ПРАВНО НОРМИРАЊЕ

(испит)

37. Прва фаза поступка примене општих правних аката.

- Поступак примене општих правних аката почиње тако што је потребно
утврдити прави текст правне норме. Утврдити аутентичан текст правне норме
једино и искључиво тражењем одређеног државног службеног листа, гласила у
коме се налазе аутентични садржаји државних и не само државних општих правних
аката.
Друго што правник мора да уради јесте да утврди да ли та норма важи, да ли је на
снази, да ли производи правно дејство или је прешла у историјско право. То
утврђивање важности правне норме назива се виша критика норме. Ако се утврди
да правна норма није у сагласности с нормом која има већу правну снагу, она не
важи (Lex superior derogat legi inferiori). Она неће важити ни онда када је супротна
норми исте правне снаге, ако је од те норме раније донета (Lex posterior derogate
legi priori). У погледу важења правних норми битно је утврдити важење правне
норме у простору и важење правне норме у времену. Свака правна норма која се
налази на снази мора да важи у простору и одређеном времену.
Општа правна норма може двојако важити у простору. Прво, на целој територији
државе ако ју је донео надлежни орган који власт распростире и врши на целој
територији државе, и друго, важиће на одређеној територији, односно делу
територије над којом орган који је донео врши власт.
Када је реч о временском важењу норме код сваке норме постоје два момента:
моменат ступања на снагу и моменат престанка важења норме. Када норма ступи
на снагу тада почиње њено дејство, важење. Најчешће се предвиђа општи рок за
ступање на снагу општих правних аката. Тај рок је предвиђен унапред у неком
вишем акту (нпр. 8 дана од дана објављивања у службеном гласнику).
Много је теже одредити моменат престанка важења правне норме, тј. општег
правног акта. Некада је самом нормом, односно актом предвиђен престанак важења
правне норме, акта (буџет). Некада долази до прећутног укидања опште правне
норме (дерогација), што је сложенији проблем утврђивања.
Такође треба утврдити да ли норма важи повратно (ретроактивно). Ако важи, то ће
бити предвиђено у самој норми.

38. Друга фаза поступка примене општих правних аката.

- У другој фази поступка примене општих правних аката приступа се
тумачењу права.
Поступак тумачења права је сложен и изузетно значајан. У њему правник треба да
покаже све своје умеће, знање и познавање токова друштвене стварности. Поступак
тумачења обухвата две фазе. Прву, где ће правник над нормом коју тумачи
применити језичко тумачење и добити одређено језичко значење норме.
У другој фази пошто је тумач утврдио језичко значење правне норме приступа
сложенијем делу поступка тумачења. Треба да утврди да ли је то језичким
тумачењем добијено језичко значење и право значење правне норме. Да би тумач
проверио језичко значење правне норме и дошао до правог значења правне норме
треба по правилу да примени историјско, логичко, систематско и циљно тумачење.
Као тумачи права могу се јавити: државни органи (законодавни, управни и судски)
и недржавни субјекти (друштвене организације и физичка лица). Може се јавити и
сама наука.
Средства тумачења су: језик, историја, логика, систем и циљ. Тако применом језика
добија се језичко, историјско, логике логичко, система систематско и циља циљно
тумачење.

39. Трећа фаза поступка примене општих правних аката.

- Трећа фаза поступка примене општих правних аката означава сам поступак
стварања појединачног правног акта са појединачном правном нормом који
произилази и ослања се на општи правни акт.
Стварање појединачног правног акта врше државни органи и то управни и судски
органи. Тако добијамо управни и судски акт, као појединачне правне акте.
Појединачни правни акт стварају и недржавни субјекти, и то друштвене
организације и физичка лица. Они стварају уговоре, а физичка лица поред уговора
и тестамент.
Појединачни правни акт може садржати потпуну појединачну норму или део
норме, односно елемент норме нормативног карактера – диспозицију или санкцију.
Ако садржи диспозицију или санкцију онда је то непотпун појединачни правни акт.
Судски акт по правилу најчешће садржи санкцију, а некад и диспозицију и
санкцију. Појединачни правни акт настаје деривативним путем. Изузетак је код
правних празнина, јер нема потпуних елемената, већ настаје оригинарно.
Чином стварања појединачног правог акта стварају се услови за његову непосредну
примену. Непосредна примена појединачног правног акта јесте само предузимање
одређених радњи из којих се састоји примена права. Таква примена остварује се
кроз материјални акт. Материјални акт треба разликовати од правног акта, јер је он
на самом крају поступка непосредне примене правног акта. Правни акт је изјава
воље, разума која садржи правну норму или услов за примену правне норме, а
материјални акт је сама људска телесна радња у виду чињења или нечињења која је
одређена најнижом правном нормом.
Цео поступак почев од стварања општег правног акта па преко његове примене
завршава се непосредном применом таквог акта која се одвија кроз материјални
акт. На почетку се доноси општи правни акт чија се примена обезбеђује
доношењем појединачног правног акта који се непосредно примењује кроз
материјални акт. Тако се завршава неки конкретан циклус примене правне норме,
јер право се ствара да би се примењивало. То је његова сврха.

40. Навођење уставног основа за доношење устава.

- При навођењу уставног основа за доношење закона у пракси се
неуједначено поступа уз неретко погрешно навођење основа.
Уставни основ за доношење закона садржан је у одређеном члану одређеног устава.
Ако је у питању проста држава, проблем навођења уставног основа је једноставнији
од навођења таквог основа у сложеној држави, где, често из одређених разлога бива
изражен проблем у самој надлежности и регулативи држава чланица сложене
државе како међусобно, тако и у односу на савезну државу. Не ретко тада наступају
изражене колизије које се одржавају и као проблем ономе ко ствара закон односно
који треба да се позове на одређени уставни основ.
Уставни основ за доношење закона обавезно се наводи у предлогу за доношење
закона и у образложењу нацрта, односно предлога закона.