Комунизам

Комунизам је идеологија која тежи успостављању бескласног, бездржавног друштва која се

заснива на заједничким власништвом над средствима за производњу. Може се посматрати као
огранак ширег социјалистичког покрета. Марксисти су ране облике човекових друштвених
организација описивали као примитивни комунизам. Међутим, комунизам као политички циљ је
претпостављени облик будуће друштвене организације. Постоји мноштво струја унутар
комунистичког покрета, укључујући

марксизам,
луксембургизам,
бољшевизам,
троцкизам,
титоизам,
еврокомунизам,
лењинизам,
марксизам-лењинизам,
совјетски комунизам,
стаљинизам,
маоизам,
хоџизам,
џуче,
национал-комунизам,
хришћански комунизам
религијски комунизам
анархокомунизам,

и разне струје левог комунизма као распрострањеније варијанте. Ипак, разни изданци совјетских
(што критика назива стаљинизмом) и маоистичких тумачења марксизма-лењинизма чине посебну
грану комунизма који је, за разлику од осталих, био главна струја комунизма у светској политици
током највећег дела 20. века. Троцкизам као ривалска струја није био тако популаран.

Садржај
Диктатура пролетаријата
Рани комунизам
Марксизам
Развитак модерног комунизма
Стаљинизам
Троцкизам
Маоизам
Остале ревизионистичке струје
Године „Хладног рата“
Комунизам након распада Совјетског Савеза

Критике комунизма
Референце
Литература
Спољашње везе

Диктатура пролетаријата
Карл Маркс је сматрао да се друштво не може преко ноћи трансформисати из капиталистичког у
комунистички облика производње, већ мора постојати прелазни период који је Маркс назвао
револуционарна диктатура пролетаријата. Марксов концепт комунистичког друштва изниклог из
капитализма за сада остаје само теорија; заправо, Маркс је оставио врло мало информација о томе
како ће комунистичко друштво заправо изгледати. Термин „комунизам“ често се користио да би се
означили политички и економски режими у којима владају комунистичке партије које су тврдиле
да су оличење диктатуре пролетаријата.

Крајем 19. века, марксистичке теорије су подстакле настајање социјалистичких партија широм
Европе, иако су нешто касније њихове идеолошке платформе биле много ближе идеји
„реформистичког“ капитализма са све слабијом тежњом да се тај капитализам руши. Изузетак је
била Руска социјалдемократска радничка партија. Једно крило партије, општепознато као
бољшевици, на челу са Владимиром Иљичом Лењином успело је да освоји власт у Русији након
обарања привремена владе у Октобарској револуцији 1917. Године 1918. ова партија променила је
име у Комунистичка партија, чиме је по први пут повучена јасна гранична линија између
комунизма и осталих видова социјализма.

Након успеха Октобарске револуције у Русији, социјалистичке партије у многим другим земљама
постају комунистичке партије са идеолошким платформама различитог степена верности новој
Комунистичкој партији Совјетског Савеза. Након Другог светског рата, комунисти су освојили
власт у источној Европи, а 1949. Комунистичка партија Кине је успоставила Народну републику
Кину, која ће касније следити јединствену идеолошку стазу развитка комунизма. Међу осталим
државама Трећег света које су у неком тренутку прихватиле прокомунистичке владе су Куба,
Северна Кореја, Северни Вијетнам, Лаос, Ангола и Мозамбик. До почетка 80-их скоро једна
трећина светског становништва живела је у комунистичким државама.

Почетком 70-их почео се користити термин "еврокомунизам" да би означио политику

западноевропских комунистичких партија које су настојале да прекину са традицијом некритичке
и безусловне подршке Совјетском Савезу. Такве партије су биле политички активне и успешне на
изборима у Француској и Италији.

У Сједињеним Државама постоји дуга историја антикомунизма отеловљена, на пример, у Указу о

пропаганди из 1918., затим у озлоглашеним Палмеровим рацијама, те у периоду макартизма.
Међутим, многи региони у Јужној и Централној Америци и даље имају јаке комунистичке
покрете различитих типова.

Падом комунистичких влада у источној Европи крајем 80-их и распадом Совјетског Савеза 8.
децембра 1991. моћ и утицај комуниста у Европи драстично опада. Ипак, око четвртине светског
становништва још увек живи у комунистичким државама, највише у Народној Републици Кини.

Рани комунизам
Идеја комунизма има дугу историју и пре Маркса и Енгелса. У античкој Грчкој, идеја комунизма
је била повезана са митом о златном добу човечанства, о времену пре настанка приватног
власништва, када је друштво живело у потпуној хармонији. Неки су тврдили да су Платон са
својом Републиком и неки антички политички теоретичари заговарали комунизам у облику
задругарства а да су ране хришћанске секте, посебно рана црква (као што је записано у Објави
апостола) те урођеничка племена претколумбовске Америке практиковали комунизам у виду
задружног живота и заједничког власништва. Хришћански комунизам пропагира идеју да је
хришћанство у својој основи било предвиђено да буде комунистичко.

У својој расправи Утопија из 1516. Томас Мор описује друштво засновано на заједничком
власништву над имовином, чије вође управљају њим према потреби. Франсоа Рабле је такође
описао такво утопијско друштво кроз митски Телемски манастир. Едвард Бернштајн је у свом
делу „Кромвел и комунизам“ из 1895. тврдио да је неколико група у Енглеском грађанском рату,
посебно Копачи, исказало јасне комунистичке, аграрне идеале и да је став Оливера Кромвела
према овим групама било у најбољем случају равнодушан, а често и непријатељски.[1]

Критике идеја приватног власништва настављају се у ери просвећености у 18. веку кроз дела
таквих умова као што је, на пример, Жан Жак Русо.

Реч „комунист“ сковао је Гудвин Бармби 1840. (по француској речи communisme) расправљајући o
егалитаризму Грахуса Бабефа, једног од најрадикалнијих учесника Француске револуције 1789. те
Абеа Константа. Бармби је водио интензивну преписку са Енгелсом па је 1841. основао
Лондонско комунистичко пропагандно друштво. "Утопијски социјализам", термин који је
смислио Маркс, насупрот научном социјализму (термин који је сковао Енгелс), означава сва
утопијска друштва и насеља која су замислили Роберт Овен, Шарл Фурије и Сен Симон.

Карл Маркс је сматрао да се примитивни комунизам развио из првобитних људских заједница

ловаца-сакупљача плодова. Када је човечанство постало способно да производи вишкове, настала
је приватна имовина, појавила се социјална неједнакост која је резултовала појавом класног
друштва, потом и феудалног облика производње, све до ондашњег капиталистичког друштва
достигнутог насилном примитивном акумулацијом капитала, а тај капитализам је деломично
заснован на меркантилизму. Маркс је сматрао да ће следећи степен друштвене еволуције опет
бити комунизам, али комунизам далеко развијенији него што је био примитивни комунизам (а све
то у складу са Марксовом интерпретацијом Хегелове дијалектике). Књига Узајамна помоћ:
Фактор еволуције теоретичара анархистичког комунизма Петра Кропоткина даје бројне примере
сарадње и узајамне помоћи током људске историје и у њој се тврди да су они у еволуцији људске
врсте били исто тако важни као и ривалство и узајамна борба, а можда и важнији.

У свом данашњем облику, комунизам је потекао из радничког покрета Европе 19. века. У то
време, како је индустријска револуција напредовала, критичари социјалисти су кривили
капитализам за стварање нове класе неквалификованих, градских радника у фабрикама који су
радили под тешким условима и за ширење јаза између богатих и сиромашних. Енгелс, који је
живео у Манчестеру, проучавао је формирање чартистичког покрета, док је Маркс напустио
универзитет да би се упознао са пролетаријатом у Француској и Немачкој.

Марксизам
Као и остали социјалисти, Маркс и Енгелс предсказивали су крај капитализма и свих система у
којима су, по њима, радници експлоатисани. Али док су ранији социјалисти, њихови
претходници, били наклоњени дугорочним друштвеним реформама, Маркс и Енгелс су веровали
ј ј ћ ј
да је светска револуција неминовна и да се само тако може ући у социјализам.

Аргументујући неопходност пута у комунизам, марксисти су

доказивали да је главна карактеристика човековог живота у
класном друштву отуђење (алијенација), а једино се у
комунизму у потпуности може остварити концепт слободног
човека. Овде Маркс следи Хегелов концепт по ком слобода није
само одсуство присиле, већ акција (делање) које има морални
садржај. Даље, марксисти су сматрали да ће комунизам људима
омогућавати пуну слободу деловања, али и да ће људе стављати
у такве међусобне везе и односе у којима неће бити потребе ни
за каквом експлоатацијом човека по човеку. Док је Хегел
сматрао да је етички живот човека кроз историју углавном био
вођен идејама, за Маркса комунизам настаје и развија се из
материјалне базе, а нарочито развојем средстава за производњу.
Карл Маркс
Марксисти тврде да ће процес класних сукоба и
револуционарне борбе резултовати победом пролетаријата и
успостављањем комунистичког друштва у коме ће приватно власништво временом нестати и где
ће средства за производњу и живот припадати заједници. Сам Маркс је мало написао о животу у
комунизму, дајући само најосновнији опис комунистичког друштва. Јасно је да се ради о друштву
обиља у којем је човеково делање подложно минималним ограничењима. У популарном слогану
који је усвојио комунистички покрет, комунизам је свет у ком ће „свако давати према својим
могућностима, а примати према својим потребама“. "Немачка идеологија" је једно од неколико
Марксових дела који разрађују комунистичку будућност:

"У комунистичком друштву, где се нико не бави само једном делатношћу и

где се свако може усавршити у било којој жељеној делатности, друштво
регулише производњу уопште и тиме ми омогућава да радим једну ствар
данас, а другу сутра, да ловим ујутро, пецам послеподне, храним стоку
увече, критикујем после вечере - дакле, све што пожелим у одређеном
тренутку, а да, упркос томе, никад не постанем професионални ловац,
рибар, сточар или критичар.}} [2]

Маркс је непрекидно настојао да ову своју визију уклопи у позитивистичку научну теорију о
преласку правног друштва у комунистичко, те, помало натегнуто, у политичку теорију која би
објаснила зашто је потребна револуција да би се то постигло.

До краја 19. века, термини „социјализам“ и „комунизам“ често су замењивани. Међутим, Маркс и
Енгелс су тврдили да комунизам неће настати из капитализма у потпуном развијеном облику, већ
да ће проћи кроз „прву фазу“ у којој ће већина производне имовине бити заједничка уз неке
преостале класне разлике. Прва фаза би на крају требало да доведе до „више фазе“ у којој класне
разлике неће постојати, а такође ни потреба за државом. Лењин је термин „социјализам“ често
користио као синоним за Марксову и Енгелсову претпостављену „прву фазу“ комунизма а термин
„комунизам“ односио се на „вишу фазу“ комунизма.

Ова каснија становишта, посебно она које је развио Лењин, служила су као идеолошке платформе
комунистичких партија 20. века. Каснији писци, као што су Луј Алтисер и Никос Пуланцас,
модификовали су Марксов концепт додељујући држави главну улогу у настајању и развитку
таквих друштава, заступајући нужност продуженог периода социјализма пре настајања
комунистичком друштва.
Неки од Марксових савременика, као што је анархиста Михаил Бакуњин, износили су сличне
ставове, али се нису слагали у начину постизања хармоничног друштва без класа. И дан данас у
радничком покрету постоји подела између марксистичких комуниста и анархиста. Анархисти су
против свих хијерархијских установа, укључујући и државу. Анархистички комунисти, као на
пример Петар Кропоткин, заговарали су тренутни прелаз у друштво без класа са економијом
трампе, док су анархосиндикалисти тврдили да само раднички савези, као противтежа
комунистичким партијама, могу да помогну у промени друштвеног уређења.

Развитак модерног комунизма

У Русији је, по први пут у историји човечанства, нека партија са очигледном марксистичком
оријентацијом (у овом случају Бољшевичка партија) освојила власт у земљи. Бољшевичко
преузимање власти путем Октобарске револуције 1917. године значајно је утицало на теорију и
праксу марксистичког покрета. Маркс је веровао да ће социјализам и комунизам бити изграђени
на темељима развијеног капиталистичког друштва али се пример Русије показао да неодрживост
његовог става, пошто је Русија у то време била једна од најсиромашнијих држава у Европи са
доминантним процентом полуписменог и неписменог сељаштва те са малобројним
индустријским радницима. Треба напоменути и то да је Маркс јасно изјавио да ће Русија можда
бити у стању да прескочи фазу буржоаског капитализма на свом путу у комунизам.[3] Други
социјалисти су веровали да Руска револуција може бити претходница свим радничким
револуцијама на Западу.

Умерена струја, социјалистички мењшевици, нису се слагали са плановима Лењинових

комунистичких бољшевика по којима се социјалистичка револуција може и треба извести у
недовољно развијеном капиталистичком друштву. Бољшевици су успели да се домогну власти
преко слогана „Мир, хлеб и земља“ и „Сва власт Совјетима“, који су изражавали преовлађујући
жељу јавности за прекидом руског ангажовања у Првом светском рату, тежњу сељаштва ка
аграрној реформи и масовну подршку совјетима.

Употреба термина „комунизам“ и „социјализам“ измењена је након 1917. када су бољшевици

променили своје име у Комунистичка партија и увели једнопартијски систем посвећен
реализацији социјалистичке политике под лењинизмом. Друга интернационала је распуштена
1916. због националних подела, пошто њене чланице, самосталне националне партије, нису
могле формирати заједнички антиратни фронт, већ је свака партија подржавале ратну улогу своје
државе. Лењин зато оснива Трећу интернационалу (Коминтерну) 1919. и шаље 21 услов, који је
укључивао и демократски централизам, свим европским социјалистичким партијама које су биле
вољне да се учлане. У Француској се, на пример, већина чланова социјалистичке партије SFIO
одвојила да оснује SFIC (Француски огранак комунистичке интернационале). Од тог времена
термин „комунизам“ се користи да би описао идеологију и циљеве партија које су основане под
окриљем Коминтерне. Њихов програм позивао је раднике света да се уједине и изведу светску
социјалистичку револуцију уз успостављање диктатуре пролетаријата те развој социјалистичке
економије. На крају, ако би се програм у потпуности реализовао, развило би се хармонично
бескласно друштво а државе би одумрла.

Током Руског грађанског рата (1918—1922), бољшевици су национализовали сву производну

имовину и увели политику „ратног комунизма“, којом су фабрике и железнице стављене под
строгу државну контролу, прикупљала и делила храна и увела неке буржоаско моменте у
контроли индустријске производње. Након три године рата и Кронштатске побуне, Лењин је
1921. прогласио Нову економску политику (НЕП), која је представљала „ограничено место за
ограничено време према капитализму“. НЕП окончана је 1928. Стаљинова лична борба за власт и
увођењем првог Петогодишњег плана. Године 1922, након Руског грађанског рата, бољшевици су
на темељима Руске Империје основали Савез Совјетских Социјалистичких Република.
Следећи поставке Лењиновог демократског централизма, комунистичке партије су биле
организоване по хијерархијском принципу, са широком базом активних чланских ћелија; оне су
биле сачињене од елитних кадрова које су партијски руководиоци препоручивали као поуздане и
потпуно подређене партијској дисциплини.[4]

Совјетски Савез, као и друге земље на чијем челу су биле комунистичке партије, често су
описивани као комунистичке државе са економијом државног социјализма. Ово је значило да су
те државе државе реализовале (односно, прогласиле да су реализовале) део социјалистичког
програма укинувши приватно власништво над средствима за производњу и успоставивши
државну контролу над економијом; међутим, нису могли прокламовати да су праве комунистичке
државе, пошто још увек није било успостављено друштвено власништво над имовином.

Стаљинизам

Стаљинистичка верзија социјализма, уз неке важније промене, усмерила је развој Совјетског

Савеза и утицала на комунистичке партије широм света. Стаљинизам је најављиван као
могућност изградње комунизма путем обимних програма индустријализације и колективизације.
Брз развој совјетске индустрије, уз победу Совјетског Савеза у Другом светском рату, одразила се
на пораст популарности стаљинизма широм света још деценију након Стаљинове смрти када је
партија усвојила програм у ком је обећано успостављање комунизма у року од тридесет година.

Међутим, под Стаљиновим вођством на површину су испливале чињеница које су се противиле

визији уласка у комунистичко друштво према совјетском моделу. Совјетски Савез под
Стаљиновом влашћу био је репресивно друштво у ком је држава доминирала сваким видом
живота. Наглим успоравањем индустријског развоја те ширењем корупције међу државним
службеницима легитимитет совјетског система битно је нарушен.

Упркос активности Коминтерне, совјетска комунистичка партија усвојила је стаљинистичку

теорију социјализма у једној држави тврдећи да је, захваљујући јачању класне борбе у
социјализму, могуће, па чак и неопходно, да се социјализам изграђује у само једној држави. Ово
удаљавање од идеала марксистичког интернационализма оспорио је Лав Троцки, чија је теорија
непрекидне револуције наглашавала потребу светске револуције.

Троцкизам

Троцки и његове присталице организовали су се у леву опозицију, а њихова платформа постала је

позната као троцкизам. Међутим, већ тад Стаљин је у рукама имао сву власт а покушаји
троцкиста да га уклоне са власти резултовали су прогонством Троцког из Совјетског Савеза 1929.
Након његовог прогонства, светски комунизам се поделио на две струје: стаљинизам и
троцкизам. Троцки је 1938. основао Четврту интернационалу, троцкистичког ривала Коминтерне.

У данашње време троцкистичке идеје се повремено и спорадично јављају међу политичким

покретима у земљама као што су Венецуела, где је тамошњи Комитет за марксистичку
интернационалу имао сусрет са председником Венецуеле Угом Чавезом. Многе троцкистичке
партије активне су и у политички стабилним и развијеним земљама као што су Уједињено
Краљевство, Француска, Шпанија, Немачка и Италија.

Уопштено говорећи, идеје и ставови Троцког, након његовог прогонства и смрти, никад нису
стекле ширу популарност у светском комунистичком покрету нити у совјетском блоку, поготово
Х Т ј 1956 ј ђ ј ј
након Хрушчовљевог Тајног говора 1956. године те каснијих догађаја који су разоткрили
несавршеност стаљинизма и маоизма. Данас, без обзира на чињеницу да постоје подручја где су
троцкистички покрети прилично јаки, остатак комунистичког покрета, и уопште цела радничка
класа, и даље не прихвата троцкизам (или неку од његових варијанти) довољно озбиљно да би се
у већем броју и масовније ујединили око њега. Зато троцкизам као идеологија никад није био
успешан у стварању масовнијег друштвеног покрета довољно јаког да промени власт у
капиталистичким државама.

Маоизам

Након Стаљинове смрти 1953. године, нови вођа Совјетског Савеза Никита Хрушчов разоткрива
Стаљинове злочине и његов култ личности. У свом Тајном говору из 1956. Хрушчов се заложио
за повратак Лењиновим принципима наговестивши тако неке методолошке промене у
комунистичком покрету. Међутим, Хрушљчовљеве реформе појачале су идеолошке разлике
између Народне републике Кине и Совјетског Савеза, што је постало нарочито изражено током
60-их година. Пошто се кинеско-совјетски разлаз у међународном комунистичком покрету
претворио у отворено непријатељство, Кина се почела представљати као вођа неразвијеног дела
света у борби против две суперсиле, Сједињених Држава и Совјетског Савеза.

Партије и групе које су подржавале критички став Комунистичке партије Кине у односу на ново
совјетско вођства сматрале су себе антиревизионистима и прогласиле КПСС и све „сестринске“
партије ревизионистичким „капиталистичким следбеницима“. Кинеско-совјетски разлаз
резултовао је поделама међу комунистичким партијама широм света. Најпознатији пример је
Партија рада Албаније која се тада сврстала уз кинеске комунисте. Комунистичка партија Кине
под Маовим вођством постала је кохезиона сила унутар паралелног међународног комунистичког
покрета. Идеологију КПК, Мисао Мао Цедунга (маоизам), многе од ових група усвојиле су као
своју идеолошку платформу.

Најпознатији пример примене маоистичких идеја егалитаристичке аграрне револуције ( Нове

демократије) била је тадашња Демократска Кампућија, предвођена Црвеним Кмерима и Полом
Потом. Кина и Северна Кореја су биле једине земље које су Црвени Кмери посетили за време
своје владавине. Касније је Кина наоружавала побуњеничке Црвене Кмере након што су их 1979.
године инвазијом збацили Вијетнамци.

Након Маове смрти власт у Кини преузима Денг Сјаопинг а међународни маоистички покрет
упада у кризу. Део партија прихвата ново кинеско руководство, други се дистанцирају од
политике новог руководства и потврђују своју оданост Маовом наслеђу, а остали се одричу
маоизма и сврставају се уз Партију рада Албаније.

Остале ревизионистичке струје

Након идеолошког разлаза између Комунистичке партије Кине и Партије рада Албаније 1978,
Албанци су формирали нову међународну фракцију. Та фракција ће се одликовати стриктном
одбраном наследства Јосифа Стаљина и жестоким критикама свих осталих комунистичких
групација. Албанци су успели да придобију велики део маоиста у Латинској Америци, од којих је
најзначајнија Комунистичка партија Бразила. Ова струја се називала хоџаизам по албанском
комунистичком вођи Енверу Хоџи.

Након пада комунистичке владе у Албанији, проалбанске партије су формирале међународну

конференцију марксистичко-лењинистичких партија и организација и покренуле публикацију
“Јединство и борба”. Међународни антиимперијалистички и антифашистички омладински камп,
који се одржава сваке друге године, још је један вид организовања ових партија.

Под вођством Хардијала Бејнса, генералног секретара Комунистичке партије Канаде (марксисти-
лењинисти), током 70-их се појавила мања марксистичко-лењинистичка фракција која је
окупљала партије из неколико држава. Фракција се политички сврстала уз Албанију, али је остала
по страни од главног проалбанског табора.

Године „Хладног рата“

Захваљујући победи у Другом светском рату, Совјетски Савез је преко совјетске армије проширио
свој свој војнополитички утицај на више држава источне Европе и источне Азије чиме је дошло
да нагле експанзије комунистичког покрета. Ова експанзија довела је до формирања неколико
подваријанти комунизма као што је, на пример, маоизам.

У источној Европи, комунизам је почео јачати стављањем тих источноевропских држава у сферу
совјетског утицаја и моћи. Комунистичке партије су по узору на совјетски комунизам и уз помоћ
Совјетског Савеза преузеле власт у Бугарској, Чехословачкој, Источној Немачкој, Пољској,
Мађарској и Румунији. Комунистичка власт је инсталирана и у Југославији под Јосипом Брозом
Титом, али је Брозова самостална политика узроковала искључење Југославије из Информбироа,
замене за Коминтерну. Титоизам, нова струја у светском комунистичком покрету, означен је као
„скретање“. И Албанија постаје самостална комунистичка држава након Другог светског рата.

До 1950. године кинески комунисти под своју контролу стављају и континентални део Кине тако
да је најмногољуднија земља на свету била комунистичка. Остала подручја у којима је растући
утицај комуниста доводио до раздора, па чак и рата, су Корејско полуострво, Лаос, многе државе
на Средњем истоку и посебно Вијетнам (види Вијетнамски рат). Комунисти су са променљивим
успехом покушавали да се у овим сиромашним земљама уједине са националистичким и
социјалистичким снагама против онога што су видели као западни империјализам.

Комунизам након распада Совјетског Савеза

Године 1985. Михаил Горбачов постаје вођа Совјетског Савеза и ублажава утицај централне
власти сагласно реформској политици гласности (отворености) и перестројке (реструктурисања).
Изостала је реакција Совјетског Савеза на распуштање комунистичких влада крајем 80-их у
Пољској, Источној Немачкој, Чехословачкој, Бугарској, Румунији и Мађарској. Сам Совјетски
Савез распао се 1991. године.

Почетком 21. века једино Народна република Кина, Куба, Лаос, Северна Кореја и Вијетнам остале
под контролом комунистичких партија у једнопартијским системима. Председник Молдавије
Владимир Вороњин члан је Комунистичке партије Молдавије, али Молдавија има вишепартијски
систем. Комунистичке партије или партије наследнице комунистичких и даље имају известан
политички утицај у многим европским државама и широм Трећег света, a посебно у Индији.

Народна република Кина одбацила је многе елементе маоистичке доктрине; Кина, Лаос,
Вијетнам и, у мањем степену, Куба смањили су државну контролу над економијом да би
стимулисали привредни раст. Кина је основала специјалне економске зоне са тржишно
оријентисаним предузећима са битно смањеним ингеренцијама владе у Пекингу. Неколико
других комунистичких земаља такође је покушало да уведе реформе засноване на тржишној
економија. Вођство Народне републике Кине званично назива своју политику „социјализмом са
кинеским карактеристикама“.
Разлоге због којих комунизам у источној Европи није достигнут упркос социјалистичким
револуцијама у тим земљама марксисти налазе у притисцима капиталистичких држава, у
релативној назадности друштава у којима су се револуције одиграле те у појави бирократског
слоја који се руководио властитим, себичним интересима. Марксистичким критичари Совјетског
Савеза, а понајвиши Троцки, описивали су совјетски систем, а и системе у осталим
комунистичким државама, “дегенерисаним” или “деформисаним радничким државама”, тврдећи
да се совјетски систем битно удаљио од марксистичких идеала. Троцкисти су тврдили да је
дегенерисаност совјетске државе била последица политичке обесправљености радничке класе.
Владајући слој Совјетског Савеза називан је бирократском кастом, али не и новом владајућом
класом, упркос политичкој контроли у рукама. Троцкисти су тражили политичку револуцију у
Совјетском Савезу и настојали да спрече обнављања капитализма. Други, као Тони Клиф,
заговарали су теорију државног капитализма, која тврди да се бирократска елита понашала као
замена капиталистичкој класи у централизованом и репресивном политичком апарату.

Немарксисти, напротив, комунистичким често називају било које друштво са комунистичком

партијом на власти или било којом партијом која показује тежњу да створи друштво слично
таквим државама. У друштвеној науци, друштва којима су владале комунистичке партије
одликују се једнопартијским системима и социјалистичком економском базом. Док
антикомунисти ова друштва називају “тоталитаристичким“, многи социјални теоретичари указују
на могућности независне политичке активности у њима и наглашавају њихову непрекидну
еволуцију до тренутка распада Совјетског Савеза и нестанка комунизма у источној Европи крајем
80-их и почетком 90-их.[5][6]

Данас марксистички револуционари воде оружане побуне у Индији, Непалу, Филипинима и

Колумбији.

Критике комунизма
Критиком комунизма бавили су се многи писци и политички активисти као што су дисиденти из
совјетског блока Александар Солжењицин и Вацлав Хавел; друштвени теоретичари Хана Арент,
Ремон Арон, Ралф Дарендорф, Симор Мартин Липсет и Карл Витфогел; економисти Фридрих
Хајек, Лудвиг вон Мисес и Милтон Фридман; историчари и друштвени научници Роберт
Конквест, Стефан Куртоа, Ричард Пајпс и Р. Ј. Рамел; антикомунистички левичари Игњацио
Силоне, Џорџ Орвел, Сол Алински, Ричард Рајт, Артур Кестлер и Бернар-Анри Леви;
књижевница и филозоф Ајн Ранд и филозофи Лешек Колаковски и Карл Попер. Неки, као
Куртоа, у својој критици иди тако далеко да све појаве кршења људских права те процењене
десетине милиона мртвих током 20. века приписују комунистичким режимима у тим државама.[7]
Опет, неки аутори владавину Стаљина, Мао Цедунга и Пола Пота у Совјетском Савезу, Кини и
Камбоџи узимају као кључни аргумент против марксизма. Неки од ових критичара бивши су
марксисти, па тако Витфогел, на пример, Марксовим концептом “оријенталног деспотизма”
објашњава комунистичка друштва као што је Совјетски Савез, док Силоне, Рајт и Кестлер дају
запажен допринос књизи Бог који је изневерио (Бог из наслова је сам марксизам).

Директне критике марксизма односе се на радну теорију вредности или на Марксова предвиђања.
Међутим, пошто се комунистичке партије ван Варшавског пакта (у западној Европи, Азији,
Латинској Америци и Африци) идеолошки значајно разликују, критицизам примењив на једну
партију не мора бити релевантан за неку другу.

Готово све комунистичке партије подржавају интервенцију државе са циљем стварања економске
једнакости и смањења и/или укидања класног система заснованог на богатству. На филозофском
нивоу, комунизму најбоље парира либертаријанизам. Либертаријанисти су доследни противници
комунизма и већина њихових критика заснива се на веровању да је интервенција државе смањује
финансијску иницијативност и предузимљивост, што резултује немотивисаном, неефикасном и
бескорисном радном снагом. Либертаријански социјалисти, с друге стране, заговарају комунизам
али се противе интервенцији државе.

Многи истраживачи сматрају да је комунизам био заменска религија односно псеудо-религија, са

званично проскрибованим светим списима (писања Маркса и Енгелса) и захтевањем слепе вере
од поборника идеологије.[8]

Референце
1. Bernstein, Eduard (1895). Kommunistische und Demokratisch-sozialistische Strömungen
während der englischen Revolution des 17. Jahrhunderts (https://books.google.com/books?i
d=atgNtwAACAAJ).
2. Karl Marx, (1845). The German Ideology, Marx-Engels Institute, Moscow. ISBN 978-1-
57392-258-6. Sources available at [1] (https://www.marxists.org/archive/marx/works/1845/ge
rman-ideology/ch01a.htm), Приступљено 9. 4. 2013.
3. Marc Edelman, "Late Marx and the Russian road: Marx and the 'Peripheries of Capitalism'" -
book reviews. Monthly Review, Dec., 1984. [2] (http://www.findarticles.com/p/articles/mi_m1
132/is_v36/ai_3537723), Приступљено 9. 4. 2013.
4. Norman Davies. "Communism" The Oxford Companion to World War II. Ed. I. C. B. Dear
and M. R. D. Foot. Oxford University Press.2001.
5. Skilling, H. Gordon (1966). „Interest Groups and Communist Politics” (https://archive.org/deta
ils/sim_world-politics_1966-04_18_3/page/435). World Politics. 18 (3): 435—
451.�UNIQ3ab34e171166e61b-HTMLCommentStrip7c7dfbc41ccbeb7000000002
6. Getty 1985.
7. [[Nicolas Werth, Karel Bartošek, Jean-Louis Panne, Jean-Louis Margolin, Andrzej
Paczkowski, Stéphane Courtois|Werth, Nicolas]] (1999). The Black Book of Communism:
Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-07608-2.
Проверите вредност параметра |author-link1= (помоћ)
8. Николић, Коста (2017). „Creating a Communist Yugoslavia in the Second World War”.
Balcanica.

Литература
[[Nicolas Werth, Karel Bartošek, Jean-Louis Panne, Jean-Louis Margolin, Andrzej
Paczkowski, Stéphane Courtois|Werth, Nicolas]] (1999). The Black Book of Communism:
Crimes, Terror, Repression. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-07608-2.
Проверите вредност параметра |author-link1= (помоћ)
Bernstein, Eduard (1895). Kommunistische und Demokratisch-sozialistische Strömungen
während der englischen Revolution des 17. Jahrhunderts (https://books.google.com/books?i
d=atgNtwAACAAJ).
Getty, Arch (1985). Origins of the Great Purges: The Soviet Communist Party Reconsidered:
1933-1938 (https://archive.org/details/originsofgreatpu0000gett). Cambridge University
Press. ISBN 978-0-521-33570-6.

Спољашње везе
Библиотека марксистичке литераруре na Порталу Комунистичке Партије Србије (http
// b hi / b/20120322195619/htt // k /i d h ? ti jd l
 s://web.archive.org/web/20120322195619/http://www.kps.rs/index.php?option=com_jdownlo
ads&view=viewcategory&catid=9&Itemid=184)
Anarchy Archives (http://dwardmac.pitzer.edu/anarchist_archives/index.html) Са радовима
анархистичких комуниста.
Библиотека либертаријанског комунизма (https://web.archive.org/web/20051211121016/h
ttp://libcom.org/library/)
Марксистичка интернет архива (https://www.marxists.org)
Marxist.net (http://www.marxist.net)

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Комунизам&oldid=24129431”

Датум и време последње измене странице: 6. новембар 2021. у 05:52

Текст је доступан под лиценцом Creative Commons Ауторство—Делити под истим условима;
могући су и
додатни услови.
Погледајте услове коришћења за детаље.

Политика приватности
О Википедији
Одрицање одговорности

За програмере
Статистика
Изјава о колачићима