rade uporedo i po istim pravilima. Ukoliko je grupa veća (može se
proširiti i na nekoliko hiljada ljudi) deli se na manje grupe od kojih svaka ima svog
predstavnika. Predstavnici zastupaju grupe na veću koje je takođe vođeno konsenzusom, i
sva sporna pitanja idu napred i nazad između dva nivoa dok se ne dostigne potpun
dogovor.

Prednosti i nedostaci konsenzusa

Otvorena komunikacija - Članovi grupe razgovaraju o preferencijama vezanim za situaciju,

pitanjima vezanim za problem, svojim sumnjama i potrebama. Problemi su jasno
identifikovani. Na taj nacin se omogućava formiranje prihvatljivih alternativa i zdrave
radne atmosfere. Sve ovo doprinosi brzom identifikovanju rešenja.

Lako prihvatanje rezultata - Radeći zajedno ljudi su razumeli probleme i načine koji su
doveli do predloženog rešenja. Zahvaljujući tome retko će uzurpirati donetu odluku.

Odluke potkrepljene sa više informacija - Grupe u kojima vladaju raznolika mišljenja

pospešuju veću kreativnost i veći broj opcija. Često veći broj kombinovanih opcija
rezultuje mnogo boljom odlukom.

Brža implementacija - ljudi neće blokirati implementaciju ako razumiju da je donešena

odluka odraz njihovih sopstvenih interesa.

123
 Magistarska teza

Formiranje novih mreža - Između učesnika nastaju konstruktivne veze koje će služiti
organizaciji ili zajednici u budućnosti. Pojedinci više vole da se obraćaju jedni drugima da
bi raspravljali o zajedničkim problemima i započinjali njihovo rešavanje nego da to rade
pojedinačno.

Zajednički trud - Konsenzus predstavlja zajednički napor svih članova grupe koji imaju
udeo u donošenju odluke. Njima je data mogućnost da predlože promene u cilju donošenja
odluke.

S’obzirom da se u procesu konsenzusa iznose ideje dok se sve prepreke ne reše, sastanci
mogu biti veoma dugi i diskusije o nekim predlozima mogu trajati unedogled. Takođe,
neki predlozi se nameću bez nade da će se postići konsenzus, on ponekad favorizuje status
quo. Iz tih razloga neki vide konsenzus kao veoma spor i kompleksan proces i veruju da on
samo otežava ljudima koji nemaju mnogo vremena na raspolaganju.

Struktura konsenzusa

Ukoliko je konsenzus ugrađen u sistem kao stalan proces tada postoji njegova specifična
struktura, koja je predstavljena nivoima ili krugovima.Na prvom nivou, ideja je da se
dozvoli svima da izraze svoj stav, uključujući “sumnje”, ali vreme grupe se ne troši na
rešavanje problema. Na drugom nivou grupa fokusira pažnju na identifikovanje “sumnja”,
još uvek ne rešavajući ih. Ovo zahteva disciplinu. Impulsivni komentari, ma kakvi da su,
mogu potisnuti kreativne ideje drugih. Sve dok se ne dostigne treći nivo, struktura ne
dozvoljava istraživanje rešenja.

Svaki nivo ima drugačije polje rada i fokusa (Slika 5.1.). Na prvom nivou polje rada je
široko, i omogućava da se u diskusijama razmotre filozofske i političke implikacije kao i
opšta merila, mane i ostale relevantne informacije. Neke odluke mogu biti donete i posle
diskusije na prvom nivou. Na drugom nivou polje rada i diskusije je ograničeno na
“sumnje”. Identifikuju se i javno saslušavaju, što omogučava svakom da dobije opštu sliku
o “sumnjama”. Fokus pažnje je na identifikaciji tela “sumnji” i da se grupišu one koje su
slične. Na trećem nivou polje rada je veoma usko. Fokus diskusije je ograničen na jednu
nerazjašnjenu “sumnju” dok se ona ne reši.

124
 Magistarska teza

PRVI NIVO

Opšta Poziv na
diskusija konsenzu
s
DRUGI NIVO

Identifikovanje Grupe
“sumnji” “sumnji”

TREĆI NIVO

Rešavanje Poziv na Limitirana

“sumnji” konsenzus diskusija

Rešavanje Post -
povezanih diskusija
“sumnji”

Slika 5.1. Struktura konsenzusa

Proces konsenzusa
U idealnoj situaciji svaki predlog bi bio predat u pismenoj formi i kratko predstavljen onda
kada se prvi put pojavi na dnevnom redu. Na sledećem sastanku, nakon što je svako imao
dovoljno vremena da ga pročita i pažljivo razmisli, trebalo bi da sledi ozbiljna diskusija. U
praksi se često dešava da i do trećeg sastanka odluka ne bude doneta. Brzina donošenja
odluke zavisi od toga koliko predloga ima i kolika je hitnost donošenja odluke.

Formiranje grupe- Prilikom formiranja grupe veoma je bitno posmatrati tzv.psihološku

strukturu grupe. To pre svega podrazumeva razmatranje pozicija pojedinih članova tima.
Pod pozicijom u grupi mogu se smatrati konkretne funkcije koje članivi tima treba da
ostvare sa precizno definisanim zadacima. Svaki član tima u dobro definisanoj grupnoj
strukturi ima konkretnu ulogu. Pri tome treba voditi računa o karakteristikama ličnosti
svakog člana tima. One u potpunosti predodređuju izvesnu ulogu u timu, funkciju i
konkretne zadatke koje pojedinac ima u grupi. Pri tome se posebno ističe “moć”, često
poistovećena sa autoritetima pojedinaca u prizmi procesa odlučivanja. Ona proizilazi iz

125
 Magistarska teza

pozicije svakog člana tima, posedovanog znanja, nivoa informacija sa kojima raspolaže,
ličnih i drugih osobina. Formirana formalna grupa, osim osnovnih zahteva zbog kojih je
formirana, ima potrebu za stalnom saradnjom sa svim preostalim bitnim faktorima iz
neposrednog okruženja iz sredine u kojoj grupa egzistira. Adaptacija i prilagođavanje grupi
ima ulogu sticanja, čuvanja i kombinovanja informacija, radi konsolidovanja postupaka
grupe tokom njenog rada. Pritisak okoline na grupu može da bude izuzetno veliki, do te
mere da ugrozi prvo komunikaciju između članova tima, a time i da dovede u pitanje
ostvarenje osnovnih grupnih ciljeva. Što se tiče komunikacije među članovima tima,
primećeno je da se sa povećanjem veza u grupi, širenje i protok informacija postaje brži.
Članovi grupe treba da budu približno sličnih karakteristika, odnosno sličnog nivoa
stručnosti, znanja, veština, komunikacije, itd...

Pored svih prednosti grupnog rada, on sa sobom nosi izvesne anomalije:

- Kozmetički grupni rad: uobičajena pojava u organizacijama, koje forsiraju koncept
grupnog rada ali ga ne sprovode na pravi način, je da dovodi do kolekcije individualnih
ponašanja (često konkurentskih) iz čega sledi nedovoljna sinergija ili njeno potpuno
odsustvo.
- Inercija: grupe mogu postati isuviše slobodne sa svojim obrascima, normama i
procesima, tako da postaju disfunkcionalne. Tipičan primer je grupa koja je isuviše
kohezivna, gde niko ne izražava neslaganje i strah od uništavanja drugarstva i/ili kohezije.
- Grupno mišljenje: ovo je uobičajena anomalija grupe, koja isteruje kritičko
mišljenje. Tipični primeri “grupnog mišljenja” koji vrše pritisak na grupu da dosegne
konsenzus, i pri tom ometaju kritičko razmišljanje su: iluzija neranjivosti, učestvovanje u
stereotipima, racionalizacija, iluzija moralnosti, samocenzura, direktni pritisak, čuvanje
mišljenja, iluzija jednoglasnosti itd..

Izbor moderatora- U procesu konsenzusa nadzornik je veoma moćna osoba. Veoma je

važno da nadzornik nije unapred odabran van sistema u kome se donosi odluka, već od
grupe koja donosi odluku. Nadzornik bi trebalo da potiče iz same grupe i njegova uloga
treba da se menja od sastanka do sastanka. Najjednostavniji način za izbor nadzornika je da
ga biraju članovi ili da istupi dobrovoljac koji želi da bude nadzornik. Iz grupe
dobrovoljaca nadzornik za taj sastanak može biti odabran od strane grupe glasanjem ili
nasumično. Nasumičan izbor nadzornika može biti urađen izvlačenjem žreba, bacanjem
kocke itd. Uloga nadzornika grupe višestruko je važna za samu grupu. Jedna od tih uloga
je komunikacija između nadzornika i članova tima koja u procesu dostizanja konsenzusa
mora biti jako razvijena i demokratska. Kod demokratskog oblika komunikacije, svi
članovi tima međusobno komuniciraju uključujući i moderatora.

126
 Magistarska teza

Formiranje dnevnog reda- pored donošenja odluke zadatak grupe je i da izabere dnevni
red sastanka i stavke na osnovu kojih će se odlučivati. Manji broj organizatora kreira
dnevni red unapred i traži pristanak grupe što ne bi trebalo da bude pravilo.

Prezentovanje predloga- Kad god je moguće predlozi bi trebalo da su raspoređeni svima u

pisanom obliku mnogo pre sastanka na kome se zahteva donošenje odluka. Ovim se
ohrabruje prethodna diskusija i razmatranje, pomaže onom ko prezentuje da unapred
očekuje “sumnje”, minimizira iznenađenja i uključuje sve u formulisanje predloga. (ako taj
deo posla nije odrađen, najmudriji izbor bi bio da se predlog pošalje veću. Zapisivanje
predloga je teško postići u većim grupama.) Prezentator čita napisan predlog, pruža
propratne informacije i naglašava šta su koristi i razlozi za njegovo prihvatanje, pri čemu je
potrebno da napomene i na postojeće “sumnje”.

Pojašnjavanje prezentacije- Pitanja su striktno ograničena od strane nadzornika na ona u

kojima se traži veća obuhvatnost prezentovanih predloga. Bitno je da svi shvate šta se traži
od grupe pre nego što diskusija počne zato što tada nije pravo vreme za pitanja. Ako je to
samo par pitanja,na jedno po jedno od njih prezentator predloga može odgovoriti, a ako ih
je više korisna tehnika je da se prvo saslušaju sva pitanja, zatim odgovori na sve zajedno.
Posle odgovaranja na pitanja grupa počinje sa diskusijom.

PRVI NIVO

Opšta diskusija- Diskusija na ovom nivou bi trebalo da ima najšire polje rada. Potrebno je
dati ohrabrujuće komentare koji uzimaju u obzir čitav predlog, npr: zašto je to dobra ideja.
Diskusija na ovom nivou često poprima filozofski ili opšti ton, namerno ističući kako bi
ovaj predlog mogao uticati na grupu u dužem periodu ili do kakvog oblika presedana
(slučaja) bi mogao da dovede. To pomaže da se o svakom predlogu diskutuje, pre nego što
grupa počne da rešava pojedine probleme. Potrebno je sprečiti da jedna “sumnja” postane
fokus cele diskusije, pojedinačne “sumnje” zabeležiti ali insistirati na povratku celini
predloga. Onima koji su protiv predloga, ova diskusija bi trebalo da ukaže na njegove
prednosti, mada te iste “sumnje” mogu da doprinesu stvaranju novih ideja. Ako se čini da
postoji opšta saglasnost sa predlogom, moderator može zatražiti poziv na usvajanje
konsenzusa.

Konsenzus u strogom smislu reči zahteva jednoglasnost. U nešto blažoj formi, konsenzus
treba da odrazi želju svih članova tima za izvesnim ustupcima nagoveštenim tokom
diskusije, radi donošenja odluke koja će biti prihvatljiva za sve. Svi članovi tima za tako
donetu odluku se slažu da je u uslovima (pre svega pod ograničenjima) u kojima se vodi

127
 Magistarska teza

proces grupnog odlučivanja ona prihvatljiva za sve. Izbor najprihvatljivije alternative,

zadovoljenje konsenzusa može se realizovati na sledeće kvantitativne načine: stepenom
poređenja, višestrukim izborom, procedurama slaganje/neslaganje, da/ne, istina/neistina,
definisanjem rezultata poređenja skalom od 10 tačaka i alokacijom vrednosti. Zajednički
imenilac svake prethodno prikazane metode jeste sprovedena procedura glasanja u jednom
od njenih koraka primene.
Procedura glasanja može da bude organizovana kao, prikazane u [37]:
1. Glasanje i izbor jedne alternative- Prilikom sprovođenja procesa glasanja svaki
glasač otvoreno iskazuje svoje preferencije. Tako u situaciji izbora jedne iz skupa mogućih
alternativa, svaki glasač (član grupe) glasa za alternativu koja je najinteresantnija za njega
dok ostale poredi po nivou važnosti
2. Glasanje i izbor na osnovu rangiranja- Kod ovog oblika glasanja od svakog
člana grupe se zahteva da izvrši rangiranje raspoloživih alternativa, bez mogućnosti
rangiranja više alternativa pod istim brojem. Bira se ona alternativa koja je u najvećem
broju slučajeva bila prva, odnosno najinteresantnija za učesnike sesije.

U realnim situacijama prilikom procesa glasanja javljau se ograničenja koja otežavaju

jasno rangiranje raspoloživih alternativa svakog učesnika sesije. To su:
-Indiferentnost: Postoje slučajevi kada učesnik sesije ne može da razgraniči dve alternative
po važnosti, već su po njemu one iste, odnosno indiferentne.
-Neuporedivost: Kao fenomen grupnog odlučivanja i procesa glasanja može se desiti
situacija da učesnik sesije ne može da rangira alternative zato što ne može da ih uporedi.
Razlozi takvog ponašanja su sledeći:
-slaba informisanost: Predstavlja situaciju kada svaki član tima treba da uporedi
dve alternative, o kojima je prethodno slabo vođena diskusija a on sam nema dovoljno
informacija.
-nedovoljno samouverenosti: Kod ovog oblika rangiranja alternativa, član tima je u
dilemi- po jednom skupu kriterijuma bolja je jedna, a po drugom druga alternativa.
-poverljive informacije: Predstavlja situaciju u kojoj član tima ne može da iskaže
svoje mišljenje jer sa njim nosi neke poverljive informacije za koje preostali članovi tima
ne znaju.

Nakon glasanja moderator pita: “Da li postoje nerešeni problemi?” Nakon perioda tišine,
ako niko ne pokrene novu sumnju nadzornik konstatuje da je dostignut konsenzus i predlog
se pročita radi zapisnika. Dužina tišine je u direktnoj vezi sa težinom u dostizanju
konsenzusa, laka odluka zahteva kraću tišinu, a teža odluka dužu. Nadzornik šalje odluku
veću radi implementacije.
DRUGI NIVO

128
 Magistarska teza

Identifikovanje zabrinutosti- Na početku ovog nivoa, tehnikom diskutovanja brainstorming

se mogu identifikovati i zapisati nove “sumnje”. “Sumnje” se zapisuju precizno, u saradnji
sa osobom koja ih je pokrenula. U ovom momentu se ne rešava pitanje i ne ispituje
njegova validnost, jer bi to ugušilo slobodu izražavanja “sumnji”. Izražavaju se “sumnje”,
razumne ili nerazumne, jasna ili nejasna osećanja. Nadzornik treba da prekine bilo koji
komentar koji brani predlog, pokušava da reši zabrinutost, procenjuje validnost
zabrinutosti, ili u bilo kom slučaju pobija osećanje o zabrinutostima. Ponekad, samo to što
smo dozvolili da se “sumnja” iskaže i zapiše, pomaže da se ona i reši. Kada se sve
“sumnje” saslušaju, potrebno je dati grupi malo vremena da se sve to na njih odrazi.

Grupe “sumnji”- U ovom momentu, fokus je na identifikovanju formi i relazaja između

“sumnji”. Ova kratka vežba ne sme da dopusti da se fokusira na rešavanje ili identifikaciju
pojedinačnih problema.

TREĆI NIVO

Rešavanje “sumnji”.

Rešavanje povezanih “sumnji”- Povezane sumnje se mogu rešavati kao celina.

Poziv na konsenzus- Ako se čini da je većina sumnji rešena, poziva se na konsenzus, na

način kako je to ranije opisano, a ako su ostale nerazjašnjene “sumnje” tada je potrebna
post-diskusija.

Post-diskusija- Vraćamo se na spisak. Nadzornik proverava svaku “sumnju” i odbacuje

one koje su rešene ili iz nekog razloga više nisu problem. Svaka preostala, ili u
međuvremenu nastala, “sumnja” se jasno prerađuje i precizira. Svi članovi grupe su
odgovorni da iskreno izraze svoje mišljenje o “sumnjama”. Loše je da se “sumnje”
potiskuju jer ovo potkopava poverenje i ograničava mogućnost grupe da adekvatno
diskutuje o “sumnjama” i njihovim međuodnosima.

Limitirana diskusija- Preporučljivo je upotrebiti više tehnika da bi se olakšala diskusija o

svakoj pojedinačnoj “sumnji”. Diskusija se zadržava na jednoj “sumnji” sve dok nisu svi
predlozi ponuđeni. Ako nema novih ideja “sumnja” se ne može rešiti, ili ako je dozvoljeno
vreme za rešavanje ove stavke u potpunosti istrošeno, prelazi se na neku od zatvarajućih
opcija koje će kasnije biti objašnjene.

129
 Magistarska teza

Ovaj proces se ponavlja sve dok se ne reše sve “sumnje”. U ovom momentu bi grupa
trebalo da ima konsenzus ali svejedno poželjno je da se pozove na konsenzus da bi se
uverili da nijedna “sumnja” nije previđena.

Zatvarajuće opcije:
 Slanje na veće- Ako odluka na predlog može da čeka da se cela grupa ponovo
sastane, tada se predlog šalje veću koje će razjasniti “sumnje” i doneti nove, kreativne
predloge grupi na rešavanje.
 Stajati po strani- Kada je o “sumnji” u potpunosti diskutovano i ne može se
rešiti, tada je prikladno da nadzornik pita osobe koje su izrazile “sumnju” da se povuku, tj
da uz priznanje da “sumnja” i dalje postoji dozvole da predlog bude usvojen. Veoma je
važno da cela grupa razume da ove nerešene “sumnje” predstavljaju deo odluke, tako da
ona može biti ponovo pobuđena. U suprotnom “sumnja” koja je rešena u prethodnim
diskusijama ne zahteva dodatno diskutovanje.
 Objava blokade- Nakon što se potroši vreme predviđeno za određenu temu, i
kroz tri nivoa diskusije ne dostigne konsenzus, nadzornik je obavezan da objavi da
konsenzus ne može biti postignut na tom sastanku, tj. da je predlog blokiran i da se prelazi
na sledeću stavku dnevnog reda.

130
 Magistarska teza

Formiranje grupe

Izbor moderatora

Formiranje dnevnog
reda

Prezentovanje dijloga

Pojašnjavanje akcija

Limitirana diskusija

Opšta diskusija

Identifikovanje
zabrinutosti

Grupe “sumnji”

Rešavanje “sumnji”

Poziv na konsenzus Donošenje odluke

Pravila konsenzusa:
1. Odluka doneta konsenzusom ne može se menjati bez postizanja novog
konsenzusa. Ako se novi konsenzus postići ne može pravosnažna je stara odluka.
2. Uopšteno, samo jednoj osobi je dozvoljeno da priča u jednom momentu. Osoba
koja je dobila dozvolu da govori izabrana je grupnom tehnikom odlučivanja ili od strane
nadzornika.
3. Sve strukturne odluke (npr. koju ulogu ko koristi, koja olakšavajuća tehnika i/ili
grupna tehnika odlučivanja da se koristi) se usvajaju konsenzusom bez debate. Bilo koji

131
 Magistarska teza

prigovor automatski pokreće novu selekciju. Ako se puno vremena troši na popunjavanje
uloga ili na pronalaženje prihvatljivih tehnika, tada grupa treba da vodi diskusiju o
jedinstvenosti ciljeva te grupe, zašto im se javlja taj problem. To je diskusija koja mora biti
stavljena na dnevni red sledećeg sastanka, ako se ne razreši odmah.
4. Sve sadržajne odluke (npr. izveštaj veću, predlozi itd.) se usvajaju
konsenzusom nakon diskusije. svaka sadržajna odluka mora biti diskutovana otvoreno
prenego što se pozove na konsenzus.
5. “Sumnja” mora biti zasnovana na principima te grupe da bi se opravdala
blokada konsenzusa.
6. Svaki sastanak koji koristi konsenzus mora imati evaluaciju.

Konsenzus u praksi

Kroz sledeće primere se može ukazati na razne mogućnosti i oblike primene konsenzusa
kao vrste odlučivanja, političkog poretka pa čak i načina života.

Kao prvi primer navodim tkz. preklapajući konsenzus. “Preklapajući konsenzus” bi

značio da se različite grupe, zemlje, religijske zajednice, kulture iako imaju razližita
fundamentalna gledišta o teologiji, metafizici, ljudskoj prirodi i društvu, mogu složiti o
izvesnim noramama delovanja, mada bi svi iamli sopstveni način njihovog opravadanja.
Prihvatanje ideje “preklapajućeg konsenzusa” je preko potrebno za internacionalni,
interkultuni konsenzus o normama koje treba da rukovode ljudskim delovanjima. Ova ideja
nas usredsređuje na to da je odlučujuća stvar da se dođe do konsenzusa o normama, a da
dopustimo da može biti razilaženja o tome zašto su te norme ispravne. Prihvatiti
“preklapajući konsenzus” je zapravo isto što i formiranje novog načina razmišljanja po
kome bi ,jedino što je dovoljno i potrebno uraditi na svetskom planu, bilo priznanje nekih
prava kao što su verske slobode, slobode udruživanja, sloboda mišljenja, sloboda kretanja
itd., bez obzira kako su te norme utemeljene.

Sledeći primer je izazvao različite reakcije u svetu, odobravanja i žestoka negodovanja ali
odluka koja je doneta imala je čvrstu podlogu baš zato što je postignuta konsenzusom.

5.7. Prednosti i mane grupnog u odnosu na individualno

odlučivanje

132
 Magistarska teza

Veći deo literature iz oblasti menadžmenta ističe prednosti kolektivnog donošenja odluka u
odnosu na individualno. Međutim, nisu retka ni suprotna mišljenja. Sa jedne strane ističu
se prednosti samostalnosti individue u procesu donošenja odluke, a sa druge brojni faktori
koji su karakteristični za grupu, a pozitivno deluju na donošenje kvalitetne odluke.

Prilikom donošenja odluke, na pojedinca utiču brojni socijalni i psihološki faktori: lične
osobine, profesionalna znanja i sposobnosti, sposobnost opažanja, karakter, spremnost na
prihvatanje rizika, podsvest… Međutim, pojedinac u grupi deluje drugačije i sve njegove
navedene karakteristike dobijaju novu dimenziju. Mora se uzeti u obzir interakcija sa
drugim članovima, postojanje grupnih normi i vrednosti, želja individue za prihvaćenošću
od strane grupe… Neophodno je sve to imati u vidu i naći odgovarajući kompromis
između želja i vrednosti pojedinca i onih grupnih, a sve u cilju donošenja što kvalitetnije
odluke.

Prednosti grupnog odlučivanja, videti u [72]:

1. Zbir pojedinačnih znanja i sposobnosti će premašiti znanje i sposobnost

najboljeg člana grupe,
2. Moguća je primena velikog broja različitih pristupa rešavanju problema i
odlučivanju,
3. Ostvarivanje participacije u donošenju odluke je važno za njeno opšte
prihvatanje,
4. Ostvarivanje participacije u donošenju odluke pozitivno utiče na zadovoljstvo
pojedinca poslom i samom organizacijom i tada pojedinac shvata ciljeve i
vrednosti organizacije kao svoje lične. Odluku u čijem je donošenju i sam
učestvovao pojedinac će sprovesti sa više motiva i zalaganja,
5. Kod odlučivanja u grupi prisutan je veliki osećaj odgovornosti prema odluci
koja se donosi,
6. Odgovornost pojedinca kod grupnog odlučivanja je manja u odnosu na
odgovornost koju ima individualan donosilac odluke i samim tim je prisutna
veća spremnost na rizik,
7. Do izražaja manje dolaze subjektivnost i pristrasnost jer u grupi najčešće
postoje raznovrsni stavovi i pogledi. Iako je moguće da članovi grupe budu
veoma sličnih shvatanja, opet je subjektivnost manje prisutna nego kod
individualnog odlučivanja, itd.

133
 Magistarska teza

Nedostaci grupnog odlučivanja

1. Iako studije pokazuju da su rezultati grupnog odlučivanja bolji nego kod
individualnog, grupno donošenje odluka zahteva više vremena,
2. Ukoliko je potrebno postići konsenzus u odlučivanju, proces se može dodatno
odužiti, uz prihvatanje manje kvalitetne odluke,
3. Grupna odluka je najčešće nižeg kvaliteta u odnosu na odluku koju bi
individualno doneo najkompetentniji među članovima. Grupne odluke su
superiorne samo kada je većina članova visoko kompetentna,
4. Grupa ponekad ograničava težnje visoko motivisanih i kreativnih članova,
5. I želja za ispunjenjem grupnih normi često umanjuje performanse nekih
članova,
6. Pripadnost grupi dovodi do “deindividualizacije” članova, odnosno neki
članovi u grupi gube samosvest i lični identitet, itd.

Poređenje performansi grupnog i individualnog odlučivanja ima dugu istoriju punu

kontradiktornih rezultata.

Ni novija istraživanja nisu razrešila ovu dilemu. Mnogi cenjeni autori došli su do potpuno
različitih zaključaka. Danas je uglavnom opšte prihvaćeno da je kod donošenja operativnih
i rutinskih odluka poželjno individualno odlučivanje, dok je grupno potrebno za rešavanje
problema u višim nivoima organizacije gde se traži veći skup znanja, sposobnosti, pristupa
kao i veća odgovornost i prihvatanje rizika.

Prema tome, timski ili grupni rad, u cilju rešavanja evidentnog problema, opravdano je i
adekvatno uvoditi, prema [72], kada:
 je problem relativno neodređen, kompleksan i potencijalno konfliktan;
 problem zahteva međugrupnu kooperaciju i koordinaciju;
 problem i njegovo rešenje imaju važne personalne i organizacione posledice;
 je utvrđen značajan, ali ne i hitan krajnji rok rešenja problema, itd.

Bitan element formiranja tima ili grupe jeste opravdanje u smislu rešavanja problema i
povećanja efektivnosti grupe. Efektivna grupa, se može okarakterisati sa sledećim
osobinama, detaljno prikazanim u [65]:
 jakom potrebom za rešavanje problema;
 mnogo rada na početnom podešavanju problema i definisanju jasnog skupa pravila;
 jasnom predstavom o tome u čemu je “problem”;
 zadacima i ciljevima koji su neposredni i orijentisani ka zahtevanom okruženju;
 jakim osećajem podeljene odgovornosti za rezultate i postupke grupe;

134
 Magistarska teza

 članstvom baziranim na veštini a ne na ličnosti;

 upotrebom pozitivne povratne sprege;
 visokim nivoom prihvatanja među članovima grupe;
 ravnotežom ispunjenja individualnih i grupnih potreba;
 klimom koja je kohezivna, a ipak ne guši individualnost;
 sposobnošću aktiviranja “moždane oluje”;
 suočavanjem razlika i prelaženjem mogućih sukoba;
 poštovanje osećaja za diskusijom svakoga člana grupe, itd.

Evidentno je da se bilo kakvi zaključci u vezi sa ovim problemom ne mogu generalizovati,

jer praksa pokazuje da rezultat pre svega zavisi od prirode samog zadatka, tj problema koji
se rešava.

Kompozitni pristup prednostima individualnog i grupnog odlučivanja može se prikazati

kroz šest faza procesa menadžerskog odlučivanja, prema [3]:

Postavljanje ciljeva,
grupno učešće je u ovoj fazi od velike važnosti jer je prisutno više kombinovanih znanja.

Traženje alternativa,
ovde su neophodni individualni napori.

Procena alternativa,
potrebni su individualni napori, ali i kolektivna procena od strane grupe.

Donošenje odluke,
ovo je kritična faza u kojoj u grupi do izražaja dolaze oni pojedinci koji žele rizik i oni koji
bi da ga izbegnu, dok kod individualnog odlučivanja sve zavisi od pojedinca.

Sprovođenje odluke,
vrši se individualnim naporima.

Praćenje i kontrola,
takođe ih sprovode pojedinci.

135
 Magistarska teza

5.8. Pritisak pri grupnom odlučivanju

Na sadržaj i na kvalitet grupnih odluka utiče za grupu karakteristična tendencija ka

usaglašavanju shvatanja i stavova članova grupe, ka uniformnosti njihovih stavova i
uverenja. U grupi vrlo često postoji pritisak ka jedinstvenosti. Grupa obično ne ostaje na
tome da donese zajednički zaključak, na primer zaključak da će grupa kao celina na
određeni način postupiti, nego se javlja i nastojanje da svi članovi grupe doneti stav pri-
hvate kao svoj i kao jedino ispravan stav. Takva tendencija ka usaglasavanju i ujednača-
vanju gledišta, nije uvek neracionalna i na štetu rešenja problema koji je izazvao
razmatranje i ujednačavanje stavova, kao i na štetu uspešne delatnosti grupe. Kada postoji
više alternativa za rešenje problema, a slične su vrednosti ili kada pitanje o kome se
raspravlja nije od neke važnosti, može biti više štete od dugotrajne diskusije u kojoj se
iscrpno razmatraju brojne alternative i iznose razne nebitne primedbe govorljivih
diskutanata, nego od bržeg i jednoglasnog prihvatanja rešenja i bez razmatranja svih
informacija koje stoje na raspolaganju. Ali grupni pritisak ka uniformnosti postaje štetan i
dovodi do manje racionalnih i manje korisnih rešenja od rešenja koja su potrebna,
poželjna i moguća, onda kada se radi o rešavanju važnih pitanja, a sprečava se temeljno i
slobodno razmatranje rešenja i zahteva bezuslovna jednodušnost.

Treba izbegavati rešavanje razlika u stavovima nadglašavanjem, mada se ne pokazuje

korisnim ni insistiranje u svim slučajevima na punom ujednačavanju mišljenja članova.
Kada se zahteva jedinstvo mišljenja, a postoji slobodno iznošenje stavova, javlja se više
konflikata među učesnicima, više je vremena potrebno da se donese odluka. Uverenost u
ispravnost odluke u tom je slučaju doduše veća, iako objektivno odluka ne mora biti
ispravnija nego kada se zadovoljava samo mišljenjem većine da bi se doneo zaključak .
Ponekad ako se zahteva puno jedinstvo, grupe uopšte ne uspevaju da postignu ni
saglasnost većine, pa se ne dolazi uopšte do rešenja. To potvrđuju i istraživanja. .Sigurno
je teže postići jedinstvo svih članova grupe i jedinstveni zaključak grupe nego zaključak
grupe koji predstavlja mišljenje većine a koji, iz obaveze prema grupi, ipak svi priznaju
kao grupni zaključak. A često se jedinstvenost ostvaruje ne samo teže nego i na štetu
racionalnosti odluke.

Da pritisak ka uniformnosti može dovesti do neracionalnih rešenja, pokazuju istraživanja

o faktorima koji mogu da utiču na rezultate grupnog rešavanja problema. Takav pritisak
može da dovede da netačnih rešenja, prihvaćenih, kao što je napomenuto, kao
zajedničkih rešenja grupe. Ali kada je reč o grupnom donošenju odluka, pritisak može
dovesti ne samo do netačnih nego i do štetnih rešenja, necelishodnih za svrhu radi koje se
odluka donosi. Budući da je tendencija ka uniformnosti grupnih odluka naročito česta i

136
 Magistarska teza

intenzivna upravo u slučajevima kada se radi o posebno važnim odlukama i to važnim ne

samo za članove grupe koji donose odluku nego i za šire celine one populacije koje grupe
predstavljaju i u čije ime odlučuju, takve grupne odluke donete pod pritiskom grupe,
mogu postati veoma opasne i sa veoma negativnim posledicama. Katkada mogu, kao u
slučajevima donošenja odluka o preduzimanju mera protiv neke države, donete odluke
imati teške posledice ne samo za jednu nego i za više ljudskih zajednica. Upravo pri
donošenju za neko društvo posebno važnih odluka - kao što su odluke o ekonomski i po-
litički važnim pitanjima, o odnosima prema drugim nacijama i zemljama, o prijateljstvu i
neprijateljstvu, miru i ratu - grupni pritisak i različiti izrazito iracionalni momenti mogu
imati veliki i veoma štetan uticaj.

137