DRAGANA MILOŠEVIĆ - POVEZANOST IZMEĐU ODABRANIH PARAMETARA KOMPLETNE KRVNE SLIKE, GLIKOREGULACIJE I PRISUSTVA DEGENERATIVNIH KOMPLIKACIJA U TIPU 2 ŠEĆERNE BOLESTI - Dokt - Disertacija

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ
МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ
ДОКТОРСКЕ СТУДИЈЕ МОЛЕКУЛСКА МЕДИЦИНА
ПОВЕЗАНОСТ ИЗМЕЂУ ОДАБРАНИХ ПАРАМЕТАРА

КОМПЛЕТНЕ КРВНЕ СЛИКЕ, ГЛИКОРЕГУЛАЦИЈЕ И
ПРИСУСТВА ДЕГЕНЕРАТИВНИХ КОМПЛИКАЦИЈА
У ТИПУ 2 ШЕЋЕРНЕ БОЛЕСТИ
– докторска дисертација –
Ментор: Кандидат:
др сци.мед. др Виолета Лукић Панин др Драгана Р. Милошевић
Нови Сад, 2018. година

Драгана Милошевић: Повезаност између одабраних параметара комплетне крвне слике,
гликорегулације и присуства дегенеративних компликација у типу 2 шећерне болести
УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

МЕДИЦИНСКИ ФАКУЛТЕТ
КЉУЧНА ДОКУМЕНТАЦИЈСКА ИНФОРМАЦИЈА
Редни број:
РБР
Идентификациони број:
ИБР
Тип документације:
Монографска документација
ТД
Тип записа:
Текстуални штампани материјал
ТЗ
Врста рада (дипл., маг., докт.):
Докторска дисертација
ВР
Име и презиме аутора:
Драгана Милошевић
АУ
Ментор (титула, име, презиме, звање):
др сци.мед. др Виолета Лукић Панин,
МН научни сарадник
Наслов рада: Повезаност између одабраних параметара
комплетне крвне слике, гликорегулације и
НР
присуства дегенеративних компликација
у типу 2 шећерне болести
Језик публикације:
Српски (ћирилица)
ЈП
Језик извода:
срп. / енг.
ЈИ
Земља публиковања:
Србија
ЗП
Уже географско подручје:

Војводина
УГП
Година: 2018.
II
ГО
Издавач:
ауторски репринт
ИЗ
Место и адреса:
21000 Нови Сад, Србија,
МА Хајдук Вељкова 3
Физички опис рада: поглавља: 8; страница: 186; слика: 9;
графикона: 62; табела: 48; референци: 259
ФО
прилога: 4
Научна област:
Медицина
НО
Научна дисциплина:
Клиничка биохемија
НД
Предметна одредница, кључне речи: дијабетес мелитус тип 2; глукоза; крвна
ПО слика; дијабетесне компликације;
дијабетесне ангиопатије; гликозилирани
хемоглобин А; коморбидитет
УДК 616.379-008.64:616-008.85-074
Чува се: У библиотеци Медицинског факултета у
ЧУ 21000 Нови Сад, Србија,
Хајдук Вељкова 3
Важна напомена:
ВН
Извод: УВОД: Diabetes mellitus (DM) је
ИЗ водећа глобална епидемија 21. века,
сложена болест коју карактерише
поремећај метаболизма и хронична
хипергликемија, која доводи до развоја
микроваскуларних и макроваскуларних
компликација. Повишене вредности
гликемије у ДМT2 доводе до поремећаја
ћелија крви и њихових параметара.
Истраживања су показала да хема-
толошки параметри имају допринос у
настанку оштећења васкуларног ендотела
и учествују у развоју дегенеративних
промена и путем других механизама код
пацијената са дијабетесом. Циљ
истраживања је да се утврде могуће
промене параметара комплетне крвне
слике (ККС) у зависности од
гликорегулације, дужине трајања болести
и њихова повезаност са микро и макро
ангиопатским комликацијама код
пацијената са шећерном болести тип 2
(ДМT2).
III
МЕТОДЕ: Студија је била

проспективна у трајању од једне године,
од 2016. до 2017. године. Истраживањем
је обухваћено укупно 137 испитаника, од
којих 90 болује од ДМТ2, а 47 је здравих,
оба пола, старијих од 40 година,
спроведена у Дому здравља “Др Милорад
Мика Павловић”, Инђија, Србија. Да би се
утврдила могућа корелација између
параметара ККС, гликорегулације у
ДМT2 и дегенеративних компликација,
испитаници су подељени на више начина:
на групу оболелих од ДМT2 и групу
здравих; групе оболелих са вредностима
HbA1c≤7% и оне са вредностима HbA1c
>7%, као и на групе са и без деге-
неративних компликација. Коришћењем
стандардних биохемијских поступака
анализирани су параметри ККС,
параметри гликорегулације, липидни
статус, а вршена су и антропометријска
мерења. Подаци од пацијената
прикупљени су путем упитника и
електронског картона пацијента.
РЕЗУЛТАТИ: Утврђена је
статистички значајна разлика између
група са и без шећерне болести за WBC,
еозинофилне гранулоците, хемоглобин,
MCH, MCHC, SE у 2016. год,
неутрофилне гранулоците, моноците,
RDW, PDW, SE у 2017. год. У групи чија
је дужина трајања ДМT2 већа од 6 година
утврђене су повишене вредности MCHC и
PDW. У односу на гликорегулацију
уочене су значајне разлике у PMDW,
великим тромбоцитима и RDW у групи са
HbA1c>7%. У односу на дегенеративне
микроваскуларне компликације постоје
значајне разлике у броју лимфоцита и
неутрофилних гранулоцита, а за макро-
васкуларне компликације у вредностима
PDW-а.
ЗАКЉУЧАК: На основу добијених
резултата нашег истраживања може се
закључити да постоји повезаност између
појединих хематолошких параметара и
гликорегулације, обољевања од шећерне
болести као и повезаност са
компликацијама код пацијената са ДМТ2.
IV
Датум прихватања теме од стране

Сената:
08.09.2016.
ДП
Датум одбране:
ДО
Чланови комисије: Председник:
(име и презиме / титула / звање /
назив организације / статус)
Члан:
КО
Члан:
V
UNIVERSITY OF NOVISAD
FACULTY OF MEDICINE
KEY WORD DOCUMENTATION
Accession number:
ANO
Identification number:
INO
Document type:
DT Monograph documentation
Type of record:
TR Textual printed material
Contents code:
CC PH. D. thesis
Author:
AU Dragana Milosevic
Mentor:
MN Violeta Lukic Panin, MD, PhD
Title: Connection between selected parameters of
TI complete blood count, glycoregulation and the
presence of degenerative complications in type 2
diabetes mellitus
Language of text:
LT Serbian
Language of abstract:
LA Serbian/English
Country of publication:
CP Serbia
Locality of publication:
LP Vojvodina
Publication year:
PY 2018.
Publisher:
PU Author`s reprint
Publication place:
PP 21000 Novi Sad, Serbia, Hajduk Veljkova 3
Physical description: Chapters:8; Pages:186; Pictures:9;Graphics:62;
PD Tables:48; References 259;
Supplementary data: 4
Scientific field
SF Medicine
Scientific discipline
SD Clinical biochemistry
VI
Subject, Key words Diabetes Mellitus, Type 2; Glucose; Blood

SKW Cell Count; Diabetes Complications;
Diabetic Angiopathies; Glycated
Hemoglobin A; Comorbidity
UC 616.379-008.64:616-008.85-074
Holding data: Library of the Faculty of Medicine, Novi Sad,
HD 21000 Novi Sad, Serbia, Hajduk Veljkova 3
Note:
N
Abstract: BACKGROUND: Diabetes mellitus (DM)
AB is the leading global epidemic of the 21st century,
a complex disease characterized by metabolism
disorders and chronic hyperglycaemia, that leads
to the development of microvascular and
macrovascular complications. Elevated blood
glucose level in T2DM lead to disturbance of
blood cells and its parameters. Previous studies
have reported that haematological parameters have
contributed to the development of vascular
endothelial damage and are involved in the
development of degenerative changes through
other mechanisms in patients with diabetes. The
aim of the research is to determine possible
changes in the complete blood count (CBC)
parameters depending on glycemic control, the
duration of the disease and their association with
micro and macroangiopathic complications in
patients with Type 2 diabetes mellitus (T2DM).
METHODS: The study was prospective
from 2016. to 2017. year. The study included a
total of 137 subjects, 90 with T2DM and 47
healthy, of both gender over the age of 40 years,
from the Health Care Center "Dr Milorad Mika
Pavlović" Indjija, Serbia. The subjects were
divided into several ways, in order to notice the
possible correlation between the CBC parameters
and glucose control in T2DM, with and without
T2DM, two groups with HbA1c≤7% and with
HbA1c>7%, and with and without complications.
We analysed CBC parameters, parameters of
glycoregulation, lipid status using standard
biochemical methods, performed anthropometric
measurements and collected patients data by
questionnaire and electronic patient card.
VII
RESULTS: There were statistical

difference between group with T2DM and healthy
subjects for WBC, eos, Hgb, MCH, MCHC, ESR
in 2016. and neutro, mono, RDW, PDW, ESR in
2017. In the group of T2DM patients with duration
of disease longer than 6 years we found elevated
value of MCHC, PDW. In relationship to
glycoregulation, significant differences in PMDW,
large platelets and RDW were found in the group
HbA1c>7%. According to degenerative
complications significant differences were revealed
in lympho, neutro in the group with microvascular
complication, and PDW in the group with
macrovascular complications.
CONCLUSION: Based on the resuluts of
our research, it can be concluded that there is an
association between particular haematological
parameters and glycoregulation, diabetes mellitus,
as well as relationship with degenerative
complications in patients with T2DM.
Accepted on Senate on:

AS 08.09.2016.
Defended:
DE
Thesis Defend Board:
DB
VIII
Рад посвећујем мом оцу Ради, који више није са нама.
IX
Неизмерну захвалност дугујем својој менторки др сци мед Виолети Лукић

Панин која је била уз мене у сваком тренутку и пружила ми несебичну стручну и
пријатељску помоћ.
Посебну захвалност дугујем мом дугогодишњем пријатељу и колеги прим. др

Бранку Миличевићу који је усмеравао мој клинички рад од самих почетака и неизмерно
ме подржавао, др сци мед. Весни Суботи на стручној и пријатељској помоћи, као и
свим запосленима у Служби лабораторијске и РТГ дијагностике и Интерне медицине
и саветовалишта за дијабетес Дома здравља "Др Милорад Мика Павловић ", јер без
њиховог агажовања ово истраживање не би било изведено.
Такође, веома сам захвална својим пријатељима мр Зорану Вукушићу и Зорану

Топалову на пожртвовању, подршци и стрпљењу, као и на математичкој и
статистичкој обради података и графичком дизајну приказа резултата.
Хвала моме брату Драгану што је увек уз мене, „мојим клинцима“ Сандри и
Ради који су моја инспирација за све што радим и мојим пријатељима и рођацима који
су такође веровали у мене.
На крају желела бих да се захвалим мајци Катици која је мој највећи критичар
на љубави, подршци и пожртвовању и супругу Мирославу који ми је био велика
подршка у току израде докторске дисертације.
X
САДРЖАЈ
1. У В О Д ............................................................................................................. 6
1.1 Параметри комплетне крвне слике (ККС) ................................................. 6

1.1.1 Бела крвна зрнца (леукоцити, leukocytes/white blood cells - WBC) ... 7
1.1.1.1 Гранулоцитни леукоцити ............................................................... 8
1.1.1.1.1 Неутрофилни гранулоцити...................................................... 8
1.1.1.1.2 Еозинофилни гранулоцити ...................................................... 9
1.1.1.1.3 Базофилни гранулоцити .......................................................... 9
1.1.1.2 Лимфоцити (lymphocytes) ............................................................ 10
1.1.1.3 Моноцити (monocytes) .................................................................. 10
1.1.2 Црвена крвна зрнца (еритроцит, erythrocytes/red blood cells-RBC) . 10
1.1.2.1 Еритроцитни параметри ............................................................... 14
1.1.3 Крвне плочице (тромбоцити, thrombocytes/platelets - PLT) ............. 14
1.2 Дефиниција и типови шећерне болести (Diabetes Mellitus –DM) ......... 17

1.2.1 Класификацијас дијабетеса ................................................................. 18
1.2.2 Лабораторијска дијагностика и праћење шећерне болести ............. 21
1.3 Хроничне (васкуларне) компликације дијабетес мелитус тип 2 (ДМТ2)

...................................................................................................................... 23
1.3.1 Микроваскуларне компликације ........................................................ 27
1.3.1.1 Дијабетесна ретинопатија ............................................................ 27
1.3.1.2 Дијабетесна нефропатија .............................................................. 28
1.3.1.3 Дијабетесна неуропатија .............................................................. 29
1.3.2 Kлиничка манифестација макроваскуларних компликација у ДМТ2
................................................................................................................ 30
1.4 Параметри ККС и ДМТ2 ........................................................................... 33

1.4.1 Леукоцити и ДМТ2 .............................................................................. 34
1.4.2 Еритроцити и ДМТ2 ............................................................................ 35
1.4.3 Тромбоцити и ДМТ2............................................................................ 37
2. ЦИЉЕВИ И ХИПОТЕЗЕ РАДА ................................................................... 39
2.1 Циљеви истраживања ................................................................................ 39
2.2 Хипотезе рада ............................................................................................. 39
1
3. МАТЕРИЈАЛИ И МЕТОДЕ .......................................................................... 40
3.1 Врста студије .............................................................................................. 40
3.2 Испитаници ................................................................................................ 40

3.2.1 Конструкција и начин избора узорка ................................................. 40
3.2.2 Протокол испитивања .......................................................................... 41
3.3 Методе испитивања ................................................................................... 42

3.3.1 Мерење артеријског крвног притиска ................................................ 42
3.3.2 Мерење антропометријских параметара ............................................ 42
3.3.3 Лабораторијске анализе ....................................................................... 43
3.3.3.1 Биохемијске методе за одређивање гликорегулације. ............... 43
3.3.3.2 Биохемијске методе и допунски прегледи за праћење
компликација основне болести ДМТ2 ........................................ 44
3.3.3.3 Одређивање крвне слике .............................................................. 48
3.4 Oсновне методе статистичке обраде података........................................ 51
4. Р Е З У Л Т А Т И........................................................................................... 53
4.1 Анализа података испитаника .................................................................. 53

4.1.1 Демографске и клиничке карактериситке испитиваних група ........ 53
4.2 АНАЛИЗА ПОДАТАКА КОД ИСПИТАНИКА СА ДМТ2 И ГРУПЕ

ЗДРАВИХ ....................................................................................................... 57
4.2.1 Анализа параметара ККС у испитиваној и контролној групи у 2016.
години .................................................................................................... 57
години .................................................................................................... 62
4.2.3 Поређење параметара ККС из 2016. године са параметрима ККС из
2017. године у групи оболелих од ДМТ2 .......................................... 67
4.2.4 Анализа параметара гликорегулације у испитиваној и контролној
групи у 2016. години ............................................................................ 69
групи у 2017. години ............................................................................ 70
4.2.6 Анализа параметара липидног статуса у испитиваној и контролној
групи у 2016. години ............................................................................ 72
2

групи у 2017. години ............................................................................ 74
4.2.8 Анализа антропометријских карактеристика између испитиване и
контролне групе у 2016. години ......................................................... 76
контролне групе у 2017. години ......................................................... 79
4.2.10 Анализа параметара бубрежне функције у испитиваној и
контролној групи у 2016. години ........................................................ 81
контролној групи у 2017. години ........................................................ 83
4.3 Анализа података код испитаника са ДМТ2 у односу на дужину трајања

болести и HbA1c ............................................................................................. 84
4.3.1 Поређење параметара ККС између испитиваних група у односу на
дужину трајања ДМТ2 ......................................................................... 84
вредности HbA1c .................................................................................. 87
4.3.2.1 Поређење параметара ККС између испитиваних група у односу
на вредности HbA1c у 2016. години ............................................ 87
4.3.2.2 Поређење параметара ККС између испитиваних група у односу
на вредности HbA1c у 2017. години ........................................... 89
4.3.3 Анализа параметара гликорегулације у испитиваној групи у односу
на вредности HbA1c ............................................................................. 92
4.3.3.1 Анализа параметара гликорегулације у испитиваној групи у
односу на вредности HbA1c у 2016. години ............................... 92
односу на вредности HbA1c у 2017. години ............................... 93
4.3.4 Анализа параметара липидног статуса у испитиваној групи у
односу на вредности HbA1c ................................................................ 94
4.3.4.1 Параметри липидног статуса у испитиваној групи у односу на
вредности HbA1c у 2016. години ................................................. 94
вредности HbA1c у 2017. години ................................................. 96
3
4.3.5 Анализа антропометријских карактеристика у испитиваној групи у

односу на вредности HbA1c у 2016. и 2017. години ......................... 98
4.3.6 Анализа параметара бубрежне функције у испитиваној групи у
односу на вредност HbA1c у 2016. и 2017. години ........................... 99
4.4 Анализа података код испитаника са ДМТ2 у односу на присуство

дегенеративних компликација .................................................................... 101
4.4.1 Анализа повезаности параметара ККС и дегенеративних
компликација код оболелих од ДМТ2.............................................. 101
4.4.1.1 Анализа повезаности параметара ККС и микроваскуларних
дегенеративних промена у 2016. и 2017. години код оболелих
од ДМТ2 ....................................................................................... 101
4.4.1.2 Анализа повезаности параметара ККС и макроваскуларних
дегенеративних промена у 2016. и 2017. години код испитиване
групе оболелих од ДМТ2............................................................ 102
4.4.2 Анализа повезаности параметара гликорегулације и дегенеративних
компликација код испитиване групе оболелих од ДМТ2 .............. 103
4.4.2.1 Анализа повезаности параметара гликорегулације и
микроваскуларних дегенеративних промена у 2016. и 2017.
години код испитиване групе оболелих од ДМТ2 ................... 103
4.4.2.2 Анализа повезаности параметара гликорегулације
макроваскуларних дегенеративних промене у 2016. и 2017
години код испитиване групе оболелих од ДМТ2 ................... 106
4.4.3 Анализа повезаности параметара липидног статуса и
дегенеративних компликација код испитиване групе оболелих од
ДМТ2 ................................................................................................... 107
4.4.4 Анализа испитиваних антропометријских карактеристика и
дегенаритивних компликација у 2016. и 2017. години код
испитиване групе оболелих од ДМТ2 .............................................. 107
4.4.5 Анализа повезаности параметара бубрежне функције и
дегенеративних компликација код исптиване групе оболелих од
ДМТ2 ................................................................................................... 107
4.5 Корелациона анализа испитиваних параметара ККС у групи болесника са

ДМТ2 ............................................................................................................. 108
4
4.5.1 Корелациона анализа испитиваних параметара ККС у групи

болесника са ДМТ2 за 2016. годину................................................. 108
болесника са ДМТ2 за 2017. годину ................................................. 111
4.6 Предикција параметара ККС у односу на вредност HbA1c% за развој

дегенеративних компликација код испитаника оболелих од ДМТ2 ...... 114
4.7 Предикција параметара ККС за развој микро- и макро-васкуларних

дегенеративних компликација код испитаника оболелих од ДМТ2 ...... 117
5. Д И С К У С И Ј А ........................................................................................ 129
6. З А К Љ У Ч АК ........................................................................................... 147
6.1 Општи закључак: ..................................................................................... 148
7. Л И Т Е Р А Т У Р А..................................................................................... 149
8. ПРИЛОЗИ ..................................................................................................... 171
5
1. УВОД
Крв представља јединствени пример ткива којe се лако може анализирати са
одређеним квантитативним подацима за разлику од других органских система који
нису тако лако доступни прегледима (1).
Комплетна крвна слика је неопходна као део дијагностичког процеса у
широком спектру различитих клиничких стања која лекара усмерава ка процени
функције крвотворних органа или системских поремећаја који секундарно укључују и
хематопоетски систем (2).
Тренутно доступни аутоматизовани хематолошки анализатори су поуздани и
пружају брз и приступачан начин за бројање крвних ћелија, а уједно пружају увид у све
већи број нових квантитативних параметара и дају информације о појави патолошких
промена у крви (3,4).
1.1 Параметри комплетне крвне слике (ККС)

Крв је део везивног ткивног система, течност која циркулише у затвореном
систему крвних судова. Она се састоји од крвне плазме и диференцираних крвних
ћелија леукоцита, еритроцита и тромбоцита. Крвна плазма је вискозни водени раствор
беланчевина и других органских и неорганских елемената. Центрифугирањем крви која
је узоркована са антикоагулансом издваја се крвна плазма и уобличени елементи крви
(5). Хематокрит здраве особе садржи 35-50% уобличених елемената крви у односу на
плазму. Доњи слој чине еритроцити 42-47%, изнад њих је танак слој леукоцита 1%, док
остатак горњег слоја чинe тромбоцити (6).
Улога крви је вишеструка: у размени гасова (О2 и СО2), у транспорту
хранљивих материја и хуморалној регулацији различитих функција у организму,
заштитна улога захваљујући ћелијама које учествују у фагоцитној и имунобиолошкој
одбрани тела. За нормалну функцију свих ткива и органа неопходна је постојаност
(хомеостаза) крви у погледу квантитативног и квалитативног састава (6,7).
Понашање крви при пролазу кроз различите делове васкуларног система
одређена је реолошким својствима крви, конструкцијским обликом и хемодинамским
карактеристикама циркулаторног система (8,9).
У шећерној болести поремећени су хемореолошки параметри крви. Ови
параметри укључују протеине у плазми, хематокрит, агрегацију и савитљивост
(деформабилност) еритроцита и значајно повећање чиниоца вискозности крви (10).
6
1.1.1 Бела крвна зрнца (леукоцити, leukocytes/white blood cells - WBC)

У периферној крви циркулише пет врста леукоцита, који су покретне ћелије
заштитног система организма. Њих чине зреле ћелије гранулоцитне, моноцитне и
лимфоцитне лозе (11). Диференцирањем плурипотентне матичне ћелије настаје
унипотентна (опредељена) матична ћелија за мијеломоноцитну лозу и унипотента
матична ћелија за лимфоцитну лозу. Даљом деобом и диферентовањем настају зрели
леукоцити, полиморфонуклеарни неутрофилни, еозинофилни, базофилни гранулоцити,
моноцити и лимфоцити (Слика бр. 1). Појава специфичних гранула означава
прогресију промијелоцита на неутрофилне, еозинофилне и базофилне мијелоците.
Након тога, ћелија наставља сазревање у амитотичку ћелију са сегментираним језгром,
способна за хемотаксу, фагоцитозу и уништавање микроорганизама (12). Зрели
гранулоцити развијају цитоплазматске и површинске структуре које им омогућавају да
се спајају и продиру у зид венула. Зрели гранулоцити улазе у крв из косне сржи, кратко
круже и крећу се до ткива како би извршили своју главну функцију одбране домаћина
(13).
Плурипотентна матична ћелија
Унипотентна матична ћелија за Унипотентна матична ћелија за

лимфоцитну лозу мијеломоноцитну лозу Мегакарибласт
Проеритробласт
Лимфобласт Миеломонобласт
Сегментовани Еритроцит Тромбоцит

Б Лимфоцит Т Лимфоцит Моноцит гранулоцит
Слика бр. 1: Диферентовање крвних ћелија (14)
7
Апсолутни број гранулоцита, моноцита и лимфоцита у периферној крви даје

укупан број леукоцита. Међусобни однос одређује се диференцирањем појединих лоза
леукоцита и означавамо га као „леукоцитарна формула“ (15).
Број леукоцита може варирати у једне исте особе у току дана, дневна
варијација, са поподневно умереним повећањем броја леукоцита у односу на јутарњи,
после буђења. Утицај одређених егзогених и ендогених чинилаца: кафа, дуван,
узбуђење, физички напор, уз посредовање адреналина убрзавају крвоток и доводе до
убацивања неутрофилних гранулоцита из маргинских простора у циркулацију,
повећавајући број гранулоцита и до 50%. Бол, мука, повраћање, гојазност код жена,
орални контрацептиви такође су праћени умереним повећањем броја леукоцита. Стога
је неопходно да се узорковање крви врши у миру и пре узимања хране (16).
1.1.1.1 Гранулоцитни леукоцити

Гранулоцити настају у коштаној сржи, у једном литру крви одрасле особе има
у просеку 7 х 109/L леукоцита од чега неутрофилних леукоцита 4 х 109/L или 62%,
еозинофилних леукоцита 0,16 х 109/L или 2,3% и базофилних леукоцита 0,028 х 109/L
или 0,4%. Сегментовани гранулоцити се по карактеристичном једру лако распознају и
разликују од других крвних ћелија, а међусобно је потребно разликовати неутрофилни,
еозинофилни и базофилни сегментовани гранулоцит (17).
1.1.1.1.1 Неутрофилни гранулоцити
Сегментовани неутрофилни гранулоцити имају пречник 12–14 μm обично

имају до пет сегмената, једро има груб кондензован хроматин и бледо-ружичасту
цитоплазму која садржи секундарне грануле кестењасте боје, богате ензимима.
Након отпуштања из коштане сржи неутрофили проводе 4–8 сати у крви пре
него што пређу у ткива где остају 4–5 дана. Из резервног простора неутрофилни
гранулоцити прелазе у периферну крв у којој се деле у два подједнака простора између
којих постоји брза измена. Једна половина гранулоцита из циркулације адхерише на
ендотел ситних крвних судова (посткапиларних венула) чинећи маргинску масу
гранулоцита. Другу половину чини циркулишућа маса гранулоцита која се слободно
креће у крвној матици (13).
У току тешких инфекција животни век им се скраћује на неколико сати, јер
мигрирају у заражено подручје где уништавају микроорганизме, а и сами бивају
8
уништени. Неутрофили путем хемотаксе, опсонизације, фагоцитозе уништавају

бактерије (18).
Зрели неутрофил енергију обезбеђује углавном процесом гликолизе, а садржи
и извесну количину гликогена. Гликоген је извор енергије током фагоцитозе у случају
недостатка егзогене глукозе.
1.1.1.1.2 Еозинофилни гранулоцити
Сегментовани еозинофилни гранулоцити имају облик округле или овалне

ћелије пречника 12-17 μm, једро има два сегмента и личи на бисаге, цитоплазма је
испуњена наранџасто црвеним гранулама које заузимају целу површину цитоплазме. У
циркулацији имају полуживот од 4-5 сати, а у ткивима живе 8-12 дана и имају
могућности преласка из ткива у крв и обрнуто. Грануле садрже ензиме као и грануле
неутрофила, али немају лизозим као неутрофили. Еозинофили реагују на хемотаксине,
имуне комплексе, комплемент и супстанце које су ослобођене из мастоцитних ћелија.
Имају слабије изражену фагоцитну активност у односу на неутрофиле, производе
водоник пероксид што им обезбеђује бактерицидну активност. Поседују и две
специфичне улоге: инактивишу медијаторе из мастоцитних ћелија уз смањење
одговора организма у имуноглобулин Е (IgE) посредованим реакцијама; везивањем
еозинофила на ћелијску мембрану паразита, отпуштајући главни базни протеин и
катјонски протеин оштећују и уништавају паразите. Еозинофили имају улогу код
алергијских реакција и инфекција паразитима (19).
1.1.1.1.3 Базофилни гранулоцити
Сегментовани базофилни гранулоцити су дијаметра 10–16 μm и овалног су

облика. Једро је подељено на 3-4 сегментаи има облик листа детелине. У цитоплазми се
налазе зрнца тамнољубичасте или плавоцрне боје која садрже хепарин и хистамин и
често потпуно прекривају једро. У периферној крви чине најмалобројнију групу
гранулоцита и слабо су покретни. Имају способност фагоцитозе и реагују на
хемотаксине као што су лимфокини (продукти активисаних лимфоцита) и компоненте
комплемента. Њихова улога је у реакцијама преосетљивости где учествују заједно са
мастоцитима. Активисани базофили и мастоцити ослобађају хистамин и друге
медијаторе који су одговорни за појаву реакција преосетљивости као што су алергијски
ринитис, уртикарија, неки облици бронхијалне астме и друго (20).
9
1.1.1.2 Лимфоцити (lymphocytes)

У периферној крви лимфоцити су друга група леукоцита по заступљености
после гранулоцита. Број им се креће од 1,5-4 х 109/L. Лимфоцити су мале ћелије
промера од 10–12 μm, округлог или овалног облика, једро испуњава највећи део ћелије,
округло је или угнуто у једном делу, ексцентрично положено. Боји се тамно-плаво
May-Grünwald Giemsa (M-G.G.) бојама (15). Цитоплазма се налази само уз руб и око
једра и умерено је базофилна. Животни век 15-30% лимфоцита у периферној крви је од
неколико сати до неколико дана, а 65-85% лимфоцита живи неколико година или у
току целог живота особе. Ови дугоживећи лимфоцити припадају Т лимфоцитима тзв.
меморијске Т ћелије (21).
На основу физиолошке улоге лимфоцити се деле на две популације: Т

лимфоцити одговорни за ћелијски имунитет и Б лимфоцити који синтетишу
имуноглобулине, хуморални имунитет.
1.1.1.3 Моноцити (monocytes)

Моноцити имају пречник између 12-18 μm и највеће су ћелије крви. Просечно
чине 5,3% од укупног броја леукоцита у одраслој популацији. Једро им је велико,
ексцентрично положено, бубрежастог изгледа или изгледа слова „Е“, а може бити и
округло. Цитоплазма се боји сивкасто-плаво и садржи велики број ситних црвенкасто
обојених зрнаца. У крви проводе у просеку 10-12 сати, а затим прелазе у ткива и
трансформишу се у макрофаге који живе неколико месеци, као и у дендритске ћелије.
Када се адекватно надраже могу се поново ослободити и постати покретни макрофаги
који реагују на хемотаксу и друге медијаторе повезане са упалним процесом.
Активисани моноцити и макрофаги луче интерлеукин 1 (IL-1) и групу сличних
беланчевина које су одговорне у регулисању одбрамбених снага организма. Улога
макрофага је да процесом фагоцитозе штите организам у инфекцијама изазваним
бактеријама и гљивицама које стварају грануломске творевине (22).
1.1.2 Црвена крвна зрнца (еритроцит, erythrocytes/red blood cells-RBC)

Еритроцит је ћелија биконкавног дискоидног изгледа, средњег промера 8,4 µm,
а дебљине су 2 µm на најдебљем месту, а 1 µm у средини. Просечан волумен
еритроцита је 83 µm3, док просечан број еритроцита у једној литри крви износи 5,2 х
1012 за мушкарце, а за жене 4,7 х 1012 ± 0,3 х 1012. Облик еритроциту омогућава лаку
савитљивост и пролаз кроз најмање крвне капиларе, а биконкавност максималну
10
површину што је од значаја за преузимање кисеоника у плућима и његово ослобађање у

ткивима. Најважнији састојак еритроцита је хемоглобин (23).
Хемоглобин (Hb) је сложена беланчевина (хромопротеин) коју граде
беланчевинска компонента, молекул глобина и четири молекула хема (простетична
група). Спајањем порфирина за двовалентно гвожђе (Fе2+) добија се молекул хема
(24,25).
Специфична беланчевина глобин састављена је из четири полипептидна ланца.
У одраслих особа HbA чини око 98% укупног хемоглобина, а састављен је из два
идентична алфа (α) и два идентична бета (β) ланца. Полипептидни ланци који улазе у
састав хемоглобина могу бити у малој количини делта (δ), гама (γ), епсилон (ε) и др.
Према врсти пептида који су у саставу глобинске компоненте разликује се више типова
хемоглобина од којих су најважнији адултни HbA (α2β2), HbA2 (α2δ2) и фетални HbAF
(α2γ2). У еритроцитима могу да се нађу и минималне количине посттранслационог
модификованог облика HbA, од којих је најпознатији гликозилирани хемоглобин
HbA1c (24,25).
У саставу еритроцита хемоглобин има низ значајних улога од којих се истичу
транспорт молекулског кисеоника од плућа до ткива, транспорт угљен диоксида од
ткива до плућа и пуферска функција у регулацији pH крви (26).
Око 97% од укупне количине кисеоника преноси се из плућа до ткива у

еритроцитима артеријске крви у споју са хемоглобином у облику оксихемоглобина
HbО2, а само 3% транспортује се у раствореном облику у крвној плазми и ћелијама
крви.
Када се у крви снизи концентрација оксихемоглобина долази до хипоксемије
која има за последицу недовољну снабдевеност ткива кисеоником и јавља се хипоксија.
Хипоксија може настати као последица боравка на великим надморским висинама,
патолошких стања као што су болести плућа и кардиоваскуларног система, удисање
инертних гасова и друго.
Мембрана еритроцита садржи 50% протеина, 40% липида и 8% угљених
хидрата. Протеини се могу електрофорезом на SDS полиакриламид гелу раздвојити у
15 трака. Протеини се деле у две класе: протеини унутрашње површине мембране и
интегралне протеине. Прва класа садржи спектрин (траке 1 и 2), актин (трака 5) и траке
4.1, 4.2 и 6. Ови протеини граде цитоскелет, а најзаступљенији је спектрин који чини
75% укупних протеина и састављен је од два слична полипептидна ланца (α и β
11
субјединица). Ови ланци формирају αβ димере који асоцирају у тетрамере (αβ)2 који се
укрштају са актином и траком 4.1 формирајући протеинску мрежу еритроцитне
мембране. Актин је глобуларни протеин који формира филаментозне олигомере.
Спектрин асоцира и са анкирином који се везује за траку 3 протеин анјонских канала.
(Слика бр. 2) (27,28,29,30).
а)
б)
в)
Трака 3 Трака 3 Трака 3
Анкирин
Слика бр. 2: (а) Скенирање електронске микроскопске слике људских еритроцита,

(б) облик ћелије еритроцита,
(в) схематска организација мембране еритроцита (30)
У случају абнормалности или другог порeмећаја у организацији субјединица

спектрина могу настати поремећаји еритроцитне мембране. То се манифестује
скраћеним веком еритроцита, хемолизом и појавом анемије (31,32).
Другу класу, класу интегралних протеина чине траке 3 и 7 и група
сијелогликопротеина означених као гликофорини А, B, C. Трака 3 гради специфичне
анјонске канале и омогућава брз транспорт анјона HCO3- и Cl- кроз еритроцитну
мембрану (33).
Од укупне количине липида 70% су фосфолипиди: фосфатидил-холин 33%,
фосфатидил-етаноламин 30%, фосфатидил-серин 8%, сфингомијелин 28% и
12
лизолецитин 1% (34). Метаболизам липида одвија се разменом липида између

мембране и плазме и конверзијом фосфатидил-етаноламина у фосфатидил-холин.
Холестерол мембране се слободно размењује са холестеролом плазме (35).
Код фамилијарног дефицита лецитин-холестерол-ацил-трансферазе (LCAT)
повећава се количина слободног холестерола у плазми и мембрани еритроцита што
доводи до повећања мембранске површине.
Липиди су организовани у мембрани еритроцита у виду асиметричног двослоја

са хидрофилним поларним главама фосфолипида на унутрашњој и спољашњој
површини и масно киселинским репом у унутрашњости. Организација липопротеина
мембране као и глобуларни протеини који нису везани, могу слободно латерално да се
покрећу те тако настаје дискоидни облик ћелије и испољава се њихова флексибилност
и савитљивост (36).
Угљени хидрати су компоненте гликопротеина и гликолипида (гликокаликс)
мембране и чине спољашњу површину еритроцита. Хумани еритроцити имају 100
познатих детерминанти крвних група, клинички највећи значај имају два система AB0
и Rh (37).
Зрео еритроцит енергију добија метаболисањем глукозе путем анаеробне
гликолизе Ембден-Мајерхофов пут (Embden-Meyerhof way) и директне оксидације.
Глукоза улази у еритроцит процесом олакшане дифузије, без инсулина путем
специфичног транспортера (Glucose transporter – GLUT1) који припада протеинима
еритроцитне мембране (38).
Еритроциту је енергија потребна за одржавање: гвожђа у двовалентном облику,
нормалног састава електролита у еритроциту, биконкавног облика и савитљивости
еритроцита и спречавању оксидације SH група ћелијских ензима и хемоглобина. У
еритроциту се врши још један споредан пут метаболизма глукозе Rapoport-Lueberingov
шант при чему настаје 2,3 дифосфоглицерат који регулише афинитет хемоглобина
према кисеонику. Око 10% глукозе у еритроцитима разлаже се преко
хексозамонофосфатног пута који омогућава одржавање у редукованом стању неколико
важних састојака еритроцита, хемоглобина и ензима који садрже SH групе (39).
13
1.1.2.1 Еритроцитни параметри

У свакодневној употреби за утврђивање анемија и других промена у црвеној
крвној лози користимо еритроцитне параметре. Хематолошки бројач мерењем одређује
број еритроцита, концентарцију хемоглобина (HGB) и средњи волумен еритроцита
(MCV), а израчунава следеће параметре: хематокрит (HCT), средњи садржај
хемоглобина у еритроциту (MCH), средњу вредност концентрације хемоглобина у
еритроциту (MCHC), ширина дистрибуције запремине еритроцита (RDW).
Клинички значај одређивања MCV, MCH, MCHC и RDW је у испитивању

етиологије и класификације анемија као и у раном откривању секундарних анемија,
анемија у хроничним болестима.
1.1.3 Крвне плочице (тромбоцити, thrombocytes/platelets - PLT)

Тромбоцити су мали, безједарни фрагменти цитоплазме мегакариоцита,
липопротеинског састава, биконвексног облика, величине 2-4 µm и дебљине од 0,5 до
0,7 µm. У периферној крви живе од 8-11 дана. Од укупног броја 70% тромбоцита се
налази у циркулацији, а 30% у слезини. У регулисању њиховог ослобађања из коштане
сржи и дужини живота улогу имају унутрашњи метаболизам и динамичка интеракција
са васкуларним ендотелом, запаљенским одговором и системом коагулације.
Под светлосним микроскопом, разликују се две зоне – периферни део који се

назива хијаломера, светлије боје, хомогеног изгледа, ограничен целуларном опном који
показује неправилне продужетке и омогућава међусобно повезивање тромбоцита.
Средњи-унутрашњи део чини грануломера (хромомера) у којој се налази велики број
различитих елемената: митохондрија, гранула различитих величина, мехурића и тубула
ендоплазматског ретикулума, гликоген гранулата.
Испитивања електронским микроскопом утврдила су да су тромбоцити веома

комплексне грађе, која се састоји од контрактилних и секреторних чинилаца, а
метаболизам у њима je веома интензиван. У тромбоцитима се налазе бројне супстанце
које се ослобађају пре њихове агрегације, као што су: ADP, серотонин, фибриноген,
тромбостенин, тромбоцитни тромбопластин, митогени чинилац тромбоцита (40).
14
Слика бр. 3 Тромбоцити у стању мировања Слика бр. 4 Активирани тромбоцити (41)
У стању мировања тромбоцити користе глукозу из плазме као извор енергије.
(Слика бр. 3) У активисаним тромбоцитима се вишеструко повећава гликолиза,
метаболизам гликогена, синтеза АТP-а. (Слика бр. 4) Приликом додира тромбоцита са
колагеном оштећеног зида крвног суда у присуству гликопротеина, Ib-V-IX von
Willebrand Factor-а (vWF), из фосфолипида настаје арахидонска киселина.
Ослобађањем арахидонске киселине активирају се циклооксигеназни и
липооксигеназни пут (42,43).
У циклооксигеназном путу дејством различитих ензима на арахидонску

киселину настају ендопероксиди, простагландин G2 (PGG2) и простагландин H2
(PGH2), који изазивају агрегацију тромбоцита. На PGH2 делује ензим синтетаза
тромбоксана и настаје тромбоксан А2 (TXА2), који је нестабилан и брзо прелази у
стабилни неактивни TXB2. TXА2 је најснажније агрегацијско и вазоконстрикторно
средство тромбоцита. Истовремено се у очуваном ендотелу ендопероксидних ћелија
ствара простагландин – простациклин (PGI2) који има дејство супротно TXА2, снажно
антиагрегационо и вазодилататорно. Код здравих особа постоји равнотежа између ових
активности, што игра важну улогу у одржавању крви у течном стању (43).
Активирани тромбоцити и леукоцити на местима оштећеног ендотела

ослобађају вазоактивне супстанце као што су леукотриени, серотонин, тромбоксан А2
који доводе до вазоспазма и повољно утичу на развој тромба (44).
Поред тога, тромбоцити поседују бројне адхезионе молекуле и лиганде који

олакшавају интеракције између тромбоцита, леукоцита и ендотела, директном
модулацијом активности леукоцита (неутрофила, лимфоцита) путем фагоцитозе,
оксидативним стресом и експресијом хемокина.
15
Многобројне су функције тромбоцита како у физиолошким тако и у

патолошким стањима. Тромбоцити имају значајну улогу у процесу хемостазе.
Хемостаза је комплексан систем за одржавање хомеостазе човековог организма. Улога
му је у одржавању течног стања крви, у крварењу и заустављању крварења након
повреде крвног суда, што укључује неколико фактора: ендотел крвног суда,
тромбоцитe, коагулацију крви, фибринолитичке процесе и инхибиторe коагулације.
Основни патофизиолошки механизам у настанку венских тромбоза је успорени
ток - венска стаза, а у артеријским тромбозама локално оштећење ендотела. Стварање
венског тромба започиње појавом еритроцитних или тромбоцитних агрегата у
најдубљим деловима синуса венских залистака. Koд артеријских тромбоза одиграва се
инхибиција заштитних антитромбозних функција ендотелских ћелија која ствара
повољне услове за активацију тромбоцита и система коагулације. Активирани
тромбоцити и леукоцити на местима оштећеног ендотела ослобађају вазоактивне
материје као што су: леукотријени, серотонин, тромбоксан А2 који доводе до
вазоспазма и утичу на развој тромба (45).
16
1.2 Дефиниција и типови шећерне болести (Diabetes Mellitus –DM)

Шећерна болест (ДМ) је метаболички поремећај који се карактерише
хроничном хипергликемијом због недовољног лучењa инсулина, смањене активности
инсулина или оба заједно. Болест се карактерише поремећајем метаболизма угљених
хидрата, масти и протеина (46). Дијабетес (ДМ) је једно од најчешћих хроничних
незаразних обољења и представља велики јавно – здравствени проблем.
Светска здравствена организација (World Health Organization – WHO)

процењује да ће се број оболелих од дијабетеса до 2035. године повећати на 592
милиона (46). У Републици Србији од ДМ болује 710.000 особа или 12,4% популације,
а процењује се пораст оболелих на 15,2% до 2035. Број оболелих од ДМ типа 2 (90%)
доминантан је у односу на ДМ тип 1. Најмање трећина особа са ДМ типом 2 нема
постављену дијагнозу и не зна за своју болест. У дефинисаним узроцима смрти,
дијабетес је четврти водећи узрок умирања у Србији и Европи, од чијих последица
годишње приближно умре 3000, односно 155.000 људи. Међутим, дијабетес доводи у
одређеном проценту и до повећања смртности од срчаног и можданог удара, као и
хроничне бубрежне инсуфицијенције. Са стандардизованом стопом морталитета од
14,7 на 100.000 становника, Србија се у 2013. години налазила у групи земаља Европе
са високом стопом умирања од дијабетеса (47, 48). У циљу решавања овог проблема
учествује велики број организација. Једна од њих је ADA (Аmerican Diabetes
Association / Америчка асоцијација за дијaбетес), према чијим препорукама се
примењују лабораторијски и други параметри у дијагностици и процени регулисаности
дијабетеса. Европска асоцијација за проучавање дијабетеса (European Association for the
Study of Diabetes – EASD) укључена је са својим препорукама у циљу решавања овог
проблема (49). У Републици Србији у циљу усаглашеног и уједначеног приступа
оболелој особи од ДМ предлаже се примeна Националног водича добре клиничке
праксе за Diabetes mellitus који даје препоруке за одабир лабораторијских и других
параметра, на основу којих се врши дијагностика, прати и процењује регулисаност ДМ-
а (50).
17
1.2.1 Класификацијас дијабетеса

Светска Здравствена Организација (WHO) и Америчка асоцијација за дијабетес
(ADA) су дале препоруке на основу којих је интернационално удружење за дијабетес
(IDF) дефинисало два типа дијабетеса: Тип 1 настаје као резултат аутоимуне
деструкције β ћелија и Тип 2 који одликује дефектна функција β ћелија, генски
условљена или стечена уз различит ниво инсулинске резистенције.
Етиолошка класификација дијабетеса која је данас актуелна раздваја га
према патогенетском механизму у 4 основне категорије. (Табела бр. 1)
Табела бр. 1: Класификација ДМ према „Водичу добре клиничке праксе 2012.
година“
1. Тип 1 дијабетеса
2. Тип 2 дијабетеса
Други специфични типови
3.
дијабетеса
4. Гестацијски дијабетес
1. Тип 1 (инсулин – зависни ДМ)

1А – аутоимуни ДМ,
1Б – идиопатски ДМ
LADA (Latent Autoimune Diabetes of Adults / прикривени аутоимуни дијабетес
одраслих) чини око 5-30% оних који су иницијално дијагностификовани као ДМ тип 2.
Шећерна болест типа 1 (ДМТ1) је последица недовољног лучења инсулина,
инсулинопеније.
Код већине пацијената обољење је вероватно проузроковано деструкцијом β-
ћелија Лангерханс-ових острваца у аутоимуној реакцији на вирусну инфекцију.
Према овој хипотези, антитела на протеине вируса не могу да разликују протеине β-
ћелија од вирусних протеина, па долази до оштећења ових ћелија и појаве дијабетеса.
Најзначајнија антитела код ДМ тип 1 су: антитела на ћелије панкреасних

острваца (ICA – islet cell cytoplasmic antibodies), инсулинска аутоантитела (IAA –
Insulin autoantibodies), антитела на глутамат декарбоксилазу (anti-GAD – antibodies to
glutamin acid decarboxylase), антитела на протеин сличан тирозин фосфатази (IA-2 –
tyrosine phosphat-like protein) и други (51,52).
2. Тип 2 (инсулин – независни ДМ)
Код пацијената са типом 2 дијабетеса, концентрација инсулина у плазми
може да буде ниска, нормална или повишена. Код већине пацијената, ниво инсулина
је нешто виши од нормалног, али ипак недовољан да одржи нормалну концентрацију
18
глукозе у крви. Већина пацијената са типом 2 дијабетес мелитуса има релативни

недостатак активности инсулина, односно резистенцију на инсулин. Ова резистенција
може да буде резултат смањеног броја функционалних инсулинских рецептора, или
поремећаја неког од процеса који се нормално одвијају после везивања инсулина за
рецепторе (51,52).
Инсулин – независни ДМ је најчешћи тип дијабетеса, са заступљеношћу од
око 90% од укупног броја дијабетичара.
3. Други специфични типови дијабетеса
ДМ може бити последица одређених стања и синдрома, генетског дефицита
функције β ћелија услед мутације на гену, генски условљеног дефекта у дејству
инсулина или последица болести као што су хронични панкреатитис са
инсуфицијенцијом ендокрине и егзокрине функције панкреаса, Cushing-ов синдром
са повишеним кортизолом, акромегалија са повишеним хормоном раста, глукагономи
- тумори Лангерханс-ових острваца панкреаса, који луче глукагон, феохромоцитоми
са повишеним катехоламинима, соматостатином и са повишеним хормоном
соматостатина, примарни алдостеронизам, тешка обољења јетре или последица
дејства неких лекова и хемикалија, за које је утврђено да проузрокују
хипергликемију. Инфекције панкреаса изазване вирусима (cytomegalovirus, rubella,
coxsackie вирус и др.), као и ретки облици имунолошки посредованог ДМ и у оквиру
наследних болести као што су Даунов синдром, Клинефелтеров синдром и др (52).
4. Гестацијски дијабетес
Настанку ДМ може да допринесе и физиолошко стање, као што је трудноћа
(гестациони дијабетес мелитус). Код многих жена са гестационим ДМ, касније у току
живота се поново јавља дијабетес мелитус типа 2 (30-60%), док се код других
метаболизам угљених хидрата после порођаја трајно нормализује (52).
Метаболички синдром повећава ризик за настанак дијабетеса и
кардиоваскуларних болести (КВБ), повећана телесна тежина доводи до повећања
инсулинске резистенције, која током година због смањене фукције β-ћелија панкреаса
доводи до развоја ДМТ2.
Испитивање повезаности инсулинске сензитивности и артеријске хипертензије,
посебно код пацијената са ДМТ2, произилази из основе етиопатогенетског механизма
настанка ДМТ2 због инсулинске резистенције и последичне компензаторне
хиперинсулинемија (53).
19
Са друге стране, идентификована је и карактеристична удруженост

хиперинсулинемије, инсулинске резистенције, повишеног нивоа триглицерида (TG) и
холестерола у липопротеинској фракцији веома ниске густине (VLDL-C), сниженог
нивоа холестерола у липопротеинској фракцији високе густине (HDL-C) и хипертензије
код неких пацијената са ДMТ2 (54).
Појаву свих ових поремећаја у исте особе Reaven је 1988. године означио
термином Синдром X и показао да је у основи свих наведених поремећаја, односно да је
заједничка карактеристика ових поремећаја инсулинскa резистенцијa са
компензацијском хиперинсулинемијом, те да је настао као последица поремећаја
сензитивности на инсулин (55).
Метаболичке последице недостатка дејства инсулина у шећерној болести
доводе до поремећаја метаболизма угљених хидрата, протеина и масти. Поремећај
метаболизма угљених хидрата укључује спречавање уласка глукозе у инсулин-зависне
ћелије, активацију гликогенолизе и глуконеогенезе која се одвија углавном из
аминокиселина ослобођених разлагањем мишићних протеина. Успорава се катаболизам
хиломикрона и VLDL честица, у недостатку инсулина нема одговарајуће активације
липопротеинске липазе, повећава се продукција и секреција VLDL-а из јетре. У
неконтролисаном ДМ долази до масовне липолизе триглицерида у масном ткиву због
недостатака инхибиције хормон-сензитивне липазе, што доводи до стварања велике
количине кетонских тела. Убрзан је катаболизам протеина, чиме се ослобађају
глукогене аминокиселине, које служе као супстрат за глуконеогенезу (56).
Поред наведених метаболичких промена, хипергликемија и повећана
продукција слободних радикала доводe до промена различитих биомолекула и
активације алтернативних метаболичких путева, а последица тога је настајање
хроничних компликација. Наведени процеси се могу поделити у следеће групе:
1.Гликозилација протеина и оксидација протеина, угљених хидрата и липида,
2. Активација сорбитолског пута,
3. Активација хексозаминског пута и
4. Повећан губитак миоинозитола који доводи до његовог дефицита.
20
1.2.2 Лабораторијска дијагностика и праћење шећерне болести

Дијагноза дијабетеса се првобитно успостављала присуством глукозе у урину,
пре скоро 2.500 година. У 18-том и 19-том веку сладак укус урина је коришћен за
дијагнозу пре него што су хемијске методе постале доступне за откривање шећера у
мокраћи. Касније хипергликемија постаје једини препоручени критеријум за дијагнозу
дијабетеса. Тестови за одређивање глукозе у крви су развијени пре више од 100 година.
У савременом добу за дијагнозу и праћење пацијената са дијабетесом на

располагању су бројни лабораторијски тестови.
Према препоруци Светске здравствене Организације (WHO) и Међународне

федерације за дијабетес (IDF) за 2006. годину, дијагноза дијабетеса се постављала
одређивањем концентрације глукозе из венског узорка плазме, јер се дијабетес као
поремећај метаболизма угљених хидрата испољава повећањем концентрације глукозе у
крви (46,57).
Критеријуми за дијагнозу ДМ-а према IDF из 2006.године:
1. класични симптоми дијабетеса и концентрација глукозе у плазми ≥ 11,1

mmol/L
2. плазма глукоза наште ≥ 7,0 mmol/L
3. плазма глукоза у 120 мин. OGTT (са 75 gr глукозе) ≥ 11,1 mmol/L
Према АДА-и класификацијa је извршена на предијабетес и дијабетес, где су

претходне категорије оштећења гликемија наште и интолеранције на глукозу сврстане
у предијабетес.
Предијабетес:
1. Гликемија наште у плазми од 5,6 mmol/L до 6,9 mmol/L (Impaired fasting

glucose -IFG),
2. Глукоза у плазми у 120 мин ОGTT 7,8 - 11,0 mmol/L (Impaired glucose
tolerance-IGT),
3. HbA1c 5,7 - 6,4%.
Према најновијој препоруци Америчке асоцијације за дијабетес (АДА) из 2018.

године наведена су четири критеријума за дијагнозу ДМ:
21
1. плазма глукоза наште ≥ 7,0 mmol/L,
2. плазма глукоза у 120 мин. OGTT ≥ 11,1 mmol/L,
3.HbA1c ≥6,5% по стандардизованој и сертификованој методи,
4. класични симптоми дијабетеса и концентрација глукозе у плазми ≥ 11,1

mmol/L у случајном узорку.
Ако дијагноза није сигурна поновити тестирања (48).
Лабораторијски тестови за праћење шећерне болестису следећи:
Глукоза у плазми наште, случајни узорак, постпрандијални узорак и OGTT,

глукоза у урину, гликозилирани протеини, гликозилирани хемоглобин, фруктозамин,
уринарни протеини, микроалбуминурија, протеинурија, Ц-пептид, инсулин.
У праћењу ДМ користе се и други биохемијски параметри: параметри

липидног статуса (укупни холестерол, HDL-C, LDL-C, триглицериди, IA), електролита,
(Na, K), ацидобазног статуса, бубрежне функције (уреа, креатинин) и друго.
22
1.3 Хроничне (васкуларне) компликације дијабетес мелитус тип 2

(ДМТ2)
У развоју дијабетесних компликација хипергликемија је иницијални окидач,
али за сада није познато да ли је исти патофизиолошки процес одговоран за
настанак свих компликација у различитим ткивима. Васкуларне компликације
настају као последица инфламације и ендотелијалне дисфункције које удружене
учествују у развоју атеросклерозе (58). Дуготрајна хипергликемија у дијабетесу
доводи до хроничног оштећења малих крвних судова, микроангиопатије (очију,
бубрега, нерава), средњих и великих крвних судова (макроангиопатије) са
повећаним ризиком од развоја кардиоваскуларних болести (КВБ),
цереброваскуларних болести (ЦВБ) и болести периферних крвних судова.
Хроничне васкуларне компликације постоје код великог броја пацијената у
време постављања дијагнозе дијабетес мелитусa тип 2 због асимптоматског тока ове
болести у дужем временском периоду. Настанaк и развој хрoничних васкуларних
компликација зависи од дужине трајања хипергликемије у ДМТ2 (59).
У односу на величину захваћених артеријских крвних судова васкуларне

компликације можемо поделити на микро и макро-васкуларне. Микроваскуларне
компликације настају као последица промена на ситним крвним судовима, а у њих се
убрајају ретинопатија, нефропатија и неуропатија. Макроваскуларне компликације
настале као последица атеросклеротских промена средњих и крупних крвних судова су
коронарна артеријска болест, цереброваскуларна болест и болест периферних артерија
(60).
Дијабетесно стопало настаје као последица удружених микро и макро

васкуларних компликација код дијабетичара.
Патофизиолошки настанак компликација је сложен и обухвата ендотелну

дисфункцију, инфламацију, оксидативни стрес, поремећај коагулације (побуђени
тромбоцити, поремећај фибринолизе) који последично доводе до атеросклеротских
промена на артеријским крвним судовима.
Ендотелна дисфункција, односно оштећење ендотела је најзначајнији фактор у

патогенези кардиоваскуларне болести и заједно са атеросклерозом лежи у основи
кардиоваскуларних компликација (61).
23
Већина научника сматра да се атеросклеротична лезија развија оштећењем

ендотелних ћелија.
Убрзана размена холестерола у мембранама ендотелних ћелија, настаје услед

дуготрајне изложености повећаним количинама LDL-C што проузрокује минималне
промене вискозности тих мембрана, те се кроз привидно интактни ендотел провлаче и
накупљају моноцити у субендотелном простору и доводе до раздвајања ендотелних
ћелија. У оштећеном ендотелу оксидисани LDL-C доводи до смањене синтезе
простациклина (PGI2) који учествује у процесу вазодилатације.
Хипертриглицеридемија подстиче настанак инхибитора активације

плазминогена (PAI-1) у ендотелним ћелијама и доводи до смањене фибринолитичке
активности. Повећана синтеза стимулатора агрегације тромбоцита и вазоконстриктора,
тромбоксана А2, доводи до адхезије и агрегације тромбоцита која је проузрокована
великим количинама холестерола из LDL честица, те на тим местима долази до
стварања микротромба (62).
Из тромбоцита излази тромбоцитни фактор раста (PDGF) који заједно сa

липопротеинима у првом реду LDL-a и неким хормонима (инсулином) подстичу
миграцију глатких мишићних ћелија из медије у интиму и њихово умножавање на
месту оштећења везујући се на специфичне рецепторе на њима (63). (Слика бр. 5)
„Преостале Моноцити ЛДЛ Окс ЦРП Пенасте Глатке Пентра Тромб Фиброзна
Тромб
честице“ ЛДЛ ћелије мишићне ксин 3 оцити капа
липопротеи ћелије
на
Слика бр. 5: Прогресија атеросклерозе (64)
24
Макрофази настали из моноцита имају велику способност фагоцитозе

оксидисаних честица LDL-a и липида из некротизованих и распалих глатких мишићних
ћелија, те сами постају препуни липидних капљица и претварају се у тзв. „пенасте
ћелије“. Макрофази пропадају, а из њих излазе материје које подстичу умножавање
глатких мишићних ћелија и фибробласта. Оксидисане LDL честице су имуногене и
стварају имуне комплексе у зиду артерија, активирају Т-лимфоците и доводе до
ћелијски узрокованог имуног одговора. Нагомилавање холестерола у макрофазима и
глатким мишићним ћелијама узрокује настанак тзв. масних тачака и масних пруга на
зидовима крвних судова. (Сликe бр. 6,7)
Велике количине холестерола из LDL-честица у интими подстичу синтезу
колагена, еластина и мукополисахарида у глатким мишићним ћелијама и првобитно
липидни атером постаје фибролипидни атером или плак. На том месту интима постаје
задебљана, ток крви је турбулентан, долази до даљег оштећења ендотела и повећања
атеросклеротичних промена. Лумен артерије се сужава, развија се хипоксија ткива која
она опскрбљује (65). (Слика бр.8)
Новија истраживања су показала да за клиничко испољавање атеросклерозе
није толико важна величина атерома већ његов састав. Атеромски плак према свом
садржају може да буде стабилан и нестабилан.
Стабилни плак је богат екстрацелуларним матриксом и глатко мишићним
ћелијама, садржи мање липида, има дебљу везивну капу, ређе пуца и својим
прогресивним растом значајно сужава лумен. Ови плакови ређе узрокују клиничке
последице као што је инфаркт миокарда у односу на нестабилни плак.
Нестабилни плак претежно се састоји од липида и има танку везивну „капу“ са
много пенастих ћелија и због тога лакше пуца. Тада крв продире из лумена у плак, а
због изразите тромбогености липида из језгра плака и пенастих ћелија ствара се тромб
који може опструирати артерију. Такви се плакови називају нестабилним и чешће
доводе до настанка КВБ (66,67).
Фактори ризика за развој атеросклерозе можемо поделити на променљиве
чиниоце ризика као што су: начин исхране, пушење, гојазност, дислипидемија, стрес,
хронична инфламација, стања прокоагулабилности, предијабетес и дијабетес.
Непроменљиви фактори ризика обухватају чиниоце на које не можемо
утицати: пол, старост, породична склоност и генетске промене.
25
Липопротеин
Т Лимфоцит
Улазак
холестерола
у зид крвног
суда
Моноцит
Lipoproteins transport cholesterol to vessel walls, where the innermost

Слика
endothelium бр. 6:) undergoes
( intima Стварањеmolecular
пенастихchanges
ћелијаthat
(68)cause
monocytes, T cells and monocytes-derived macrophages to aggregate
and permeate the endotheliar layer.
Макрофаг
Т Лимфоцит
Моноцит
Пенаста
ћелија
Тромбоцити
As macrophages consume the cholesterol, they become enlarged

Слика
foam cells, which are бр.
prone Стварање
7: to маснихfoam
rupture. These пруга (68)
cells, along the
monocytes and T lymphocytes form fatty steaks between the
intima and elastica interna
Фиброзна
капа
Глатка
мишићна
ћелија
Некроза
Тромбоцити
Слика бр. 8: Стварање атероматозног плака (68)

Platelets aggregate and adhere to the endothelium, while the lesion
grows to include smoth muscle cells and debris. The lesion may
become necrotic and a fibrous cap often forms.
26
Најважније последице атеросклерозе су: коронарна болест срца, нарочито

инфаркт миокарда, апоплектични инзулт и опструкција периферних крвних судова,
посебно доњих удова са клаудикацијама и гангреном као главним последицама.
Атеросклероза је процес који почиње да се развија још у детињству, дуго је

асимптоматска те правовременим превентивним одређивањем и праћењем
кардиометаболичких фактора ризика може се утицати на одлагање њеног развоја и
настанка КВБ.
1.3.1 Микроваскуларне компликације

Микроваскуларне компликације шећерне болести представљају модел
микроангиопатије (ретинопатија, нефропатија и неуропатија) чија је патогенеза
мултифакторијална и првенствено узрокована метаболичким ефектима хроничне
хипергликемије.
1.3.1.1 Дијабетесна ретинопатија

Дијабетесна ретинопатија је водећа микроваскуларна компликација дијабетеса
и главни узрок слабовидости и губитка вида у свету. Процењује се да ће се број
оболелих од дијабетесне ретинопатије повећати са 37,3 милиона на 56,3 милиона
уколико се не спроведу редовне офтамолошке контроле и друге превентивне мере (69).
Микроангиопатске промене примарно обухватају прекапиларне артериоле,

капиларе посткапиларних вена, али могу бити обухваћени и већи крвни судови.
Пацијенти са ДМ могу имати неке од знакова оштећења очију, који временом

доводе до потпуног губитка вида. Сваки трећи оболели може имати дијабетесну
ретинопатију, док сваки десети има проблеме са видом који укључују едем макуле
дијабетес мелитуса (ДМЕ) и пролиферативну дијабетичку ретинопатију (ДР). Обично
ДР пролази асимптоматски, али се са временом развија оштећење вида. Добра
гликемијска контрола је главна препорука у превенцији развоја дијабетичких
компликација (69).
Главни фактори ризика за појаву ДР могу се класификовати у оне који су

варијабилни као што су хипергликемија, хипертензија, хиперлипидемија, индекс
телесне масе (BMI), протеинуриjа, пушење и они који су непроменљиви: старост,
трајање дијабетеса, трудноћа и генетски фактори (70,71).
ДР се према клиничким знацима дели на непролиферативну и пролиферативну,

а постоје и други начини класификација (72).
27
Хронична хипергликемија у почетном стадијуму доводи до промена у базалној

мембрани које затим доводе до промена у интегритету крвних судова у ретини
мењајући крвно ретиналну баријеру и васкуларну пропустљивост. Већина оболелих у
овом стадијуму непролиферативне ДР нема проблема са видом (73).
Са напредовањем болести и преласком у пролиферативну ДР, дегенарација или

оклузија капилара у мрежњачи резултује појавом исхемије те настаје едем макуле што
доводи до нових оштећења праћених крварењем и нарушавањем архитектонике
мрежњаче, па и могуће аблације ретине (74).
У ДР настала оштећења доводе до промена у васкуларној пермеабилности,

настанка капиларних микроанеуризми, дегенеративних промена капилара и
прекомерног развоја нових крвних судова, неоваскуларизације (75,76).
1.3.1.2 Дијабетесна нефропатија

Дијабетесна нефропатија (ДН) је микроваскуларна компликација и водећи је
узрок настанка терминалне болести бубрега. Код већине пацијената не постоје
изражени симптоми почетног стадијума хроничне бубрежне болести (ХББ), а
инциденца ДН расте са дужином трајања болести (77).
У 20-40% оболелих од дијабетеса ХББ се манифестује са микроалбуминуријом

(MAU), повишеним вредностима серумског креатинина и смањењем јачине
гломерулске филтрациje (ЈГФ - еGFR) (78,79,80).
Настанак ДН није у потпуности разјашњен, a бројни патофизиолошки

механизми доприносе њеном настанку. Последица комплексних интеракција између
васкуларних делова бубрега, гломерула, тубула и интерстицијума доводи до настанкa
дијабетесне нефропатије (81).
Повећана концентрација глукозе доводи до гликације серумских и ткивних

протеина, повећања концентрације завршних производа гликације (Advanced glycation
and products - AGE) који се везују за рецепторе на површини макрофага доводећи до
повећаног стварања и ослобађања прозапаљенских медијатора (tumor necrosis factor -
TNF-α, IL-1, PDGF и Insulin like growth factor 1 - IGF-1) који стимулишу мезангијумске
ћелије што постепено води до развоја гломерулосклерозе (81,82).
Метаболизам глукозе преко полиолског пута уз повећано стварање сорбитола,

оксидативни стрес, липидну пероксидацију и уз медијаторе запаљења доводе до
структурних и функционалних промена у бубрезима.
28
Настале промене доводе до исхeмије проксималних тубула. У условима

хипергликемије и протеинурије између епителних ћелија проксималних тубула и
фибробласта интерстицијума постоје многобројне интеракције посредоване
продуктима метаболизма глукозе, вазоактивним пептидима, цитокинима и
тромбоцитним фактором раста (TGF-β). Сви наведени фактори доприносе директном
оштећењу тубуло-интерстицијума праћеног инфилтрацијом моноцито-макрофагима
и задебљању базалне мембране гломерула са њиховим последичним оштећењем
(82,83, 84, 85).
Микроалбуминурија означава повишену уринарну екскрецију албумина у

опсегу од 30-300 mg/24h у бар два узастопна узорка урина у периоду од три до шест
месеци (50,86).
Појава микроалбуминурије је први манифестни знак дијабетесне нефропатије,

може трајати годинама, а као таква штетно утиче на функцију бубрежних структура.
Она даље прогредира до протеинурије са макроалбуминуријом, која када се једном
јави, води даљем паду ЈГФ (85,86).
Стадијум инципијентне ДН са појавом микроалбуминурије јавља се након 5

година од почетка болести. Стадијум клинички манифестне нефропатије испољава се
присуством макроалбуминурије >300 mg/24h, протеинурије (>500 mg/24h) и падом
јачине гломерулске филтрације након 10 и више година од почетка ДМ (86).
1.3.1.3 Дијабетесна неуропатија

Дијабетесна неуропатија је честа компликација ДМТ2, а подразумева
оштећење периферног и аутономног нервног система. Резултати досадашњих
истраживања показују да око 10% оболелих од дијабетеса имају развијен неки од
облика неуропатије (87).
У зависности од дела нервног система који је захваћен можемо разликовати

следеће облике неуропатије:
Дистална симетрична полинеуропатија манифестује се прогресивним губитком

дисталног сензибилитета који је у корелацији са губитком сензорних нерава по типу
чарапа-рукавице (88).
29
Аутономна неуропатија или неуропатија аутономног нервног система укључује

појаву постуралне хипотензије, гастропарезе и ентеропатије са остипацијом или
дијарејом.
Полирадикулопатија најчешће захвата корене торакалних и лумбалних нерава.
У њеном настанку значајну улогу имају исхемија и инфламација. Манифестује се
појавом изненадног бола са слабошћу екстремитета унилатерално, општим лошим
стањем пацијента, а након неколико месеци спонтано се повлачи (89).
Мононеуропатија захвата кранијалне и периферне нерве.
Захваћеност периферних нерава као што су nervus medianus на горњим и nervus
peroneus на доњим екстремитетима може довести до пада стопала (90).
Дијабетесна неуропатска кахексија је повезана са депресијом и губитком
телесне тежине и чешћа је код мушког пола (91,92).
1.3.2 Kлиничка манифестација макроваскуларних компликација у ДМТ2

Макроваскуларне компликације настају као последица атеросклеротичних
промена на средњим и великим крвним судовима. Према локализацији, дужини трајања
оклузије и степена сужења средњих и крупних крвних судова клинички се манифестује
као коронарна артеријска болест, цереброваскуларна болест и болест периферних
артерија.
Коронарна артеријска болест је водећи узрок смртности у данашњој
популацији (93).
У основи акутног коронарног синдрома налази се атеросклеротична болест.
Иницијални догађај представља фисура или руптура плака који доводе до експозиције
субендотелног матрикса уз учешће стимулисаних тромбоцита у циркулацији и
формирању тромба. На месту повреде активира се унутрашња коагулациона каскада и
убрзава стварање тромба (94).
Неоклузивни, мурални тромб води настанку тегоба по типу нестабилне ангине
пекторис или инфаркта миокарда без СТ елевације, односно са депресијом СТ сегмента
и променама Т таласа у електрокардиограму. Уколико се формира оклузивни тромб,
настаће акутни инфаркт миокарда са СТ елевацијом. Болесници са стабилном ангином
имају плак који је састављен 60% од фиброзног дела и 40% од атероматозног језгра.
30
Талас некрозе у миокарду шири се од субендокарда према субепикарду, а обим

некрозе зависи од функције колатералног крвотока и времена настанка коронарне
опструкције. Постоје акутна коронарна стања настала због несразмере између потребе
миокарда за кисеоником и тренутног снабдевања. Ови болесници имају дифузну, тешку
форму коронарне атеросклерозе (95).
Фактори ризика за настанак КВБ су мушки пол, стрес, висок LDL-C,

хипертензија, пушење (>10 цигарета/дан), хипергликемија, низак HDL-C (<0.90 mmol/L
за мушкарце и <1,15 mmol/L за жене), позитивна породична анамнеза, физичка
неактивност и животно доба (96).
Оштећење можданих ћелија због компромитоване васкуларизације и
оксигенације клинички се манифестује као цереброваскуларна болест (ЦВБ). Ризик за
настанак ЦВБ је три пута чешћи код оболелих од ДМ у односу на општу популацију.
ЦВБ се клинички манифестује као транзиторни исхемијски атак (ТИА) и
цереброваскуларни инзулт (ЦВИ). ТИА је пролазна манифестација испада
неуролошких функција које настаје као последица краткотрајног смањења
васкуларизације дела мозга, кичмене мождине или мрежњаче ока. Брзо и у потпуности
се повлачи најкасније за 24 сата и претходи у око 15% можданих удара (97). Према
типу настанка разликујемо исхемијски и хеморагијски цереброваскуларни инзулт.
Исхемијски ЦВИ може бити последица тромбозе, емболије крвног суда и
хипоперфузије. Атеросклероза је доминантни узрок исхемијске ЦВИ који захвата веће
крвне судове, лук аорте, заједничку и унутрашњу каротидну артерију, вертебралне
артерије, али и мање интракранијалне крвне судове. Хеморагијски инзулт настаје као
последица крварења у мождано ткиво или коморски систем услед руптуре анеуризме
због повишеног крвног притиска или других разлога. У свету од последица ЦВБ умире
6,5 милиона људи годишње, а велики број постају инвалиди (98).
Периферна артеријска болест (ПАБ) дефинише се као атеросклероза која

захвата мултипла анатомска места најчешће каротидне артерије, дисталне делове аорте,
реналне, илијачне и крвне судове горњих и доњих екстремитета. У факторе ризика
убрајамо шећерну болест, пушење, године старости, хипертензију, хиперлипидемију,
повишен фибриноген, повећану вискозност крви и др.
31
ПАБ доњих екстремитета може се клинички манифестовати: асимптоматски,

интермитентним клаудикацијама, хроничном исхемијом екстремитета (ХИЕ) или
акутном исхемијом екстремитета (АИЕ). Асимптоматски облик ПАБ-а, јавља се у
половине пацијената са ДМТ2. Интермитентне клаудикације представљају најчешћи
симптом периферне артеријске болести која се испољава као бол у мишићима ногу при
ходу или физичкој активности, а престаје у миру (99).
Хронична исхемија екстремитета (ХИЕ) јавља се у доњим екстремитетима са

појавом бола у миру, а касније долази до развоја улцерација и некрозе ткива. Акутна
исхемија екстремитета (АИЕ) развија се у току неколико сати и настаје због нагле
оклузије лумена артерије. Промене испод колена карактеристичне су за оболеле од
дијабетеса (100).
Процењује се, такође, да приближно 27% пацијената са ПАБ има прогресију

болести у петогодишњем интервалу, приближно 4% доживи ампутације екстремитета,
док 20% доживи инфаркт миокарда или мождани удар (100).
32
1.4 Параметри ККС и ДМТ2

Праћење хематолошких параметара омогућава евалуацију и правовремену
контролу пацијената са дијабетесом. Главна предност хематолошких индекса је што су
широко и лако доступни у свакодневној клиничкој пракси. Параметри ККС су значајни
маркери у процени варијације величине, броја и зрелости крвних ћелија, што их чини
потенцијално корисним индикаторима васкуларних компликација и индиреткне
контроле гликемије код пацијената са ДМ.
Постоји директан утицај хипергликемије у ДМ на вредности и функцију

хематолошких параметара као што су: леукоцити (WBC), еритроцити (RBC) и
тромбоцити (101,102).
У ДМ су измењене вредности и функција хематолошких параметара као што су

број леукоцита, вредност хематокрита, савитљивост еритроцита и агрегабилност
еритроцита и тромбоцита, што може довести до развоја упале, склоности ка
коагулацији и развоју микро и макроваскуларних компликација (53).
Хипергликемија доводи до поремећаја у ћелијском метаболизму због повећане

производње реактивних врста кисеоника (ROS) и неензиматске гликације
макромолекула, са формирањем узнапредовалих гликозилационих крајњих производа
(АGE), који доводе до промена у структури и функцији ћелија са последичним
променама у пропустљивости и вазодилатацији крвних судова (103).
Код пацијената са дијабетесом због задебљања базалне мембране прекапилара,

мења се структура капилара, чиме се повећава отпор протоку крви и доводи до
успорења протицања крви и поремећаја микроциркулације.
Прекиди у циркулацији у капиларима и прекапиларима у краћем или дужем

трајању као последицу имају локалну хипоксију, ацидозу, хемоконцентрацију на шта се
надовезује повећана агрегабилност еритроцита и тромбоцита и коначно некроза ткива.
Наведени поремећај може бити фактор ризика за прогресију настанка дијабетесне
ретинопатије и нефропатије (104,105).
Код бројних кардиоваскуларних болести укључујући акутну и хроничну

срчану инсуфицијенцију, срчане аритмије, плућну хипертензију, коронарну артеријску
болест (CAD), параметри ККС показали су своју дијагностичку и прогностичку
вредност.
33
Добро је познато да је ДМТ2 последица инфламације, а различити маркери

инфламације као што су IL6, CRP, сијалинска киселина (lipid associated sialic acid-
LASA) учествују у евалуацији развоја дијабетеса. Леукоцити као неспецифични маркер
инфламације такође су повезани са дужином трајања дијабетеса (106).
Способност еритроцита да пролази кроз капиларе условљена је особинама

еритроцита и ван еритроцитним чиниоцима. Предуслов за брзу промену облика
еритроцита у капиларима је уз нормалан облик еритроцита, очуван однос површине
његове опне и запремине, очуване вискозно-еластичне особине опне и нормалнa
вискозност садржаја еритроцита. Тромбоцити заузимају периферни положај у крвној
струји учествујући у примарној хемостази. Микрореолошки процес који утиче на
стварање микротромба последица је ригидних еритроцита и повишеног хематокрита
који заједно подстичу адхезију тромбоцита на зид крвног суда. Хипервискозност крви
настаје услед појаве еритроцита са повишеном цитоплазматском вискозношћу,
еритроцитних и тромбоцитних агрегата или присуства ригидних еритроцита и
леукоцита што доводи до поремећаја у микроциркулацији (8).
1.4.1 Леукоцити и ДМТ2

Присуство једра, гранула и контрактивних елемената леукоцитe чини
ригидним што има велики утицај на микроциркулацију. Леукоцити споро и пасивно
мењају свој облик те доводе до застоја еритроцита нарочито у капиларима (107).
Број леукоцита је значајан показатељ запаљенског процеса и повишене

вредности овог параметра удружене су са васкуларним компликацијама код пацијената
оболелих од ДМТ2 (108,109,110).
Повећање броја леукоцита праћено је и повећањем броја гранулоцитних

леукоцита без промена у броју моноцита (102).
Хронична хипергликемија доводи до повећаног ослобађања реактивног

кисеоника из неутрофилних гранулоцита (111).
У патофизиологији акутног коронарног синдрома (АCS), леукоцити утичу на

нестабилност атеросклеротског плака и чине га подложнијим руптури (107).
34
Повећани број леукоцита приликом пријема пацијената са АCS повезан је не

само са развојем тежих макроваскуларних оштећења, конгестивне срчане
инсуфицијенције и шоком, већ и са повишеним морталитетом (112).
Снижене вредности броја лимфоцита код пацијената са ДМТ2 настају као
последица смањене пролиферације лимфоцита због ниске експресије рецептора за
интерлеукин 2. Установљено је и повећање броја неутрофилних гранулоцита уз смањен
број лимфоцита код пацијената са нерегулисаним дијабетесом (113).
Код пацијената са срчаном инсуфицијенцијом и АCS снижене вредности броја
лимфоцита су повезане са прогресијом атеросклерозе и нежељеним клиничким
исходом (114,115,116).
Механизам којим се објашњава повезаност између леукоцита ДМТ2 није у
потпуности расветљен, али постоји неколико могућих објашњења. Неки од
претпостављених механизама су инсулинска резистенција, абдоминални тип гојазности
и инфламација (117). Хронична упала је један од основних процеса код ДМТ2 и са њом
се повезују гојазност и инсулинска резистенција. Макрофази масног ткива који луче IL-
6 и TNF-α су повишени у гојазних и повезани су са ниским степеном упале, а учествују
у настанку инсулинске резистенције (118,119).
Инсулин је сам по себи чинилац који доводи до повећања броја леукоцита и

учествује у системској инфламацији (120).
1.4.2 Еритроцити и ДМТ2

Код пацијената оболелих од ДМ хипергликемија изазива различите промене у
структурама еритроцитне мембране и интрацелуларним састојцима (121,122).
Хипергликемија доводи до гликације хемоглобина, смањења савитљивости еритроцита
и скраћеног животног века еритроцита (123,124).
Оболели од дијабетеса имају другачији однос између младих и зрелих
еритроцита. Број остарелих ћелија износи једну четвртину укупног броја еритроцита,
док је проценат младих еритроцита двоструко већи код дијабетичара у поређењу са
здравима (125).
Када су еритроцити изложени повишеним нивоима глукозе у дужем
временском периоду, глукоза се везује процесом гликозилације (гликације) за
мембрану и хемоглобин еритроцита. Гликација еритроцита изазива промене у
реолошким својствима крви и повећава се гликозилирани хемоглобин (HbA1c)
(123,125).
35
Просечан животни век еритроцита се сматра приближно 120 дана, а током овог
времена, густина ћелије се повећава и површина постепено смањује (126,127).
Гликозилација хемоглобина одражава дугорочну акумулацију везивања
хемоглобина са глукозом и уобичајено се усваја као стабилан дијагностички индекс,
заједно са нивоом глукозе за дијабетес мелитус.
Хемореолошке промене настале смањењем деформабилност еритроцита (RBC)
могу бити узрок развоја микроваскуларне болести код дијабетичара у раној фази
болести (125, 128, 129).
Хронична хипергликемија у дијабетичара, проузрокује структурне промене у
протеинима мембране еритроцита што доводи до смањења негативног површинског
електричног набоја и убрзаног старења еритроцита, настанка анемије и развоја
кардиоваскуларних болести (CVD), као и хроничне болести бубрега (130,131).
Промене које се јављају у еритоцитима оболелих од ДМТ2, настају под
утицајем оксидативног стреса који доводи до промена интрацелуларних протеина и
облика еритроцита, долази до повећања холестерола и фосфолипида у мембрани
еритроцита, а јављају се промене у ензиму ATP-ази (аденозин трифосфат) као и
повећање интрацелуларног калцијума (132,133).
Један од индекса црвене лозе – еритроцита је и ширина дистрибуције
запремине еритроцита (RDW), чије повишене вредности указују на анизоцитозу.
Повишене вредности RDW могу настати при недостатаку витамина B12, гвожђа и
фолата, а јавља се и приликом трансфузије крви и хемолизе (131).
Код здравих особа годишње варијације у вредностима RDW корелира са
вредностима еритроцита и другим хематолошким параметрима са малом
интраиндивидуалном променљивошћу (134).
Вредности RDW изнад 14,0% повезане су са смањењем броја и савитљивости
еритроцита, која може утицати на проток крви у ситним крвним судовима. Повећани
ризик од нежељених кардиоваскулaрних догађаја последица је смањеног снабдевања
кисеоником на нивоу ткива што се може повезати са повишеним вредностима RDW
(135).
36
1.4.3 Тромбоцити и ДМТ2

Поремећаји у функцији тромбоцита у ДМ огледају се у бржем стварању
субпопулације великих (Large PLT) и хиперреактивних тромбоцита у коштаној сржи
као последица убрзане тромбоцитопоезе (136,137).
Тромбоцити код оболелих од дијабетеса показују повећање активности која

доводи до пораста агрегације и повећања експресије рецептора површинских
адхезивних молекула (P-selectin, GP IIb/IIIa receptor) тромбоцита, смањење
флуидности мембране, поремећај хомеостазе калцијума (Ca+2) и магнезијума (Mg+2).
Активација и агрегација тромбоцита су кључни фактори у развоју васкуларних
компликација код дијабетичара и резултат су њихове повећане реактивности.
Хипергликемија у ДМТ2 доводи до повећане осетљивости тромбоцита и пораста
метаболизма арахидонске киселине и повећане синтезе тромбоксана (ТХ2А) (138).
Повећање оксидативног стреса насталог као последица метаболичких процеса

у ДМ доводе до снижења нивоа антиоксиданаса и до хиперактивности тромбоцита.
ДМТ2 карактерише се инсулинском резистенцијом и поремећајима у микро и
макроваскуларној циркулацији које су удружене са променама у функцији тромбоцита
и функције крвно-мождане баријере (139).
Губитак уобичајене осетљивости тромбоцита узроковане инхибицијом

стварања PGI2 и азот моноксида (NO) од стране васкуларног ендотела јавља се као
главни дефект у функцији тромбоцита. Инсулин је главни природни антагониста
тромбоцитне хиперактивности. Он доводи до повећане сензитивности тромбоцита на
PGI2 и повећава стварање PGI2 и NO, који су вазодилататори и инхибишу агрегацију
тромбоцита (140).
Тромбоцити имају значајну улогу у системском запаљенском одговору и

блиско су повезани са активацијом ендотела (141). Постоји тесна веза између
смртности од кардиоваскуларних болести и броја тромбоцита и њихове способности да
се агрегирају. Тромбоцити играју кључну улогу у патофизиологији ACS учествују у
стварању крвних угрушака, а ослобађају и медијаторе запаљенске реакције (142,143).
Тромбоцитни индекси (MPV, PDW, PLCR и PCT) су лако доступни маркери

који се повећавају током тромбоцитне активације, дају податке о морфологији
тромбоцита и корисни су у процени тромбоемболијских болести (144,145).
37
Средња вредност волумена тромбоцита (MPV) је биомаркер који нам даје

податак о величини тромбоцита и активацији великих тромбоцита (Large PLT).
Дијабетичари имају значајно веће вредности MPV због повећаног садржаја алфа
гранула у цитоплазми као знак дисфункције система мегакариоцита-тромбоцита.
Означава се као рани маркер дијабетичке тромбоцитопатије у ДМ без васкуларних
компликација. MPV је маркер субклиничке активације тромбоцита, повећан је у неким
болестима крвних судова као што је инфаркт миокарда (MI), болест коронарних
артерија (CAD), цереброваскуларна исхемија и периферна артеријска болест (PAD)
(146,147,148).
Већи тромбоцити (LPLT) су чешће испреплетани (слепљени) него мањи

тромбоцити, јер садрже више протромботичних материја (тромбоксан А2, тромбоцитни
фактор 4, алфа-грануле, П-селектин и фактор раста тромбоцита) (149).
Високе вредности MPV су присутне код великих тромбоцита, који су

млади/новији, гушћа им је цитоплазма и активнији су што повећава вероватноћу
васкуларних компликација: коронарне артеријске болести, оклузивне артеријске
болести и церебралне исхемије (147,148,150).
Недостатак инсулина код пацијената са ДМТ2 може повећати активацију
тромбоцита и изазвати настанак микроваскуларних и макроваскуларних компликација
(150,151, 152).
Тромбоцити пацијената са дијабетесом секретују материје које повећавају

адхезију (153).
Ширина дистрибуције запремине тромбоцита (PDW) означава разлику у

ширини расподеле тромбоцита. Повећање броја великих незрелих тромбоцита (LPLT)
код пацијената са акутним коронарним синдромом (ACS) је последица повећане
активности коштане сржи тј. тромбоцитопоезе. PDW служи и као корисни
прогностички маркер за процену каснијег развоја смртности код пацијената након
акутног инфаркта миокарда (154).
38
2. ЦИЉЕВИ И ХИПОТЕЗЕ РАДА

2.1 Циљеви истраживања
1. Oдредити вредности одабраних параметара ККС код пацијената са типом 2
ДМ у односу на контролну групу здравих.
2. Утврдити промене вредности одабраних параметара ККС у зависности од

трајања и гликорегулације дијабетеса.
3. Утврдити повезаност одабраних параметара ККС и дегенеративних

компликација код оболелих од ДМТ2.
2.2 Хипотезе рада

Очекивани резултати требало би да покажу да:
1. Постоје значајне разлике у вредностима одабраних параметара ККС

(повећање MPV, PDW, броја великих тромбоцита, RDW, броја леукоцита, а смањење
вредности тромбоцитних параметара MPM, MPC и концентрације Hgb) код пацијената
са типом 2 ДМ у односу на контролну групу здравих,
2. Постоји повезаност ККС са дужином трајања болести и гликорегулацијом

на основу одређивања и праћења одабраних параметара ККС (повећање MPV, PDW,
броја великих тромбоцита),
3. Одабрани параметри ККС указују на појаву дегенеративних компликација

код оболелих од ДМТ2; код микроваскуларних повећање MPV, PDW и броја
лимфоцита, а код макроваскуларних компликација повећање MPV, PDW и броја
великих тромбоцита.
39
3. МАТЕРИЈАЛИ И МЕТОДЕ
3.1 Врста студије
Истраживање је рађено као проспективна студија у периоду од 2016.-2017.
године и спроведена је у Служби за лабораторијску и РТГ дијагностику Дома здравља
"др Милорад Мика Павловић " у Инђији. У студији је учествовало 137 испитаника од
тога 90 оболелих од ДМТ2 и 47 здравих. Све клиничке и истраживачке активности
урађене су у складу са правилима Хелсиншке декларације и одобрене од стране
Етичког одбора ДЗ "др М.М.Павловић" у Инђији и Етичког комитета Медицинског
факултета, Универзитета у Новом Саду.
Први део истраживања извршен је у току периода март-мај 2016. године, а

други годину дана након тога, током периода март-мај 2017. године.
3.2 Испитаници
Планирано истраживање спроводено је на 90 пацијената са ДМТ2. У
испитивану групу укључени су пацијенти оболели од ДМТ2 из саветовалишта за
дијабетес оба пола, старији од 40 година, који су добровољно узели учешће у
истраживању.
Критеријум за искључење из студијe су: труднице, ендокринолошке болести

које имају утицај на метаболизам глукозе и липида, хематолошке болести, системске
болести и малигнитети, акутне болести у току испитивања, дијабетичари на инсулину и
испитаници оболели од дегенеративних болести нервног система (155).
3.2.1 Конструкција и начин избора узорка
Контролну групу је чинило 47 здравих испитаника, оба пола старијих од 40

година, са територије општине Инђија који су се јавили у ДЗ на систематски и редовни
преглед. Они су изабрани на основу увида у електронски картон, као и на основу
критеријума да у својој историји нису боловали од малигних болести, системских
болести и да су у току трајања студије здрави, а да лабораторијски налази не указују на
запaљенске болести, предијабетес или дијабетес (156).
40
3.2.2 Протокол испитивања
Пацијенти су из саветовалишта за дијабетес упућени у Службу лабораторије

ДЗ са предлогом да се укључе у истраживање. Учесници истраживања јављали су се на
пријем у лабораторију где су били усмено упознати са сврхом и циљевима докторске
дисертације, критеријумима за учешће у студији, начину спровођења истраживања и
условима коришћења добијених налаза. Потписивањем информисаног пристанка
потврдили су учешће у истраживању. (Прилог 1, 2)
Сви учесници испитивања попунили су анкетни упитник за процену контроле

ДМТ2 који је модификација Финског упитника за процену ризика развоја ДМ. (Прилог
3)
Упитник садржи питања која се односе на: старост, антропометријске податке

(телесна маса - ТM и телесна висина - ТВ), индекс телесне масе (body mass index –
BMI), обим струка, физичку активност, навике везане за исхрану (конзумирање воћа,
поврћа), учесталост контроле гликемије, учесталост контроле гликозилираног
хемоглобина А1ц - HbA1c, контролу вида, клаудикације екстремитета, дужину трајања
болести, постојање неких тегоба везаних за основно обољење као што су хипертензија,
главобоље, краткотрајан губитак свести. Извршено је мерење артеријског крвног
притиска –ТА и антропометријских параметара. Из електронског картона пацијента
преузети су подаци из извештаја специјалиста: офталмолога за преглед очију (преглед
оштрине вида, очног притисака и очног дна), интернисте/кардиолога (вредности крвног
притиска, ЕКГ, резултати липидног статуса, HbA1c, микроалбуминурија, јачина
гломерулске филтрације – ЈГФ (еGFR) и извештај неуролога, (неуролошки статус за
цереброваскуларне компликације уз извештаје интернисте и дијабетесну
полинеуропатију). Такође, пацијентима је у служби рађен и преглед за дијагнозу
дијабетесне неуропатије према упитнику ДН4 (DN4) и периферне артеријске болести.
(Прилог 4) Сва испитивања су вођена према препорукама Националног водича добре
клиничке праксе за Diabetes mellitus (50).
41
3.3 Методе испитивања

3.3.1 Мерење артеријског крвног притиска
Мерење крвног притиска (ТА) извршено је са сфингоманометром по Riva-Rocci

(калибрисаним у интервалима од 2-10 mmHg на скали од 0-300 mmHg), након мировања
од десетак минута у седећем положају у јутарњим сатима (између 7 и 10 часова), на обе
руке, два пута и средња вредност мерења изражена је у mmHg. Артеријска хипертензија
је дефинисана вредностима крвног притиска вишим од 140/90 mmHg (50).
3.3.2 Мерење антропометријских параметара
Антропометријском мерењу се приступило код испитаника који су за ово мерење

били лако обучени и боси. Телесна висина (ТВ) је измерена применом антропометра по
Мартину са прецизношћу од 0,1 cm. Телесна маса (ТМ) је измерена помоћу
електронске ваге типа Omron BF214, чија је прецизност за тежине од 40-150 kg ± 1%.
Мерење процента масноће у телу обавља се методом биоелектричне импеданце

(BI). Мишићи и крвни судови су ткива са великим садржајем воде која добро проводе
електрицитет. Телесна масноћа је ткиво са слабом електричном проводљивошћу. Вага
кроз тело пропушта изузетно слабу електричну струју фреквенције 50 kHz и јачине
мање од 500 μА да би се утврдила количина масног ткива. Она поседује две електроде у
виду сензора на којима испитивана особа стоји (foot pad electrodes) што омогућава
анализу телесног састава.
Индекс телесне масе (BMI) добијен је применом формуле: BMI = ТМ/ТВ2 коју
вага аутоматски израчунава са претходно унетим подацима о телесној маси (ТМ - kg),
телесној висини (ТВ - m), годинама живота и полу.
Проценат телесне масноће представља однос масе масног ткива и укупне масе
тела по формули %ТМ = Маса масног ткива (kg) / телесна маса (kg) х 100.
Обим струка je мерен у стојећем положају на средини растојања између

најниже тачке ребарног лука и највише тачке на бедреном гребену карличне кости
помоћу центиметарске траке чија прецизност износи 0,1 cm.
42
3.3.3 Лабораторијске анализе

По завршеним мерењима приступило се узимању узорака крви. Код сваког
учесника истраживања узорци венске крви узимани су из предела кубиталне (лакатне)
јаме, ујутро, наште, након ноћног гладовања од 12-14 сати за лабораторијске анализе.
Узорци венске крви за одређивање седиментације крви (SE) узети су у 2,0 ml
вакуумске епрувете (ESR-100, Streck, USA) са 3,2% натријум цитрата као
антикоагулансом.
За одређивање параметара комплетне крвне слике и HbA1c венска крв је
прикупљена у две вакуумске епрувете (BD Vacutainer, K2EDTA 3,6 mg) које садрже
антикоагуланс К2EDTA (дикалијум етилен тетра амино сирћетна киселина).
За одређивање биохемијских параметара узорци венске крви узети су у 3,5 ml
вакуумске епрувете (BD Vacutainer STTII Advance) без антикоагуланса са гел
сепаратором.
У службу лабораторије предати су узорци првог јутарњег урина сакупљени у
стерилну чашу. Узорци крви и урина припремани су и центрифугирани, а затим
достављени на даљу обраду и испитивање.
Из крви су одређивани комплетна крвна слика (ККС), седиментација (SE) и
гликозилирани хемоглобин A1ц (HbA1c). Из серума је одређивана гликемија наште и
постпрандијално, параметри липидног статуса и параметри бубрежне функције. Исте
анализе су поновљене и након годину дана.
Преглед првог јутарњег урина након пријема обухватио је комплетан преглед
урина, физичко хемијски и преглед седимента урина. Извођено је и биохемијско
испитивање са одређивањем микроалбумина и креатинина из урина.
Цео поступак се поновио након годину дана.
Добијени резултати су архивирани у лабораторијски информациони систем
(ЛИС) и касније обрађивани.
3.3.3.1 Биохемијске методе за одређивање гликорегулације.

Глукоза je одређивана из серума ензимском методом уз присуство
глукозооксидазе (GOD), у којој настали водоник-пероксид реагује са фенолом и
4аминофеназоном под каталитичким дејством пероксидазе и ствара се црвено-виолетна
квинонимин боја као индикатор. Одређивање се радило оргиналним реагенсима на
апарату ADVIA® 1200 Chemistry, произвођача Siemens Healthcare Diagnostics (Siemens
Germany–Немачка). Аналитички распон је од 0-41,5 mmol/L, очекиване вредности за
43
ову методу су 4,1-5,9 mmol/L. За процену регулисаности гликемије одређивана је

базална и постпрандијална глукоза. Вредности базалне глукозе веће од 7 mmol/L и
постпрандијалне веће од 11 mmol/L сматране су повишеним.
Хемоглобин A1ц (HbA1c) одређиван је методом заснованој на принципу

имуно-турбидиметријске инхибиције (TINIA) у хемолизираној пуној крви на апарату
ADVIA® 1200 Chemistry, произвођача, Siemens Healthcare Diagnostics (Siemens
Germany–Немачка) оригиналним реагенсима истог произвођача. Израчунавање HbA1c
у процентима врши се на следећи начин:
% HbA1c = HbA1c [g/dL] / Hb [g/dL] x 100
Израчунавање HbA1c у mmol/mol:
HbA1c [mmol/mol] = 10.93 x ( % HbA1c - 2.15).
Аналитички распон методе је од 2,9-15,4 % и 8-144 mmol/mol. Референтне
вредности изражене су у процентима и износе < 5,7 % или <39 mmol/mol.
3.3.3.2 Биохемијске методе и допунски прегледи за праћење

компликација основне болести ДМТ2
Из серума пацијената одређивани су параметри липидног статуса и бубрежне
функције.
Липидни статус је испитиван одређивањем укупног холестерола (T-HOL),
холестерола у липопротеинској фракцији високе густине High Density Lipoproteins -
HDL-C, холестерол у липопротеинској фракцији ниске густине Low Density Lipoprotein
- LDL-C, триглицерида (TG) и индекса атеросклерозе (IA) (157).
Квантитативно одређивање укупног холестерола врши се стандардним

ензимским методом на апарату ADVIA® 1200 Chemistry, произвођача, Siemens
Healthcare Diagnostics (Siemens Germany–Немачка) оригиналним реагенсима истог
произвођача. Холестерол естри хидролизују се деловањем ензима холестерол естеразе,
до холестерола и слободних масних киселина. Холестерол се конвертује уз ензим
холестерол-оксидазу до холестенона-3 и водоник пероксида уз присуство кисеоника.
Под дејством пероксидазе формира се обојени комплекс из хидроген пероксида, 4-
аминоантипирина и фенола. Апсорбанца комплекса мери се као реакција крајње тачке
на 505 nm. Аналитички распон за ову методу је 0-17,48 mmol/L. Према смерницама
АДА 2018 препоручени су следећи панели за ниво ризика у односу на концентрацију
укупног холестерола: низак (пожељан) <5,18 mmol/L, умерени (гранична линија) 5,18 -
6,19 mmol/L и висок ≥ 6,22 mmol/L (48).
44
Триглицериди (TG) се одређују коришћењем стандардне ензимске методе

применом ензима липопротеинске липазе при чему настаје глицерол и слободне масне
киселине. Глицерол се конвертује до глицерол-3-фосфата дејством глицерол киназе, а
даље дејством глицерол-3-фосфат оксидазе до водоник пероксида. Обојени комплекс
настаје у реакцији водоник пероксида, 4-аминофеназона и 4-хлорофенола под
каталитичким утицајем пероксидазе. Реакција крајње тачке и апсорбанса обојеног
комплекса мери се на 505/694 nm на апарату ADVIA® 1200 Chemistry, произвођача
Siemens Healthcare Diagnostics (Siemens Germany–Немачка) оригиналним реагенсима
истог произвођача. Аналитички опсег методе је 0,11-6,22 mmol/L, вредности
триглицерида преко 1,70 mmol/L сматрају се повишеним.
Холестерол у липопротеинској фракцији високе густине (High Density

Lipoproteins) HDL-C се одређује директном методом спектрофотометријски на апарату
ADVIA® 1200 Chemistry, произвођач Siemens Healthcare Diagnostics (Siemens Germany–
Немачка) оригиналним реагенсима истог произвођача. Вредности су израженe у
mmol/L, а пожељне вредности су за мушкарце веће од 1,45 mmol/L, гранично ризичне
вредности HDL-C су од 0,90 до 1,45 mmol/L, а ризичне вредности су мање од 0,90
mmol/L; референтне вредности за жене веће од 1,68 mmol/L, гранично ризичне
вредности HDL-C су од 1,15 до 1,68 mmol/L, а ризичне вредности су мање од 1,15
mmol/L.
Вредности за холестерол у липопротеинској фракцији ниске густине Low

Density Lipoprotein - LDL-C су добијене израчунавањем по Фридeвалдовој формули
(Friedewald). Пожељне вредности за LDL-C су мање од 3,5 mmol/L, гранично ризичне
вредности су од 3,5 до 4,1 mmol/L, док вредности веће од 4,1 mmol/L представљају
ризичне вредности.
Поред наведеног параметра израчунаван је и индекс атеросклерозе (IA) који се

рачуна по формули:
IA = LDL-C/HDL-C
Индекс се користи за предикцију развоја атеросклерозе, чије су пожељне

вредности <3,0 , а повећан ризик је кад су ≥5. (157).
У циљу процене бубрежне функције урађене су лабораторијске анализе

следећих параметара: уреа, креатинин, мокраћна киселина, укупни протеини и
албумин.
45
Уреа је одређена из серума спектрофотометријском УВ методом уз примену

ензима уреазе и глутамат дехидрогеназе. Одређивање је рађено на апарату ADVIA®
1200 Chemistry, произвођача Siemens Healthcare Diagnostics (Siemens Germany–
Немачка) оригиналним реагенсима истог произвођача. Аналитички распон методе је
линеаран од 1,79 до 53,55 mmol/L. Референтне вредности износе од 2,1 до 7,1 mmol/L.
Креатинин је одређиван из серума методом Jaffe са алкалним пикратом на

Germany–Немачка) оригиналним реагенсима истог произвођача. Референтне вредности
су код жена од 44 до 88 μmol/L и код мушкараца од 53 до 106 μmol/L. Вредности
креатинина преко 115 μmol/L сматране су повишеним у клиничком смислу процене.
Мокраћна киселина одређује се квантитативно из хуманог серума у циљу

дијагнозе и лечења реналне инсуфицијенције. Метода је базирана на конверзији
мокраћне киселине под дејством ензима уриказе/пероксидазе. Абсорбанса комплекса
мери се на 545 nm реакцијом крајње тачке на апарату ADVIA® 1200 Chemistry,
произвођача Siemens Healthcare Diagnostics (Siemens Germany–Немачка) оригиналним
реагенсима истог произвођача. Аналитички распон ове методе је од 0 - 1190 μmol/L.
Референтне вредности износе за мушкарце од 208 до 428 μmol/L и за жене од 155 до
357 μmol/L.
Укупни протеини (Uk_prot) квантитативно се одређују у хуманом серуму.

Принцип методе је базиран на примени биурет реагенса, куприсулфат у алкалном
раствору. Одређивање је рађено на апарату ADVIA® 1200 Chemistry, произвођача
Siemens Healthcare Diagnostics (Siemens Germany–Немачка) оригиналним реагенсима
истог произвођача. Аналитички распон методе је линеаран од 20 до 120 g/L.
Референтне вредности износе од 64 до 83 g/L. Добијене вредности користе се у
дијагнози и праћењу терапије болести бубрега, јетре, метаболичких и других
поремећаја.
Албумин је одређиван методом бром крезол зелено (BCG), а формирани

обојени комплекс мери се као реакција крајње тачке на 596 nm на апарату ADVIA®
Немачка) оригиналним реагенсима истог произвођача. Аналитички распон је од 10-60
g/L, а референтни интервал од 34-48 g/L.
46
Вршен је комплетан преглед првог јутарњег урина, донетoг у лабораторију у

стерилној урин чашици. Урин је одвајан у две епрувете: за физичко хемијски преглед и
друга епрувета за биохемијске анализе урина. Физичко хемијски преглед урина рађен је
урин тракама Uriscan (YD Diagnostics CORP, Република Кореја) при чему су
одређивани изглед, боја, pH, специфична тежина, гликозурија, протеинурија,
кетонурија, хематурија, налаз нитрита и жучних боја, на апарату за брзо очитавање
урин трака Uriscan Pro II, YD Diagnostics CORP, Република Кореја. Такође, рађен је и
микроскопски преглед седимента урина, одређиван је број и присуство леукоцита,
еритроцита, епителних ћелија, цилиндара, кристала и бактерија. Добијени резултати су
унети у Лабораторијски информацони систем – ЛИС.
Биохемијске анализе за процену очуваности бубрежне функције су одређиване

мерењем концентрације микроалбумина и креатинина у урину према стандардним
биохемијским методама.
Микроалбумин (μALB_2) је одређиван на биохемијском анализатору ADVIA®

Немачка) оригиналним реагенсима истог произвођача. Из узорка урина имуно-
турбидиметријском методом мери се добијени преципитат на 340 nm.
Вредности микроалбумина у интервалу од 30-300 mg/24h сматране су

микроалбуминурујом, а >300 mg/24h макроалбуминуријом.
Добијене вредности микроалбумина из првог јутарњег урина приказане су кроз

рачунско одређивање односа вредности микроалбумина и креатинина из урина и
означене као албумин креатинин однос (Аlbumin Creatinin Ratio – ACR) у јединицама
mg/mmol. Вредност ACR нижа од 3,4 mg/mmol код жена и 2,5 mg/mmol код мушкараца
дефинише се као нормално излучивање албумина у мокраћи. Вредности ACR више од
220 mg/mmol сматрају се нефротским поремећајем (158).
Креатинин је одређиван из узорка урина методом заснованој на Jaffe-овој

реакцији. Очитавање абсорбанце обојеног производа је у области од 505-520 nm на
Germany–Немачка) оригиналним реагенсима истог произвођача. Референтне вредности
креатинина су за мушкарце 7,1-17,7 mmol/dan и за жене 5,3-15 mmol/dan
47
Процена нивоа јачине гломерулске филтрације ЈГФ, (estimated Glomerular

Filtration Rate - еGFR) израчунаван је на основу MDRD (Modification of Dietin Renal
Disease) формуле, користећи ниво серумског креатинина, године старости и пол
пацијената.
GFR (mL/min/1.73 m2) = 186 × (креатинин/88.4)-1.154 × (год)-0.203 × 1 (0.742 зa жене).
Манифестном бубрежном дисфункцијом означаване су вредности јачине

гломерулске филтрације мање од 60 mL/min/1.73 m2. (159).
Сви параметри биохемијског статуса одређивани су на апарату ADVIA® 1200

Chemistry, произвођача Siemens Healthcare Diagnostics (Siemens Germany–Немачка) уз
коришћење комерцијалних сетова истог произвођача (калибратора и контрола) (160).
3.3.3.3 Одређивање крвне слике

Хематолошка метода подразумевала је утврђивање параметара комплетне
крвне слике на хематолошком анализатору ADVIA® 120 Hematology, произвођача
Siemens Healthcare Diagnostics (Siemens Germany–Немачка) која користи методу
проточне цитометрије (flow cito meters) за ћелијске елементе засновану на ВПР/VCS
технологији (Волумен, Проводљивост, Расипање светлости / VCS technology - Volume,
Conductivity, Scattering of light), а хемоглобин се одређује фотометријски (161).
Хематолошки анализатор ADVIA® 120 Hematology, Siemens Healthcare

Diagnostics (Siemens Germany–Немачка) је аутоматски анализатор који поред
стандардних хематолошких мерења даје и додатне информације о морфологији
леукоцита, еритроцита као и о активацији тромбоцита. Проточна цитометрија је основа
рада савремених хематолошких бројача. У основи проточне цитометрије је ламинарни
проток и хидродинамско фокусирање које омогућава да се течност "фокусира" дуж оса
и анализира свака ћелија појединачно.
Интензитет расипања светлости се мери из два угла. Систем мери расипање

светлости под различитим угловима: предње ниско-угаоно (2-3⁰) и високо-угаоно (5-
15⁰). Сигнали се детектују, електронски појачавају и као такви користе за анализу
ћелија (161). (Слика бр.9)
48
Флуоресцентно
Дихрово светло
огледало
Бочно расуто светло

Полукондукторски ласер (фотодиода)
(λ = 633 nm)
Предње расуто светло

Проточна мерна ћелија (фотодиода)
Слика бр. 9: Детекција ћелија ККС (ADVIA 120 Hematology Analyser) (161)
Користећи „Mie“ теорију расипања светлости за хомогене сфере, нискоугаоно

расипање светлости, након појачаног сигнала се конвертује у волумен ћелије, а
високоугаони сигнал се претвара у индекс рефракције.
Дводимензионална анализа тромбоцита поуздана је у добијању прецизног
броја тромбоцита и омогућава боље разликовање између крвних плочица свих
величина и других партикула (162).
Хематолошким методама одређивана је комплетна крвна слика: леукоцити
(leukocytes-Le), неутрофили (neutrophils-neutro), лимфоцити (lymphocytes-lympho),
моноцити (monocytes-mono), еозинофили (eosinophils-eos), базофили (basophils-baso).
Одређиван је број еритроцита, концентрација хемоглобина (HGB), хематокрит (HCT),
средњи волумен еритроцита (MCV – mean corpuscular volume), средњa концентрација
хемоглобина у еритроциту (MCH – mean corpuscular hemoglobin content), средњa
вредност концентрација хемоглобина у еритроциту (MCHC – mean cell hemoglobin
concentration) и ширина дистрибуције запремине еритроцита (RDW – red cell
distribution width). Такође су одређивани број тромбоцита (Platelet – PLT), средњи
волумен тромбоцита (МPV – Mean Platelet Volume), средња концентрација компоненти
тромбоцита (MPC – Mean Platelet Component), средња маса тромбоцита (MPM – Mean
Platelet Dry Mass), ширина дистрибуције компоненти тромбоцита (PCDW – Platelet
Component Distribution Width), ширина дистрибуције запремине тромбоцита (PDW –
Platelet Distribution Width), ширина дистрибуције масе тромбоцита (PMDW – Platelet
49
Dry Mass Distribution Width), плателокрит (PCT – Plateletcrit), велики тромбоцити већи
од 20fL (LargePLT – Platelets with volumes greater than 20 fL).
Концентрација хемоглобина код мушкараца износи 150 ± 20 g/L, а код жена

140 ± 20 g/L. Вредност хемоглобина мања од 120 g/L за жене и мања од 130 g/L за
мушкарце указује на анемијски синдром. Хематокрит (HCT) је однос запремине
еритроцита према запремини пуне крви, тј однос запремина еритроцита у 100 mL пуне
крви. Референтна вредност HCT за мушкарце је од 0,40-0,54, а за жене од 0,37 до 0,47.
HCT је добар параметар за дијагнозу анемија. Средња вредност запремине еритроцита
(mean cell volume – MCV) је величина запремине еритроцита, изражава се у femtolitrima
(fl) и одређује се преко формуле MCV = hematokrit (1/L) x 1000 / broj eritrocita x 1012/L.
Нормална вредност се креће између 83 и 99 fl. Еритроцити чија је запремина мања од
83 fl припадају микроцитима, а они са запремином већом од 99 fl макроцитима. Средња
вредност количине хемоглобина у еритроциту (MCH) изражава се у пикограмима (pg) и
израчунава се путем формуле: MCH = hemoglobin g/L/ broj eritrocita x 1012/ L. Нормалне
вредности се крећу од 28 до 32 pg. Вредности испод 28 pg јављају се у анемијама са
смањеном синтезом хемоглобина. Средња вредност концентрације хемоглобина у
еритроциту (MCHC) изражава се у g/L и израчунава путем формуле: MCHC=
hemoglobin g/L / hematokrit (1/L). Распон нормалних вредности износи од 320 до 360
g/L. Ширина дистрибуције запремине еритроцита (RDW) дефинише се као коефицијент
варијације у дистрибуцији волумена еритроцита. Нормалне вредности варијају код
одраслих у зависности од хематолошких бројача у распону од 15,8 ± 2,9%, а одређује се
путем формуле RDW = (SD / ) x 100 (12).
50
Табела бр.2: Параметри ККС и референтне вредности

за хематолошки апарат ADVIA 120
Параметри Реф. Једи- Параметри Реф.
Јединица
ККС Вредности ница ККС вредности
Leukociti 4.0 - 10.0 10⁹/L Eritrociti 4.5 - 6.3 10¹²/L
Neutrofili 40 – 74 % Hemoglobin 130– 170 g/L
Limfociti 19 -48 % Hematokrit 0.4 - 0.52 L/L
Monociti 3.4 – 9 % MCV 80 – 96 fL
Eosinofili 0–5 % MCH 28 – 34 pg
Basofili 0 - 0.99 % MCHC 330 – 360 g/L
Neutrofili 1.9 – 8 10⁹/L RDW 11.6 - 16.5 %
Limfociti 0.9 - 5.2 10⁹/L Trombociti 150 – 400 10⁹/L
Monociti 0.16 – 1 10⁹/L MPV 6 – 13 fL
Eosinofili 0 - 0.7 10⁹/L
Basofili 0 - 0.15 10⁹/L 0.158 -
PCT %
0.425
3.4 Oсновне методе статистичке обраде података

Подаци прикупљени у току истраживања унети су у посебно формирану базу
података у Microsoft Excel 2010. За обраду података коришћен је лиценцирани програм
за статистичку анализу SPSS.V21 (Statistical Package for Social Sciences – SPSS 21.).
У анализи података коришћене су следеће статистичке методе.У дескриптивној
статистици нумеричке варијабле су приказане путем средње вредности (аритметичка
средина) и мере варијабилности, стандардне девијације (SD) за нормално
дистрибуиране податке и средњи или интерквартилни распон (IQR) за податке који
нису нормално дистрибуирани. Атрибутивна обележја (демографске и друге варијабле)
приказане су у апсолутном броју и процентима, а испитан је и интервал поузданости
(CI95%). Испитивање дистрибуције параметара извршено је помоћу Колмогоров-
Смирнов и Шапиро-Вилкс тестова. За податке са искривљеном дистрибуцијом
користили смо логаритамску скалу (log10) и инверзну функцију дистрибуције (IDF).
Компарација вредности нумеричких обележја између две групе вршена је
применом Студентовог Т-теста, односно непараметријског Mann-Whitney теста, док је
за поређење вредности између три или више група података примењена једносмерна
анализа варијансе (ANOVA), односно непараметријски Kruskall-Wallis тест.
Поређење вредности поновљених мерења вршена је применом т-теста
упарених узорака, односно путем Wilcoxon-овог теста.
51
Тестирање разлике фреквенција атрибутивних обележја вршено је применом χ 2

теста.
У циљу испитивања повезаности два или више обележја, односно генерисања
адекватних статистичких модела, коришћена је мултиваријантна регресиона анализа. У
овој анализи формирана су четири модела где је испитивана повезаност између
издвојених, статистички значајних параметара ККС и демографских,
антропометријских параметара, свих испитиваних параметара ККС, параметара
гликорегулације и липидног статуса код оболелих од ДМТ2.
Модел 1 чине године старости, пол, дужина трајања болести, телесна маса, обим
струка и индекс телесне масе;
Модел 2 чине сви испитивани параметри ККС;
Модел 3 чине сви испитивани параметри гликорегулације и
Модел 4 чине сви испитивани параметри липидног статуса.
За утврђивање граничне вредности теста који даје најбољи однос

специфичности и сензитивности коришћена је Receiver Operating Characteristic Curve –
ROC анализа.
Статистички значајним се сматрају вредности нивоа значајности p<0.05.
52
4. РЕЗУЛТАТИ
4.1 Анализа података испитаника
4.1.1 Демографске и клиничке карактериситке испитиваних група
Испитивање је обухватило укупно 137 испитаника оба пола, у распону од 40 до

75 година, просечне старости 56,77 година.
Испитаници су подељени у две групе: Прву групу чине испитаници са ДМТ2

њих 90 од чега је мушког пола 38 (42%), а женског пола 52 (58%) испитаника.
Просечна старост испитаника у овој групи је износила 58,9 година. Друга група је
контролна група здравих, а чини је 47 испитаника од чега 30 мушког пола (64%) и 17
женског пола (36%), просечне старости 52,7 година. У првој групи испитаника са
ДМТ2 просечна вредност крвног притиска износила је 139/84 mmHg у 2016. години, а у
2017. години 145/71 mmHg, док је у контролној групи здравих вредност крвног
притиска износила 127/76 mmHg у 2016. години и 131/82 mmHg у 2017. години.
Пацијенти са ДМТ2 (n=90) су подељени према параметру гликорегулације

(HbA1c) у две групе: Прва група испитаника њих 29 (32%) има HbA1c≤7, а друга група
њих 61 (68%) има HbA1c>7. У групи где је HbA1c≤7, мушкараца је 13 (45%) и жена је
16 (55%), а у групи са HbA1c>7, мушкараца је 25 (41%) и жена је 36 (59%).
У првој групи испитаника са ДМТ2 и вредности HbA1c≤7 просечна вредност

крвног притиска износила је 141/86 mmHg, а за оне са вредностима HbA1c>7 износила
је 137/82 mmHg у 2016. години. За 2017. годину вредности крвног притиска су биле за
оне са HbA1c≤7 - 142/86 mmHg , а за оне са HbA1c>7 - 137/83 mmHg.
Према врсти дегенеративних компликација пацијенти оболели од ДМТ2

подељени су у две групе: са микроваскуларним компликацијама (ретинопатија,
нефропатија, неуропатија) њих 27 (27/90) и са макроваскуларним компликацијама
(кардиоваскуларне болести, цереброваскуларне болести и болести периферних крвних
судова) њих 15 (15/90) у 2016. години; њих 34 је имало микроваскуларне, а њих 25
макроваскуларне компликације у 2017. години. (Табела бр. 3)
53
Табела бр. 3: Подаци о дегенеративним компликацијама код оболелих од ДМТ2 у

2016. и 2017. години
Компликације Микроваскуларне Макроваскуларне
Перифернa
Укупно Укупно Неуро- Нефро- Кардио- Церебро-
Год ДР артериј.
микро макро патија патија васкуларне васкуларне
болест
2016 27 15 13 11 3 7 4 4
2017 34 25 15 15 4 14 4 7
Легенда: Дијабетесна ретинопатија (ДР)
Табела бр. 4 приказује резултате анкетног упитника за процену контроле

ДМТ2 који је модификација финског упитника за процену ризика развоја ДМ.
Анкета је рађена у циљу добијања података о навикама у исхрани, физичкој

активности, контроли гликемије и клиничким манифестацијама дегенеративних
компликација ДМ, као и присуства придружених болести.
На основу бодовања одговора испитаника о регулисаности ДМТ2 извршена је

подела на добро регулисан ДМТ2 (1-9), лоше регулисан ДМТ2 (10-17) и веома лоше
регулисан ДМТ2 (18-35), а резултатти су приказани и графички. (Табела бр. 4а,
Графикони бр. 1,2,3)
54
Табела бр. 4: Питања и одговори испитаника за процену контроле ДМТ2 дати током
2016. и 2017. године
Питање Одговор 2016. год 2017. год
< 45 5 (5,56%) 4 (4,44%)
46 - 54 17 (18,89%) 17 (18,89%)
Године живота
55 - 64 47 (52,22%) 47 (52,22%
>65 21 (23,33%) 22 (24,44)
< 25 16 (17,78%) 12 (13,33%)
Индекс телесне масе (BMI) 25 - 30 37 (41,11%) 40 (44,44%)
>30 37 (41,11%) 38 (42,22%
< 94 cm 6 (15,79%) 7 (18,42%)
Обим струка мушки пол 94 – 102 cm 10 (26,32%) 7 (18,42%)
>102 cm 22 (57,89%) 24 (63,16%
< 80 cm 3 (5,77%) 3 (5,77%)
Обим струка женски пол 80 – 88 cm 9 (17,31%) 8 (15,38%)
>88cm 40 (76,92%) 41 (79,95%)
Да ли у току дана упражњавате Не 19 (21,1%) 21 (23,33%)
најмање 30 мин физичке активности? Да 71 (78,9%) 69 (76,67%)
Да ли у исхрани користите поврће и Не 12 (13,3%) 11 (12,22%)
воће сваки дан? Да 78 (86,7%) 79 (87,78%)
Колико пута у току месеца 0-1 15 (16,7%) 13 (14,44%)
контролишете гликемију/шећер 3-5 29 (32,2%) 31 (34,44%)
наште? >5 46 (51,1%) 46 (51,11%)
0-1 2 (2,2%) 3 (3,33%)
Колико пута у току године
2-3 19 (21,1%) 17 (18,89%)
контролишете HbA1c?
>3 69 (76,7%) 70 (77,78%)
6,5-7,0% 29 (32,2%) 28 (31,11%)
Колики Вам је био задњи налаз
7,1-8,0% 30 (33,3%) 32 (35,56%)
HbA1c %?
>8,0% 31 (34,4%) 30 (33,33%)
0-1 18 (20,0%) 16 (17,78%)
Колико пута у току 2 године
2-3 23 (25,6%) 34 (37,78%)
контролишете вид?
>3 49 (54,4%) 30 (33,33%)
Да ли Вам је у току болести ослабио Не 58 (64,4%) 51 (56,67%)
вид на даљину? Да 32 (35,6%) 39 (43,33%)
Да ли осећате трњење у рукама и Не 35 (39,3%) 33 (36,67%)
ногама? Да 54 (60,7%) 57 (63,33%)
Да ли имате повишен крвни Не 28 (31,1%) 25 (27,78%)
притисак? Да 62 (68,9%) 65 (72,22%)
Да ли имате болове у ногама након Не 54 (60,0%) 52 (57,78%)
дужег ходања (2km)? Да 36 (40,0%) 38 (42,22%)
Не 60 (66,7%) 57 (63,33%)
Да ли имате повремено главобоље?
Да 30 (33,3%) 33 (36,67%)
Да ли сте имали краткотрајан губитак Не 78 (86,7%) 76 (84,44%)
свести? Да 12 (13,3%) 14 (15,56%)
Табела бр.4а: Резултати анкете о регулисаности ДМТ2 у 2016. и 2017. години

Регулисаност
2016. год 2017. год
ДМТ2
Резултати анкете Добро 7 (7,78%) 4 (4,44%)
Лоше 46 (51,11%) 49 (54,44%)
Веома лоше 37(41,11%) 37(41,11%)
Легенда: добро регулисан 0-9 поена, лоше регулисан 10-17 поена, веома лоше регулисан 18-35
поена.
55
Упитник 2016. год

7; 8%
Добро
37; 41%
Лоше
46; 51%
Веома лоше
Графикон бр.1: Резултати анкете за регулисаност ДМТ2 у 2016. годину
Упитник 2017. год

4; 5%
Добро
37; 41%
Лоше
49; 54%
Веома лоше
Графикон бр.2: Резултати анкете за регулисаност ДМТ2 у 2017. годину
Упоредни преглед
60
одговора 2016/2017
49
50 46
40 37 37
30
2016
20 2017
10 7
4
0
Добро Лоше Веома лоше
Графикон бр.3: Поређење резултата анкетног упитника о регулисаности ДМТ2 у 2016.

и 2017. години
56
4.2 АНАЛИЗА ПОДАТАКА КОД ИСПИТАНИКА СА ДМТ2 И

ГРУПЕ ЗДРАВИХ
години
У табели бр. 5 приказана су поређења параметара ККС у 2016. години између

испитиване и контролне групе.
Утврђено је постојање статистички значајно виших вредности за параметре:

леукоцити (WBC) (6,98 ± 1,47 vs 6,46 ± 1,5; p=0,045) и еозинофили (eosinophil) (3,32 ±
1,78 vs 2,72 ± 1,57; p=0,048) код испитаника у односу на контролну групу. Вредности за
параметре хемоглобин (HGB) (143,13 ± 11,24 vs 147,80 ± 13,39; p=0,032) средња
концентрација хемоглобина (MCH) (29,94 ± 1,55 vs 30,65 ± 2,01; p=0,023), просечна
средња концентрација хемоглобина (MCHC) (327,35 ± 8,27 vs 331,72 ± 10,78; p=0,009)
су статистички значајно ниже у испитиваној групи у односу на контролну. (Графикони
бр. 4,5,6,7,8)
Код осталих параметра ККС нису нађене статистички значајне разлике између
група.
Статистички значајно више вредности SE (16,28 ± 11,08 vs 9,15 ± 5,97;

p=0.0005) има испитивана у односу на контролну групу (није приказано табеларно).
57
Табела бр. 5: Поређење параметара ККС код испитиване и контролне групе у 2016.
години
95% CI
Параметар Група ±SD Доња Горња
t P
граница граница
Контролна 6,46 ± 1,5 6,02 6,9
WBC
Испитивана 6,98 ± 1,47 6,67 7,29 1,94 0,045
(×109/L)
Укупно 6,8 ± 1,5 6,55 7,06
Контролна 56,44 ± 8,45 53,96 58,92
Neutro (%) Испитивана 55,5 ± 6,89 54,06 56,95 0,7 0,486
Укупно 55,82 ± 7,44 54,57 57,08
Контролна 31,91 ± 7,59 29,68 34,14
Limfo (%) Испитивана 32,32 ± 6,37 30,98 33,65 0,33 0,742
Укупно 32,18 ± 6,79 31,03 33,33
Контролна 6,5 ± 1,37 6,1 6,91
mono(%) Испитивана 6,42 ± 1,37 6,13 6,7 0,35 0,726
Укупно 6,45 ± 1,37 6,21 6,68
Контролна 2,72 ± 1,57 2,25 3,18
eos (%) Испитивана 3,32 ± 1,78 2,94 3,69 1,94 0,048
Укупно 3,11 ± 1,73 2,82 3,41
Контролна 0,62 ± 0,31 0,53 0,72
baso (%) Испитивана 0,69 ± 0,23 0,64 0,74 1,32 0,189
Укупно 0,67 ± 0,26 0,62 0,71
Контролна 4,83 ± 0,38 4,72 4,95
RBC
Испитивана 4,79 ± 0,38 4,71 4,8751 0,6 0,548
(×1012/L)
Укупно 4,8 ± 0,38 4,74 4,8738
Контролна 147,8 ± 13,39 143,87 151,74
HGB (g/L) Испитивана 143,13 ± 11,24 140,77 145,48 2,16 0,032
Укупно 144,73 ± 12,17 142,68 146,79
Контролна 44,82 ± 3,61 43,76 45,88
HCT (%) Испитивана 43,91 ± 3,08 43,26 44,55 1,55 0,124
Укупно 44,22 ± 3,29 43,66 44,78
Контролна 92,64 ± 4,68 91,27 94,02
MCV (fL) Испитивана 91,58 ± 4,13 90,72 92,45 1,36 0,177
Укупно 91,95 ± 4,34 91,21 92,68
Контролна 30,64 ± 2 30,05 31,23
MCH (pg) Испитивана 29,93 ± 1,55 29,61 30,26 2,3 0,023
Укупно 30,18 ± 1,74 29,88 30,47
Контролна 331,72 ± 10,78 328,55 334,88
MCHC
Испитивана 327,35 ± 8,27 325,62 329,08 2,64 0,009
(g/L)
Укупно 328,85 ± 9,4 327,26 330,44
58
Наставак: Табела бр. 5

95% CI
t p
Контролна 13,98 ± 0,48 13,84 14,12
RDW (%) Испитивана 14,03 ± 0,53 13,92 14,14 0,57 0,572
Укупно 14,02 ± 0,51 13,93 14,1
Контролна 246,93 ± 59,98 229,32 264,54
PLT
Испитивана 255,11 ± 64,07 241,69 268,53 0,72 0,47
(×109/L)
Укупно 252,3 ± 62,59 241,73 262,88
Контролна 8,21 ± 0,61 8,03 8,4
MPV (fL) Испитивана 8,43 ± 0,75 8,27 8,58 1,64 0,102
Укупно 8,35 ± 0,71 8,23 8,47
Контролна 56,48 ± 6,48 54,57 58,38
PDW (%) Испитивана 54,74 ± 5,48 53,59 55,89 1,65 0,1
Укупно 55,33 ± 5,88 54,34 56,33
Контролна 0,2 ± 0,03 0,19 0,21
PCT (%) Испитивана 0,21 ± 0,05 0,19 0,22 0,57 0,567
Укупно 0,2 ± 0,047 0,2 0,21
Контролна 27,53 ± 1,08 27,21 27,85
MPC (g/dL) Испитивана 27,27 ± 1,32 26,99 27,55 1,152 0,251
Укупно 27,36 ± 1,25 27,15 27,57
Контролна 5,07 ± 0,42 4,94 5,19
PCDW
Испитивана 5,16 ± 0,39 5,07 5,24 1,217 0,226
(g/dL)
Укупно 5,13 ± 0,4 5,06 5,19
Контролна 2,07 ± 0,16 2,02 2,12
MPM (pg) Испитивана 2,07 ± 0,15 2,03 2,1 0,203 0,84
Укупно 2,07 ± 0,16 2,04 2,1
Контролна 0,8 ± 0,06 0,78 0,82
PMDW (pg) Испитивана 0,79 ± 0,06 0,78 0,81 0,668 0,505
Укупно 0,79 ± 0,06 0,78 0,81
Контролна 7 ± 3,31 6,02 7,97
LPLT
Испитивана 6,35 ± 3,06 5,71 6,99 1,135 0,258
(×109/L)
Укупно 6,57 ± 3,15 6,04 7,11
59
WBC (×109/L)
Графикон бр. 4: Просечне вредности леукоцита у 2016. години у обе групе

eos (%)
Графикон бр. 5: Просечне вредности процента еозинофила за 2016. годину у

обе групе
60
HGB (g/L)
Графикон бр. 6: Просечне вредности хемоглобина у 2016. години у обе групе

MCH (pg)
Графикон бр. 7: Просечне вредности MCH у 2016. години у обе групе
61
MCHC (g/L)
Графикон бр. 8: Просечне вредности MCHC у 2016. години у обе групе

години
У табели бр. 6 приказана су поређења параметара ККС у 2017. години између
испитиване и контролне групе испитаника.
Утврђено је постојање статистички значајно ниже вредности за параметре:

неутрофили (53,53 ± 6,78 vs 57,07 ± 7,58; p=0,009) и ширина дистрибуције запремине
тромбоцита (PDW) (54,75 ± 6,23 vs 57,41 ± 5,77; p=0,022) код испитаника у односу на
контролну групу. Вредности за параметре моноцити (6,81 ± 1,50 vs 6,08 ± 1,55;
p=0,012), ширина дистрибуције запремине еритроцита (RDW) (14,26 ± 0,66 vs 13,93 ±
0,52; p=0,006) су статистички значајно више испитиваној групи у односу на контролну.
(Графикони бр. 9,10,11,12)
Није било статистички значајне разлике код осталих параметара ККС.
Статистички значајне више вредности SE (14,89 ± 9,88 vs10,64 ± 7,08; p=0.024)

су у испитиваној групи у односу на контролну (није приказано табеларно).
62
Табела бр. 6: Поређење параметара ККС код испитиване и контролне групе у 2017.
години
95% CI
Параметар Група ±SD Доња Горња t p
Контролна 6,84 ± 1,52 6,36 7,32

WBC
Испитивана 6,92 ± 1,65 6,58 7,27 0,271 0,79
(×109/L)
Укупно 6,9 ± 1,6 6,62 7,17
Контролна 57,07 ± 7,58 54,68 59,46
Neutro (%) Испитивана 53,53 ± 6,79 52,11 54,95 2,668 0,009
Укупно 54,64 ± 7,21 53,39 55,88
Контролна 31,46 ± 6,72 29,34 33,58
Limfo (%) Испитивана 33,79 ± 6,21 32,49 35,1 1,941 0,05
Укупно 33,07 ± 6,44 31,95 34,18
Контролна 6,08 ± 1,55 5,6 6,57
mono(%) Испитивана 6,81 ± 1,5 6,5 7,13 2,553 0,012
Укупно 6,58 ± 1,55 6,32 6,85
Контролна 2,86 ± 1,77 2,3 3,42
eos (%) Испитивана 3,3 ± 1,86 2,91 3,69 1,279 0,2
Укупно 3,17 ± 1,84 2,85 3,48
Контролна 0,62 ± 0,23 0,54 0,69
baso (%) Испитивана 0,65 ± 0,26 0,6 0,71 0,826 0,41
Укупно 0,64 ± 0,25 0,6 0,68
Контролна 4,83 ± 0,36 4,72 4,94
RBC
Испитивана 4,73 ± 0,38 4,65 4,81 1,487 0,14
(×1012/L)
Укупно 4,76 ± 0,37 4,7 4,82
Контролна 145,07 ± 12,95 140,99 149,16
HGB (g/L) Испитивана 141,21 ± 11,03 138,9 143,52 1,758 0,08
Укупно 142,42 ± 11,75 140,39 144,45
Контролна 43,89 ± 3,54 42,77 45,01
HCT (%) Испитивана 42,94 ± 3,32 42,24 43,63 1,491 0,14
Укупно 43,23 ± 3,41 42,65 43,82
Контролна 90,77 ± 4,27 89,42 92,12
MCV (fL) Испитивана 90,94 ± 4,75 89,94 91,93 0,194 0,85
Укупно 90,89 ± 4,59 90,09 91,68
Контролна 30,67 ± 0,58 29,23 32,1
MCH (pg) Испитивана 29,48 ± 2,31 28,02 30,95 0,86 0,41
Укупно 29,72 ± 2,11 28,55 30,89
Контролна 331,1 ± 7,42 328,76 333,44
MCHC
Испитивана 329,6 ± 7,66 328 331,2 1,048 0,3
(g/L)
Укупно 330,07 ± 7,59 328,76 331,38
63
Наставак: Табеле бр. 6

95% CI
Контролна 13,93 ± 0,52 13,77 14,1
RDW (%) Испитивана 14,26 ± 0,66 14,12 14,4 2,788 0,006
Укупно 14,16 ± 0,64 14,05 14,27
Контролна 243,97 ± 58,74 225,43 262,51
PLT
Испитивана 254,32 ± 66,92 240,31 268,34 0,852 0,4
(×109/L)
Укупно 251,08 ± 64,43 239,95 262,22
Контролна 8,4 ± 0,79 8,15 8,64
MPV (fL) Испитивана 8,32 ± 0,84 8,15 8,5 0,485 0,63
Укупно 8,34 ± 0,82 8,2 8,49
Контролна 57,41 ± 5,77 55,59 59,23
PDW (%) Испитивана 54,75 ± 6,23 53,45 56,06 2,317 0,022
Укупно 55,58 ± 6,19 54,51 56,65
Контролна 0,2 ± 0,04 0,19 0,22
PCT (%) Испитивана 0,21 ± 0,04 0,2 0,22 0,608 0,54
Укупно 0,21 ± 0,04 0,2 0,21
Контролна 27,56 ± 1,22 27,18 27,95
MPC (g/dL) Испитивана 27,34 ± 1,11 27,1 27,57 1,037 0,3
Укупно 27,41 ± 1,15 27,21 27,61
Контролна 4,97 ± 0,41 4,85 5,1
PCDW
Испитивана 5,06 ± 0,38 4,98 5,14 1,188 0,24
(g/dL)
Укупно 5,03 ± 0,39 4,97 5,1
Контролна 2,09 ± 0,17 2,03 2,14
MPM (pg) Испитивана 2,06 ± 0,17 2,03 2,1 0,783 0,44
Укупно 2,07 ± 0,17 2,04 2,1
Контролна 0,8 ± 0,07 0,78 0,82
PMDW
Испитивана 0,8 ± 0,07 0,79 0,81 0,291 0,77
(pg)
Укупно 0,8 ± 0,07 0,79 0,81
Контролна 7,12 ± 3,46 6,03 8,21
LPLT
Испитивана 6,28 ± 3,74 5,49 7,07 1,218 0,23
(×109/L)
Укупно 6,55 ± 3,66 5,91 7,18
64
Neutro (%)
Графикон бр. 9: Просечне вредности процента неутрофила за 2017. годину у обе групе
Monociti (%)
Графикон бр. 10: Просечне вредности процента моноцита за 2017. годину у

обе групе
65
RDW (%)
Графикон бр. 11: Просечне вредности процента RDW за 2017. годину у обе
групе
PDW (%)
Графикон бр. 12: Просечне вредности процента PDW за 2017. годину у обе групе
66
4.2.3 Поређење параметара ККС из 2016. године са параметрима ККС из

2017. године у групи оболелих од ДМТ2
Поређењем параметара ККС измерених у 2016. са параметрима ККС у 2017.

години применом парног Т–теста добијени су статистички значајни резултати за
следеће параметре:
Број неутрофилних гранулоцита статистички је био значајно нижи (p=0,005),

док је број лимфоцита (p=0,013) и моноцита (p=0,007) статистички био значајно виши у
2017. години у односу на 2016. годину код испитиване групе.
Број еритроцита (p=0,004), вредност хемоглобина (p=0,003), вредност

хематокрита (p=0,0005) и вредност MCV (p=0,002) статистички су биле значајно ниже,
док су вредности MCHC (p=0,008), RDW (p=0,0005) статистички биле значајно више у
2017. години у односу на 2016. годину код испитиване групе.
Вредности тромбоцитних индекса: средњи волумен тромбоцита (MPV)

(p=0,023) и ширина дистрибуције компоненти тромбоцита (PCDW) (p=0,001) биле су
статистички значајно ниже у 2017. години у односу на 2016. годину код испитиване
групе. (Табела бр. 7)
Табела бр. 7: Поређење параметара ККС у испитиваној групи оболелих од ДМТ2

између 2016. и 2017. године
Параметри ККС ±SD t p
WBC_16 6,99 ± 0,16 0,625 0,533
WBC_17 6,92 ± 0,17
neutro_16 55,51 ± 0,73 2,863 0,005
neutro_17 53,53 ± 0,72
limfo_16 32,32 ± 0,67 2,53 0,013
limfo_17 33,79 ± 0,655
mono_16 6,42 ± 0,15 2,779 0,007
mono_17 6,81 ± 0,16
eos_16 3,32 ± 0,19 0,137 0,891
eos_17 3,30 ± 0,20
baso_16 0,69 ± 0,02 1,714 0,09
baso_17 0,65 ± 0,027
RBC_16 4,79 ± 0,04 2,984 0,004
RBC_17 4,73 ± 0,04
67
Наставак
Табеле бр. 7 ±SD t p
Параметри ККС
HGB_16 143,13 ± 1,19 3,005 0,003
HGB_17 141,21 ± 1,16
HCT_16 43,91 ± 0,32 4,715 0
HCT_17 42,94 ± 0,35
MCV_16 91,59 ± 0,44 3,181 0,002
MCV_17 90,94 ± 0,50
MCH_16 29,85 ± 0,52 1,396 0,19
MCH_17 29,48 ± 0,67
MCHC_16 327,36 ± 0,87 2,699 0,008
MCHC_17 329,60 ± 0,81
RDW_16 14,038 ± 0,06 3,723 0
RDW_17 14,26 ± 0,07
PLT_16 255,11 ± 6,75 0,201 0,841
PLT_17 254,32 ± 7,05
MPV_16 8,43 ± 0,08 2,322 0,023
MPV_17 8,32 ± 0,09
PDW_16 54,74 ± 0,58 0,021 0,983
PDW_17 54,75 ± 0,66
PCT_16 0,21 ± 0,005 0,554 0,581
PCT_17 0,21 ± 0,004
MPC_16 27,28 ± 0,14 0,504 0,616
MPC_17 27,34 ± 0,12
PCDW_16 5,16 ± 0,04 3,468 0,001
PCDW_17 5,06 ± 0,04
MPM_16 2,07 ± 0,02 1,157 0,25
MPM_17 2,06 ± 0,02
PMDW_16 0,80 ± 0,007 1,006 0,317
PMDW_17 0,80 ± 0,007
LargePLT_16 6,38 ± 0,32 0,551 0,583
LargePLT_17 6,28 ± 0,40
68

групи у 2016. години
У табели бр. 8 и графикону бр. 13 приказане су измерене вредности глукозе

наште и постпрандијално код здравих и оболелих испитаника за 2016. годину. Оболели
пацијенти имали су статистички значајно вишу просечну вредност глукозе наште
(GLU0) (8,51 ± 0,81 vs 5,65 ± 0,54; t=10,531, p=0.0005) у поређењу са пацијентима из
контролне групе.
Остали параметри гликорегулације мерени су само у групи оболелих од ДМТ2.

(Табела бр. 9)
Табела бр. 8: Поређење параметара гликорегулације код оболелих са ДМТ2 и
контролне групе у 2016. години
95% CI
Контролна 5,65 ± 0,54 5,49 5,81
GLU0
Испитивана 8,51 ± 1,82 8,13 8,89 10,53 0,0005
(mmol/L)
Укупно 7,53 ± 2,03 7,19 7,87
GLU0 (mmol/L)
Графикон бр. 13: Просечне вредности глукозе наште у 2016. години у обе групе
Табела бр. 9: Параметри гликорегулације у групи са ДМТ2 у 2016. години
Параметар Min Max ±SD

GLU2(mmol/L) 6,10 17,40 10,16 ± 2,95
HbA1c
42,0 101,0 61,15 ± 13,68
(mmol/mol)
HbA1c(%) 6,0 11,4 7,74 ± 1,25
69

У табели бр. 10 и графикону бр. 14 су приказане измерене вредности глукозе
наште и постпрандијално за 2017. годину код оболелих од ДМТ2. Уочене су
статистички више вредности: глукозе наште (GLU0) (8,74 ± 0,53 vs 5,69 ± 0,54;
p=0.0005) код оболелих од ДМТ2 у односу на контролну групу.
Параметри гликорегулације у испитиваној групи мерени током 2017. године

приказани су у табели бр 11.
Графиконима бр. 15,16,17 и 18 приказана су поређења добијених резултата за

испитиване параметре: глукоза наште и постпрандијална, гликозилирани хемоглобин
(HbA1c) у процентима и mmol/mol за 2016. и 2017. годину
Табела бр. 10: Поређење параметара гликорегулације код оболелих са ДМТ2 и

95% CI Mann-
Параметар Група ±SD Доња Горња Whitney p
граница граница U
Контролна 5,69 ± 0,54 5,52 5,86
GLU0
Испитивана 8,75 ± 2,47 8,23 9,27 77 0,0005
(mmol/L)
Укупно 7,81 ± 2,51 7,37 8,24
Остали параметри гликорегулације мерени су само у испитиваној групи (Табела бр. 11)
GLU0 (mmol/L)
70
Табела бр. 11: Параметри гликорегулације у групи са ДМТ2 у 2017.години

GLU2 (mmol/L) 6,00 25,40 10,99 ± 3,86
HbA1c
42 126 68,93 ± 19,35
(mmol/mol)
HbA1c (%) 6 13,7 8,46 ± 1,77
8,8 8,75
8,75
8,7
8,65
mmol/L
8,6
8,55 8,51
8,5
8,45
8,4
8,35
2016 2017
Године
Графикон бр. 15: Поређење вредности глукозе наште (GLU0)

између 2016. и 2017. године за оболеле од ДМТ2
11,2
10,99
11
10,8
10,6
mmol/L
10,4
10,16
10,2
10
9,8
9,6
2016 2017
Године
Графикон бр. 16: Поређење вредности постпрандијалне глукозе (GLU2)

између 2016. и 2017. године за оболеле од ДМТ2
71
70 68,93
68
66
mmol/mol
64
62 61,15
60
58
56
2016 2017
Године
Графикон бр. 17: Поређење вредности гликозилираног хемоглобина HbA1c

(mmol/mol) између 2016. и 2017. године за оболеле од ДМТ2
8,6 8,46
8,4
8,2
8
%
7,8 7,74
7,6
7,4
7,2
2016 2017
Година
Графикон бр. 18: Поређење вредности процента гликозилираног хемоглобина

HbA1c% између 2016. и 2017. године за оболеле од ДМТ2

У табели бр. 12 су приказане измерене вредности параметара липидног статуса

за 2016. годину код оболелих од ДМТ2 и контролне групе здравих. Уочене су
статистички више вредности параметара код пацијената са ДМТ2 за триглицериде (ТG)
(1,93 ± 0,99 vs 1,29 ± 0,47; p=0.0005) и индекс атеросклерозе (IA) (2,97 ± 0,92 vs 2,51 ±
0,68; p=0.007), док су статистички ниже вредности за HDL-C (1,21 ± 0,33 vs 1,56 ± 0,40;
p=0.0005) у односу на контролну групу што је приказано графиконима бр. 19,20 и 21.
72
Табела бр. 12: Поређење параметара липидног статуса код оболелих од ДМТ2 и
95% CI
Контролна 5,73 ± 1,01 5,43 6,03
Т-HOL
Испитивана 5,47 ± 1,00 5,26 5,68 1,4 0,15
(mmol/L)
Укупно 5,56 ± 1,01 5,39 5,73
Контролна 1,29 ± 0,47 1,15 1,43
TG
Испитивана 1,93 ± 0,99 1,72 2,14 4,2 0,0005
(mmol/L)
Укупно 1,71 ± 0,90 1,56 1,86
Контролна 1,56 ± 0,40 1,44 1,67
HDL-C
Испитивана 1,21 ± 0,33 1,14 1,28 5,5 0,0005
(mmol/L)
Укупно 1,33 ± 0,39 1,26 1,39
Контролна 3,65 ± 0,85 3,39 3,90
LDL-C
Испитивана 3,46 ± 0,96 3,25 3,67 1,1 0,278
(mmol/L)
Укупно 3,53 ± 0,92 3,37 3,69
Контролна 2,51 ± 0,69 2,31 2,72
IA Испитивана 2,97 ± 0,98 2,75 3,18 2,7 0,007
Укупно 2,80 ± 0,91 2,64 2,96
TG (mmol/L)
Графикон бр. 19: Просечне вредности триглицерида у 2016. години у обе групе
73
HDL-C (mmol/L)
Графикон бр. 20: Просечне вредности HDL-C у 2016. години у обе групе
IA
Графикон бр. 21: Просечне вредности индекса атеросклерозе

у 2016. години у обе групе

У Табели бр. 13 су приказане измерене вредности параметара липидног статуса

за 2017. годину код оболелих од ДМТ2 и контролне групе здравих. Статистички
значајно више вредности триглицерида (TG) (2,14 ± 1,36 vs 1,44 ± 0,59; p=0.0005) су
констатоване код оболелих од ДМТ2 у односу на контролну групу здравих. Такође су
констатоване статистички ниже вредности HDL-C (1,28 ± 0,34 vs 1,44 ± 0,37; p=0.021)
код оболелих од ДМТ2 у односу на контролну групу што је приказано графиконима бр.
22 и 23.
74
Табела бр. 13: Поређење параметара липидног статуса код оболелих од ДМТ2 и
95% CI
Контролна 5,77 ± 0,84 5,50 6,04
Т-HOL
Испитивана 5,68 ± 0,99 5,48 5,89 0,496 0,621
(mmol/L)
Укупно 5,71 ± 0,94 5,55 5,87
Контролна 1,44 ± 0,59 1,25 1,62
TG
Испитивана 2,14 ± 1,36 1,86 2,42 1109 0,0005
(mmol/L)
Укупно 1,92 ± 1,22 1,71 2,13
Контролна 1,44 ± 0,37 1,32 1,56
HDL-C
Испитивана 1,28 ± 0,34 1,21 1,36 2,344 0,021
(mmol/L)
Укупно 1,33 ± 0,36 1,27 1,39
Контролна 3,67 ± 0,75 3,42 3,91
LDL-C
Испитивана 3,5 ± 0,92 3,30 3,70 0,996 0,321
(mmol/L)
Укупно 3,55 ± 0,87 3,40 3,71
Контролна 2,71 ± 0,88 2,43 3,00
IA Испитивана 2,87 ± 0,98 2,66 3,08 0,861 0,391
Укупно 2,82 ± 0,95 2,65 2,99
TG (mmol/L)
Графикон бр. 22: Просечне вредности триглицерида

75
HDL-C (mmol/L)
Графикон бр. 23: Просечне вредности HDL-C у 2017. години у обе групе

У групи испитаника оболелих од ДМТ2 утврђено је постојање статистички

значајно виших вредности за: BMI (29,46 ± 4,37 vs 27,53 ± 4,64; p=0.019); просечни
проценат масти (35,46 ± 8,59 vs 30,20 ± 7,59; p=0.001); обим струка (100,49 ± 13,27 vs
94,52 ± 13,42; p=0.016), у односу на контролну групу здравих. Док су за параметар
просечног процента мишића уочене статистички значајно ниже вредности (24,92 ± 5,02
vs 27,7 ± 4,27; p=0.001) код испитиване групе у односу на контролну групу. (Табела бр.
14 и графикони бр. 24,25,26 и 27)
Табела бр. 14: Поређење антропометријских карактеристика код оболелих од ДМТ2 и
контролне групе здравих за 2016. годину
95% CI
Контролна 27,53 ± 4,64 26,16 28,92
BMI
Испитивана 29,46 ± 4,37 28,53 30,39 2,4 0,019
(kg/cm2)
Укупно 28,8 ± 4,54 28,02 29,58
Контролна 27,7 ± 4,27 26,53 29,07
Mišići (%) Испитивана 24,92 ± 5,02 23,82 26,02 3,3 0,001
Укупно 25,9 ± 4,95 25,08 26,81
Контролна 30,2 ± 7,59 27,96 32,46
Masti (%) Испитивана 35,5 ± 8,6 33,62 37,30 3,5 0,001
Укупно 33,6 ± 8,61 32,15 35,11
Контролна 94,52 ± 13,42 90,54 98,51
Obstruka (cm) Испитивана 100,49 ± 13,27 97,63 103,36 2,4 0,016
Укупно 98,4 ± 13,58 96,05 100,74
76
BMI (kg/cm2)
Графикон бр. 24: Просечне вредности BMI у 2016. години у обе групе
Mišići (%)
Графикон бр. 25: Просечне вредности мишића у процентима за 2016. годину у обе
групе
77
Masti (%)
Графикон бр. 26: Просечне вредности масти у процентима за 2016. годину у обе групе
Obstruka (cm)
Графикон бр. 27: Просечне вредности обима струка у 2016. години у обе групе
78

Утврђене су статистички значајно више вредности просечног процента масти
(35,57 ± 8,05 vs 30,19 ± 5,97; p=0.001) и значајно више вредности обима струка (100,51
± 11,96 vs 94,74 ± 13,39; p=0.022) у групи испитаника оболелих од ДМТ2 у односу на
контролну групу здравих. Уочене су статистички значајно ниже вредности просечног
процента мишића (25,51 ± 4,61 vs 27,3 ± 3,6; p=0.043) код испитиване групе у односу на
контролну групу, док за параметар BMI није било статистички значајне разлике између
група. (Табела бр. 15 и графикони бр. 28,29 и 30)
Табела бр. 15: Поређење антропометријских карактеристика код оболелих од ДМТ2 и
контролне групе за 2017. годину
95% CI
Параметар Група ±SD доња горња t p
Контролна 29,06 ± 7,11 26,58 31,54
BMI
Испитивана 29,88 ± 4,54 28,93 30,83 0,766 0,445
(kg/cm2)
Укупно 29,66 ± 5,35 28,70 30,61
Контролна 27,3 ± 3,6 26,05 28,56
Mišići (%) Испитивана 25,51 ± 4,61 24,54 26,48 2,042 0,043
Укупно 26 ± 4,41 25,22 26,79
Контролна 30,19 ± 5,97 28,10 32,27
Masti (%) Испитивана 35,57 ± 8,05 33,88 37,26 3,543 0,001
Укупно 34,09 ± 7,89 32,69 35,50
Контролна 94,74 ± 13,39 90,06 99,41
Obstruka
Испитивана 100,51 ± 11,96 97,98 103,05 2,313 0,022
(cm)
Укупно 98,9 ± 12,59 96,65 101,16
Mišići (%)
Графикон бр. 28: Просечне вредности мишића у процентима за 2017. годину у обе
групе
79
Masti (%)
Графикон бр. 29: Просечне вредности масти у процентима за 2017. годину у обе групе
Obstruka (cm)
Графикон бр. 30: Просечне вредности обима струка у 2017. години у обе групе
80

контролној групи у 2016. години
Није било статистички значајне разлике у вредностима параметара функције

бубрега између групе са ДМТ2 и контролне групе здравих изузев за вредност укупних
протеина у серуму (72,36 ± 4,48 vs 70,42 ± 3,96; p=0.014) чије су серумске вредности
биле више у испитиваној групи у односу на контролну. (Табела бр.16 и графикон бр.
31)
Табела бр. 16: Параметри бубрежне функције анализирани у серуму за обе групе у
2016. години
95% CI
Контролна 5,8 ± 1,47 5,37 6,23
Urea
Испитивана 5,63 ± 1,64 5,28 5,97 0,6 0,548
(mmol/L)
Укупно 5,69 ± 1,58 5,42 5,95
Контролна 85,5 ± 14,97 81,07 89,86
Kreatinin
Испитивана 79,4 ± 19,2 75,34 83,38 1,9 0,059
(μmol/L)
Укупно 81,5 ± 18,04 78,41 84,50
Контролна 70,42 ± 3,96 69,26 71,59
Uk_prot
Испитивана 72,36 ± 4,48 71,42 73,31 2,5 0,014
(g/L)
Укупно 71,7 ± 4,39 70,95 72,44
Контролна 45,4 ± 2,1 44,75 45,98
Albumin
Испитивана 45,8 ± 2,79 45,25 46,42 1 0,311
(g/L)
Укупно 45,7 ± 2,58 45,24 46,11
Контролна 311 ± 76,62 287,27 333,86
Mok_kis
Испитивана 327 ± 69,78 312,26 341,49 1,2 0,221
(μmol/L)
Укупно 322 ± 72,22 309,18 333,86
eGFRMDRD Контролна 80,8 ± 10,63 77,64 83,89
(mL/min/1.73 Испитивана 81,9 ± 17,73 78,14 85,61 0,4 0,695
2
m) Укупно 81,5 ± 15,61 78,84 84,14
81
Ukprot (g/L)
Графикон бр. 31: Просечне вредности укупних протеина у 2016. години у обе групе
Табели бр. 17 приказане су вредности параметара функције бубрега које су

одређиване из урина код оболелих од ДМТ2.
Табела бр. 17: Параметри бубрежне функције анализирани из урина код оболелих од
ДМТ2 у 2016. години
U_mikro_alb(mg/L) 5,09 610 39,7662 ± 10,22
ACRatio
0,47 296,03 33,5238 ± 14,73
(mg/mmol)
ознака U_ – урин ; ACRatio – однос албумин/креатинин
Извршена је анализа физичко-хемијских параметара урина као и
микроскопског прегледа седимента урина. Није било статистички значајне разлике
између групе оболелих и контролне групе здравих у испитиваним параметрима, изузев
што је у групи оболелих од ДМТ2 утврђен позитиван налаз глукозе у урину код 4
испитаника у 2016. години.
82

контролној групи у 2017. години
У испитиваној групи оболелих од ДМТ2 у односу на контролну групу здравих

није било статистички значајне разлике у вредностима параметара бубрежне функције
у 2017. години. (Табела бр. 18)
Табела бр. 18: Параметри бубрежне функције анализирани у серуму за обе групе у
2017. години
95% CI
t p
Контролна 5,91 ± 1,68 5,3115 6,4714
Urea
Испитивана 5,88 ± 1,79 5,51 6,26 0,019 0,985
(mmol/L)
Укупно 5,89 ± 1,76 5,58 6,20
Контролна 85,26 ± 15,75 79,85 90,67
Kreatinin
Испитивана 83,49 ± 21,75 78,93 88,04 0,438 0,662
(μmol/L)
Укупно 83,98 ± 20,2 80,41 87,56
Контролна 70,3 ± 3,82 68,88 71,72
Uk_prot
Испитивана 71,34 ± 3,71 70,56 72,12 1,316 0,191
(g/L)
Укупно 71,08 ± 3,74 70,40 71,76
Контролна 46,59 ± 2,66 46,03 47,15
Albumin
Испитивана 45,35 ± 2,35 44,53 46,17 2,381 0,119
(g/L)
Укупно 46,25 ± 2,63 45,78 46,72
Контролна 295,59 ± 81,76 267,06 324,12
Mok_kis
Испитивана 322,93 ± 71,82 307,80 338,06 1,816 0,072
(μmol/L)
Укупно 315,37 ± 75,37 301,92 328,83
eGFRMDRD Контролна 80,62 ± 10,75 76,81 84,43
(mL/min/1.73 Испитивана 77,41 ± 17,34 73,76 81,06 0,994 0,322
m2) Укупно 78,28 ± 15,85 75,44 81,12
У табели бр. 18а приказане су вредности параметара функције бубрега које су
одређиване из урина код оболелих од ДМТ2 у 2017. години.
Табела бр. 18а: Параметри бубрежне функције анализирани из урина код оболелих од
ДМТ2 у 2017. години
U_mikro_alb(mg/L) 5,95 505,4 43,51 ± 8,9
Acratio (mg/mmol) 0,45 286,05 32,58 ± 14,72
ознака U_ – урин ; ACratio – однос албумин/креатинин
Извршена анализа физичко-хемијских параметара урина као и микроскопског
прегледа седимента урина није показала постојање статистички значајне разлике
између групе оболелих и контролне групе здравих у испитиваним параметрима, изузев
што је у групи оболелих од ДМТ2 утврђен позитиван налаз глукозе у урину код 9
испитаника у 2017. години.
83
4.3 Анализа података код испитаника са ДМТ2 у односу на дужину

трајања болести и HbA1c
Просечна дужина трајања болести код испитаника са ДМТ2 је 7,23 године у

2017. години. Група испитаника са ДМТ2 је на основу дужине трајања болести
подељена у три групе: Прву групу чине испитаници код којих је дужина трајања
болести до 5 година, другу групу чине испитаници код којих је дужина трајања болести
од 6 до 10 година, а трећу групу чине испитаници чија је дужина трајања болести више
од 10 година.

дужину трајања ДМТ2
Анализирањем параметара ККС у 2017. години у односу на дужину трајања

ДМТ2 добијени су подаци који указују да пацијенти који болују од ДМТ2 од 6 до 10
година имају статистички значајно више вредности за параметре MCHC (p=0,021) и
PDW (p=0,02) у односу на оне који болују од ДМТ2 до 5 година. (Табела бр. 19)
84
Табела бр. 19: Анализа параметара ККС у односу на дужину трајања ДМТ2
Трајање 95% CI
ANOVA
Параметар болести ±SD Доња Горња p
F
(год) граница граница
1-5 7,209 ± 1,67 6,682 7,736
WBC
6-10 6,488 ± 1,478 5,864 7,112 1,477 0,234
(×109/L)
>10 6,872 ± 1,736 6,156 7,589
Ukupno 6,923 ± 1,649 6,578 7,268
1-5 52,837 ± 5,967 50,953 54,720
Neutro
6-10 53,983 ± 6,279 51,332 56,635 0,398 0,673
(%)
>10 54,236 ± 8,489 50,732 57,740
Ukupno 53,531 ± 6,785 52,110 54,952
1-5 34,359 ± 6,227 32,393 36,324
Limfo
6-10 33,438 ± 4,356 31,598 35,277 0,313 0,732
(%)
>10 33,212 ± 7,705 30,032 36,392
Ukupno 33,794 ± 6,214 32,493 35,096
1-5 6,82 ± 1,569 6,324 7,315
Mono
6-10 6,725 ± 1,429 6,122 7,328 0,068 0,934
(%)
>10 6,884 ± 1,515 6,258 7,510
Ukupno 6,812 ± 1,502 6,498 7,127
1-5 3,354 ± 1,898 2,754 3,953
Eos
6-10 3,317 ± 1,882 2,522 4,111 0,047 0,954
(%)
>10 3,208 ± 1,86 2,440 3,976
Ukupno 3,303 ± 1,863 2,913 3,694
1-5 0,673 ± 0,26 0,591 0,755
Baso
6-10 0,621 ± 0,26 0,511 0,731 0,310 0,734
(%)
>10 0,652 ± 0,255 0,547 0,757
Ukupno 0,653 ± 0,257 0,600 0,707
1-5 4,787 ± 0,378 4,668 4,906
RBC
6-10 4,667 ± 0,363 4,514 4,821 0,941 0,394
(×1012/L)
>10 4,689 ± 0,394 4,526 4,852
Ukupno 4,728 ± 0,378 4,649 4,807
1-5 143,854 ± 11,024 140,374 147,333
HGB
6-10 138,583 ± 10,566 134,122 143,045 2,256 0,111
(g/L)
>10 139,4 ± 10,932 134,888 143,912
Ukupno 141,211 ± 11,032 138,901 143,522
1-5 43,578 ± 3,283 42,542 44,614
HCT
6-10 42,254 ± 3,338 40,845 43,664 1,471 0,235
(%)
>10 42,536 ± 3,296 41,175 43,897
Ukupno 42,936 ± 3,319 42,240 43,631
1-5 91,266±4,917 89,714 92,818
MCV 6-10 90,429±4,899 88,36 92,498 0,233 0,793
(fL) >10 90,892±4,459 89,051 92,733
Ukupno 90,939±4,749 89,944 91,934
1-5 31,333±1,528 27,539 35,128
MCH 6-10 29,158±1,239 28,635 29,682 1,379 0,3
(pg) >10 28,85±2,392 26,85 30,85
Ukupno 29,483±2,305 28,019 30,948
1-5 331,976 ± 8,578 329,268 334,683
MCHC 6-10 326,958 ± 5,63 324,581 329,336 4,057 0,021
(g/L) >10 328,24 ± 6,772 325,445 331,035
Ukupno 329,6 ± 7,657 327,996 331,204
1-5 14,098 ± 0,621 13,902 14,293
RDW 6-10 14,446 ± 0,68 14,159 14,733 2,450 0,092
(%) >10 14,344 ± 0,678 14,064 14,624
Ukupno 14,259 ± 0,663 14,120 14,398
85
Наставак табеле
бр. 19
Трајање 95% CI
ANOVA
Параметар болести ±SD Доња Горња p
F
(год) граница граница
1-5 264,951 ± 60,467 245,865 284,037
PLT 6-10 237,958 ± 70,968 207,991 267,925 1,250 0,292
(×109/L) >10 252,6 ± 72,269 222,769 282,431
Ukupno 254,322 ± 66,92 240,306 268,338
1-5 8,127 ± 0,692 7,908 8,345
MPV 6-10 8,475 ± 0,744 8,161 8,789 2,052 0,135
(fL) >10 8,488 ± 1,075 8,044 8,932
Ukupno 8,32 ± 0,837 8,145 8,495
1-5 53,078 ± 5,807 51,245 54,911
PDW 6-10 57,517 ± 5,779 55,076 59,957 4,114 0,020
(%) >10 54,836 ± 6,581 52,120 57,552
Ukupno 54,75 ± 6,23 53,445 56,055
1-5 0,212 ± 0,041 0,199 0,226
PCT 6-10 0,197 ± 0,043 0,179 0,215 1,117 0,332
(%) >10 0,213 ± 0,048 0,193 0,233
Ukupno 0,209 ± 0,044 0,199 0,218
1-5 27,38 ± 1,195 27,003 27,758
MPC 6-10 27,471 ± 0,966 27,063 27,879 0,605 0,548
(g/dL) >10 27,136 ± 1,127 26,671 27,601
Ukupno 27,337 ± 1,115 27,103 27,570
1-5 5,063 ± 0,422 4,930 5,197
PCDW 6-10 5,05 ± 0,335 4,909 5,191 0,011 0,989
(g/dL) >10 5,064 ± 0,363 4,914 5,214
Ukupno 5,06 ± 0,38 4,980 5,140
1-5 2,037 ± 0,161 1,986 2,088
MPM 6-10 2,09 ± 0,152 2,026 2,154 0,867 0,424
(pg) >10 2,078 ± 0,205 1,994 2,162
Ukupno 2,062 ± 0,172 2,027 2,098
1-5 0,785 ± 0,055 0,768 0,803
PMDW 6-10 0,823 ± 0,061 0,797 0,848 2,389 0,098
(pg) >10 0,803 ± 0,086 0,768 0,839
Ukupno 0,8 ± 0,068 0,786 0,814
1-5 5,537 ± 2,491 4,750 6,323
LargePLT 6-10 6,739 ± 2,734 5,557 7,921 1,572 0,214
(×109/L) >10 7,08 ± 5,693 4,730 9,430
Ukupno 6,281 ± 3,745 5,492 7,070
86

вредности HbA1c
Група испитаника са ДМТ2 је на основу вредности HbA1c подељена у две
групе. Прву групу чине испитаници чије су вредности HbA1c≤7% и другу групу чине
испитаници са вредностима HbA1c>7%. Обе групе су праћене током 2016. и 2017.
године.
4.3.2.1 Поређење параметара ККС између испитиваних група у односу на

вредности HbA1c у 2016. години
У табели бр. 20 приказани су резултати поређења параметара ККС између
испитиваних група у односу на HbA1c. Уочене су статистички више вредности за
параметре: PMDW (0,81 ± 0,065 vs 0,78 ± 0,065; p=0.043); велики тромбоцити (LPLT)
(6,80 ± 3,19 vs 5,41 ± 2,58; p=0.044) код испитаника из групе HbA1c>7%. Није било
статистички значајних разлика у вредностима осталих параметара ККС између
поређених група испитаника. (Табела бр. 20 и графикони бр. 32 и 33)
Табела бр. 20: Поређење параметара ККС у односу на вредности HbA1c у 2016. години
95% CI
HbA1c≤7 6,65 ± 1,33 6,15 7,16
WBC
HbA1c>7 7,15 ± 1,529 6,76 7,54 1,491 0,14
(×109/L)
Укупно 6,99 ± 1,479 6,68 7,30
Neutro HbA1c≤7 55,1 ± 7,393 52,28 57,91
(%) HbA1c>7 55,7 ± 6,695 53,99 57,42 0,388 0,7
Укупно 55,51 ± 6,892 54,06 56,95
HbA1c≤7 32,87 ± 6,427 30,42 35,31
Limfo
HbA1c>7 32,06 ± 6,382 30,43 33,70 0,56 0,58
(%)
Укупно 32,32 ± 6,372 30,99 33,66
HbA1c≤7 6,49 ± 1,419 5,95 7,03
Mono
HbA1c>7 6,39 ± 1,368 6,04 6,74 0,308 0,76
(%)
Укупно 6,42 ± 1,377 6,13 6,71
HbA1c≤7 3,14 ± 1,942 2,40 3,88
Eos
HbA1c>7 3,41 ± 1,721 2,97 3,85 0,676 0,5
(%)
Укупно 3,32 ± 1,789 2,95 3,70
HbA1c≤7 0,65 ± 0,224 0,57 0,74
Baso
HbA1c>7 0,71 ± 0,242 0,65 0,77 1,102 0,27
(%)
Укупно 0,69 ± 0,237 0,64 0,74
HbA1c≤7 4,83 ± 0,305 4,72 4,95
RBC
HbA1c>7 4,78 ± 0,42 4,67 4,88 0,627 0,53
(×1012/L)
Укупно 4,79 ± 0,386 4,71 4,88
HbA1c≤7 143,17 ± 8,872 139,80 146,55
HGB
HbA1c>7 143,12 ± 12,28 139,97 146,26 0,023 0,98
(g/L)
Укупно 143,13 ± 11,24 140,78 145,49
HbA1c≤7 44,09 ± 2,456 43,16 45,02
HCT
HbA1c>7 43,83 ± 3,354 42,97 44,69 0,377 0,71
(%)
Укупно 43,91 ± 3,082 43,27 44,56
87
Наставак
табеле бр. 20
95% CI
HbA1c≤7 91,34 ± 2,696 90,31 92,36
MCV
HbA1c>7 91,71 ± 4,682 90,51 92,91 0,395 0,69
(fL)
Укупно 91,59 ± 4,134 90,72 92,46
HbA1c≤7 29,76 ± 1,18 29,31 30,20
MCH
HbA1c>7 30,02 ± 1,701 29,59 30,46 0,764 0,45
(pg)
Укупно 29,94 ± 1,55 29,61 30,26
HbA1c≤7 327,35 ± 9,378 323,78 330,91
MCHC
HbA1c>7 327,36 ± 7,78 325,37 329,35 0,008 0,99
(g/L)
Укупно 327,36 ± 8,275 325,62 329,09
HbA1c≤7 13,91 ± 0,432 13,75 14,08
RDW
HbA1c>7 14,1 ± 0,568 13,95 14,24 1,534 0,13
(%)
Укупно 14,04 ± 0,533 13,93 14,15
HbA1c≤7 251,93 ± 65,61 226,98 276,89
PLT
HbA1c>7 256,62 ± 63,83 240,28 272,97 0,323 0,75
(×109/L)
Укупно 255,11 ± 64,07 241,69 268,53
HbA1c≤7 8,32 ± 0,753 8,04 8,61
MPV
HbA1c>7 8,48 ± 0,762 8,29 8,68 0,912 0,36
(fL)
Укупно 8,43 ± 0,758 8,27 8,59
HbA1c≤7 53,72 ± 6,05 51,42 56,02
PDW
HbA1c>7 55,23 ± 5,175 53,90 56,55 1,221 0,23
(%)
Укупно 54,74 ± 5,484 53,59 55,89
HbA1c≤7 0,2 ± 0,055 0,18 0,22
PCT
HbA1c>7 0,21 ± 0,05 0,20 0,23 0,92 0,36
(%)
Укупно 0,21 ± 0,052 0,20 0,22
HbA1c≤7 27,23 ± 1,176 26,78 27,68
MPC
HbA1c>7 27,3 ± 1,404 26,94 27,66 0,24 0,81
(g/dL)
Укупно 27,28 ± 1,329 27,00 27,56
HbA1c≤7 5,2 ± 0,438 5,04 5,37
PCDW
HbA1c>7 5,14 ± 0,376 5,05 5,24 0,698 0,49
(g/dL)
Укупно 5,16 ± 0,395 5,08 5,24
HbA1c≤7 2,04 ± 0,144 1,99 2,10
MPM
HbA1c>7 2,09 ± 0,163 2,04 2,13 1,222 0,23
(pg)
Укупно 2,07 ± 0,158 2,04 2,10
HbA1c≤7 0,78 ± 0,065 0,75 0,80
PMDW
HbA1c>7 0,81 ± 0,065 0,79 0,82 2,055 0,043
(pg)
Укупно 0,8 ± 0,066 0,78 0,81
HbA1c≤7 5,41 ± 2,585 4,43 6,40
LargePLT
HbA1c>7 6,8 ± 3,193 5,99 7,62 2,045 0,044
(×109/L)
Укупно 6,36 ± 3,066 5,71 7,00
88
PMDW (pg)
Графикон бр. 32: Просечне вредности PMDW у 2016. години у обе групе
LPLT (x109/L)
Графикон бр. 33: Просечне вредности LPLT у 2016. години у обе групе
4.3.2.2 Поређење параметара ККС између испитиваних група у односу на

Поређењем параметара ККС између испитиваних група у односу на HbA1c
након једне године, уочена је статистички виша вредност параметра ширина
дистрибуције запремине еритроцита (RDW) (14,34 ± 0,65 vs 13,94 ± 0,60; p=0.006) код
испитаника из групе HbA1c >7% у односу на групу HbA1c ≤7%, док разлике у
вредностима осталих параметрима ККС нису биле статистички значајне. (Табела бр. 21
и графикон бр. 34)
89
Табела бр. 21: Поређење параметара ККС у односу на вредности HbA1c у 2017. години
95% CI t p
HbA1c≤7 6,55 ± 1,48 5,99 7,11
WBC
HbA1c>7 7,14 ± 1,69 6,73 7,56 1,6 0,104
(×109/L)
Укупно 6,96 ± 1,64 6,63 7,30
neutro HbA1c≤7 54,3 ± 6,96 51,68 56,98
(%) HbA1c>7 53,9 ± 6,98 52,16 55,56 0,3 0,761
Укупно 54 ± 6,94 52,60 55,41
HbA1c≤7 32,7 ± 6,33 30,27 35,08
limfo
HbA1c>7 33,8 ± 6,33 32,28 35,36 0,8 0,419
(%)
Укупно 33,5 ± 6,32 32,19 34,75
HbA1c≤7 6,92 ± 1,73 6,27 7,58
mono
HbA1c>7 6,63 ± 1,44 6,28 6,98 0,9 0,385
(%)
Укупно 6,72 ± 1,53 6,41 7,03
HbA1c≤7 3,3 ± 2,17 2,47 4,13
Eos
HbA1c>7 3,26 ± 1,7 2,85 3,67 0,1 0,919
(%)
Укупно 3,27 ± 1,84 2,90 3,64
HbA1c≤7 0,66 ± 0,24 0,57 0,76
Baso
HbA1c>7 0,65 ± 0,26 0,59 0,71 0,2 0,841
(%)
Укупно 0,65 ± 0,25 0,60 0,71
HbA1c≤7 4,71 ± 0,38 4,57 4,86
RBC
HbA1c>7 4,75 ± 0,38 4,65 4,84 0,4 0,683
(×1012/L)
Укупно 4,74 ± 0,38 4,66 4,81
HbA1c≤7 143 ± 11,16 138,45 146,93
HGB
HbA1c>7 141 ± 11,3 138,41 143,92 0,6 0,544
(g/L)
Укупно 142 ± 11,22 139,35 143,90
HbA1c≤7 43,2 ± 3,1 42,01 44,37
HCT
HbA1c>7 43 ± 3,46 42,16 43,84 0,3 0,798
(%)
Укупно 43,1 ± 3,34 42,38 43,73
HbA1c≤7 91,9 ± 4,5 90,21 93,63
MCV
HbA1c>7 90,7 ± 4,74 89,53 91,84 1,2 0,238
(fL)
Укупно 91,1 ± 4,68 90,11 92,01
HbA1c≤7 29 ± .2,35 27,95 31,35
MCH
HbA1c>7 29,5 ± 2,41 27,91 31,15 0,2 0,838
(pg)
Укупно 29,5 ± 2,31 28,02 30,95
HbA1c≤7 331 ± 6,99 328,27 333,59
MCHC
HbA1c>7 329 ± 7,66 327,15 330,88 1,2 0,251
(g/L)
Укупно 330 ± 7,48 328,08 331,11
HbA1c≤7 13,94 ± 0,6 13,72 14,18
RDW
HbA1c>7 14,34 ± 0,65 14,19 14,51 2,8 0,006
(%)
Укупно 14,2 ± 0,66 14,09 14,36
HbA1c≤7 238 ± 65,99 212,62 262,83
PLT
9 HbA1c>7 263 ± 68,09 246,29 279,50 1,7 0,097
(×10 /L)
Укупно 255 ± 68,11 241,49 269,09
90
Наставак
95% CI t p
Таб. бр. 21
Група ±SD
Доња Горња
Параметар
HbA1c≤7 8,27 ± 0,85 7,95 8,59
MPV
HbA1c>7 8,32 ± 0,83 8,12 8,52 0,3 0,792
(fL)
Укупно 8,3 ± 0,83 8,14 8,47
HbA1c≤7 55,5 ± 5,54 53,37 57,58
PDW
HbA1c>7 54,5 ± 6,6 52,91 56,13 0,7 0,499
(%)
Укупно 54,8 ± 6,29 53,54 56,08
HbA1c≤7 0,2 ± 0,04 0,18 0,22
PCT
HbA1c>7 0,21 ± 0,04 0,20 0,22 1,4 0,177
(%)
Укупно 0,21 ± 0,04 0,20 0,22
HbA1c≤7 27,4 ± 1,14 26,93 27,80
MPC
HbA1c>7 27,4 ± 1,11 27,10 27,65 0 0,971
(g/dL)
Укупно 27,4 ± 1,12 27,15 27,60
HbA1c≤7 5,13 ± 0,47 4,95 5,31
PCDW
HbA1c>7 5,03 ± 0,32 4,95 5,11 1,2 0,223
(g/dL)
Укупно 5,06 ± 0,37 4,99 5,14
HbA1c≤7 2,06 ± 0,17 1,99 2,12
MPM
HbA1c>7 2,06 ± 0,17 2,02 2,10 0,2 0,865
(pg)
Укупно 2,06 ± 0,17 2,03 2,10
HbA1c≤7 0,79 ± 0,07 0,77 0,82
PMDW
HbA1c>7 0,8 ± 0,07 0,78 0,82 0,7 0,51
(pg)
Укупно 0,8 ± 0,07 0,78 0,81
HbA1c≤7 5,76 ± 2,44 4,83 6,69
LargePLT
HbA1c>7 6,5 ± 4,1 5,49 7,51 0,9 0,369
(×109/L)
Укупно 6,27 ± 3,68 5,52 7,02
RDW (%)
Графикон бр. 34: Просечне вредности процента RDW у 2017. години у обе групе
91
4.3.3 Анализа параметара гликорегулације у испитиваној групи у односу

на вредности HbA1c
Група испитаника са ДМТ2 је на основу вредности HbA1c подељена у две
групе. Прву групу чине испитаници чије су вредности HbA1c≤7% и другу групу чине
испитаници са вредностима HbA1c>7%.
4.3.3.1 Анализа параметара гликорегулације у испитиваној групи у односу

на вредности HbA1c у 2016. години
У табели бр. 22 приказани су резултати анализе параметара гликемије наште и
постпрандијално у односу на вредности HbA1c (≤7%, >7%). Статистички значајно више
вредности глукозе наште (GLU0) (9,12 ± 1,81 vs 7,22 ± 0,94; p=0,0005) и глукозе
постпрандијално (GLU2) (11,41 ± 2,68 vs 7,54 ± 1,33; p=0.0005) су констатоване у групи
са HbA1c>7% у односу на групу HbA1c≤7%. (Графикони бр. 35 и 36).
Табела бр. 22: Параметри гликорегулације у испитиваној групи у односу на вредности
HbA1c у 2016. години
95% CI
Доња Горња
Параметар Група ±SD t p
HbA1c≤7 7,22 ± 0,94 6,8669 7,5827
GLU0
HbA1c>7 9,12 ± 1,82 8,6572 9,5877 5,288 0,0005
(mmol/L)
Укупно 8,51 ± 1,82 8,1306 8,8914
HbA1c≤7 7,54 ± 1,33 7,0351 8,0477
GLU2
HbA1c>7 11,41 ± 2,69 10,725 12,1009 7,331 0,0005
(mmol/L)
Укупно 10,17 ± 2,95 9,5466 10,7843
GLU0 (mmol/L)
92
GLU2 (mmol/L)
Графикон бр. 36: Просечне вредности постпрандијалне глукозе


односу на вредности HbA1c у 2017. години
Констатоване су статистички значајно више вредности глукозе наште (GLU0)
(9,31 ± 2,59 vs 6,79 ± 1,05; p=0,0005) и глукозе постпрандијално (GLU2) (12,22 ± 3,70 vs
7,42 ± 1,08; p=0.0005) у групи са HbA1c>7% у односу на групу HbA1c ≤7%. (Табела бр.
23 и графикони бр. 37 и 38).
Табела бр. 23: Параметри гликорегулације у испитиваној групи у односу на вредности

HbA1c у 2017. години
95% CI
HbA1c≤7 6,79 ± 1,05 6,39 7,19
GLU0
HbA1c>7 9,31 ± 2,59 8,68 9,94 5,066 0,0005
(mmol/L)
Укупно 8,55 ± 2,52 8,04 9,06
HbA1c≤7 7,42 ± 1,08 6,95 7,89
GLU2
HbA1c>7 12,22 ± 3,7 11,32 13,12 6,106 0,0005
(mmol/L)
Укупно 10,99 ± 3,86 10,18 11,80
93
GLU0 (mmol/L)
GLU2 (mmol/L)
Графикон бр. 38: Просечне вредности постпрандијалне глукозе

4.3.4 Анализа параметара липидног статуса у испитиваној групи у односу

на вредности HbA1c
Анализа параметара метаболизма липида извршена је у групи са HbA1c ≤7% и
у групи са HbA1c >7%.

Добијени резултати поређења испитиваних параметара липидног статуса
између две групе показали су статистички значајно више вредности триглицерида (TG)
(2,07 ± 1,05 vs 1,63 ± 0,79; p=0,049) у групи HbA1c >7% у односу на групу HbA1c ≤7%,
94
међутим није било статистички значајних разлика за остале параметре липида између
две групе. (Табела 24 и графикон бр. 39)
Табела бр. 24: Поређење параметара липидног статуса у испитиваној групи у односу
на HbA1c у 2016. години
95% CI
HbA1c≤7 5,35 ± 1,05 4,95 5,74
T-HOL
HbA1c>7 5,53 ± 0,98 5,28 5,78 0,811 0,42
(mmol/L)
Укупно 5,47 ± 1 5,26 5,68
HbA1c≤7 1,63 ± 0,79 1,33 1,93
TG
HbA1c>7 2,07 ± 1,05 1,80 2,34 2 0,049
(mmol/L)
Укупно 1,93 ± 0,99 1,72 2,14
HbA1c≤7 1,26 ± 0,26 1,16 1,36
HDL-C
HbA1c>7 1,18 ± 0,35 1,09 1,27 1,093 0,277
(mmol/L)
Укупно 1,21 ± 0,33 1,14 1,28
HbA1c≤7 3,37 ± 1 2,98 3,76
LDL-C
HbA1c>7 3,51 ± 0,94 3,25 3,77 0,641 0,523
(mmol/L)
Укупно 3,46 ± 0,96 3,25 3,67
HbA1c≤7 2,7 ± 0,93 2,34 3,06
IA HbA1c>7 3,11 ± 0,99 2,83 3,38 1,766 0,081
Укупно 2,97 ± 0,98 2,75 3,18
trigliceridi (mmol/L)
95

Резултати поређења испитиваних параметара метаболизма липида између две
групе указују на статистички значајно вишу вредност укупног холестерола (T-HOL)
(5,82 ± 0,89 vs 5,38 ± 1,13; p=0,041) и триглицерида (TG) (2,38 ± 1,47 vs 1,45 ± 0,50;
p=0,001) у групи са HbA1c >7% у односу на групу HbA1c ≤7%, док није било
статистички значајних разлика за друге параметре липидног статуса. (Табела бр. 25 и
графикони бр. 40 и 41)
Табела бр. 25: Поређење параметара липидног статуса у испитиваној групи у односу
на HbA1c у 2017. години
95% CI
HbA1c≤7 5,38 ± 1,13 4,95 5,81
T-HOL
HbA1c>7 5,82 ± 0,89 5,61 6,04 2,069 0,041
(mmol/L)
Укупно 5,69 ± 0,98 5,49 5,89
HbA1c≤7 1,45 ± 0,5 1,26 1,64
TG
HbA1c>7 2,38 ± 1,47 2,02 2,74 3,339 0,001
(mmol/L)
Укупно 2,1 ± 1,33 1,83 2,37
HbA1c≤7 1,36 ± 0,4 1,21 1,51
HDL-C
HbA1c>7 1,26 ± 0,32 1,18 1,34 1,283 0,203
(mmol/L)
Укупно 1,29 ± 0,35 1,22 1,36
HbA1c≤7 3,36 ± 1,05 2,96 3,76
LDL-C
HbA1c>7 3,58 ± 0,83 3,37 3,79 1,077 0,284
(mmol/L)
Укупно 3,51 ± 0,9 3,33 3,70
HbA1c≤7 2,68 ± 1,08 2,27 3,09
IA HbA1c>7 2,96 ± 0,9 2,73 3,18 1,304 0,196
Укупно 2,87 ± 0,96 2,67 3,07
96
holesterol (mmol/L)
Графикон бр. 40: Просечне вредности холестерола у 2017. години у обе групе
trigliceridi (mmol/L)
97
4.3.5 Анализа антропометријских карактеристика у испитиваној групи у

односу на вредности HbA1c у 2016. и 2017. години
Код свих поређених антропометријских параметара у 2016. и 2017. години

између две испитиване групе у односу на вредност HbA1c није било статистички
значајне разлике. (Табеле бр. 26 и 27)
Табела бр. 26: Поређење антропометријских карактеристика у испитиваној групи у

односу на вредност HbA1c у 2016. години
95% CI
Параметар Група ±SD Доња Горњa
t p
HbA1c≤7 29,4 ± 4,53 27,64 31,16
BMI
HbA1c>7 29,49 ± 4,34 28,37 30,61 0,088 0,93
(kg/cm2)
Укупно 29,46 ± 4,37 28,53 30,39
HbA1c≤7 26,06 ± 5,56 23,81 28,3
Mišići (%) HbA1c>7 24,4 ± 4,72 23,15 25,65 1,401 0,17
Укупно 24,92 ± 5,02 23,82 26,02
HbA1c≤7 33,98 ± 8,45 30,7 37,25
Masti (%) HbA1c>7 36,18 ± 8,65 33,9 38,45 1,115 0,27
Укупно 35,46 ± 8,6 33,62 37,3
HbA1c≤7 97,85 ± 13,69 92,44 103,27
Obstruka
HbA1c>7 101,72 ± 13,01 98,3 105,15 1,256 0,21
(cm)
Укупно 100,49 ± 13,27 97,63 103,36
Табела бр. 27: Поређење антропометријских карактеристика у испитиваној групи у

односу на вредност HbA1c у 2017. години
95% CI
Параметар Група ±SD Доња Горњa t p
HbA1c≤7 30,1 ± 5,99 27,78 32,34
BMI
HbA1c>7 29,7 ± 4,03 28,68 30,64 0,4 0,701
(kg/cm2)
Укупно 29,8 ± 4,68 28,83 30,73
HbA1c≤7 26,3 ± 3,69 24,87 27,68
Mišići (%) HbA1c>7 25,3 ± 4,84 24,08 26,46 1 0,323
Укупно 25,6 ± 4,52 24,66 26,50
HbA1c≤7 35,7 ± 8,59 32,48 39,01
Masti (%) HbA1c>7 35,3 ± 7,87 33,36 37,20 0,3 0,796
Укупно 35,4 ± 8,05 33,79 37,05
HbA1c≤7 98,6 ± 13,48 93,46 103,71
Obstruka
HbA1c>7 101 ± 11,28 98,19 103,78 0,9 0,373
(cm)
Укупно 100 ± 11,98 97,79 102,70
98
4.3.6 Анализа параметара бубрежне функције у испитиваној групи у

односу на вредност HbA1c у 2016. и 2017. години
Поређењем параметара бубрежне функције у 2016. и 2017. години између две

групе испитаника са HbA1c≤7% и HbA1c >7% из узорака серума и урина није било
статистички значајне разлике. (Табеле бр. 28,29)
Табела бр. 28: Поређење параметара бубрежне функције анализираних из серума и

урина у испитиваним групама у односу на вредност HbA1c за 2016. годину
95% CI
HbA1c≤7 5,31 ± 1,34 4,80 5,82
s_Urea
HbA1c>7 5,78 ± 1,76 5,33 6,23 1,256 0,212
(mmol/L)
Укупно 5,63 ± 1,64 5,28 5,97
HbA1c≤7 77 ± 16,68 70,66 83,35
s_Kreatinin
HbA1c>7 80,48 ± 20,32 75,27 85,68 0,801 0,425
(μmol/L)
Укупно 79,36 ± 19,2 75,34 83,38
HbA1c≤7 71,83 ± 3,53 70,49 73,17
s_Uk_prot
HbA1c>7 72,63 ± 4,89 71,37 73,89 0,79 0,432
(g/L)
Укупно 72,37 ± 4,48 71,42 73,31
HbA1c≤7 46,03 ± 1,74 45,37 46,70
s_Albumin
HbA1c>7 45,74 ± 3,18 44,92 46,55 0,47 0,64
(g/L)
Укупно 45,83 ± 2,79 45,25 46,42
HbA1c≤7 326,38 ± 71,97 299,00 353,75
s_Mok_kis
HbA1c>7 327,12 ± 69,32 309,36 344,87 0,046 0,963
(μmol/L)
Укупно 326,88 ± 69,78 312,26 341,49
HbA1c≤7 34,61 ± 10,35 4,36 79,59
U_Mikro_alb
HbA1c>7 38,79 ± 11,11 14,64 66,94 0,134 0,893
(mg/L)
Укупно 36,77 ± 12,22 17,94 61,60
HbA1c≤7 30,77 ± 13,41 10,46 51,09
ACRatio
HbA1c>7 34,83 ± 15,74 20,56 49,11 0,327 0,744
(mg/mmol)
Укупно 33,52 ± 14,73 22,06 44,99
eGFRMDRD HbA1c≤7 84,43 ± 13,73 79,21 89,66
(mL/min/1.73 HbA1c>7 80,64 ± 19,36 75,64 85,64 0,947 0,346
2
m) Укупно 81,87 ± 17,73 78,14 85,61
Ознака: s_ - серум, U_ – урин
99
Табела бр. 29: Поређење параметара бубрежне функције анализираних из серума и

урина у испитиваним групама у односу на вредности HbA1c за 2017. годину
95% CI
Параметар HbA1c ±SD Доња Горња t p
HbA1c≤7 5,31 ± 1,34 5,43 6,54
s_Urea
HbA1c>7 5,78 ± 1,76 5,35 6,26 1,235 0,22
(mmol/L)
Укупно 5,63 ± 1,64 5,50 6,22
HbA1c≤7 77 ± 16,68 76,65 91,21
s_Kreatinin
HbA1c>7 80,48 ± 20,32 78,25 89,19 0,956 0,34
(μmol/L)
Укупно 79,36 ± 19,2 79,45 88,12
HbA1c≤7 71,83 ± 3,53 68,96 71,90
s_Uk_prot
HbA1c>7 72,63 ± 4,89 70,82 72,58 1,024 0,31
(g/L)
Укупно 72,37 ± 4,48 70,57 72,07
HbA1c≤7 46,03 ± 1,74 45,58 47,28
s_Albumin
HbA1c>7 45,74 ± 3,18 45,91 47,31 0,175 0,86
(g/L)
Укупно 45,83 ± 2,79 46,01 47,10
HbA1c≤7 326,38 ± 71,97 296,46 356,61
s_Mok_kis
HbA1c>7 327,12 ± 69,32 299,05 334,53 0,282 0,78
(μmol/L)
Укупно 326,88 ± 69,78 304,63 334,75
HbA1c≤7 37,61 ± 11,35 8,94 19,84
U_Mikro_alb
HbA1c>7 40,79 ± 10,11 20,06 65,38 0,072 0,94
(mg/L)
Укупно 39,77 ± 14,22 18,42 52,08
HbA1c≤7 31,45 ± 13,41 73,10 84,43
ACRatio
HbA1c>7 36,29 ± 15,70 72,55 81,26 0,907 0,37
(mg/mmol)
Укупно 35,02 ± 14,67 74,04 80,91
eGFRMDRD HbA1c≤7 78,77 ± 14,90 73,101 84,434
(mL/min/1.73 HbA1c>7 76,91 ± 17,71 72,551 81,258 0,907 0,367
2
m) Укупно 77,47 ± 16,84 74,042 80,905
Ознака: s_ - серум, U_ – урин
Извршена анализа физичко-хемијских параметара урина као и микроскопског
прегледа седимента урина није показала постојање статистички значајне разлике
између групе HbA1c ≤7% и >7% у испитиваним параметрима, изузев што је у групи
HbA1c >7 утврђен позитиван налаз глукозе у урину код 4 испитаника у 2016. години и
код 9 испитаника у 2017. години.
100
4.4 Анализа података код испитаника са ДМТ2 у односу на

присуство дегенеративних компликација
Испитаници су на основу врсте дегенеративних компликација у ДМТ2
подељени у две групе. Прву групу чине испитаници код којих је доказано присуство
микроваскуларних компликација ДМТ2. Другу групу чине испитаници који имају
доказано присуство макроваскуларних компликација ДМТ2.
4.4.1 Анализа повезаности параметара ККС и дегенеративних

компликација код оболелих од ДМТ2
Код пацијената оболелих од шећерне болести дуготрајна хипергликемија
доводи до појаве дегенеративних компликација које се деле у односу на величину
захваћених крвних судова на микроангиопатију и макроангиопатију.
Испитаницима је извршена анализа параметара ККС у односу на врсту
васкуларних дегенератнвних промена.
4.4.1.1 Анализа повезаности параметара ККС и микроваскуларних

дегенеративних промена у 2016. и 2017. години код оболелих од
ДМТ2
Испитаници са микроваскуларним компликацијама имају статистички значајно
мању просечну вредност процента лимфоцита (limphocytes) у односу на групу без
микроваскуларних компликација (30,12 ± 5,81 vs 33,21 ± 6,42; p=0,036) у 2016. години.
(Графикон бр. 42)
limpho (%)
Графикон бр. 42: Поређење вредности процента лимфоцита код оболелих од ДМТ2 са
и без микроваскуларних компликација у 2016. години
101
Испитаници са микроваскуларним комликацијама имају статистички значајно

вишу просечну вредност процента неутрофилних гранулоцита у односу на групу без
микроваскуларних компликација (56,08 ± 7,71 vs 52,46 ± 6,36; p=0,021) у 2017. години.
(Графикон бр. 43)
neutro (%)
Графикон бр. 43: Поређење вредности процента неутрофила код оболелих од ДМТ2 са
и без микроваскуларних компликација у 2017. години
4.4.1.2 Анализа повезаности параметара ККС и макроваскуларних

дегенеративних промена у 2016. и 2017. години код испитиване
групе оболелих од ДМТ2
Испитаници без макроваскуларних компликација имају статистички значајно
вишу просечну вредност параметра PDW од оних са макроваскуларним
компликацијама (57,8643 ± 5,708 vs 54,1658 ± 5,2801; p=0,02) у 2016. години.
За остале испитиване параметре ККС за обе године нису нађене статистички

значајне разлике код оболелих од ДМТ2 са и без макроваскуларних компликација.
102
4.4.2 Анализа повезаности параметара гликорегулације и дегенеративних

компликација код испитиване групе оболелих од ДМТ2
4.4.2.1 Анализа повезаности параметара гликорегулације и
микроваскуларних дегенеративних промена у 2016. и 2017. години
код испитиване групе оболелих од ДМТ2
Констатована је статистички значајна виша вредност глукозе постпрандијално
(GLU2) (11,13 ± 3,1 vs 9,77 ± 2,82; p<0.048) и HbA1c% (8,43 ± 1,31 vs 7,74 ± 1,12;
p<0.001) за оне који имају микроваскуларне компликације у односу на оне без у 2016.
години. (Табела бр. 30 и графикони бр. 44 и 45)
Табела бр. 30: Повезаност параметара гликорегулације у односу на микроваскуларне
дегенеративне промене у 2016. години
95% CI
Компли-
Параметар Доња Горња
кација ±SD t p
без микро. 8,35 ± 1,60 7,95 8,75
GLU0
са микро. 8,90 ± 2,24 8,00 9,81 1,317 0,19
(mmol/L)
Укупно 8,51 ± 1,82 8,13 8,89
без микро. 9,77 ± 2,82 9,07 10,48
GLU2
са микро. 11,13 ± 3,11 9,88 12,38 2,009 0,048
(mmol/L)
Укупно 10,17 ± 2,95 9,55 10,78
без микро. 58,13 ± 12,27 55,06 61,19
HbA1c
са микро. 68,62 ± 14,35 62,82 74,413 3,498 0,0005
(mmol/L)
Укупно 61,16 ± 13,69 58,29 64,022
без микро. 7,47 ± 1,12 7,19 7,751
HbA1c (%) са микро. 8,43 ± 1,32 7,90 8,962 3,494 0,001
Укупно 7,75 ± 1,25 7,49 8,01
103
GLU2(mmol/L)
Графикон бр. 44: Поређење вредности постпрандијалне глукозе (GLU2) код оболелих
од ДМТ2 са и без микроваскуларних компликација у 2016. години
HbA1c(%)
Графикон бр. 45: Поређење вредности процента HbA1c% код оболелих од ДМТ2 са и
без микроваскуларних компликација у 2016. години
104
Констатоване су статистички значајно више вредности глукозе

постпрандијално (GLU2) (11,92 ± 3,27 vs 10,54 ± 4,05; p<0.03) и вредности HbA1c%
(9,17 ± 1,69 vs 8,12 ± 1,71; p=0.005) за оне који имају микроваскуларне компликације у
односу на оне без у 2017. години. (Табела бр. 31 и графикони бр. 46 и 47.)
Табела бр. 31: Повезаност параметара гликорегулације у односу на микроваскуларне

дегенеративне промене у 2017. години
Mann-
95% CI
Whitney
Компли- Доња Горња
Параметар ±SD U p
кација граница граница
без микро. 8,65 ± 2,57 7,99 9,31
GLU0
са микро. 8,95 ± 2,26 8,10 9,81 764,5 0,3
(mmol/L)
Укупно 8,75 ± 2,47 8,23 9,27
без микро. 10,55 ± 4,06 9,51 11,59
GLU2
са микро. 11,93 ± 3,27 10,68 13,17 632,5 0,03
(mmol/L)
Укупно 10,99 ± 3,86 10,18 11,80
без микро. 65,26 ± 18,78 60,45 70,07
HbA1c
са микро. 76,66 ± 18,54 69,60 83,71 567 0,0005
(mmol/L)
Укупно 68,93 ± 19,35 64,88 72,99
без микро. 8,13 ± 1,72 7,69 8,57
HbA1c (%) са микро. 9,18 ± 1,69 8,53 9,82 565 0,0005
Укупно 8,46 ± 1,77 8,09 8,84
GLU2 (mmol/L)
Графикон бр. 46: Поређење вредности постпрандијалне глукозе (GLU2) код оболелих
од ДМТ2 са и без микроваскуларних компликација у 2017. години
105
HbA1c(%)
Графикон бр. 47: Поређење вредности процента HbA1c% код оболелих од ДМТ2 са и
без микроваскуларних компликација у 2017. години
4.4.2.2 Анализа повезаности параметара гликорегулације

макроваскуларних дегенеративних промене у 2016. и 2017 години
код испитиване групе оболелих од ДМТ2
Анализом повезаности параметара гликорегулације у односу на
макроваскуларне дегенеративне промене у 2016. и 2017. години констатовано је да
нема статистички значајне разлике.
106
4.4.3 Анализа повезаности параметара липидног статуса и дегенеративних

компликација код испитиване групе оболелих од ДМТ2
Анализом повезаности параметара липидног статуса и микроваскуларних
односно макроваскуларних дегенеративних промена у 2016. и 2017. години
констатовано је да нема статистички значајних разлика у овим вредностима.
4.4.4 Анализа испитиваних антропометријских карактеристика и

дегенаритивних компликација у 2016. и 2017. години код испитиване
групе оболелих од ДМТ2
Анализом испитиваних антропометријских карактеристика и дегенеративних
микроваскуларних и макроваскуларних компликација ДМТ2 у 2016. и 2017. години
констатовано је да нема статистички значајних разлика у овим вредностима.
4.4.5 Анализа повезаности параметара бубрежне функције и

дегенеративних компликација код исптиване групе оболелих од
ДМТ2
Анализом повезаности параметара бубрежне функције и дегенеративних макро
и микроваскуларних компликација ДМТ2 у 2016. и 2017. години констатовано је да
нема статистички значајних разлика у вредностима испитиваних параметара.
107
4.5 Корелациона анализа испитиваних параметара ККС у групи

болесника са ДМТ2
Мултиваријантна линеарна регресија коришћена је за анализирање
повезаности између издвојених, у претходним анализама статистички значајних
параметара ККС и демографских, антропометријских параметара, свих испитиваних
параметара ККС, гликорегулације и липидног статуса код оболелих од ДМТ2 за чије
потребе су формирана четири модела.
Модел 1 чине године старости, пол, дужина трајања болести (DB), телесна маса
(TM), обим струка и индекс телесне масе (BMI);
Модел 2 чине сви испитивани параметри ККС;
Модел 3 чине сви испитивани параметри гликорегулације и
Модел 4 чине сви испитивани параметри липидног статуса.

болесника са ДМТ2 за 2016. годину
За групу испитаника оболелих од ДМТ2 у Моделу 1 укупан број леукоцита
статистички значајно позитивно корелира са полом пацијената (p=0,004); број
неутрофилних гранулоцита статистички значајно негативно корелира са старошћу
пацијената (p=0,015); број моноцита статистички значајно негативно корелира са полом
пацијената (p=0,008); вредност хемоглобина (HGB) статистички значајно негативно
корелира са годинама старости (p=0,035), полом пацијената (p=0,008) и дужином
трајања болести (p=0,004); вредност хематокрита (HCT) значајно негативно корелира са
старошћу (p=0,046), полом пацијената (p=0,028) и дужином трајања болести (p=0,002);
вредност средње концентрације хемоглобина (MCH) (p=0,015) и средња просечна
концентрација хемоглобина (MCHC) (p=0,015) статистички значајно негативно
корелирају са полом пацијената; ширина дистрибуције запремине еритроцита (RDW)
статистички значајно позитивно корелира са старошћу пацијената (p=0,012); ширина
дистрибуције запремине тромбоцита (PDW) статистички значајно позитивно корелира
са индексом телесне масе (BMI) (p=0,014).
108
У Моделу 2 вредност просечне средње концентрације хемоглобина (MCHC)

статистички значајно позитивно корелира са бројем тромбоцита (PLT) (p=0,044), a
статистички значајно негативно корелира са бројем великих тромбоцита (LPLT)
(p=0,036); вредност ширине дистрибуције запремине еритроцита (RDW) статистички
значајно негативно корелира са ширином дистрибуције запремине тромбоцита (PDW)
(p=0,042), средњом сувом масом тромбоцита (MPM) (p=0,004) и позитивно корелира са
средњом дистрибуцијом масе тромбоцита (PMDW) (p=0,001).
У Моделу 3 вредност средње концентрације хемоглобина (MCH) статистички
значајно позитивно корелира са вредности HbA1c% (p=0,050)
У Моделу 4 број моноцита статистички значајно негативно корелира са
вредностима укупног холестерола (Т-HOL) (p=0,015), док статистички значајно
позитивно корелира са вредностима HDL-С (p=0,012) и индексом атероклерозе (IA)
(p=0,013); вредност средње концентрације хемоглобина (MCH) статистички значајно
негативно корелира са вредностима укупног холестерола (Т-HOL) (p=0,003), док
статистички значајно позитивно корелира са вредностима HDL-С (p=0,003) и индексом
атероклерозе (IA) (p=0,003); вредности средње просечне концентрација хемоглобина
(MCHC) статистички значајно негативно корелира са вредностима укупног холестерола
(Т-HOL) (p=0,003), док статистички значајно позитивно корелира са вредностима HDL-
С (p=0,046) и индексом атероклерозе (IA) (p=0,001); вредност ширине дистрибуције
запремине еритроцита (RDW) статистички значајно негативно корелира са вредностима
LDL-С (p=0,014); ширина дистрибуције запремине тромбоцита (PDW) и средња
дистрибуција масе тромбоцита PMDW статистички значајно позитивно корелира са
индексом атероклерозе (IA) (p=0,019), (p=0,027). (Табела бр. 32)
Табела бр. 32: Корелација одабраних параметара ККС са моделима у 2016. години
2016
WBC neutro eos mono Limfo HGB HCT MCH MCHC RDW PDW PMDW LPLT
болесни n=90
Model 1
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
STAROST 0,249 0,471 0,066 0,012
0,467 0,015 0,035 0,604
0,046 0,239 0,199 0,820 0,366
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
POL 0,004 0,694 0,282 0,324
0,008 0,928 0,008 0,028
0,015 0,015 0,884 0,143 0,377
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
DB 0,871 0,422 0,090 0,307
0,562 0,867 0,968 0,937 0,004 0,450
0,002 0,247 0,730
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
TM 0,203 0,640 0,646 0,617 0,854 0,797
0,397 0,648 0,568 0,695
0,552 0,907 0,927
(-) (-) (-) (-) (-)
OBIM STRUKA 0,055 0,857 0,778 0,473 0,739 0,577 0,326 0,984
0,418 0,874 0,307 0,320 0,974
(-) (-) (-) (-)
BMI 0,917 0,554 0,309 0,455 0,600 0,277 0,014 0,222 0,118
0,084 0,859 0,889 0,056
109
Наставак
Таб.бр. 32 2016 WBC neutro eos mono limfo HGB HCT MCH MCHC RDW PDW PMDW LPLT
болесни n=90
Model 2
(-) (-) (-)
WBC(×109/L) 0,112 0,086 0,357 0,125 0,304 0,376 0,343 0,880 0,145
0,739 0,648 0,231
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
neutro(%) 0,112 0,326 0,778 0,635 0,250
0,000 0,000 0,000 0,372 0,637 0,259 0,365
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
limfo(%) 0,125 0,277 0,674 0,628 0,191
0,000 0,000 0,000 0,254 0,473 0,198 0,277
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
mono(%) 0,357 0,284 0,816 0,473 0,304
0,000 0,000 0,000 0,472 0,571 0,179 0,919
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
eos(%) 0,086 0,345 0,645 0,386 0,218
0,000 0,000 0,000 0,339 0,431 0,203 0,613
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
baso(%) 0,335 0,236 0,478 0,881 0,669
0,004 0,155 0,002 0,004 0,311 0,139 0,318 0,490
(-) (-) (-)
RBC(×1012/L) 0,292 0,881 0,831 0,733 0,019 0,000 0,000 0,260 0,450 0,015
0,947 0,000 0,092
(-) (-)
HGB(g/L) 0,326 0,345 0,284 0,277 0,000 0,000 0,791 0,466 0,303 0,129
0,739 0,250
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
HCT(%) 0,000 0,062 0,017 0,127
0,648 0,372 0,339 0,472 0,254 0,000 0,192 0,001
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
MCV(fL) 0,002 0,000 0,280 0,437 0,282
0,681 0,732 0,653 0,666 0,743 0,001 0,000 0,065
(-)
MCH(pg) 0,304 0,778 0,645 0,816 0,674 0,000 0,062 0,000 0,866 0,997 0,348
0,909
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
MCHC(g/L) 0,637 0,791 0,000 0,718 0,337
0,231 0,431 0,571 0,473 0,000 0,536 0,036
RDW(%) 0,376 0,635 0,386 0,473 0,628 0,250 0,017 0,866 0,718 0,042 0,001 0,333
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
PLT(×109/L) 0,258 0,995 0,402 0,044 0,244
0,494 0,468 0,954 0,620 0,091 0,881 0,810 0,360
(-)
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
MPV(fL) 0,556 0,055 0,000 0,002 0,125
0,957 0,374 0,557 0,271 0,320 0,791 0,834 0,553
(-) (-) (-)
PDW(%) 0,250 0,218 0,304 0,191 0,127 0,997 0,337 0,000 0,000
0,343 0,466 0,042
(-) (-) (-) (-) (-)
PCT(%) 0,419 0,499 0,487 0,395 0,214 0,017 0,809 0,000
0,688 0,827 0,275 0,360 0,836
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
MPC(g/dL) 0,511 0,833 0,258 0,315 0,000
0,267 0,353 0,195 0,166 0,080 0,091 0,000 0,746
(-) (-) (-) (-)
PCDW(g/dL) 0,162 0,350 0,373 0,153 0,634 0,088 0,625 0,022 0,152
0,167 0,121 0,210 0,486
(-) (-) (-) (-) (-)
MPM(pg) 0,170 0,315 0,021 0,859 0,395 0,000 0,000 0,015
0,566 0,196 0,103 0,127 0,004
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
PMDW(pg) 0,880 0,303 0,001 0,000
0,259 0,203 0,179 0,198 0,192 0,909 0,536 0,425
LargePLT (-) (-) (-) (-) (-)
0,145 0,919 0,277 0,129 0,348 0,333 0,000
(×109/L) 0,365 0,613 0,001 0,036 0,425
Model 3
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
GLU0 (mmol/L) 0,441 0,133 0,474 0,246 0,555 0,906 0,403
0,631 0,925 0,401 0,167 0,860 0,791
(-) (-) (-) (-) (-)
GLU2 (mmol/L) 0,301 0,801 0,130 0,548 0,776 0,318 0,540 0,207
0,562 0,970 0,929 0,254 0,848
HbA1c (-) (-) (-) (-) (-) (-)
0,911 0,077 0,245 0,658 0,106 0,155 0,360
(mmol/mol) 0,495 0,448 0,948 0,047 0,102 0,594
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
HbA1c (%) 0,931 0,254 0,446 0,744 0,050 0,234 0,728
0,127 0,455 0,370 0,095 0,246 0,319
110
Наставак
таб бр. 32 2016 WBC neutro eos mono limfo HGB HCT MCH MCHC RDW PDW PMDW LPLT
болесни n=90
Model 4
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
HOL(mmol/L) 0,241 0,678 0,788 0,896
0,811 0,893 0,015 0,772 0,003 0,003 0,058 0,074 0,370
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
TG(mmol/L) 0,065 0,875 0,526 0,139 0,867
0,934 0,872 0,287 0,298 0,938 0,542 0,722 0,875
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
HDL(mmol/L) 0,012 0,713 0,003 0,046 0,224 0,246 0,369
0,533 0,489 0,403 0,626 0,396 0,773
(-) (-) (-) (-) (-)
LDL(mmol/L) 0,186 0,165 0,077 0,078 0,032 0,052 0,053 0,055
0,142 0,191 0,063 0,079 0,014
(-) (-) (-) (-)
IA 0,013 0,828 0,495 0,957 0,003 0,001 0,019 0,027 0,218
0,682 0,522 0,548 0,842

болесника са ДМТ2 за 2017. годину
За групу испитаника оболелих од ДМТ2 у Моделу 1 укупан број леукоцита

статистички значајно позитивно корелира са полом пацијената (p=0,014); број
неутрофилних гранулоцита статистички значајно позитивно корелира са обимом
струка (p=0,033); вредност хемоглобина (HGB) и вредност хематокрита (HCT)
статистички значајно негативно корелирају са дужином трајања болести (p=0,028),
(p=0,042); вредност средње просечне концентрација хемоглобина (MCHC) статистички
значајно негативно корелира са обимом струка (p=0,005), док статистички значајно
позитивно корелира са телесном тежином (BW) (p=0,05); вредност ширине
дистрибуције запремине еритроцита (RDW) статистички значајно позитивно корелира
са обимом струка (p=0,038), а статистички значајно негативно корелира са индексом
телесне тежине (BMI) (p=0,008).
У Моделу 2 број моноцита статистички значајно позитивно корелира са бројем
еритроцита (RBC) (p=0,029), са средњим волуменом еритроцита (MCV) (p=0,031), са
великим тромбоцитима (LPLT) (p=0,028), док статистички значајно негативно корелира
са вредности хематокрита (HCT) (p=0,01); вредност хематокрита (HCT) статистички
значајно позитивно корелира са бројем тромбоцита (PLT) (p=0,041); вредност ширине
дистрибуције запремине еритроцита (RDW) статистички значајно позитивно корелира
са бројем тромбоцита (PLT) (p=0,048), док статистички значајно негативно корелира са
ширином дистрибуције запремине тромбоцита (PDW) (p=0,034), средњом
дистрибуцијом масе тромбоцита (PMDW) (p=0,011), средњом сувом масом тромбоцита
(MPM) (p=0,003) и са бројем великих тромбоцита (LPLT) (p=0,008).
111
У Моделу 3 број еозинофила статистички значајно негативно корелира са

вредностима глукозе наште (GLU0) (p=0,031); вредност хематокрита (HCT)
статистички значајно позитивнo корелира са вредностима постпрандијалне глукозе
(GLU2) (p=0,019); док број великих тромбоцита статистички значајно позитивно
корелира са вредности HbA1c (mmol/mol) (p=0,019).
У Моделу 4 број неутрофилних гранулоцита статистички значајно негативно

корелира са вредностима укупног холестерола (HOL) (p=0,034); број моноцита
статистички значајано позитивно корелира са вредностима HDL-С (p=0,021) и
индексом атероклерозе (IA) (p=0,015), док статистички значајно негативно корелира са
LDL-С (p=0,013); вредности средње просечне концентрација хемоглобина (MCHC)
статистички значајно позитивно корелира са вредностима HDL-С (p=0,014); ширина
дистрибуције запремине тромбоцита (PDW) статистички значајно позитивно корелира
са индексом атероклерозе (IA) (p=0,013). (Табела бр. 33)
Табела бр. 33: Корелација одабраних параметара ККС са моделима у 2017. години
2017 Neutr PMD
WBC eos mono limfo HGB HCT MCH MCHC RDW PDW LPLT
bolesni n=90 o W
Model 1
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
STAROST 0,278 0,334 0,230 0,127
0,731 0,085 0,165 0,274 0,524 0,184 0,422 0,347 0,172
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
POL 0,014 0,740 0,418 0,061 0,238 0,109
0,371 0,691 0,087 0,095 0,051 0,799 0,922
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
Db 0,366 0,140 0,177 0,088 0,051
0,501 0,789 0,880 0,488 0,028 0,042 0,350 0,285
(-) (-) (-)
TM 0,515 0,981 0,520 0,616 0,095 0,122 0,050 0,071 0,329 0,515
0,510 0,752 0,736
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
OBIM STRUKA 0,053 0,033 0,038 0,774 0,429
0,952 0,408 0,060 0,421 0,796 0,784 0,005 0,633
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
BMI 0,198 0,690
0,123 0,322 0,738 0,489 0,762 0,393 0,091 0,008 0,710 0,670 0,810
Model 2
(-) (-) (-) (-)
WBC(×109/L) 0,140 0,080 0,724 0,180 0,818 0,340 0,621 0,354
0,313 0,556 0,400 0,584
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
neutro(%) 0,140 0,357 0,888 0,832 0,299 0,125
0,0005 0,0005 0,0005 0,206 0,636 0,721
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
limfo(%) 0,180 0,334 0,674 0,815 0,285 0,153
0,0005 0,0005 0,0005 0,184 0,673 0,703
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
mono(%) 0,724 0,104 0,916 0,356 0,255 0,028
0,0005 0,0005 0,0005 0,010 0,232 0,484
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
eos(%) 0,080 0,197 0,775 0,941 0,238 0,095
0,0005 0,0005 0,0005 0,241 0,525 0,449
(-) (-) (-) (-)
(-) (-) (-) (-)
baso(%) 0,365 0,648 0,116 0,278 0,449
0,855
0,0005 0,001 0,0005 0,0005 0,030 0,896 0,959
(-) (-) (-) (-) (-)
RBC(×1012/L) 0,192 0,334 0,543 0,029 0,310 0,0005 0,012 0,516
0,223 0,000 0,250 0,648 0,587
(-) (-)
HGB(g/L) 0,818 0,357 0,197 0,104 0,334 0,0005 0,000 0,0005 0,293 0,588
0,493 0,379
112
Наставак таб 33
Neutr PMD
2017 WBC eos mono limfo HGB HCT MCH MCHC RDW PDW LPLT
o W
болесни n=90
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
HCT(%) 0,000 0,071 0,150 0,827
0,313 0,206 0,241 0,010 0,184 0,0005 0,657 0,995
(-) (-) (-) (-)
MCV(fL) 0,222 0,392 0,580 0,031 0,361 0,0005 0,000 0,017 0,600
0,192 0,278 0,714 0,488
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
MCHC(g/L) 0,000 0,000 0,333
0,556 0,636 0,525 0,232 0,673 0,0005 0,124 0,821 0,903
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
RDW(%) 0,621 0,832 0,941 0,356 0,815 0,008 0,003
0,493 0,657 0,760 0,124 0,145 0,775
(-) (-) (-)
PLT(×109/L) 0,401 0,463 0,528 0,373 0,474 0,041 0,102 0,073 0,048 0,781
0,360 0,949 0,194
(-) (-) (-) (-) (-)
MPV(fL) 0,434 0,854 0,420 0,792 0,145 0,215 0,519 0,000
0,782 0,677 0,489 0,811 0,512
(-) (-) (-) (-) (-)
PDW(%) 0,299 0,238 0,255 0,285 0,150 0,011 0,041
0,400 0,379 0,934 0,821 0,034
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) 0,000
PCT(%) 0,836 0,398 0,310
0,135 0,113 0,062 0,147 0,074 0,084 0,433 0,539 0,636 5
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) 0,000
MPC(g/dL) 0,359 0,942 0,719 0,186 0,923
0,604 0,611 0,376 0,587 0,585 0350 0,799 5
(-) (-) (-) (-) (-)
PCDW(g/dL) 0,885 0,946 0,863 0,992 0,091 0,903 0,583 0,137
0,518 0,807 0,865 0,878 0,011
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
MPM(pg) 0,997 0,684 0,761 0,759 0,001
0,567 0,691 0,813 0,688 0,509 0,003 0,156 0,007
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
PMDW(pg) 0,293 0,995 0,333 0,775 0,011 0,625
0,584 0,721 0,449 0,484 0,703 0,821
(-) (-) (-)
LargePLT(×109/L) 0,354 0,125 0,095 0,028 0,153 0,588 0,827 0,041 0,625
0,441 0,903 0,008
Model 3
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
GLU0(mmol/L) 0,334 0,705 0,759 0,910 0,717
0,031 0,670 0,733 0,761 0,131 0,628 0,712 0,637
(-) (-)
GLU2(mmol/L) 0,850 0,234 0,509 0,710 0,019 0,788 (-) 0,807 0,061 0,157 0,683 0,427
0,797 0,627
(-) (-) (-) (-) (-)
HbA1c(mmol/mol) 0,580 0,690 0,469 0,808 0,762 0,440 0,120 0,002
0,078 0,839 0,295 0,051 0,394
(-) (-) (-) (-)
HbA1c (%) 0,758 0,975 0,878 0,567 0,068 0,360 0,480 0,133 0,089
0,734 0,611 0,866 0,538
Model 4
(-) (-) (-) (-) (-) (-) (-)
HOL(mmol/L) 0,559 0,468 0,062 0,510 0,940 0,792
0,677 0,034 0,680 0,456 0,041 0,441 0,751
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
TG(mmol/L) 0,150 0,189 0,239 0,265 0,479 0,172 0,347
0,391 0,482 0,359 0,428 0,836 0,372
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
HDL(mmol/L) 0,830 0,021 0,014 0,584 0,113 0,386 0,507
0,109 0,286 0,447 0,168 0,567 0,043
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
LDL(mmol/L) 0,399 0,282 0,613 0,734 0,799 0,369 0,813
0,013 0,620 0,795 0,136 0,176 0,512
(-) (-) (-) (-) (-) (-)
IA 0,015 0,819 0,053 0,547 0,013 0,074 0,377
0,257 0,970 0,204 0,706 0,758 0,181
113
4.6 Предикција параметара ККС у односу на вредност HbA1c% за

развој дегенеративних компликација код испитаника оболелих
од ДМТ2
За параметре ККС који су у претходним анализама били статистички значајни
урађена је ROC aнализа са циљем одређивања граничне вредности која даје најбољи
однос специфичности и сензитивности теста за обе године испитивања.
У резултатима су приказане ROC aнализе само за параметре ККС за обе године

код оболелих од ДМТ2 са присутним компликацијама.
PMDW_2016
Графикон бр. 48: Вредност PMDWу предикцији дегенеративних компликација у

односу на HbA1c% у 2016. години
Табела бр. 34: Површина испод криве за вредност PMDW у 2016. години
Површина испод криве
Вредности променљиве: PMDW_2016
95% CI
Стандардна
Површина p Доња Горња
грешка
0,635 0,064 0,039 0,510 0,761
Површина испод криве износи 0,635.
114
Вредност говори да пацијенти са HbA1c>7% имају 63,5% већу вероватноћу да

имају вишу вредност PMDW у односу на оне са HbA1c ≤7%.
Резултат је статистички значајан (p=0,039).
Гранична вредност код које је најбољи однос сензитивности и специфичности

је 0,745. Сензитивност за ту граничну вредност је 83,6%, а специфичност 41,4%.
Large PLT (LPLT)_2016
Графикон бр. 49: Вредност LPLT у предикцији дегенеративних компликација у односу

на HbA1c% у 2016. години
Табела бр. 35: Површина испод криве за вредност Large PLT у 2016. години
Вредности променљиве: LargePLT_16
95% CI
грешка
0,636 0,063 0,037 0,512 0,761

имају вишу вредност LPLT у односу на оне са HbA1c ≤7%.
115

RDW 2017
Графикон бр. 50: Вредност RDW у предикцији дегенеративних компликација у односу

на HbA1c% у 2017. години
Табела бр. 36: Површина испод криве за вредност RDW у 2017. години
Вредности променљиве: RDW_17
95% CI
грешка
0,671 0,060 0,008 0,553 0,789

имају вишу вредност RDW у односу на оне са HbA1c ≤7%.

116
4.7 Предикција параметара ККС за развој микро- и макро-

васкуларних дегенеративних компликација код испитаника
оболелих од ДМТ2
У резултатима су приказане ROC aнализе за параметре ККС за обе године код
оболелих од ДМТ2 са микро- и макроваскуларним компликацијама.
MCHC 2016
Графикон бр. 51: Вредност MCHC у предикцији микроваскуларних дегенеративних

компликација у 2016. години
Табела бр. 37: Површина испод криве за вредност MCHC у 2016. години
Вредности променљиве: MCHC_16
95% CI
грешка
0,484 0,074 0,810 0,339 0,628
Вредност говори да пацијенти са микроваскуларним компликацијама имају
48,4% већу вероватноћу да имају вишу вредност MCHC у 2016. години у односу на оне
без микроваскуларних компликација.
Резултат није статистички значајан (p=0,810).
117

MCH 2016
Графикон бр. 52: Вредност MCH у предикцији микроваскуларних дегенеративних

Табела бр. 38: Површина испод криве за вредност MCH у 2016. години
Вредности променљиве: MCH_16
95% CI
грешка
0,444 0,066 0,408 0,315 0,573

44,4% већу вероватноћу да имају вишу вредност MCH у 2016. години у односу на оне

је 27,05. Сензитивност за ту граничну вредност је 100%, а специфичност 4,7%.
118
Лимфоцити 2016
Графикон бр. 53: Вредност лимфоцита (Lymphocites) у предикцији микроваскуларних

дегенеративних компликација у 2016. години
Табела бр. 39: Површина испод криве за вредност лимфоцита (Lymphocites)

у 2016. години
Вредности променљиве: Lympho _16
95% CI
грешка
0,357 0,065 0,034 0,229 0,485

35,7% већу вероватноћу да имају вишу вредност лимфоцита у 2016. години у односу на
оне без микроваскуларних компликација.

је 20,30. Сензитивност за ту граничну вредност је 100%, а специфичност 1,6%.
119
Неутрофили 2017
Графикон бр. 54: Вредност неутрофила (Neutrofils) у предикцији микроваскуларних

Табела бр. 40: Површина испод криве за вредност неутрофила (Neutrofils)

Вредности променљиве: Neutro _17_
95% CI
грешка
0,602 0,066 0,118 0,472 0,732

60,2% већу вероватноћу да имају вишу вредност неутрофила у 2017. години у односу
на оне без микроваскуларних компликација.

120
Моноцити 2017
Графикон бр. 55: Вредност моноцита (Monocites) у предикцији микроваскуларних

Табела бр. 41: Површина испод криве за вредност моноцита (monocites)

Вредности променљиве: Mono _17
95% CI
грешка
0,445 0,063 0,400 0,321 0,569

44,5% већу вероватноћу да имају вишу вредност моноцита у 2017. години у односу на
оне без микроваскуларних компликација.

је 5,55. Сензитивност за ту граничну вредност је 82,8%, а специфичност 23%.
121
RDW 2017
Графикон бр. 56: Вредност RDW у предикцији микроваскуларних дегенеративних

Вредности променљиве: RDW 2017
95% CI
грешка
0,506 0,067 0,928 0,375 0,637

50,6% већу вероватноћу да имају вишу вредност RDW у 2017. години у односу на оне

122
MCHC 2016
Графикон бр. 57: Вредност MCHC у предикцији макроваскуларних дегенеративних

Табела бр. 43: Површина испод криве за вредност MCHC у 2016. години
Вредности променљиве: MCHC 2016
95% CI
грешка
0,562 0,101 0,491 0,365 0,759
Вредност говори да пацијенти са макроваскуларним компликацијама имају

56,2% већу вероватноћу да имају вишу вредност MCHC у 2016. години у односу на оне
без макроваскуларних компликација.

123
PDW 2016
Графикон бр. 58: Вредност PDW у предикцији макроваскуларних дегенеративних

Табела бр. 44: Површина испод криве за вредност PDW у 2016. години
Вредности променљиве: PDW 2016
95% CI
грешка
0,488 0,091 0,891 0,308 0,667

48,8% већу вероватноћу да имају већу вредност PDW у 2016. години у односу на оне

124
Неутрофили 2017
Графикон бр. 59: Вредност неутрофила (Neutrofils) у предикцији макроваскуларних

Табела бр. 45: Површина испод криве за вредност неутрофила (Neutrofils)

Вредности променљиве: Neutro _17
95% CI
грешка
0,544 0,078 0,535 0,391 0,697

54,4% већу вероватноћу да имају вишу вредност неутрофила у 2017. години у односу
на оне без макроваскуларних компликација.

125
Моноцити 2017
Графикон бр. 60: Вредност моноцита (Monocites) у предикцији макроваскуларних

Табела бр. 46: Површина испод криве за вредност моноцита (Monocites)

Вредности променљиве: Mono _17
95% CI
грешка
0,470 0,066 0,676 0,340 0,600

47% већу вероватноћу да имају вишу вредност моноцита у 2017. години у односу на
оне без макроваскуларних компликација.

126
RDW 2017
Графикон бр. 61: Вредност RDW у предикцији макроваскуларних дегенеративних

Вредности променљиве: RDW 2017
95% CI
грешка
0,565 0,071 0,365 0,425 0,704

56,5% већу вероватноћу да имају вишу вредност RDW у 2017. години у односу на оне

127
PDW 2017
Графикон бр. 62: Вредност PDW у предикцији макроваскуларних дегенеративних

Табела бр. 48: Површина испод криве за вредност PDW у 2017. години
Вредности променљиве: PDW 2017
95% CI
грешка
0,505 0,071 0,944 0,365 0,645

50,5% већу вероватноћу да имају вишу вредност PDW у 2017. години у односу на оне

128
5. ДИСКУСИЈА
Шећерна болест је једна од најчешћих мултисистемских болести током које
могу настати дегенеративне, микроангиопатске и макроангиопатске компликације.
Код ДМТ2 хипергликемија индукује поремећај хематолошких параметара који
може указати на ризик за прогресију микро- и макроваскуларних компликација код
дијабетичара (163). Наше истраживање спроведено је са идејом да се утврди могућа
повезаност између неког од параметара ККС и присуства дегенеративних компликација
код пацијената са ДМТ2 у односу на гликорегулацију и дужину трајања болести. Добра
гликорегулација је главна препорука у превенцији развоја дијабетесних компликација,
али је понекад тешко постићи захтеване препоручене гликемијске вредности. Лоше
регулисана гликемија временом доводи до развоја дијабетесних микро- и
макроваскуларних компликација. Рана нормализација гликемије може успорити развој
патолошких процеса који су уско повезани са хипергликемијом као што је повећање
оксидативног стреса и гликације ћелијских протеина и липида (164).
Кључно је постићи оптимални ниво HbA1c (између 6,5% и 7%), који се
препоручује као дугорочни облик регулисања гликемије како би се смањила инциденца
дегенеративних компликација код пацијената са ДМ (164).
Студија спроведена у оквиру докторске дисертације је била проспективна,
испитивање је вршено 2016. годинe и годину дана након тога 2017. године. Извршена је
подела пацијената на 3 начина: подела на основу постојања болести ДМТ2, група
дијабетичара и контролна група здравих; друга подела група је извршена на основу
вредности HbA1c на групу са вредностима мањим или једнако 7% и групу са
вредностима HbA1c већим од 7%; трећа подела испитаника на групе урађена је на
основу присуства и одсуства дегенеративних компликација. Поред урађених анализа
код испитиваних група спроведено је и поређење параметара ККС у односу на дужину
трајања ДМТ2 у групи оболелих.
У студији су обрађени подаци 137 испитаника од којих је 90 оболело од
шећерне болести тип 2 док је контролну групу здравих чинило 47 испитаника.
Према параметру гликорегулације (HbA1c) пацијенти са ДМТ2 (90 испитаника)
подељени су у две групе: Прва група испитаника њих 29 (32%) има вредност
HbA1c≤7%, а друга група испитаника њих 61 (68%) има вредност HbA1c>7%. У групи
где је вредност HbA1c≤7%, мушкараца је 13 (45%) и жена је 16 (55%), а у групи са
вредношћу HbA1c>7%, мушкараца је 25 (41%) и жена је 36 (59%).
129
Према клиничким манифестацијама дегенеративних компликација од ДМТ2

(90 испитаника) подељени су у групе са микроваскуларним компликацијама њих
укупно 34 (37,7%) од чега са ретинопатијом 15 (16,67%), нефропатијом 4 (4,44%) и
неуропатијом 15 (16,67%) и са макроваскуларним компликацијама њих укупно 25
(27,77%), од чега са цереброваскуларним болестима 4 (4,44%), кардиоваскуларним
болестима 14 (15,55%) и болестима периферних крвних судова 7 (7,77%).
Резултати наше студије у којој су поређени параметри ККС између пацијената
са ДМ-ом тип 2 и контролне групе здравих у 2016. години показали су постојање
значајно виших вредности леукоцита (WBC) и еозинофила (eosinophils). (Табела 5)
Пацијенти оболели од ДМТ2 у нашој студији имали су значајно већи број
леукоцита (WBC) у односу на контролну групу здравих. Добро је познато да су
леукоцити као маркер инфламације повећани у већини хроничних болести. Како се ДМ
убраја у болести које се карактеришу хроничним током и проинфламаторним стањем
често је праћена повећањем броја леукоцита и неких од његових параметара.
У студији Jiang H. и сарадника која је укључивала 9697 испитаника од којих је
3674 имало вредности глукозе у референтним границама, а 2486 испитаника је
боловало од ДМТ2, док су остали испитаници имали снижену толеранцију на глукозу,
утврђено је да су вредности леукоцита биле статистички значајно више у групи
оболелих од ДМТ2 у односу на групу здравих. Сличне студије такође су показале
повезаност између повећаног броја леукоцита и ДМТ2 (165,166,167,168).
Значајно повишене вредности леукоцита је имала група оболелих од ДМТ2 у
односу на контролну групу у студији Biadgo B. и сарадника чији су резултати у складу
са резултатима нашег истраживања (169).
Неколико других студија, које су такође у сагласности са нашом студијом,
утврдиле су да је повећање броја леукоцита и броја моноцита повезано са развојем и
прогресијом компликација код пацијената са ДМТ2 (110,170,171).
На основу поделе испитаника према гликорегулацији у нашој студији код
групе са HbA1c>7% није било разлика у броју леукоцита у односу на групу са
HbA1c≤7%. (Табеле бр. 20,21) Међутим, резултати студије Sefil F. и сарадника говоре у
прилог да је број леукоцита и неутрофилних гранулоцита био значајно већи у групи
оболелих од ДМТ2 чије су вредности HbA1c више од 7%, док није било значајне
разлике у броју еозонифилних и базофилних гранулоцита, као и моноцита између група
(HbA1c≤7% и >7%). Наведена студија је добила резултате који су делимично у
супротности са нашим. Ова разлика се може образложити дизајном студије,
130
различитим лабораторијским методама које су се користиле у раду, хетерогености

група укључених испитаника и временском интервалу праћења испитаника (108).
У студији коју су радили Tong PC. и сарадници утврђено је постојање
позитивне корелације између вредности HbA1c и броја леукоцита код пацијената
оболелих од ДМТ2. Студија у којој су пацијенти груписани према параметрима
метаболичког синдрома показала је сличну корелацију између броја леукоцита и
вредности HbA1c. Ова повезаност објашњава се могућим поремећајем инсулинске
осетљивости (110).
Свака хронична инфламација смањује активност инсулина док инсулинска
резистенција проузрокује инфламацију и тако се затвара круг circulus vitiosus (172).
Овакви резултати повећаних леукоцита у ДМТ2 групи могли би се објаснити
претпоставком да је хипергликемија окидач повећаног оксидативног стреса те да
крајњи продукти гликације (AEG) и цитокини могу активирати леукоцитопоезу (170).
Добијени резултати у нашем раду показали су да испитаници са
микроваскуларним компликацијама имају значајно ниже вредности лимфоцита у
односу на групу без микроваскуларних компликација, као и да имају значајно више
вредности неутрофилних гранулоцита у односу на групу без микроваскуларних
компликацијa. (Графикони 42,43) Анализа повезаности леукоцитних параметара и
макроваскуларних дегенеративних компликација није показала разлике у параметрима
и броју леукоцита у испитиваним групама.
Раније студије указују да је број леукоцита значајан маркер инфламације и да
је пораст њихове вредности удружен са васкуларним компликацијама код оболелих од
ДМТ2 и метаболичким синдромом (109, 110, 173).
У студији Verdoia M. и сарадника утврђено је да се повишене вредности
еозинофила јављају код пацијента који се подвргавају коронарној ангиографији због
коронарне срчане болести (макроангиопатија) (174).
Повећан број леукоцита је релевантан фактор ризика од смрти током првих 30
дана и 6 месеци после инфаркта миокарда међу пацијентима са акутним коронарним
синдромом (ACS), показала јe студија Sabatine MS. и сарадника. Осим тога, повишен
ниво леукоцита био је такође повезан са развијеном артеријском коронарном болешћу
(CAD), као и са епикардним и миокардним поремећајима перфузије (175).
Резултати нашег истраживања у делу студије која је била проспективна

показали су да поређењем параметара ККС измерених у првој и другој години постоје
131
значајне разлике за следеће параметре: неутрофилни гранулоцити чији је број био

значајно нижи, док је број лимфоцита и моноцита био значајно виши у другој години у
односу на прву.(Табела бр. 7)
Проспективна студија Duffy BK. и сарадника показала је да неутрофили и
лимфоцити заједно имају бољу прогностичку вредност код пацијената који су
подвргнути перкутаној коронарографији (PCI) и да су повезани са повећаним ризиком
од смртности у односу на сваки параметар одвојено (176). Оболели од ДМТ2 имају
смањену пролиферацију лимфоцита према истраживању Suzuki T. и сарадника (177).
Резултати корелационе анализе испитиваних параметара ККС у групи
болесника са ДМТ2 утврдили су позитивну повезаност између укупног броја леукоцита
и пола испитаника, обима струка; позитивну повезаност између неутрофила и обима
струка, моноцита и броја еритроцита, MCV, великих тромбоцита (LPLT), HDL-C и IA,
као и негативну повезаност између моноцита и HCT, LDL-C и између неутрофила и IA.
(Табелe бр. 32 и 33)
Према литературним подацима наводи се да је укупан број леукоцита био
позитивно повезан са односом струк/кук, BMI, триглицеридима, HbA1c и
постпрандијалном глукозом док је негативна повезаност утврђена за HDL-C и женски
пол. У односу на наведене резултате наше истраживања није показало постојање
повезаности између WBC и параметара липидног статуса, HbA1c и постпрандијалне
глукозе, али је утврђена повезаност неутрофила и моноцита са LDL-C, HDL-C и IA. Kim
D.J. и сарадници су објавили у свом раду резултате који су у сагласности са нашим
резултатима (54,165).
У нашем истраживању није утврђена директна повезаност између WBC,
неутрофила, лимфоцита, моноцита, еозинофила, и маркера гликорегулације, али смо
утврдили индиректну повезаност између параметара беле крвне лозе и параметара
липида.
Могући механизам који изазива промене у броју леукоцита укључује
интеракције између нервног, ендокриног и имунолошког система. Одговар
хипоталамуса на стрес и хроничну хипергликемију карактерише се повећањем
секреције кортикотропин рилизинг хормона (CRH), који повећава ниво ACTH-а, а који
затим изазива пулсативно повећање нивоa кортизола у крви. Према истраживањима
других студија лимфоцитопенија се сматра раним маркером стреса, а како се у току
стреса повећава секреција кортизола то је праћено сниженим вредностима лимфоцита
насталим као последица апоптозе (172,178).
132
Слични резултати добијени у нашој студији су у сагласности са ранијим

истраживањима и литературним подацима на основу чега можемо претпоставити да
хипергликемија може бити повезана са повишеним вредностима леукоцита.
Механизам настанка повећања броја леукоцита код оболелих од ДМТ2
углавном је нејасне природе, али се претпоставља да је инсулинска резистенција
делимично за то одговорна. Смањена активност инсулина на инсулин зависна ткива
(масно ткиво, мишићи и јетра) проузрокује хроничну инфламацију ниског степена која
доводи до секреције проинфламаторних цитокина који последично повећавају
диференцијацију и сазревање леукоцита (172).
Сматра се да инфламација убрзава пропадање бета ћелија панкреаса, али је
смер узрочно-последичне повезаности између инфламације и ДМТ2 још увек нејасан
(106,179).
Леукоцити доприносе таложењу холестерола, ендотелијалној дисфункцији и
појави атеросклерозе (108,180).
У нашем раду вредности хемоглобина, средње концентрације хемоглобина и
просечне средње концентрације хемоглобина су биле ниже код испитаника са ДМТ2,
док су више вредности ширине дистрибуције запремине еритроцита (RDW) биле код
испитаника са ДМТ2, у односу на контролну групу здравих. (Табелe бр. 5 и 6)
Ezenwaka C.E. и сарадници спровели су студију на Карибима која је објавила
да су број еритроцита, концентрација HGB и HCТ код пацијената оболелих од ДМТ2
ниже него у контролној групи здравих (181).
У истраживању Biadgo B. и сарадника и Chen LK. и Malandrino N. и сарадника
еритроцитни индекс (RDW) био је значајно повишен код пацијената са дијабетесом у
односу на контролну групу. Овај налаз је у сагласности са резултатима који су
објављени у неколико студија (169,182,183,184).
У сагласности са наведеним истраживањима су и резултати наше студије који
су показали повишене вредности RDW код оболелих од ДМТ2 у односу на контролну
групу здравих. (Табела бр. 6)
Студије рађене у Нигерији нису показале значајније разлике у вредностима
RDW између испитиваних група, са ДМТ2 и здравих. Настале разлике могле би бити
последица дизајна студија, етничких, социјалних и културних разлика у испитиваним
популацијама (185,186).
133
Повишена вредност RDW показатељ је ширине дистрибуције запремине

еритроцита и промена у њиховој величини насталих због поремећаја еритропоезе,
повећаног нивоа оксидативног стреса и хроничне упале у ДМТ2.
Просечан животни век еритроцита сматра се приближно 120 дана и током овог
периода, густина ћелије се повећава, а површина постепено смањује (126).
Значајно повишене вредности HCT и MCV које су добијене код пацијената са
ДМТ2 могу бити последица различитих морфолошких промена које настају у
еритроцитима удружених са измењеним саставом крвне плазме код дијабетичара (187).
У прилог могуће хипотезе за добијене ниже вредности еритроцитних
параметара говори хронична хипергликемија која доводи до иреверзибилне неензимске
гликозилације протеина мембране, формирања гликозилираног хемоглобина, смањења
савитљивости еритроцита, повећања цитоплазматске вискозности, промена у структури
и хемодинамским карактеристикама ериторцита те убрзаног старења и пропадања
еритроцита (187,188).
Са старењем ћелије еритроцити губе воду у хиперосмотском медијуму
(хипергликемија) и настаје повећана вискозност цитоплазме уз пораст просечне средње
концентрације хемоглобина (MCHC) (30,169,189).
У студији Cawood TJ. и сарадници запажено је да су дијабетичари склони
анемији због снижене бубрежне функције и смањене производње еритропоетина који
доводе до снижених вредности еритроцита (130).
У односу на гликорегулацију поређењем добијених вредности ККС између
испитиваних група уочена је виша вредност ширине дистрибуције запремине
еритроцита (RDW) код испитаника из групе HbA1c>7% у односу на групу HbA1c≤7%.
(Табела бр.20, 21)
Позитивна повезаност HbA1c и RDW пронађена је у раду Engstrom G. и
сарадника која је показала да повећање HbA1c од 0,1% доводи до повећања вредности
RDW за једну стандардну девијацију (190,191,192).
Претходно наведени резултати студије Engstrom G. и сарадника у складу су са
резултатима нашег истраживања.
HbA1c се формира спорим иреверзибилним реакцијама између хемоглобина и
глукозе. Проценат HbA1c углавном одражава нивое глукозе у плазми и временски
период у којем су еритроцити били изложени глукози (191).
Вредности HbA1c и глукозе различито се односе према вредности RDW. Стога,
позитивна повезаност између вредности RDW и HbA1c може бити резултат повећане
134
варијабилности волумена еритроцита и високог процента остарелих густих ћелија које

су дуго времена биле изложене повишеним вредностима глукозе. RDW се процењује
као маркер хроничне упале и оксидативног стреса (193).
Такође повећани оксидативни стрес оштећује еритроците, скраћује време
њиховог преживљавања што следствено доводи до пораста RDW (194).
Испитивањем параметра ККС (RDW), цереброваскуларног можданог удара и
коронарне артеријске болести, Söderholm М. и сарадници установили су повезаност
RDW и повећане инциденце можданог удара и инфаркта мозга (195).
У односу на присуство односно одсуство микроваскуларних и
макроваскуларних дегенеративних компликација у 2016. и 2017. години вршена је
анализа повезаности параметара ККС код испитаника оболелих од ДМТ2.
Анализирањем података повезности параметара ККС у односу на
присуство/одсуство микроваскуларних дегенеративних компликација у 2016. и 2017.
години добијени резултати су показали снижене вредности лимфоцита, а повишене
вредности неутрофила код пацијената са микроваскуларним компликацијама у односу
на оне без микроваскуларних компликација. (Графикон бр. 42, 43)
Сагледавањем повезаности параметара ККС и присуства/одсуства
макроваскуларних дегенеративних компликација у 2016. и 2017. години, анализирањем
добијених резултата установили смо снижене вредности параметра PDW код
пацијената са макроваскуларним компликацијама у односу на оне без компликација.
У делу студије која је била проспективна резултати нашег истраживања
показали су да поређењем параметара ККС измерених у првој и другој години постоји
значајна разлика за следеће параметре: број еритроцита, вредност хемоглобина,
вредност хематокрита и вредност MCV били су значајно нижи, док су вредности
MCHC, RDW биле значајно више у другој у односу на прву годину. (Табела бр. 7)
болесника са ДМТ2 показали су позитивну повезаност између RDW и година старости,
обима струка, броја тромбоцита; HCT са тромбоцитима и постпрандијалном глукозом;
MCHC и телесне масе, тромбоцита, HDL-C, LDL-C и IA, а негативну повезаност између
HGB и HCT са старости испитаника, полом и дужином трајања болести; MCHC са
полом и вредностима HbA1c (% и mmol/mol), Т-HOL и IA; RDW и BMI, PDW, PCDW,
MPM, LPLT, LDL- C. (Табела бр. 32 и 33)
135
Студија спроведена у Кини на пацијентима оболелим од ДМТ2 утврдила је

ниже вредности еритроцита које су биле повезане са микроваскуларним
компликацијама (129).
У студији Lippi G. и сарадника нађена је негативна корелација између RDW и
HDL-C у општој популацији (196).
Добијени подаци за корелацију између RDW са антропометријским
параметрима (обим струка и BMI) су у складу са резултатима истраживањима Nada AM.
и сарадника где је уочена повезаност између RDW и BMI (192,197).
У истраживању Traveset A. и сарадника који су одређивали однос између
хематолошких параметара и степена дијабетесне ретинопатије (ДР), пацијенти са
тежим обликом ДР имали су знатно ниже вредности хемоглобина, хематокрита и
еритроцита у поређењу са онима који имају блажи облик ДР (198).
Хемоглобин, хематокрит и вискозитет целе крви били су значајно нижи код
испитаника са ретинопатијом у поређењу са испитаницима без ретинопатије у оба пола.
Ови хематолошки индекси се значајно снижавају са повећањем степена ретинопатије
утврђено је у истраживању које су спровели Irace C. и сарадници (104,199).
Инфламаторни цитокини који се ослобођају код стања срчане слабости и у
акутном инфаркту миокарда могли би имати утицај на функцију коштане сржи и
довести до инхибиције сазревања еритроцита која се индукује еритропоетином
(182,200,201).
Повећање вискозности крви доводи до успореног протока крви у ретиналним
крвним судовима чија стагнација у крвотоку, микроциркуцалији, изазива хипоксију,
лактатну ацидозу и последично микроваскуларна оштећења (202).
Присуство дуготрајне хипергликемије у ДМ доводи до хемореолошких
поремећаја крви који воде поремећајима у микроциркулацији, а они пак узрокују
исхемију различитих ткива, међу којима је и ретина, што је главни разлог настанка и
развоја нових капилара и појави ретинопатије (202, 203).
Повећање вискозности крви настало као последица повећаног хематокрита,
фибриногена и вискозности плазме код дијабетичара са дијабетесном ретинопатијом
описано је у студији Lowe G.D. и сарадника (204).
У нашем раду резултати анализе тромбоцитних индекса показали су снижене
вредности за PDW код оболелих од ДМТ2 у односу на контролну групу здравих.
(Табела бр. 6)
136
У односу на број тромбоцита између испитиване и контролне групе није

примећена значајна разлика. Неколико студија међу којима и студија Ozder A. и
сарадника није показала повезаност између броја тромбоцита и ДМТ2, што је у
сагласности са резултатима наше студије (205,206,207).
У студији Cakir L. и Demirtas L. и сарадника утврђено је да неколико
хематолошких параметара тромбоцита, тромбоцитни индекси – MPV, PDW, PCT су
значајно виши код групе оболелих од шећерне болести у односу на контролну групу
здравих, што је у супротности са резултатима који су добијени у нашем истраживању
(53,208,209).
У односу на гликорегулацију поређењем добијених резултата параметара ККС
добијене су значајно више вредности за средњу ширину дистрибуције тромбоцита
(PMDW) и велике тромбоците (LPLT) у групи испитаника са HbA1c>7%.(Табела бр. 20)
Demirtas L. и сарадници у студији рађеној на 307 пацијената просечне старoсти
51,1 ± 10,1 година подељених у односу на вредности HbA1c у две групе (≤7% и >7%)
нису нашли статистичке значајности између група за следеће посматране параметре:
укупан број леукоцита, лимфоцита и неутрофилних гранулоцита, број тромбоцита, док
је статистички значајна разлика постојала између група у односу на тромбоцитне
индексе MPV, PCT, PDW (53).
Супротно наведеној студији резултати других студија нису показали
корелацију између броја тромбоцита, тромбоцитних индекса и гликорегулације ДМТ2
(205,206,210,211).
Хронична упала, повећање пролиферације и гликације ћелијских протеина,
оксидативни стрес одговорни су за повећање активности тромбоцита и повећано
ослобађање проинфламаторних и протромботичких медијатора у дијабетесу (212).
Велики тромбоцити због повећаног садржаја протромботичких медијатора у
алфа гранулама као што су тромбоксан А2, тромбоксан Б2, серотонин и фактор раста
тромбоцита, испољавају већу активност (213).
Испитаници са макроваскуларним компликацијама имају статистички значајно
нижу просечну вредност параметра PDW од оних без макроваскуларних компликација
у нашем истраживању.
У делу студије која је била проспективнa резултати нашег истраживања
показали су да поређењем параметара ККС измерених у првој и другој години постоје
значајне разлике за следеће параметре: средњи волумен тромбоцита (MPV) и ширина
137
дистрибуције компоненти тромбоцита (PCDW) који су били значајно нижи у другој у

односу на прву годину. (Табела бр. 7)
болесника са ДМТ2 утврдили су позитивну повезаност између PDW и BMI; PDW,
PMDW позитивно гранично корелира са LDL-C и значајно са IA; LPLT гранично са
дужином трајања болести, HbA1c (mmol/mol), а негативно корелира са HCT и MCHC.
У раду Akdogan M. и сарадника описана је повезаност измеђи PDW и индекса
атеросклерозе, као и повезаност HbA1c (%) и MPV, PDW код пацијената оболелих од
ДМТ2 са ДР и контролне групе здравих. Такође је утврђено да није било значајне
разлике у вредностима параметара MPV и PDW између пацијената са ДР и без ДР
оболелих од ДМТ2. Честице LDL-C које су богате триглицеридима могу довести до
повећане активности тромбоцита, док је њихова величина у обрнутој корелацији са IA.
Повишена вредност IA је одраз хиперинсулинемије и повезана је са повишеним
вредностима CRP код дела популације у Турској. MPV показује различите вредности у
зависности од врсте инфламације, у акутним стањима је снижен док је у хроничној
упали повишен (214).
Повезаност између HbA1c са бројем тромбоцита и њиховом величином у свом
раду описао је Lippi G. и сарадници који су такође утврдили да су повишене вредности
MPV значајно повезане са повишеним вредностима HbA1c (215).
Студије Jindal S. и сарaдника и Kodiatte TA. и сарадника показале су да се
тромбоцитни индекси, MPV нарочито PDW, разликују у ДМ код пацијената са и без
микроваскуларних компликација. Повећање MPV може бити један од индиректних
маркера ризика за развој атеросклерозе удруженог са ДМ и васкуларним
компликацијама (208,216).
138
Друге студије су такође показале корелацију између средњих индекса

тромбоцитне компоненте (MPI: MPV, PCT) и степена развијености ДР. Уочено је да
MPI може бити користан прогностички маркер праћења прогресије ДР код оболелих од
ДМТ2 (151).
Ates O. и сарадници установили су да су вредности MPV биле значајно више
код пацијената са ДМТ2 у односу на контролну групу, док није постојала значајна
разлика између пацијената са ретинопатијом у односу на оне код којих се ретинопатија
касније развилa (217).
Инсулинска резистенција је најчешће присутна у ДМТ2, а почетак микро- и
макроваскуларних компликација повезан је са поремећајем функције тромбоцита.
Комплетна каскада коагулације је дисфункционална у ДМТ2 (205).
Ова промена у тромбоцитним индексима повезана је са васкуларним
компликацијама код пацијената са ДМ код којих постоји повећана стимулација костне
сржи за стварање већих хиперактивних тромбоцита (216).
Повезаност између великих тромбоцита, MPV и повећања PDW, установљена је
у другим студијама и потврђује корелацију између шећерне болести и васкуларних
компликација (154,206,215,218,219).
Добијени подаци у студији De Luca G. и сарадника нису установили постојање
повезаности између параметра тромбоцита MPV и коронарне артеријске болести (220).
Поред параметара ККС испитивана је и седиментација (SE) као параметар
инфламације која је била значајно виша у групи оболелих у односу на контролну групу
што указује на постојање инфламаторне компоненте ниског степена код дијабетичара.
Подаци проспективне студије Cho SW. и сарадника показали су да веће
вредности SE и фибриногена представљају независни фактор ризика за настанак
значајних нежељених кардио васкуларних догађаја (MACE). SE представља равнотежу
између фактора који подстичу седиментацију–таложење, у највећој мери фибриноген и
оних који спречавају седиментацију - негативно наелектрисање еритроцита (53,221).
Због тога су SE и фибриноген хемореолошки параметри који представљају
меру агрегације еритроцита и вискозитета крви и плазме. Неколико студија утврдило је
повезаност између хемореолошких фактора крви и гликемијске контроле (221).
SE и фибриноген значајно позитивно корелирају са HbA1c, али не и са
глукозом наште (GLU0). Подаци јасно наглашавају да лоша контрола гликемије може
проузроковати хемореолошке абнормалности и тиме повећава ризик од коронарнe
срчане болести (221,222, 223).
139
У маркерe инфламације се убрајају: SE, фибриноген и Ц-реактивни протеин

чија се концентрација повећава као одговор на инфламацију. Због учешћа хроничне
упале у прогресији атеросклерозе и тромбозе SE је убрзана, а фибриноген је повишен у
кардиоваскуларним болестима и код оболелих од ДМ (224, 225).
У предвиђању ризика за будуће срчане догађаје засноване на концентрацији
hsCRP, као препорученог маркера за побољшање стратификације кардиоваскуларног
ризика, могу се употпунити информацијама о BMI, nonHDL-C, фибриногену и
серумском амилоиду А (SAA) (226).
Анализирањем параметара гликорегулације уочили смо да у нашој групи
оболелих од ДМТ2 постоје значајно више вредности глукозе наште (GLU0) у односу на
оне из контролне групе здравих. У односу на вредности гликемије наште које су
препоручене од стране ADA-е су нешто више у групи здраве популације становништва
Војводине због социјално-економских и генетских фактора. (Табеле бр. 8 и 10).
Међу параметрима метаболизма глукозе у испитиваним групама које су
подељене у односу на вредности HbA1c (≤7%, >7%), значајно више вредности глукозе
наште (GLU0) и глукозе постпрандијално (GLU2) констатоване су у групи HbA1c>7 %
у односу на групу HbA1c≤7% за 2016. и 2017. годину. (Табеле бр. 22 и 23)
Анализом параметара гликорегулације констатоване су значајно више
вредности глукозе постпрандијално (GLU2) и гликозилираног хемоглобина (HbA1c%) у
групи која има микроваскуларне компликације у односу на ону без компликација за обе
испитиване године. (Графикони бр. 45, 46,47 и 48)
Праћењем резултата повезаности параметара гликорегулације у односу на
макроваскуларне дегенеративне промене у 2016. и 2017. години утврђено је да нема
разлика између испитиваних група.
Резултати наше студије утврдили су да је са ДР у 2016. години било 13, а у
2017. години 15 пацијената; дијабетесну неуропатију имало је 2016. године 11, а 2017.
године 15 пацијената, док је дијабетесну нефропатију имало 3 пацијента у 2016. години
и 4 пацијента у 2017. години.
140
Макроваскуларне компликације у нашој студији имало је: кардиоваскуларне 7

пацијената у 2016. години и 14 пацијената у 2017. години; цереброваскуларне 4
пацијента за обе године, а ПАБ је имало 4 пацијента у 2016. и 7 пацијената у 2017.
години.
Британска проспективна студија о дијабетесу (United Kingdom Prospective
Diabetes Study– UKPD) и UKPDS50 су показале да је развој ретинопатије уско повезан
са нивоом глукозе у раном периоду болести, присуством хипергликемије више од 6
година и повишеним крвним притиском. Резултати студије указују на потребу за
добром гликорегулацијом и контролом крвног притиска како би се смањила прогресија
ретинопатије (227,228).
У студији Мета анализа за обољење очију (Meta-Analysis for Eye Disease -
META-EYE) објављени су следећи резултати: постојање свих стадијума дијабетесне
ретинопатије повећава се са дужином трајања болести, порастом вредности HbA1c и
крвног притиска и значајно је чешће код пацијената са ДМТ1 у односу на ДМТ2 (229).
Дијабетесна симетрична полинеуропатија (DSP) је једна од хроничних
компликација дијабетеса типа 1 и типа 2 и процењује се да је присутна у око 50%
оболелих. DSP се развија као последица дуготрајне хипергликемије, међутим око 20%
новооткривених пацијената са дијабетесом има неке од симптома DSP (230,231).
Тачан механизам настанка DSP је за сада непознат, претпоставља се да је
мултифакторијалан и укључује патолошке промене настале због поремећене
гликорегулације међу којима је повећање производње слободних радикала због
оксидативног стреса изазваног хипергликемијом. На то упућује чињеница да
одговарајуће и ефикасно лечење које подразумева интензивну гликемијску контролу
одлаже почетак или прогресију DSP (232).
У атипичним облицима дијабетесне неуропатије јављају се као симптоми
субакутни бол и дисаутономија, повезани или са симетричном или асиметричном
проксималном слабошћу (233).
У Verona screening програму за дијабетесно стопало Salvotelli L. и сарадници су
добили следеће резултате: преваленца соматске неуропатије процењена на основу
упитника за оцену симптома дијабетесне неуропатије износила је код мушкараца 2,2%
и код жена 5,5%. Процена извршена на основу клиничких показатеља присуства
дијабетесне неуропатије показала је учесталост болести код мушкараца 30,5%, а код
жена 30,8%. Испитаници са соматском неуропатијом знатно чешће су имали присутне
микро и макроваскуларне компликације. Резултати ове студије показали су да
141
вредности BMI, HbA1c и педо-брахијалног индекса (аnkle-brachial index - ABI)

представљају независне показатеље присуства неуропатије. Преваленца соматске
неуропатије код оболелих од дијабетеса типа 2 је око 30% када се дијагностикује
клиничким испитивањем. Слаба метаболичка контрола, вишак телесне масе и
периферна артериопатија (PAD) су независни маркери соматске неуропатије (234).
Заједнички патогенeтски фактор који повезује хипергликемију и
кардиоваскуларне болести (CVD) чине рани стадијум дијабетеса са променама на β-
ћелијама и поремећаји између секреције инсулина и осетљивости на инсулин, уз
присутне придружене кардиометаболичке поремећаје који доводе до пораста ризика за
настанак макроваскуларних компликација без обзира на ниво глукозе (235).
Анализом липидних параметара уочили смо да у нашој групи испитаника са
ДМТ2 постоје значајно више вредности триглицерида и индекса атеросклерозе (IA) док
су вредности HDL-C ниже у односу на контролну групу здравих. (Табелe бр. 12,13)
На основу вредности HbA1c испитаници оболели од ДМТ2 били су подељени у
две групе, а анализирањем параметара липидног статуса добијене су значајно више
вредности триглицерида (TG) и укупног холестерола (Т-HOL) у групи са HbA1c>7% у
односу на групу HbA1c ≤7% . (Табелe бр. 24, 25)
Поремећаји метаболизма који укључују инсулинску резистенцију,
хипергликемију и дислипидемију присутни су код оболелих од шећерне болести (236).
Снижен ниво HDL-C удружен је са инсулинском резистенцијом,
хипертриглицеридемијом и променама у LDL-C који постају мањи, гушћи са
повишеним атерогеним липопротеинима нарочито код пацијената са дијабетесом типа
2 или метаболичким синдромом (236,237).
Добијени резултати из претходно наведене студије Drexel H. и сарадника
одговарају резулатима у нашој студији.
Резултати добијени у нашој студији показали су да није било разлика у
параметрима липидног статуса у односу на микроваскуларне и макроваскуларне
дегенеративне промене у 2016. и 2017. години.
Студија Cho SW. и сарадника показала је да ниске вредности HDL-C значајно
повећавају ризик од MACE и да је вредност HDL-C у негативној корелацији са
вредностима SE, фибриногена, глукозе наште (GLU0) и HbA1c (221,238).
Добијени налази су у складу са чињеницом да се у току шећерне болести јавља
и метаболички поремећај липида – дислипидемија те настала хипертриглицеридемија
142
је последица појачаног прилива слободних масних киселина у јетру и синтезе

липопротеина врло ниске густине (VLDL), а праћено је снижењем нивоа HDL-C.
Подаци добијени у нашој студији нису показали значајне разлике за остале
параметре липиднога статуса за обе испитиване групе што бисмо могли објаснити
терапијском применом хиполипемичних лекова у терапији дислипидемије код
испитаника који су учествовали у нашем истраживању.
На основу студије за контролу кардиоваскуларног ризика у дијабетесу, (The
Action to Control Cardiovascular Risk in Diabetes – ACCORD Study Group),
епидемиолошких и проспективних студија, утврђено је да оболели од дијабетес
мелитуса имају значајно повећан ризик од развоја коронарне болести срца (CАD),
нефаталног инфаркта миокарда, можданог удара као и последично већи ризик од
оштећења великих и малих крвних судова. Ризик од кардиоваскуларних болести код
пацијената са ДМ расте са порастом процента гликозилираног хемоглобина,
повишеним вредностима LDL-C, триглицерида, повишеним крвним притиском и са
снижењем вредности HDL-C (239).
У микроциркулацији, та повезаност је директна у односу на присуство
хипергликемије, док у макроциркулацији тај ризик је повезан са хипертензијом,
повишеним вредностима LDL-C и другим придруженим метаболичким поремећајима
(240,241,242,243).
Анализирањем антропометријских параметара установили смо да у групи
испитаника оболелих од ДМТ2 постоје значајно виши BMI, просечни проценат масти и
обим струка, а значајно нижи просечан проценат мишића у односу на контролну групу
здравих. (Табела бр. 14, 15)
За антропометријске параметре код оболелих од ДМТ2 који су подељени у две
групе на основу параметра гликорегулације HbA1c (≤7%, >7%) није утврђено постојање
разлика између две испитиване групе у нашем истраживању.
У студији Njolstad I. и сарадника утврђено је да BMI позитивно корелира са
шећерном болести и има већу предиктивну вредност код мушкараца. Претходна
истраживања су утврдила да је код мушкараца BMI виши у односу на жене што говори
у прилог томе да су мушкарци подложнији развоју дијабетеса у односу на жене, а
такође је повезано са абдоминалним типом гојазности код мушкараца који води ка
повећаном ризику за настанак дијабетеса. Код мушкараца је уобичајен абдоминални
тип гојазности док је код жена гојазност гиноидног типа, претежно на куковима и
бутинама (244).
143
На основу присуства односно одсуства дегенеративних компликација шећерне

болести анализирањем добијених антропометријских карактеристика наших
испитаника установљено је да нема значајне разлике међу испитиваним групама
оболелих од ДМТ2.
Студија Cheung N. и сарадника је потврдила повезаност између индекса
телесне масе (BMI) и повећаног ризика од дијабетесне ретинопатије (ДР), али
механизам њеног настанка за сада није јасан (70).
Анализом параметара бубрежне функције код наших испитаника утврђено је
да су вредности укупних протеина значајно више у испитиваној групи оболелих од
ДМТ2 у односу на контролну групу здравих. (Табеле 16)
У нашем истраживању поређењем параметара бубрежне функције између две
групе испитаника са ДМТ2, HbA1c ≤7% и HbA1c >7% није било значајних разлика.
Анализом повезаности параметара бубрежне функције и дегенеративних
микроваскуларних и макроваскуларних компликација ДМТ2 код наших испитаника
констатовано је да нема значајних разлика.
На основу резултата DEMAND студије (Developing Education on
Microalbuminuria for Awareness of renal and cardiovascular risk in Diabetes) Rossi МCE. и
сарадници утврдили су да је ризик за развој кардиоваскуларних компликација 2 до 4
пута већи, док је смртност од кардиоваскуларних болести 1,5-4,5 пута већа код
оболелих од дијабетеса у односу на особe без дијабетеса. Овај ризик од
кардиоваскуларних компликација расте са присуством дијабетесне нефропатије
(245,246).
Микроалбуминурија (MAU) представља једноставан и осетљив прогностички
биомаркер за процену ризика од развоја нефропатије код дијабетичара и означава прву
фазу прогресивне бубрежне болести у ДМТ2 (247).
Није у потпуности јасан механизам који повезује MAU са оштећењем органа. У
сваком случају генерализована ендотелна дисфункција може играти важну улогу у
механизму развоја оштећења органа. Сматра се да албумин у урину одражава
ендотелну дисфункцију мембране гломерула, а она рефлектује функцију целокупне
циркулације (248).
Присутна микроалбуминурија (MAU) повезана је са повећаном стопом
морбидитета и морталитета од кардиоваскуларних компликација код дијабетеса типа 1
и типа 2, а са удруженом хипертензијом стопа је 2 - 8 пута већа (249,250).
144
Студија DEMAND спровела је испитивање на 1613 оболелих од ДМТ2 и

утврдила да је учесталост MAU била 19.1%, а макроалбуминурија код 3,1% укупног
броја испитаника. Непушачи са HbA1c<7% и обимом струка ≤102 cm имали су нижу
преваленцу MAU (7,5%), док пацијенти са ретинопатијом, обимом струка >98 cm и
HbA1c>8% имали су већу преваленцу MAU. Старост, абдоминални тип гојазности,
повишен крвни притисак, снижен ниво HDL-C повезани су са повећаним ризиком за
присуство MAU (246).
Rossi МCE. и сарадници су утврдили да је MAU заједнички кардио-ренални
фактор ризика и да један од пет пацијената са ДМТ2 у Италији развија кардиореналне
компликације (246).
Резултати наше студије показали су да је у предикцији развоја дегенеративних
компликација код оболелих од ДМТ2 статистички значајну специфичност и
сензитивност имају PMDW, велики тромбоцити (LPLT), RDW као параметри крвне
слике, као и глукоза наште и постпрандијално као параметри гликорегулације у групи
са лоше регулисаним дијабетесом (HbA1c >7%).
У предикцији микроваскуларних компликација лимфоцити имају статистички
значајну сензитивност.
Комбиновано мерење RDW и тропонина Т имало је већу сензитивност у
дијагнози AIM у односу на појединачно мерење тропонина Т. Овај резултат указује да
је одређивање вредности RDW заједно са мерењем тропонина Т имало већу
сензитивност и специфичност у детекцији AIM и доприноси тачности дијагнозе
инфаркта миокарда (251).
Претходне студије су показале да преаналитички фактори као што су време
чувања узорака, употреба антикоагуланата и сам аналитички метод могу значајно да
утичу на вредности параметара ККС и на референтне интервале (219,252).
Стабилност узорка крви је једна од основа квалитета лабораторијске
дијагностике који укључује и његово хематолошко анализирање (253).
145
Резултати студије Daves M. и сарадника сугеришу да је потребно пажљиво

посматрати добијене вредности приликом анализе резултата хематолошких тестирањa
које је обављено више од три часа након сакупљања узорака, јер се може појавити
значајна грешка без обзира на услове чувања (254).
Добра лабораторијска пракса и адекватна процена аналитичких аспеката теста
основа је за правилну процену несигурности резултата мерења за одређена
лабораторијска испитивања у оквиру појединачних лабораторија (255).
Вредност лабораторијске медицине је несумњива и игра све значајнију улогу у
доношењу клиничких закључака (256).
Значајна техничка достигнућа у лабораторијској хематологији, и развој
интегрисаних лабораторијских извештаја, који садрже информације основних
хематолошких тестова (нпр. ККС) добијене са анализатора доприносе квалитетнијој
дијагностици и треба да буде подржана континуираним образовањем и обуком
лабораторијских стручњака (257,258,259).
Ограничења наше студије су: кратак временски период трајања проспективне
студије, мала величина узорка у студији, кратка просечна дужина трајања болести
ДМТ2, студија је спроведена у популацији у којој је повећан број пацијената са ДМТ2,
метаболичким синдромом и гојазношћу.
На основу наших резултата студије може се закључити да неки од параметара
ККС могу потенцијално бити маркери гликорегулације и развоја дегенеративних
компликација у ДМТ2, као што су леукоцити, неутрофилни гранулоцити, лимфоцити,
еозинофили, RDW, MCH, MCHC, HCT и тромбоцитни индекси PMDW, велики
тромбоцити LPLT.
Да бисмо потврдили резултате нашег истраживања, потребан је дужи
временски период како би се могао евалуирати развој насталих дегенеративних
компликација и спровести нова дуготрајнија истраживања.
146
6. З А К Љ У Ч АК
На основу добијених резултата нашег истраживања може се закључити
следеће:
1. Код испитаника са ДМТ2 постоје повишене вредности леукоцита,
еозинофилних гранулоцита, моноцита и RDW у односу на њихове вредности код
контролне групe здравих. Болесници са ДМТ2 имају снижене вредности
неутрофилних гранулоцита, хемоглобина, MCH, MCHC и PDW у односу на
групу здравих испитаника.
2. Оболели од ДМТ2 код којих је дужина трајања болести од 6 до 10 година имају
ниже вредности MCHC, а повишене вредности PDW у односу на оне чија је
дужина трајања болести мањa од 6 година.
3. У односу на гликорегулацију испитаници са вредностима HbA1c>7% имају
повишене вредности PMDW и великих тромбоцита (LPLT), као и RDW у односу
на групу са вредностима HbA1c ≤7%.
4. Вредности лимфоцита су значајно ниже док су вредности неутрофилних
гранулоцита значајно више код оболелих од ДМТ2 са микроваскуларним
компликацијама у односу на оне без компликација. Није утврђена статистички
значајна повезаност између параметара ККС и макроваскуларних компликација
осим за вредности параметра тромбоцита (PDW).
5. У проспективној студији поређењем параметара ККС измерених у првој и
другој години уочена је статистички значајна разлика за следеће параметре:
број неутрофилних гранулоцитa је нижи, док је број лимфоцита и моноцита
виши у другој години мерења у односу на прву. Број еритроцита, вредност
хемоглобина, вредност хематокрита и вредност MCV је нижа, док су вредности
MCHC, RDW више у другој у односу на прву годину. Средњи волумен
тромбоцита (MPV) и ширина дистрибуције компоненти тромбоцита (PCDW) су
нижи у другој у односу на прву годину.
6. У групи испитаника са нерегулисаним дијабетесом (HbA1c>7%) у предикцији
развоја дегенеративних компликација статистички значајну специфичност и
сензитивност имају PMDW, велики тромбоцити (LPLT), RDW као параметри
крвне слике, као и глукоза наште и постпрандијално као параметри
гликорегулације. Међутим, у предикцији микроваскуларних компликација
статистички значајну сензитивност имају лимфоцити.
147
6.1 Општи закључак:

На основу добијених резултата испитивања установили смо да постоје
значајне разлике у појединим вредностима параметара ККС између оболелих од ДМТ2
и контролне групе здравих.
Резултати у великом проценту одговарају постављеној хипотези ове студије.
Истраживањем је уочено да пацијенти који болују од шећерне болести дуже од

шест година, као и они са нерегулисаном гликемијом имају већу вероватноћу да им се
јаве променеу вредностима еритроцитних и тромбоцитних параметара што указује да
неповољни метаболички услови код дијабетичара могу допринети променама у
вредности параметара ККС.
Резултати у великом проценту одговарају постављеној хипотези ове студије.
Међусобна повезаност између параметара ККС и дегенеративних

компликација утврђена је код микроваскуларних компликација за параметре
леукоцита, али није у потпуности утврђена код болесника са ДМТ2 са
макроваскуларним компликацијама те би било добро спровести дуготрајније
проспективно истраживање у циљу добијања прецизнијих међусобних повезаности.
Резултати делимично одговарају постављеној хипотези ове студије.
148
7. ЛИТЕРАТУРА
1. Stefanović S. Uvod. U: Stefanović S (ur). Hematologija. Medicinska knjiga, Beograd-
Zagreb, 1989, 1-3.
2. Rayan DH. Chapter 2. Examination of Blood Cells. In: Lichtman MA, Kipps TJ,
Seligsohn U, Kaushansky K, Prchal JT. Williams Hematology VIII Edition. The
McGraw Hill Companies 2010. Avaliable in:
https://accessmedicine.mhmedical.com/content.acpx?bookid=358&sectionid=398358
1 (Pristup: 19.09.2017)
3. Kratz A, Brugnara C. Automated hematology analyzers: state of the art. Clin Lab Med
2015;35(1):13-4.
4. Lecompte TP, Bernimoulin MP. Novel parameters in blood cell counters. Clin Lab
Med 2015;35(1):209–24.
5. Ђорђевић ВБ. Биохемија крви. У: Кораћевић Д, Бјелаковић Г, Ђорђевић ВБ,
Николић Ј, Павловић ДД, Коцић Г. Биохемија III издање. Београд, Савремена
администрација, 2003,884-7.
6. Павловић П. Крв–хистолошки аспекти. У: Павловић П (ур). Тромбоцити у
кардиологији. Београд, 2008, 9-14.
7. Guyton A. V Cirkulacija. U: Guyton A (ed). Medicinska fiziologija. Medicinska
knjiga, Zagreb, 1989, 289-304.
8. Pejin D. Fiziologija eritrocita. U: Stefanović S (ur). Hematologija. Medicinska knjiga,
Beograd-Zagreb, 1989, 270-4.
9. Baskurt OK, Meiselma HJ. Blood rheology and hemodynamics. Semin Thromb
Hemost 2003;29(5):435–50.
10. Cho YI, Michael P, Mooney BS, Daniel J, Cho BA. Hemorheological Disorders in
Diabetes Mellitus. Journal of Diabetes Science and Technology 2008;2(6):1130-1138.
11. Prinyakupt J, Pleumpitiwiriyawej C. Segmentation of white blood cells and
comparison of cell morphology by linear and naïve Bayes classifiers. Biomed Eng
Online 2015;14:6.
12. Петровић М, Рајић М. Леукоцитна лоза. У: Петровић М, Допсај В, Рајић М,
Милојевић З. Лабораторијска хематологија. Београд, 2002,73-7.
13. Franco G, Manca V. A Membrane System for the Leukocyte Selective Recruitment.
International Workshop on Membrane Computing 2003;181-190.
149
14. Avaliable in:

https://www.google.com/search?q=Blood+cells+differantation+(image)&rlz=1C2AZ
AA (Pristup: 10.08.2018.)
15. Lučić A. Funkcijsko ispitivanje krvi. U: Babić Lj, Borota R, Dujmović F, Đerić M,
Kulauzov M, Lučić A. i dr. Priručnik praktičnih i seminarskih vežbi iz patološke
fiziologije VII, Medicinski Fakultet Novi Sad, 2002; 399-402.
16. Stefanović S. Leukociti. U: Stefanović S (ur). Hematologija. Medicinska knjiga,
17. Ђорђевић ВБ. Биохемија крви. У: Кораћевић Д, Бјелаковић Г, Ђорђевић В,
Николић Ј, Павловић ДД, Коцић Г. Биохемија III издање, Београд, Савремена
18. Shodja MM, Knutsen R, Cao J, Oda K, Beeson WL, Fraser GE, et al. Effects of
glycosylated hemoglobin levels on neutrophilic phagocytic functions. Journal of
Diabetes and Endocrinology 2017;8(2):9-16.
21. Петровић М, Рајић М. Леукоцитна лоза. У: Петровић М, Допсај В, Рајић М,
Милојевић З. Лабораторијска хематологија. Београд, 2002,119-136.
22. Guyton A. II Krvne stanice, imunost i zgrušavanje krvi. U: Guyton A (ed).
Medicinska fiziologija. Medicinska knjiga, Zagreb, 1989, 71-76.
23. Ђорђевић ВБ. Биохемија крви. У: Кораћевић Д, Бјелаковић Г, Ђорђевић В,
Николић Ј, Павловић ДД, Коцић Г. Биохемија III издање. Београд, Савремена
24. Guyton A. II Krvne stanice, imunost i zgrušavanje krvi. U: Guyton A (ed).
Medicinska fiziologija. Medicinska knjiga, Zagreb, 1989, 63-69.
25. Кораћевић Д. Хемоглобин и метаболизам порфирина. У: Кораћевић Д,
Бјелаковић Г, Ђорђевић В, Николић Ј, Павловић ДД, Коцић Г. Биохемија III
издање. Београд, Савремена администрација, 2003,526-535.
26. Dinarelli S, Longo G, Dietler G, Francioso A, Mosca L, Pannitteri G. Erythrocyte’s
aging in microgravity highlights how environmental stimuli shape metabolism and
morphology. Scientific Reports 2018;8:5277.
150
27. Mohandas N, Gallagher PG. Red cell membrane: past, present, and future. BLOOD
2008;112(10):3939-3948.
28. Kozlova EK, Chernysh AM, Moroz VV, Kuzovlev AN. Analysis of nanostructure of
red blood cells membranes by space Fourier transform of AFM images. Micron 2013;
44:218–22.
29. Girasole M, Dinarelli S, Boumis G. Structure and function in native and pathological
erythrocytes: a quantitative view from the nanoscale. Micron 2012;43(12):1273–1286.
30. Kim J, Lee HY, Shin S. Advances in the measurement of red blood cell deformability.
Journal of Cellular Biotechnology 2015;63-79.
31. Antonio PD, Lasalvia M, Perna G, Capozzi V. Scale-independent roughness value of
cell membranes studied by means of AFM technique. Biochim Biophys Acta 2012;
1818(12):3141–8.
32. An X, Mohandas N. Disorders of red cell membrane. Br J Haematol 2008;141(3):367-
7.
33. Lux SE IV. Anatomy of the red cell membrane skeleton: unanswered questions. Blood
2016;127(2):187-199.
34. Garnier M, Attali JR, Valensi P, Delatour-Hanss E, Gaudey F, Koutsouris D.
Erythrocyte deformability in diabetes and erythrocyte membrane lipid composition.
Metabolism 1990;39(8):794–798.
35. Labrouche S, Freyburger G, Gin H, Boisseau MR, Cassagne C. Changes in
phospholipid composition of blood cell membranes (erythrocyte, platelet, and
polymorphonuclear) in different types of diabetes–clinical and biological correlations.
Metabolism 1996;45(1):57–71.
36. Li H, Lykotrafitis G. Erythrocyte membrane model with explicit description of the
lipid bilayer and the spectrin network. Biophys J 2014;107(3):642-653.
37. Reid ME, Mohandas N. Red blood cell blood group antigens: structure and function.
Semin Hematol 2004;41(2):93-117.
38. Navale AM, Paranjape AN. Glucose transporters: physiological and pathological
roles. Biophys Rev 2016;8(1):5–9.
39. Pejin D. Fiziologija eritrocita. U: Stefanović S (ur). Hematologija. Medicinska knjiga,
40. Павловић П. Тромбоцити и примарна хемостаза. У: Павловић П (ур).
Тромбоцити у кардиологији. Београд 2008, 33-43.
41. Avaliable in: http://blood.ca/en/blog/2018-07/primer-platelets (Pristup: 30.04.2018)
151
42. Jenne CN, Urrutia R, Kubes P. Platelets: bridging hemostasis, inflammation, and
immunity. Int J Lab Hematol 2013;35(3):254-61.
43. Stefanović S. Trombocitna loza. Stefanović S (ur). Hematologija. Medicinska knjiga,
44. Baklaja R. Hemostaza, koagulacija krvi i fibrinoliza. U: Baklaja R, Elezović I, Miljić
P, Miković T, Lučić AM. Laboratorijska dijagnostika poremećaja hemostaze.
Beograd, Interlab-exim, 2008, 7-10.
45. Stefanović S. Poremećaji hemostaze: arterijske i venske tromboze. U: Stefanović S
(ur). Hematologija. Medicinska knjiga, Beograd-Zagreb, 1989, 1197-1206.
46. World Health Organization (WHO), Definition and diagnosis of diabetes mellitus and
intermediate hyperglycemia: report of a WHO/IDF consultation.I.World Health
Organization. II.International Diabetes Federation.World Health Organization 2006
WHO Document Production Services 2006, Geneva, Avaliable in:
Switzerlandhttp://www.who.int/diabetes/en/.http://www.ndei.org/uploadedFiles
/Common/NDEI/Treatment_Guidelines/ADA. (Pristup: 10.05.2017.)
47. Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, Incidencija i mortalitet
od dijabetesa u Srbiji 2013. Beograd 2013.
48. American Diabetes Association. Classification and Diagnosis of Diabetes: Standards
of Medical Care in Diabetes-2018. Diabetes Care 2018;41(1):13-27. Avaliable in:
http://care.diabetesjournals.org/content/41/Supplement_1/S13 (Pristup: 09.07.2018.)
49. EASD, European Association for the Study of Diabetes. Avaliable in:
http://www.easd.org/. (Pristup: 05.05.2017.)
50. Републичка стручна комисија за израду и имплементацију водича добре
клиничке праксе. Министарство здравља Републике Србије. Национални водич
добре клиничке праксе за Diabetes Mellitus. Београд 2012.
51. Majkic-Singh N. Medicinska biohemija II. Beograd, Društvo medicinskih
biohemičara Srbije, Beograd, 2006, 138-140.
52. Sacks DB. Carbohydrates. In: Tietz NW (ed). Fundamentals of cinical chemistry.
Philadelphia, Saunders Company, 2001,435-45.
53. Demirtas L, Degirmenci H, Akbas EM, Ozcicek A, Timuroglu A, Gurel A, et al.
Association of hematological indicies with diabetes, impaired glucose regulation and
microvascular complications of diabetes. Int J Clin Exp Med 2015;8(7):11420-7.
152
54. Kim DJ, Noh JH, Lee BW, Choi YH, Chung JH, Min YK, Lee MS, et al. The
Associtaions of Total and Differntial White Blood Cell Counts with Obesity,
Hypertension, Dyslipidemia and Glucose Intolerance in a Koraan Population. J
Korean Med Sci 2008; 23(2): 193-8.
55. Unwin N. The metabolic syndrome. J R Soc Med 2006; 99(9):457–462.
56. Rifai N, Albert JJ, Bachorik PS. Lipids, Lipoproteins, and Apolipoproteins. In: Tietz
NW (ed.). Fundamentals of cinical chemistry. Philadelphia, Saunders Company, 2001,
463-486.
57. International Federation of diabetes. (IDF).
Avaliable in: https://www.idf.org/e-library/epidemiology-research/diabetes-atlas/22-
atlas-3rd-edition.htm (Pristup: 07.05.2017.)
58. Schalkwijk CG, Stehouwer CDA. Vascular complication sin diabetes mellitus: the
role of endothelial dysfunction. Clinical Science 2005;109:143-159.
59. Fowler MJ. Microvascular and macrovascular Complications of Diabetes. Clinical
Diabetes 2008;26(2):77-82.
60. Stratton I, Adler AI, Neil HAW, Matthews DR, Manley SE, Cull CA, et al.
Association of glycaemia with macrovascular and microvascular complications of
type 2 diabetes. UKPDS 35 prospective observational study. Journal of Medical
Biochemistry 2000;321:405.
61. Hwang MH, Kim S. Type 2 Diabetes: Endothelial dysfunction and Exercise Journal of
Exercise. Nutrition and Biochemistry 2014;18(3):239-247.
62. Robinson JG, Gidding SS. Curing atherosclerosis should be the next major
cardiovascular prevention goal. J Am Coll Cardiol 2014;63(25A):2779-85.
63. Lusis AJ. Atherosclerosis. Nature 2000;407(6801):233–241.
64. Nelson JR, Wani O, May HT, Budoff M. Potential benefits of eicosapentaenoic acid
on atherosclerotic plaques. Vascular Pharmacology 2017;91:1-9.
65. Schwartz CJ, Valente AJ, Sprague EA, Kelley JL, Cayatte AJ, Mowery J.
Atherosclerosis. Potential targets for stabilization and regression. Circulation
1992;86(6):III 117-23.
66. Finn AV, Nakano M, Narula J, Kolodgie FD, Virmani R. Concept of
vulnerable/unstable plaque. Arterioscler Thromb Vasc Biol 2010;30(7):1282-92.
67. Ylä-Herttuala S, Bentzon JF, Daemen M, Falk E, Garcia G, Herrmann J, et al.
Stabilization of atherosclerotic plaques: an update. European Heart Journal
2013;34(42):3251–3258.
153
68. Walsh BW, Moriarty PM, CME: Preventing CVD in Women: A Work in Progress:
New View of Atherosclerosis: More Than Just Lipids. Avaliable in:
https://www.medscape.org/viewarticle/442233_3 (Pristup: 09.02.2017).
69. Zheng Y, He M, Congdon N. The worldwide epidemic of diabetic retinopathy. Indian

J Ophtalmol 2012;60(5):428-31.
70. Cheung N, Mitchell P, Wong TY. Diabetic Retinopathy. The Lancet 2010;
376(9735):124-136.
71. Conen D, Ridker PM, Mora S, Buring JE, Glynn RJ. Blood pressure and risk of
developing type 2 diabetes mellitus. The Women’s Health Study. Eur Heart
2007;2937-2943.
72. International council of ophthalmology ICO Guidelines for Diabetic Eye Care.
Avaliable in: http://www.icoph.org/downloads/ICOGuidelinesforDiabeticEyeCare.pdf
(Pristup: 31.05.2018.)
73. Kollias AN, Ulbig MW. Diabetic Retinopathy: Early Diagnosis and Effective
Treatment. Dtsch Arztebl Int 2010;107(5):75-84.
74. Stitt AW, Lois N, Medina RJ, Adamson P, Curtis TM. Advances in our understanding
of diabetic retinopathy. Clin Sci 2013;125(1):1-17.
75. Frank RN. Diabetic Retinopathy. N Engl J Med 2004;350(1):48-58.
76. Koo BK. Determinants of the Risk of Diabetic Kidney Disease and Diabetic
Retinopathy Independent of Glucose Exposure. Diabetes Metab J 2016;40(6):444-
446.
77. KDIGO 2012 Clinical practice guideline for the evaluation and management of
chronic kidney disease. 2013;3(1):1-150.
78. Gross JL, de Azevedo MJ, Silveiro SP, Canani LH, Caramori ML, Zelmanovitz T.
Diabetic Nephropathy: Diagnosis, Prevention, and Treatment. Diabetes Care 2004;
28(1):164-176.
79. American Diabetes Association. Nephropathy in Diabetes. Diabetes Care 2004;79-83.
80. National Kidney Foundation KDOQI. Clinical Practice Guide line for Diabetes and
CKD. Am J Kidney Dis 2012;60(5):850-86.
81. Wolf G. New insights into the pathophysiology of diabetic nephropathy: from
haemodynamics to molecular pathology. Eur J Clin Invest 2004;34(12):785-96.
82. Ziyadeh FN. Mediators of Diabetic Renal Disease: The Case for TGF-β as the Major
Mediator. J Am Soc Nephrol 2004;15(1):55-7.
154
83. Reeves WB, Rawal BB, Abdel-Rahman EM, Awad AS. Therapeutic Modalities in
Diabetic Nephropathy: Future Approaches. Open J Nephrol 2012;2(2):5-18.
84. Dronavalli S, Duka I, Bakris GL. The pathogenesis of diabetic nephropathy. Nat Clin
Pr End Met 2008;4:444-52.
85. Jerums G, Premaratne E, Panagiotopoulos S, Clarke S, Power DA, MacIsaac RJ. New
and old markers of progression of diabetic nephropathy. Diabetes Res Clin Pract
2017; 82:30-7.
86. Sung KC, Ryu S, Lee JY, Lee SH, Cheong ES, Hyun YY, et. al. Urine
Albumin/Creatinine Ratio Below 30 mg/g is a Predictor of Incident Hypertension and
Cardiovascular Mortality. J Am Heart Assoc 2016;5(9):e003245.
87. Tesfaye S, Boulton AJM, Dyck PJ, Freeman R, Horowitz M, Kempler P, et.al.
Diabetic Neuropathies: Update on Definitions, Diagnostic Criteria, Estimation of
Severity, and Treatments. Diabetes Care 2010;33(10):2285–2293.
88. Callaghan BC, Price RS, Feldman EL. Diagnostic and Therapeutic Advances: Distal
Symmetric Polyneuropathy. JAMA 2015;314(20):2172–81.
89. Tracy JA, Dyck PJB. The Spectrum of Diabetic Neuropathies. Phys Med Rehabil Clin
N Am 2008;19(1):1-26.
90. Bansal V, Kalita J, Misra UK. Diabetic neuropathy. Postgrad Med J 2006;82(964):95–
100.
91. Grewal J, Bril V, Lewis GF, Perkins BA. Objective Evidence for the Reversibility of
Nerve Injury in Diabetic Neuropathic Cachexia. Diabetes Care 2006;29(2):473-474.
92. Neal JM. Diabetic neuropathic cachexia: ar are manifestation of diabetic neuropathy.
SMJ 2009;102(3):327-9.
93. Republička stručna komisija za izradu i implementaciju vodiča u kliničkoj praksi.
Ministarstvo zdravlja Republike Srbije. Nacionalni vodič dobre kliničke prakse.
Ishemijska bolest srca. Beograd 2012.
94. Andreou I, Antoniadis AP, Shishido K, Papafaklis MI, Koskinas KC, Chatzizisis YS,
et al. How do we prevent the vulnerable atherosclerotic plaque from rupturing?
Insights from in vivo assessments of plaque, vascular remodeling, and local
endothelial shear stress. J Cardiovasc Pharmacol Ther 2015;20(3):261-75.
95. Stub D, Smith K, Bernard S, Nehme Z, Stephenson M, Bray JE, et. al. Air Versus
Oxygen in ST-Segment–Elevation Myocardial Infarction. Circulation 2015;131:2143–
2150.
155
96. Stone NJ, Robinson J, Lichtenstein AH, Merz CNB, Blum CB, Eckel RH, et al. 2013
ACC/AHA Guideline on the Treatment of Blood Cholesterol to Reduce
Atherosclerotic Cardiovascular Risk in Adults A Report of the American College of
Cardiology/American Heart Association Task Force on Practice Guidelines.
Circulation 2014; 129(25-2):1–45.
97. Fisher M. Stroke and TIA: epidemiology, risk factors, and the need for early
intervention. Am J Manag Care 2008;14(6-2):204-11.
98. Chen PH, Gao S, Wang YJ, Xu AD, Li YS, Wang D. Classifying Ischemic Stroke,
from TOAST to CISS. CNS Neurosci Ther 2012;18(6):452-6.
99. Marso SP, Hiatt WR. Peripheral arterial disease in patients with diabetes. J Am Coll
Cardiol 2006;47(5):921-9.
100. Diabetes Association Peripheral arterial disease in people with diabetes. Diabetes Care
2003;26(12):3333-41.
101. Shukla DK, Chandra KP, Pawah AK. Study of hematological indices in patients with
diabetes mellitus and hypertensive diabetes mellitus. International Journal of
Medicine Research 2016;1(4):28-31.
102. Mbata CA, Adegoke A, Nwagu C, Nyeso WA. Some Haematological Parameters in
Diabetic Patients in Port Harcourt Nigeria. AJMS 2015;3(2):2348–7186.
103. Letícia AS, Deoliveira MS, Paula Salles AMF, Das Gracas MC. Hemostatic changes
in patients with type 2 diabetes mellitus. Rev Bras Hematol Hemoter 2010;32(6):482-
8.
104. Irace C, Scarinci F, Scorcia V, Bruzzichessi D, Fiorentino R, Randazzo G et al.
Association among low whole blood viscosity, haematocrit, haemoglobin and diabetic
retinopathy in subjects with type 2 diabetes. Br J Ophthalmol 2011;95(1):94-98.
105. Arichika S, Uji A, Murakami T, Unoki N, Yoshitake S, Dodo Y, et al. Retinal
hemorheologic characterization of early-stage diabetic retinopathy using adaptive
optics scanning laser ophthalmoscopy. Invest Ophthalmol Vis Sci 2014;55(12):8513-
22.
106. Gkrania-Klotsas E, Ye Z, Cooper AJ, Sharp SJ, Luben R, Biggs ML, et al. Differential
white blood cell count and type 2 diabetes: systematic review and meta-analysis of
cross-sectional and prospective studies. PLoS ONE 2010;5(10):13405.
107. Madjid M, Awan I, Willerson JT, Casscells SW. Leukocyte count and coronary heart
disease: implications for risk assessment. Journal of the American College of
Cardiology 2004;44(10):1945-1956.
156
108. Sefil F, Ulutas KT, Dokuyucu R, Sumbul AT, Yengil E, Yagiz AE, et al. Investigation
of neutrophil lymphocyte ratio and blood glucose regulation in patients with type 2
diabetes mellitus. J Int Med Res 2014;42(2):581-8.
109. de Rooij SR, Nijpels G, Nilsson PM, Nolan JJ, Gabriel R, Bobbioni-Harsch E, et al.
Low-grade chronic inflammation in the relationship between insulin sensitivity and
cardiovascular disease (RISC) population: associations with insulin resistance and
cardiometabolic risk profile. Diabetes Care 2009;32(7):1295-1301.
110. Tong PC, Lee KF, So WY, Ng MH, Chan WB, Lo MK, et al. White blood cell count
is associated with macro and microvascular complications in Chinese patients with
type 2 diabetes. Diabetes Care 2004;27(1):216-222.
111. Saito Y, Takahashi I, Iwane K, Okubo N, Nishimura M, Matsuzaka M, et al. The
influence of blood glucose on neutrophil function in individuals without diabetes.
Luminescence 2013;28(4):569-573.
112. Barron HV, Cannon CP, Murphy SA, Braunwald E, Gibson CM. Association between
white blood cell count, epicardial blood flow, myocardial perfusion, and clinical
outcomes in the setting of acute myocardial infarction: a thrombolysis in myocardi.
Circulation 2000;102(19):2329-2334.
113. Chang FY, Shaio MF. Decreased cell mediated immunity in patients with noninsulin-
dependent diabetes mellitus. Diabetes Res Clin Pract 1995;28(2):137–146.
114. Major AS, Fazio S, Linton MF. B-lymphocyte deficiency increases atherosclerosis in
LDL receptor-null mice. Arteriosclerosis, Thrombosis, and Vascular Biology
2002;22(11):1892-1898.
115. Vaduganathan M, Ambrosy AP, Greene SJ, Mentz RJ, Subacius HP, Maggioni AP, et
al. Predictive value of low relative lymphocyte count in patients hospitalized for heart
failure with reduced ejection fraction: insights from the EVEREST trial. Circ Heart
Fail 2012;5(6):750-758.
116. Zouridakis EG, Garcia-Moll X, Kaski JC. Use fulness of the blood lymphocyte count
in predicting recurrent instability and death in patients with unstable angina pectoris.
The American Journal of Cardiology 2000;86(4):449-451.
117. Romeo GR, Lee J, Shoelson SE. Metabolic syndrome, insulin resistance, and roles of
inflammation—mechanisms and therapeutic targets. Arterioscler Thromb Vasc Biol
2012;32(8):1771–6.
157
118. Fjeldborg K, Pedersen SB, Moller HJ, Christiansen T, Bennetzen M, Richelsen B, et

al. Human adipose tissue macrophages are enhanced but changed to an anti-
inflammatory profile in obesity. J Immunol Res 2014;309548.
119. Lee YJ, Shin YH, Kim JK, Shim JY, Kang DR, Lee HR, et al. Metabolic syndrome
and its association with white blood cell count in children and adolescents in Korea:
the 2005 Korean National Health and Nutrition Examination Survey. Nutr Metab
Cardiovasc Dis 2010;20:165–72.
120. Dandona P, Aljada A, Chaudhuri A, Mohanty P, Garg R. Metabolic syndrome: a
comprehensive perspective based on interactions between obesity, diabetes, and
inflammation. Circulation 2005;111(11):1448–54.
121. Singh M, Shin S. Changes in erythrocyte aggregation and deformability in diabetes
mellitus: a brief review. Indian J Exp Biol 2009;47(1):7–15.
122. Singh DK, Winocour P, Farrington K. Erythropoietic stress and anemia in diabetes
mellitus. Nat Rev Endocrinol 2009;5(4):204-10.
123. Virtue MA, Furne JK, Nuttall FQ, Levitt MD. Relationship between GHb
concentration and erythrocyte survival determined from breath carbon monoxide
concentration. Diabetes Care 2004;27(4):931–935.
124. Venerando B, Fiorilli A, Croci G, Tringali C, Goi G, Mazzanti L, et al. Acidic and
neutralsialidase in the erythrocyte membrane of type 2 diabetic patients. Blood
2002;99(3):1064–70.
125. Shin S, Ku YH, Ho JX, Kim YK, Suh JS, Singh M. Progressive impairment of
erythrocyte deformability as indicator of microangiopathy in type 2 diabetes mellitus.
Clin Hemorheol Microcirc 2007;36(3):253-6.
126. Dreher KL, Eaton JW, Breslawec KP, Berger E, Blackshear PL, White JG. Calcium-
induced erythrocyte rigidity: The roles of cellular metabolism, hydration, and ionic
balance. The American Journal of Pathology 1980;101:543-55.
127. Mohanty JG, Nagababu E, Rifkind JM. Red blood cell oxidative stress impairs oxygen
delivery and induces red blood cell aging. Frontiers in Physiology 2014;5:84.
128. Kulkarni M, Puniyani R. Study of hemorheological parameters in maturity onset
diabetic cases. Clinical Hemorheology and Microcirculation 1994;14:271-278.
129. Wang ZS, Song ZC, Bai JH, Li F, Wu T, Qi J, et al. Red blood cell count as an
indicator of microvascular complications in Chinese patients with type 2 diabetes
mellitus. Vasc Health Risk Manag 2013;9:237-243.
158
130. Cawood TJ, Buckley U, Murray A, Corbett M, Dillon D, Goodwin B, et al.

Prevalence of anaemia in patients with diabetes mellitus. Ir J Med Sci 2006;175(2):25-
27.
131. Stevens PE. Anaemia, diabetes and chronic kidney disease: where are we now? J Ren
Care 2012;38:67-77.
132. Sakuta S. Blood filtrability in cerebrovascular disorders, with special reference to
erythrocyte deformability and ATP content. Stroke 1981;12:824-8.
133. Martinez M, Vaya A, Server R, Gilsanz A, Aznar J. The influence of plasmatic
fibrinogen and phospholipids of the red blood cell membrane. Clinical Hemorheology
and Microcirculation 1998;18:253-258.
134. Maes M, Scharpe S, Cooreman W, Wauters A, Neels H, Verkerk R, et al. Components
of biological, including seasonal, variation in hematological measurements and
plasma fibrinogen concentrations in normal humans. Experientia 1995;51(2)141-49.
135. Patel KV, Mohanty JG, Kanapuru B, Hesdorffer C, Ershler WB, Rifkind JM.
Association of the red cell distribution width with red blood cell deformability. Adv
Exp Med Biol 2013;765.
136. Kubisz P, Stanciaková L, Staško J, Galajda P, Mokán M. Endothelial and platelet
markers in diabetes mellitus type 2. World J Diabetes 2015;6(3):423-431.
137. Brown AS, Hong Y, de Belder A, Beacon H, Beeso J, Sherwood R, et al.
Megakaryocyte ploidy and platelet changes in human diabetes and atherosclerosis.
Arterioscler Thromb Vasc Biol 1997;17(4):802-807.
138. Kakouros N, Rade JJ, Kourliouros A, Resar JR. Platelet Function in Patients with
Diabetes Mellitus: From a Theoretical to a Practical Perspective. International Journal
of Endocrinology 2011;2011:742719;1-14.
139. Monnier L, Mas E, Ginet C, Michel F, Villon L, Cristol JP, et al. Activation of
oxidative stress by acute glucose fluctuations compared with sustained chronic
hyperglycemia in patients with type 2 diabetes. Journal of the American Medical
Association 2006; 295(14):1681–1687.
140. Hsueh WA, Quiñones MJ. Role of endothelial dysfunction in insulin resistance. Am J
Cardiol 2003;92(4A):10-17.
141. Kaur R, Kaur M, Singh J. Endothelial dysfunction and platelet hyperactivity in type 2
diabetes mellitus: molecular insights and therapeutic strategies. Cardiovascular
Diabetology 2018;17:121.
159
142. Falk E, Nakano M, Bentzon JF, Finn AV, Virmani R. Update on acute coronary
syndromes: the pathologists’ view. European Heart Journal 2013;34(10):719–728.
143. Croce K, Libby P. Intertwining of thrombosis and inflammation in atherosclerosis.
Current Opinion in Hematology 2007;14:55–61.
144. Vagdatli E, Gounari E, Lazaridou E, Katsibourlia E, Tsikopoulou F, Labrianou I.
Platelet distribution width: a simple, practical and specific marker of activation of
coagulation. Hippokratia 2010;14(1):28-32.
145. Mininkova AI. The analytical possibilities of hematologic analyzers in evaluation of
thrombocytes: a literature review. Klin Lab Diagn 2012;3:27-34.
146. Khandekar MM, Khurana AS, Deshmukh SD, Kakrani AL, Katdare AD, Inamdar AK.
Platelet volume indices in patients with coronary artery disease and acute myocardial
infarction: an Indian scenario. Journal of Clinical Pathology 2006;59(2):146-149.
147. Greisenegger S, Endler G, Hsieh K, Tentschert S, Mannhalter C, Lalouschek W. Is
elevated mean platelet volume associated with a worse outcome in patients with acute
ischemic cerebrovascular events? Stroke 2004;35(7):1688–1691.
148. Berger JS, Eraso LH, Xie D, Sha D, Mohler ER. Mean platelet volume and prevalence
of peripheral artery disease. The National Health and Nutrition Examination Survey,
1999–2004. Atherosclerosis 2010;213(2):286-591.
149. Ferreiro JL, Gómez-Hospital JA, Angiolillo DJ. Platelet abnormalities in diabetes
mellitus. Diab Vasc Dis Res 2010;7(4):251-9.
150. Tavil Y, Sen N, Yazici H, Turfan M, Hizal F, Cengel A, et al. Coronary heart
diseaseis associated with mean platelet volume in type 2 diabetic patients. Platelets
2010;21(5):368–372.
151. Yilmaz T, Yilmaz A. Relationship between Altered Platelet Morphological
Parameters and Retinopathy in Patients with Type 2 Diabetes Mellitus. Journal of
Ophthalmology 2016;5:ID 9213623.
152. Vinikand AM, Macagni A, Park TS, Nolan R, Pittenger GL. Platelet dysfunction in
type 2 diabetes. Diabetes Care 2001;24(8):1476–1485.
153. Colwell JA, Nesto RW. The platelet in diabetes: focus on prevention of ischemic
events. Diabetes Care 2003;26(7):2181–2188.
154. Bekler A, Ozkan MT, Tenekecioglu E, Gazi E, Yener AU, Temiz A, et al. Increased
Platelet Distribution Width Is Associated With Severity of Coronary Artery Disease in
Patients With Acute Coronary Syndrome. Angiology 2015;66(7):638-643.
160
155. Xu L, Zhou B, Li H, Liu J, Du J, Zang W. Serum Levels of Progranulin Are Closely

Associated with Microvascular Complication in Type 2 Diabetes. Dis Markers
2015;2015:1-9.
156. Gawlik K, Naskalski JW, Fedak D, Pawlica-Gosiewska D, Grudzień U, Dumnicka P,
et al. Markers of Antioxidant Defense in Patients with Type 2 Diabetes. Oxid Med
Cell Longev 2016;2:352-361.
157. Republička stručna komisija za izradu i implementaciju vodiča u kliničkoj praksi.
Ministarstvo zdravlja Republike Srbije. Nacionalni vodič dobre kliničke prakse.
Lipidski poremećaji. Beograd 2012.
158. Halimi JM, Hadjadj S, Aboyans V, Allaert FA, Artigou JY, Beaufils M, et al.
Microalbuminuria and urinary albumin excretion: French clinical practice guidelines.
Diabetes Metab 2007;33(4):303-9.
159. Levey AS, Stevens LA, Hostetter T. Automatic reporting of estimated glomerular
filtration rate: just what the doctor ordered. Clin Chem 2006;52:2188-93.
160. Avaliable in: https://www.healthcare.siemens.com/chemistry/systems/advia-1200-
chemistry-system (Pristup: 12.04.2015.)
161. Inc, Siemens Healthcare Diagnostics.
Avaliable in: https://www.healthcare.siemens.com/-hematology/systems/advia-120-
hematology-system/assays. (Pristup: 12.04.2015.)
162. Macey M, Carty E, Webb L, Chapman ES, Zelmanovic D, Okrongly D, et al. Use of
mean platelet component to measure platelet activation on the ADVIA 120
haematology system. Cytometry 1999;38(5):250-5.
163. Ziaee A, Ghorbani A, Kalbasi S, Hejrati A, Moradi S. Association of hematological
indices with prediabetes: A cross-sectional study. Electronic Physician
2017;9(9):5206-5211.
164. Drzewoski J, Kasznicki J, Trojanowski Z. The role of “metabolic memory” in the
natural history of diabetes mellitus. Pol Arch Med Wewn 2009;119(7–8):493-500.
165. Jiang H, Yan WH, Li CJ, Wang AP, Dou JT, Mu YM. Elevated White Blood Cell
Count Is Associated with Higher Risk of Glucose Metabolism Disorders in Middle-
Aged and Elderly Chinese People. Int. J. Environ. Res. Public Health 2014;11:5497-
509.
166. Vozarova B, Weyer C, Lindsay RS, Pratley RE, Bogardus C, Tataranni PA. High
white blood cell count is associated with a worsening of insulin sensitivity and
predicts the development of type 2 diabetes. Diabetes 2002;51:455-61.
161
167. Gokulakrishnan K, Deepa R, Sampathkumar R, Balasubramanyam M, Mohan V.

Association of leukocyte count with varying degrees of glucose intolerance in Asian
Indians: The Chennai Urban Rural Epidemiology Study (CURES-26). Metab. Syndr.
Relat. Disord 2009;7:205-10.
168. Nakanishi N, Yoshida H, Matsuo Y, Suzuki K, Tatara K. White blood-cell count and
the risk of impaired fasting glucose or type II diabetes in middle-aged Japanese men.
Diabetologia 2002;45(1):42-48.
169. Biadgo B, Melku M, Abebe SM, Abebe M. Hematological indices and their
correlation with fasting blood glucose level and anthropometric measurements in type
2 diabetes mellitus patients in Gondar, Northwest Ethiopia. Diabetes Metab Synd
Obes 2016;9:91-9.
170. Chung FM, Tsai JCR, Chang DM, Shin SJ, Lee YJ. Peripheral total and differential
leukocyte count in diabetic nephropathy. Diabetes Care 2005;28(7):1710–1717.
171. Moradi S, Kerman SRJ, Rohani F, Salari F. Association between diabetes
complications and leukocyte counts in Iranian patients. J Inflamm Res 2012;5:7–11.
172. de Luca C, Olefsky JM. Inflammation and insulin resistance. FEBS Lett
2008;582(1):97–105.
173. Ohshita K, Yamane K, Hanafusa M, Mori H, Mito K, Okubo M, et al. Elevated white
blood cell count in subjects with impaired glucose tolerance. Diabetes Care
2004;27(2):491–496.
174. Verdoia M, Schaffer A, Cassetti E, Di Giovine G, Marino P, Suryapranata H, et al.
Absolute eosinophils count and the extent of coronary artery disease: a single centre
cohort study. J Thromb Thrombolysis 2015;39(4):459-66.
175. Sabatine MS, Morrow DA, Cannon CP, Murphy SA, Demopoulos LA, Di Battiste
PM, et al. Relationship between baseline white blood cell count and degree of
coronary artery disease and mortality in patients with acute coronary syndromes.
Journal of the American College of Cardiology 2002;40(10):1761–1768.
176. Duffy BK, Gurm HS, Rajagopal V, Gupta R, Ellis SG, Bhatt DL. Usefulness of an
elevated neutrophil to lymphocyte ratio in predicting long-term mortality after
percutaneous coronary intervention. Am J Cardiol 2006;97(7):993-6.
162
177. Suzuki T, Futami-Suda S, Igari Y, Watanabe K, Ouchi M, Suzuki K, et al. Low-

molecular-weight lipoprotein (a) and low relative lymphocyte concentration are
significant and independent risk factors for coronary heart disease in patients with
type 2 diabetes mellitus: Lp(a) phenotype, lymphocyte, and coronary heart disease.
Lipids Health Dis 2013;12:31.
178. Chrousos GP. Stress and disorders of the stress system. Nature Reviews
Endocrinology 2009;5(7):374-8.
179. Donath MY, Ehses JA, Maedler K, Schumann DM, Ellingsgaard H, Eppler E, et al.
Mechanisms of Beta-Cell Death in Type 2 Diabetes. Diabetes 2005;54(2):108-113.
180. Stulc T, Ceska R, Marinov I, Skrha J. The effect of simvastatin and fenofibrate on the
expression of leukocyte adhesion molecules and lipopolysaccharide receptor CD14 in
type 2 diabetes mellitus. Neuro Endocrinol Lett 2012;33(2):73-77.
181. Ezenwaka CE, Jones-Le Cointe A, Nwagbara E, Seales D, Okali F. Anemia and
kidney dysfunction in Caribbean type 2 diabetic patients. Cardiovasc Diabetol
2008;7:25.
182. Malandrino N, Wu WC, Taveira TH, Whtlach HB, Smith RJ. Association between red
blood cell distribution width and macrovascular complications in diabetes.
Diabetologia 2012;55:226–235.
183. Chen LK, Ming-Hsien L, Zhi-Jun C, Shinn-Jang H, Chiou ST. Association of insulin
resistance and hematologic parameters: study of a middle-aged and elderly Chinese
population in Taiwan. Chin Med Assoc 2006;69(6):248–253.
184. Charles LE, Fekedulegn D, McCall T, Burchfiel CM, Andrew ME, Violanti JM.
Obesity, white blood cell counts, and platelet counts among police officers. Obesity
2007;15(11):2846–2854.
185. Sherif H, Ramadan N, Radwan M, Hamdy, Reda R. Red cell distibution width as a
marker of inflammation in type 2 Diabetes Mellitus. Life C J 2013:10(3):1501-1507.
186. Dada OA, Uche E, Akinbami A, Odesanya M, John-Olabode S, Adediran A, et al. The
relationship between red blood cell distribution width and blood pressure in patients
with type 2 diabetes mellitus in Lagos, Nigeria. J Blood Med 2014;5:185-9.
187. Marcinkowska-Gapinska A, Kowal PA. Blood fluidity and thermography in patients
with diabetes mellitus and coronary artery disease in comparаsion to the healthy
subject. Clin Hemorheol Microcir 2006;35(4):473-9.
163
188. Symeonidis A, Athanassiou G, Psiroyannis A, Kyriazopoulou V, Kapatais-Zoumbos

K, Missirlis Y, et al. Impairment of erythrocyte viscoelasticity is correlated with levels
of glycosylated haemoglobin in diabetic patients. Clin Lab Haematol 2001;23(2):103–
109.
189. Tamariz LJ, Young JH, Pankow JS, Yeh HC, Schmidt MI, Astor B, et al. Blood
viscosity and hematocrit as risk factors for type 2 diabetes mellitus: the atherosclerosis
risk in communities (ARIC) study. Am J Epidemiol 2008;168:1153-60.
190. Engstrom G, Smith JG, Persson M, Nilsson PM, Melander O, Hedblad B. Red cell
distribution width, haemoglobin A1c and incidence of diabetes mellitus. Journal of
Internal Medicine 2014;276:174-183.
191. Higins T. HbA1c-An analyte of increasing importance. Clin Biochem 2012;45:1038-
1045.
192. Nada AM. Red cell distribution width in type 2 diabetic patients. Diabetes Metab
Syndr Obes 2015;8:525-33.
193. Tsuboi S, Miyauchi K, Kasai T, Ogita M, Dohi T, MiyazakiT, et al. Impact of red
blood cell distribution width on long-term mortality in diabetic patients after
percutaneous coronary ıntervention. Circ J 2013;77(2):456–61.
194. Li N, Zhou H, Tang Q. Red Blood Cell Distribution Width: A Novel Predictive
Indicator for Cardiovascular and Cerebrovascular Diseases. Dis Markers
2017;2017:7089493.
195. Söderholm M, Borné Y, Hedblad B, Persson M, Engström G. Red Cell Distribution
Width in Relation to Incidence of Stroke and Carotid Atherosclerosis: A Population-
Based Cohort Study. PLoS One 2015;10(5):e0124957.
196. Lippi G, Sanchis-Gomar F, Danese E, Montagnana M. Association of red blood cell
distribution width with plasma lipids in a general population of unselected outpatients.
Kardiol Pol 2013;71(9):931-6.
197. Vayá A, Sarnago A, Fuster O, Alis R, Romagnoli M. Influence of inflammatory and
lipidic parameters on red blood cell distribution width in a healthy population. Clin
Hemorheol Microcirc 2015;59:379–385.
198. Traveset A, Rubinat E, Ortega E, Alcubierre N, Vazquez B, Hernández M, et al.
Lower Hemoglobin Concentration Is Associated with Retinal Ischemia and the
Severity of Diabetic Retinopathy in Type 2 Diabetes. J Diabetes Res 2016;2016:1-8.
164
199. Salazar-Vazquez BY, Intaglietta M, Rodriguez-Moran M, Guerrero-Romero F. Blood

Pressure and Hematocrit in diabetes and the role of endothelial responses in the
variability of blood viscosity. Diabetes Care 2006;29:1523-1528.
200. Amin MG, Tighiouart H, Weiner DE, Stark PC, Griffith JL, MacLeod B, et al.
Hematocrit and left ventricular mass: the Framingham Heart Study. J Am Coll Cardiol
2004;43:1276-1282.
201. Kesmarky G, Toth K, Habon L, Vajda G, Juricskay I. Hemorheological parameters in
coronary artery disease. Clin Hemorheol Microcirc 1998;18(4):245-51.
202. Chien S. Hemorheology in clinical medicine. Clin Hemorheol 1982;2:137–42.
203. Vekasi J, Marton ZS, Kesmarky G, Cser A, Russai R, Horvath B. Hemorheological
alterations in patients with diabetic retinopathy. Clin Hemorheol Microcirc
2001;24(1):59–64.
204. Lowe GD, Lowe JM, Drummond MM, Reith S, Belch JJ, Kesson CM, et al. Blood
viscosity in young male diabetics with and without retinopathy. Diabetologia
1980;18(5):359-63.
205. Ozder A, Eker HH. Investigation of mean platelet volume in patients with type 2
diabetes mellitus and in subjects with impaired fasting glucose: a cost-effective tool in
primary health care? Int J Clin Exp Med 2014;7(8):2292-7.
206. Jabeen F, Fawwad A, Rizvi HA, Alvi F. Role of platelet indices, glycemic control and
hs-CRP in pathogenesis of vascular complication in type 2 diabetic patient. Pak J Med
Sci 2013;29:152-56.
207. Zaccardi F, Rocca B, Pitocco D, Tanese L, Rizzi A, Ghirlanda G. Platelet mean
volume, distribution width, and count in type 2 diabetes, impaired fasting glucose, and
metabolic syndrome: a meta-analysis. Diabetes Metab Res Rev 2015;31(4):402-10.
208. Jindal S, Gupta S, Gupta R, Kakkar A, Singh HV, Gupta K, et al. Platelet indices in
diabetes mellitus: indicators of diabetic microvascular complications. Hematology
2011;16:86-89.
209. Cakir L, Aktas G, Enginyurt O, Cakir S. Mean platelet volume increases in type 2
diabetes mellitus independent of HbA1c level. Acta Medica Mediterranea
2014;30:425.
210. Citirik M, Beyazyildiz E, Simsek M, Beyazyildiz O, Haznedaroglu IC. MPV may
reflect subcinical platelet activation in diabetic patients with and without diabetic
retinopathy. Eye (Lond) 2015;29(3):376-9.
165
211. Ayhan TE, Arica S, Ilhan N, Daglioglu M, Coskun M, Ilhan O, et al. Relationship
between mean platelet volume and retinopathy in patients with type 2 diabetes
mellitus. Graefes Arch Clin Exp Ophthalmol 2014;252(2):237-40.
212. El Haouari M, Rosado JA. Platelet signalling abnormalities in patients with type 2
diabetes mellitus: a review. Blood Cells Mol Dis 2008;41:119-123.
213. Gasparyan AY, Ayvazyan L, Mikhailidis DP, Kitas GD. Mean platelet volume: a link
between thrombosis and inflammation? Curr Pharm Des 2011;17:47-58.
214. Akdogan M, Ustundag-Budak Y, Huysal K. The association of hematologic
inflammatory markers with atherogenic index in type 2 diabetic retinopathy patients
2016. Clin Ophthalmol 2016;10:1797—1801.
215. Lippi G, Salvagno GL, Nouvenne A, Meschi T, Borghi L, Targher G. The mean
platelet volume is significantly associated with higher glycated hemoglobin in a large
population of unselected outpatients. Prim Care Diabetes 2015;9:226-30.
216. Kodiatte TA, Manikyam UK, Rao SB, Jagadish TM, Reddy M, Lingaiah HK, et al.
Mean platelet volume in Type 2 diabetes mellitus. J Lab Physicians 2012;4(1):5-9.
217. Ateş O, Kiki I, Bilen H, Keleş M, Koçer I, Kulaçoğlu DN, et al. Association of mean
platelet volume with the degree of retinopathy in patients with diabetes mellitus.
European Journal of General Medicine 2009;6(2):46–49.
218. Xiao W, Huang Y, Dong J, Zhang X, Hu J. Relationship between platelet volume
indices with macrovascular and peripheral neuropathy complications in type 2
diabetic patients. J Diabetes 2014;6:298-303.
219. Maluf CB, Barreto SM, dos Reis RC, Vidigal PG. Platelet volume is associated with
the Framingham risk score for cardiovascular disease in the Brazilian Longitudinal
Study of Adult Health (ELSA-Brasil). Clin Chem Lab Med 2016;54(5):879-87.
220. De Luca G, Santagostino M, Secco GG, Cassetti E, Giuliani L, Franchi E, et al. Mean
platelet volume and the extent of coronary artery disease. Results from a large
prospective study. Atheroscler 2009;206:292-7.
221. Cho SW, Woo S, Kim BG, Kim BO, Byun YS, Goh CW, et al. Hemorheological and
Glycemic Parameters and HDL Cholesterol for the Prediction of Cardiovascular
Events. Arq Bras Cardiol 2016;06(1):56-61.
222. Yunyun W, Tong L, Yingwu L, Bojiang L, Yu W, Xiaomin H, et al. Analysis of risk
factors of ST-segment elevation myocardial infarction in young patients. BMC
Cardiovasc Disord 2014;4:179.
166
223. Kesmarky G, Kenyeres P, Rabai M, Toth K. Plasma viscosity: a forgotten variable.

Clin Hemorheol Microcirc 2008;39(1-4):243-6.
224. Erikssen G, Liestol K, Bjornholt JV, Stormorken H, Thaulow E, Erikssen J.
Erythrocyte sedimentation rate: a possible marker of atherosclerosis and a strong
predictor of coronary heart disease mortality. Eur Heart J 2000;21(19):1614-20.
225. Kaptoge S, Di Angelantonio E, Pennells L, Wood AM, White IR, Gao P, et al.
Emerging Risk Factors Collaboration. C-reactive protein, fibrinogen, and
cardiovascular disease prediction. N Engl J Med 2012;367(14):1310-20.
226. Jovičić S, Ignjatović S, Dajak M, Kangrga R, Majkić-Singh N. Association of lipid
and inflammatory markers with C-reactive protein in cardiovascular risk assessment
for primary prevention. Clin Lab 2009;55(11-12):411-9.
227. Stratton IM, Kohner EM, Aldington SJ, Turner RC, Holman RR, Manley SE, et al.
UKPDS 50: risk factors for incidence and progression of retinopathy in Type II
diabetes over 6 years from diagnosis. Diabetologia 2001;44(2):156–63.
228. Kohner EM, Aldington SJ, Stratton IM, Manley SE, Holman RR, Matthews DR, et al.
United Kingdom Prospective Diabetes Study, 30: diabetic retinopathy at diagnosis of
non-insulin-dependent diabetes mellitus and associated risk factors. Arch Ophthalmol
1998; 16(3):297-303.
229. Yau JW, Rogers SL, Kawasaki R, Lamoureux EL, Kowalski JW, Bek T, et al. Global
prevalence and major risk factors of diabetic retinopathy. Diabetes Care
2012;35(3):556-64.
230. James W. Albers Diabetic Neuropathy: Mechanisms, Emerging Treatments, and
Subtypes Curr. Neurol Neurosci Rep 2014;14(8):473.
231. Vinik A, Casellini C, Nevoret ML. Diabetic Neuropathies. Endo Crinol Metab Clin
North Am 2013;42(4):747-87.
232. Herman WH, Kennedy L. Under diagnosis of peripheral neuropathy in type 2
diabetes. Diabetes Care 2005;28:1480-1481.
233. Sadosky A, McDermott AM, Brandenburg NA, Strauss M. A review of the
epidemiology of painful diabetic peripheral neuropathy, postherpetic neuralgia, and
less commonly studied neuropathic pain conditions. Pain Pract 2008;8:45-56.
234. Salvotelli L, Stoico V, Perrone F, Cacciatori V, Negri C, Brangani C, et al. Prevalence
of neuropathy in type 2 diabetic patients and its association with other diabetes
complications: The Verona Diabetic Foot Sreening Program. J Diabetes Complication
2015;29(8):1066-70.
167
235. Evans JM, Wang J, Morris AD. Comparison of cardiovascular risk between patients
with type 2 diabetes and those who had had a myocardial infarction: cross sectional
and cohort studies. BMJ 2002;324(7343):939-42.
236. Suslova TE, Sitozhevskii AV, Ogurkova ON, Kravchenko ES, Kologrivova IV,
Anfinogenova Y, et al. Platelet hemostasis in patients with metabolic syndrome and
type 2 diabetes mellitus: cGMP and No-dependent mechanisms in the insulin-
mediated platelet aggregation. Front Physiol 2014;5:501.
237. Drexel H, Aczel S, Marte T, Benzer W, Langer P, Moll W, et al. Is atherosclerosis in
diabetes and impaired fasting glucose driven by elevated LDL cholesterol or by
decreased HDL cholesterol? Diabetes Care 2005;28:101–107.
238. Bruckert E. Epidemiology of low HDL-cholesterol: results of studies and surveys.
European Heart Journal Supplements 2006;8:17-22.
239. Buse JB. The ACCORD Study Group Action to Control Cardiovascular Risk in
Diabetes (ACCORD) Trial: Design and Methods. The American Journal of
Cardiology 2007;99(12A):21-23.
240. CTT-Cholesterol treatment trialists (CTT). Collaborators. Efficacy of cholesteroll
owering therapy in 18686 people with diabetes in 14 randomised trials of statins: a
meta-analysis. Lancet 2008;371:117–25
241. Schramm TK, Gislason GH, Køber L, Rasmussen S, Rasmussen JN, Abildstrøm SZ,
et al. Diabetes patients requiring glucose-lowering therapy and nondiabetics with a
prior myocardial infarction carry the same cardiovascular risk: a population study of
3.3 million. Circulation 2008;117:1945-54.
242. Mazzone T, Chait A, Plutzky J. Cardiovascular disease risk in type 2 diabetes
mellitus: insights from mechanistic studies. Lancet 2008;371:1800–9.
243. Fruchart JC, Davignon J, Hermans MP, Al-Rubeaan K, Amarenco P, AssmannG, et
al. Residual Risk Reduction Initiative (R3i). Residual macrovascular risk in 2013:
what have we learned? Cardiovasc Diabetol 2014;13:26.
244. Njolstad I, Arnesen E, Lund-Larsen PG. Sex differences in risk factors for clinical
diabetes mellitus in a general population: a 12-year follow-up of the Finnmark Study.
Am J Epidemiol 1998;147(1):49-58.
245. Haffner SM, Lehto S, Rönnemaa T, Pyörälä K, Laakso M. Mortality from coronary
heart disease in subjects with type 2 diabetes and in nondiabetic subjects with and
without prior myocardial infarction. N Engl J Med 1998;339:229–234.
168
246. Rossi MCE, Nicolucci A, Pellegrini F, Comaschi M, Ceriello A, Cucinotta D, et al.

Identifying patients with type 2 diabetes at high risk of microalbuminuria: results of
the DEMAND (Developing Education on Microalbuminaria for Awerenes of renal
and Cardiovascular risk in Diabetes). Nephrol Dial Transplant 2008;23:1278-1284.
247. Basi S, Fesler P, Mimran A, Lewis JB. Microalbuminuria in Type 2 Diabetes and
Hypertension. Diabetes Care 2008;31(2):194-201.
248. Ochodnicky P, Henning RH, van Dokkum RP, de Zeeuw D. Microalbuminuria and
endothelial dysfunction: emerging targets for primary prevention of end-organ
damage. J Cardiovasc Pharmacol 2006;47(2): 151-162.
249. Dinneen SF, Gerstein HC. The association of microalbuminuria and mortality in non-
insulin-dependent diabetes mellitus. A systematic overview of the literature. Arch
Intern Med 1997;157:1413–1418.
250. Retnakaran R, Cull CA, Thorne KI, Adler Al, Holman RR. UKPDS Study Group Risk
factors for renal dysfunction in type 2 diabetes: U.K. Prospective diabetes study 74.
Diabetes 2006;55:1832–1839.
251. Lippi G, Filippozzi L, Montagnana M, Salvagno GL, Franchini M, Guidi GC, et al.
Clinical usefulness of measuring red blood cell distribution width on admission in
patients with acute coronary syndromes. Clin Chem Lab Med 2009;47(3):353-7.
252. Diaz-Ricart M, Brunso L, Pino M, Navalon F, Jou J, Heras M, et al. Preanalytical
treatment of EDTA-anticoagulated blood to ensure stabilization of the mean platelet
volume and component measured with the ADVIA counters. Thromb Res
2010;126:30–5.
253. Lippi G, Becan-McBride K, Behúlová D, Bowen RA, Church S, Delanghe J, et al.
Preanalytical quality improvement: in quality we trust. Clin Chem Lab Med
2013;51:229-41.
254. Daves M, Zagler EM, Cemin R, Gnech F, Joos A, Platzgummer S, et al. Sample
stability for complete blood cell count using the Sysmex XN haematological analyser.
Blood Transfus 2015; 13: 576-82.
255. Milinković N, Ignjatović S, Šumarac Z, Majkić-Singh N. Uncertainty of Measurement
in Laboratory Medicine. J Med Biochem 2018;37(3):279–288.
256. Plebani M, Lippi G. Improving diagnosis and reducing diagnostic errors: the next
frontier of laboratory medicine. Clin Chem Lab Med 2016;54(7):1117-8.
257. Buttarello M, Plebani M. Automated blood cell counts: state of the art. Am J Clin
Pathol 2008;130:104–6.
169
258. Johansson U, Bloxham D, Couzens S, Jesson J, Morilla R, Erber W, et al. British

Committee for Standards in Haematology. Br J Haematol 2014;165:455–88.
259. Buoro S, Lippi G. Harmonization of laboratory hematology: a long and winding
journey. Clin Chem Lab Med 2018;56(10):1575-1578.
170
8. ПРИЛОЗИ
Прилог 1.
ДОМ ЗДРАВЉА „Др Милорад Мика Павловић“ Инђија
ИНФОРМАЦИЈА ЗА ИСПИТАНИКЕ
Поштованa/и,
У Дому здравља „Др Милорад Мика Павловић“ Инђија се спроводи испитивањео

процени контроле шећерне болести тип 2
Ваше укључивање у ово истраживање попуњавањем анкете је добровољно, теВас

молим да потпишете своју сагласност о томе.
Прикупљени подаци из анкете унеће се у протокол истраживања поверљиво, безВаше

личне идентификације, а користиће се за израду докторске дисертације
наМедицинском факултету у Новом Саду.
Добијени подаци ће нам касније омогућити да сачинимо бољу процену регулисања

гликемије и могућу превенцију раног откривања компликација шећерне болести .
Истраживање је одобрено од стране директора и Етичке комисије Дома здрављаи

Етичке комисије Медицинског факултета у Новом Саду.
Истраживање спроводи Др.Драгана Милошевић,

Контакттелефон је 0698528349
.
С поштовањем,
Др Драгана Милошевић
171
Прилог 2.
САГЛАСНОСТ
Упознат/а сам са садржајем информације.
Пристајем да учествујем у испитивању.
Име и презиме: ________________________________________________
Потпис: _____________________________________________________
Датум:
172
Прилог 3.
УПИТНИК ПРОЦЕНЕ КОНТРОЛЕ ДИЈАБЕТЕСА МЕЛИТУСА ТИП 2
1.Године живота _________
старост бодови
<45 0
45-54 1
55-64 2
<65 3
2. Индекс телесне масе

ТВ________ цм ТМ___________кг
бодови
<25 0
25-30 1
>30 3
3.Обим струка__________ цм
жене мушкарци бодови

<80 <94 0
80-88 94-102 3
>88 >102 4
4. Да ли у току дана упражњавате најмање 30 мин физичке активности?

бодови
да 0
не 2
5. Да ли у исхрани користите поврће ивоће сваки дан?

бодови
да 0
не 2
173
6. Кoлико пута у току месеца контролишете гликемију /шећер наште?
бодови
0 -1 2
3 -5 1
више од 5 пута 0
7. Колико пута у току године контролишете HbA1c?

бодови
0- 1 2
2 -3 1
више од 3 0
8.Колики Вам је био задњи налаз HbA1c? _________

бодови
6,5-7,0% 0
7,1-8,0% 1
више од 8,0 % 3
9.Колико пута у току 2 године контролишете вид?

бодови
0 -1 2
2- 3 1
више од 3 0
10.Да ли Вам је у току болести ослабио вид на даљину?

бодови
да 2
не 0
11. Да ли осећате трњење у рукама и ногам?

бодови
да 2
не 0
174
12.Да ли имате повишен крвни притисак?

бодови
да 2
не 0
13.Да ли имате болове у ногама након дужег ходања (2км)?

бодови
да 2
не 0
14.Да ли имате повремено главобоље?

бодови
да 2
не 0
15. Да ли сте имали краткотрајан губитак свести?

бодови
да 2
не 0
Збир бодова:
низак (добро регулисан) до 9
умерен (лоше регулисан) до 18
висок (веома лоше регулисан )до- 35
175
Прилог 4.
ДН4 У П И Т Н И К
(Тест за дијагнозу дијабетесне неуропатију)
176

DRAGANA MILOŠEVIĆ - POVEZANOST IZMEĐU ODABRANIH PARAMETARA KOMPLETNE KRVNE SLIKE, GLIKOREGULACIJE I PRISUSTVA DEGENERATIVNIH KOMPLIKACIJA U TIPU 2 ŠEĆERNE BOLESTI - Dokt - Disertacija

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

DRAGANA MILOŠEVIĆ - POVEZANOST IZMEĐU ODABRANIH PARAMETARA KOMPLETNE KRVNE SLIKE, GLIKOREGULACIJE I PRISUSTVA DEGENERATIVNIH KOMPLIKACIJA U TIPU 2 ŠEĆERNE BOLESTI - Dokt - Disertacija

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ПОВЕЗАНОСТ ИЗМЕЂУ ОДАБРАНИХ ПАРАМЕТАРА

Нови Сад, 2018. година

УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

КЉУЧНА ДОКУМЕНТАЦИЈСКА ИНФОРМАЦИЈА

Уже географско подручје:

МЕТОДЕ: Студија је била

Датум прихватања теме од стране

KEY WORD DOCUMENTATION

Subject, Key words Diabetes Mellitus, Type 2; Glucose; Blood

RESULTS: There were statistical

Accepted on Senate on:

Рад посвећујем мом оцу Ради, који више није са нама.

Неизмерну захвалност дугујем својој менторки др сци мед Виолети Лукић

Посебну захвалност дугујем мом дугогодишњем пријатељу и колеги прим. др

Такође, веома сам захвална својим пријатељима мр Зорану Вукушићу и Зорану

1.1 Параметри комплетне крвне слике (ККС) ................................................. 6

1.2 Дефиниција и типови шећерне болести (Diabetes Mellitus –DM) ......... 17

1.3 Хроничне (васкуларне) компликације дијабетес мелитус тип 2 (ДМТ2)

1.4 Параметри ККС и ДМТ2 ........................................................................... 33

2. ЦИЉЕВИ И ХИПОТЕЗЕ РАДА ................................................................... 39

2.1 Циљеви истраживања ................................................................................ 39

2.2 Хипотезе рада ............................................................................................. 39

3. МАТЕРИЈАЛИ И МЕТОДЕ .......................................................................... 40

3.1 Врста студије .............................................................................................. 40

3.2 Испитаници ................................................................................................ 40

3.3 Методе испитивања ................................................................................... 42

3.4 Oсновне методе статистичке обраде података........................................ 51

4.1 Анализа података испитаника .................................................................. 53

4.2 АНАЛИЗА ПОДАТАКА КОД ИСПИТАНИКА СА ДМТ2 И ГРУПЕ

4.2.7 Анализа параметара липидног статуса у испитиваној и контролној

4.3 Анализа података код испитаника са ДМТ2 у односу на дужину трајања

4.3.5 Анализа антропометријских карактеристика у испитиваној групи у

4.4 Анализа података код испитаника са ДМТ2 у односу на присуство

4.5 Корелациона анализа испитиваних параметара ККС у групи болесника са

4.5.1 Корелациона анализа испитиваних параметара ККС у групи

4.6 Предикција параметара ККС у односу на вредност HbA1c% за развој

4.7 Предикција параметара ККС за развој микро- и макро-васкуларних

6.1 Општи закључак: ..................................................................................... 148

8. ПРИЛОЗИ ..................................................................................................... 171

1.1 Параметри комплетне крвне слике (ККС)

1.1.1 Бела крвна зрнца (леукоцити, leukocytes/white blood cells - WBC)

Плурипотентна матична ћелија

Унипотентна матична ћелија за Унипотентна матична ћелија за

Сегментовани Еритроцит Тромбоцит

Слика бр. 1: Диферентовање крвних ћелија (14)

Апсолутни број гранулоцита, моноцита и лимфоцита у периферној крви даје

1.1.1.1 Гранулоцитни леукоцити

1.1.1.1.1 Неутрофилни гранулоцити

Сегментовани неутрофилни гранулоцити имају пречник 12–14 μm обично

уништени. Неутрофили путем хемотаксе, опсонизације, фагоцитозе уништавају

1.1.1.1.2 Еозинофилни гранулоцити

Сегментовани еозинофилни гранулоцити имају облик округле или овалне

1.1.1.1.3 Базофилни гранулоцити

Сегментовани базофилни гранулоцити су дијаметра 10–16 μm и овалног су

1.1.1.2 Лимфоцити (lymphocytes)

На основу физиолошке улоге лимфоцити се деле на две популације: Т

1.1.1.3 Моноцити (monocytes)

1.1.2 Црвена крвна зрнца (еритроцит, erythrocytes/red blood cells-RBC)

површину што је од значаја за преузимање кисеоника у плућима и његово ослобађање у

Око 97% од укупне количине кисеоника преноси се из плућа до ткива у

Трака 3 Трака 3 Трака 3

Слика бр. 2: (а) Скенирање електронске микроскопске слике људских еритроцита,