ЗАКОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА, ЧЛ. 277.

Да ли законска затезна камата има карактер главног или споредног потраживања након што је главни дуг
исплаћен, те да ли утужењем она постаје главно потраживање у смислу одређивања рока застарелости?
Одговор:
Камата је накнада за коришћење туђих средстава. Камате које се одређују законом су законске камате. Ако дужник не
плати дуг на време, а законом је одређено плаћање камате у случају доцње, таква камата се назива затезна камата.
Према одредби члана 277. став 1. Закона о облигационим односима дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе
дугује поред главнице и затезну камату по стопи утврђеној савезним законом.

Законом о висини стопе затезне камате ("Сл. лист СРЈ", бр. 9/01 од 3. 3. 2001) била је прописана висина стопе затезне
камате на месечном нивоу, која се састојала од месечне стопе раста цене на мало и фиксне стопе од 0,5% месечно.
Обрачун дуга увећаног за затезну камату вршио се на тај начин што се фиксна стопа множила износом главног дуга
увећаног за камату по месечној стопи раста цена на мало применом конформне методе.
Одлуком Уставног суда Републике Србије I Уз. 82/09 од 12. 7. 2012. године ("Сл. гласник PC", бр. 73/12 од 27. 7. 2012)
утврђено је да одредба члана 3. став 1. Закона о висини стопе затезне камате у делу који гласи: "применом конформне
методе" није у сагласности са Уставом.

Законом о затезној камати ("Сл. гласник PC", бр. 119/12) који је на снази од 25. 12. 2012. године у члану 2. предвиђено је
да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе, поред главнице, дугује и затезну камату на износ дуга до дана
исплате, и то по стопи утврђеној тим законом. Према члану 3. истог закона стопа затезне камате из члана 2. на износ
дуга који гласи на динаре, утврђује се на годишњем нивоу у висини референтне каматне стопе Народне банке Србије
увећане за 8 процентних поена. Чланом 4. истог закона одређена је висина стопе затезне камате на износ дуга који
гласи на евре или другу страну валуту. Према члану 6. овог закона затезна камата обрачунава се за календарски број
дана периода доцње у измиривању обавеза у односу на календарски број дана у години, применом простог интересног
рачуна од 100 и деклузивног начина обрачуна, без приписа обрачунате затезне камате главници истеком обрачунског
периода према наведеној формули.
Чланом 369. Закона о облигационим односима који носи поднаслов "Споредна потраживања" предвиђено је следеће: "Кад
застари главно потраживање, застарела су и споредна потраживања, као што су потраживања камата, плодова,
трошкова, уговорне казне". Према члану 372. који носи поднаслов "Повремена потраживања" потраживања повремених
давања, која доспевају годишње или у краћим одређеним размацима времена (повремена потраживања), па било да се
ради о споредним повременим потраживањима, као што је потраживање камата, било да се ради о таквим повременим
потраживањима у којима се исцрпљује само право, као што је потраживање издржавања, застаревају за три године од
доспелости сваког појединог давања.
Циљним тумачењем свих горенаведених норми несумњиво се може закључити да док год постоји главни дуг затезна
камата која на њега тече представља споредно потраживање. Међутим, како у смислу члана 2. Закона о затезној
камати, затезна камата тече на износ дуга све до дана његове исплате, то следи да рок застарелости доспелих
обрачунатих камата, у смислу члана 361. став 1. Закона о облигационим односима, за потраживања обрачунате затезне
камате може да почне да тече тек првог дана након дана исплате главног дуга.
Када је главни дуг плаћен (како је наведено у питању), а предмет утужења је обрачуната затезна камата која је текла у
периоду доцње до дана исплате, тада тако утужени новчани износ има природу самостално утуживог главног дуга, а не
природу споредног потраживања, јер је потраживање на које је камата текла угашено.
Затезна камата у описаној ситуацији не може имати карактер повременог потраживања јер се не ради о повременом
давању које доспева годишње или у краћим размацима времена, већ се ради о новчаном износу доспелом за плаћање у
моменту извршеног обрачуна, дакле једнократно. Да се не може радити о повременом потраживању следи и из
чињенице да је у смислу члана 3. Закона о затезној камати стопа затезне камате утврђена на годишњем нивоу, као и из
начина њеног обрачуна.

За разлику од затезне камате, која представља вид казнене камате за случај доцње у испуњењу уговорне обавезе и која
се рачуна од дана доцње, уговорна камата је накнада за коришћење туђих средстава и иста се уређује уговором те
доспева на начин предвиђен у уговору. Стога уговорна камата може представљати повремено потраживање када је
њена доспелост предвиђена у краћим одређеним размацима времена током трајања уговорног односа. Наведено би
могло утицати на застарелост потраживања тих камата, али не утиче на одговор на постављено питање.
На основу свега изнетог, следило би да све док главно новчано потраживање не буде измирено, затезна камата
представља споредно потраживање и не може да се самостално утужи у обрачунатом апсолутном износу за одређени
временски период. Чак и када се приликом утужења ради исплате главног дуга камата обрачуна за одређени период,
досадашња судска пракса изградила је правни став да на тај део утуженог потраживања (који представља само
другачије исказан захтев за затезну камату за изабрани период) тужилац нема права на такозвану процесну затезну
камату из члана 279. Закона о облигационим односима. Тек по измирењу главног новчаног потраживања, уколико
истовремено није плаћена и до тада доспела затезна камата, затезна камата се осамостаљује и постаје самостално
новчано потраживање, које се након обрачуна у апсолутном износу и утужује као главно потраживање, те се након
утужења на исто може захтевати и такозвана процесна затезна камата из члана 279. Закона о облигационим односима.
Почетак тока рока застарелости тог новчаног потраживања не може се доводити у везу са почетком тока рока
застарелости главног потраживања, него је то први дан након дана исплате, јер је то дан када се у апсолутном износу
могло обрачунати доспело потраживање по основу камата које су текле до исплате, те самим тим то и јесте дан када је
поверилац имао права да захтева испуњење тако утужене обавезе, у смислу члана 361. став 1. Закона о облигационим
односима.
Колико ће износити рок застарелости односно да ли ће то бити општи рок застарелости из члана 371. Закона о
облигационим односима, или краћи рок предвиђен у члану 374. Закона о облигационим односима, зависи од својстава
странака у поступку, као и природе уговора из кога је проистекла обрачуната затезна камата.
(Одговори на питања привредних судова, утврђени на седницама Одељења за привредне спорове Привредног
апелационог суда, од 26. 11. 2014. и 27. 11. 2014)