SLAVE, PROSLAVE, ISPRAĆANJA deo I

U sada srednje daleka vremena, koja nama se u odnosu na ova čine tako daleka a koja sa
setom zovemo osamdesete i dvedesete...pa ove druge sa delimičnom setom, običavalo je i
upražnjavalo se obilje sada već iščezlih običaja. Neki od njih su iščezli sa prestankom povoda
da se upražnjavaju a drugi su dobili druge forme i praktikuju se fragmentovano. Ispraćaj u
vojsku iliti u vreme one druge države koja se usitnila i pretvorila u više njih, ispraćaj u JNA,
bio je prvi centralni događaj i povod za proslavu većih dimenzija, važan trenutak u životu svih
nosilaca epiteta ,,Roditelj,, a i svih mladića koji su imali tu sreću da se rode u Srbiji ili nekoj
drugoj centralnobalkanskoj oblasti. U srpskoj tradiciji je poziv za vojsku bio kao poziv u
bratstvo muškosti. Čuvena rečenica sada već mitskog Gidre , De je tatin artiljerac,, kratko ali
efikasno slika ushićenje pred odlazak u redove sivomaslinastih branioca otadžbine. Narodna
tradicija je išla tako daleko da je floskula ,,Ako nije za vojsku nije ni za ženidbu,, vrlo
ozbiljno shvaćena. Lično sam bio svedok epizode dok sam otaljavao svoj dug otadžbini da je
ona sudbinski povezana sa daljim životom. Stajući u redu za obrok u vojničkom restoranu i
čekajući da se poslužim JNA specijalitetima zapazio sam jednog kolegu koji se kretao po
unutrašnjosti kuhinje i ko da ..,,malo krivlje,, na jednu nogu. Pomislih, možda se povredio na
fizičkim vežbanjima, pešadijskim preprekama ili slično, međutim kasnije sam saznao od
jednog njegovog zemljaka negde podno Zlatibora koji mi seriozno saopšti...,,I bre niški
stvarno si budala. Pa koja će ga kuća za zeta ako nije služio vojsku. Njegovi su na jedevite
jade uspeli da ga ubace da služi JNA,,.......I tako suma sumarum služenje vojske bilo je
inicijacija za koju se ne prašta. Sve bi inače počinjalo regrutacijom pa jurnjavom po vezama
da ne ide u brdsku pešadiju nego po mogućnost u ,,auto jedinice,, da ne bude mlogo daleko,
da mož da dođe ..da ne putuje do Slovenije il da ne bude u šiptarsko.....E kada bi prošla ta
uvertira pozivar bi doneo poziv..tatko bi povikao nalik Gidri ,,De je tatin vojnik,, a majka bi
počela da plače i rida uz ,,Dočekala majka,, ...Sa sve pozivom u rukama srećni tatko bi istrčao
na ulicu i zvao komšije na rakiju a oni bi ga lupali po ramenima uz povike ,,Svaka čast,, ,,Nek
je sa srećom,, i obavezno ,,Pa kad dođe da ga ženimo,,...I posle te kraće ali šok euforije počele
bi pripreme za proslavljanje ovog vrlo važnog događaja. Spisak...prva stavka u početnoj fazi
planiranja svake proslave ..koga zvati. Moralo je preći spisak više puta po sočineniju jerbo
ako nekog zaboravite familija će više da se bavi vama narednih tri godine nego Soprano
dužnicima. Tu je obično išla i prepirka između roditelja...ovaj nas nije zvao kad mu se otelila
krava...ili ,,Tvoj ujka nas seo u ćoše kad ženio sina,,.....sve u svemu sočinenije spiska bilo je
vrlo odgovorna faza. E onda ..šatra iliti baraka...Mladim ljudima bi ovo sad izgledalo kao
proslava Bahovih i Dionisovih festivala ali proslava u baraci postavljenoj u dvorištu ili čak na
ulici bila je pitanje prestiža. Prvo i prvo baraka je morala da bude što veća, bogato okićena
papirnim ukrasima u vidu traka i venaca i obavezno sa cvećem tipa šuman. Priprema terena za
postavljanje barake bila je odgovorna i tehnički zahtevna. Teren na kome je bilo predviđeno
postavljanje objekta je morao da se dobro izravna ali i da ima mali pad u slučaju da kiša
navali i zalije objekat a slapovi sa cerade krenu niz strane i kojim slučajem uđu u unutrašnjost.
Nakon ravnjanja i omeđivanja prostora sve je bilo spremno da se formira i sastavi
konstrukcija barake sa svim pripadajućim elementima. Tu počinje dramaturgija. Nude se svi a
najviše oni koji o tome nemaju pojma. Dolazi i do čarki podstaknutih raznim tipovima
akohola koji domaćin počinje da toči i time ozvaničava da je slavlje započelo. Iznajmljivač
barake, a obično i pribora za jelo i piće, delimično od keramike a delimično od plastike
dovozi transportom kamionče ili traktorče na željenu adresu. Niko naravno ne postavlja
pitanje što se tim istim priborom do tada služilo hiljade ljudi ili što je neka od viljušaka bila
kriva za to što je neki gosto u tuči ostao bez oka, ili što će da nazdravlja iz čaše iz koje je pre
njega pio tip koji je odavno fasovao hepatitis C...svašta pa zna se voda po nikoga, vino po
nekoga a rakija po svakoga...doktor Kon još nije upisao fakultet ili ga bar još nije završio. I
posle peripetija, obaveznog uvertirskog opijanja baraka je postavljena. U njenoj utrobi
naređani su stolovi, u čeonom delu ćilimi i tapiserije kao za kazahtansku predstavu, okićeni
šumani, razvučene trake preko konstrukcije, poređan pribor, formirano mesto za muziku,
osvetljenje..šou je mogao da počne.

I dok bi trajalo podizanje konstrukcije i uobličavanje ,,svečarskog prostora,, žene bi se

posvetile pripremanju svečarskog menija. Šablon je uglavnom bio isti ili sličan...razno
ordevlje...sir, salama.kod malo imućnijih šunka ili pršut...kuvano jajce ...paprike u ulju...ako
je zima sezonska salata...čorba...obavezno..punjene paprike..leti sveže zimi
suve...sarme..roštilj i pečenje. Spravljanje svečarskog menija bi se uglavnom svodilo na kućnu
radinost i sopstveno rodbinske snage. Zbog toga se gledalo da se što više familija pre toga
zaduži istom takvom pomoći i tako obezbedi radna snaga za sopstveno veselje...jednostavna i
prosta kombinatorika.

Dan veselja-roditelji bi podranili i odmah krenuli sa radom na sopstvenom stajlingu. Majka

kod frizera tatko ispred ogledala, brijanje i doterivanje iz pomoć komše sa iskustvom rada na
ručnoj mašinici za šišanje. Majka obavezno kombine ili aljina koja će da odskeče od svih
drugih, oko vrata prstiju ruku sav raspoloživi nakit, minđuše obavezno alke što veće. Nisu
zaostajale ni strinke ni tetke retke bi čak odlučile da malo skrate brčiće ukoliko su napredovali
jer trebalo je celivati se sa bližom u dalekom rodbinom. Deca su bila obavezan dekor svakog
veselja ovoga tipa. Obavezu vođenja brige oko dece vodile su obično ponosne babe. One bi ih
vodale od jednog kraja barake do drugog govoreći zainteresovanima...,,Ovoj mi je od ćerku
sad će dođu i od sina....,, ili hvalile njihove intelektualne sposobnosti i inteligenciju u starosti
jedna godina...,,A bre mori uvedo ga pre neki dan da vidi telence a ono viče i pokazuje ..Babo
muuu...mnogo znaje a ovako malečko,,......

Muzika – vrlo važan segment, važniji od menija i ostalih svečarskih stvari...harmonika

obavezno, kontrabas ili bas gitara, bubnjevi, sintisajzer, pevač ili pevačica, najbolje oboje.
Muzika bi došla uvek ranije nekoliko sati pre gostiju i zasvirala najpre u dvorištu gde bi
situacija počela da se zagreva a a zatim u baraci gde bi neretko dočekala naredno jutro.
Repertoar je zavisio od afiniteta i zavičaja gostiju ali postojali su songovi koji su bili
nezaobilazni. Folko pevači toga vremena shvatajući značaj ovakvih svečanosti namenski su
kreirali songove sa tematikom odlaska u JNA. Najčuvenija je svakako ,,Moj Milane kad u
vojsku pođeš.. zatim jedna koja je bila na granici da je zaseni ,,Kad u vojsku ja polazim,, sada
zaboravljenog interpretatora Ace Đigunovića, ,,U vojsku me majka šalje,, Žike Ivkovića
pesma koja izaziva euforični plač i jecaj i naravno kao vrhunac Vojnička pesma Šabana
Šaulića sa stihovima koji su slamali i najtvrđe: ,,Majka plače ocu suze liju/ svog jedinca šalju
u armiju/...posle ovoga bi majku obavezno ,morali da sednu do kuma koji bi upućivao reči
utehe i nudio ladnu vodu i kocku šećera. Između bloka pesama zasvirala bi se kola što je
goste teralo da se uhvate u dugačke zmijolike nizove i zaigraju uvijajući se u prostoru
stisnutim stolovima sa strane.

Stari srpski običaj ispaljivanja projektila i trošenje džebane na ovakvim skupovima mnogi još
ne mogu da prežale. Pucanje u vis, ponekad i malo niže, što je kod jednog mog komšije
rezultovalo rikošetom i ranjavanjem dragog gosta, mnogi ni danas ne mogu da prežale. Slavlja
po dvorištima i barakama bila su kao stvorena za to a bušenje cerade kojom je baraka bila
natkrivena se na neki način podrazumevalo. Domaćin je uvek imao predviđen fond da
nadoknadi ovakvu štetu vlasniku barake. Opet, organi reda toga vremena imali su
tradicionalnije nazore na celu ceremoniju i više razumevanja za običaje pa su pucačima
gledali kroz prste.

Regrut-slavljenik-uprkos svim nedaćama koje su roditelji i rodbina imali oko priprema i

zadovoljenja brojne rodbine komšija i prijatelja bio je najnesrećnija figura ove svečanosti. On
je bio doterivan, šišan, brijan..pod uslovom da ima potrebe...oblačen uglavnom onako kako su
to drugi mislili da treba. Za levi rever mu je iglom kačen dugački konac na kome su se nizale
šarene novčanice u raznim apoenima. Njegov uglavnom zbunjen izraz lica razbiljala su
cmakanja rodbine i ostalih gostiju, stiskanja i grljenja uz poruke ,,Da budeš dobar
vojnik,, ,,...Pa će te ženimo,, ,,Nemo da trpiš jedi da se popraviš...,,Sad rano leganje rano
ustajanje,,...;E sad će očvrsneš kako dren...,,. A on jadnik je samo posmatrao smeškao se na
silu ponavljao naučeno ,,Fala,,..i ne znajući šta ga čeka. Jedino što je znao o vojničkom životu
bilo je iz filma ,,Vojnici,, sa legendarnim Đokom Balaševićem pod uslovom da ga je gledao
ili iz priča onih koji su išli pre njega. Bio je potpuno nesvetan trenutka koji ga je zadesio ali
bez izbora da li da učestvuje ili ne.

Njegovi prijatelji i drugari našli bi se da mu malo poboljšaju raspoloženje nudeći se da preko

ruke ,,otresu,, po jednu. Nakon nekoliko otresanja i slavljenik bi pobvratio samopouzdanje i
ponosno stao da kiti muziku parama naručujući pesme i nastavljajući da euforično proslavlja
svoj odlazak u nepoznato. Baraka je inače bila odličan ugostiteljski objekat jer u slučaju
havarije tipa razbijene srče ili vraćanja sadržaja iz želuca-čuveni rigoleto nije moglo doći do
štete veći razmera. Za čišćenje sadržaja sa poda bila je dovoljna samo lopata i dežurni. Osim
toga za razliku od kafanskih proslava ovde nije bilo vremenskog ograničenja pa je proslava
trajala onoliko koliko su gosti bili izdržljivi. Oni najizdržljiviji su dočekivali svanuće i bivali
služeni prvom jutarnjom kafom tzv. trezvenušom.

E pa slavlje u čast vojnika je prošlo u zdravlju i veselju, pod uslovom da nije bilo mrtvih i
ranjenih i sad je valjalo opraviti ga na put. Pakovanje sportske torbe marke YASA ili
eventualno ,,Adidas,, al slovenački teklo je sporo i sistematski. Pored spiska koji je svaki
regrit dobijao šta da ponese sa sobom i torbu su gurane i gurabije, flaša rakije ,,da se počasti
sa novi drugari sa koji će služi,, grancle sa šećer u prahu, pečenje i cigare čak i ako ne puši.
Onda su sledili saveti..,,budi dobar sa svi i sa Makedonci, i sa Hrvati, Bosanci ..onda bi se
ubacio teča ..,, e što sam ja imao nekog Fadila iz Zenicu kad sam služio u Bileću sa glavu
kamen mogo da razbije,,....i saveti tipa ti kad stigneš nemo odma da ulaziš u kasarnu čekaj do
ponoć...prošetaj se malo po grad....dok bi drugi rashlađivao jetru pivom i zbijao šale...,,Jel
znaš šta stoji na pano iznad glavnu kasarnsku kapiju -Dobro došli mladi vojnici- a od pozadi
najebali ste...,,..Tako bi mlađanom junoši koji već sutra treba da uskoči u uniformu ulivali
samopouzdanje i hrabrili ga.

Dan –polaska...bio bi uglavnom konfuzan i zbrkan kao da svi čekaju da isprate mladog
vojaka. Od sabajle majka i sestre bi udarile u neko lagano plakanje a ako bi imao brata on bi
se već uselio u njegovu sobu i počeo da pretura. Tatko bi nazdravljao od sabajle kako bi
razbio tremu a ostala uglavnom bliža rodbina i komšiluk čekali su vreme polaska na
autobusku ili železničku stanicu. Regrut bi sedeo i u slučaju da je pušač kalemio cigaru za
cigaru ili ispijao po koju....sve u cilju razbijanja nadolazeće treme. Kako se čas odlaska
približavao sve je više ličio na onog nesrećnog roma koga su u zimu fašisti trebali da streljaju
na Bubnju. Pošto su se pripreme odužile Ciga se oglasi,,Gosn fašista ajd streljajte nas na dve
na tri pa da si begamo kući da se grejemo,,.....Otprile se tako motalo i po glavi našem regrutu
kao i ovom crnohumornom vicu...,,Ajd da odem, da bi što pre mogao da se vratim,,......

I bulumenta bi se pozivom nekog obično..E ljudi vreme je ajd da se kreće...krenula kolima ili
nekim drugim prevoznim sredstvom neretko i pešice uz pratnju harmonikaša na konačni
ispraćaj. Usput bi se pevalo uz pratnju harmonikaša uglavnom iz gorepomenutog vojničkog
repertoara a početkom devedesetih i iz ranije zabranjenog nacionalističkog. Teatralnobi se
ulazilo u stanicu na kojoj je obično bilo još takvih manifestacija sa drugim regrutima. Uz
pevanje i natezanje flaša, šaljivo dobacivanje i kukanje ženskadije sve do poslednjeg poziva
dispečera stanice ,,Voz sa tog i tog perona polazi za pet minuta,, ili autobus svejedno regruta
bi drugari uneli u sredstvo prevoza. Poslednje što će videti biće gomila koja mu maše sa
perona stanice dok on hita da popuni mesto u nekoj od jedinica ponosne armije.