У гостима

Човек прича после рата

ГОподо, ужасно сам био нервозан. Никаква посла није имао. Размишљао је о својој нервоз и
чудним послератним расположењима. Пре рата није било тако, био би добре воље. Сада мења
расположење. Чудна и можда смао за мене необјашњива нека нервна појава по којој моја
расположења зависе, рецимо, од тога, на коју ствар заустављам свој поглед или какве природе
или врсте звук или шум осећам око себе. Гледао на полицу са књигама, она се погла као скрушена,
није смео да гледа у мали глобус, а шеталица на зивдном сату је стала као срце у самртника.
Погледао је велики жути крст на цркви. Учвршћен на кугли исте боје. Као да видим насмејана
огромна уста над страшно отеченом гушом. И било ми је пријатно да гледам у крст који се смеје, и
гледао сам у њега задуго и радосно до раздраганости, не увиђајући ни најмање да таквом смеју
апсолутно нема ни места ни смисла и да је он само један од необоривих доказа мога јако
поколебаног душевног здравља. Туга изазвана погребом неког официра. Рукопис на писму је
одмах познао и садржину. У вујановцу има друга из детињства. Младости и ратова. Позива га да
иде код њега у госте. То ће га излечити од нервозе. Марија треба да га спреми за пут. Да купи
поклоне. Путује брзим возом. Јер кад човек путује, треба да путује господски. У мрачан купе, да не
пали свећу. Ужива кад брзи воз полази из станице. Кондуктеру исплатио неки новац. Размишља о
побратиму. Растали се на студијама. Он га известио један дан да ће да се жени. Иде тамо,
предсвадбена тишина. Отац и угледни трговац старог ков, мајка смежурана старица. Побратим
рекао да је љубав права, да је силнија од свих ранијих. О томе како је по првом снегу шетао са
њом пустим улицама. Белина је сакрила све што је ружно. Са усхићењем је гледао у траг њене
мале ципелице по чијој се ивици нахватао згрудван чист снег. Он сматра да нико осим њега није
осетио такву срећу на свету. Његову срећу није мутила околност што њен отац не пристаје на брак,
она треба да одбегне. Њега се не тиче њен отац. И писац ужива кад човек отме жену, само би се
тако и женио. Јер права срећа осећа се само после победе, а брак што се закључује у општој
сагласности личи само онима шт онису способни да осете сласт освојења, радост да на силу
задобију, милину борбе. Његови родитељи су задовољни да га виде ожењеног, све остало је
споредно. У парохији пријатеља свештеника, све је спремљено да се обави венчање. Неки сањиви
господин у купеу. То је господин посланик. Надам се да ћете ми љубазно оставити једну половину
стране како бих наставио своје снове које више волим од ваше политике. То је стари школски друг.
Он треба да путује неузнемиравано, јер му пуцају леђа од народних брига.

Нека мршава прилика и још једна мушка и друга женска ошишане косе. Размештали се. Дебела
раскопчана знојава људина, занатлија ушао, носи торбе од жуте коже, позива жену. Платили су
карте.

Прва прилика каже да не признају небиране посланике нити привремени парламент. Човек с
торбама говори да су сви једнаки и сваки има право на једно место. Новодошавши су однели
победу. Пију вино једу кокошије месо. Није могао да спава. Три прилике и разговор. Крезуби
студент и две књиге. Печењарница код краљице педонс. Да ли је ростан замислио сирана пре него
што је анатол франс замислио опата коањара. Један каже да су то два различита човека. Један
витез убојица борац, а други боем који краде карте у игри. Један гине од цепанице, други од мача.
Као и сирано, коањар одскаче дубином ума. Обојица су немирни духови, отмени, духовити,
генијални, високо над средином. Ошишана студенткиња мисли да нису у праву. Испијена жена
ниских груди. Друга књига су сенке јутра арцибашева. Крезуби студент мисли да је то добра
књига. Она говори да нама данас недостају незнамови и корењежи. Јер и код нас треба
припремати духове и јер излаз из овог хаоса и кала не може се ни замислити без терористичке
акције. Морате се у овоме са мном потпуно сложити. Суморни студент говори да он није ни
комунист, ни анархист, ни друг. Он би хтео да им приђе, али не може. Њега ништа више не може
да загреје, као што је могло пре ратова. Нема организације, нема средине у коју човек може да
уђе без резерве. Он се разочарао, нема више вере. У рату жртвовао сам се јер сам веровао да
слобода вреди више од живота, борио сам се за боље друштво то јест надао сам се да ће људи
постати бољи. Сви су тако. Ко није веровао да ће зло бити кажњено. Ко је сумњао у правду, ко није
веровао у боље дане. Данас су нешто потпуно другачије дочекали. Рат је све изменио. Награда су
окови, пали су милиони. И зар после свега шта сам видео, доживео, трпео, треба да поново верује.
Коме и шта да верује. Шта то треба поново да распламса одушевљење. Која је то реч живота коју,
као буктињу праве светлости, треба сад да пронесу они изабрани усред ове мрачне и перверзне
генерације. Кад говоре о идеалу, он је потпуно хладан. Јер то што тражите не одговара
објективним условима. И није то оно сасвим ново што смо ми тражили и нејасно замишљали у
рату, носећи наше крстове страдања.

Они су као руси без руске дуже. Имате нешто од ње, можда, али није сва и није ваша. Зато нема
корењева и незнамва. И неће их бити. Не верује, нема идеала, да га не зову друже. Крезуби
студент му говори да треба да скрсти руке, ако нема воље, да гледа шта се ради. Кад би сви
говорили као ти, шта би било? Срећом не мисле сви тако. Доста је да их је у почетку шака људи,
јер нема данас праве опозиције. Опозиција као што је рекао ренан чини част једне земље. Што се
њега тиче, има идеала то је правда. Студент не може скрстити руке. Не може да гледа шта се ради
на њихове очи. Овај коме прича нема руку. И не каје се што ју је дао. А крезуби би се кајао. Ратни
богаташи су свуда, све преко наших леђа. Погледај ту овог пријатеља. Погледај у кофере па у њега.
Пас нема за шта да га уједе. Тип ратног богаташа. Писац покушава да схвати да ли човек спава
наслоњен на женино раме или се претвара. Жена није спавала, хтела је нешто да каже. И човек је
сигурно прислушкивао задњи део разговора. Онда је плануо – комуниста, то је бољшевик, то је
нерадник, то је бунтовник. Сваки данас може да заради, ако хоће и колико хоће. А ви сте врло
неучтиви и дрски. Човек као да се спрема за физички напад. Преплашена жена га задржава. Не
треба га вређати. Студеткиња је пита шта се она меша у дискусију. Жена – шта хоће ова напаст од
жене. Ја њој ништа нисам казала. Муж – где путује женско само? Да си моја ја бих те убио, рђо
куса.

Ситуација је несретно завршена. Да студенткиња прими на себе тежину бесомучног удара, она је
постала мета, објекат или центар огорченог и обесног противнапада непријатеља. Она је смртно
цикнула. Прокутала је коњак. Зато није пала у несвест. Жена говори да су торбе њихове, а да је
муж старешина еснафа. Торбе су нове, а студент каже да овај изгледа као да је из апса или
ропства. Студенткиња добацује увреде на француском језику. Крезуби се цинички смеје, онај
други седи мирно. Све до лапова ћуте. Сви ишли да пређу у крагујевачки воз осим крезубог. Он
иде до вујановца. Прешао у трећу класу. Остао је овај сам. У атмосфери у којој је, после њиховог
одласка, још задуго брујало од бурног сукоба два света ни крива ни дужна, уосталом, што се нису
могла, нити ће се икад моћи споразумети.

2сукоб се десио између предратних студената и богаташа ратног. Има то неке везе, јер се десио у
купеу на путу за вујановац, кренуо је код побратима и поново ће срести крезубог студента. Сукоб
који се развијао на моје очи и умало што није био крвав, јесте догађај такве природе да се лако
није могао ни заборавити. Остао је дуго да размишља о људској осетљивости и другим
занимљивим послератним чињеницама. Тада се сетио да је на месту где се побратим венчао,
било му криво што је мрак, не може да обнови пријатне успомене. Тад су имали само једно мало
разочарење, један од кумова мислио да ће се замерити њеним родитељима и одустао. Али је
стари професор, други кум био ту. Он је ревносно очекивао долазак нашег воза, па га ипак није
осетио. Ишчекују младу са пуно ружа на левој страни груди, она, у путничком шеширићу од сламе,
дугачком мекинтошу, лица озарена срећом и у оној милој узбуђености која чини да човеку и
против воље очи заводене. Витке, елегантна, неизвештачена, свесна да је лепа. Она је говорила
да ће их волети као и никола. Говорила како је умакла из куће. Мајка и остали је испратили.
Путовала је без непријатности. Поп и попадија, част. Време јутрења у цркви. Сећајући се и сад
оних свечаних тренутака церемоније, једне од највећих и најсвечанијих обавеза коју човек може
примити, знам как осам онда веровао: да се она никад не може погазити, бар ради лепоте оне
успомене, најмилије у животу, најсвечаније од свих, најчистије и најдраже. Ради тога се одлучио
да се ожени, да би и он то све осетио, доживео. Девојка нема ничега земаљског. Пијанство
младости достизало је врхунац кад је она певала. Настале су здравице. Поп је држао читаве
проповеди. Говорио гласно као да га слуша цела парохија. Играли коло. После је поп гађао из
револвера мој шешир од панаме, а кум донео на штапу велику змију. Љубили снају у руку.
Говорили да ће она волети николу боље тек кад га буде упознала. Онда су отишли на станицу.
После сваки на своју страну. Био је утучен кад се враћао у београд.

3воз јури моравском долином. Свеж ваздух. Рекао би човек да лети кроз божије рајске баште, да
осећа дах бога и у осећању како тај дах божанске чистоте прожима цео свемир чини му се: да ће
сваког тренутка угледати анђеле како излећу из густих, високих шума и слећу на зелене, цветне
обале вода. Ретко се дописивали од побратимовог венчања. Јављао је да су срећни, да су добили
ћерку пред рат. После су у рату били бачени у две разне дивизије. Видели се једанпут кад је био
рањен у крушевачкој болници. Жена уз њега. Страдања су оставила трага на свима. После
неколико година се видели на солунском фронту. Две и по године касније добио писмо да иде
њему, потребна му је помоћ. Добио овај тродневно одсуство. Рекли му да је никола добио
специјалан задатак, да ће овај морати да ноћи. Иде у николину земуницу. Чека да се пробуди.
Плакали су обојица. Не треба му новац, већ пријатељ. Болестан, тешко спава, сваки час се буди.
Ноге су пропале. Глава га боли. Он је против излишних напада. Трпе губитке а резултати су
никакви. Говорио је да су сви нервозни, да не могу мирно да говоре, да не могу да владају собом,
да не могу да читају, не могу да се скрасе. Траже само са ким ће да се посвађају, кога ће да
изазову. Такви су сви. Рекао је једно вече пред командантом све што носи у души. Овај му је рекао
да ће бити оптужен и деградиран. А никола му каже да је већ деградиран, понижен до животиње,
осуђен. Никола је рекао да се они бију и гину да би срећније живели будући нараштаји, очеви су
исто то радили. Њихови су се очеви такође борили. И упитао га је да ли господин пуковник разуме
шта се ту збива. Имао је пре ратова велики број пријатеља, многи су умрли. Сваки је имао пре рата
циљ. Загревао се својим личним планом. Не сећам се ниједног, али ниједног се не сећам међу
њима, у чијем је плану било да погине. Сретали су се у току ратова. Сви су говорили само да се ово
сврши. Нису хтели да дају рату своје животе. А шта се о њима говори? Шта сваки дан читамо? Шта
пишу патриотски песници који друге туткају у смрт. Пишу да би они хтели умрети то је лаж.
Свакоме се живи. Ја сам сретао људе којима је у овом паклу рата ишчезао и последњи разлог да
живе: он им је прогутао и породицу и огњиште и све што су имали, а њих учинио неспособним за
рад и обичан живот. Они говре да живе једино из радозналости за судбину несрећног нараштаја.
Главно је да они хоће да живе. То што говоре је прикривање гоизма. Јер слатка смрт и није ништа
друго до песничка лаж или лаж са којом оперишу они чији је рачун рат. Само да се ово сврши.
Говорио је да не смеговорити када се без потребе наређују крвави јуриши и напади што редовно
стају живота неколицину најхрабријих али не и најсвеснијих. Бонар ло говори да морају показати
да рат није вођен узалуд, шт оби стварно било кад се ми не бисмо осигурали да никад више не
буде у моћи једног човека или једне групе људи да баце цео свет у све ове беде. Онда ја не смем
питати – зар су требали милиони невиних да падну па да се тек после тога предузме осигурање од
свемоћи једног човека или једне групе људи. Зар се то није могло постићи благовремено и са
много мање жртава. Зар је морало да дође до тога да се човечанство унесрећи па да се постигне,
ужасно, само тај резултат: да рат није вођен сасвим узалуд.

Звао побратима да му каже шта да ради јер он не може гледати ситна слова командантова и
пакосно лице иследниково. Он не може чекати да изрекну пресуду, има и фамилијарних
проблема. Он говори да ни ваздух више није исти. Као дете кад је отварао прозор родитељске
куће, јурнула би окрепљујућа музика ствари, пуна неке снажне животне енергије која подиже,
пркоси опија. Страсни дах зоре пролећа. Ваздух је сав од мириса и од цвркута. Од зујања оса,
веселих узвика. Звона, шкрипе кола. Помилован дахом детињства он се повратио.

Николу теши да он као правник зна да та кривица није значајна. Официру и много теже грешке
праштају. Грешке као ова сваки дан се дешавају. Има крупније бриге, отац је обешен. Проказали га
суседи. Отац је био велики јунак. Његов гроб осрамотила је његова сестра. Пригушено јецање.
Плакали заједно. Карта и рукопи његове жене. Писала о малој кћери боби, слободанка, тата је у
рату. Није више мала. Никола само због ње све подноси. Да знаш како ме је обузело ново, снажно
и сложено осећање кад сам сазнао да је то мало биће, што сам тамо оставио на милост и
немилост, постало једно разумно створење. Данас кад знам да је онај црвић што је онда умео
само да гледа, да се миче и да тражи постао разборит и свестан, да се у њему нешто ново рађа.
Стиче нову душу. продужава своју. Почео је да пише дневник, посветио га њој. Замишља је у добу
бајне девојке. Жали што није пратио њено развијање. Остављајући веровао је да ће изгорети и да
нису живи. Они дакле живе и поред свих несрећа и само нас простор и време деле. Она расте,
напредује, расцветава се, постаје свесна и разумна, она је на путу да постане оно што сам данас ја.
Срећан је што је отац. Циљ живота. Ново сунце је боба. Побратим га моли да остане храбар.
супруга га критикује јер нема довољно новца. То је тај живот о коме ми нисмо имали појма.
Пламен љубави се некад дизао. Наш идеал да се спојимо ради заједничког живота. Рај сунце
цвеће у будућности. Непомућена срећа. Живот као вечита песма. Затим долазе неспоразуми.
Повлаче се у себе, нема илузија, нису предвидели стварни живот. Живот није оно што су мислили
да ће бити. Побратим се диви душевној снази и херојској вољи овог човека. Извршава дужности.
Никада нема кукавичлука. Осећао сам да му је једино потребно било да га нечија рука, ма и
најмање подржи у повременој душевној клонулости. Душа жалосна при растанку

Скоро ће до вујановца. Размишља како ли ће затећи побратима, како изгледају снајка и деца. Боба
је велика девојчица. Снајка се вероватно сатрла спремјући кућу. Ко ли је тај нитков који се усудио
да оклевета једну жену као што је моја снајка. Од онда се нису видели. Дивно је и невиђено било
онога дана кад је он с пуком улазио у нови сад. Цела варош подигла се беше да их дочека. Моје
нестрпљење да га видим, кад сам сазнао да пук туда пролази за суботицу, не може се описати.
Цела варош је изашла за дочек. После поздравних говора је наишао пук. Старци су брисали очи.
Чекао је николу. На дивном зеленку сав у цвећу и пешкирима, у простој војничкој шајкачи са
карађорђевом звездом на прсима, поносит, озбиљан хладан и као да му је непријатна сва ова
хучна галама, он је уздржавао коња, који је био уплашен. Љубили се, свет ганут. У касарну стигли.
Позвани на банкет који су приредили новосадски ратни богаташи. У малој кафани са подрумом су
провели вече. Свратио је кући на два дана, али боље да ју је обишао. Док је био на фронту један
му је рођак писао да само на себе треба да гледа, да не брине претерано за кућом јер вели сваки
данас уме себе да гледа. Он га је дочекао први и изнео срамне оптужбе. Ни са ким не говори.
Мајка неће ништа да потврди. Ноћио је у другој соби. Чуди се што још живи, ради, једе и говори.
Чета му је милија од куће. Испратио га за суботицу, одатле му после два месеца писао писмо.
Избинуо је пијући по бачкој, од здравица. По сентомашу, по бечеју и кањижи погубио је редом све
своје болове прошлости. И жене су ту. Они су се годинама патили живи сахрањени сада се
проводе. Све прогурасмо па опет добро, хвала богу. Нема ништа јаче од човека, тврд је као камен:
и ране и тифус један па други, и сто несрећа и опет се не дам, стојим, живим, ево ме. Напиће се јер
човек на све мора да заборави. Побратима нема на станици. Један му говори да њега неће наћи
код куће. Кућа му је лаф. Пропио се. Засебно одељење, свађа. Загрлио га. Збуњен мучним
призором. На вратима крезуби студент. Старац један чичица је његов ујак. Обрадовани су појавом
студента. Побратим га пита како је код куће, никола каже да је то паланка, да је то гроб свих снова.
Нема да кажем, старог живота, нема пријатељства, нема ничега. Лажу се, сплеткаре, свађају се и
пију. Кум је умро а остала млада попадија. Цмокну у прсте. Овај му каже да га таквог не познаје.
Ни он сам себе више не познаје. Треба га мрзети и гадити се њега. Сад је свака рђа боља од њега.
Сви су поштенији, сви патриоти, а он пропалица. А кад је требало извлачити онда је он извлачио.
Наређује му да лоче, да не буде изрод као увек. Цигани да свирају. Некад је он ваљао, али није
умро на време. Кад чује да је нестало побратима да се не чуди. Има само две опције не живети
или побећи у свет. И десет ноката ће му бити доста да заради мир кога нема и кога овде више
никад неће имати. Мршавко говори да нико не треба да се свађа. Да праштају. Студент је
рецитовао песму човек пева после рата. душан васиљев. Сестра ми се продала, а мајци су ми
посекли седе косе. Ја сам се смејао у крви до колена. И данас мирно гледам како ми жељену жену
губави бакалин грли и немам снаге да се светим. Никола га оптужује да је он то спевао. Мршави
практикант жели да препише песму и да упозна васиљеву. Никола је изгледао страшно. Шкргуће
зубима. Мора овај да седи у кафани. Пита друштво да ли да побратиму уступи словенкињу.
Дувански дим је густ, празне чашу за чашом. Оно што је најодвратније у једном веселом друштву
то је кад се неко прави мудар па се издвоји и не иде укорак са општим расположењем. Грцао је и
пио на силу. Осетио да је расположење живо. Само је сад никола ћутао и пио јуначки. Писцу су сва
лица симпатична. Николу гледа другим очима. Све сам стрпио да не падне лампа што је висила
над нашим главама и мора бити да сам имао упрепашћен изглед као жена оног ратног богаташа у
возу. Само што је она увек гледала доле у амбис, а ја сам гледао горе, као да ће се небески свод
сручити на мене. Господин са масним брковима хтео да иду код жена. Он је жењен али тамо иде
ради друштва. Има тамо финих комада. Један човек у остацима официрске униформе је поп. Кад
је дошао из рата затекао је копиле па га сад чува и воли као своје рођено. Не станује са попадијом
него иде ноћу и цепа јој дрва, дању води дете за руку. Све ради као иначе. Ко је сигуран у жену за
време окупације. Ту ти је једини господ бог сведок. А кад си се вратио она не може да ти се
наприча о поштењу. Све друге не ваљају само је она поштена. Она ни за једну није сигурна. Не иде
да се разводи, па после се мири са судбином и сваки дан пије по једну чашицу више. Погледаш у
првог комшију и он болује од исте муке, ако није жена а оно је ћерка. Ћерку бившег председника
општине швабе су сликале голу, али се ипак верила. То је кршна девојка. Дивна је, свеца му, нема
говора. Муж последњи види.

Све се угиба. Као да је насред океана, отпочео здравицу. Он говори да се држава рапидно
консолидује. Цене ће пасти. Чекају америку, војска дише једним дахом. Студент га прекида. Да ли
га физички напасти. Треба слоге и општег добра.

Лупио челом о астал, као да је потонула цела васиона. И нисам га могао подићи поред највећег
напрезања. Осећао да се купа у нечему што је мирисало на мрве, дуван и чаршав умочен у вино.
Мислио да ће му пресећи руку. Ккренули кући. Водио је николу испод руке. Каже да је видео
пропалица али нема таквих као што су њих двојица. Лудачки се сммејао као да јеца. Тај смех га
подсетио на плач у земуници на фронту. Шапат жене. Никола се сурвао низ степенице. Дижу га.
Положио га у постељу. Снајка и овај се чудно гледају, узбуђење. Пожудни поглед. Захваљивала му
што је дошао. Позвао је само на њено наваљивање, да се заједнички посаветују. Сасвим се
изменио. Пропио се, искварио у служби. Страсно плаче. У лицу се види нешто чудно нестално,
извештачено, циничко, чулно, нешто дражесно и нечедно, у исто време. Он је враћао веру да ће
све бити у реду. Витка, бујних форми, са великим грудима. Обгрлио је. Али блудна пара слатке
пожуде избијала је помамно из жене, она опој се распростирала око ње и била јача од свега. Све
се око мене окретало. И не знајући више шта чиним ја страсно прошаптах. Снајкице, снајкице.
Бесно је зграбио око паса. Она се сва упијала у њега. Гризао је у безумној грозници страсти

Сјајно се провео у гостима. Само о томе мисли. Жели опет у вујановац. Никола је заиста нестао.
Стигло писмо од снајке. Нестало га сутрадан пошто су издали седмицу боби која је настрадала. За
друго двоје деце није много ни марио. Имање је остало прилично. Хтео је да иде брзим возом, па
је одустао. Мора видети како стоји дубока црнина његовој снајки. Мислио да је пресели у београд,
да она није за паланку. Да се она мало смири. А чим одем потражићу исто оно друштво да још
једанпут онако славно испијемо за душу мога покојног побратима. На фронту је никола имао везе
са неком енглескињом која га је неговала док је лежао пегави тифус. Веома нежно га је неговала.
Можда ће на њеним равним грудима наћи онај мир што га је овде, на облим узалуд тражио. Њему
места нема више поред жене. Може по целом свету тражити своју срећу ја сам своју нашао. А то
ћу рећи оном друштву у лафу. Истући ће на мртво име крезубог студента ако буде био тамо. Тога
подсмевала према коме од оног вечера осећам несавладљиву одвратност. Биће русваја. Чека
само да се снајка мало смири. Јер не би било лепо. И жалост има своје време. И цело моје
морално биће побунило би се. Зато нека прође што треба да прође. Шта ми ви на то кажете. Рад
сам да чујем ваше веома цењено мишљење и да вас умолим за једну цигарету господо

Ресимић добошар

Маршовало се или крвавило и зато рапорт задуго није вршен, а то се уписивало у добре стране
рата. све до једнога јутра кад освану снег на заузетој некој турској вароши и кад пуковски
дежурни, сав узрујан, дозва батаљонске и саопшти: да ће командант тачно у подне одржати
рапорт код штаба пука, испред ућумата.

Пред само подне, у дворишту велике зграде, десетак озеблих војника, у двоврсном строју. Са
снегом на брковима и обрвама, зарумењени и узнемирени. Нестрпљиво очекују команданта. Који
је у топлој соби потписивао пошту. први војник говори да је на рапорту по заповести команданта
другог батаљона јер је пред скупљеним војницима казао да је лако команданту и официрима што
имају коње, али је тешко осталима да пешке гацају по блату и води, те нам мокре ноге и обућа.
Прва чета је одузела коња једном бугарашу. Они су прва чета. Коња су продали другом сељаку.
Један није извршио наређење старешине ордонанса каплара камарића.

Четврти говори да је на рапорту. Мооли за три дана одсуства јер му је брат погинуо. Командант
остале чамара. Четврти нема одсуства. На реду је пети. Раста малог, чупаве и улепљене косурине
на огромној рохавој глави, кратких и кривих ногу. Пред командантом је добошар, мутавко секула
ресимић. Нож му виси. Отвара и затвара велика жвалава уста као да зева. Испушта с муком,
задахом белога лука и с пљувачком која прска, неколико речи, па се опет загрцне. Понекад, али то
је ретко, испадне му да изгура целу реченицу без муцања. На рапорту је због безбројних грешака,
као пљачкао после борбе, провалио добош и у њему држао покрадену пилеж из непријатељских
кућа, тукао каплара, задоцнио на маршу, коцкао се, изгубио маљицу и шаторско крило. Његов
командир не зна шта ће с њим пошто је исцрпио све казне своје надлежности. Тражио је превод
за музику. Ашовом га бије. Каже му да је искварио пук. Да се веже за дрво. Само неколико
тренутака касније је чврсто привезан за мишице. Гологлав, црвен као вампир и унакажен. Трза из
све снаге да се одреши и дречи на сав глас живео престолонаследник. Жалосно је што је везан
српски војник. Да виде осветника косова.
Командант наређује да се будала пусти и прети да ће га убити лично у првој борби. Ресимић се
смешка. Чешља карте и дозива војнике. Плаћање у готову нема вересије. И војници дреше кесе.

Пук креће на марш. Ресимићу говоре да понесе казанче. Ресимић да подигне чутурицу. Товари
заборављене ствари, накривљене шајкаче. Пурња кљакавим ногама. Он се претвара да не види
команданта који га пита докле ће да штрчи у целом пуку, каже да је вршио нужду. Па корбач пуца
по добошу и натовареним стварима. Сви га зову, наказо трчи придржи коња командиру.
Квазимодо види стиже ли коммора. Ресула тркни за воду. Наложи ватру. Носи овај извештај у пук.
Јер и ко би други него секула. Он нити носи пушку, ни фишеклије, ни ашовче, он је комотан. Он
ради и кад га не терају на рад. Измишља посао и кад га нема. Сахрањивао добровољно, помагао
болничарима. Слаже лешеве у кречане. После, за вечером, прича војницима како је цео пук он
лично сахранио, а они се уклањају од њега да их не зарази. Као гробар је доживео велику ретку и
необичну част. Нашао се на станици у часу кад је књегиња долгоруков стигла у велес да и сама као
проста болничарка улети у борбу која је косила јуначке батаљоне. Примила је један букет и
предала га секули јунаку. Било је то случајно, али опет част за њега. Он ће први нањушити
непријатеља, први докучити драгоцене податке и први се вратити на своје место, као и да је
патролска служба њему омиљена ствар. Омиљена му је ствар зато што се он из ње никад није
вратио празних шака. И кад није у патроли званично он се у њој налазио приватно. Открио је
нешто битно. Откриће чију важност, уосталом, нико из врховне команде никад није хтео признати.
Ресимић се налазио у пљачки пре свих је стигао на парлог и ту је затекао неког попа како посматра
борбу што се водила на положајима око гучева. Секула је открио да се путем, с које се стране сву
ноћ и грозничаво очекивао непријатељски напад, сербез крећу воловске коморе двеју наших
дивизија. Да није било ресуле они би извршили јуриш на своје коморе. Никад га не напушта
веселост, ниједна казна не може да поколеба његово расположење. Он зна шта је војска, говори
да је официрско дете, али он је то само утолико што је рођен у ч, од оца јефрема ресимића,
покојног наредника, штабовског трубача истога онога пука у коме, по мишљењу претпостаљених,
на његову бруку, а по мишљењу секулином на част пука, служи и он његов син, као добошар прве
чете другог батаљона. Мајку није упамтио. У седмој години сазнао да му је отац умро насред
калдрме ивањичког сокака, недалеко од ракиџинице код ужичанина где се бавио увек, пошто би
плехани писак своје сјајне трубе, увезане зеленим гајтаном, остављао у преправљени копоран са
крутом и високом јаком од црвене чоје. Смрт је за њега зачила ослобођење од батина и
неограничену, најпунију слободу врљања по свима привлачним местима вароши, много је плакао
за очевим сандуком. Болни звуци посмртног марша којима је био тронут. Дирљиво је цвилио
варошким сокацима. Извођен од ожалошћених ученика покојникових са неописаном вољом и без
погрешке. Стриц секулин, сељак из околине хоће да се стара о њему, пуну годину дана, уписао га у
школу. Напретка није било. Трудио се да не муца, али је језик непослушан. Није могао старијем
човеку рећи добар дан. Нашао је занат за цео живот. Тај занат је у тесној вези са војском. То је био
бозаџијски занат. Он је требао да прати трупу дотичног гарнизона да иде са њом на маневре у
ратну службу као и на егзерциришта стрелишта гађање и купање. Ступио је у нов живот са кривим
ногама и новом кантом опточеном жутим месингом који се сијао као еполете. И од тог дана је
стално ишао иза батаљона. Стицао је разна војничка знања из тактике, стратегије, из ратних
вештина. Изражавао се војничким језиком. Војници се играли санса док секула не каже да неко
долази. На егзерциришту му је досадно, па иде у јаругу убија гуштере, слуша масне приче, дува у
трубу или лупа у добош да одмени значаре. Док се они сити наспавају. У дућану је опремао
газдину собу, попушио цигарету. У деветнаестој години је постао општински добошар. Остао на
дужности док је општински буџет имао могућности да одвојено плаћа свога добошара, лице које
ће лупањем прикупити грађанство. Он је отпуштен као неупотребљив. Општина задржала лице
које зна да чита наредбе. Вратио се војсци. Најсрећније доба његовог живота. Натовари пуне канте
паприка, купуса, лука или сена, и крене ноћу клисуром кроз јелицу. Ноћ је тиха. Гледа у небо пуно
звезда, удише мирис траве и пева. Ој мораво моје село равно. Дошло је време да се активно
посвети војсци. Настали бескрајни ратови. 1915. Пук је у селу до ваљева. Ослободиле се сељанке.
Сви се лепо проводили. Команданту долази старија сељанка, прича о унуци. Један војник је
преварио да је доктор. Пипао је, треба је целу прегледати. И за сису. Остали веле да је добошар.
Секулу нису нигде нашли. Био је у бекству.

Исте оне године у марту, за време великог затишја, београдско ново гробље беше једна особито
драга и привлачна тачка оном заосталом, неборачком али куражном становништву београда, који
је и често и немилосрдно био бомбардован. Београд се побожно сећао мртвих, засипао их
цвећем. Изгледало је као да пролеће буди живот само ради мртвих и да живи друге дужности и не
познају већ да убијају и да плачу. Осам дрвених свећарница и цвећарница радиле су од јутра до
мрака. Жене у црнини да грле крстаче. Према великој гвозденој капији греју се и пуше десетак
просјака у похабаним војничким униформама. Пале се, задиркују. Богата дама их обдарује. Један
младић моли слепим ратницима. Троје деце има двоје мушко и двоје женско. Она га дарује,
пудлица иде за њом. Секула је то. Гледа у десетицу. Пустио је браду, прерушио се. Не могу га
познати. Омрзнут је у друштву али га се боје. Све су то предратни просјаци, лажни инвалиди што
ватају на униформу. Цигани и протуве, и он једини ратник међу њима.

Кад пролази неко секула добацује. Сељак из околине грбав пролази а секула га пита кад ће да се
демобилише, ранац да скине. Овај се црвени. Расправљају о французима, швабама и енглезима. О
томе како ће ероплани да их поморе. О томе како су германи окупирали европу. Да те шбаве и ове
овде раде ортачки, да им не треба веровати, да ће подвалити. Секула каже да би он био генерал
да није мутав. Овако црквавај од глади и пружај руку целог века. неки каже да је у ропству јео
вашке на лебу. Неки се оптужују међусобно – наговарао си ме да убијемо секулу, да му узмемо
паре, зато га је звао на вечеру. Ужас богаљи се разбегли. Секула је распорио ножем просјака
јеремију, јер му је радио о глави. Онда убица паде шака полицији, све се сазнало о војсци.
Стављен под редновни војни суд свог пука. Остао у затвору све док топови на фронту не огласише
почетак новог крвављења. Тада су га пустили, тешко је рањен у једном од већих сукоба, у болници
је. Неспособан је за борачку службу. Далеко је од свог пука. Он се јавио једном од пукова на који
је прво наишао. Мучно се осећао, јер је непознат. Ревносно предан својој дужности да се стара о
командантовој кобили ружи. Командант батаљона је тек дошао из дивизијског штаба. Командант
је мучио бригу како ће се без хране издржати до мора. Једина храна неколико кутија млека.
Опомињао секулу да кутије чува у ранцу. Секула један дан говори да нема млека и да је то млеко
појела ружа. Овај га пита где је научио да лаже. Овај каже да је научио да лаже у војсци. Тукао га.
Најурио га. Секула му онда признао да ће све надокнадити па је враћен. Војска одступа кроз
кршеве. У ритама је. И у селу неком пуном дивљих паса и људи, зауставила се колона. Око
огромне ватре су официри. Из села допире граја. Комешање као узбуна. Пљачкаши. Настала
узбуна око штаба. Чланови преког суда са везаним уплаканим регрутима и ресулом одлазе у
дубодолину. Природа дивља и величанствена равнодушно посматра стрељање. Секула први
одбија да му вежу очи.поп је хтео да исповеди секулу али секула то одбија кажеда боље од попа
стоји код бога. И ресула који се хвалио да је покопао пук, оста непокопан, раширених руку, чупаве
косурине, замућених очију и раскопчаних чакшира.

Сутрадан маршује колона. Велике зелене ливаде, осећа се дах мора. Брадати људи о томе како је
долијао ресула. Један говори да је он био добар јунак. Командант каже да ће онај који је рекао да
је ресула био добар проћи као и он. мајор пита генерала шта ће сад са нама. Генерал говори да се
оштре за францускиње или гркиње, марсељ или крв. И мајор клима лепом главом у знак
захвалности на пажњи. Генерал каже мајору да је постао потпуковник.

Изненада бљесну нешто необично, мило пространо огромно тамо преко зелених рајских дубрава
и засени те испуни груди као новом неком надом. Вољом да се живи и заборавом свега. Ту је
море.

Реконвалесценти

Сипи, ромиња, кисне, све је мокро и тешко, увијено густом кишном маглом. На узвишици седам
црних павиљона све више тону у глибу. У равни се дави варош у потопу магле, и само штрче
кипариси и џамије, и пропињу се као над водом високи кровови с димњацима као у поплави.
Отварају се врата павиљона, иде у студен сестра степхенсон. Скида свој огртач од гуме, па шал и у
белој припијеној кецељи прилази првим креветима. Реконвалесценти огрћу шињеле на врућа
тела, обувају болничке папуче на дрхтаве ноге и радознале очи опкољавају сестру која се труди да
говори њиховим језиком и да их овесели. После она одлази и настаје живост у павиљону, гласнији
разговори. У углу павиљона је кревет одвојен од осталих као у почаст, енервира се овом живошћу
па се пргави и праска инжињерски пуковник, мршав висок са необично дубоким и тамним очним
дупљама густим и дугим веђама, оштрим браздама по лицу и пребаченим једним праменом косе
преко ћелаве главе као тикве. Пуковник је склеротичан. Ради гимнастику свако јутро кад устане.
Преко пута њега, певуши којешта риђи пешечки потпуковних, атлетска фигура и велики четкасти
бркови, класни друг пуковников. Он једи пуковника пита га има ли жаба реп и зашто га нема.

Пуковник говори да са њим не може разговарати јер он није ни војник ни србин ни човек. С тобом
се не може говорити ти си ствар, разумеш. Буздован. Говори господи да ово није школа играња
већ болница. Да ту мора бити мир. Пуковник говори њему да он ништа не осећа. Њему је све
свеједно да чује да је пао париз или да су немци ушли у петроград не би реаговао. Све му је равно
до косова а човек мора бити осетљив. Човек мора да мисли, мора да осећа. Да мисли на ситуацију
да осећа за своје. Са друге стране овај други мисли да се једе за сваку ситницу и да претерује. Како
претерујем како може бити задовољан неко ко је избугио отаџбину нема појма кад ће се у њу
вратити.

Овај говори да и он на све то мисли, али не зна шта би могао да измени.

Пуковник говори да овај мисли само једанпут годишње после сваке пропале офанзиве. Сети се
онда деце, отплаче пет минута, а после опет све по старом. Рекао би човек све се боји да не дође
крај овом рату. Нико га није видео да се забринуо да се снуждио да је озбиљан.

Пуковник окреће леђа, навлачи ћебе на уво, узима крајцерову сонату и чита. Он би хтео да чита
али не може. Овај му други говори да мисли на оно и да удари бригу на весеље.

Пешачки капетан звани фикус долази, враћа се из вароши накресан.

Фикус говори да је пљаскао по барицама корачао и размишљао о бесмртности душе, кад се

изненада сукобио, главом у главу са неком приликом такође под капуљачом. То је био карам-бол
господо. Кад се освестио у загрљају је била мис тебе сестранаша енглескиња, велика добротворка.
Покушао да се извини. Тебе је хтела његово име,јер ће га тужити. Овај каже да је он мис мене. Па
се лупио по грудима, треснуо мамузама поздравио је и оставио збуњену под стрејом. Пуковник
мисли да је овај обрукао официрски кор, чији је углед иначе пољуљан. Официрски кор.

Пуковника мучи флегматичност риђег пуковника. Пуковник мисли о томе да се непријатељ у

земљи шири као у својој кући, понижава, пљачка, господари бешчасти и башкари.наше га жене
служе. А овај је расположен. Шегачи се. Не помиње жену. Можда и нема разлога да сумња у своју
жену. Да је ружна, незграпна, само једе и спава, тешка нека жена као вагон. А овај плаче и
сентименталише. Нема доказа. Пуковник зна да је и он био свиња. Шта је радио на крфу, па му је
после криво ако се у жени пробуди кокетерија. Жена мора да буде светиња.

У дуглу је група млађих официра неурастеника. Они су повучени, мирни и дисциплиновани. Кад
неко прича они се нагињу, праве грчевите покрете главом као да им је нешто тесно око врата,
мичу раменима, мрште се, трепћу, гледају у нос или рамена, али ћуте и слушају. Потпоручник
стеван говори о томе како је поћорек разбијен, како се тад гурало. Желе да опет виде београд
после петнаест дана његовог ропства. А кад је космај пао онда је настала кошија, трк, летење. Био
је изранављен од седла. Јурио је између комора, прескакао ровове пуне лешева. И тако све до
сланаца. Ту га је позвао командант и наредио му да пронађе подесну кућицу за преноћиште нашег
штаба. Да се једном дане душом и да се испавамо као људи. Лагао кренуо да потражи неку згодну
кућицу. Окречена зграда и млада сељанка која се сва бели. Наслонила се уз разваљен плот, а
једра је и чиста као за смотру. Он се поздравља са њом, каже јој шта тражи, она га радо и весело
уводи унутра и показује му одаје. Разговарао са њом по сељачки, пита је како су прошли од
аустријанаца. Кињили су их душмани. Муж је заробљен, жене чаме а младост им пролази. Било је
и силом. Тако им и треба. Наше гледају ко турке, а швабу морају да слушају. Хоће да појебе ову. Да
га сачека кад сви полежу. Мора имати сламе.

Разлетео се увече као полудео. Учинио се да је заспао као заклан, до њега командант. Устане, на
несрећу га осетио командант. Напољу луд ветар. Ње нема. Вратио се у собицу, није смео дуже да
остане. Срећа му увек измиче у најлепшем тренутку. Врата собице су поново зацврчала. Она
долази. Тело му се тресе. Она му се приближава. Огрнула се његовим шалом. Пљаскав пољубац
на образу. Поглед му се сударио са пакосним комадантовим био начисто да ће заглавити пешачки
ров. Ни помислити није смео да изађе за сељанком. И тако је ноћ прошла у највећим мукама. Ком.
Му после рекао да иде у другу бетерију. На поласку говори – у здрављу снаја. Крив сам ти брате
што сам млађи од некога. Ови остали говоре да се он на тај начин осветио ком.

Увече улази болничар милосав да запали висеће лампе. Пита га један да ли је плакао јуче кад је
видео шумадијске чарапе код потпуковника у сандуку сетио се свега.

У десном реду код средњег стуба је на кревету професор љубишић. Блед умнога израза.
Објашњава се са својим старим другом што седи на војничком сандуку уз његов кревет.

Каже да се нико не труди да разуме овог човека. Питају га зашто је плакао а он већ четврти божић
проводи у рату, неколико година ван земље у којој се родио. Све што је видео различито је од
његовог и непознато. И природа и клима и вароши и села и храна и обичаји и ношња све нови
облици и боје ствари. Нису исто маслине и храст под којим је певао у својој отаџбини. Арбанија
тунис нису исто што и камењаци. Те чарапе су оригиналне његове. То је сељак и патриот то јест
инстинкт јер он није патриот по разуму. У њему је један предачки остатак, једно наслеђено
осећање, и све што ради, он ради као навијен. Зар није тако? У оним везеним чарапама он је
видео сву србију. А ти си друго и ја сам друго и онај тамо адвокат на пример . да изнесу цео наш
музеј пред нас, ми се не бисмо заплакали. Јер код нас је разум. Јер ми размишљамо о тој
отаџбини, разгледамо је са свих страна. Претресамо и њене погрешке према нама, критикујемо и
осуђујемо, каткад, ако хоћеш, мрзимо, јер ми немамо више за њу суза, јер ми нисмо више
патриоти. Немачки официр који је на једном месту свог дневника питао отаџбину откуд толике
патње. То није просто давање живота, хоће да зна зашто га је отаџбина задужила.

Професор говори да смо и ми почели исто да се питамо. Друго је милосав, а друго сам ја. Ја хоћу
да објасним и да испитам онај предачки остатак, оно осећање што сам наследио, оно мистично
што у мени вечно тиња, а против чега се рационално вечно буни. ја оћу да се питам: је л та
отаџбина била правична, племенита, мудра, је л била према свима једнака. Да ли га је истински
волела, да ли је испунила све обавезе мајке, да би за њу могао да се жртвује као дете. Он не воли
отаџбину као остали, он ће је волети само онда ако ме је задужила. Не воли је по сваку цену, јер је
отаџбина данас празна реч, апстракција. Патриотизам је родило многобоштво. Патриотизам је
вештачко осећање. Антички патриотизам може да се разуме. Јер је тада отаџбина била религија.
Онда бог није био свуда и на сваком месту. Њихова божанства, то су били њихови мртви очеви
чије су душе становале у кућама своје деце и нигде на другом месту. Колико Богова, толико
отаџбина. Изгуби ли се отаџбина изгубљен је и свој бог. Нападнута отаџбина је нападнута
религија. Остати без отаџбине значи остати без грађанских и политичких права. Без отаџбине нема
морала и достојанства. Псле се божанство трансформисало. Онда је дошла филозофија и открила
нове дужности поред оне према отаџбини и прогласила човека грађанином света. А љубав према
отаџбини добила је сасвим нов облик. Уместо да је воли због богова, човек је сад воли због
доброчинстава и користи што му их она пружа, због њених институција и закона, сигурности,
права и благодети што му их даје. Ниво људског духа се пење. Са многобоштвом је нестао
најважнији разлог патриотизма, јер се божанство налази свуда. А у току времена затим друштвено
уређење развило се дотле да је појединац налазио своја права и на другом месту, изван онога где
се родио и где су живели његови преци. И ван тога места он је могао стећи достојанство човека и
грађанина. Тако је оборен и онај други разлог патриотизма који се оснивао на праву. После се
човек стао питати као и онај немачки официр и од отаџбине, која је од њега тражила највеће
жртве, разлоге да је воли и да јој буде одан. И ето то је оно што се није допадало управљачима
који су увек хтели ону античку оданост поданика, и који су веровали да та отаџбина постоји само
њих ради и ради остварења њихових амбициозних планова. Ето тако су се изродили сукоби
између поданика и управљача јер је приврженост отаџбини оних првих све више слабила. Тада су
многи умови проучавали античку државу да се накалеми у новим приликама антички
патриотизам. Макијавели препоручује да се поданицима сугерира како су државни закони
божански закони, да они потичу од бога. Разуме се због тога што он увиђа да је религија то што
условљава најпреданију оданост отаџбини.

Саговорник га пита да ли би он хтео да одрекне нужност поданичке оданости држави, како би се

другачије могло радити за њено добро, прогрес, цветање. Случај италије. Раскомадана, са својим
самосталним политичким градовима, могла је једног дана да постане туђ плен. Са убризганим
патриотизмом и створеном љубављу за отаџбину она је постала уједињена и срећна. Проф. Каже
да је она постала уједињена. Али је питање да ли је постала срећна. Патриотизам је вештачки,
омета природно размишљање поданика. И развијање. Наводи разлику између умова који су
волели човека са једне стране и мизантропа са друге стране. Они први чинили су све да у човеку
развију његове природне склоности. По својој природи човек се узбуђивао за морално и за добро;
зло и неморално бунило га је одвајкада. Исус и савонарола, свесни тога, и зато шт осу волели
људе, развијали су у њима оно добро и морално. Они други, уверени у људску поквареност, као
макијавели, васпитавали су владаоце да буду без моралних скрупула и да не воле поданике. По
својим склоностима човек се почео приближавати човеку све више и више то се бар не може
порицати. Разлике су бледеле и у одсуству вештачког утицаја, дошло би братство. Национално
начело је једна идеја која је нешто вештачко. Јер је линија националне границе повучена
најјаснијом бојом баш онда кад је већ била бледа у тој мери да је могла бити избрисана засвагда.
Човек је ишао путем којим је успевао да раскрчи многе препреке што су људе раздвајале, све
огромне препреке вере пале су. Оборило их је хришћанство. Сва тешка, неправедна и несносна
ограничења права ублажена су или су сасвим нестала. Њих, та права, човек је могао да нађе скоро
свуда. Проф. Говори да оно што је у људској моћи то је борити се против свих вештачких утицаја на
душу човека. Процес стварања националних држава у деветнаестом веку вршен је силом,
најмљеном војском, без народног учешћа.

Из античке историје научило се да масе треба застрашавати богом да би оне биле покорне, да би
се оне слепо потчиниле. И данас се то исто чини. Милосава и јанка и марка и трајка застрашују. У
име онога који нас позива на мир, они нас воде у ратове. Ми сви ратујемо у име његово, једни
противу других. И немци за везу с багдадом, и руси за цариград или ни они не знају зашта, и ми за
море, и други за ово или за оно. И то сви у име једног истог бога. Е па зар су онда духовити ови
наоружани пророци. Не, они то нису, него смо ми слепи и не видимо. Командати у име божје
стрељају рођене војнике који су у сто борби учестовавали и били на свом месту, а у сто првој нису
стигли да убију никога. Ми носимо нека платна оглашена за светиње у чије име убијамо. То парче
је можда сашио неки лиферант најнеморалнијег владања и осветио најпокваренији поп. Није
отаџбина само земља територија зелени лугови већ и правда и управа и слобода и сигурност и
благодет и правда. А је ли правда кад се за ту отаџбину једни исти крваве неколико ратова, док
други исте те ратове искоришћују. Је ли правда да ја, избушених груди, јектичав, пропао, труо,
понова идем на фронт, а други, здравији од мене, никад га није ни видео. Нека ме чују. Али ја
морам да кажем како ми је онај што га ја називам душманином, у рову према мени, који пати као
и ја и кога сам послан да убијем, милији, ближи и дражи увек био од онога позади мене, вајнога
брата мога, што је здравији од мене, а богати се и благује на мој рачун и док ја испаштам туђе
погрешке и злочине. Ја се гнушам и бежим од оне отаџбине која од мене тражи крв мојих плућа,
којој сам ту крв и дао, а која ми данас не да ни да се довољно надишем. Нека ме задужи, па ћу јој
се одужити. Нека ме очара, па ћу је волети. Нека докаже бригу праве мајке, па ћу за њу погинути
као њено дете. Нека осигура нормална живот унуку, ако не може оцу и сину. Патриотизам да се
заснива на оном природном и свесном осећању дужности. Ако га чује стари телеграфиста
свиснуће од бола. Он је старац од осамдесет година. Болно јечи у кревету. Одушевљен борац из
покрета седамдесетих година. Утучен је поразима отаџбине и свечаним јецањем ноћу и преко
целог дана декламује неразумљиве речи патриотског бола који га растрже. Он се љути на
реконвалесценте што нису на фронту и прети страшном божијом казном закржљалој деци својих
другова. Он живи усамљен заостао, потпуно је сам, његови су другови умрли. Као сведок који ће
причати својим друговима о свему што је видео после њих, а што није одобравао. То је пргави
костур кога наследници не разумеју, а тражи да га негују као дете. Саговорник каже да је из проф.
Говорила љубомора. Да је он једак и озлојеђен. Бесан је на сестру у коју си заљубљен, а она се
окренула другоме. Хоће да га објасни, љутио се он колико хоће. Он је мислио да ће га она
заволети, а она је у ствари попут пчеле која би сваки цвет хтела да проба. За њега, сањалицу она
није ни била. Ако би се зауставила на риђем не би тражила бољи цвет. Љубишић више није хтео
ништа да слуша.

Потпоручник коњички раздрагана лица је показивао фоторафију своје жене цвијовићу, учитељу из
свог краја. Могао је да се ожени у београд, али није, јер док су младе љубе се са ђацима. Овако је
узео патријархалну. Зна је од када је била мала. Татко и мајка су строги. Још је фалило да јој набију
фереџу. Учитељ и страни изрази. О сраму у ноћи. Између мушкарца и жене. Ама оће да сване а
ништа.

Учитељ- ту особину ја познајем у тоталитету. Код мене је то исто тако, само што је моја жена много
више еманципована...кад је љут његова жена само трепће. Трепери као лист, тако каже ђура
јакшић. Ако не држи жену тако оде бестрага, он је то вентилирао са свију страна. Пита га
саговорник да ли сви учитељи пљују у патос. Пуковник каже да то раде само сељачки.

Овај коњички није хтео да иде да тражи женске јер је ожењен човек. Коњаник не може бити без
тог следовања. Кући затекне ову како му прави уштипке, узима један, она му каже да не узима јер
ће покварити ручак и онда јој он говори да му жена не може солити памет, пита ко је газда у кући.
По месец дана са њом неће ни да говори. После оде у београд, па кад се врати све је у реду.
Измире се.
Хугиста, спопао га патриотски грч и мала сестра поунд га умирује. Око друге пећи
реконвалесценти су око адвоката поручника што исказује своје мишљење о немцима које мрзи па
и о французима које воли и тако по реду о савезницима. О томе како је немац апарат. Он ради
како хоће онај коме је потчинио своју вољу, али никад сам нити мисли нити ради. Он је
мегаломан, болује од делире дес грандеур и он је бездушан као нико. Може уништити пет
стотина живота па се друго осећање у њему не јавља. Од нас би се сваки отресао такве дужности.
Немац је псето. Француз је друго. Он је човек. И кад кажем француз ја ипак видим једног човека,
самог за себе, једно самостално биће. Француз слуша и извршује наређење. Француз се пита о
ономе што има да ради и зна шта ради. Немац не пита ништа, а не зна шта ради. Француз је
храбар, осетљив, човечан. У овом рату он је храбар, један од најхрабријих међу народима што се
боре: храбар да умре, храбар да се одбрани, храбар да се не осрамоти, храбар да се о његовој
храбрости говори, храбар да заштити да би се тиме хвалио. За своју храброст француз је највише
снаге нашао у својој прошлости. Француз се поноси својом историјом. Имао је славне претке. Није
хтео да буде гори од њих. Даје максимум своје снаге. Хвали на сва уста своју земљу и свој народ.
Он се топи кад пред странцем говори о француској, његов је народ први у свету. Он је
републиканац али није одушевљен за републику. Он гледа у монарха као у ретку звер. На крфу
поломе ноге и вратове да виде владаоца и да га поздраве. Блажени су ако их је угледао и
отпоздравио и немају речи, после тога, да се нахвале његове интелигенције, коју су му прочитали
из очију док је јурио аутомобилом, отменог држања јунаштва. А онога дана кад су примили наше
декорације, ја сам имао утисак који ме не вара: да би сви до једног изгинули на једну реч онога од
кога су декорисани. Енглез је душеван, болећив, отмен. Он има једну сјајну особину коју француз
нема, он је доследан. Хладан, хладнокрван, приглуп, мисли споро. Много им треба да нас
упознају. Засад они нас жале као што сажаљевају црвенокошце или ма кога ко је потиштен и
несрећна. Шта их се тиче наша изузетна судбина. Њима је доста да знају да патимо и хоће да нам
ублаже судбину. Грк је кокета. Физички дегенерик. Као колеричан леш, црн и спарушен. Кад човек
посматра грка, види како и нација стари и изумире. Физички закржљао, он је изгубио особине
здравога духа, он је кукавица. Кад пролази поред нас обара очи, не може да издржи наш поглед.
Грк то није нација него професија. Он је бездушан. Он је најодвратнији тип једног маторог
јеврејина који је једном ногом у гробу, а коме је једина мисао ћемер. Гркиње су дивне. И кад
помислим да припадају оним дегенерисаним ђаволима ништа ме не би тако обрадовало као рат с
грцима. Да им отму жене. Да их заплене. Рат је размена жена. Он је заљубљен у једну гркињу.
Жену зубара, германофила. Повадио ми је све зубе доње вилице, а може и горње. Појављује се
сестра са црним мачетом. Фикус каже да је готова вечера и шта је видео у тећем павиљону за
операције. Студенту ђури одсекли ногу испод колена. Доктори су прави касапи. Капетан један
рањен у руку, па му прилази доктор гледа и каже, фик господине капетане. Тешовићу капетану
ваде десно око. Један поп је рањен кроз кичму. Сељанка из макова је тешко рањена. Оперишу јој
главу. Грозни су доктори. Лупају чекићем по лобањи. Докторова соба је осветљена ту је мис поунд.
Она уверава доктора да сем љубави од њега ништа не жели, слободан је свих обавеза, нека је
добар и да је воли. Она је свој рај пронашла. Потпун је мир. Попац се чује. Мили бескрајна ноћ
оловна и све је више ваздух згуснут и мрак, и све се жешће бори мозак један са собом самим.
Тамо до стуба, један човек што не спава сазнао је прексиноћ о смрти своје жене. А мрак и ноћ
увеличавају несрећу и чине је црњом. Страшнијом. Несрећа је бела авет. Која тамни јутром. Ујутру
открива наде. Ујутру је спасен.

Колико је једно и заједничко био онај жвот што се угасио и мој живот, колико су они били
проткани, доказ је оно прво осећање првог тренутка; а како је снажан инстинкт самоодржања.
Доказ је онај осмејак. Само кад је жив све ћу друго лако. Шта значи то да ће лако да ли ће лако
преболети ову смрт која није само туђа већ и његова која је крај нада планова и комбинација. И
зашто би он натраг у земљу сад. Бедна је утеха радити на науци. Несрећа је унитшила разлог
радости и наде за повратак у отаџбину. А чим сам то сазнао, ја сам почео радити онај други, нов
план живота, чијем остварењу иде баш наруку ово стање у коме смо – настављање живота ван
отаџбине. И још јуче, ето, осетио сам потајну неку жељу да се рат настави. Сваки знак који ми сад
говори о изгледу на повратак у земљу непријатан ми је и на радост ових око мене, коју изазива
њихова нада на скоро виђење са својима, гледам ја сад са извесне злобне стране. Људи има ли
шта ужасније него што је сад ова моја потајна жеља, ја прелазим са једним тако злурадим
осећањем у срцу, преко пропасти и патњи милиона само зато што желим да се мој план оствари.
Жена је умрла, део њега. Он је умро. Има других жена. Ала је срамно и нечасно тако брзо мислити
на то. И живот још може ти пружити сласти. Још једну нову љубав и прву брачну ноћ, на пример и
све из почетка и потпуно другу жену голу и сву сласт дражесне необавештености једне нове жене.
То је срамно и гадно. Човек пристаје и на утехе које су тако стидне. Устаје јер не може да одоли
срамним мислима и плаче. Пуковник се буди. И са грана жалосно капље, а са кровова тече прљава
вода и капи стално добују по црном крову од смоле и засипају, прскају и мију прозоре који се већ
беласају. Свиће... пораниле неке ноге, пљаскају по барама, напољу, око павиљона, а унутра врућа
телеса отпочињу да се протежу по креветима што шкрипе. И опет риђи пита да ли је мислио на
оно и да ли жаба има реп и зашто нема.

Авети у лову (доживљај)

Чује се злослуто урлање остарелог арнаутског пса. Мукло завијање. У тесном и пуном прашине
таванићу је лежало нас шесторо, све један преко другог и слушало је тај ледени лавеж. Чешали
краставо тело целе ноћи. Андреја нешто размишља. Мисли о ономе што су заједно видели у фани
бисагу, не може да заборави ту грозну слику. Зар и после свега тога, збиља, можете мислити лепо
о човеку. О томе како мајка и отац одступају кроз арбанију испред непријатеља да би спасили
живот сина јединца. Малишан се разболео и умро седмог дана марша крај пута. Као луди од бола
родитељи га укопали. Арнаути их гађају. Родитељи избезумљени напуштају неукопано дете и
беже, сада да сачувају само своје животе. Мајка је застала окренула се, али није остала, отац се
није ни осврнуо. То су рођени родитељи. Ама шта мислите онда о нама што се тек онако називамо
браћом док смо у ствари толико туђи један другом.

Човек има нечег површно доброг, површно привлачног и ублаженог. У неким ретким приликама
он је предан и одан, осећајан, друг и пријатељ, али у дубини је себичан, саможив, себи најпречи.
Чини ми се кад сведем: да је све у болу што је човек саздан да наслућује љубав, коју живот не
пружа; што човек верује у ту љубав, што се у њу нада, што је назире некако а не може да је
дохвати, да је живи. Саговорник му говори да је страх избезумио родитеље, да су били луди од
пола, да су наваљивали да се врате,али се ипак нису вратили и слатко су вечерали.

С великом муком, приповедач иде у кафану где су се коцкали официри. Један официр који у
рукама држи рат и мир говори чкоњи да убијепсето што урла. Незграпан рудничанин, издвоји се,
узе тојагу, изашао напоље. Изашао и приповедач за њим. седам дана киша лије. Изнемоглост,
зима и глад. Сео на четвртасти тесани камен, на дрим је изашао. Пси се вуку око њега. Неке
прилике вичу ево га. Гомила се зверски на нешто сручила. Кидање, цепање, растрзавање. Онда се
једна прилика издвоји из гомиле, да ишчупа нешто из много руку и да бежи на све стране.
Ногавица са шакшира, цокула. Уз саму капију џамије је леш. Остаци прљаве кошуље. рамена
мртваца. Ожиљак гранатине ране на трбуху. Један преломио снажним покретом укрућену руку у
лакту, која се после исправила. Скинуо и други део кошуље. поглед животиње. Ја заустих да нешто
питам, да кажем, да осудим, али наглим љутитим пкоретом једна друга прилика, кривих ногу,
погрбљених леђа, па збаци са себе шињел, па копоран, па црну кратку кошуљу, коју баци међу
регруте. То је чкоњо. Иде да убије псето.

А ја побегох ка дриму па се тупо загледах у мутну воду. По дриму плови леш. Ниски, сиви облаци,
пресецани шиљковима минарета, јурили су оним истим правцем реке. Над нашим главама у тај
мах, прелетало је густо јато гавранова, као с неба пуштена црна застава коју ветар гони стално у
једном правцу.1916

У празном олтару

Мирославу крлежи.

У свести радника петронија свилара се опет нешто разјаснило. Ћелија сва крвава. Он лежи
раскречен полеђушке на бетону и топла, густа крв му силази низ браду, рутаве груди. Нешто
замршено и тешко се врти по болесној глави и кида му нерве па га ударало и секло по слепим
очима и мозгу. Учинило му се да је све било само ужасан сан. Застао код гвоздене капије да се
врати у фабрику и протестује због безразложног отпуста пред надзорником. Помутила га шкрима
и тескање, струјање и ломњава у организму фабричког колоса, помутило га.тешко осећање да је
без кривице остао без рада, да ће то погодити његову породицу, наставио да се вуче кроз шарену
гомилу света, са обе стране тротоара. Тада му се учинило да се једно лице подмукло пробија са
њим, прати га у стопу, да не жели да га изгуби из вида. По спољашњем изгледу слично лице,
преко пута га лукаво посматра, а кад је скренуо у споредну улицу не знајући ни сам зашто ће туда
све се измешало, згужвало, испреметало на том месту где се онако исто шумно кретао и бучао
живот улице. Она два лица сјурила се и шчепала га са речима у име закона, он им се успротивио.
После су га подизали, гњечили, трзали и вукли. Док му је глава падала. Једног само тренутка
урезала му се у мозак радозналост пролазника који су застајали, скакали брзо с кола, притрчавали
са разних страна. Тако све до потпуног мрака свести. Али није у томе ствар. Него ствар је у томе
зашто је све оно било, какав је оно узрок и зашто су ме. Петроније свилар не може да повеже
мисли. Он пиркупи све своје силе да устане, звекет гвожша на ногама, срушио се. Осетио како га
гуши мучан осећај страха у сну, као у рату. Кад је извесност да се погине увек већа од могућности
да се преживи, неиздржљив и нелагодан један притисак до очаја. Бегао је и тада од невидљиве
опасности, није имао где да се склони, сад је осећао као да сав умире. Био је немоћан да умакне.
Огромни зидови су заклон. Прати све то и стид, он је на станицама свлачен, ту се тискао свет,
гледао га, био између два стражара. Окружили га неки људи. Мртвачка је његова глава. Говоре да
је опасан зликовац. Он је осетио да је сасвим сам, страшно изгубљен, без помоћи људи. Говоре му
да су његови другови све признали, да он није рђав човек, већ је наговорен. Крик је страшан
пустио од себе. Млазеви суза. Крв низ граду и чупаве груди. Није хтео ништа да каже и свуда су га
тукли. Болови га онесвестили. Сломљен је, са коленима уз вилице. Проживе у једној секунди сав
ужасан доживљај који никако није разумевао. Само је размишљао о узроку. Изашао је пред
иследника. Лице малог пакосног господина. Нешто лукаво, забринуто, злурадо ишчекујуће. Он
ради у ливници гвожђа, говори да је отпуштен без повода, стар је тридесет четири године, никад
није осуђиван. Учествовао је у свим ратовима и био рањен. Има троје деце и ожењен је. Они
говоре да лаже да је ожењен. Свилар је био запрепашћен. Иследник га тера да каже праву истину.
Одрицање страшно мења његов положај. Треба рећи где је био десетог септембра. Ко га је увео у
тројку, која је његова копча. Овај ништа од тога не разуме.

Присетио се како је неки човек намакао на углу улице жицу око врата животиње. Убацио га у кола
са решеткама. И петроније свилар се слично осећа. Бацили га на под ћелије. По голом телу га били
ужетом, даскама, жилом. Везали камен за мошнице он је пустио страшан крик, помислио да је
сишао са ума. Размишља о томе да му је свеједно говорити али не зна шта да говори. Да лаже
било шта.

Цивилни полицајац му говори да је то требао давно учинити. Сад је рекао да се обојици донесе чај
с лимуном, а пре рекао на посао, наредио да га бију. Петроније мисли да се нешто сада може
променити да и они имају нечег људског у себи. Свилар није могао да подигне очне капке иако га
је желео. Све ће казати, ко је набавио експлозиве и све. Казао да познаје све учеснике, да је дана
био око парламента, да је очекивао резултат, да је требао да баци бомбу, па је све потписао. Дали
му да једе и пије. Преместили га у заједнички бетонирани подрум где је било голих, ошишаних
знојавих сељака, не би могло пасти на под ни једно зрно. Гушили се у испарењу својих тела,
лепили се један за другог и зној цурио у барама. И ружно су га псовали. Онда сан. Онда се тргао
када га је нешто јако притисло по грудима. Голи људи су гледали у чизме жандарма, са жилама у
рукама они су дошли да их буде. Дошао је бог богова. Газили их псовали пљували пребијали.
Истерали их у двориште да га почисте, пиринач је бацао наредник а ови купили зрно по зрно.
Тамо у дворишту било је ваздуха и пуно сунца и неба се доста могло нагледати. Овај удиже свеж и
сладак ваздух, небо, које има милости. Терали их да клече и да се моле богу, да иду на коленима
и купе ђубре и перу пстима и пљувачком калдрму. И тако неколико њих да заједно носе
палидрвце на гомилу ђубрета док сасвим не поцепају крвава колена. Шамари, жила око врата.
Питају се кад су, ето откад и зашто су они престали бити људи. Опет се чује реч политички, ударци
болно стењање. Један говори да престану да туку. А други да треба ударити. Ви не знате у ком
времену живите. Један официрски глас – ја знам да су то људи као и ми. Ратовали као и ми. На.
Пљујем ово. Бацам оно што сам часно носио.старешина апса улази, пита их јесу ли дигли главе,
каже да је то била само проба, да је он хтео да види како ће они реаговати. Све је шамарао. Поп је
рекао ко је он, да га нико никада није тукао и да би волео да га убију, да се тресе у стиду и
грозници.

Сутрадан су петронија свилара показали још тројици. Они никад нису видели свилара, али ипак
признају да јесу. Један од тројице из окова је говорио о петронију свилару, неком другом,
двадесет година, зидару из другог места. Забуна је настала. Власти узеле оног кога није требало.
Искедник је петронију говорио о заблуди. Нервозан је био, да се пусти у слободу, да трошкове
притворске неко мора платити. Скинули му окове, сам у ћелији. Само је ходником опет одјекивала
реч политички и ударци жиле и јауци чули су се преко целог боговетног дана.

Стао слободном ногом на плоче. Гледа мрачно жуту и мемљиву зградетину за собом. Онда
застаде и баш да баци поглед унаоколо кад га крештава сирена некаквог црног, лакованог и
раскошног аутомобила збуни па га захуктала машина одгурну силовитим ударом. Моментално
успори. Гадно је један опсовао идиота на путу. Појурио ка оџацима фабрика. Питао се је ли могуће
да том свету тамо, целом том мноштву људи тамо што се поманитало тиска, гужва, кикоће и
церека ништа не тиче судбина затвореника. Је ли могуће да су они тамо друго, а ови овде друго.
Ретки пролазници га гледају сумњиво и одвратно. Упутио се прашњавим друмом ка високом брду.
Није се питао ни где ће ни шта ће да ради. На трави седи. Скинуо је капут и остао у кошуљи.
Гранатине ране на његовим грудима. Замишљен поглед заустави се најпре на дубокој модроцрној
рупи више сисе и на мутан један јесењи дан у рововима мочварне мачве код села штитара.
Блатњава вода и муљ. Уста бљувала крв. Он је окидао. Настале су страшне експлозије и бајонети
оштри и ладни заривали су се грозно кроз шињеле у месо. Само су руке тада биле живе и радиле,
испружиле се, трзале, боле, док су ноге негде нестале и стомак и свест и цео човек као да се
наједанпут био истопио. Тада је и он пао у мрак.

Друга рупа. Дренак. Са важним писмом се провлачио између кукуруза. Пао у мрак, нико три пуна
дана није знао шта се са њим догодило.један пас му је са рана лизао крв и гној, он га је освестио.
Трећа рана. Сетио се кад је сестру сву у дроњцима срео у одступању на каљавом путу јанкове
клисуре. У њеном наручју било је мртво дете и мала свећица. Киша је пљуштала. Петроније је
пљунуо на велики ожиљак гранатине ране на грудима. А кад је опет дигао главу велика и као крв
црвена кугла упадала је нагло тамо иза бежанијске косе. И свилар осети: како с њом заједно
потону доле негде у мрачни бездан, унеповрат, све оно што се онако муњевито и кобно сломило у
њему, сав онај порушени храм прошлости коју је обожавао и сва трудна жетва његовог крвавог
живота. Запали се одједном жижак новог једног кандила и он осети нову неку страшну глад
испуњења живота и очекивања, нову једну сјајну радост највећег празника. Небо крвари. На брду
над престоницом, испружи песницу тамо према престоници и сав засењен оним крвавим
пожаром сунца, грозно претећи шкргутну зубима. И небо је било сво крваво и мир црвеног сутона
владао је.

Погибија јаћима меденице

Тих дана је много припремана и ретка светковина свесловенскога соколскога слета у престоници,
онај чији ћемо подвиг покушати да испричамо за њу није показивао интересовања. Љутио се на
сличне параде, јер коштају ојађени народ. Чим београду ситом и бесном понестане пара, он хоће
неко славље, да јадни и болесни депутирци, блесави, цркавицу потроше. Голом народу не остаје
ништа него да једе проју и пасуљ док се београд весели. Придиковао је тако и својој жени. Тих
дана није било речи ни о ручку ни о вечери. По теразијама се вуче цео дан, кући се враћа сва
иштипана и модра. Биће теби уживање ако те о првој паради припетљам за ногу као какву кокош,
па да ми кљуцаш у месту као што и приличи доброј и уредној домаћици, а ја кад се вратим да
ручак буде готов. Ово што је он зарадио то је зато што се бавио својим послом и трговином, не би
она да није тако носила шешир. Он бесни. Он је жестоки опозиционар свечаности. Требало му три
дана да параду одболује. Она му се умиљава, да иду да заузму место.пита је да ли је она
заборавила да јој је главна и п рва дужност да га поштује и слуша као свога господара, да му се
покорава. Да се не поводи за данашњим београдом. Проћи ће људи из бела света, а он не жели
да их види. Попустио би и камен а он не. Пријатељи им не долазе. Он не гаји љубав за домовину,
није патриот. Јаћим говори да је и он доказао за домовину, да је био коњоводац, под
гранаматама. Није тешко ићи на патриотске седнице. Она му говори да се удомила за њега што је
бранио домовину, није се освртала на оно што су други говорили, да се душманину предао и
стрељачки ланац напустио. Она се у инат удала. Он хоће да је послуша да види за шта се борио.
Обукао се. Весео свет, радосне куће са тробојкама, потрчује јаћимова жена. Хватала га под руку.
Куповао је јаћим разну марву по вашарима и пијацама, па може да се мимоилази и са људима и
са стоком. Понео штап са којим је ишао на пијац. Сада крчи себи пут. Бори се. Не налази
одговарајуће место. Никад није био нескроман човек. Увек се истицао међу првима. Из саме црне
горе и брда су се његови доселили. Није никад у сличним приликама пуштао гласка. Ускомешао се
народ. Звуци фанфаре. Коњица се појавила. Узвици живела коњица и здраво соколи наши. Код
јаћима нека врста задовољства. Устрептало расположење али јако уздржано. Он се о коњици
никад није добро изражавао. Питао се ко га плаћа да се дере, кад глас може да штеди за пазарне
дане. Патриотски жмарци. Било је међу вођством истинских јунака и ратника, али много више
дебеле позадине. Он хтео да поздрави вођство, али се загрцнуо, као петлић кад први пут хоће да
кукурикне. Гледа да ли је то неко видео. Постидео се и покуњио због тога. Уверио се да то није
прошло сасвим неопажено. Јаче се закашљао. После музике, долазе румуни, ту су и жене, о
њиховом јунаштву се надалеко прича. Јаћим се унезверио. Жеља да женском полу поздрави.
Чешка музика, њихове жене и њине ножице, чарапице и ципелице. Питао се ко ће живу главу да
изнесе. Притајена снага, на лицу се види да се дешавају унутрашње промене. Нека мршава жена,
отприлике његових година. Имала је она израз из кога се јасно видело да о своме мужу и мисли и
брине и да га се јако прибојава. Чехиње, завришта јаћим. Понела га матица живота која све носи
са собом. Мисли да би погрешио да је остао код куће. Намигнуо левим оком на жену
благонаклоно, она се постидела. Разне жупе и музике. Словенци и словенке, лепе ношње. То је
чиста наша крв, треба им показати ккви су људи београђани. Виче им живеле. Обузела га права
бура осећања. Срце му се подмладило. Душевне емоције. Упола промукао па се уместо здраво
здраво здраво чује ав ав ав. Жена му говори да се умири. Лаје није му сељачки рундов раван.
Маше шеширом који му је у десној руци. Коса му је разбарушена, крагна мокра, прслук је
раскопчао. Сад је у ватри. Снага је велика. Хрвати, живели браћо. И нека знају да смо људи, да
нисмо месоједи, да нисмо тирјани. Нека знају да смо животворни и државотворни. Не познају они
српску душу. ту се понајвише истицао и настрадао. На публику се људио зашто стоје. Гледа нове
ројеве. Глава му је забачена. Да ми је само да ово виде макарони и мађарони, стра у пете да им
сатерамо. Крв злотворска да им се следи. Шумадинци, србијанци. Они су живи челик. Зајауче
сплиту котору или дубровнику. Куманово је ту. Узданица наша. Дивље надахнуће. Он је као неки
говорник. Скопље. Где си душо наша. Жељо жива. Где си душане круно царска, да видиш соколове
твоје сиве, да ли знадеш да нам је царство веће и од твога. Почео да силази са тротоара, да брјаке
целива, дечицу да грли. Расходован је. Чакшире му пругасте откопчане, зној му лије низ образе,
неупаљена му је цигарета, коју никако нема времена да запали, а лудо му се пуши, стоји му сва
мокра и изгњављена међу прстима. Форму србина човека је сасвим изгубио, подлегао је слепом
елементу што је у њему опасни пламен разбуктао, и само се види како му се уста отварају и звуке
неке шиштаве испуштају, док му руке бесно млатарају, те се више не зна да ли се још радује или га
је тешка нека мука и жалост обузела. Сарајево му потресло душу, рекао босно сиротице клета.
Сузе. Запао у душевну кризу, не може се ово добро завршити. Појавила се тузла. Стропоштао се
колико је дуг, као да је правом пушком погођен без зрна барута, покушавајући пре тога да се
ухвати за празно. Сунчаница од патриотског узбуђења. Као хајдук вељко кад је погинуо од турског
куршума. Намера била да каже ја погибох држте се а јаћиму ја сам готов држте се. Пао је јаћим на
бојном пољу. Трапаво се жена вуче за носилима. На ратнички га кревет положили, мада му свећу
нису још ни упалили.

Шеснаест сати кад се стао разазнавати. Зачула се звона са цркве светога марка. Звона пробудила у
њему мисао да то мора бити његов погреб или пратња и да га свечано сахрањују. Али тај погреб
морао је бити погреб великог човека, и јаћим је мислио да је тај велики човек он лично и нико
други. Сетио се трећег октобра. Мислио да је умро и већ васкрсао.

И баш у том тренутку угледа он горе међу гужвом од облака ону своју рођену србијанску душу
како, пробијајући се мученички кроз оне густе облаке, узлеће на небо, док у исто време у својим
рођеним грудима осети другу једну душу, али ширу, пространију и некако тврђу. Јаћим као отвори
очи, подигавши своје густе веђе, али их још брже затвори, јер му се учини као да му се и ова друга
душа наједанпут узви у облакте, те га остави сасвим самога, као у пустињи. Трзају га за рукав од
кошуље. ту је жена. Пропао је као јанко на косову. И он је једну рану зарадио. Да му честита
контузију, јер то није баш права правцата рана и да се јуначки пољубе.