Одредбама закона о Народној милицији из 1946.

године у Рачи се формира одељење

Народне милиције које броји десетак припадника. Станица Народне милиције је била у
центру Раче у једној конфискованој старој згради, некад власништво Меденице из Доброг
Дола . Била је за оне прилике најлепша и највећа зграда у целој Рачи. У њој су постојале
две велике просторије, од којих је у једној пре рата била кафана, а друга је била магацински
простор. Сада су те две просторије биле намењене у друге сврхе. Једна просторија је била
за милицијско окупљање, а друга за политичку наставу за другове народне милицајце. Како
је зграда била велика са већим бројем просторија, то су те просторије преуређене за за
становање милицајских породица: Нинковића, Богдановића, Савића и милицајца Миће и
супруге му Јелене. Остали милицајци са породицама били су смештени у конфискованим
маричићким зградама. У њима су биле породице Максимовића, Веселиновића, Нешића,
Душића, Радосављевића и других.
Зграда је имала много подрумских просторија са решеткама на вратима и прозорима.
Очигледно је да су те просторије служиле за привођење, хапшење и милицијско
задржавање и преваспитавање.
Само двориште зграде Народне милиције било је огромно, ограђено дивним дрворедом
према путу. Ту су се милицајци излежавали у слободно време. С чела зграде су поставили и
затегли одбојкашку мрежу где би сељацима показивали своје спортско умеће. У ствари,
пркосили им и показивали би им част свог позива. Тај одбојкашки терен је био само маска
и служио је за стицање физичке кондиције или, како су говорили, за „телесно вежбање“.
Милицајци су били са стране, већином из топличких села и неких јужноморавских.
Довођени су по партијским и удбовским препорукама.
Човек који је био најдуже командир станице Народне милиције у Рачи био је Светолик
Нинковић, родом негде из околине Алексинца. Његов заменик за све то време био је Богдан
Богдановић из Југбогдановца, некад Бугариново.
Основни задаци Народне милиције били су очување јавног реда и мира, извршавање
задатака постављених од официра КОСА, УДБЕ и специјалних задатака које би добијали
од партијских другова и локалних функционера. Имали су сву моћ, а задатке би у већини
случајева сами себи постављали.
Од официра УДБЕ добијају информације да су се на територији НО Рача огласили народни
непријатељи, да делују подмукло у најперфиднијем облику и да отворено раде против
народа и државе. На седељкама се чују песме непријатељске садржине. Шенлучење је
учестало. Чују се пуцњи из скривених пушака, пиштоља и направа ручне израде. Народним
милицајцима је дат налог да такве мештане открију, покупе оружје од њих не бирајући
методе, па оне биле и методе принуде и присиле. О операцији одузимања оружја одлучују
сами. За извршење задатка лично је одговоран командир. Рок за извршење операције је
месец дана. Тако командир у сагласности са локалним партијским активистом користи
клепке и зборна места за обавештавања.
Истовремено се оглашавају клепке на свим зборним местима и мештанима се даје
обавештење - наредба да су дужни да оружје које скривају морају предати у року од три
дана. Прикривање се сматра тешким кривичним делом које је уперено против државе и
санкционисаће се затворским казнама. Након истека поменутог рока, уследиће претрес
кућа. За сваки комад нађеног и скриваног оружја, уследиће вишегодишња робија са
принудним радом. Сумњивим лицима се ставља на знање да се не играју својим животима
и да испоштују акцију. Скривање и једног комада на рачун неколико предатих, такође
подлеже мерама кажњавања.
Акција предаје наоружања је почела. Седамдесет посто илегално држаног оружја предато је
за недељу дана. Већ следећих недеља предаје оружја није било, што је био знак да народни
милицајци ступе у акцију провере, претреса и тражње. Остали су само сумњиви које је
требало да провере активисти и милицајци. Одлазили су им кућама, некад преко дана,
некад увече, а већином ноћу. Руководили су се фактором изненађења. Изненада посетити
сумњивог, збунити га, на препад га натерати да преда склоњену пушку или пиштољ, да
постане безопасан по народну милицију и носиоце нове власти. Знали су да је човеку
косаничког краја одузети оружје исто као и раставити га са душом.Оружје наслеђено од
деде или оца је аманет за одбрану куће, своје чељади, прека потреба за одбрану од
арнаутских упада, крађа и пљачки.
Свакодневно су стизале дојаве о скривању оружја, па су народни милицајци заједно са
активистима почели са привођењима. Радили су по унапред припремљеном распореду, по
засеоцима, по селима, по неким њиховим приоритетима. Приведене сељаке су притварали
у подруме милицијске станице који су били пуни мемле, пацова и слепих мишева, који су
им ноћи претварали у рат змајева и аждаја. У сваком подруму је било воде, некад и
залеђене. Ове акције су се изводиле 1946. године. Приведени су били изложени невиђеним
мукама. Сатима су их остављали босе да стоје на леду или хладном бетону. Разголићени би
нахватали неку болест, грозницу бар. Такви са температуром и у бунилу би проказивали
место скривања оружја. Ако то не успе, онда би их промрзле пребијали, терали на
окајавање само да прокажу место где скривају пушку или пиштољ: „Признај, шаљемо
човека и бићеш пуштен!“. Ако би се неко и предомислио да открије место скривеног
оружја, одлазили би полицајац и активиста по заплену и без налога за претрес. Уследило би
ново батињање, за срећан пут, за наук осталима. Остали би били задржавани и уз „редовна
следовања“, батине по мери, после неког времена би били пуштани кућама. Пуштани су
само на „одређено време“, како би се предомислили и принели скривено оружје. Ако га
стварно немају, нека купе, јер га у народу има и тиме би се ослобађали даљих мука, а
милицајцима би било оправдање за привођење дотичних. На тај начин би представници
нове власти на луциднији начин одвајали сељака од оружја, дакле, продајом сумњивим
лицима. Највећи број тзв. дугих цеви пронађен је у селима Мача Стена, Дегрмен,
Васиљевац и Купиново. Неких заплена, али у знатно мањем обиму, било је у Дешишки,
Равном Шорту и засеоку Гвозденовићи. Највећа малтретирања су доживела три брата из
Гвозденовића. На њима су вршени читави експерименти људске издржљивости. Привођени
су, тучени, пуштани за предумишљај по неколико пута. Активисти и народни милицајци
нису ништа пронашли код њих. За окајање грехова један активиста им је предложио да њих
тројица купе неку оштећену цев, те би се тако спасли мука и свих тортура. Зарад живих
глава, договорили су се, па су тако и учинили. Набавили су негде неку зарђалу цев, предали
је и тако купили слободу.
Ову акцију су народни милицајци уз помоћ и надзор партијских активиста брзо завршили,
за непуна три месеца. Народна власт је „добила још једну акцију“, још један радни задатак.
Политички циљ су остварили. Потенцијално „контрареволуционарног“ непријатеља су
разоткрили, разоружали, онеспособили га за неку акцију, по државу и представнике нове
власти, врло опасну. Још једног непријатеља су „победили“. Брозовим и Лекиним
„контрареволуционарима“ и онима који су за краља и отаџбину сасечена су крила. Они
више немају ни моћи, ни елана. Остала им је нада у неко, некад боље сутра, у време када се
за то стекну услови. Остало им је само да мрзе комунисте, те антихристе које им је
наметнуо бркати, зли Стаљин, кога ни Руси никад нису волели. Остала им је једино нада у
цркву, у Бога, вера да ће се краљ Петар ипак вратити. Са њим нема „колективе“, свако је
газда на своме. Онај иметак би остао само његов и не би га делио ни са ким, ни са
нерадником, ни са вечитим гољом. А дотле, остаје му да чува главу, кичму, да пази на своју
фамилију. Остаје му да се чува мрака и помрчине, незваних гостију и ноћних посета.
Поред ових задатака народни милицајци су имали у задатак и обрачун са народним
непријатељима, са онима који се јавно декларишу да су против социјализма, са онима који
отворено изражавају жал за краљевином. Зато су пратили села и посела, свадбе и славе.
Градили су мрежу својих доушника који би их извештавали о свему што се догађа у селу. У
својим службеним бележницама имали су и имена људи који су се песмом оглашавали
против народа, имена домаћина код којих су се такве песме певале. У тим белешкама су
биле и песме типа:
„О Стаљине, кучкин сине, куда мислиш ове зиме, ове зиме што обрука српско име“. Или
пак:
„Тито, Кардељ и Пијаде о главама српским раде,
о главама српским раде, само Енвер Хоџу да награде“.
Овакве белешке народни полицајци су предавали официрима УДБЕ на даљу стручну
обраду.
Такође су имали задатак да прате и приводе такозване отпораше. Отпораши би се
препознавали по бојкоту појединих акција, најчешће кулука.
У службеним белешкама најспецифичнији и најкомичнији отпораш био је Ђорђе Зувић,
човек баџоликог раста, а срца као у најјачег. Приликом једног милицијског привођења,
прича се да је Ђорђе изашао из куће, ухватио заклон у неком жбуну и одатле изазивао
милицајце на двобој, а десетара Мићу на договор. Док су милицајци прилазили кући, Ђорђе
би се оглашавао:
- „Стој, ко иде? Стој, пуцаћу! Стој, пуцам!“.
Мајци би скоро наређивао:
- „Не дај, нано, кола и волове, не дај!“ „Милицајци, на лево круг. Нема коли и волова. Не
дам!“.
Увређени милицајци би га хапсили, тукли, да ту сцену гледају његови укућани. Док су га
тукли, уместо јаука, осветнички би запевао ону само њему знану:
„Парт, партизани, доћи ће вам црни дани,
доћи ће вам црни дани, отуд иду шубарани“.
Тако претученог би га потерали до Раче, а одатле у апсану, на коју је већ добро навикао.
Између осталих задатака, милицајци су били задужени да прате криволов и неовлашћено
пецање рибе. Под недозвољеним риболовом сматрало се свако хватање рибе без дозволе у
реци и у увирућим потоцима. Обично су то радила деца, а организованих потера је било
стално. Стални гонич тих малих риболоваца био је милицајац Вито. Онако масиван,
пресретао би децу, одузимао улов и носио кући за свој крканлук. У акцијама према деци
није био груб па су риболовци знали: или бежи ако можеш, или остављај рибе, па тутањ.
Зато је милицајац Вито често говорио да су му акције по реци најдраже. Пасионирани
риболовци би му узвраћали: „Ловимо, да Вита нагојимо“.
Било је и озбиљних акција различите врсте, на које су милицајци увек били спремни. За
Тита, за народ, и плате примају.
Долазили би милицајци, мењали постојеће, вршиле би се прекоманде и откоманде.
Уживали су у добрим платама које им је доносио посао на очувању револуционарних
тековина. Милицијско службовање им је доносило многе привилегије. Својој деци су лако
обезбеђивали проходност у војним и железничким школама, тамо где су школарина и
интернатски смештај бесплатни, а многим мештанима тако нешто је био само недосањани
сан.
Сам милицијски позив, добре плате, џабе униформа, беспатан воз, само су повластице о
којима је сељак мештанин, могао да машта. Како су милицајци имали одређене
привилегије, тако су и чланови њихових породица уживали бенефиције. Дефицитарна роба
се прво обезбеђивала за милицајке. У школи, критеријуми за оцењивање су увек били
нешто блажи за „милицајчиће“. Тако у селу главне личности постадоше милицајци,
милицајке и милицајчићи.
ЗАНАТСТВО У ОПШТИНИ КОСАНИЧКА РАЧА
У Рачи као најнижој територијалној јединици нивоа општине, постојале су и неке
занатско-услужне радње. Постојале су две лимарске радње за производњу кухињских
шпорета, фуруна, чункова и неких металних посуда. Једна таква радња је била код
железничке станице, а власници и мајстори су били Клепаче из куршумлијског села
Маричићи. Њихове услуге су користили мештани села са десне обале реке Косанице:
Зувића, Дешишке, Меана, Ђака, Зебице, Купинова и још неких села. Име добрих
лимарских мајстора носили су још од пре рата. У Рачи се задржавају до неке 1958.
године када се коначно и заслужено, а нажалост многих, повлаче и одлазе у
Куршумлију неким новим путем. Касније, на том месту отварају своју ковачку радњу
браћа Микаило и Трајо Ђоровић. Кратко су радили јер због неисплативости одлазе на
рад у државна предузећа, у потрази за већом зарадом.
Како рабаџијске послове обавезно прате и поткивачке потребе, то поткивачницу у
породичној традицији настављају Жика Брка са сином Цацом, у народу познатији као
Цацо поткивач. Радња је била ту одмах поред плаца железничке станице. Посла су
имали увек и преко главе јер су рабаџијски послови били у експанзији после пуштања у
саобраћај железничке пруге. Код мајстора Жике Брке занатско знање стиче и Живорад
– Жика Каличанин, мештанин Раче.
У центру Раче такође је постојало неколико занатских радњи. Једна је била лимарска са
локацијом у конфискованој маричићкој кућици. У њој ради мајстор Душко Вукоичић
из Куршумлије. У народу је био познатији као Душко Клонфер . И он има ученике који
изучавају тај занат.
Ковачке послове и услуге мештанима и сељацима околних села пружа стари мајстор
Радојичић из Меана. Стари мајстор с брковима до ушију ради на изради
пољопривредних алатки и на свим металним додацима за запрежна кола. Село без
ракије не може, сељак без бурета није сељак, па у самом селу постоји и пинтерска
радња коју држи Душан Маринковић, човек из Жупе. Дућа Пинтер, како су га звали,
био је на услузи сељацима да направи кацу, буре, бачву. Промет му је зависио од
године, „како понесе“ воће. Углавном су то биле неродне године па он напушта
радионицу 1957. или 1958. године и повлачи се у свој завичај. Ту кућу купује Радоје
Добричанин који је убрзо продаје Милутину Тонету Радевићу.
Чим је изучио занат код „Жику Брку“, сада већ мајстор поткивач Жика, али Каличанин,
започиње самостално своју делатност. Гради поткивачку радњу, ради неко време и
затвара је. Зграда радионице још постоји и у релативно добром је стању. Остала је да
сведочи да се „поред жаба и коњи поткивају“.
Зар да село буде без кројача, „шнајдера?“. Незамисливо је. У центру села своју кројачку
радњу отвара и од послова „шнајдера“ пристојно живи мајстор Радован Баиновић из
Мале Косанице. У Рачи гради велику, лепу кућу са огромним плацем. Опет, због мањка
послова и мањом потребом за „сељачким чакширама“, затвара радњу и сели се за
Београд.
Своју егзистенцију и лепши живот покушава да нађе и берберин Брадић. Младић
педантан, спретних руку, опрема радњу и ради у својој берберници у склопу кафане
браће Пура и Николе из Куршумлије. Ту ће кафану касније преузети Дућа Колак са
сином Џалетом и који ће отворити пекару "код Џалета". Брица Брадић ради неко време,
жени се Рачанком и напушта Рачу. Одлази пут Београда да улепшава београдску
господу и београдске лепотице.
Да општинско место има још занатских радњи, побринуо се и мајстор Mосе, обућарско-
кожарски мајстор, Мирослав Мосе Ристић из Белољина. Изузетну умешност показивао
је на изради ципела, сандала, опанака и опанчића. У послу врло одговоран, док је
квалитетом својих производа завређивао сву пажњу. Нарочиту умешност показивао је у
изради оних правих српских опанака, опанака са кљуном, познатим под именом
„штавни опанци“. То су опанци које данас можемо да видимо у фолклорним саставима
који чувају српски фолклор и обичаје од заборава. Као добар мајстор и кожар-опанчар
прочуо се по целој Топлици. Зато је мајстор Ристић, или како су га звали мајстор Мосе,
имао пуне руке посла, увек посла и посла. Радио је у Вукотићкој кући па се код њега
том занату учио и Момир, иначе сестрић Миладина Колака.
Мајстор Мосе се сели и његов стан и радионицу преузима сластичар Емшија Ружди из
Гостивара. Са својом женом и ћеркицама задржава се неколико година у Рачи. Баклаве
и тулумбе се продају за једно кокошије јаје, те ђаци постадоше напаст за гнезда
кокоши. Једна Емшина кћерка завршава два разреда основне школе и "комша" Емшија
напушта Рачу и одлази у Аустрију.
Ту се не завршава списак приватних занатских радњи. Поред наведених, постојала је и
вуновлачара, за крај познат по овчарству. Њен домаћин и газда био је мештанин Тадија
Зувић.
Завршити причу о занатима и занатству у Рачи, а не поменути мештанина Радоја
Саковића, био би неопростиви грех. Био је човек великих људских и моралних
квалитета. По струци универзални металски радник, лимар, механиничар, пушкар и
шта још већ. Цене услуга су му биле симболичне, а најчешће онако комшијске, значи
џабе. Једноставно, није хтео новац од комшија и пријатеља. Колико је био добар
мајстор, толико је био вешт да своја практична знања преноси на ученике који су код
њега изучавали чари заната. Његови ученици су касније постали врсни цењени
мајстори, неки инжењери металске струке. Међу првим његовим ученицима били су
Драгомир Марић, Милан Мандо и Недељко Ђоровић, те Радољуб Ђоловић.
Како је село са околином по броју становника било бројно, то су свој интерес за
стицање средстава за живот видели и стари предратни угоститељски радници Пуро и
Никола, браћа из Куршумлије. Узели су у закуп „Колачку кафану“ у центру села. У њој
је било стециште партијских другова и Удбаша и партијских активиста, учитеља и
сељака. Било је то место где су се доносиле важне одлуке, јер, како су говорили, сви
задаци се најуспешније завршавају у кафани. Тако је било и са кафаном браће Пура и
Николе. Негде 1959. године браћа напуштају рад у кафани и повлаче се у своју родну
Куршумлију. Врло брзо кафану ревитализују отац и син, Душан – Дућа и Станоје –
Џале, познати као Колаци. Кафана има исту функцију, исте госте, народне милицајце и
безбедњаке, који уз неку испијену чашицу од доушника долазе до података вредних за
државу и њену безбедност. Поред тога, кафана је служила и за дружења, нарочито она
зимска. Просветним радницима је служила за разне представе и приредбе које су се
приређивале у част државних празника, за Дан Републике или за Нову Годину.
На железничкој станици и даље ради бифе Жупљанина Милоја Јевремовића. Покрај ње,
кафаницу подиже и мештанин Перо Ристић, углавном од уштеде пара тешко зарађених
на утовару и истовару железничких вагона.
У Рачи су постојале увек и најмање две трговинске радње које су радиле у саставу
трговинског предузећа „Косаница“ из Куршумлије. Једна је била била у сутерену зграде
коју је користио МНО, односно, у конфискованој згради Арса Маричића. Друга је била
на стотинак метара у кући Милета Зувића. У првој је започео свој радни век и ту се
пензионисао Мишо Вучинић из Мале Косанице. У другој продавници су се мењали
трговци, на почетку је био Божо Комненовић - Матаровац, па Миладин Колак. Зграду
купује Радојко Дукић, где наставља са радом као трговац. Једно време је исто у саставу
трговинског предузећа „Косаница“, а касније у саставу „Тргопромет“ из Прокупља.
Због конкуренције мало мења асортиман робе.
У Рачи све време ради пошта. Најдужи поштански стаж имао је Драгослав Митровић из
куршумлијског села Баћоглава. Писмоноша је Милорад Вукадиовић или Милорад
Мијачић, познатији као Љубов син. Монтерске и жицарске послове је цело време
обављао Жика Крстић, познатији као Жика монтер из околине Житорађе.
Поред ових, у Рачи је радило читаво мало предузеће без свог регистрационог званичног
статуса, место на коме је сељак Косанице могао да приушти себи неку зараду бар за
основне кућне потрепштине или за плаћање неке приспеле пореске рате. Било је то
место тешког физичког рада на истовару и утовару железничких вагона при
железничкој станици. Њиме руководе манипуланти или откупљивачи дрвне масе. Они
су ти који одређују и који поверавају железничке вагоне људима на утовар. По одласку
Радоша Златића, један од главних манипуланата био је Миливоје Ђорђевић из
Житорађе, па Вукајло из Љуше и Милан Фукара из Васиљевца. Како је време
пролазило, то се за ове послове све више јављају омладинци средњошколци. Требао им
је новац да плате кирију, купе нешто од ђачког прибора или за возну карту. Њихове
проблеме је најбоље разумео манипулант Миливоје те су му се ђаци средњошколци
директно обраћали за посао. Тим ђацима који би да раде, Миливоје би обезбеђивао тзв.
лакше послове, утовар железничких прагова или огревног метарског дрвета. Због
таквог става према школској омладини омладинци су га брзо заволели, а сељаци
прозваше Миливоја „школским бригадиром“. Знао је за тај надимак, али је опстајао у
својим ставовима до краја радног века који завршава у Рачи.

ИВИСТИ СА И БЕЗ ДУШЕ

из књигње СМУТНА ВРЕМЕНА
Један од главних партијских другова за Рачу и околину био је Шабанoвић, кога кратко
прозваше Шабан. Зашто Шабан – Бог свети зна! Одакле је доведен, нико не зна. Кажу да је
на „црпац ухваћен“ , негде у Превоју. Крупан, физички јак човек, али са лаком говорном
маном. Тешко је везивао речи, а тек како је састављао реченице. Због такве своје говорне
мане, а често и због неповезаног говора лепиле су се речи: „не темезгај , не гњави као
Шабан“. Е, тај Шабан је уживао неограничено поверење партијских другова на вишим
местима у Куршумлији и Прокупљу. Добио је скоро безрезервна овлашћења у свом раду,
на свом терену у селима Косанице до Ђака, Доброг Дола, Трпеза, Васиљевца, Матарове,
Преветице и Орловца. За своје сараднике је узимао додворице Кониног Рада и неколицину
из Ђака, Боровца и Рудара. Први и често „тријажни“ проток био је баш разговор са
Шабаном. Ако прођу Шабана, говорило се да су посао завршили и да могу да очекују радни
распоред по селима Топлице, или уз реку Нишаву све до Пирота. Тако је Шабо одабрао
народне милицајце са простора села уз Косаницу. Драго из Зувића добио је Пирот, Висо
Станков Београд, Пумпо се сложио и благосиљао Врање, а Мијушко Крушевац. На
свечаном испраћају говорио је Шабан. Говорио је тако надахнуто, али тако споро, да је
сељаке хватао бес и гађење. На рачун тог говора се годинама причала шала: „док Шабан
једну изговори, добар голубџија три голуба истера“. Тако их је Шабан награђивао
државном службом, вршио селекцију људи на оне који могу служити Титу и на оне који су
само за пољопривреду и добровољни рад – кулук. Отад, а за подсмех новој власти, Шабана
прозваше Шабан „Кењало“.
Тако је на целом простору Горње Косанице створена комплетна „инфраструктура“
удбашке, милицијске и партијске силе. Још су само остали омладински партијски огранци,
што није посебно тежак здатак.
Партија ће својом политиком и другим својим мерама на селу створити услове за
исказивање хулиганизма локалних активиста према сељацима. Главни задатак је у
„партијском освајању села“ у смислу његове социјалистичке реконструкције. По свакој
цени учинити раслојавање у самој породици, посвађати сваког са сваким. Одбацити све
традиционалне вредности као што су морал, поштење, и слично.
Ослободилачки и грађански рат у Југославији, посебно у Србији, самим тим и у селима
Косанице, унесрећио је сељака. Недостајала им је одећа, обућа, фалило је соли, шећера,
петролеја, пољопривредног инвентара. Посебно тежак положај сељака настаје увођењем
обавезне откупне политике од стране комунистичке партије. Такозвани житни вишкови,
обавезни откуп меса и вуне, унеспокојава сељаке. Обузима их страх и неизвесност за своју
имовину. „Вишак“ пољопривредних производа процењивали су локални активисти, без
разума и логике. Било је случајева да су робне вишкове одређивали троструко вишим од
стварних. Локални активисти уз помоћ народних милицајаца постају батинаши. Настаје
масовни терор, малтретирање и хапшење домаћина само зато што нису имали довољно
жита да предају држави. Принудни откуп и конфискација целокупне имовине су методе
социјалистичке реконструкције села. Бруталност власти тера сељаке на отпор, на бојкот, на
јединствени покушај заштите бар дела имовине за своје потребе. Сељаци почињу да крију
своје пољопривредне производе у посебно спремљена склоништа у трапове. Ко се снађе
снађе, кога пронађу, знају му се батине, казне и принудни рад. Најревноснији активисти у
извршавању принудног откупа су награђивани партијским унапређењима и даљим
напредовањем у вршењу службе.
Један од најомраженијих активиста и извршилаца у принудном откупу је Љупко, прозван
„Никаддоста“ Љупко. Колико год да сељак принесе производа за државу, активиста је
говорио да није доста, треба још, па још. Увек је у свом обезбеђењу имао по двојицу
народних милицајаца. Прича се да су му претили и физичком ликвидацијом, но
„Никаддоста“ се није плашио и стално је повећавао откупну количину сам на своју руку.
Зна се да му је сељак Радош Златић, човек из Дешишке приликом предаје жита у вреће
стављао речни камен и на тај начин „оштетио“ државу за читавих 200 килограма.
„Никаддоста“ је надокнадио своју несмотреност кроз повећану тражњу другим сељацима.
Са Радошем никад није проговорио до своје смрти. Тако су сељаци бесни на државу, на
носиоце власти, свој револт изражавали кроз стихове:
„Друже Тито, љубичице бела,
поздравља те из Лондона Пера,
поздравља те лепа Мариола,
да се селиш из њиховог двора“.
Поред ових храбрих и веселих стихова, могло се чути: „Не дајмо Црногорцима и
нерадницима жито“. Неретко се чуло и:
„Друже Пеко, рек`о Тито
За Енвера нема жито“.
Поред оваквих, постојали су и тзв. опортунистички активисти или активисти са душом,
како су их сељаци звали. Обично би од њих сељаци за предату робу добијали потврде да су
држави измирили своја дуговања. Но, њих је било врло мало, а санкционисани су
одузимањем свих повластица. Обично би завршавали по затворима и са конфискованом
имовином, као и губитком грађанских права. Прво би их проглашавали за народног
непријатеља, а после санкција уследио би транспорт из станице Народне милиције до
прокупачког или нишког затвора. Један од таквих опортунистичких активиста био је Перо
Ристић. Но, како је био слабовид, само су га разрешили положаја активисте и те
привилегије. На издржавање казне није упућен, али је зато за собом увек имао „невидљиву
пратњу“ и сталну уходу. Код комшија је остао човек, за власт неповерљива особа, коју
треба стално држати на оку.
Како су сељаци из села тик уз Косаницу били принуђени на обавезни откуп
пољопривредних производа, жита, меса и вуне, то је требало за више циљеве и горштацима
из планинских села измислити неки намет. Уместо жита, задуживали су домаћине са
обавезних 50 обрађених прагова (шлипера) за наставак градње пруге Приштина–Пећ.
Већину те техничке грађе треба транспортовати за Албанију, другу Енвер Хоџи за
завршетак пруге Тирана–Драч. Шумског и дрвног потенцијала било је у изобиљу, а
нарочито у рејонима Марковог Виса, Кравара и Преветичког Виса. Ручним пилама и
тестерама обарали су стабла висока и до 40 метара. Ризик и опасност од повреда вребали су
на сваком кораку. Мала неопрезност или једна грешка, један људски живот мање. Ручним
радом, најпримитивнијим средствима треба обрадити железнички праг да албанским
стручњацима буде по мери. Мучан је тај посао, мајсторски захтеван, па су се сељаци
организовали као некада на радне мобе. Радили би по групама и у свакој је постојао мајстор
од заната, само да би остваривали и норму и квалитет. Посао је тежи него у рудницима.
Један обликовани и урађени праг обавезно је повлачио једну повреду, једну савијену
кичму. Повреде су биле стална појава. На радну поштеду се није смело ни помислити.
Изостајање са радних задатака третирано је као дезертерство или још црње, као саботажа.
Уместо да се сељак окрене својој кући, својој породици, да поправи торове и оборе, да
посеје и засеје, да убира тако жељени берићет, он мора да ради за вечите му крвнике и
душмане, Арнауте у Албанији. Све је то изазивало бес, очај, а богами и отпор. Ко се јавно
гласне или га прокажу, очекивао би апсану или популарније „прдекану“. Најчешћи гости
таквих казнено-поправних домова, како су их називале нове власти, били су мештани Маче
Стене, људи увек спремни на бунт, на отпор режиму. Нису марили ни за Тита, ни за
Стаљина, а нарочито им је гнев изазивала помисао да раде за Арнауте, за Енвер Хоџу. Са
његовима су увек били у крвној завади и са њима су се увек гледали преко нишана. То
никако нису могли да преболе. Те су им ране биле незацељене. Зато су многи од њих
бојкотовали ову државну обавезу, не марећи на последице. Свој бес према оваквим
акцијама су и претакали у песме оног црногорског мелоса:
„С наших брда нека чују,
да Енверу мајку псују,
мајку псују и говоре
ког Шиптара да уморе“.
Као и за остале акције од значаја за државу, и овим акцијама руководили су партијски
активисти. Због специфичности посла, овог пута нису били сами. Морали су да се ангажују
и стручњаци за дрво и дрвну масу. Тако је на неки чудан начин ту позицију заузео онај већ
поменути Радош Златић, човек који је имао неспособну десну руку и који је Тита и Енвера
поткрао за 200кг жита. Благе нарави, увек насмејан човек, у сваком друштву је
добродошао. Веома друштвен, увек спреман на ризик, са коцкарским манирима и увек
расположен за игру са 32 карте. Тог Радоша партијски другови су одредили за пријем
железничких прагова и откуп дрвне масе. Њега су касније прозвали за опортунистичког
активисту или активисту са душом.
На његовом откупном месту увек је био довољан број прагова, увек довољна количина
дрвне масе. Са њим су сељаци били презадовољни, био је та душа која је многима
недостајала. Колико му је задатак одговоран, толико је могао да схвати муку тог напаћеног
сељака, увек дужног држави. Налазио је увек начина да заштити свог комшију, да му норму
увек вреднује стопостотно. Разне су приче о томе.
Прича се да се пред једном контролом послужио чисто коцкарским триком. Ноћ уочи
контроле искористио је оне мале вагонете који се гурају на железничким шинама и из
суседног Дегрмена преко ноћи превезао око 400 железничких прагова да подмири своје
дуговање држави. Целу акцију је извео преко ноћи са тројицом својих побратима. Неки су
говорили да је то лоповски манир, а неки су га оправдавали чињеницом да је на стоваришту
у Дегрмену било знатно веће количине од тражене.
Касније су откупљиваче дрвне масе прозвали манипулантима, што ми је била прва
асоцијација на Радошеву превару. Откупљивачи су имали пуне руке посла. Требало је
обезбедити огревно дрво, како за Албанију, тако и за Војводину. Упоредо је текла и
ревитализација рудника за коју је требало обезбеђивати потпорну грађу. Тако су сељаци
свакодневно на плачеве железничких станица и на прилазним путевима допремали дрвну
масу, складиштили је за транспорт у железничким композицијама. Сваки станични
железнички плац личио је на радну акцију, где се радило „као у мравињаку“. Железничка
станица у Рачи имала је посебно изграђене утоварне пероне и магацин за складиштење
робе. Ступањем на снагу закона о шумском газдовању и контролисаној сечи, сељак добија
могућност да уз одређене дозволе продаје своју шуму и греде манипулантима или
откупљивачима у Рачи. Цену дрвета је одређивала држава. Тако је на једној страни била
непрерађена грађа, спремна за утовар и транспорт пут рудника или у друге сврхе и друге
објекте. Техничка грађа је била у облику железничких прагова и служила је за градњу
железничких колосека или за ремонт старих. Вршен је и откуп огревног дрвета у
метарским димензијама или дрво текозване F класе. Дрво су складиштили свугде покрај
пута километрима удаљеног од утоварних перона. На сваком проширењу покрај пута
ређале су се фигуре, како техничке грађе, тако и дрвне масе намењене у друге сврхе. То су
биле огромне количине дрвета које је требало утоварати у железничке вагоне и
транспортовати на уговорена места. Због повећања обима посла, главном манипуланту
придружују помоћника Миладина Вукотића, познатијег као Миладин Колак. Био је веома
тих, умерен човек, који се увек држао прописаних радних норми, али и штити сељака у
својој моћи. Он ту ради до премештаја на место трговца у једну продавницу у центру села.
Главни манипулант Радош остаје сам, па му шумска контрола „пакује“ мањак откупљене
дрвне масе и отпуштају га са посла. У ствари, како се касније испоставило, био је то
реванш за подвалу у принудном откупу жита, реванш за камен убачен у жито. Многи су
говорили да је каменом подваљивао и на камену завршио. Но, испоставило се да му је то
била само препорука, увод у озбиљније шверцерске работе, по којима ће га памтити.
Многим потерама је измицао, а стално су му биле за петама. Већини је измицао и увек је за
корак био бржи. Био је коцкар европског формата, шверцер, трговац, или како су сељаци
говорили, добар „матрапазин“
Зверства над грађанима и Информбиро
Под притиском великих сила Стаљин је распустио Комунистички информациони биро
(Коминформ) 1943. године Информбиро је настао као противтежа западном
„демократском“ свету и као један од победника у другом светском рату у коме ће се
ујединити комунистички свет после распада Коминтерне.
Сматра се да је Информбиро однео преко 100 000 људских живота. Јављају се два облика
непријатељстава:
1. стаљинисти – информбираши, ибеовци и
2. партијици – титоисти.
Почео се неговати посебан култ личности: „стаљинисти“ и „титоисти“. Тако је отпочео
разлаз Тита и Стаљина.
Као информбировац и активни официр ЈНА, после боравка у затвору и страха да ће
завршити у затвору на Голом отоку, Милутин Божовић из Пепељевца код Куршумлије
емигрирао је у Француску, затим у Италију где 1955. године добија папире и одлази за
Венецуелу. Његова морнарска каријера завршава се у Токију 1966. године где због повреде
ноге остаје у болници. Вративши се у Србију испада из воза и остаје без десне шаке.
Посебно нтересантно је сведочанство Луке Степановића из села Горње Гргуре, рођеног
1928. године у добростојећој фамилији, коме су комунисти све конфисковали. Робијао је у
четири наврата, а у паузама је успео да заврши прво економску школу, потом Економски
факултет и на крају да магистрира. Када је четврти пут изашао са робије 1966. године,
емигрирао је и био учесник Вијетнамског рата. У својим мемоарима пише о бану Моравске
бановине у Нишу, о односима Сотировића из Прекопуца и Ђинђића од којих је потоњи
премијер Зоран.
За Драгољуба Мићуновића каже да је припадао групи oд 4 - 5 скојеваца који су наоружани
долазили на наставу у Гимназију у Куршумлији. Шеф им је био Звонко Симоновић, како
каже доживотни технички директор Радио Београда и РТС-а. Носили су капе титовке и
опонашали су полицију. Удесили су тако да Драгољуб из трећег директно упише пети
разред. Његов рођени брат Брана био је „неки опасан“ партизански командант. После 1948.
године обојица су „заглавили“ на Голом отоку, Драгољуб годину ипо, а Брана шест година.
У мемоарима Лука помиње девојчицу Миру Прокић, чија им је мајка била станодавка, јер
јој је отац Стева погинуо као партизан 1941. године. У Куршумлији и Прокупљу су
постојале улице по његовом имену.
Као шеснаестогодишњу девојчицу су је злоупотребили за ликвидацију великог броја
Бугара, али и Немаца при повлачењу са Крита, што је оставило трага на њено здравље.
Ушла је у рат као малолетна девојчица са шеснаест година и као малолетна окајавала грехе
Информбироа у злогласном логору Керестинац у Загребу.
Посебну судбину за време рата и после рата је доживела породица Николић из
Куршумлије. У време рата скојевац и друг Драгољуба Мићуновћа и Звонка Симоновића,
Младен Млађа Николић, потказан је од својих земљака. Изводе га из касарне у којој је
служио војни рок и одводе на Голи оток. Своје „преваспитање“ је одслужио тачно у дан од
1950 – 1954.године. Његова сестра Дана Николић је као Информбировац осуђена на две
године робије на Светом Гргуру, где казну издржава без дана помиловања. Но, нису то
једина страдања породице Николић. Њихову сестру Јелену стреља група четничких
одметника из Босне негде код Белољина (Вича) 1942. године. Ни ту није крај страдања
Николићевих. Другу сестру Загорку Загу рањавају Немци. Она од последица рана умире
1943. године.
Било је многих који су избегли Голи оток и југословенска мучилишта бегом преко границе.
Један од високих официра је Ратомир Андрић Кмет, сељак из Свињишта, иначе Ћићков
саборац. Преко вишемесечног заточеништва Ратомир бежи за СССР где му је Сибир
сигурна кућа све до дозволе југословенских власти за повратак у Србију.
Стално су га пратили, а кафану „Пампур бар“ у којој је најчешће одседао, држе на оку као
стециште „повампирених Информбироваца“.
Посебна прича је био Велиша Бјелетић. Код Државне безбедности био је познат као један
од највећих Титомрзаца у целом региону, али и шире. Пролазак „Плавог воза“ на прузи
Ниш – Приштина му је био изазов, а Броз главна ловина. Пред сваки пролазак „Плавог
воза“ Велишу су приводили колко да је на „сигурном“ и да се безбедњаци бар тако реше
озбиљних проблема. О свом максималном голооточком „дугу“ је врло радо говорио
зарачунвајући држави дуг и камату на које је „имао“ право због свог службеног путовања.
1. Голи оток
2. Св. Гргур
ИЗ ВРЕМЕПЛОВА
Четници су се већином крили по пећинама или су код јатака налазили заштиту. Било је
и оних који су се крили близу својих кућа, код комшија или на њима знаним и
утврђеним местима. Неки су имали добро уређене земунице, снабдевене храном,
огревом, фурунама, као и код куће. Они су били препуштени на чување својим
најближим – очевима, мајкама или сестрама. Њима је претила двострука опасност: да
лично буду откривени и ликвидирани, или да им најмилије туку официри УДБЕ,
малтретирају, да их стално прате и да су увек под присмотром, само да им одају место
скривања. Било је и оних који су сами без икаквих јатака, без иког свог, на своју руку,
на своју луду главу, тражили излаз. Њих је, додуше, било много мање, али су за Удбаше
представљали ноћну мору и стални страх, претњу и опасност. Такви су били храбри,
веома паметни и спремни на све. Чак су се својим ратним искуством шегачили са
официрима ОЗНЕ. Јављали би се њиховим станицама нудећи им безусловну предају.
Слали су им поруке, позивали их да дођу по њих. Тиме су их намамљивали на једну
страну, а сачекивали на сасвим другом месту. Тако су у њиховим редовима изазивали
пометњу. На тај начин су многи официри ОЗНЕ и главом плаћали своју
необавештеност, своје неискуство, лошу организацију дејстава. Углавном, свака потера
за њима је била велики ризик за младе, неискусне и изазов који је многе стајао главе.
Купиново, село тик поред Косанице, имало је Владу Пижавељу, прекаљеног борца,
духом богатог, борца од су чије храбрости, ратне вештине и луцидности јуришни
одреди Ознаша били у сталном страху. Има у службеним забелешкама један случај
како је Удбовцима заварао траг, на само њему оригиналан начин. Да би променио своју
локацију, пошаље вест Удбовцима да се предаје. Са официрима УДБЕ уговорио је
место и време предаје. Било је то место испод каменог железничког моста, а време:
тачно у подне. За знак распознавања уговорили су точак, колико да не буде забуне.
Официри и војници ОЗНЕ поставили су заседу, маскирали се, очекујући таквог борца.
Нико да прође. Прошао је само човек са металним обручем, шином за точак од
запрежних кола. Хладнокрвно, Пижавеља је прошао покрај заседе. Причали су касније
људи који су га познавали да се пролазећи покрај заседе једва уздржао од смеха. Тако је
борац Владо Пижавеља својим луцидним потезима и преварама стално мењао своју
локацију, своје место скривања. Том приликом надмудрио је потеру па место скривања
Купиново мења на другој страни за место Орловац, на сасвим другој страни. Ознашима
је био непредвидив и увек су били у страху да их не изненади, чак и у станици, на
њиховом зборном месту. Колико је био луцидан, толико је било и проданих душа,
спремних на сваки чин издаје. Мештани су пратили сваку његову појаву и његово
кретање. О томе су обавезно обавештавали командире ОЗНЕ. Било је толико злобних
душа да су зарад додворавања покушали и да га отрују. Стари ратник је био опрезан.
Тако је увек одолевао потерама озлоглашених Ознаша. Крајем 1945. године хватају га,
стрељају на лицу места и без гробног обележја.
Људство ОЗНЕ је посебно бирано и проверавано на разним задацима. Да би неко
постао члан УДБЕ,требало је да испуњава врло строге критеријуме: пореклом да није са
терена на ком делује, да добро рукује аутоматима руске производње. Нарочито се
водило рачуна о његовом менталном склопу личности. Морао је да буде немилосрдан,
да му је убиство посластица за душу, да не зна за кајање и учињено дело, да се вешто
прикрива и не поверава. Такође су имали разне специјалне обуке за вођење борби на
неприступачним теренима, за савршеним руковањем наоружања. Такође су обучавани
да успешно граде мрежу својих обавештајаца, доушника и критеријуме за њихов
одабир. Ту су посебно морали да воде рачуна.
Један од најомраженијих од свих, коме су сви подносили своје извештаје, био је
Танаско - Коста из околине Куршумлије. По својим неделима, по окрутности, по страху
који је уносио у народ, надалеко познат био је Удбаш Танаско. Толико се народу
замерао, а све за „више циљеве“, да се у народу одомаћила клетва у најцрњем облику:
„Да бог дâ, да те Танаско посети“. Које би куће посетио, ту би многе мајке закукале.
Домаћинско гостопримство би обавезно злоупотребљавао у најгорем облику. По
неморалу је нарочито био познат, по слабим интелектуалним могућностима такође.
Таквом се човеку већина „најповерљивијих података“ носила на увид. Он је одлучивао.
Њему су се полагали рачуни. За Танаска су још говорили да је у физичком смислу
стена, у души камен, човек без осећаја и стида. И остали на вишим истанцама су само
његова копија и ништа друго, можда само бездушнији.
Терен Косанице и Топлице, веома брдовит, са густом храстовом или буковом шумом,
био је идеалан за скривање свих лица за којима су биле организоване потере. Тако су се
на овим просторима нашли многи непознати из доње Топлице, из моравских атара, па
чак и из лесковачког краја. Сви су тако у групицама тражили спас, надали се излазу од
невиђених хајки и потера. Стално гоњени, довијали су се како су знали и умели.
Целим косаничким крајем хрле групе Ознаша и разних униформисаних лица, а на
другој страни појединци верни краљу и отаџбини – четници. Њих је било у
занемарљиво малом броју. Углавном, четници су се крили код јатака, по пећинама или
по земуницама које су сами правили за евентуално „злу не требало“.
Један о коме се посебно говорило био је четник Божо Марковић из села Дегрмен.
Током рата остао је без једног ока, па су га прозвали Божо Ћорави. На делу главе без
ока увек је носио мараму, тако да је на тај начин био најпрепознатљивији. Био је сам.
Сам се скривао, сам се сналазио за храну, воду и потрепштине за преживљавање. Преко
ноћи је долазио код својих познаника, узимао храну за по неколико дана. Затим би
одлазио у шуму на сигурније место. На тај начин би домаћине штитио од неприлика
које би им официри ОЗНЕ или потере приређивали. Знао је да су му увек за петама.
Исцеђен глађу, болешћу, само је чекао тренутак да му се живот оконча. На добровољну
предају није ни помишљао. Тај недостатак једног ока користили су други, нарочито они
из Топлице или Мораве. Многи су на његов рачун правили и зверства, нарочито ноћу.
Ставе мараму преко главе, преко једног ока и такви би залазили у села, код домаћина.
Пљачкали би све што нађу, односили би све вредне ствари, а нарочито прехрамбене.
Док су одлазили, претили су им да не тужакају и никога не обавештавају. У противном
су им претили осветом. За сва недела, крађе или пљачку морали су увек да оптужују
Божа Ћоравог, да их је он посећивао, претио, узимао храну и да су га лако
препознавали. Тако су многи непознати злоупотребљавали Божа Ћоравог за многа
нечасна дела, највише за пљачку и застрашивање. Иначе, Божо се од своје родне куће
није много удаљавао. Кретао се до Васиљевца, Боровца, Мердара или Матарове. За
ОЗНУ, како су писали у извештајима, није представљао крупан залогај. Тако усамљен,
одлазио би дубоко у шуму, да покрај неког потока болује већ поодмаклу болест. У
таквом су га стању нашли гониоци, припадници ОЗНЕ. Ликвидирали су га, затрпали
тако да му се ни дана данашњег гроб не зна. Разне су претпоставке и нагађања.
Посебна прича била је једна усамљена двојка четника, иначе побратима по Богу и
Светом Јовану. Побратим је у свести сваког Србина имао значај и поштовање као брат
и можда више од тога. Побратимство је у српском схватању заклетва Богу да је веза
трајно братска и вечна. Побратими четници, како су их Удбовци назвали, „одметници“,
били су Пурко, алијас Змај, и Драгиша Мијачић. О њима су испредане разне приче.
Једноставно, код народа се о њима правио мит. И дан-данас многи о њима говоре као о
легендама српског човека-ратника, нешто попут хајдука из наше благословене епске
поезије. Нису изводили никакве акције, можда неку диверзију у самоодбрани. Гледали
су само како да се извуку из обруча који су им стално постављали Ознаши и њихови
сарадници. Уз њих ангажовани су повереници новог поретка, доушници који
обавештавају УДБУ. За припаднике ОЗНЕ и њихове послушнике били су страх и
трепет, можда најтежи задатак био је да се они ликвидирају. Стално су мењали своје
положаје, места скривања и на тај начин су били права енигма органима потера и
безбедности. Колико су Ознаши и сарадници имали доушника, побратими су можда
имали два пута више јатака. Били су спремни на освете. За свако потказивање знали су
на разне начине да се свете. Тако су сељаци косаничког краја живели у двоструком
страху. С једне стране су Ознаши, а са друге побратими Пурко Змај и Драгиша
Мијачић.
Побратиме Пурка Змаја и Драгишу Мијачића место није држало. Где заноће, ту не
освићу. Где су их најмање очекивали, ту су се по неком неписаном правилу налазили.
Били су спремни на свако изненађење. Уз помоћ својих јатака и изванредне интуиције,
увек су били корак испред Удбаша. Прича се да су знали место и време првог
оснивачког састанка за огранак КП у Косаници. Док се састанак одржавао у кући
Радомира Милутиновог, негде у Доњој Дешишки, њих двојица су ушли на врата, ето
као да и они буду присутни. Код оснивача, делегата, завладали су страх, неверица и
сумња у потказивање. Побратими су кроз смех честитали изборни састанак и, како
кажу неки од присутних, са свима се понаособ руковали. Обратили су се домаћину
Радомиру Милутиновом да им наздрави чашу ракије, јер ваља се да им и они,
побратими, честитају рад и поквасе започето. Из страха и неверице, кажу неки добро
обавештени, неком од чланова КПЈ потекла је крв на нос и лично побратими су му
указали помоћ. У неким сведочењима, прича се да се ради о Вису Станковом и
Катином сину. Одметницима побратимима време је истицало. Место треба променити
јер су им Ознаши за петама. Уз оно српско „Збогом!“ оставили су дружину да ради, да
састанче на миру, а они ће већ својим путем, негде путем непознатога. Отишли су у
само њима знаном правцу. Ухватили су пут за Равни Шорт и Превој, места познатим по
комунистичким гнездима. Планирали су да и тамо неког изненаде, прво Ознаше јер су
знали да им није на крај памети да се туда побратими пробијају према Космету. Одатле
су држали правац Преполац, па Дубница. Већ су се дохватили територије Космета, и
одмах окршај са Балистима. У том окршају гине Драгиша Мијачић, док његов побратим
Пурко остаје сам на светој српској косметској земљи. Сахрањује свог побратима и
оставља га на вечни починак, на сталној стражи земље Србије. Ратник Пурко Змај мора
даље да се скрива од потера свих облика. Залази дубоко на Космет до реке Ситнице,
пећког села Жач, где ће по неким подацима професора Настасијевића бити ликвидиран,
али знатно касније.
На територији Косанице остао је још мали број четника. Двојица Зувића, од којих је
познатији Живота. Његово кретање и скривање је углавном било везано за Копаоник,
где је имао добро изграђену земуницу, али слабо организовану мрежу помагача за
његово скривање. И њега брзо налазе припадници ОЗНЕ. Једног кишног септембарског
дана проналазе га и на лицу места ликвидирају. Његовом ликвидацијом и убиством
Влада Пижавеље, може се рећи да је рат са четничким „одметницима“, рат на
територији Косанице, био завршен. Рашчистили су са Пећанцима-Миловановићима, са
четницима Животом Зувићем и Благојем Неранџићем из Пупаваца.
Како је живот у косаничко-топличком крају почео да се нормализује, то се за
територију Косова и Метохије није могло говорити. Тамо су деловале балистичке снаге
под командом Шабана Полуже и Адема Воће. Први је деловао на територијама Лаба и
Вучитрна. Циљ и задатак балистичких терориста био је стварање „Велике Албаније“,
зацртане другом призренском лигом, од 16. септембра 1943. године, капитулацијом
Италије. Нарочити замах у извођењу војних операција добили су повлачењем једног
дела војне формације Александра Лера за ојачавање Сремског фронта. Тако су Балисти
зликовци, под воћством Шабана Полуже, на себе привукли значајне српске војне
формације. Гинуло се на обе стране. Углавном, НОВ[1]Југославије чинили су борци
српске националности. Највише их је било са територије Косанице и Топлице. Те
јединице је требало стално ојачавати и попуњавати људима. Иако је рат званично
завршен, за сељака Косанице и Топлице није.
[1] НОВ – Народноослободилачка војска.
РЕМЕПЛОВ 3
ШКОЛСТВО
Целу Косаницу су ослободили јуна 1944. године и стичу се услови за рад школе већ од
септембра месеца исте године али сада у новим условима и са измењеним наставним
садржајима. Школска зграда је постојала још од 1905. године. У њој су радили учитељи
Бугари, Срби, Црногорци, као и многа свештена лица у улози учитеља. Међу
предратним учитељима највише су помињани „Ганц“ и Мираш. Учитељ Мираш је био
Црногорац негде из околине Пећи. Своје учитељске почетке везује за Рачу, па из жеље
да овековечи те своје почетке, шездсетих година посећује Рачу, слика школу, село,
коначи код Аврама Маричића и одлази у свој Пећ. Убрзо затим завршава свој животни
пут. О учитељу „Ганцу“ нема посебних сведочења. Једино су препричаване његове
педагошко васпитне мере - клечања у ћошку на зрнима кукуруза.
Партијски активисти по налозима партије спремају почетак прве школске године у
социјалистичким условима. Већ 1944/45. године почиње прва школска година у
ослобођеној Косаници. Те прве школске године одзив ђака је био незадовољавајући. У
сваком разреду је по двадесетак ученика. То су правдали страхом од рата који се тек
завршио и могућим шумским пресретачима. Већ следећа школска година обара све
рекорде везане за број ученика по разредима. У сваком разреду је било преко 30
ученика.
Интересантно је да је било довољно квалификованих учитеља. У Рудару два, у Рачи три
и у Добром Долу и Мердару по два учитеља.
У Рачи су радили учитељи Спасо и Нада Игрутиновић, иначе супружници и Јулија
Перовић, супруга сеоског пароха Радивоја, који је чиноделовао и у току рата.
Добродолску парохију је опслуживао поп Војислав Воја Мићовић, веома тих, скроман
човек, увек спреман да помогне сељаку неким саветом, или материјално.
Све поменуте школе су у организационом смислу везане за школу у Рачи. За
руководиоца школе партијци постављају учитеља Спаса Игрутиновића, иначе члана
КПЈ. Он се бринуо о свим школама на терену, као и о централној школи у Рачи.
У Рачи су постојала четири разреда, у првој години само са по двадесетак ученика по
разреду. Први разред је водио учитељ Спасо. Због поменутих других обавеза водио је
само један разред. Други и пола трећег разреда учила је учитељица Јулија Перовић, док
је четврти и другу половину трећег водила Нада Игрутиновић. Већ следеће школске
године интересовање за школу показују и деца из села у којима нема школске наставе.
Тиме се број ученика нагло повећао и јавља се потреба за рад у две смене. Тако школа у
Рачи започиње рад у две смене.
Наставне планове и програме су остваривали ослањајући се на предратне програме.
Једино им је наређено да верску наставу никако не планирају. Креативност учитеља
није недостајала. Сви они су имали учитељског предратног искуства.
Оцене су биле бројчане, од 2 до 5, а описно слаб (2), добар (3), врлодобар (4) и одличан
(5). Тај начин оцењивања остаје све до школске 1960/61. године када се уводи и
јединица као оцена, а описно недовољан (1), довољан (2) и остале остају исте. Владање
се на исти начин оцењује описно. Но, то није ништа променило вредновање успеха
ученика. Одлични ученици остају одлични, с тим да се уводи нова категорија општег
успеха: довољан.
Како је НО био посебна територијално - политичка јединица која је самостално
доносила важне одлуке на свом терену, то одлучује да се гради нова школска зграда, а
школа региструје као нижа гимназија. Тако 1949. почиње у Рачи градња ниже
гимназије, а завршава се 1952. године.
Трио учитеља: Нада, Јулија и Спасо, важио је за савршени тим стручњака и педагога
кога би пожелело и веће место, већи школски центар. Самоиницијативно су форсирали
наставу српског језика, националне историје, земљописа и математике. Такође, доста су
водили рачуна о лепом писању, неговању лепог рукописа, а због преке потребе,
самоиницијативно су увели предмете хигијене и здравства. Посебно су обраћали пажњу
на личну и колективну хигијену код ученика. Ратни и непосредно поратни период било
је време за појаву шуге и по правилу јављала би се у таласима у различитим срединама.
У једном крају се искорени, појави се у другом, па тако наизменично. Углавном, тој
зарази, тој у народу познатој „ноћној болести“, било је тешко стати на пут, било је
тешко искоренити је. Разлог за то су видели у недостатку основних средстава за
хигијену и мањку одеће и обуће. На остале наставне области попут певања, цртања или
телесног вежбања су мање обраћали пажњу. Верске наставе и учења молитви и верских
обреда није било. На тај начин су се школска врата затворила свештеним лицима.
Школа је била покрај цркве и први организациони задатак руководиоцу школе у Рачи је
био оградити школу од цркве, бар ону страну са којом се међе. Ново доба, доба
социјализма анатемише Бога, веру и веровање. У тој ситацији на највећим искушењима
је била учитељица Јулија. С једне стране, она је супруга свештеног лица, са друге
стране, по професији је учитељица. За партијце је непознаница, „ком ли ће се царству
приволети“. Питали су се да ли ће наставу изводити по захтевима новог доба и
социјалистичког морала, или ће бити и елемената из религије. Из тих разлога често су
је прислушкивали, или су јој организовали посете наставним часовима. Посећивали су
је партијски другови, руководилац школе и многи други тражећи бар нешто што
наличи на религиозност. Довољна је била узречица „бога ми“ па да се створе услови за
дискутовање о њеној подобности за рад у школи. Морала је да се чува и обичних
партијских активиста, да прониче у њихове намере, да се пази злих душа како би могла
да настави са радом у школи. У свој тој ситуацији, није знала од кога све мора да се
чува, од комшија, од доушника и питала се у себи: „Па докле више? Зашто ме већ
једном не препусте здравој памети и личној савести?“.
Старосна структура ученика је била врло шаролика, како у целој школи, тако и по
разредима. Дешавало се да у првом разреду буду ђаци до десет, једанаест година, чак и
са дванаест. Све је зависило од места из ког долазе и од тога у којим годинама је
појединце рат захватио. У трећем или пак четвртом разреду било је ђака и до шеснаест
година, правих момака, оних за женидбу. За њих су говорили да од њих нема ђака,
школа им служи да се измакну од кућа и друштво праве сеоским чобаницама, док им је
до школе „као до лањскога снега“.
У самој Рачи, у старој школској згради, наставу је похађало око 200 ученика у две
смене. У преподневној смени су били ученици из удаљенијих села и заселака: Меана,
Зебице, Купинова, Саставака и Мале Косанице, док би у поподневној смени били
ученици саме Раче, заселака Раче и Дешишке. У току 1945. до ступања на снагу закона
о школству 1946. године, наставу нису морала да похађају женска деца, да би већ
следеће године у школу морале и девојчице.
У 1945. и 1946. години основни писаћи прибор чинили су урамљена лична табла,
крижуља, мекани кречни штапић. У недостатку крижуља ђаци би користили мекане
камене плочице које би такође остављале траг на табли. Углавном, више су штетили и
оштећивали таблу, него што су је користили за наставу. Било је и неких предратних
наставних средстава и учила која су се неким случајем очувала. У самој згради школе
биле су три класичне учионице и две мање које би у нужди служиле као наставна
места. Настава се већ 1946. године држала у класичном облику, оном стандардном са
часовима од 45 минута и по званичном распореду часова. Сва наставна средства су
била приручна, која би мајстори мештани сами правили и прилагођавали ђачким
потребама. Класичних клупа или скамија је било од пре рата. Неким случајем су се
очувале. Било је потребно још скамија, па су мајстори из села направили још клупа
нестандардног облика. Клупе су исте по форми, али по дужини нешто веће. Уместо по
два ђака у стандардном облику, ове су биле предвиђене за по четворо. Само школско
двориште је било пространо са бунаром пијаће воде и пољским спољашњим тоалетом.
По средини дворишта је била једна бандера, један стуб о који је окачена метална плоча
са металним клином. Ударцима клина о металну плочу би се означавало време за
почетак наставе, почетак часа или крај часа и крај дневне наставе.
У време пауза између часова у дворишту би се чула граја, виделе разне дечје игре.
Посебне су биле игре борби између „Срба и Турака“. Срби би били ђаци са десне обале
Косанице, од Зувића, Гвозденовића и Дешишчана, а Турци са леве обале, од Ђоровића,
Марића, Колака и Пећарана. Некад су се страсти распламсавале да је све бежало
контроли. Тако су се у неким приликама страсти разбуктале да су летеле и каменице.
Летеле би каменице, погађале, подбацивале или пребацивале. Било је неретко
разбијених глава, повређених „ратника“. Тужакања учитељу или учитељицама није
било. Одзвањање металне плоче би истовремено означавало примирје и трку за
заузимање боље позиције у ред за улазак у учионицу. Редови су били у савршеном
поретку, ни глас се није чуо, све би било мирно, све је у најбољем реду као да „рата и
борбе“ није ни било.
Приликом једне такве „борбе“ све је измакло контроли. Турци су се повлачили дубоко
на „своје положаје“ да је „српска артиљерија“ уместо циља погађала прозоре
милицијске станице. Епилог свега су два разбијена прозора и једна повређена
милицајска глава. И материјална штета и људска повреда, мало ли је? Аларм за узбуну,
пронаћи починиоце.
На позив руководиоца Спаса, код учитељица долази један милицајац и његов командир.
Треба да се договоре командир и руководилац школе о надокнади материјалне штете, а
што се тиче главе, да се прећути и глава ће на јунаку да заздрави. Где је људи, ту је и
договора. Материјалну штету ће надокнадити школа, јер већ у резерви имају довољно
стаклених табли. Командир и учитељ Спасо ће направити поломљене прозоре. Са
родитељима тог вандала треба да поразговарају командир милиције и руководилац
школе. Службену белешку никако не чинити у интересу дежурног учитеља Наде
Спасове. Како су се договорили, тако су и учинили. С починиоцима тог недела су
попричали, укорили их, запретили им. Сами су пријавили своје дело. Прозор је разбио
један ученик из Герзића, а атак на главу милицајца је случајно у игри учинио Нићифор
из Дешишке. Разговарали су са ученицима и на томе се све завршило. Тиме је „рат
између Срба и Турака“ и званично завршен, а мир потписали учитељ Спасо и командир
милиције Светолик. Говорили су, смејући се један другом у брк: „А шта да су се играли
четника и партизана?“. Рекоше само: „Добро смо прошли, не причај никоме“. Више
оваквих игара није било, а дежурство учитеља се од тад па надаље знатно појачало.
Но, поред наставе, учитељи су били дужни да организују и повремене акције у смислу
прикупљања секундарних сировина за потребе ревитализованих фабрика, а посебно
фабрика за израду папира. У ту сврху су ученици били задужени на сакупљање шумске
маховине. Свако ђак је био обавезан да убере и преда учитељу у школи по неколико
килограма маховине. Како је маховина лака, то је сама акција доношења и предавања
личила на пустињске караване са џаковима преко главе. Поред ових, било је и акција
ограђивања школског дворишта. Сваки ђак је морао да донесе по једну тарабу или стуб.
Сеоским радним акцијама школско двориште је ограђено и школа се одвојила од цркве
идеолошки, а и физички.
Посебно педагошко умеће и стрпљење у раду са децом показивала је учитељица Јулија.
Доказала се својим радом. Красили су је марљивост, стрпљење и оданост послу, па су је
ђаци врло брзо заволели. Родитељи нису крили своје задовољство да им децу учи баш
учитељица Јулија, супруга пароха Радивоја. Са ништа мање педагошког искуства била
је и учитељица Нада, али по критеријумима нешто строжа. Код ње се дешавало да
поједини ђаци два пута понављају исти разред, па гледајући са ове дистанце, могло би
се њеном раду много приговорити.
Учитељ Спасо Игрутиновић је био посебан, доста строг, а и батина му, као „педагошка
мера“ није била страна. Још увек причају његови бивши ђаци о батинама које су трпели
или за неки мањи испад, или за ненаписани домаћи задатак. Углавном, може се рећи да
је по њему батина заиста „из раја изашла“. Тако строгог, многи родитељи би га
ескивирали кад год би били у ситуацији. Поред учитељовања, партијски је био уз
органе народне власти, ангажован на многим задацима. Организовао је ловачку
организацију, био њен руководилац, обилазио куће и анимирао људе за будуће ловце. У
ствари, многи су сумњали да је имао двоструку улогу: да омасовљава ловачку
организацију, али и да ради на прикупљању неких обавештајних података за Народну
милицију и државну безбедност. У почетку је доста умешно обављао оба задатка. Но, у
народу га брзо откривају, те су почели да га избегавају. Ловачка организације је почела
бројно да слаби, под формом скупе чланарине или кратке ловне сезоне. Једноставно,
може се рећи да је та његова двострука улога у народу „проваљена“. Смењују Спаса и
на његово место руководиоца ловачког друштва постављају народног милицајца Витка
Радосављевића.
Нову школску зграду предвиђену за нижу гимназију изградили су на конфискованој
маричићкој њиви 1952. године. У међувремену, исте године се доноси нови закон о
реформи школства. Укидају се ниже гимназије на рачун индустријских школа.
Четворогодишње основно образовање прераста у осмогодишње, те нова школа почиње
са радом као основна осмогодишња школа или, како су је називали, „пуна осмољетка“.
Нова школска зграда је имала четири лепе, велике и осунчане учионице, са две мање
канцеларије и једном великом наставничком зборницом. Школа почиње са радом 1953.
године. Виши разреди прелазе на предметну наставу, млађи задржавају статус разредне
наставе. Наставу појединих предмета у почетку изводе учитељи, а касније пристиже
наставнички кадар. Пристижу наставници за поједине наставне предмете, а за неке има
чак и професора. Први професор који ради у Рачи је Милан Радојичић, професор
географије, родом из Пепељевца. Први директор рачанске основне школе је Милан
Раичевић, родом из Плочника, касније ће се испоставити и рачански зет. На тој
дужности остаје само једну школску годину. На његово место долази Милорад Ђокић,
наставник Српског језика, пореклом са Косова, из Дубнице. Иначе, школа у Рачи се
може похвалити добрим наставним кадром. У преко шездесет посто случајева, наставу
изводе дипломирани наставници, добри стручњаци, а пре свега добри људи.
Организацију наставног процеса водио је Милорад Ђокић. Имао је добру подршку у
осталим колегама. У њему су видели принципијелног човека, изванредног колегу и
сарадника, човека тврде речи и „чиста образа“. Као такав, могао је да опстане до краја
свог службовања у Рачи, пуних девет година не мењајући позицију. Хтело му се да
буде директор, па што да не?
Професор географије Милан Радојичић је био веома дружељубив човек који је увек
„тражио“ човека. Обилазио би сваки заселак, сваки значајнији кутак. Са Братимиром
Марићем Цигом био је велики другар. Пешачење му је био хоби. Тако је он на свака
три дана пешачио до Ђавоље Вароши, направио би по неки фото - снимак својим
апаратом марке „смена“. Правио би белешке, поткрепљивао црно - белим снимцима.
Своје текстове и прилоге би свакодневно пласирао у дневним листовима „Политика“ и
„Борба“. Био је њихов дописник и извештач. Док би стари Радоица Тијанић, сељак из
Ђака причао легенду о настанку Ђавоље Вароши, Милан је гледао да то стручно
поткрепи. Тако су шездесетих година на РТВ Београд излазили његови коментари и
претпоставке. Због виших интереса са службом прелази у Куршумлију након само
једне школске године.
У првим двема годинама рада школе историју је предавао Властимир Власта Дељанин
из Куршумлије. Касније његово место историчара преузима Васке који ће остати у
пријатној успомени свим Рачанима, а нарочито оним најмађим са којима је увек
заподевао шалу. Са том малом децом знао је да прави оригиналне „смехотресове“.
Његова супруга Иванка је била наставница српског језика, једна дама, врло
достојанствена, са много смисла за свој позив. Њен педагошки рад су једнако ценили и
поштовали родитељи и ђаци, њени васпитаници. Наставним методама се лако
приближавала ученицима па су им часови српског језика били право задовољство.
Наставне вештине као што су музичко васпитање, ликовна култура, физичко васпитање
или лепо писање би држали нестручни наставници или, како су их онда звали, стручни
учитељи: Нада Раичевић, Златија Милуновић и други. Предмети као што су српски
језик, математика, биологија, географија, увек су били стручно заступљени. Други
наставни предмети и вештине би били само допуна часова наставницима до пуне норме
и пуног недељног фонда.
Од страних језика изучавао се француски, да би се од 1960. године етапно прелазило на
наставу руског језика. У почетку, наставу француског језика држао је пензионисани
свештеник, поп Војислав Воја Мићовић, па Мирко Словић. Они се кратко задржавају и
наставу француског језика преузима учитељ Драган Мићуновић. Своју нестручност је
надокнађивао сталним савесним кућним припремама. Настава француског језика се
гаси. Дипломирана наставница француског језика, добар педагог, Зага Стошић, враћа се
свом Врању. Од 1962/63. школске године на велика врата поступно се уводи настава
руског језика, а први наставник је био некад свештеник, а затим студент руског језика
Радивоје Божановић, родом иѕ Бруса.
Наставу математике је изводио наставник Мико Николић. На Рачане није оставио неки
посебан утисак, већ, напротив, кружиле су приче да је био веома халапљив и да је свој
педагошки рад знао и да самостално „приватно вреднује“. Кад је напустио Рачу, сељаци
кажу да је ту мрљу оставио за собом „за успомену и дуго сећање“. И коначно, после
свих, наставу математике преузима вансеријски стручњак и педагог Бошко Ђоловић. О
себи је говорио да је Дешишчанин, док су га Рачани својатали за Рачанина. Изванредан
човек, још бољи стручњак и педагог. Својим радом ће дати специфичан печат рачанској
школи. Својим педагошким и методичким умећем, а тек својом стручношћу, учио је
своје младе васпитанике како да мисле, како да своја стечена знања, вештине и умећа
примењују у пракси. Код својих ученика је развијао љубав према математици као
науци, подучавао их је како се долази до математичких знања и истина. Код ученика је
развијао љубав према математици као науци, подучавао их је како се долази до
математичких знања и умења. Тиме је за навек оповргао ону да је математика „баук“.
Захваљујући Бошку, из Раче се јавља талас младих математичара што наставника, што
професора. У многим срединама топличког округа су се питали: „Како то да су из Раче
само математичари?“. Без много мудровања, одговор је једноставан – за њих је „крив“
Бошко Ђоловић.
У поменутом периоду радило је највише просветних радника из Равног Шорта. Обрад
Јаковљевић, професор географије, био је „стручњак“ за све предмете, од географије,
физике, преко ликовне културе до новоуведеног предмета „Основи социјалистичког
морала“. Главно педагошко и „очигледно“ наставно средство му је била батина. По њој
је био познат, па је било много коментарисања на ту тему. Било је и отворених претњи
појединих родитеља због таквог његовог понашања. Његова супруга Стамена је била
учитељица. Важила је за вредну, толерантну особу, доброг педагога. Из Равног Шорта
су још били учитељи Милорад Лукић и Милија Јаковљевић. У недостатку наставног
кадра учитељи Милорад Лукић и Миљојко Алексендрић би изводили наставу музичке
културе.
Учитеља Милорада Лукића прозваше и „Учитељ партизан“, јер, док је држао наставу
музичке културе, ученици су морали да науче да певају једну једину песму, једну
музичку нумеру: „Партизан сам, с тим се дичим, то не може бити свак...“.
Поред ових било је и наставника који су се краће задржавали: Мирослав Милошевић
Жућа, Миломир Најдановић из Топличке Мале Плане, Биљана Мијајловић из
Барбатовца, као и Лесковчани, брачни пар Стошић, Тошке са супругом историчарком.
У периоду од 1958. до 1960. године при школи је радила ђачка задруга. У њој су товили
свиње и гајили зечеве. У оквиру задруге постојала је ђачка књижара где су ученици
могли да купују основни школски прибор. О судбини храњених свиња и зечева ништа
се није знало, само се претпоставља да су завршавали на трпезама појединих
наставника.
Најупечатљивији утисак и печат у раду школе у Рачи како у наставним, тако и у
ваннаставним активностима, дали су супружници Јордан – Јоца и Радмила Стошић.
Радмила је предавала српски језик. Била је одличан методичар и, пре свега, васпитач.
Знања која је преносила на ђаке била су трајна. Стално је апеловала да се читају књиге,
усађивала је сваком детету љубав према књизи. Пратила је сваког ђака и тачно знала
који је ђак члан општнске библиотеке, а који није. Сваки њен ученик који је одлазио на
даље школовање није имао проблема у настави Српског језика. Личним примером је
косаничком сељаку показивала достојанственост једне младе школоване личности. У
браку са супругом Јоцом док су били у Рачи, није имала деце, а љубав према деци била
је примарна и њему и њој. Примећивало се то врло лако. Тек кад су отишли из Раче,
срећа им се осмехнула, па су напокон добили две девојчице, све некако годину за
годином. Дивним људима се срећа осмехнула и они постају срећни родитељи.
Посебна прича је био наставник Јоца, Јордан Стошић, рођен у топличком селу Мађаре.
По професији је био наставник географије, али оно, по чему се памти у Рачи је његова
љубав према спорту. Био је свестрани спортиста, али из хобија. Уживао је и у
колективним и појединачним спортовима, од атлетике до гимнастике, од фудбала до
рукомета. Много је радио, код ученика на градњи спортских вештина, посебно код
ученика код којих је проналазио таленат. Атлетске реквизите као што су: кугла, диск
или импровиована „ручна бомба“ сам је налазио, а неке од њих је куповао за сопствени
новац. Сала за наставу физичке културе није постојала. Зато је Јоца тежио да заједно са
својим ученицима направи један спортски терен вишенаменског значаја. Ноћима је
сањао такав објекат и својим колегама је дао обећање да из Раче не иде док један такав
објекат не сагради.
Према сопственој причи локацију је лако одабрао. Била је то конфискована маричићка
њива у којој се налазио стари вишевековни храст. Јоца је маштао, цртао планове,
рачунао време за које би се спортски полигон могао завршити. И коначно је кренуо да
се гради полигон, 1960/61. школске године. Часови фискултуре су се претварали у
ископавање и одвоз земље према реци. Наставник Јоца би организовао ђачке радне
акције на градњи терена. Радило би се све по канапу које би наставник Јоца пре тога
спремио и осмислио. Имао је увек при себи скицу или план игралишта. Код куће, у
стану у ком је становао, имао је макету тог игралишта од које се није одвајао. Увек би
је допуњавао неком новом идејом. Тако је почео да се остварује сан једног вредног
наставника, сан о поклону месту у коме је први пут службовао и где је примио прву
плату. Највећу стрмину до пута је осмислио за посматраче или гледаоце. Непосредно
испод је дубоко усечен и поравнат терен за кошаркашко игралиште. У хладовини
старога храста су гимнастичке справе разбој и вратило. На два метра од њих је била
атлетска стаза око целог игралишта елипсасте трајекторије у дужини од око 400 метара.
Копањем, избацивањем и равнањем земљишта направљени су терени, један за мали
фудбал и рукомет, а други за одбојку. Са стране је ископана јама, напунили су је
песком, те је она са залетном стазом служила за атлетске дисциплине скок удаљ и скок
увис. На крају су били гимнастичка греда и конопац за пењање на добро учвршћеним
дрвеним стубовима и са прописном висином. Све је било по димензијама и без икаквих
функционалних импровизација. Само место за гледаоце било је засађено боровима, но
небригом неких, тај засад није успео. На тако уређеном објекту требало је тоне песка да
се уваљају и да се објекат стави у функцију. Све радове је завршио наставник Јордан до
априла 1962. године. Остало је још етапно насипање дела по дела полигона песком.
Тако Рача добија леп полигон за све спортове, на коме ће наставници физичког
васпитања изводити наставу на лично и на задовољство деце.
Школска 1963/64. година за Рачу постаје преломна. Онај „старији кадар“ наставника се
растура, осипа. У Рачи почиње поново формирање новог наставног колектива, доводе
се нови наставници, уз срећну околност да том акцијом руководи Бошко Ђоловић,
Дешишчанин или Рачанин, свеједно.
Запажени од школских надзорника и педагошких инспектора, носиоци васпитања и
образовања у Рачи добијају фуртом препоруку за премештаје на боља радна места.
Раичевићи добијају Ниш, а Милана именују за директора Народног универзитета.
Милорад Ђокић се такође сели у Ниш и дају му место директора ОШ „Вук Караџић“.
Брачни пар Јаковљевић добија Сремску Митровицу, док брачни пар Стошић добија
Смедерево.
Наставник Јордан Стошић и у новој средини показује своје људске квалитете, велико
срце и хуманост. Спасава девојчицу сигурне смрти и учествује на одабиру за
најплеменитији подвиг године. Када је гостовао у телевизијској емисији „Београдска
хроника“, на питање новинара да ли је свестан ризика по сопствени живот кад је ступио
у акцију спасавања девојчице, Јордан је одговорио: „Волим децу, за дете и срце своје
чупам. Коначно сам и ја постао отац, те знам, свестан сам. За децу све дајем“.
Док пишем ове редове, долазим на идеју да се у знак сећања и захвалности једном
таквом наставнику, тако великом човеку, постави на старом храсту спомен - табла са
именом градитеља тог објекта. Ако не на храсту, редно је убетонирати плочу у знак
сећања на човека који је косаничкој омладини оставио један дивни спортски комплекс.
Нека служи за сећање на прошле генерације, генерацијама које тек долазе. Заслужио је!
Међу већ поменутим, терба додати и име вредног учитеља Миљојка Алексендрића,
доброг педагога и организатора како наставе, тако и живота наставног особља на селу.
Личним ангажовањем, великим трудом је учинио да се грађа старог млина који није
функционисао искористи за градњу станбене зграде којом се регулисао станбени
проблем за шест наставничких породица. У томе је успео зграда му остаје као помен на
његово учитељовање у Рачи.

ВРЕМЕПЛОВ 2
ОСЛОБОЂЕЊЕ
Србија је чудна земља, али не и земља чудака. То је земља слободољубивих и
правдољубивих људи: Срба. Колевка је Немањића и европске цивилизације.
Шибана је источњачким вихорима с леђа од Турака и Бугара и швапским ураганима
с чела. Свака стопа је гроб незваног туђинца, крвопије и освајача. Косаница је у њој,
да је краси и представља. С мердарском „Преваром“ и Преполачком капијом Турци
и Арнаути занавек пободоше бели барјак и оставише Србију Србима.
Године 1917. на меанским ливадама смера се јуриш на Бугаре, по Топлици и
Јабланици и одређује напад из Мачковца. Историја се понавља, Шваби нема места
у Србији. Бела нам крв ни за инфузију није потребна. Јури Швабу према Швапској, а
Татаре за Софију.
Другог јуна 1944. године формирана је 17. ударна бригада у меанским ливадама.
Сачињавали су је Пасјачки батаљон, Пусторечани и највећим бројем Топличани.
Пред стројем су били бригадни руководиоци Милош Мушовић, родом Црногорац из
неког села крај Шавника. На просторе Србије и Косанице нашао се јер је као
сиромашни сељак радио на траси железничке пруге Куршумлија – Подујево. За
члана КПЈ изабран је 21. 1. 1939. године. По ослобођењу га шаљу на официрско
дошколовање у Русију. Загонетно нестаје у таласима реке Волге. Политички
комесар бригаде је Милош Прелић, иначе најмлађи доктор правних наука у Србији.
Његов заменик је Душан Божовић Дука, рођен 1913. године у Превоју. Начелник
штаба бригаде је Радивоје Лазаревић „Глумац“ из Спанца.
Командир једне чете у тој бригади је Радоје Масловарић Пујо из засеока Пећарани.
Два пута му Бугари пале кућу. Кроз бригаду пролазе и борци, један од њих је
Милутин Томовић са супругом. Жену му тешко рањену пребацују у Италију на
лечење. Милутин гине у јесен 1944. године код села Равни Шорт. Кроз бригаду
пролазе Радош и Милош Божовић, као и Богосав Радојевић, сви из Превоја, Васо
Саковић, Вујица и Грујо Јаковљевић из Равног Шорта. Значајно место у тој бригади
има Марко Добричанин са своја три сина и ћерком Вукосавом. Његов син Душан на
захтев среског комитета КПЈ за Косаницу постаје први председник Народног одбора
Косаничког среза. За команданта команде места постављају Јована Андријашевића
из Превоја. У 17. бригади је био и Љубомир Славковић, угледни домаћин из Раче,
који гине у обрачуну са Балистима , као и многи други знани и незнани из косаничких
и топличких села. Шеста и четврта српска бригада крајем маја и почетком јуна 1944.
године врше даноноћно гоњење Бугара, Љотићеваца , остатака четничких
формација и Српске државне страже. Ослобађају се погранична места на линији
раздвајања од Балиста: Секирача, Трпезе, Васиљевац, Боровац, Мердаре,
Матарова, Преветица, Орловац и Преполац. Шестог јуна долази до садејства шесте
и четврте бригаде 21. дивизије и 17. ударне меанске у атару Доње Дешишке.
Настављају невиђен јуриш ослобађајући село по село, све до Куршумлије у којој је
бугарски гарнизон. Уз невиђене губитке Бугари се повлаче десном обалом Топлице,
а четници и Љотићевци према Лукову и Копаонику. Тако се Косаница коначно
ослобађа, јуна 1944. године.
Чувена ОЗНА прераста у УДБУ , чији официри имају специјалне задатке и
специјално обучене људе. Од њих ће се касније регрутовати Народни милицајци
КОС - овци. Имали су за задатке да рашчисте са остацима четничких формација, да
обезбеде попуну војних формација за рат против Балиста на Косову и да
истовремено обезбеде регрутовање људи за служење редовног војног рока у новим
условима. Многи борци који су били за краља и отаџбину, још увек су се крили по
шумама и по пећинама. Често су били код својих јатака на храни. Очекивали су
повратак краља у земљу, помоћ Енглеза, само не Стаљина. Док су се неки крили по
беспућима Копаоника, Соколовице и Радана, многи су у збегу тражили помоћ на
западу. Покушавали су да се пробију преко Босне и Хрватске до Аустрије или
Италије. Одатле – куд` који мили моји: Америка, Енглеска или Аустралија, само да
се жива глава изнесе.
Четници су се већином крили по пећинама или су код јатака налазили заштиту.
Било је и оних који су се крили близу својих кућа, код комшија или на њима знаним и
утврђеним местима. Неки су имали добро уређене земунице, снабдевене храном,
огревом, фурунама, као и код куће. Они су били препуштени на чување својим
најближим – очевима, мајкама или сестрама. Њима је претила двострука опасност:
да лично буду откривени и ликвидирани, или да им најмилије туку официри УДБЕ,
малтретирају, да их стално прате и да су увек под присмотром, само да им одају
место скривања. Било је и оних који су сами без икаквих јатака, без иког свог, на
своју руку, на своју луду главу, тражили излаз. Њих је, додуше, било много мање,
али су за УДБА - ше представљали ноћну мору и стални страх, претњу и опасност.
Такви су били храбри, веома паметни и спремни на све. Чак су се користећи своје
ратно искуство шегачили са официрима ОЗНЕ. Јављали би се њиховим станицама
нудећи им безусловну предају. Слали су им поруке, позивали их да дођу по њих.
Тиме су их намамљивали на једну страну, а сачекивали на сасвим другом месту.
Тако су у њиховим редовима изазивали пометњу. На тај начин су многи официри
ОЗНЕ и главом плаћали своју необавештеност, своје неискуство, лошу организацију
дејстава. Углавном, свака потера за њима је била велики ризик за младе, неискусне
и изазов који је многе стајао главе.
Купиново, село тик поред Косанице, имало је Владу Пижовељу, прекаљеног борца,
духом богатог, борца од чије су храбрости, ратне вештине и луцидности јуришни
одреди ОЗНА - ша били у сталном страху. Има у службеним забелешкама један
случај како је припадницима УДБЕ заварао траг, на само њему оригиналан начин.
Да би променио своју локацију, пошаље вест „УДБОВЦИМА“ да се предаје. Са
официрима УДБЕ уговорио је место и време предаје. Било је то место испод
каменог железничког моста, а време: тачно у подне. За знак распознавања
уговорили су точак, колико да не буде забуне. Официри и војници ОЗНЕ поставили
су заседу, маскирали се, очекујући таквог борца. Нико да прође. Прошао је само
човек са металним обручем, шином за точак од запрежних кола. Хладнокрвно,
Пижовеља је прошао покрај заседе. Причали су касније људи који су га познавали
да се пролазећи покрај заседе једва уздржао од смеха. Тако је борац Владо
Пижовеља својим луцидним потезима и преварама стално мењао своју локацију,
своје место скривања. Том приликом надмудрио је потеру па место скривања
Купиново мења на другој страни за место Орловац, сасвим другој страни.
Ознашима је био непредвидив и увек су били у страху да их не изненади, чак и у
станици, на њиховом зборном месту. Колико је био луцидан, толико је било и
проданих душа, спремних на сваки чин издаје. Мештани су пратили сваку његову
појаву и његово кретање. О томе су обавезно обавештавали командире ОЗНЕ. Било
је толико злобних душа да су зарад додворавања покушали и да га отрују. Стари
ратник је био опрезан. Тако је увек одолевао потерама озлоглашених Ознаша.
Крајем 1945. године хватају га, стрељају на месту данашњег кружног тока у
Баћоглавском насељу у Куршумлији. Његово тело проналази му мајка и покопавају
га на гробљу у Купинову.
Људство ОЗНЕ је посебно бирано и проверавано на разним задацима. Да би неко
постао члан УДБЕ, требало је да испуњава врло строге критеријуме: пореклом да
није са терена на ком делује, да добро рукује аутоматима руске производње.
Нарочито се водило рачуна о његовом менталном склопу личности. Морао је да
буде немилосрдан, да му је убиство посластица за душу, да не зна за кајање и
учињено дело, да се вешто прикрива и не поверава. Такође су имали разне
специјалне обуке за вођење борби на неприступачним теренима, за савршеним
руковањем наоружања. Такође су обучавани да успешно граде мрежу својих
обавештајаца, доушника и критеријуме за њихов одабир. Ту су посебно морали да
воде рачуна.
Један од најомраженијих од свих, коме су сви подносили своје извештаје, био је
човек из околине Куршумлије. По својим неделима, по окрутности, по страху који је
уносио у народ, био је надалеко познат УДБАШ Танасковић (у даљем тексту
Танаско). Толико се народу замерао, а све за „више циљеве“, да се у народу
одомаћила клетва у најцрњем облику: „Да бог дâ, да те Танаско посети“. Које би
куће посетио, ту би многе мајке закукале. Домаћинско гостопримство би обавезно
злоупотребљавао у најгорем облику. Таквом се човеку већина „најповерљивијих
података“ носила на увид. Он је одлучивао. Њему су се полагали рачуни. За
Танаска су још говорили да је у физичком смислу стена, у души камен, човек без
осећања и стида. И остали на вишим истанцама су били његова копија и ништа
друго, можда само бездушнији.
Терен Косанице и Топлице, веома брдовит, са густом храстовом или буковом
шумом, био је идеалан за скривање свих лица за којима су биле организоване
потере. Тако су се на овим просторима нашли многи непознати из доње Топлице, из
моравских атара, па чак и из лесковачког краја. Сви су тако у групицама тражили
спас, надали се излазу од невиђених хајки и потера. Стално гоњени, довијали су се
како су знали и умели.
Целим косаничким крајем хрлиле су групе ОЗНА - ша и разних униформисаних
лица, а на другој страни појединици краљеве војске у отаџбини, већином четници.
Њих је било у занемарљиво малом броју. Углавном, четници су се скривли код
јатака, по пећинама или земуницама које су сами правили за евентуално „злу не
требало“.
Један, о коме се посебно говорило био је четник Божо Марковић из села Дегрмен.
Током рата остао је без једног ока, па су га прозвали Божо Ћорави. На делу главе
без ока увек је носио мараму, тако да је на тај начин био најпрепознатљивији. Био је
сам. Сам се скривао, сам се сналазио за храну, воду и потрепштине за
преживљавање. Преко ноћи је долазио код својих познаника, узимао храну за по
неколико дана. Затим би одлазио у шуму на сигурније место. На тај начин би
домаћине штитио од неприлика које би им официри ОЗНЕ или потере приређивали.
Знао је да су му увек за петама. Исцеђен глађу, болешћу, само је чекао тренутак да
му се живот оконча. На добровољну предају није ни помишљао. Тај недостатак
једног ока користили су други, нарочито они из Топлице или Мораве. Многи су на
његов рачун правили зверства и пљачку, нарочито ноћу. Ставе мараму преко главе,
преко једног ока и такви би залазили у села, код домаћина. Пљачкали би све што
нађу, односили би све вредне ствари, а нарочито прехрамбене. Док су одлазили,
претили су им да не тужакају и никога не обавештавају. У противном су им претили
осветом. За сва недела, крађе или пљачку морали су увек да оптужују Божа
Ћоравог, да их је он посећивао, претио, узимао храну и да су га лако препознавали.
Тако су многи непознати злоупотребљавали Божа Ћоравог за многа нечасна дела,
највише за пљачку и застрашивање. Иначе, Божо се од своје родне куће није много
удаљавао. Кретао се до Васиљевца, Боровца, Мердара или Матарове. За ОЗНУ,
како су писали у извештајима, није представљао крупан залогај. Тако усамљен,
одлазио би дубоко у шуму, да покрај неког потока болује већ поодмаклу болест. У
таквом су га стању нашли гониоци, припадници ОЗНЕ. Ликвидирали су га, затрпали
тако да му се ни дана данашњег гроб не зна. Разне су претпоставке и нагађања.
Посебна прича била је једна усамљена двојка четника, иначе побратима по „Богу и
Светом Јовану“. Побратим је у свести сваког Србина имао значај и поштовање као
брат и можда више од тога. Побратимство је у српском схватању заклетва Богу да је
веза трајно братска и вечна. Побратими - четници, како су их „УДБОВЦИ“ назвали,
„одметници“, били су Пурко, алијас „Змај“, и Драгиша Мијачић. О њима су
испредане разне приче. Једноставно, код народа се о њима правио мит. И дан -
данас многи о њима говоре као о легендама српског човека - ратника, нешто попут
хајдука из наше благословене епске поезије. Нису изводили никакве акције, можда
неку диверзију у самоодбрани. Гледали су само како да се извуку из обруча који су
им стално постављали ОЗНА - ши и њихови сарадници. Уз њих су ангажовани
повереници новог поретка, доушници који обавештавају УДБУ. За припаднике ОЗНЕ
и њихове послушнике били су страх и трепет, можда најтежи задатак, да се они
ликвидирају. Стално су мењали своје положаје, места скривања и на тај начин су
били права енигма органима потера и безбедности. Колико су ОЗНАШИ и
сарадници имали доушника, побратими су можда имали два пута више јатака. Били
су спремни на освете. За свако потказивање знали су на разне начине да се свете.
Тако су сељаци косаничког краја живели у двоструком страху. С једне стране су
ОЗНА - ши, а са друге побратими Пурко „Змај“ и Драгиша Мијачић.
Побратиме Пурка Змаја и Драгишу Мијачића место није држало. Где заноће, ту не
освићу. Где су их најмање очекивали, ту су се по неком неписаном правилу
налазили. Били су спремни на свако изненађење. Уз помоћ својих јатака и
изванредне интуиције, увек су били корак испред УДБА - ша. Прича се да су знали
место и време првог оснивачког састанка за огранак КП у Косаници. Док се састанак
одржавао у кући једног од Милутиновића, негде у Доњој Дешишки, њих двојица су
ушли на врата, ето као да и они буду присутни. Код оснивача, делегата, завладали
су страх, неверица и сумња у потказивање. Побратими су кроз смех честитали
изборни састанак и како кажу неки од присутних, са свима се понаособ руковали.
Обратили су се домаћину да им наздрави чашицом ракије, јер ваља се да им и они,
побратими, честитају рад и „поквасе“ започето. Из страха и неверице, кажу неки
добро обавештени, да је неком од чланова КПЈ потекла крв на нос, а побратими су
му лично указали помоћ. У неким сведочењима, прича се да се ради о Вису
Станковом и Катином сину. Одметницима побратимима време је истицало. Место
треба променити јер су им ОЗНА - ши за петама. Уз оно српско „збогом“, оставили
су дружину да ради, да састанче на миру, а они ће већ својим путем, негде - путем
непознатога. Отишли су у само њима знаном правцу. Ухватили су пут за Равни
Шорт и Превој, места познатим по комунистичким гнездима. Планирали су да и тамо
неког изненаде, прво ОЗНА - ше јер су знали да им није на крај памети да се туда
побратими пробијају према Космету. Одатле су држали правац Преполац, па
Дубница. Већ су се дохватили територије Космета, и одмах окршај са Балистима. У
том окршају гине Драгиша Мијачић, док његов побратим Пурко остаје сам на светој
српској косметској земљи. Сахрањује свог побратима и оставља га на вечни
починак, на сталној стражи земље Србије. Ратник Пурко „Змај“ мора даље да се
скрива од потера свих облика. Залази дубоко на Космет до реке Ситнице, пећког
села Жач, где ће по неким подацима професора Настасијевића бити ликвидиран,
али знатно касније. Наравно, ову претпоставку треба узети са резервом јер постоји
и друга да је успео да се пребаци за Аустралију.
На територији Косанице остао је још мали број четника. Двојица Зувића, од којих је
познатији Живота. Његово кретање и скривање је углавном било везано за
Копаоник, где је имао добро изграђену земуницу, али слабо организовану мрежу
помагача за своје скривање. И њега брзо налазе припадници ОЗНЕ. Једног кишног
септембарског дана проналазе га и на лицу места ликвидирају. Његовом
ликвидацијом и убиством Влада Пижовеље, може се рећи да је рат са четничким
„одметницима“, рат на територији Косанице, био завршен. Рашчистили су са
Пећанцима - Миловановићима, са четницима Животом Зувићем и Благојем
Неранџићем из Пупаваца.
Како је живот у косаничко - топличком крају почео да се нормализује, то се за
територију Косова и Метохије није могло говорити. Тамо су деловале балистичке
снаге под командом Шабана Полуже и Адема Воће. Први је деловао на
територијама Лаба и Вучитрна. Циљ и задатак балистичких терориста био је
стварање „Велике Албаније“, зацртане другом призренском лигом, од 16. септембра
1943. године, капитулацијом Италије. Нарочити замах у извођењу војних операција
добили су повлачењем једног дела војне формације Александра Лера за ојачавање
Сремског фронта. Тако су Балисти зликовци, под воћством Шабана Полуже, на себе
привукли значајне српске војне формације. Гинуло се на обе стране. Углавном, НОВ
- у Југославије чинили су борци српске националности. Највише их је било са
територије Косанице и Топлице. Те јединице је требало стално ојачавати и
попуњавати људима. Иако је рат званично завршен, за сељака Косанице и Топлице
није.
ВРЕМЕПЛОВ 1
ВАМПИР У КОМУНИЗМУ
Док су сељаци Косаничани радили на испоруци и утовару дрвне грађе да би прехранили
своју породицу, платили порез, дотле су Жупљани, вешти трговци вештачког пића,
користили згодну прилику за профитерство. Сналажљиви Жупљани и Топличани отварали
су кафанице, биртије или крчме. Била им је згодна прилика за лаку зараду. На почетку је
било три кафанице, па је конкуреција била јака. Утркивали би се за сваког муштерију.
Посебан шлиф за рад у кафани показивао је Жупљанин Милоје Јевремовић. У раду су му
помагали супруга Милунка и унук Драган. За свој профит, за сваког госта, довијао би се на
разне начине. Одабирао би двојицу или тројицу добрих пиваца, „мераклија на ракију“, који
би му навлачили муштерије. Они би једне вечери пили на терет кафане, газда части, док би
две плаћали и тако у круг. Заузврат би „почаствовани“ ширили круг муштерија. Код њега
би се окупљале рабаџије од Доброг Дола, Ђака, Зебице, рабаџије са свих страна да душу
крепе, да се увек уз „по једну чашицу“ нешто договоре. Правили би планове за следеће
задатке, оне које им предстоје. Углавном, ту је било свратиште рабаџија и доконих сеоских
ђилкоша са свих страна. На услузи су им увек били Милунка и унук Драган. Збијале су се
разне згоде, причало се о свему, само не о политици. На зидовима кафане качене су разне
пароле, попут оне добро знане: „Част свакоме, вересија никоме“ или: „Ни вересије – ни
ракије“. Била је и парола „Дочекасмо слободу, политику низ воду“. Ова је парола многим
партијским активистима била загонетна, нејасна, а порука неодређена. Зато су кафеџију
Милоја једном приликом привели удбашком оперативцу да објасни смисао поруке.
Задржали су га у станици милиције око два сата. Шта су закључили, коју поруку пароле је
оперативац видео, ништа се не зна, али се зна да је тог поподнева кафана била затворена.
На вратима је стајало обавешење: „До сутра не радимо, сређујемо инвентар“.
Почели су коментари сталних посетилаца, муштерија, рабаџија и радника који су радили на
утовару железничких вагона. „Милоје забрљао, Милоја привели, затвориће му кафану,
најео се па буче на нашу муку. Ако су га, продавао нам је `шећерушу`, а ми шећера ни за
славу немамо“. Свако је имао неку своју причу, свој коментар. Намучени су одобравали,
коцкари и нерадници су отворено жалили за „необрнутом ниједном руком“.
Сутрадан, већ од поднева, кафана је поново отворена, али без пароле за политику низ воду.
Уместо ње, Милоје је поставио паролу „Без пара читај `Борбу`“. Слика „Друга Тита“
променила је место и уместо положаја на бочном зиду, сада је премештена на зид,
наспрамни од улаза. Тако се кафаница преуредила, а газда Милоје је сваког обавештавао да
ће за два дана гости моћи за џаба да читају дневне новине „Борба“.
Најчешћи рачански гости у кафани код Милоја били су они из Зувића, Герзића, Ложанаца,
Гвозденовића и Дешишке. Опијени „вештакушом“ остајали су до касно у ноћ, заборављали
на жене и децу. Код жена се јављао страх, љубомора, јер, где има удовица, има и свега.
Жене из Зувића не заборављају на ону: „О, мој Миле из нашег рејона, кол`ко сам ти појела
бомбона“, направе план и договоре се са Драгутином Докићем да им он доводи мужеве
кућама на време. Да би одагнале сумњу у мужеве, оне њему дневно по литар „мученице“,
он ће њима мужеве на време кући. Знају да једино он то може, за то је једино Драгутин
способан. Без размишљања им је обећао јер литрењак џаба није за потцењивање. План је
сковао још само да га оствари. Сутра вече, сви као постројени код газда Милоја, оно на по
једну. Увек на по једну, а све по кругу и увек до пијанства или, како су се многи шалили,
„све до кумине куће“. Док би они тако ракијали, Драгутин би некуд излазио, враћао се, па
опет нестајао. Комшије и другари нису ни претпостављали где је, што га нема. Помишљали
су, ето, можда човек има „учесталу столицу“ па да јој је увек на располагању, да јој се нађе.
За то време, он би пунио торбу каменом, коју је већ припремио. Пунио је онолико колико је
био у стању да понесе те „припремљене муниције“. Припити у одмаклој вечери, морали су
кући, пуни утисака, кафанских чари и „никако пијани“. Успут, причали би о свему, јер им
је Милојева ракија добро одвезала језик, причали, а да нико никог не слуша, свако за свој
грош и ћеф. Пут је водио између сеоског гробља које је на литици око петнаест метара
изнад и потока испод који никад није пресушивао и који свој жубор претварао у расправу
посвађаних људи. Ту покрај гробља Драгутин би бацао по неки камен испред првих у
колони. Застајикавли би, па би опет кренули. И опет иста слика, опет камен и опет испред
првих. Тако би их Драгутин испрепадао, да су помислили на вампире. Да бацају камен из
гробља у глуво доба ноћи на људе, могу само вампири или они нечастиви. Преплашени би
се дали у бежанију као у ратном одступању.
Иста ситуација се понављала и следећих вечери. Људи су почели да одустају од вечерњих
седељки код газда Милоја. Ненадано, из неопрезности, једне месечином обасјане ноћи
приметили су да камен баца Драгутин. Све сумње су пале. Остаде да је вампир човек из
њиховог друштва, њихове лонџе , Драгутин Несторовић. Сељацима је свануло усред ноћи,
нашли су да је вампир Докић Драгутин. Тај надимак му је остао до краја живота, и многи
су га познавали само као „Вампира Докића“. Надимак „Вампир“ добио је по застрашивању
из гробља, а Докић по првој жени Доки. Отишао је богу на истину под тим надимком, а
децу, сву тројицу, заједно су назвали „вампирчићима“.