Magistarska teza

2.0. MENADŽMENT – OSNOVNI KONCEPTI

¨Menadžment je priča 20.veka o uspehu¨, Peter Druker. Savremena teorija ukazuje na to da

efikasan menadžment podrazumeva postojanje sledećih preduslova rada preduzeća:.
konkurentsko tržište proizvoda ili usluga; dominaciju ekonomske nad društvenom ulogom
preduzeća; profesionalizam u obavljanju menadžment aktivnosti; postojanje koroporativne
organizacije, i postojanje tržišta hartija od vrednosti.

Pod pojmom menadžment se podrazumeva (naučna oblast koja opisuje pojave u

poslovanju preduzeća i uslove okruženja u kojima se pojave odigravaju, objašnjava pojave
i iznalazi adekvatne odgovore za rešenje nastalih problema) skup kadrova koji obavljaju
poslove upravljanja, vođenja poslovanja preduzeća i odnose između njih. pri tome se
menadžment deli na vrhovni (top menadžment), srednju (middle management), i onaj na
nivou operativnih-izvršnih aktivnosti (operativni menagement - first line management).

U novije vreme, pod uticajem razvoja novih naučnih disciplina kao što su informatika i
teorija sistema, razvijen je situacioni pristup menadžmentu i proučavanje preduzeća kao
složenog, otvorenog dinamičkog sistema uz korišćenje kvantitativnih metoda i modela.
Uzimajući u obzir dugogodišnje korišćenje računara u rešavanju različitih upravljačkih
problema možemo reći da je danas menadžment značajno unapređen upravo primenom
novih informacionih tehnologija.

Korišćenje računara i odgovarajućih softverskih rešenja je danas obavezno kod primene

najvećeg broja upravljačkih metoda, modela, pravila, veština i tehnika. Savremeni razvoj
menadžmenta i specijalizovanih menadžment disciplina upravo obeležava primena
Interneta, čime se stvaraju nove mogućnosti u razvoju menadžmenta, kao što su
Elektronsko poslovanje, Virtuelni menadžment (koji se u tezi posebno obrađuje).
Mogućnost komuniciranja koju pruža Internet je snažna podrška razvoju menadžmenta
koja otvara nove mogućnosti i nove pravce razvoja. Internet omogućava nove načine
organizovanja i brzo i efikasno komuniciranje koje je neophodno za timski rad, odnosno
grupno odlučivanje i savremene metode upravljanja. Kao primer može da se navede
korišćenje Interneta kod koncepta virtuelnog project managementa, koji se kroz koncept
multiprojektnog upravljanja koristi za upravljanje realizacijom više poduhvata i projekata.

7
 Magistarska teza

Postoje različiti pristupi menadžmentu, pa zbog tog postoje i različite definicije pojama
menadžmenta. Među najpoznatijim danas treba izdvojiti sledeće tri škole ili pravca
menadžmenta:
1) Tradicionalni pravac,
2) Pravac međuljudskih odnosa, i
3) Situacioni pravac.
Teoretičari tradicionalnog pravca menadžmenta pokušali su da generalne principe
menadžmenta primene na sve poslove i situacije. Osnivačem ovog pravca smatra se Henry
Fayol. On je popularizovao koncept ¨univerzalnosti principa menadžmenta¨. To je ideja da
se isti principi menadžmenta mogu primeniti bez obzira na vrstu posla. Fayol je
identifikovao pet funkcija menadžmenta, i to: planiranje, organizovanje, komandovanje,
koordinacija i kontrola. Od njih je razvio četrnaest principa menadžmenta.

Pravac međuljudskih odnosa zasniva se na bihejviorističkom pristupu, koji će u jednom od

narednih poglavlja (Poglavlje 2.3.) detaljno biti elaboriran. Istraživanja se ovde uglavnom
koncentrišu na potrebe, motive i ponašanje pojedinaca i grupa u organizaciji. Glavni
teoretičari ove škole su Elton Mayo, McGregor, Likert, Mary Parker Follett, Emilie
Drukheim, itd.

Situacioni pravac objašnjava menadžment preko studije različitih varijabli: menadžera,

ljudi u organizaciji, strukture, okruženja, tehnologije. One se posmatraju kao jedna celina.
Teoretičari ovog pravca (Vudvord, Druker, i ostali) polaze od stava da menažeri obavljaju
svoje funkcije u otvorenom okruženju. Ovaj pravac razvio je ¨stav o slučajnosti ¨ ili
situacionom pristupu, koji se takođe u okviru ove teze detaljno prikazuje, a može se reći da
je noviji pristup menadžmentu.

Menadžment predstavlja proces kreiranja i održavanja uslova u kojima pojedinci, radeći

zajedno u grupama, efikasno postižu odabrane ciljeve. Tako se menadžment sastoji od pet
konstitutivnih elemenata: planiranje, organizacija, kadrovi, koordinacije i kontrole
poslovanja.

Planiranje kao funkcija menadžmenta, povezano je sa analizom okruženja, planiranjem

pravaca, pozicioniranjem ciljeva, utvrđivanjem, odlučivanjem, izborom i sprovođenjem
strategije.

8
 Magistarska teza

U procesu organizovanja donose se odluke o organizacionom dizajnu i strukturi

organizacije. Kadrovi, kao funkcija menadžmenta, obuhvataju procese regrutovanja,
selekcije, izbora i treninga kadrova u organizaciji.
Koordinacija je utvrđivanje položaja komponenti u strukturi, a to znači: sa kime će
organizaciona celina, zadužena za konkurentnu aktivnost da sarađuje, kakvi doprinosi se
od nje očekuju u drugim oblastima, i kakav doprinos ona očekuje od drugih organizacionih
celina.

Kontrola podrazumeva neprestani nadzor i proveru u cilju utvrđivanja mogućih grešaka,

preduzimanju preventivnih i korektivnih aktivnosti. U nastavku slede opisi tri
reprezantivna koncepta menadžmenta.

2.1. Modeli menadžmenta

Moguće su različite klasifikacije modela menadžmenta, ali sa stanovište ovog rada

interesantno je analizirati osnovne karakteristike najuticajnijih centara menadžmenta, i to
Evropskog, Japankog i Američkog. Evropski model menadžmenta je ¨negde između¨ ili
¨na pola puta između¨ japanskog i američkog menadžmenta. ¨Rukovođenje između
ekstrema¨ pojavljuje se u tri dimenzije, [43]:
1. Odnosi između pojedinca i preduzeća,
2. Vremenskog okvira odlučivanja, i
3. Odnos između individualnog i kolektivnog.
Komparacija se odnosi na dva reprezentativna koncepta menadžmenta i to Nemačkog i
Britanskog. Mobilnost personala u evropskom menadžmentu kreće se u rasponu od
nemačkih kompanija za koje je karakteristična manja mobilnost kadrova, do britanskih
kompanija za koje je karakteristična velika mobilnost kadrova.

Značaj obuke u kompaniji, kao i odanost kompaniji stvara razliku između američkog,
japanskog i evropskog modela menadžmenta. Unutar same Evrope razlike se kreću od
nemačkog sistema menadžmenta, u kome se pridaje veliki značaj obuci u kompanijama, do
britanskog sistema menadžmenta u kome zaposleni imaju relativno malu obuku u firmi.

Evropski model menadžmenta nalazi se između japanske dugoročne orijentacije i

kratkoročne orijentacije u američkom modelu menadžmenta.

9
 Magistarska teza

Proces donošenja i sprovođenja odluka u japanskim kompanijama orijentisan je ka razvoju

kompanije, ponekad na račun kratkoročne profitabilnosti. Strategije firmi usmerene su na
izgradnju dugoročne snage japanskih korporacija. U američkim kompanijama proces
donošenja i sprovođenja odluka orijentisan je na postizanje kratkoročnih profita.

Evropsko tržište predstavlja jedno od najatraktivnijih tržišta inostranih investicija.

Prisustvo američkih i japanskih direktnih investicija, kao i velikog broja američkih i
japanskih kompanija koje koegzistiraju sa evropskim kompanijama, ukazuju na međusobne
uticaje različitih menadžment filozofija na evropskoj biznis sceni.

Amerikanci su slični Japancima po načinu na koji rukovode komponentama: strategijom,

strukturom i sistemima, ali se razlikuju po načinu kojim rukovode preostalim
komponentama: sposobnostima, stilom, stručnim osobljem i subordinativnim ciljevima.
Njihova kultura uticala je da Japanci vrednuju međuzavisnost kao modalitet odnosa, dok se
u američkom modelu vrednuje nezavisnost.

Američki menadžment bazira se na strateškom planiranju i racionalnim sredstvima u

potrazi za koherentnošću, dok menadžment japanskih kompanija definiše dugoročni
strateški cilj i usredsređuje se na pažljivo sprovođenje strategije. Američki model
identifikuje se ¨profesionalnim menadžmentom¨ . U Japanu prioritet je dat obuci na poslu i
programima obuke u kompaniji.

Japansko kulturno nasleđe podstaklo je formiranje menadžmenta koji je Chendler nazvao

¨grupni kapitalizam¨. Društvene i kulturne prepreke otežale su integraciju onih koji nisu
Japanci. To je uticalo da japanske komapnije zadrže odlučivanje i kontrolu u centru , gde
su njima mogli rukovoditi oni koji su razumeli suptilnost sistema. Osnovne karakteristike
američkog, japanskog i evropskog modela menadžmenta mogu se prikazati na zajedničkoj
slici, radi lakšeg pregleda njihovih osnovnih karakteristika koje ih razdvajaju ili, pak
zbližavaju:

KONKURENCIJA
Konkurentnost
ORIJENTACIJA KA PROFITU Zadovoljenje potrošača PROFESIONALIZAM
Akcionari Profesionalni menadžeri
Kratak rok Formalizacija

INDIVIDUALIZAM
Samodostignuće
Pokretljivost

10
 Magistarska teza

Slika 2.1. Karakteristike američkog sistema menadžmenta, [43]

DUGOROČNI RAZVOJ
Razvoj je dominantan cilj
(Japanska korporacija)
KVALITET INTEGRACIJA
Prilagođavanje potrebama Od pojedinca ka firmi
potrošača Između funkcija
Perfekcionizam

KONSENZUS
Utemeljen u kulturu
Osećaj pripadnosti grupi
Komunikacija

Slika 2.2. Karakteristike japanskog sistema menadžmenta, [43]

Interno
pregovaranje

Orijentacija na Rukovođenje
međuljudske odnose
Orijentisano na
internacionalnu različitost

Rukovođenje između
ekstrema

Slika 2. 3. Karakteristike evropskog sistema menadžmeta, [43]

11
 Magistarska teza

Unutra Evrope postoje karakteristike koje evropski model menadžmenta čine specifičnim u
odnosu na američki i japanski, ali istovremeno ukazuju na međusobna prožimanja i uticaje
ova tri modela menadžmenta.

Tipovi i komunikacija menadžera

Sa stanovišta savremene teorije menadžmenta postoje tri osnovna tipa menadžera:

autokratski, demokratski i liberalni.
Autokratski tip menadžera - Podrazumeva da je jedan čovek apsolutni vođa. On ima
monopol nad informacijama. Sve komunikacije idu preko njega, saradnja među članovima
organizacije je direktno zavisna od njega. On planira, koordinira i kontroliše. Nikakve
promene u organizaciji se ne dopuštaju, a konsultacije sa članovima su isključene.
Zadovoljstvo radom je kod ljudi malo i oni strahuju od svog menadžera. Ovaj tip
menadžera u savremenim i inovativnim organizacijama je neprihvatljiv. Međutim, u nekim
tipovima organizacija čija je korporativna kultura na niskom nivou, a zaposleni sa niskim
stepenom obrazovanja, ovaj tip menadžera ostvaruje najbolje rezultate.

Demokratski tip menadžera - Tip menadžera koji je spreman da delegira svoja

ovlašćenja saradnicima. On komunikaciju u organizaciji smatra poželjnom. Odluke nikada
ne donosi sam, već je spreman da sluša i uvažava primedbe, sugestije i predloge svojih
saradnika. Ovakav tip menadžera umanjuje napetost u organizaciji i on je zapravo
predstavnik organizacije. Da bi postao ovakav tip menadžera čovek mora dugo da radi i
uči. Ovaj tip menadžera je danas poželjan u većini profitno orijentisanih organizacija.
Menadžeri koji su zainteresovani za rezultate često nose etiketu ''autokrata", dok
menadžeri koji su zainteresovani za saradnju među ljudima često nose etiketu ''demokrata''.

Liberalni tip menadžera - Ovaj tip menadžera se oslanja na spontano rukovođenje, i

prestavlja zlatnu sredinu prethodna dva. Uloga menadžera je minimalna. Njegov zadatak je
da tumači ciljeve i da prenosi zadatke članovima koji će ih sopstvenim znanjem i umećem
realizovati. Veze među članovima organizacije su labave. Ovaj tip menadžera nije
prihvatljiv za heterogene organizacije gde je nivo korporativne kulture i obrazovanja nizak.
Uspešan može biti u organizacijama sa visokom korporativnom kulturom i homogenom
strukturom ljudi koji su visoko obrazovani i visoko svesni. To su uglavnom univerziteti,
naučne ustanove, instituti, istraživački centri i druge organizacije sa visokim nivoom
stručnosti gde je kreativnost, rizik i inovativnost suštinsko opredeljenje organizacije.

12
 Magistarska teza

Prema [73], dobar menadžer da bi donosio optimalne odluke, mora posedovati sledeće
osobine: kompetentnost, komunikativnost, zainteresovanost (briga), hrabrost i kreativnost.
Slobodnije tumačenje Ackoffovih poželjnih karakteristika menadžera moglo bi se dati na
sledeći način:

Kompetentnost - shvatamo kao jedinstvo znanja i umeća donosioca odluke. Da bi mogao

da rešava poslovne probleme, donosilac odluke treba da raspolaže upotrebljivim
specifičnim znanjem i opštim umećem za korišćenje tog znanja.

Komunikativnost - shvatamo kao odnos donosioca odluke prema saradnicima. Ispoljava se

u vidu manje ili veće tolerancije različitih znanja, mišljenja, pristupa i stavova drugih.
Smatra se da maksimalna tolerancija postoji pri komuniciranju sa liberalnim tipom
menadžera, velika pri komuniciranju sa demokratskim tipom menadžera, a najmanja pri
komuniciranju sa autokratskim tipom menadžera. Uočavanje i modeliranje problema
zahteva posmatranje sa više aspekata, te je u ranijim fazama potrebno omogućiti stvaranje
više-perspektivnog pogleda na problem. Stoga je sa aspekta komunikativnosti u tim ranijim
fazama potrebno stvoriti toleranciju različitih saznanja, mišljenja, pristupa i stavova, da bi
se omogućilo saradnicima da iskažu svoja specifična znanja i ideje. Koliko je veća
tolerancija bitna za ranije faze, toliko je veća autoritativnost, tj. manja tolerancija, bitna za
poslednju fazu. Sa odvijanjem procesa brzog rešavanja problema, opadaju efekti
tolerancije u odnosu prema saradnicima i sve više dolaze do izražaja pozitivni aspekti
autoritativnosti donosioca odluke.

Zainteresovanost (briga) - predstavlja osobinu donosioca odluke koja govori o njegovoj

ljubavi prema organizaciji. Niko drugi ne može uspešno rešavati naše probleme bez našeg
učešća jer, mada poseduje neophodna znanja, nedostaje jaka privrženost organizaciji. Ko
nije privržen onome oko čega se trudi, a samim tim ne trudi se dovoljno oko nečega čemu
nije privržen. Pri rešavanju problema, tj. donošenju odluka privrženost se pre svega ogleda
u neprestanoj brizi da se ne propuste šanse koje se pojavljuju u okruženju i da se uoče i
izbegnu pretnje.

Hrabrost - predstavlja odnos donosioca odluke prema riziku. Kako se proces rešavanja
problema primiče kraju sve je više potrebno hrabrosti, da bi se u poslednjoj fazi, tj. pri
sprovođenju rešenja, pojavio zahtev za kontrolisanim hazarderstvom.

Kreativnost - se shvata kao sposobnost mišljenja donosioca odluke pri rešavanju problema.
Prema [73], kreativnost je najvažnija osobina uspešnog donosioca odluke. Kreativnost se

13
 Magistarska teza

najčešće definiše kao spoznaja aktivnosti koja se ispoljava u novim rešenjima problema.
Psihološki rečnik se tretira kao sposobnost da se nađu nova rešenja za jedan problem ili
novi načini umetničkog izraza. Skoro identičan pojam predstavlja kreativna imaginacija
kao novi sklop ili sekvenca slika, ideja koje služe rešenju nekog problema. Po Ackoffu,
menadžerova kreativnost je najčešće sputana samonametnutim ograničenjima u vidu
nekorektnih pretpostavki koje isključuju rešenja. Ključ oslobađanja kreativnosti je u
razvijanju sposobnosti identifikacije takvih ograničenja i njihovog promišljenog
otklanjanja. Negovanje sposobnosti konvergentnog mišljenja u ranijim fazama procesa
rešavanja problema i brzo sprovođenje rešenja može značajno da olakša muke rešavanja
problema.

14