Употреба човека

Већ на самом почетку романа уочавамо нешто необично, а то је његов наслов —

употреба човека. Наслов ствара утисак да отварамо некакав приручник о коришћењу
предмета и сугерише нам да је човек, често и у животу, а посебно у овом роману, у ратним
околностима, сведен само на оно телесно и злоупотребљен као некакво оруђе, док се се све
оно људско у њему занемарује и бесповратно губи.

Повод за почетак приче у овом роману биће случајно пронађен дневник Немице и
наставнице Ане Дрентвеншек. Код ње су наставу немачког језика похађали Вера Кронер,
Средоје Лазукић и Миленко Божић и тамо су се неколико пута случајно срели. Управо ће
њихове животне судбине бити у средишту збивања овог романа. Најпре нам се приказују
рано детињство и младост ових ученика и њихов живот у кругу породице. Њихови
родитељи су по свему суште супротности и ниједна од тих породица није складна и сасвим
срећна, а поводи због којих шаљу децу на учење немачког нису најјаснији. Чини се да
свако од родитеља жели да кроз децу и њихов потенцијални успех оствари своје жеље и
циљеве које из неког разлога није успео. Наставак романа донеће нам приче о њиховом
зрелом добу и видећемо да је стварност за свакога од њих постала суморна и мучна, да
нису успели остварити снове и испунити родитељска очекивања, већ су постали жртве
ратних околности и случаја који су управљали њиховим животима.

Вери Кронер ће убити јеврејски део породице, а њу одвести у логорску јавну кућу,
где ће њено тело служити само за употребу и забаву другима. Када Средоје Лазукић, коме
ће такође убити породицу, а он отићи у партизане, после много година сретне Веру, обоје
ће бити само без видљивих физичких недостатака, али порушених идеала, сахрањених
снова и без вере и наде у бољу будућност. Крај Миленка Божића је био најтрагичнији. Као
унакажени заробљеник, окончаће свој живот у тешким мукама и ранама у једној немачкој
болници. Он, тако заљубљен у живот и Веру, жељан знања и пун вере у напредак
човечанства и света, остаће заборављен од свих, само још један безимени број на
непрегледном списку ратних жртава.
 Човек у овом роману умире много пута пре стварне смрти — кад год му се
одузимају људскост и достојанство, способност да мисли и самостално одлучује, када се
своди на предмет. На самом крају романа се даје слика симболичног паљења дневника, као
раскидања последње нити која је повезивала ове јунаке.