UVOD

Vrlo često čujemo termin organizacija. S druge strane mi smo permanentno u nekoj
organizaciji. Od rodjenja deteta u porodilištu, preko jaslica i obdaništa do škole, preduzeća,
kluba, političke partije pa sve do udruženja penzionera, mi se nalazimo u tvorevinama koje se
zovu organizacija.

Organizacija je, dakle, stalni pratilac čoveka. Rad kao čovekova svrsishodna delatnost je
veoma davno od spontanog udruživanja ljudi (prvobitna zajednica) prešao na osmišljeno
kooperativno odruživajne ljudi radi obavljanja poslova.

Organizacija je svako udruživanje dvoje ili više ljudi da izvrši neki posao, pri čemu oni
definišu cilj udruženja, raspodeljuju zadatke, obezbeđuju sredstva i vode određene posvlovne
procese, izvršavaju određene funkcije radi realizacije zadataka.Pri tome ljudi neminovno
uređuju međusobne odnose u toj zajednici.

Teorija organizacije izučava ljudsko ponašanje, ali u realitetu, tj. stanju u kome se ovo
ponašanje stvarno odvija u okruženju.

Celokupno učenje o organizaciji uslovno možemo posmatrati kroz postavke F. Taylora i A.

Fajola. Dok je Teylor akcenat stavljao na rad i racionalizaciju istoga, dotle je Fayol posmatrao
organizaciju preduzeća kao mezo sistema. Tema mog seminarskog rada su savremene teorije
organizacije i pokušaću da ih predočim u ovom radu.

1
1.TEORIJE I PRISTUPI ORGANIZACIJI

Pristup teorijama je različit što zavisi pre svega od stepena uopštavanja i konkretne podele
autora.

Tako recimo Živko Kostić organizacione škole i pravce deli u osam segmenata:

 Klasična teorija,
 Neoklasična teorija ,
 Teorija humanih odnosa,
 Teorija donošenja odluka,
 koncept sistema,
 koncept projektne organizacije,
 druge škole i pravci,

Pojedini autori govore o :

 klasičnoj,
 neoklasičnoj,
 modernoj,
 organizaciji budućnosti ( V. Bulat, 1977)

Jedan od pristupa teorije deli na 3 etape:

 klasična,
 neoklasična
 savremena teorija ( M. Damjanović, 1990)

Opšte prihvaćena je podela na:

 klasičnu teoriju,
 neoklasičnu teoriju,
 modernu teoriju,
 savremene teorije.

2. SAVREMENI PRAVCI I TEORIJE

U savremene koncepte upravljanja preduzećem ubrajamo: upravljnje pomoću ciljeva,
upravljanje pomoću rezultata, upravljanje pomoću izuzetaka, upravljanje projektima,
upravljanje prema životnom ciklusu i dr.

2
2.1. Upravljanje pomoću ciljeva

Kao putokaz za upravljanje preduzeća može biti cilj, kao osnovni elemenat organizacije.
Ciljevi su moto postojanja organizacije i predstavljaju stanje u koje preduzeće želi da dodje.

Prednosti ovog koncepta su:

 mogućnost identifikovanja merljivih ciljeva,

 veća motivisanost za ciljeve nosilaca istih,
 kvantitet formulisanja ciljeva,
 razvoj komitentnog rukovođenja samokontrolom i saradnjom postavljenog.

a mane su:

 kratkoročnost definisanih ciljeva,

 mogućnost jednostranog ostvarivanja parcijalnih ciljeva,
 nedovoljna obuhvatnost ciljeva sire celine,
 mogućnost konflikta u prioritetu ciljeva.

Upravljanje pomoću ciljeva je jedan od savremenih koncepata. Može se definisati kao proces
u kome rukovodioci utvrđuju zajedničke ciljeve, definišu glavno područje
odgovornosti,očekivane rezultate. Svaka organizacija ima svoje ciljeve. Postoje tri osnovna
nivoa ciljeva:

 opšte određivanje cilja – određivanje svrhe postojanja organizacije,

 definicija – sami ciljevi,
 kvantifikacija ciljeva.

2.2. Upravljanje pomoću rezultata

Ovaj koncept je primenjen u praksi, ali je poznat po dosta slabosti. Problemi definisanja su
dvojaki:

 definisanje rezultata u preduzeću kao celini,

 definisanje rezultata pojedinca i delova organizacije.

Preduzeće se nalazi u okruženju koje se stalno menja i utiče na rezultate, stoga se i ono mora
prilagođavati kako aktivnostima, tako i fiksiranom planiranju rezultata.

Ovaj koncept potiče iz tradicionalne vojne doctrine. Osnova prakse ovih organizacija je
davanje nagrade najuspešnijima. Mnoge savremene organizacije odlikovanja i
napredovanjima stimulišu svoja odeljenja i pojedince za postizanje efikasnosti.

Ako se prihvati hijerarhija ciljeva, onda je osnovni cilj svake organizacije dugoročno
maksimiranje profita, odnosno dobiti.

3
Ovaj koncept se u praksi malo primenjuje.

2.3. Upravljanje pomoću izuzetaka

Vođenje izuzecima se može praktikovati na osnovu koordinacije standardima. Interni ciljevi

ili standardi su:

 profitabilnost,
 ostvareni profit,
 prodaja i promocija,
 istraživanje i razvoj,
 menadžment
 organizacija.

Menadžment prema izuzecima ima šest osnovnih elemenata:

1. Merenje – utvrđuje vrednosti koje treba da su brojčano izražene.

2. Projekcija – utvrđivanje ciljeva različitog vremenskog karaktera.
3. Selekcija – izmeđubrojnih alternative da se izaberu osnove.
4. Posmatranje – prikupljanje potrebnih informacija.
5. Upoređivanje – porede se planirani i ostvareni rezultati I utvrđuju odstupanja.
6. Odlučivajne – ključna tačka ovog koncepta, donošenje odluka.

2.4. Upravljanje projektima

Proizilazi iz projektne koncepcije organizovanja. U literaturi se javlja niz raznih naziva za

ovaj koncept među kojima su: modularna organizacija, matrična organizacija, upravljanje i
rukovođenje sistemom itd.

Svaki projektini cilj je maksimalno dobro ekipiran i ima podtimove za nabavku, prodaju,
pripremu itd. Ovde se zahtevaju timovi stručnjaka organizovani na istom zadatku, a klasičan
rukovodilac nije potreban. Ova forma organizacije je adekvatna u većim organizacijama sa
širokim proizvodnim programom.

3. SAVREMENE TEORIJE
3.1.Kvantitativna teorija

Ovu teoruju često nazivaju naukom o upravljanju, zato što za rešavanje problema upravljanja
koristi matematiku i informatiku. Kvantitativni pristu nastao je početkom II svetskog rata, pre
svega za vojne potrebe. Tada se javljaju i nove naučne discipline kao što je kibernetika,
operaciona istraživanja i slično, a sa ciljem da se od više rešenja izabere optimalno.
Operaciona istraživanja se zasnivaju na:

1. Matematičkim modelima iznalaženja optimalnog cilja,

4
 2. Simulaciji pojava,
3. Korišćenju računara.

Tokom 60-tih godina XX veka kvantitativni pristup počinje da se koristi u upravljanju

preduzećima, pre svega zbog kompleksnosti u kojoj egzistiraju savremena preduzeća.
Shvatilo se da menadžerima za donošenje odluka u okruženju punom neizvesnosti i brzih
promena nije dovoljna samo intuicija, već da je neophodno korišćenje matematičkih modela
za izbor optimalnog rešenja. Danas menadžeri u procesima predviđanja, planiranja i kontrole
sve više koriste kvantitativne metode.

Primena kvantitativnih metoda u poslovnom odlučivanju obuhvata miks različitih disciplina:

1. Matematika
2. Računarstvo
3. Teorije odlučivanja
4. Statiskika i verovatnoća
5. Ekonometrija i dr.

Zato je primena kvantitativnih metoda u privrednim organizacija vrlo kompleksna, jer zahteva
angažovanje stručnjaka iz oblasti matematike, informatike, statistike i ekonomije. Korišćenje
ove teorije je ograničeno na one oblasti organizacije gde se rešenja mogu numerički iskazati.
Nedostatak ove teorije je u tome što ne obuhvata međuljudske odnose u organizaciji i zato što
menadžerima savetuje da ovu teoriju koriste samo kao pomoćno sredstvo osnovnim
teorijama.

3.2.Sistemska teorija

Sistemski pristup je u teoriju organizacije i organizacionog ponašanja uveo elemente teorije

sistema, tako da menadžeri preduzeće posmatraju kao dinamičku, složenu i otvorenu
strukturu. Sistemski pristup je jedna opšta i široko prihvaćena filozofija koja se bazira na
multivarijacionoj analizi. Naglasak ili poenta je na sistemu i ljudima čije se aktivnosti
koordiniraju kako vertikalno tako i horizontalno.

Kategorije sistemskog pristupa su:

 Sistemi i podsistemi - podstavlja složenu strukturu koju čine dva ili više međusobno
povezana podsistema. Preduzeće je takođe sistem sa dva ili više podstistema. Ti
podsistemi su međusobno povezani, ali i relativno samostalni.
 Interakcija – interakcija predstavlja uticaje i odnose između sistema i podstistema.
Postoji interna i eksterna interakcija.
 Okruženje – okruženje je sve ono što je izvan preduzeća, a što utiče na ponašanje i
efikasnost preduzeća. Okruženje preduzeća čineČ
1. Tržište

5
 2. Institucionalni ambijent,
3. Društveno politički uslovi i
4. Tehničko – tehnološki uslovi.
 Multiciljevi, - preduzeće je sistem sa više ciljeva, a osnovni su opstanak, rast i razvoj.
Opstanak zahteva stabilnost, a rast i razvoj promene. Menadžer u kreiranju strategije
preduzeća treba da obezbedi i stabilnost i dinamiku.

Osnovni nedostatak ove teorije je u njenoj opštosti i nemogućnosti da je menadžeri

primene u konkretnoj situaciji.

3.3.Situaciona teorija

Situaciona teorija se javlja početkom 70-tih godina XX veka kao kritika na nedostatke i
ograničenu primenu klasične škole. Praksa je demantovala efikasnost univerzalnih principa
klasične škole i mogućnost izgradnje univerzalnog organizacionog modela za sve situacije u
privredi. Kao reakcija na to je pojava u situacionom pristupu.

Situacioni pristup je u suštini realizacija sistemske teorije, tj. Operacionizacija opšteg

sistemskog pristupa u konkretnu menadžersku aktivnost. U analizi problema organizacije ova
teorija uvodi situaciju kao zbirni izraz faktora koji utiče na preduzeće. I ako se temelji na
sistemskoj teoriji, situaciona teorija polazi od činjenice da specifičnosti svakog preduzeća ne
omogućavaju primenu jedne, univerzalne strategije upravljanja.

Suština situacinog pristupa je u tome da nema najboljeg univerzalnog rešenja, već da to zavisi
od konkretne situacije. Nekad je bolja centralizovana organizaciona forma i autokratski stil
upravljanja, a nekada decentralizovana organizacija i demokratski stil upravljanja. U osnovi
situacioni pristup koristi model situacija – rešenja, a to znači da za svaku situaciju postoji
najbolje rešenje.

Karakteristike situacionog pristupa:

 Prihvata značaj otvorenog sistema, preuzetog od sistemske teorije. Pri donošenju

upravljačkih odluka uvažavaju se uticaji i interne i eksterne sredine.
 Istraživačka orijentacija – iznalaziti rešenja za konkretnu situaciju,
 Miultivarijaciona analiza je tehnika istraživanja koju koristi situacioni pristup.

Klasična škola preduzeća posmatra kao zatvoren, izolovan sistem od okruženja. Jedna
promena se smatrala uzrokom druge. To je bivarijaciona analiza. Multivarijaciona analiza
promene u jednoj promenljivoj objašnjava promenama u više promenljivih.

Dva osnovna ograničenja za primenu situacionog pristupa su :

 Organizacije su dinamički sistemi, što znači da se menjaju u prostoru i vremenu, tako

da jednom utvrđeno rešenje nije stalno.

6
  Drugo ograničenje je vezano za iskustvo menadžera.

3.4.Bihejvioristička teorija

Nastala je 80-tih godina XX veka sa ciljem da se pomogne rukovodstvu organizacije:

 Da sagleda unutrašnju stranu upravljanja,

 Da ponašanje respektuje kao bitan faktor uspeha organizacije i
 Da planira promene organizacije, a sve sa ciljem prilagođavanja organizacije uticajima
sredine.

Prema ovoj teoriji uspeh preduzeća se vezuje za ponašanje, podsticanje i razvoj, uz stalno
učenje i promene. Naglasak je na čoveku kao najvažnijem faktoru uspeha organizacije.

U okviru ove teorije razvila su se dva međusobno povezana koncepta:

 Koncept organizacionog ponašanja (Organizational Behavior – OB) koji

predstavlja sistem učenja o ponašanju, organizaciji i procesima i

 Koncept organizacionog razvoja (Organizational Development – OD) koji

predstavlja sistem učenja o upravljanju i promenama organizacije.

Koncept (OB) proizišao je iz problema američke privrede, pada produktivnosti i efikasnosti, a

time i konkurentske moći američkih preduzeća u odnosu na japanska. Početkom 80-tih godina
XX veka došlo je do zaokreta u davanju većeg značaja ljudskom faktoru u organizaciji. Tome
je doprinela studija Vilijema Oučija u kojoj on uspostavlja tesnu vezu između uspeha i kulture
organizacije. Njegova studija je pokazala da američki model organizacije korporativne prirode
(Verberov birokratski model) ne pruža dovoljni podsticaja zaposlenim da bolje rade. Zaokret
je išao ka jačanju društvenog pristupa preduzeću, po kome je preduzeće zajednica ljudi koji
žele uspeh u preduzeću.

U praksi je došlo do velikih transformaacija vodećih firmi u Americi i Evropi. Savremeni

menadžeri uspeh preduzeća zasnivaju na mekanim dimenzijama organizacije (soft) – kulturna
klima organizacije i vođstvo. Tvrđe dimenzije organizacijue su (hard) tehnologija, struktura i
strategija.

Može se reći da bihejvioristički pristup efikasnu organizaciju zasniva na ravnoteži izmeću

mekih i tvrdih komponenti. Prema ovom konceptu ponašanje se uči, što znači da preduzeće
uči kako da se prilagodi okruženju. Savremeno preduzeće promene shvata kao način života i
zato je ovaj pristup sa konceptima OB i OD danas široko prihvaćen u menadžmentu modernih
kompanija.

7
4.NOVE TEORIJE ORGANIZACIJE

4.1.Procesna teorija

Procesna teorija organizacije je novija teorija nastala 90-tih godina XX veka, kao odgovor na
probleme poslovanja organizacija u znatno izmenjenom okruženju. Te promene okruženja su
se ogledale u povećanoj konkurenciji, riziku i neizvesnosti poslovanja. Takvo okruženje
menja vrednosti i značaj osnovnih obeležja organizacije, pa umesto veličine važnija je brzina,
a umesto efikasnog modela organizacije važniji je način na koji preduzeće funkcioniše.

Suština ove teorije je da organizaciju posmatra kao mrežu poslovnih procesa kroz koju ona
funkcioniše. Proces predstavlja grupu zadataka čiji je cilj povećanje vrednosti za potrošača,
gde unapređivanje procesa obezbeđuje poboljšanje organizacije kao celine. Kako svi procesi
nisu jednako značajni za organizaciju, za menadžere je, prvo, bitno da prepoznaju procese po
važnosti za ostvarivajne profita, a zatim da ih adekvatno dizajniraju, da bi bili efikasniji.

Procesna teorija predstavlja veliku promenu menadžerske doctrine i dotadašnjih stavova i

shvatanja organizacije.

U praksi, procesna teorija se realizuje putem dva načina promena organizacije:

 Upravljanje totalnim kvalitetom (TQM)

 Reinženjering poslovnih procesa

I ako im je cilj isti, povećati potrošačku vrednost preduzeća, ova dva programa promene
organizacije se suštinski razlikuju.

TQM se bazira na poboljšanju postojećih procesa, kroz otklanjanje uočenih propusta u

poslovnim procesima. To znači da se deluje ex post, dok reinženjering poslovnih procesa
deluje unapred, ex ante, tako dizajnirajući procese da se preduprede propusti.

4.2.Teorija kulturnog sklada

Britanac Čarls Hendi je 1996 godine formulisao najmlađu teoriju organizacije, poznatu kao
teorija kulturnog sklada. Na formiranje ove teorije uticala su brojna događanja krajem XX
veka. Najznačajnija su svakako process globalizacije poslovanja I process tranzicije privreda
bivših socijalističkih zemalja u tržišnu privredu.

8
Na osnovu promea, koje su navedena događanja proizvela Hendi izvodi zaključak da na
organizaciju i vođenje firmi presudno utiču kulturna obeležja sredine u kojoj firma egzistira.
On smatra da najbolje rešenje u jednoj kulturi ne mora biti dobro u nekoj drugoj, zbog
specifičnosti koje imaju različite kulture. Te specifičnosti utiču na formiranje sistema
vrednosti i stavova o životu I radu, što se značajno odražava na ponašanje zaposelnih i ljudi te
sredine. Zato se menadžerima globalnih preduzeća preporučuje da poštuju nacionalne
kulturne specifičnosti I da gotova rešenja automatski ne prenose iz jedne svetske sredine u
drugu.

Teorija kulturnog sklada predstavlja nadgradnju situacione teorije, s tim što pored različitosti
organizacija uvažava i različitosti sredina. Kulturna ograničenja su nametnula menadžerima
geslo misli globalno, deluj lokalno.

9
5.ZAKLJUČAK
Celokupno učenje o organizaciji uslovno možemo posmatrati kroz postavke F. Taylora i A.
Fajola. Dok je Teylor akcenat stavljao na rad i racionalizaciju istoga, dotle je Fayol posmatrao
organizaciju preduzeća kao mezo sistema.

Opšte prihvaćena podela teorija organizacija na:klasičnu teoriju,neoklasičnu teoriju,modernu

teoriju,savremene teorije.

U savremene koncepte upravljanja preduzećem ubrajamo: upravljnje pomoću ciljeva,

upravljanje pomoću rezultata, upravljanje pomoću izuzetaka, upravljanje projektima,
upravljanje prema životnom ciklusu i dr. U nastavku bih navela ukratko osnovne
karakteristike ovih teorija i samim tim napravila neke paralele između samih teorija.

Kvantitativna teorija - Ovu teoruju često nazivaju naukom o upravljanju, zato što za rešavanje
problema upravljanja koristi matematiku i informatiku.Tokom 60-tih godina XX veka
kvantitativni pristup počinje da se koristi u upravljanju preduzećima, pre svega zbog
kompleksnosti u kojoj egzistiraju savremena preduzeća. Shvatilo se da menadžerima za
donošenje odluka u okruženju punom neizvesnosti i brzih promena nije dovoljna samo
intuicija, već da je neophodno korišćenje matematičkih modela za izbor optimalnog rešenja.
Danas menadžeri u procesima predviđanja, planiranja i kontrole sve više koriste kvantitativne
metode.

Sistemska teorija - Sistemski pristup je u teoriju organizacije i organizacionog ponašanja uveo

elemente teorije sistema, tako da menadžeri preduzeće posmatraju kao dinamičku, složenu i
otvorenu strukturu. Sistemski pristup je jedna opšta i široko prihvaćena filozofija koja se
bazira na multivarijacionoj analizi. Naglasak ili poenta je na sistemu i ljudima čije se
aktivnosti koordiniraju kako vertikalno tako i horizontalno.

Situaciona teorija - Situaciona teorija se javlja početkom 70-tih godina XX veka kao kritika
na nedostatke i ograničenu primenu klasične škole. Praksa je demantovala efikasnost
univerzalnih principa klasične škole i mogućnost izgradnje univerzalnog organizacionog
modela za sve situacije u privredi. Kao reakcija na to je pojava u situacionom pristupu.Suština
situacinog pristupa je u tome da nema najboljeg univerzalnog rešenja, već da to zavisi od
konkretne situacije.

Bihejvioristička teorija - Nastala je 80-tih godina XX veka sa ciljem da se pomogne

rukovodstvu organizacije:da sagleda unutrašnju stranu upravljanja,da ponašanje respektuje
kao bitan faktor uspeha organizacije i da planira promene organizacije, a sve sa ciljem
prilagođavanja organizacije uticajima sredine.Prema ovoj teoriji uspeh preduzeća se vezuje za
ponašanje, podsticanje i razvoj, uz stalno učenje i promene. Naglasak je na čoveku kao
najvažnijem faktoru uspeha organizacije. U okviru ove teorije razvila su se dva međusobno
povezana koncepta: koncept organizacionog ponašanja (Organizational Behavior – OB) koji

10
predstavlja sistem učenja o ponašanju, organizaciji i procesima i koncept organizacionog
razvoja (Organizational Development – OD) koji predstavlja sistem učenja o upravljanju i
promenama organizacije.

Procesna teorija - procesna teorija organizacije je novija teorija nastala 90-tih godina XX
veka, kao odgovor na probleme poslovanja organizacija u znatno izmenjenom okruženju. Te
promene okruženja su se ogledale u povećanoj konkurenciji, riziku i neizvesnosti poslovanja.
Suština ove teorije je da organizaciju posmatra kao mrežu poslovnih procesa kroz koju ona
funkcioniše.U praksi, procesna teorija se realizuje putem dva načina promena organizacije:
upravljanje totalnim kvalitetom (TQM) i reinženjering poslovnih procesa.

Teorija kulturnog sklada - Britanac Čarls Hendi je 1996 godine formulisao najmlađu teoriju
organizacije, poznatu kao teorija kulturnog sklada. Na formiranje ove teorije uticala su brojna
događanja krajem XX veka. Najznačajnija su svakako process globalizacije poslovanja i
process tranzicije privreda bivših socijalističkih zemalja u tržišnu privredu.Na osnovu
promena, koje su navedena događanja proizvela Hendi izvodi zaključak da na organizaciju i
vođenje firmi presudno utiču kulturna obeležja sredine u kojoj firma egzistira.Kulturna
ograničenja su nametnula menadžerima geslo misli globalno, deluj lokalno.

11
LITERATURA

 Ahmetagić, Esad, and Peter Harmat. Projektovanje organizacija. Čikoš holding, 2000.
 Dr. Živko Kostić i drugi : Osnovi organizacije, Beograd, 1980
 Harmat, Peter. "Esad Ahmetagić: Organizacija preduzeća, Čikoš holding, Subotica,
1999.
 R. Dubonjić: Ekonomija i menadžment, Beograd,1995.

12
SADRŽAJ

13